Branko Miljuš (1936—2012)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Branko Miljuš (1936—2012)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Branko Miljuš (1936—2012)  (Pročitano 7439 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 09, 2015, 12:35:27 am »

*




BRANKO MILJUŠ
(Dragotinja, 22.03.1936 — Beograd, 29.02. 2012)


Branko Miljuš je rođen 1936. godine u Dragotinji u Bosni i Hercegovini, Republika Srpska. Kada je imao tri godine porodica se preselila u Prijedor, neposredno pred početak Drugog svetskog rata. Kao šestogodišnjak doživeo je dramatična zbivanja u zbegu na Kozari 1943. godine. Iste godine sa majkom i sestrom došao je u Beograd, gde je pohađao osnovnu i srednju školu. Posle šestog razreda gimnazije upisao se na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, gde je proveo jednu godinu na pripremnom kursu, a zatim nastavio studije na Slikarskom odseku. Diplomirao je 1958. godine u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Tokom svog oslediplomske studije završio je na Odseku za grafiku, u klasi profesora Boška Karanovića.

Miljuševo stupanje na umetničku scenu označeno je zajedničkom izložbom sa Miodragom Nagornim i Radovanom Kraguljem u galeriji Grafičkog kolektiva 1959. godine. U istoj galeriji je priredio 1961. godine i svoju prvu samostalnu izložbu. Tokom 1962—1963. godine specijalizirao je grafiku u Parizu ateljeu Gotarda Džonija Friedlandera (Gotthard Johnny Friedlaender), kao stipendista Vlade Francuske.

O Miljuševom sigurnom umetničkom napredovanju i stalnom usponu u sam vrh likovnog stvaralaštva kod nas svedoče nagrade koje je dobio na najpoznatijim domaćim i međunarodnim likovnim manifestacijama: nagrada za grafiku na Oktobarskom salonu (1960.), nagrada na Prvoj međunarodnoj izložbi grafiek u Ljubljani (1961.), međunarodna nagrada "Bianco e Nero" u Luganu (1962.), Politikina nagrada za izložbu u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (1963.), nagrada na Prvom međunarodnom bijenalu grafike u Krakovu (1967.), prva nagrada za grafiku na Trećoj izložbi jugoslovenskog portreta u Tuzli (1975.) itd.

Svoju veoma uspešnu univeritetsku karijeru počeo je 1972. godine kada ga je Nastavno veće Akademije za likovne umetnosti u Beogradu izabralo za asistenta za predmete Slikarstvo i Crtanje. Na istoj Akademiji, odnosno Fakultetu likovnih umetnosti, Miljuš je prošao kroz izbore u sva tri univerzitetska nastavnička zvanja: za docenta za predmet Grafika (1977.), vanrednog profesora (1982.) i redovnog profesora za predmet Slikanje i zidno slikarstvo (1989). Radio je i kao redovni profesor na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu i na grafičkom odseku Akademije umetnosti u Banjaluci.

Bio je aktivan učesnik u okviru umetničkih udruženja. Radio je kao potpredsednik i član umetničkog saveta Grafičkog kolektiva. Postao je član ULUS-a 1959. godine. Bio je takođe član Lade i Internacionalnog udruženja "Kunstlerhaus" likovnih umetnika Beča (od 1999. godine). Kao likovni stvaralac izuzetne plodnosti i aktivnog nastupa učestvovao je na mnogim domaćim i međunarodnim likovnim manifestacijama.

Priredio je više od šezdeset samostalnih izložbi u zemlji i oko šezdeset u inostranstvu, a učestvovao je i na oko dvestapedeset grupnih izložbi. Učestvovao je u brojnim kolonijama i međunarodnim simpozijumima — Ečka, Ljubičevo, Sićevo, Yahting Club u Herceg Novom, kolonija Sreten Stojanović u Prijedoru itd.

Miljuševa dela nalaze se u mnogim najpoznatijim domaćim i stranim muzejskim i galerijskim ustanovama kao što su: Narodni muzej u Beogradu, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Dom Vojske Srbije u Beogradu, Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, Zepter muzej u Beogradu, Muzej suvremene umjetnosti JAZU u Zagrebu, Moderna galerija u Ljubljani, Umjetnička galerija Bosne i Hercegovine u Sarajevu, Galerije u Banjaluci, Muzej Kozare u Prijedoru, Kolekcija Bolafi — Lenjo (Bolaffi — Legno) u Torinu, Kolekcija Dr Gaetano D'Ambrozio — Trevizio, Muzej savremene umetnosti u Varšavi, Narodna galerija u Pragu, Istorijsko umetnički muzej u Ženevi, Nacionalna galerija u Londonu, Victorija i Albert muzej u Londonu,  Muzej u Luganu, Umetnički muzej u Stokholmu, Albertina u Beču, Muzej savremene umetnosti u Buenos Airesu, Kongresna biblioteka u Vašingtonu, Kolekcija muzejskog kompleksa carskog dvora u Kjotou u Japanu, Univerzitet Kornel — Itaka u SAD, Kolekcija Jurić Dimitrijević na Floridi, Muzej Univerziteta Južne Floride — Tampa i mnoge druge privatne kolekcije u zemlji i inostranstvu.

Branko Miljiš je tokom celog svog stvaralaštva ostao svestrani likovni umetnik — bavio se slikarstvom, grafikom, mozaikom, vitražom, ilustracijom i grafičkim dizajnom. Od početka njegovo stvaralaštvo je bilo predmet zanimanja mnogih naših i stranih pisaca, istoričara umetnosti, likovnih kritičara, novinara i svih onih koji su se bavili razvojnim tokovima srpske i jugoslovenske likovne umetnosti.

Tekst: arte galerija
Fotografija: Glas Srpske: Preminuo istaknuti slikar i grafičar Branko Miljuš
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 09, 2015, 12:43:00 am »

*

B R A N K O  M I LJ U Š  (1936—2012)


Branko Miljuš je bio jedan od najproduktivnijih stvaralaca u našoj sredini preko pedeset godina. S obzirom na osobenosti njegove umetnosti, na raznovrsnost umetničkih tehnika kojima se služio, s obzirom na razvoj i transformacije koje su se dešavale u njegovom celokupnom stvaralaštvu, njegova dela su konstantno bila aktuelna u umetničkim reprezentacijama i istovremeno bila neaktuelna kao doslovni primeri za kritičarske promocije neke od novih pojava.

Važno je naglasiti da se umetnost Branka Miljuša ne može sagledati van konteksta sredine i vremena u kojima se formirao, sazrevao, razvijao kao umetnik, ali da bismo doprli do svih ili skoro svih fenomenoloških slojeva njegovog dela, upućeni smo na mnogo šira — vanlikovna iskustva. Iskustva se kreću od strukture mitske svesti preko egzaktnih naučnih saznanja do intimnih pobuda. ...

Ljiljana Slijepčević


Katalog B R A N K O  M I LJ U Š (1936—2012) • Autor teksta Ljiljana Slijepčević • Autor izložbe Bojan Muždeka
Fotografije Vladimir Miloradov • Izdavač Radio-televizija Srbije • Beograd, 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 09, 2015, 01:01:23 am »

*

BRANKO MILJUŠ — SLIKE





Ptičiji grad, 1960.
ulje na platnu, 36 x 34,5 cm
sign. d. s.





Krvava Kozara, 1961.
akvarel, 50 x 54,5 cm
artegalerija.rs





16. Svečanost, 1965.
ulje na platnu, 160 cm × 125 cm
privatno vlasništvo




15. Plodne forme, 1966.
ulje na platnu, 103 cm × 103 cm
Narodni muzej, Beograd


Katalog B R A N K O  M I LJ U Š (1936—2012) • Autor teksta Ljiljana Slijepčević • Autor izložbe Bojan Muždeka
Fotografije Vladimir Miloradov • Izdavač Radio-televizija Srbije • Beograd, 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 09, 2015, 01:09:36 am »

*

BRANKO MILJUŠ








Katalog B R A N K O  M I LJ U Š (1936—2012) • Autor teksta Ljiljana Slijepčević • Autor izložbe Bojan Muždeka
Fotografije Vladimir Miloradov • Izdavač Radio-televizija Srbije • Beograd, 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Januar 04, 2016, 04:06:47 am »

*

OTVORENA IZLOŽBA BRANKA MILJUŠA


U prijedorskom Muzeju Kozare je otvorena izložba crteža pod nazivom "Posvećenje nestanku" Branka Miljuša koju je ovaj akademski slikar posvetio Donjoj Gradini, najvećem stratištu koncentracionog logora Jasenovac. Izložba sadrži 120 crteža na 19 panoa i pet krstova, kao i dokumentarni dio, fotografije i drugi materijal stratišta Gradine, mada opominje i na svako drugo mjesto ljudskog stradanja. "Gradina u meni živi duboko, jer sam dosta prošao. Imao sam sreću da moja porodica, otac, majka, sestra i ja, ne stignemo nakon proboja /obruča na Kozari/ u Jasenovac, jer su partizani uništili prugu, ali sam video krvi i krvi, uništena sela, palež", kaže Miljuš. Crteže ljudskog stradanja i patnje iz sjećanja jednog dječaka, ovaj likovni umjetnik, rođen u Dragotinji kod Prijedora, stvarao je posljednjih pola vijeka. Nazivajući izložbu "ozbiljnim likovnim ekscesom", muzejski savjetnik Simo Brdar rekao je da ne poznaje slikara, niti nečije slikarstvo, koje je toliko posvećeno temi stradanja kao što je to Miljušev slučaj. "Srećan sam što sam dao veliki doprinos istoriografskom prikazu Donje Gradine, a gospodin Miljuš je godinama stvarao na tu temu i gotovo tajio", istakao je Brdar, podsjećajući da je na njegov nagovor Miljuš ovu izložbu priredio 2008. godine u beogradskoj galeriji "Haos".

Brdar je autor i dokumentarnog filma "Gradina" u kojem su grafike i slike Branka Miljuša ilustracija jasenovačke i gradinske strave. "One su toliko monumentalne da, ne samo umjetnički, nego i faktografski, nadilaze i fotografiju", istakao je Brdar. Direktor prijedorskog Muzeja Milenko Radivojac rekao je da je akademski slikar Branko Miljuš kum Muzeja Kozare pa je bilo očekivano da se njegova postavka upečatljivih crteža pojavi i pred prijedorskom publikom. On je naglasio da se Muzej Kozare ovom izložbom uključuje u manifestacije posvećene obilježavanju 65 godina od proboja logoraša iz ustaškog logora Jasenovac. Izložbu je otvorio Milenko Ðaković, zamjenik načelnika opštine Prijedor.

Grad Prijedor 22.04.2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Januar 04, 2016, 04:24:09 am »

*

MONOGRAFIJA: BRANKO MILJUŠ


U previranju koje je u jugoslovenskoj umetnosti nastalo krajem pete decenije, veliku ulogu odigrala je druga posleratna generacija mladih umetnika kojoj pripada i Branko Miljuš, grafičar i slikar. Njegovo delo raslo je iz estetičke realnosti toga trenutka. Prvo, ono je upilo iskustva traganja za formom geometrijskog duha koji je bio karakterističan za prethodnu generaciju mladih, a koji se krajem pedesetih godina upravo gasio. Drugo, ono je refleks jedne nadrealističke i metafizičke klime koja je osobena za beogradsku slikarsku školu. I treće, ono je pokazalo veliku radoznalost za materiju i njenu strukturu koju je upravo u tom trenutku enformel postavio u žižu svoga interesovanja. Tako je relativno brzo izraslo jedno kompleksno, ukorenjeno i istovremeno autentično slikarstvo koje je mirilo arbitrarnost forme sa kapricioznošću fantazije, boju sa materijom, poetsku maštovitost i evokaciju sa čistotom i strogošću izvođenja.

Već taj spoj različitih komponenata tako čvrsto amalgamiranih da se uvek ima utisak celine, potpunog stilskog jedinstva, dovoljan je da ukaže na izrazitu originalnost Miljuševe umetničke ličnosti, koja se produžava i u spiritualnim slojevima dela. Njegova umetnost je topla, romantična i afirmativna — za razliku od drugih pripadnika slikarstva fantazije i novog sirealizma, koji zaokupljeni psihologijom i estetikom razotkrivanja tamnih strahova i kompleksa naginju ka pesimističkoj retrospekciji , torturi i sadizmu da bi dosegli očišćenje i katarzu. On gradi ličnu mitologiju plastičnih simbola u vidu komponovanih simultanih snoviđenja; na njegovim platnima kruže setne devojke, buketi cveća, klaunovi, ljubavnici, kristali, predeli, školjke u tamnom modrom prostoru čiji su lavirinti naseljeni nepovezanim sekvencama jednog sna, karnevalske maske, ptičji gradovi, trobojke plavog, žutog i crvenog kao pozdrav svetu prema kome se oseća ljubav i razumevanje.

U Miljuševom razvoju koji je bio logičan ali ne pravolinijski — osećaju se sve te komponente; na mahove je akcenat na jednoj, drugoj ili trećoj. Od grafika koje imaju čisto sirealističku klimu do grafika koje su u znaku enformela i najzad, u duhu jedne stroge geometrijske kristalizacije.

Može se reći da prvi Miljušev ciklus traje od 1959. Počeo je u znaku jedne začarane naracije (Jeronim, Zagonetka), koju odlikuje suprotstavljanje predmeta iz različitih sfera, njihov dépaysement, stvaranje napete enigmatske atmosfere. Već u Zagonetki i u Snu slikara pomalja se celokupan Miljuš: jedinstvo krupnih ovalnih oblika i sitnog ornamenta, apstraktno sirealističke plastične strukture i realističkog detalja. Klima je od početka sanjarska, meka i romantična. Iz te tako složene plastične strukture i duhovnog podneblja slikar prvo izdvaja geometrijsku komponentu, potiskujući naraciju i njen naglašeni romantizam (Proletne forme, Zaboravljeni sadržaj puža), koji ubuduće treba da zrači iz karaktera same forme a ne neposredno iz predstava i nadrealistički suprotstavljenih predmeta. Predstave i situacije zgušnjavaju se intuitivno u simbol, koji rađajući se u određenoj klimi, prima njen smisao i čuva njen karakter.

Mada krug kao opšta shema dominira, pored njega postoji jedan ortogonalni sistem površina i oblika u čijim se kvadratastim i pravougaonim segmentima odvija priča klijanja, plođenja: ona više nije opis već proces, sugestija, zabeležena energija. Pri tome opšta kvadratasta i pravougaona površina izdeljena na manje kvadrataste i pravougaone površine, uvek nepravilno omeđena, taj začarani tabernakl u čijim se fijokama nalaze iznenađenja, sačuvana sećanja i ostavljene poruke dinamično lebdi u prostoru (Bojište).

Na mahove, iako retko, sasvim će nestati, te čvrste strukture, kružne ili kvadrataste, da bi preovladao enformel, sam proces, stanje pre kristalizacije (Cvetanje).

Poreklo ovih oblika je dakle dvostruko-organsko i geometrijsko, čulno i duhovno. Te dve sfere Miljuš po pravilu ne odvaja već spaja dajući prednost čas jednom čas drugom. Dešava se pri tome da ideju zrenja, klijanja, jedan organski proces dovede do krajnje formalne jednostavnosti i čistote (Plodne forme III) na primer, do niza koncentričnih krugova od kojih su prvi i poslednji savršeno pravilni, a među-krugovi i segmenti nepravilni, i čije središte ima izgled pčelinjeg saća. -Miljuševea vizija takođe često ima karakter lopte ili elipsoida, uvek aluzivno ornamentisanog simboličnom pričom, koja takođe lebdi u prostoru nad niskim horizontom zemlje u klijanju. Česta je i shema u obliku krsta, jedne vertikalne i jedne horizontalne naracije.

Zatim u obliku pravilnog crnog kruga u čiju je površinu ugravirana nepravilna, leptirasta organska forma, ili u vidu uspravne arhitekture izlomljeno razvijenih svetlih i tamnih kvadrata, rombova i deltoida od kojih je svaki ekran jednog događaja i kretanja- jasno omeđen i istaknut crnim ili belim zaleđem. Kao shemu Miljuš ponekad koristi i trougao, neku vrstu urbanog industrijskog znaka u čiju unutrašnjost smešta predstavu materije u topljenju i sporom razlivanju.

Miljuš je, ukratko, vremenom došao do svoje simbologije i rekvizitarijuma. Kao što je podvučeno, jedni imaju čisto geometrijsko poreklo, u znaku krugova, kvadrata, romboida, horizontalnih i vertikalnih pravougaonika, drugi organsko, u vidu maslačka, semenja, pčelinjeg saća, klica i larvi, leptirastog cveća, bilja uopšte.

Poslednjih godina on je svoj izraz kondenzovao i uprošćavao do formalne čistote i sadržajne gustine. Njegova grafika je upravo izraz te obrnute recipročnosti između formalne svedenosti i sadržajne punoće. Negde 1966 godine ceo svoj kompleksan repertoar, celu svoju fleksibilnu viziju Miljuš je podigao do arbitrarno strogog izraza koji podseća na velegradske saobraćajne znake (Forsiranje reke, Meko spuštanje). Ali i tada u snažno, strogo ucrtani obris znaka, gravira nežnu priču geometrijskih, jedva aluzivnih oblika, u koju zaluta i neki realan predmet: savijena povelja, zastava. Potreba za pričom, za zapisom i u okviru najstrožeg prividno op-artističkog plastičnog rezonovanja, njegova je bitna osobina (Slavoluk).

Prisustvo skaske, tog narativnog momenta samo izuzetno isčezava u dekorativno postavljenim površinama (Najezda). U tom sukobljavanju priče i autonomne plastične strukture, u ornamentisanju druge prvom, u toj najčešće srećnoj i koherentnoj sintezi nalazi se najbitnija crta Miljuša grafičara i slikara. Njegovi listovi su zato uvek u domenu "izraza", odblesak emocionalnog i moralnog bića njegove umetničke ličnosti. Oni nisu unapred postavljen program koji ga kao proizvođača oblika angažuje iz čisto intelektualnog ubeđenja, mimo ličnih raspoloženja i ispovesti, već obrnuto, potreba za porukom ličnim znakom, njenim plastičnim osavremenjavanjem u živi govorni jezik i usvojen semantički sistem konvencija.

Miljuš polazi od realnog; u njegovom ateljeu srećemo sasušene plodove makova i bilja, krunice cvetova, vazdušaste lopte maslačka, školjke, puževa, stare nakite; teleskopirajući taj svet on uočava njegove savršene formalne strukture, otkriva jedan skriveni i neočekivani repertoar oblika. Prirodnu formu svodi pri tome na znak a znak podiže na visinu plastične forme koja zadržava prizvuk izvesnosti i u kojoj susrećemo niz klasičnih antinomija; između pravilnog i baroknog, organskog i geometrijskog, linearnog i plastičnog, krupnog i sitnog. On suprotstavlja i same geometrijske oblike- trougao, kvadrat i krug- ili dve slične forme. U jako crveno i žuto obojenim prstenovima njegovih krugova cveta spontano flora njegove fantazije. I ono što je u ovoj umetnosti magijsko i uzbudljivo — to je upravo izvornost njene superirno redukovane forme, istovremeno toliko autonomne i toliko asocijativne i životne. Miljuš je nadahnut stvaralac oblika i znakova koji emaniraju jednu humanu energiju i poruku čija je metafizika čulno uverljiva.

Miodrag B. Protić | Galerija Grafički kolektiv
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Januar 04, 2016, 05:05:18 am »

*
PROFESOR BRANKO MILJUŠ:


MOZAIK NANIZAN ZA VJEČNOST

Jako mi je važno da svom gradu Prijedoru napravim nešto što ima snagu kvaliteta i trajnosti. Mozaik to pruža.

Koristim mogućnosti venecijanskog kamena i tonove raznih kamenih ploča koje se poslije sjeckaju i nižu u mozaik. Volim da kombinujem dosta prirodnog kamena, potenciram snagu zvuka kolorita, kako bi to djelovalo snažno i dobro se prihvata i kao motiv i kao priča. To je vrlo znamenito za neko mjesto, jer ljudi se sastaju kod mozaika — kaže u intervjuu za "Glas Srpske" istaknuti slikar Branko Miljuš, jedan od glavnih predstavnika savremenog beogradskog kruga fantastike. Iako već duže vrijeme živi u Beogradu, uvijek se vraća u rodno Potkozarje.  

GLAS: Svojevremeno je mozaik, čiju ste katedru držali, bio najtraženiji predmet na Likovnoj akademiji u Beogradu i zahvaljujući toj aktivnosti na mozaiku, u Beogradu ste ostavili dosta Vaših tragova?

Cijeli zid oko Zoološkog vrta pretvoren je u preko hiljadu mozaika, jer svake godine sam imao oko 50 studenata i svako je morao da napravi neki zanimljiv pokušaj i da izradi mozaik na temu životinja. To je bila jedna nova, jedinstvena ideja jer sam želio da izbjegnem ponavljanje i kopiranje. Za sada to sjajno djeluje u Beogradu i nazvali smo to mozaik koji živi i raste, jer svake godine se postavi mnogo mozaika na zid koji će uskoro biti završen. Zbog toga ćemo morati da tražimo neku drugu mogućnost za mozaik jer sam u tome vidio mogućnost da Beograd bude grad mozaika. On već jeste grad murala, ali murali brzo propadaju, a mozaik ostaje vječno.

GLAS: Imate ideju da napravite mozaik i u Prijedoru?

Da. Mislim da to napravim na zidu u glavnoj ulici gdje je bila nekada robna kuća. Meni je dodijeljen taj prostor i napravio sam skice i oni likovnjaci koji su to gledali prihvatili su to kao dobro rješenje. To bi bio vrlo interesantan pokušaj da se i to uvede u Prijedor i da dobije jednu licencu za dobar mozaik.

GLAS: Početkom godine ste imali izložbu u beogradskoj galeriji "Haos"?

Imao sam izložbu koju smatram svojim velikim podvigom jer sam ušao u neku vrstu konceptualne izložbe. Na toj izložbi "Omaž Gradini" riječ je o Donjoj Gradini i zločinima iz Drugog svjetskog rata. To su crteži nastali za 50 godina mog stvaralaštva, a koji uvijek imaju nešto, ne striktno, vezano za Gradinu već za ratište, za stradanje, propadanje, bombardovanje, za ratove koje su nam ponudili iz svijeta, za prevaspitanje ljudi koji nemaju duše. Izabrao sam oko 100 crteža koji su jako lijepo bili opremljeni. Obradio sam pet krstova, ti crteži su strašno bliski, kao da su nastali tu kada se to dešavalo, kada se tu umiralo na veliko. Tada mi je zdravlje bilo narušeno, pa sam se na izložbu nekako "dogegao" jednom ili dva puta, ali imao sam fantastičnu štampu, predgovore izložbe i mislim da sam postigao što sam htio. Da se za nju čuje i da se šira javnost zapita šta nam je sve to trebalo i da li je moguće da se desilo.

GLAS: Kako je jedan dječak iz Dragotinje postao tako veliki umjetnik. Šta Vas je odvelo na staze umjetnosti?

Moj problem je što sam rođen u dragotinjskoj željezničkoj stanici i dvije godine smo tu živjeli. Poslije smo se preselili u Prijedor, opet oko željeznice, zatim je počeo rat, bježanje u zbjeg na Kozari. Svjedok sam svega onoga što je bilo užasno u Drugom svjetskom ratu. Vidio sam prvi avion koji se tu stvorio, vidio sam Šošu koji je preplivao Sanu kod Dragotinje. Taj trag je ušao u mene i on je neizbrisiv, meni je vidljiv i sada tako jasno kao što sada s vama razgovaram. Dovoljno je da zatvorim oči, pomislim i sve to vidim nevjerovatno jasno i čak se tada pojavljuju u sjećanju i imena. Bio sam tada i ranjen u nogu sa šest i po godina, tako da sam puno vremena proveo na tatinim leđima. Oca smo rijetko viđali, pošto je radio na željeznici, kasnije gradio bolnice koje su tada bile potrebne za ranjenike na Kozari. Onda je morao da ide u Njemačku u radni logor. Sjećam se da nam je dao svoj sat, tada dragocjen, da razmijenimo za kilogram kukuruznog brašna. Skretničareva žena je napravila proju i mi smo to podijelili. Skupili smo se u jednoj livadi sa ostalima i čekali da budemo prebačeni za Jasenovac. Imali smo sreću da su partizani na nekoliko mjesta pokidali prugu, pa je voz išao i vraćao se, i nas su istrpali u Garešnici i podijelili po kućama. Sestru, nekoliko godina stariju od mene, u jednu porodicu, a majku i mene su smjestili u drugu. U tim porodicama smo radili sve što su nam rekli, ali su bili vrlo ljubazni prema nama, ne mnogo strogi. Ti Hrvati su nam nabavili ausvajse i prebacili smo se do Zemuna, pa u Beograd.  

GLAS: Koliko ste imali do sada samostalnih izložbi?

Više od pedeset. Bilo je puno izložbi u velikim centrima i državama, Njujork, Itaka, Edinburg, u Parizu u divnoj galeriji iz 16. vijeka koja je sva islikana i mnogim drugim.

GLAS: Koliko ste pobornik slikanja u kolonijama, koliko ste učestvovali u njima?

Nisam mnogo. Ne volim taj sistem rada. Ne mogu sliku da pravim tako da uzmem pa mažem i gotovo. Moram studiozno o nečemu da razmislim, da iscrtam, islikam više puta jedno preko drugoga da bi slika dobila svoju ulogu, neko ko će i mene da tumači, a i da tumači onoga koji je to dobavio, jer uraditi dobro djelo nije samo stvar inspiracije. Pogotovo kod onih koji vole malo da filozofiraju, da pošalju neku poruku preko tih svojih ideja, onda je to vrlo teško raditi na brzinu. To sam izbjegavao i više puta davao gotove grafike koje su savladane i stare.

GLAS: Vi sada dolazite kao podrška koloniji na Kozari, kao počasni gost?

Jeste, dolazim vrlo rado u koloniju kao počasni član i sada sam vrlo rado doveo i izvanrednog grafičara Milu Grozdanića. On sada priprema slike za svoju veliku izložbu, tako da je odlučio da da i te svoje grafike koje će biti najveće u Muzeju Kozare.

GLAS: Pošto Prijedor slovi za grad slikara. Koliko, po Vašem mišljenju, zaista ima talentovanih ljudi u ovom gradu za likovnu umjetnost?

Ma ovo je rasadište. Prosto je nevjerovatno koliko Krajina ima u sebi bogat priraštaj u tom smislu. Ljudi mogu da dođu sa vrlo malo istinskog talenta. Tek malo da zna da drži olovku, toliko znaju da razviju maštu, imaju nešto što je odavno izgubljeno kod beogradskih studenata koji nemaju te discipline i tog odnosa prema poslu, poštovanja svog posla. U ovom poslu se uvijek ide do kraja, a tu nit imaju svi studenti odavde i ne moraju biti daroviti, ali radom dolaze do nečega što je savršeno, dok drugi studenti taj osjećaj kontinuiteta i neprekidnog rada nemaju.

GLAS: Šta je to što trenutno radite?  

Uglavnom razmišljam o slikama, bolest me je dosta deprimirala. Ovu koloniju ću da odradim kao neki svoj imperativ. Svake godine ću ovdje donijeti nešto novo. Imam osam grafika, to su stare gravure i još šest grafika najljepših drvoreza u srpskom slikarstvu.

GLAS: Muzej Kozare u Prijedoru odavno ima Vaš legat?

Oko stotinu radova sam poklonio Muzeju. Na prvoj izložbi sam poklonio cijelu izložbu i taj mozaik u Prijedoru bi bila neka zamjena za mozaik u Dragotinji. Obećao sam ranije da ću napraviti mozaik na česmi kod Dragotinje. To je naša česma "Miljuševi točkovi", ali to je neko napravio prije mene, ljudi  iz vodovoda su radili česmu, ali je u međuvremenu voda tu gotovo presušila.

GLAS: Dobitnik ste ovogodišnje nagrade opštine Prijedor za doprinos u kulturnom razvoju i afirmaciji opštine povodom 16. maja, Dana opštine Prijedor. Koliko Vam znači to priznanje?

Bio sam veoma radostan kada su mi javili da se to dogodilo, a istovremeno tužan jer zbog operacije nisam bio u mogućnosti da toj svečanosti prisustvujem i da mi nagrada bude lično uručena. To ne umanjuje njen značaj, jer veoma volim Prijedor i ovo je samo potvrda da je naša ljubav uzajamna.


ČETVORKA IZ LIKOVNOG Svi su govorili da dobro crtam, poturali su svoje papire, ja sam za sve crtao u razredu i svi su imali bolje ocjene nego ja. Profesor mi je bio Enver Krupić iz Krupe, jako strog i zanimljiv. Pravio je te fine pejzaže sa Unom, sojenicama... Vjerovao je u mene, ali mi je ipak dao četvorku na kraju. Kasnije sam doživio, kada sam već završio Akademiju, da me pozove na jednu svoju izložbu u Kulturnom centru, da mu ja dam mišljenje o njegovom stvaralaštvu, ispričao je Branko Miljuš.

Snežana Tasić | 16.08.2008. | Glas Srpske
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: