Vasa Eškićević (1867—1933)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Vasa Eškićević (1867—1933)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vasa Eškićević (1867—1933)  (Pročitano 8894 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 05, 2015, 09:34:54 pm »

*




VASA EŠKIĆEVIĆ  
(Irig, 13.01.1867 — Novi Sad, 3.02.1933)

slikar akademskog realizma


U rodnom mestu završio osnovnu školu, gde uči i berberski zanat. U Beču uči Slikarsku školu. Godine 1908. izlaže svoju konkursnu sliku i posle položenih ispita dobija diplomu akademskog slikara i srebrni znak. Kada je počeo Prvi svetski rat kao dobrovoljac vraća se u Srbiju i kao ratni slikar Prve armije učestvuje u ratu. [irig-fruskagora.info]

Fotogrfija: Katalog Nemojte nas zaboraviti — EŠKIĆEVIĆ, Vasa, 1867—1933
Beograd, 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 05, 2015, 10:33:30 pm »

*



Vasa Eškićević predaje sliku prestolonasledniku Aleksandru

S leva na desno: Eškićević slikar, Lj. Jovanović, Nj. V. Prestolonaslednik, major Pavle Jurišić, Vojvoda Mišić, Ministar vojni đeneral B. Terzić
Ratni album, Vojna akademija Beograd, CBVNDI — 82013


NEMOJTE NAS ZABORAVITI


Naziv izložbe je i naslov knjige ratnog dnevnika srpskog oficira i dobrovoljca u Prvom svetskom ratu Milana Vakanjca. Sve vreme rata njegov ratni drug i prijatelj Nikola Mileusnić podsticao ga je da piše zabeleške iz kojih je kasnije i nastala ova knjiga. Na Solunskom frontu, pred kraj rata, u odsudnom trenutku, napisao je na papiriću poruku mladima koji će posle njih živeti.

"Mi, ratni dobrovoljci, davali smo sve od sebe, žrtvujući i svoje živote na bojištima. Sledećeg dana će opet mnogi naši poginuti na bojnim poljima. No, i posle nas će biti ratova, ali vi, mladi, školarci, đaci, kada budete stasali za rat i borili se za slobodu i drukčije ideje vodilje nego što su danas naše, ponesite u svojim srcima samopregor dobrovoljaca i NEMOJTE NAS ZABORAVITI"

(Milan Vakanjac, Nemojte nas zaboraviti, Institut za savremenu istoriju, Beograd 1997)

Katalog Nemojte nas zaboraviti — EŠKIĆEVIĆ, Vasa, 1867—1933
Beograd, 2014.

Nemojte nas zaboraviti / [tekstovi: Gordana Bulović i Mile Ignjatović; urednik: Dragan Otašević; fotografije Feđa Kiselički]. — Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti : Vojni muzej ; Novi Sad : Muzej grada Novog Sada ; Šabac : Narodni muzej, 2014 (Novi Sad : Rebel Creative). — [129] str. : ilustr. ; 24 st. — (Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti ; 131)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 05, 2015, 10:44:38 pm »

*

VASA EŠKIĆEVIĆ

akademski slikar

Irig, 1/13. januar 1867 — Novi Sad, 21. januar / 3. februar 1933.


Biografija akademskog slikara Vase Eškićevića odavno je napisana. Trebalo je samo otkloniti decenijsku prašinu sa autobiografskih rukopisa i tekstova o njemu, a zatim sačekati obeležavanje sto godina od početka Prvog svetskog rata, da bismo se setili ovog slikara i ponovo ga upoznali. On nije kao većina srpskih slikara studirao u Minhenu i Parizu, što je bilo uobičajeno krajem XIX i početkom XX veka, nego je zvanje akademskog slikara stekao na Imperatorskoj akademiji umetnosti u Petrogradu u Rusiji.

Darovitog umetnika i njegovu pesničku i umetničku prirodu najpotpunije je prikazao njegov prijatelj dr Jovan Savković. "Ako je tačno reći da se pesnik od običnih smrtnika razlikuje, pre svega, bujnom maštom i sanjarenjem, koje ponekad idu do vizionarstva, i pojačanom čuvstvenošću, onda se za Eškićevića može mirne duše reći, da je u celom svome biću, i unutrašnjem i spoljašnjem, nosio sve sklonosti rođenog poeta. (...) Visoko svedeno čelo, duga kosa koja je do smrti ostala, iako proseda skoro mladićki bujna, visoka kruta ruska kragna, koju nikada nije ostavljao; talijanski šešir, s jedne strane nešto podignut. Bila je to glava i lice, koje se u našoj sredini, mirnih i uravnoteženih malovarošana, retko sretaju..."1

U Rukopisnom odeljenju Matice srpske čuvaju se ratne skice, ratni dnevnik i autobiografija Vase Eškićevića.2 Povezujući događanja u životu ovog umetnika, na osnovu dokumenata, možemo sklopiti sliku o teškom i trnovitom putu, za koji sam kaže, u autobiografiji, da ga "gotovo svi umetnici moraju prevaliti u svom životu".

Autobiografiju Vasa Eškićević piše u Novom Sadu, 20. avgusta 1931. godine, svojeručno, pisanim ćiriličnim slovima na tri lista hartije. "Pisati o sebi to je ni više ni manje nego odškrinuti teške zamandaljene dveri prošlosti, ... povući krajičak spuštene zavese i u jednom trenutku ponovo preživeti sve ono, što je već davno prohujalo i ako — nezaboravljeno..." Rođen je u fruškogorskom mestu Irig. "Otac mi se zvao Kosta, a mati Ljuba iz sela Bukovca (Srem). Još kao dete isticao sam se precrtavanjem likova srpskih junaka iz kalendara i drugih ilustrovanih listova. Posle odlično svršene osnovne škole u mom rodnom mestu, ja sam odmah došao u sukob sa mojim ocem i njegovim nazorima u pogledu mog daljeg obrazovanja, sukobila su se dva shvatanja i ta neravnopravna borba svršila je na moju štetu." Po sopstvenim rečima, talenat je nasledio od oca, čoveka koji je poznavao "mnoge zanate", a naročito puškarski i bio poznat po ukrašavanju oružja neobičnim ornamentima. Iako je bio dobar đak, "blagodareći neobično jakom pamćenju", umesto Karlovačke gimnazije, mimo svoje volje, završio je berberski zanat i kao kalfa, radio je u Irigu kratko vreme. "Na raskršću i bez opredeljenog zanimanja", vođen potrebom da se bavi umetnošću, napustio je Irig i preko Novog Sada i Beograda stigao u Beč da bi učio slikarstvo. Ispostaviće se kasnije da je ova odluka sedamnaestogodišnjeg mladića odredila njegov životni i umetnički put.

Nakon tri godine provedene u Beogradu, gde je radio kod pozorišnog vlasuljara Aranickog, uporedo marljivo crtao i spremao se da položi prvi i drugi razred gimnazije, otišao je u Beč i učio slikarstvo u privatnoj slikarskoj školi, za koju sam kaže da mu je malo toga dala. "U to vreme upoznao sam se sa bolešljivim Josifom Faltom, koji je te godine svršavao bečku Akademiju umetnosti, koji mi je bio prvi i pravi, iako kratko vreme učitelj." Pod Faltinim uticajem i sam je pokušao da dobije materijalnu potporu iz fonda Matice srpske, ali je te 1893. godine ona dodeljena potonjem litografu Milanu Borojeviću. Ipak, umetničke veštine Vase Eškićevića nisu ostale neprimećene. Bečka štampa se o njemu veoma pohvalno izražavala. Vraćajući se iz Beča za Irig, u vreme raspusta 1893. godine, Eškićević je u Tekelijanumu, stecištu intelektualnih snaga srpskog naroda, upoznao ruskog protu Teofana Nikolajeviča Kardaševa, koji je o Vasinom radu uveliko čitao u objavljenim tekstova. Taj čovek, "divna slovenska duša", predložio mu je da svoje umetničko usavršavanje nastavi u Petrogradu, obećavši mu da će obezbediti i državnu stipendiju.



Svedočanstvo Vase Eškićevića o završenom četvrtom razredu
Opće pučke škole u Irigu 1879.    ROMS M 5.016
Ratni slikari Vasa Eškićević /levo/ i Dragomir Glišić /u sredini/
Vojni muzej Beograd, R — 7524 ROMS M 10.442

Tek dolaskom u Petrograd, ovaj već dvadesetšestogodišnji mladić mogao je u potpunosti da se ostvari kao umetnik. Kako za Akademiju umetnosti nije imao predspremu, prvo je upisao Državnu umetničku školu kako bi mogao dobijati stipendiju, a pošto je svih pet razreda za tri godine završio, stupio je u školu kneginje Teniševe3, gde su, pod rukovodstvom velikog ruskog umetnika i profesora Imperatorske akademije umetnosti Ilje Jefimoviča Rjepina, obučavani njeni vaspitanici. Nakon uspešno položenog prijemnog, "konkursnog", ispita, 1900. godine postao je redovni student Imperatorske akademije umetnosti, gde mu je profesor Rjepin predavao istorijski, a Franc Rubo ratni žanr. Tu je završio sve "tečajeve" (pedagoški, niži i viši), a tokom studija počeo je da radi kao nastavnik u srednjoj školi. Godine 1908. uspešno je položio završne ispite. Na osnovu izložene slike Zabajkalski kozaci u mandžurskim klancima dobio je diplomu akademskog umetnika i srebrno odličje. Petnaest godina trajalo je njegovo školovanje u Rusiji, a završilo se kada je već imao četrdeset jednu godinu.

O Eškićevićevim radovima, izlaganim na umetničkim izložbama u Petrogradu i Moskvi: Smrt đakona Avakuma, Muzikanti skitnice, Dahije, Uoči srpskog ustanka pod Karađorđem, Daleki snovi, Posle boja (scena iz rusko-japanskog rata), ruska kritika se "uvek simpatično izražavala". Sâm Eškićević je smatrao da su mu najuspelija dela: 9. januar 1905. (pop-Gaponova buna) i Veliki četvrtak u XVI veku, Daleki snovi, Na Nevi, Negdašnji ljudi, Autoportret, Pejzaž... Njegovi radovi bili su reprodukovani u velikim tiražima i kao takvi prisutni u mnogim ruskim domovima.

Novčane teškoće su ovog umetnika često pratile. Pošto je, po njegovim rečima bio veoma uspešan "u ugljem crtanju portreta prema fotografijama", to mu je donosilo siguran pristojan prihod kako u Beogradu i Beču tako i u Irigu, dok se pripremao za put u Petrograd. Pred odlazak iz Iriga 1893. godine, Eškićević je došao u manastir Grgeteg da se pozdravi sa arhimandritom Ilarionom Ruvarcem. Tom prilikom Ruvarac mu je rekao: "Radujem se što ćeš u Rusiju i gledaj da ne staneš na pola puta, pa makar ponekad i gladovao, samo Akademiju svrši, a kada ti dogore do nokata, ti mi se obrati pismom pa ću ti koliko mogu poslati, a sada evo ti na put sto forinti, neka ti se nađe — dalek je to put."4 Na početku svojih studija u Petrogradu Eškićević je dobijao novčanu pomoć od kuće, 10 forinti mesečno. Čak su i pojedine srpske porodice u Irigu htele novčano da pomognu umetnikovo školovanje. No, dobivši rusku državnu stipendiju od 35 rubalja mesečno, Eškićević je ponuđenu pomoć svojih zemljaka odbio.

Kada je buknuo Prvi svetski rat, Vasa je sve ostavio u Rusiji i preko Odese i Renija Dunavom stigao u Srbiju. Kao dobrovoljac u Srpskoj vojsci, proveo je svih pet godina na ratištu.

Kada je počeo Austro-Srpski rat, ja sam otišao u srpsko poslanstvo u Petrogradu i prešao u srpsko podanstvo, a 15-og avgusta 1914. god. došao u Srbiju i odmah podneo Vojnom ministarstvu molbu da me naznače u kakav divizijski štab kao ratnog slikara.

Kroz nekoliko dana odgovoreno mi je da su svi štabovi već popunjeni ratnim slikarima, ali da je preka potreba da odem u Ruski inžinjerski Odred koji je stigao u Ćupriju, pošto savršeno govorim ruski.

Ja sam odmah odputovao u Valjevo i javio se Vrhovnoj komandi, koja me je svojim aktom Ađ.Br. 20244 kao obveznika činovničkog reda uputila u pom. Odred, u Ćupriju, gde sam ostao sve dok neprijatelj nije ušao u nju. 20-tog decembra došao sam u Skadar gde me je načelnik inžinjerije razrešio dalje dužnosti, i uputio Vrhovnoj Komandi, koja mi je dala nov pasoš i predložila da se pred novom ofanzivom ponovo javim ako želim.

Pošto sam proveo u Rimi 6 meseci i razrađivao motive iz ovog našeg velikog i istoriskog rata, ja sam juče doputovao na Krf, i molim Gospodina Ministra da me izvoli naznačiti u kakav štab kao ratnog slikara, kako bi kao svedok ove titanske borbe, od koje zavisi ne samo oslobođenje naše potlačene otadžbine, nego i sudbina celokupnog našeg plemena — mogao ovekovečiti pojedine značajne epizode.

U slučaju da i ovom prilikom ne bude slobodnih mesta za mene kao ratnog slikara (što bi mi bilo vrlo žao) onda molim Gospodina Ministra da me kao takvog izvoli naznačiti u ovu novu diviziju koja se sprema da pođe u Rusiju, pošto savršeno govorim ruski (i nemački) te ću i kao takav moći koristiti našem narodu u ovim sudbonosnim danima.

                                                                                                          S odličnim i dubokim poštovanjem
                                                                                                          Vasa Eškićević
                                                                                                           akad. slikar

Krf 13 Juna 1916.5   

U istom dokumentu stoji da je Štab Vrhovne komande, Operativno odeljenje, doneo rešenje br. 2461 od 31. 06. 1916. godine da se za ratnog slikara Štaba Prve armije odredi akademski slikar Vasa Eškićević. Ovo rešenje potpisao je načelnik Štaba đeneral Petar Bojović.

Proučavajući njegove ratne skice (81 list) koje se čuvaju u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, očito istrgnute iz različitih notesa ratnog dnevnika, možemo hronološki pratiti i put povlačenja Eškićevića sa svojom ratnom jedinicom iz Srbije 1915. godine. Krenuvši iz Ćuprije, preko Rožaja, Berana, Andrijevice i Podgorice stigao je u Skadar 20. decembra 1915. godine, a već 5. januara 1916. godine je u Italiji u pristaništu San Đovani di Mare. Od jula 1916. godine kao ratni slikar Prve armije boravio je sve vreme na Solunskom frontu, skicirao i slikao prizore rata, predele u Makedoniji, oslobođenje Bitolja i Velesa.

Pored slikarstava, Vasa Eškićević se u toku rata bavio i fotografijom. U njegovom ratnom dnevniku čak postoji i beleška o primljenom fotografskom materijalu za Topografski odsek Prve armije, od 2. IX 1916. gde zadužuje "jedan aparat formata 9 x 12 cm, tri kasete za ploče i jednu kasetu za planfilm, jedan fenjer i šest tuceta ploča". Fotografije koje je načinio Eškićević čuvaju se u Vojnom arhivu i u Vojnom muzeju u Beogradu. Snimao je ruski odred u Ćupriji, sa kojim je bio od samog početka rata, kao i ratna dešavanja u istočnoj Srbiji 1915.6 Naredne godine Vasa Eškićević je bio na Krfu i snimao vojnike Moravske divizije pri transportu za Solun, a iz 1918. godine sačuvane su fotografije na kojima je snimio Prvu armiju na Solunskom frontu. Na fotografijama sa Dragomirom Glišićem7, takođe ratnim slikarem, Eškićević je u uniformi srpskog vojnika, koju je sa ponosom nosio i u Novom Sadu i nekoliko godina posle oslobođenja.



Vasa Eškićević se priprema da fotografiše
zarobljene bugare nakon ofanzive 1918.
(I armija, Dunavska divizija).
Vojni muzej Beograd, R — 7501

Za vreme rata beležio je događaje. U jednoj od svezaka dnevnika, kao moto, stoje reči Dositeja Obradovića "Ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečeske, za braću Srblje kojega su god oni zakona i vere". Rukopisno odeljenje Matice srpske čuva ove dnevničke zapise. Pod istim inventarnim brojem nalazi se pet ispisanih i iscrtanih notesa i jedan tabak hartije. Zapisi prate dešavanja u periodu od 1916. do kraja 1919. Sadržaj dnevnika je raznorodan (zapisi sa fronta, rečnik italijanskog jezika, prepisan deo Gorskog vijenca, misli pisaca, skice, kurs crtanja u Novom Sadu). Pisao je na srpskom i ruskom jeziku. Stranice dnevnika nisu paginirane, a rukopisne beleške i dalje čekaju da budu ozbiljno iščitane i proučene.

Bitolj, 25. i 26. juli 1918.

Opet nastupi noćna tajanstvenost i tišina, samo možda oko baterija i naših i neprijateljskih po neko stenje teško diše i nerazumljivim jezikom nekog doziva ili poslednji put pominje nečije ime majke oca žene deteta. Preko dana obična topovska pucnjava promenjive jačine. Ja radim "Kršenu džamiju" i moram priznati da mi je vrlo neprijatno fijukanje granata koje lete preko moje glave. (...) U 9 sati idem kod moje kršene džamije i počnem opet rad, kroz pola sata poče nebo da prolamaju neprijateljski fijuci opet pomislih u istom će pravcu i produžujem rad. Oko mene mnogo ljubopitljivih, te mi dobrovoljno pričaju čudesa kršene džamije t.j. kako su je turci doziđivali, Sv. Nikola noću je poruši, i tako je to trajalo poduže vremena dok turci nisu ustuknuli pred našim Sv. Nikolom te batalili rabotu usled čega je ostala ovaka kakva je danas.

(...)

Čudnovat neki osećaj u pogledu na sve što se dešava oko mene. Pre neki dan svi smo isto ovako posmatrali i slušali riku neprijateljskih zrna, njegov strahoviti fijuk i završni akord — tresak u zemlju i svi smo se zadovoljni razišli razmišljajući svako na svoj način. (...) Svi mi znamo da će na svakoga od nas doći red, na jednog pre na drugog docnije, ali nas sve to ni malo nebaca u brigu, jer svi mi mislimo, možda ćemo nekako moći izvrdati danas, ili u najmanju ruku da ćemo mi bar poslednji biti, i da će se sve to tako desiti da mi nećemo taj prelaz ni osetiti i da će se sve to svršiti bez našeg učešća i našeg pitanja.


Trojaci, 13. septembar 1918.

13-og sept. pre podne razgledam selo Trojaci tu novu Pompeju. (opisati viđena zgarišta, porušene i popaljene stanice železnice koja ide od glavnih bugarskih (sada već razrušenih i zauzetih bugarskih položaja) pa sve do ponositog i gordog našeg Prilepa i svega onoga što je genije ljudski bio u stanju da izmisli za što uspešnije uništavanje roda ljudskog.)[/i]

Gradsko, 14. septembar 1918.

(Opisati viđeno: 30—40 lokomotiva, najviše za uski kolosek ostavljenih od svojih jučerašnjih gospodara i tu usamljene ćute. Čitave zgrade stanične i drugih ustanova koje je nemačka okrutnost ostavila srušene kao ona crna stratišta, pa oguljeni zidovi i ragastovi čiji osnovi još dogorevaju polako se naginju i tiho bez šuma padaju na gomilu pepela.)8


Sa srpskom vojskom Vasa Eškićević je, novembra 1918. godine, ušao u Novi Sad i tu je ostao i radio sve do svog poslednjeg dana. Njegov atelje nalazio se u ulici Kralja Petra 25.9 Tu je, pored slikarskog rada, držao i kurseve crtanja koje su pohađali, pored ostalih, Pavel Ružička i Milenko Šerban. Ujedno, ovaj atelje je bio i mesto okupljanja društva koje je, po rečima dr Jovana Savkovića, tu dočekivalo zore u razgovoru o raznovrsnim temama, najviše iz oblasti književnosti i umetnosti. "Noseći u sebi još od detinjstva bezgraničnu ljubav za srpstvo, za Srbiju i srpsku vojsku, njegovo interesovanje za oslobodilački rat i ratne događaje bilo je bez kraja. Blagodareći tom neobičnom interesovanju i urođenom jakom pamćenju, on je, petnaest godina posle rata, umeo do najsitnijih pojedinosti, da ispriča i rečju naslika sve borbe u kojima je uz vojnu komandu učestvovao."10

Svojim publicističkim tekstovima i prevodima Čehova i Gorkog javljao se iz Rusije i objavljivao ih je u otadžbinskim glasilima: novosadskom Braniku, Brankovom kolu, kao i u cetinjskoj Luči. Posle rata nastavio je da se bavi publicistikom. U autobiografiji piše: "U N. Sadu sam sa dr. Đeremovim osnovao Srp. nac. omladinu (Srnao) koja je imala i svoj list, prvo Srbadiju, a posle Severnu Srbiju kojima sam ja bio glavni saradnik i davao im ton i politički pravac." Tu su objavljeni delove dnevničkih zapisa koje je vodio u toku rata.

Kao član Društva srpskih umetnika Lada, izlagao je svoje radove na zajedničkim izložbama sa drugim srpskim slikarima, od 1910. godine, kao i na samostalnim izložbama u Novom Sadu, Beogradu, Somboru, Subotici i Velikom Bečkereku (Zrenjaninu).

Oslikao je nekoliko ikonostasa, među kojima i onaj u srpskoj vojnoj kapeli u Petrovaradinu, posvećenoj apostolima Petru i Pavlu.

Nekoliko radova Vase Eškićevića izloženo je u Srpskoj čitaonici u Irigu, neke slike poseduje Galerija Matice srpske, Vojni muzej u Beogradu, Narodni muzej, a nepoznat broj je u privatnim kolekcijama. Porodica je sačuvala deo slikareve ostavštine (rukopise, dnevničke zapise, beleške i skice) i predala ih Matici srpskoj, u čijem Rukopisnom odeljenju se i danas nalaze.

Bio je član Književnog saveta Matice srpske.




Ratni slikari, Vasa Eškićević /levo/ i Dragomir Glišić /desno/
Vojni muzej Beograd, R — 7522

Umro je u Novom Sadu 1933. godine, radeći do poslednjeg dana. Najbolju ocenu valjanosti života i dela Vase Eškićevića dao je njegov vodonoša Aksentije Jakšić. Tog 3. februara 1933, kada je Vasa preminuo, čiča Aksentije je od svoje puke sirotinje kupio sveću dugu metar, sa preko 15 cm u prečniku, i zapalio je na pragu slikarevog ateljea. Danima je gorela. Sahranjen je na Uspenskom groblju.11 Trivun Militar opisuje Vasu Eškićevića kao čoveka koji se nije nametao, preporučivao, ni prema kome sem prema sebi nije bio strog. Živeo je skromno, pre bi se moglo reći siromašno. Osim Albanske spomenice, medalje dodeljivane svima koji su prošli "Golgotu", druga odlikovanja nije dobio.

Ratni slikar Prve srpske armije Vasa Eškićević je to zvanje sve do smrti sa ponosom nosio.



Grob Vase Eškićevića na Uspenskom groblju
u Novom Sadu

_________________

01 J. Savković, Čitulja Vasa Eškićević, akademski slikar, Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu, 16, VI, 3 (1933), 423-436.
02 Ratne skice, inv. br. ROMS M.10447, Ratni dnevnik, inv.br. ROMS M.10.442, Autobiografija, inv. br. ROMS M.17763.
03 Marija Klavdijevna Teniševa bila je i sama umetnik, mecena i osnivač umetničke škole, koja je tada okupljala značajne i zanimljive petrogradske umetnike. Osim u Petrogradu, otvorila je umetničku školu i u Smolensku. U ove škole su samo odabrani, najtalentovaniji učenici primani i besplatno podučavani. Dela koja je godinama sakupljala poklonjena su kasnije Ruskom državnom muzeju.
04 J. Savković, navedeno delo, 430.
05 Vojni arhiv Beograd, AVI, Popisnik 3, kutija 151, fascikla 14, dokument 6/12, list 1.
06 M. Zeković, Marina, Ratni slikari, fotografi amateri i dopisnici fotografi u srpskoj vojsci 1914—1918, Beograd, Vojni muzej, 2001, 60-61.
07 Vojni muzej Beograd, Zbirka fotografija R 7522, R 7524.
09 Danas je to Zmaj Jovina ulica br. 4 u Novom Sadu, gde se nalazi zdanje poznato pod nazivom "Svojina", koje još od tada pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
10 J. Savković, navedeno delo, 424.
11 Uspensko groblje u Novom Sadu, parcela 1/02—066.


Gordana Bulović
Katalog Nemojte nas zaboraviti — EŠKIĆEVIĆ, Vasa, 1867—1933
Beograd, 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 05, 2015, 11:48:11 pm »

*

SLIKARSTVO KAO TRAJNI ZAPIS JEDNOG VREMENA


O srpskim ratnim slikarima samo se povremeno pisalo, a izložbe sa potpunijim prikazom njihovih radova retko su priređivane. Zato se vremenom stekao utisak da je slikarstvo ratnog perioda 1912—1918, doba balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, bilo marginalizovano i da nije bilo predmet ozbiljnijeg stručnog razmatranja. Prema nezvaničnim podacima, ratnih slikara i fotografa bilo je oko četrdeset. Izložba radova slikara Vase Eškićevića i fotografa Riste Marjanovića, omogućava ponovni i temeljniji pogled na stvaralaštvo ratnih umetnika. Istovremeno se nameće i pitanje u kojoj meri je Vasa Eškićević, kao i drugi umetnici učesnici ratnih zbivanja, ostavio u nasleđe svom narodu i nacionalnoj kulturi trajna duhovna i materijalna svedočanstva. Na osnovu do sada prikupljenih podataka procenjuje se da je njegov ukupni opus oko četiri stotine crteža, slika i akvarela, koji se polako otkrivaju, postaju ponovo aktuelni i zanimljivi kolekcionarima. Na ovoj izložbi, koja vremenski obuhvata samo period Prvog svetskog rata, prikazani su radovi pozajmljeni iz više muzeja i galerija, a među njima je nekoliko izvanredno uspelih Impresionističkih poetskih pejzaža iz privatnih kolekcija, koji do sada nisu bili publikovani.

Detaljnije analiziranje Eškićevićevog slikarskog stvaralačkog metoda otkriće da je on imao siguran potez i razvijen osećaj za kompoziciju. Spontani potezi četke i sigurna linija vode poreklo iz akademizma. Eškićević je bio jedini Srbin koji je slikarstvo učio i diplomirao na Imperatorskoj akademiji umetnosti u Petrogradu gde mu je učitelj bio poznati ruski slikar Ilja Rjepin. Kao veliki rodoljub, Eškićević je, odmah po izbijanju Prvog svetskog rata, napustio Rusiju i priključio se srpskoj vojsci. Tokom velike ratne epopeje jednog malog naroda i njegovog neizrecivog stradanja, bio je svedok mnogih događaja, koje je, na svojim crtežima-skicama i, kasnije prema njima rađenim, slikama zabeležio i umetniči ovekovečio, ostavljajući nam u nasleđe svoje slikarske impresije, dopunjujući tako naše saznanje o zbivanjima koji su označili veliku prekretnicu u istoriji srpskog naroda.

Crtež-skica, kao medijski izraz koji ostavlja primarni utisak, prisutan je zapravo u svakoj likovnoj viziji. Bez obzira na sugestivnost kolorističke retorike na slici ili uverljivost plastičnih formi u skulpturi, crtež uvek čini njihovu strukturnu osnovu. U tom smislu skica ili crtež kao autonomno delo ima posebnu vrednost, jer na najneposredniji način izražava ukupnost likovne ideje umetnika ističući njegovu impresiju pred neposrednim vizuelnim doživljajem. U Eškićevićevoj interpretaciji figuralnih formi, događaja i objekata, crtež se najčešće svodi na formu ovlašne zabeleške, skice — kao pripreme za uljanu sliku, crteža sa karikaturalnim elementima ali i na crtež kao samostalnu slikarsku formu. Celokupan poetski kontekst Eškićevićevih realističkih crteža faktografskog značaja odgovara kreativnom senzibilitetu samog autora. On se temom crteža vezuje za određena ratna događanja, trenutke opuštanja ratnika kad oružje zaćuti, ili krajolike i naselja kuda je prolazila i boravila vojska. Njegov slikarski koncept definišu dobro savladane lekcije o organizaciji kompozicione strukture crteža i realističkih oblika. Ovakva programska orijentacija realističkog pristupa odgovara u velikoj meri i njegovim uljanim slikama sa ratnom tematikom i portretima nastalim posle rata prema autentičnim skicama sa bojišta. U njima je primetna određena pojednostavljenost kolorita, tonsko modelovanje i variranje stepena rasvetljenosti palete pod uticajem impresionističkih strujanja koja su zahvatila srpsko slikarstvo u tom periodu, bez konkretnijeg napuštanja klasičnog koncepta slike.

Ovakav Eškićevićev likovno-estetski koncept faktografskog beleženja stvarnih događaja, ljudi, atmosfere i krajolika, u saglasju je sa zadacima koje je pred ratne slikare postavila Vrhovna komanda Srpske vojske. A da je Vrhovna komanda krajnje ozbiljno shvatala ulogu ratnih slikara, namenivši im odgovornu ulogu u ratnim događajima u kojima su oni imali mogućnost da pokažu ličnu hrabrost i požrtvovanje, potvrđuje dokument koji se nalazi u Arhivu Vojnoistorijskog instituta u Beogradu. U njemu se pojašnjava uloga umetnosti i umetnika i pred njih postavljaju zahtevi i obaveze kojih treba da se pridržavaju: "... da ne treba da propuste ni jedan važniji momenat borbe koji bi bio od vrednosti za Istoriju. Radi toga potrebno je da oni sa najživljim interesovanjem — po potrebi i sa ličnim požrtvovanjem — prate tok borbe, starajući se da se što više unesu u suštinu njenu, i da ponesu što jače impresije iz nje". U daljem tekstu se još kaže: " ... Izrađene skice biće svojina ratnih slikara, pošto će im one služiti kao osnovna građa za izradu slika. Izrađene slike po ovim skicama slikari imaju ponuditi na otkup prvenstveno Ministarstvu vojnom."

Potrebno je podsetiti da su prve dve decenije XX veka bile prekretnica u razvoju moderne srpske umetnosti u smislu prihvatanja impresionizma, što je na srpskoj umetničkoj sceni predstavljalo istinsko stvaralačko osveženje. Impresionizam, potiskujući postepeno akademizam i plenerizam, postiže zrelost pred Prvi svetski rat. Iako je većina zagovornika impresionističkog estetskog koncepta u organizaciji likovnog dela pripadala generaciji ratnih slikara (Nadežda Petrović, Borivoje Stevanović, Mališa Glišić, Dragomir Glišić, Kosta Miličević, Veljko Stanojević, Miloš Golubović, Milan Milovanović i drugi), od kojih se, kao ratnih slikara zahtevalo da dokumentarnost pretpostave likovnosti, većina je, u pejzažnom i portretnom slikarstvu impresionističke orijentacije, u ratno vreme, ipak ostvarila visoke umetničke domete. Štaviše, može se reći da se završetkom Prvog svetkog rata zavrašava i impresionistička faza u razvoju moderne srpske umetnosti. U ovoj generaciji slikara, među kojima su neki, nažalost, u ratnim stradanjima izgubili živote deleći sudbinu svoga naroda, značajno mesto imao je i Vasa Eškićević.

Program i poetika slikarstva Vase Eškićevića kreću se od realizma, preko plenerizma, ka impresionizmu. Boraveći 1916. u Italiji, u Rimu na oporavku, Eškićević je naslikao nekolko pejzaža i veduta, u kojima je znatno odstupio od ranije prihvaćenog koncepta, oslanjajući se na iskustva plenerizma, najviše se približio radovima naših najistaknutijih predstavnika impresionističkog načina slikanja. Taj oslobođeni i spontani poetski izraz je osnov za pretpostavku da ovi pejzaži najbolje odražavaju Eškićevića kao slikara. Moguće je pretpostaviti da je sputanost nacionalnom, istorijskom, ratnom tematikom onemogućila razvoj njegovog umetničkog izraza u nekom drugom smeru.

Izložba crteža i uljanih slika Vase Eškićevića pomoći će, svakako, da se makar za korak približimo potpunijem razumevanju njegovog umetničkog dela, kao i vremena u kojem je ono nastalo. U očekivanju konačne valorizacije umetničkih dometa opusa ratnih slikara i fotografa moguće je prepoznati nesporno kulturološko značenje Eškićevićevog dela.

Mile Ignjatović
Katalog Nemojte nas zaboraviti — EŠKIĆEVIĆ, Vasa, 1867—1933
Beograd, 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 05, 2015, 11:48:54 pm »

*

VASA EŠKIĆEVIĆ — SLIKE




Autoportret, 1908.
ulje na kartonu, 42,5 х 30,5 cm
Сигнатура: д. д. ћ.: В. Ешкићевић
На полеђини: Васа Ешкићевић/ (аутопортре)/ петроград/ 1908/
цена/ 10.000 дин

Инв. бр. ГМС/У 1275
Galerija Matice srpske, Novi Sad




Od onih što pređoše preko Albanije 1915—1916 g. — Janoš Rakić (1922),
ulje na kartonu, 38 х 30 cm
Сигнатура: д. л. ћ.: В Ешкићевић 1922.
На полеђини: Од оних што/ пређоше преко Албаније/ 1915—1916 г./
Јанош Ракић Из села Црнаљевци среза Сврљиш-/ког округа Нишког./
Војник I-огпрекобројниг комбинованог/ пука моравске дивизије./ В. Ешкићевић 9122.

Srpska čitaonica u Irigu


Fotografije preuzete iz kataloga: "Nemojte nas zaboraviti" — EŠKIĆEVIĆ, Vasa, 1867—1933
Beograd, 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 08, 2015, 10:20:48 am »

*

VASA EŠKIĆEVIĆ — SLIKE





Costa azzura, 1916.
ulje na kartonu, 33 х 45,2 cm
Сигнатура: д. л. ћ.: В. Ешкићевић
На полеђини: V. Eškićević 1916/ Costa azzura
Власник: Јован Мандић, Нови Сад




Park Borgeze, 1916.
Izvor: Галеријa Музеја рудничко-таковског краја




Popova kuća u selu Voštarani ispod Kajmakčalana, 1916.
ulje na lesonitu, 28,3 x 37,8 cm
Zbirka Galerije Matice srpske




Seoska škola u selu Voštarani, 1917.
ulje na kartonu 32 x 39 cm
Сигнатура: д. л. ћ.: В. Ешкићевић 1917
На полеђини: Македонија./сеоска школа/ у селу Воштарани/
(испод Кајмакчалана.)/ В. Ешкићевић/ 1917./ ратни сликар Iве армије.

Власник: Никола Лаличић, Нови Сад

Fotografije preuzete iz kataloga: "Nemojte nas zaboraviti" — EŠKIĆEVIĆ, Vasa, 1867—1933
Beograd, 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Januar 02, 2016, 01:36:06 am »

*

VASA EŠKIĆEVIĆ — SLIKE
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Januar 02, 2016, 01:39:25 am »

*

VASA EŠKIĆEVIĆ — SLIKE
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Januar 02, 2016, 03:08:14 am »

*
Zaboravljeni
SLIKAR KOJI JE U SEBI SPOJIO VEČNU RUSIJU I IDEALNU SRBIJU



ČETIRI POGLAVLJA VASE EŠKIĆEVIĆA

Sudbina nije htela da ovaj daroviti Irižanin (1867—1933) postane seoski brica. Odvela ga je u Beograd, potom u Beč, pa u Petrograd. Prvi je i jedini Srbin koji je završio Imperatorsku umetničku akademiju u Rusiji. Bio je cenjen, njegove slike reprodukovane su u velikim tiražima i stigle u mnoge ruske domove (kao docnije u srpske i francuske). Kada je napadnuta Srbija 1914, ostavio je sve, doputovao u Beograd i stavio se na raspolaganje komandi Srpske vojske. Raspoređen je na mesto ratnog slikara Prve armije i prošao ceo njen put, sve golgote i vaskrse. Ostavio je iza sebe mnogostruko važna dela, priložio ih slavi i pamćenju Srbije. Počiva na Uspenskom groblju u Novom Sadu. Zaboravljen?

Na pitanje "Šta drži narode?" Konfučije je, kažu, odgovorio: "Vojska, hleb i duh predaka." Noseći nasleđe predaka i vaspitan u tom duhu, kao što se to vekovima činilo u srpskim selima, Vasa Eškićević je prešao veliki i više nego zanimljiv put: od sina iriškog paora predviđenog za seoskog bricu, do važne pojave u srpskoj umetnosti, po mnogo čemu jedinstvene.


TRAGANJE

Rođen je u srpskom sremskom selu Irig 1867, na Svetog Vasilija Velikog. Otuda i ime: ono je izabralo njega, ne obrnuto. Još kao dete precrtavao je likove iz narodnih kalendara i ilustracije iz ćiriličnih časopisa i knjiga, tako započevši put ka trajnim znanjima srpske, pravoslavne i epske istorije, religije, lepote, mitova i običaja. Talenat je nasledio od oca, čoveka "hiljadu zanata", koji je po celom Sremu, pa i mnogo dalje, bio poznat po ukrašavanju oružja neobičnim ornamentima, čime se bavio u dugim zimskim večerima, pokazujući da su u narodnoj tradiciji lepota i viteška borba jedno.


OSTVARENJE

U jesen 1883. godine, sa navršenih 26 godina, Vasa se našao u još jednom centru sveta, ovaj put u prestonici pravoslavne Imperije. Tek tada, kada je pronašao mesto gde pripada, započeće njegov pravi život i tek tada će se naći na pravoj stazi svog slikarstva.

Kako za akademiju umetnosti nije imao predspremu, upisuje državnu Umetničku školu. Odmah dobija stipendiju, kao redovan đak. Za tri godine je završio svih pet razreda. Tada je pozvan da stupi u Umetničku školu knjaginje Teniševe, gde su samo najbolji i najtalentovaniji učenici primani i besplatno učili, pod rukovodstvom velikog Ilje Jefimoviča Rjepina. U ovoj školi ostaje naredne četiri godine. Marija Klavdijevna Teniševa, i sama umetnik, mecena, osnivač umetničke škole, okupila je oko sebe značajan i zanimljiv krug petrogradskih umetnika, a naročito ju je cenio Nikolaj Rerih. Osim u Petrogradu, otvorila je umetničku školu i u Smolensku. Dela koja je godinama sakupljala poklonjena su docnije Ruskom državnom muzeju.

Pošto je uspešno položio prijemni ispit, godine 1900. primljen je na Imperatorsku akademiju umetnosti. Tu je završio sve "tečajeve" (pedagoški, niži i viši), a tokom studija počeo je da radi kao nastavnik u srednjoj školi. Godine 1908. uspešno je položio završne ispite. Na osnovu izložene slike Zabajkalski kozaci u mandžurskim klancima, dobija diplomu umetnika i srebrno odličje. Kada je završio školovanje, imao je 41. godinu.

Njegov život u Rusiji, gde je proveo 21 godinu, malo nam je poznat. Ali, više je nego očito da je tu našao odgovore na pitanja koja, i decenijama posle njega, muče njegove sunarodnike. Spoznavši Rusiju, spoznao je svoj srpski narod, otadžbinu i baštinu predaka. O tome svedoče njegove slike: Smrt đakona Avakuma, Muzikanti skitnice, Dahije, Uoči srpskog ustanka pod Karađorđem, Daleki snovi, Posle boja (scena iz rusko-japanskog rata).

Vasa je povremeno dolazio u Novi Sad, odeven u visokom stilu ruske prestonice. Svako njegovo pojavljivanje izazivalo je veliku pažnju. Sve što dolazi iz Rusije imalo je dozu mistike i nedostižne lepote, zabeležio je u svojim sećanjima kasniji sekretar Matice srpske Milan Savić.

Verovatno bi u Rusiji ostao do kraja života, da nije došlo do austro-ugarskog ultimatuma Srbiji, potom i objave rata. Odmah je ostavio sve, došao u Srbiju i prijavio se komandi Srpske vojske kao dobrovoljac. Njegovoj želji da se bori s puškom nije udovoljeno. Umesto toga, postao je ratni slikar Prve armije. Prešao je s njom sva ratišta, golgotu kroz Albaniju, Krf, Solunski front... Slike Vase Eškićevića nastale na tom putu ostaju trajno svedočanstvo o stradanju i vaskrsu naroda i njegove vojske, tek potom vredna umetnička dela, a na kraju i propagandno sredstvo Kraljevine Srbije.

Tako je okončano drugo poglavlje Vasinog života: ostvarenje.


UDALJAVANJE

Godine 1918. sa srpskom vojskom dolazi u Novi Sad i nastanjuje se za stalno. U dvorištu kuće u današnjoj Zmaj Jovinoj ulici broj 4 bio je njegov atelje i tu je provodio svoje dane. Godinama nije skidao srpsku uniformu, pokazujući time da pripada svetu čije je vreme prošlo. Njegova otadžbina — Srbija — više nije postojala, zemlja koju je voleo i u kojoj je pronašao smisao života — Rusija — takođe. Umesto njih, pojavile su se neke drugačije, sa drugačijim ljudima i vrednosnim sudovima.

I slike sa srpskom tematikom imale su sudbinu sličnu onim iz Rusije: umnožavane su i tako reprodukovane krasile mnoge rodoljubive domove. Isto se desilo i sa slikama koje otkupila Francuska. I mnoga ministarstva Kraljevine SHS otkupila su njegove slike.

Vasa Eškićević preminuo je 3. februara 1933, u 66. godini.


TRAJANJE

Posle Drugog svetskog rata, o njemu se nije govorilo, sem u usko stručnim krugovima. Kritika je navodila da je pod "snažnim uticajem toga i toga", svrstavan je u akademski realizam, tretiran kao ratni slikar, njegovim delima pridavana dokumentarna vrednost, ali oduzimana umetnička...

Kako je u nekrologu rekao Trifun Militar, Vasa nije bio sklon koterijaštvu, nije se nametao, preporučivao, ni prema kome sem prema sebi nije bio strog. Živeo je skromno, pre bi se moglo reći siromašno. Osim Albanske spomenice, medalje dodeljivane svima koji su prošli Golgotu, druga odlikovanja nije dobio. Nije pripadao modernom svetu apstraktne i hiperaktivne kulture. Možda bi njegovom životu i njegovoj umetnosti najviše odgovarao naziv tradicionalni realizam, ali takav pravac ne postoji u modernoj nauci.

Pred kraj života oslikao je nekoliko ikonostasa, među kojima i onaj u srpskoj vojnoj kapeli u Petrovaradinu, posvećenoj apostolima Petru i Pavlu. I nekoliko dana pred smrt oko njega su, uobičajeno, bili brojni slušaoci, koji su prosto upijali njegove reči o Rusiji ili srpskoj borbi za slobodu, gledajući kako mu lice zrači i sija dok govori.

Onda je zaćutao, legao u krevet i... otišao.

Najbolju ocenu života i dela Vase Eškićevića dao je njegov vodonoša Aksentije Jakšić. Tog 3. februara 1933, kada je Vasa preminuo, čiča Aksentije je od svoje teške sirotinje kupio sveću dužu od metar, sa preko 15 centimetara u prečniku, i zapalio je na pragu slikarevog ateljea. Danima je gorela.

Nekoliko radova Vase Eškićevića izloženo je u Domu kulture u Irigu, neke slike poseduje Galerija Matice srpske, nepoznat broj je u privatnim kolekcijama. Vasina rođaka Ljubica Eškićević sačuvala je slikareve rukopise, dnevničke zapise, beleške i skice, pa ih predala Matici srpskoj, u čijem rukopisnom odeljenju se i danas nalaze. Osim pomenutog nekrologa, tekst-čitulju dao je dr Jovan Savković. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka nadahnuti rad o Vasi napisao je Teodor Pavljanić.

Vasa Eškićević je sahranjen na Uspenskom groblju u Novom Sadu, ali priča se tu ne završava. Na istom groblju, baš naspram njegovog groba i skromnog spomenika, od početka treće decenije XX veka sahranjivani su Rusi, oni "beli", izbegli iz svoje otadžbine tokom krvavog građanskog rata i revolucije, a poslednje utočište našli u Novom Sadu, gde su i okončali ovozemaljsko putovanje. Večna Rusija i idealna Srbija nastavljaju, i tako, svoj zajednički put.

A to je četvrto poglavlje Vase Eškićevića: trajanje.

***

Ispunjenost i plodotvornost
O pronalasku svog puta i odgovora na važna pitanja svedoče više nego plodna slikarska delatnost Vase Eškićevića, pisma kojima se ponekad javljao u zavičaj i otadžbinu, prevodi dela ruskih pisaca i pesnika, kao i njegov tek u naznakama poznati privatni život. Svojim tekstovima i prevodima javljao se u otadžbinskim glasilima: novosadskom Braniku, Brankovom kolu, Srbiji, subotičkoj Severnoj Srbiji, cetinjskoj Luči... S vremena na vreme, dolazio bi u zavičaj, gde je učestvovao u zajedničkim izložbama sa drugim srpskim slikarima.

***

Slike, reprodukcije, prisutnost
O slikama Vase Eškićevića ruska kritika se vrlo povoljno izražavala.
Pored diplomskog rada Zabajkalski kozaci u mandžurskim klancima, među njegova najbolja dela spadaju 9. januar 1905. (Pop-Gaponova buna), Veliki četvrtak u XVI veku, Daleki snovi, Na Nevi, Negdašnji ljudi, Autoportret, Pejzaž...
Mnogi Eškićevićevi radovi su bili reprodukovani u velikim tiražima i tako prisutni u mnogim ruskim domovima.

Piše: Đorđe M. Srbulović SRBIJA nacionalna revija
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Januar 13, 2016, 01:02:05 am »

*
IZLOŽBA U GALERIJI SANU


NEMOJTE NAS ZABORAVITI

Povo­dom obe­le­ža­va­nja sto­go­di­šnji­ce od počet­ka Veli­kog rata, Muzej Gra­da Novog Sada, Narod­ni muzej Šabac i Voj­ni muzej Beo­grad pri­re­di­li su u Gale­ri­ji SANU izlo­žbu pod nazi­vom Nemoj­te nas zabo­ra­vi­ti. Izlo­žbu je 15. okto­bra 2014. godine otvo­rio aka­de­mik Dušan Kova­če­vić. Naziv izlo­žbe je pre­u­zet naslov knji­ge rat­nog dnev­ni­ka Mila­na Vakanj­ca, srpskog ofi­ci­ra i dobro­volj­ca u Prvom svet­skom ratu. Na Solun­skom fron­tu, pred sam kraj rata, u teškom tre­nut­ku napisao je na papi­ri­ću neko­li­ko reči za mla­de koji će posle njih žive­ti.

"Mi, rat­ni dobro­volj­ci, dava­li smo sve od sebe, žrtvu­ju­ći i svo­je živo­te na boji­šti­ma. Sle­de­ćeg dana će opet mno­gi naši poginuti na boj­nim polji­ma. No, i posle nas će biti rato­va, ali vi, mla­di, ško­lar­ci, đaci, kada bude­te sta­sa­li za rat i bori­li za slo­bo­du i druk­či­je ide­je vodi­lje nego što su danas naše, pone­si­te u svo­jim srci­ma samo­pre­gor dobro­vo­lja­ca i NEMOJ­TE NAS ZABO­RA­VI­TI."

Auto­ri izlo­žbe Rado­van Bunar­džić i Gor­da­na Bulo­vić, muzej­ski savet­nik i kustos Muze­ja Gra­da Novog Sada, Bra­ni­slav Stanković, kustos Narod­nog muzej iz Šap­ca i dr Mir­ko Peko­vić, muzej­ski savet­nik Voj­nog muze­ja u Beo­gra­du, pre­zen­to­va­li su jav­no­sti 60 foto­gra­fi­ja Riste Mar­ja­no­vića, kao i 25 sli­ka i 81 ski­cu Vase Eški­če­vi­ća, dvo­ji­ce srp­skih dobro­vo­lja­ca koji su se počet­kom Veli­kog rata vra­ti­li u Srbi­ju. Vasa Eški­če­vić, poma­lo zabo­ra­vlje­ni srp­ski sli­kar, rođen je u Iri­gu 1867. godi­ne. Nakon zavr­še­nog ber­ber­skog zana­ta oti­šao je u Beo­grad, a potom na ško­lo­va­nje u Beč, gde je pro­veo neko­li­ko godi­na. Uz pomoć Teo­fa­na Niko­la­je­vi­ća-Kar­di­še­vi­ča oti­šao je u Petro­grad, gde je zavr­šio aka­de­mi­ju u umet­nič­koj ško­li kne­gi­nje Teniševe, u kla­si čuve­nog sli­ka­ra Rje­pi­na.

Sa počet­kom Veli­kog rata Eški­če­vić je napu­stio Petro­grad i pre­ko Rumu­ni­je i Pra­ho­va vra­tio se u Srbi­ju, da se sa puškom u ruci bori za naci­o­nal­ne ide­a­le. Među­tim, ras­po­re­đen je kao zva­nič­ni sli­kar Prve srp­ske armi­je, sa kojom je pro­šao kroz sve stra­ho­te rata, crta­ju­ći rat­ne pri­zo­re ona­ko kako ih je video i doži­veo. Nakon rata se nasta­nio u Novom Sadu, gde je 1933. godi­ne i pre­mi­nuo.

Done­kle zabo­ra­vlje­ne i nea­de­kvat­no oce­nje­ne, njego­ve sli­ke sa rat­nom tema­ti­kom nala­ze se rasu­te po muzej­skim zbir­ka­ma i pri­vat­nim kolek­ci­ja­ma. Na izlo­žbi je, osim sli­ka, pri­ka­zan i veći broj ski­ca inspi­ri­sa­nih rat­nom tema­ti­kom.

Rista Mar­ja­no­vić rođen je u Šap­cu 1885. godi­ne. Nakon ško­lo­va­nja u Beo­gra­du, Beču i Ber­li­nu oti­šao je u Pariz, gde se 1908. godine zapo­slio, a potom i postao ured­nik za ilu­stra­ci­je časo­pi­sa New York Herald za Evro­pu. Na poziv srp­ske vla­de počet­kom Veli­kog rata vra­tio se u Srbi­ju kao zva­nič­ni foto­re­por­ter Vrhov­ne koman­de srp­ske voj­ske. Foto­gra­fi­sao je sve zna­čaj­ni­je doga­đa­je u ratu, do oslo­bo­đe­nja. Saču­va­ni nega­ti­vi i foto­gra­fi­je Riste Marjanovića, uz podat­ke gde su i kada sni­mlje­ni, zapra­vo su srp­ska ilu­stro­va­na isto­ri­ja Veli­kog rata.

Na izlo­žbi je pred­sta­vljen repre­zen­ta­ti­van izbor od šezdeset hilja­da foto­gra­fi­ja, kon­tinu­i­ra­no od Cer­ske bit­ke do oslo­bo­đe­nja Srbi­je. Tako­đe, bili su izlo­že­ni i delo­vi umet­ni­ko­ ve ostav­šti­ne, odno­sno foto-apa­ra­ti, negativi, kao i novinarske legi­ti­ma­ci­je i foto-albu­mi. Auto­ri izlo­žbe su, koli­ko je to bilo mogu­će, pri­ka­za­li iste doga­đa­je viđe­ne okom sli­ka­ra Vase Eški­če­vi­ća i foto­gra­fa Riste Mar­ja­no­vi­ća, srp­skih dobro­vo­lja­ca čijim su zaslu­ga­ma, za budućnost, oni zabe­le­že­ni i saču­va­ni od zabo­ra­va.

Gordana Bulović, Muzej Grada Novog Sada
Katalog Vesnik časopis za istoriju, muzeologije i umetnost • avgust 2015 • broj 42
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: