Vladislav Lalicki (1935—2008)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Vladislav Lalicki (1935—2008)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladislav Lalicki (1935—2008)  (Pročitano 4857 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 02, 2015, 12:43:57 am »

**




VLADISLAV LALICKI
(Šabac, 01.06.1935 — Beograd, 29.12.2008)


Vladislav Vlada Lalicki, slikar i scenograf, ali i kostimograf, grafičar i dekorater, rođen je u Šapcu, 1. juna 1935. godine, od roditelja Jovana, (moler), i Milice (domaćica). Njegovi preci potiču iz "preka", iz Vojvodine. U Šabac je došao Vladin deda Milan, odžačar, krajem 19. veka, iz okoline Titela. Vladini roditelji su imali šestoro dece: četiri sina i dve ćerke: Vladislava, Milančeta, Nataliju, Todora, Dragicu i Slavka. Kao podstanari živeli su u šabačkim naseljima Kamenjaku i na Bairu. Otac Jovan je i rođen u Kamenjaku.

U rodnom gradu, Vlada je završio osnovnu školu i Gimnaziju. U Gimnaziji je imao privilegiju da mu likovni pedagog bude profesor Đorđe Kostić, koji je odmah zapazio njegov raskošni slikarski talenat. Ubrzo je postao član gimnazijskogh ateljea profesora Đorđa Kostića, zajedno sa ostalim šabačkim talentima, gde je izučio osnove slikarskog umeća. Rad u ateljeu profesora Kostića presudno je uticao na Vladino dalje umetničko angažovanje i životno opredeljenje. Koliki je bio stručni autoritet i renome profesora Kostića, najbolje svedoči podatak da su kroz njegov atelje prošli, pored ostalih, i potonji velikani srpske kulturne scene — slikar Milić Stanković i režiser Živojin Pavlović. Po ocenama mnogih stručnjaka i znalaca, Vlada je među njima bio najveći slikarski talenat.

U Beogradu, Vlada je završio privatnu slikarsku školu Ananija Verbickog, koji je bio blizak saradnik poznatog ruskog slikara Kolesnikova, dok je scenografiju učio kod poznatog pozorišnog maga Bojana Stupice.

Godine 1958, zaposlio se u Televiziji Beograd, koja je tada bila u osnivanju, ali i dalje sarađuje sa šabačkim Narodnim pozorištem. Već naredne, 1959. godine, trajno se priklonio pozorištu, jer je prešao u Atelje 212, u kome je ražirao brojne predstave, među njima i one kultne: Draš moj lažljivče, Kaertoteka, Arsenik i stare čipke, Kralj Ibi, Kafanica, sudnica, ludnica, Kosa, Purpurno ostrvo, Čudo u Šarganu, Pseće srce, Bizdovan, i druge. Od 1961. je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kome će provesti više od dve decenije.

O njegovom scenografskom pozorišnom umeću danas se ispredaju legende. Jednostavno, bio je majstor svog zanata, spreman i sposoban da nađe rešenje za mnoge složene i problematične scenografske situacije, koje su pred njega postavljali uglavnom reditelji.

Sa rodnim gradom nikad nije prekidao kulturne veze i saradnju. U godinama kad su te veze bile intenzivne, posebno se angažovao kao scenograf u Šabačkom pozorištu i ilustrator u ondašnjim šabačkim kulturnim časopisima Ustvari i Provincija. Za ova dva značajna šabačka časopisa, uradio je i likovno rešenje korica.

Sa Šabačkim pozorištem osvojio je mnoge nagrade i priznanja. Bio je dobitnik Novembarske nagrade Šapca, 1957. godine; za rad u predstavi Zlatni pesak, osvojio je prvu nagradu na Susretima srpskih pozoriša Joakim Vujić u Leskovcu, 1970; za scenografiju predstave Tri para hozntregera, u režiji Aleksandre-Saše Gavanski; dobitnik je Grande prix nagrade za scenografiju; predstava Hamlet i Nosorog, na Bijenalu u Parizu, 1961. godine, u konkurenciji pozorišta iz više od 40 zemalja.

Od ostalih Vladinih stručnih nagrada i priznanja, navodimo najznačajnije: Nagrada za životno delo Petar Pašić (2004); Sterijina nagrada na Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Novom Sadu (1981), za predstavu Nahod Simeon Jovana Sterije Popovića, u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta; Specijalna Sterijina nagrada Saveza udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Jugoslavije, za scenografiju predstave Bele rakete lete na Amsterdam, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, 1973. godine; Sterijina nagrada za upotrebu boje u ovoj istoj predstavi; Zlatni lovorov venac na Festivalu malih scena u Sarajevu, za scenografiju drame Razmjena Pola Klodela, 1963. godine; nekoliko nagrada na Pariskom bijenalu (1961) i mnoge druge.

U svom bogatom i sadržajnom životu, Vlada je radio u pozorištima u Americi, SSSR-u, Poljskoj i Italiji, kao i u brojnim pozorištima nekadašnje Jugoslavije.

Osmislio je i uradio scenografska rešenja za oko 500 pozorišnih predstava, 200 TV drama, filmova, serija i drugih TV emisija. Poznato je da je, zajedno sa rediteljem Minjom Dedićem, pet godina radio scenografiju za centralnu proslavu dodele štafete mladosti na Stadionu JNA u Beogradu.

Ilustrovao je više od 500 knjiga.

Svoja scenografska rešenja i ostvarenja izlagao je na Oktobarskom salonu u Beogradu, Trijenalu scenografije i kostima u Novom Sadu, majskim salonima... U inostranstvu, izlagao je u Parizu, Cirihu, Atini, Pragu, gradovima Amerike...

Više od 20 godina, Vlada je, za svaku premijeru Jugoslovenskog dramskog pozorišta, slikao unikatan plakat. Naslikao je i 12 velikih fasadnih plakata, povodom otvaranja Ateljea 212, kao i plakat velikih razmera za Internacionalni festival u Nansiju (Francuska), 1983. godine.

Radovan Mirazović, istoričar umetnosti, kulturni poslenik, publicista i slikar, koji je dvadesetak godina živao i radio u Parizu, u svojoj knjizi Likovna umetnost u Šapcu 1900—1980, o Vladi Lalickom je, između ostalog, rekao i sledeće: "...jedan od malobrojnih umetnika koji o slikarstvu zna sve... izvorni esejista, pritajeni vajar, grafičar i crtač, koji radi briljantne scenografije i ulične dekoracije, koji zna sjajno da likovno oprema knjige, da radi ilustracije i izvanredne plakate — nadasve da slika kao Botičeli, Pikaso ili Salvador Dali".

Docnije je Mirazović posebno isticao Vladin Bogom dani crtački talenat, svestranost i snalažljivost da lako i jednostavno izađe iz komplikovanih scenografskih zahteva i zahvata.

Na vest o Vladinoj smrti, Mirazović se oglasio još laskavijim ocenama: "Otišao je jedan od najboljih umetnika koje je ovo podneblje iznedrilo. Sada, uz Stevana Čalića i Milića od Mačve, on pripada "Svetoj trojici šabačkih slikara". Dalje, Mirazović smatra da će ovu trojicu teško ko nadmašiti i prevazići.

Danas je malo poznato da je Vlada jedan od petorice osnivača prestižnog Oktobarskog salona u Šapcu, daleke 1954. godine, najstarijeg u Srbiji.

U svojoj likovnoj zbirci, Narodni muzej u Šapcu danas čuva 13 Vladinih slika, od kojih 7 predastavljaju portrete podrinskih velikana, među kojima su najpoznatiji Pop Luke Lazarevića i Žike Popovića. U Muzeju se, takođe, čuva monumentalna Vladina slika Krvavi marš prema Jarku, dimenzija 1,70 x 2,00 m, iz 1976. godine. Velika Vladina slika, dimenzija 6 x 2,50 m, nalazila se, do pre nekoliko godina, u sali za venčanja Grada Šapca; rekonstruisana slika Teatre, dimenzija 5 x 2,50 m, u Šabačkom pozorištu, a slika Pravi kraj filma u privatnoj zbirci u Beogradu.

Bio je oženjen Šapčankom Branislavom Vinković, svojevremeno uspešnom i popularnom srpskom atletičarkom. Izrodili su dvoje dece: ćerku Kristinu, dramsku umetnicu, i sina Jovana, menadžera, koji živi i radi u Johanesburgu.

Od 1984. do 2002. godine, Vlada je, sa porodicom, godinama živeo i radio u Johanesburgu, u Južnoafričkoj republici. I ovde, na ovim dalekim meridijanima, nastavio je da se bavi slikarstvom, onim što je najviše voleo i najbolje radio. Njegove slike danas se nalaze u mnogim muzejskim i privatnim galerijama. (Muzej u Johanesburgu; poznata umetnička galerija Everalda Rida i dr.). Pored slika u naturalističkom stilu, naslikao je i stotinak pravoslavnih ikona za srpske iseljenike i njihove potomke. I u ovoj dalekoj egzotičnoj zemlji, bio je poznat i priznat. Čak je ušao i u Enciklopediju Južnoafričke republike.

Svoju poslednju scenografiju uradio je za predstavu Đido Šabačkog pozorišta. Premijera je odigrana u januaru 2005. godine. Nakon toga, već ozbiljno bolestan, zauvek je ostavio kičicu i paletu, da bi se uskoro preselio u istoriju i legendu.

Umro je u Beogradu, 29. decembra 2008, u 73. godini. Kremiran je na beogradskom Novom groblju, 5. januara 2009. godine, uz dostojan ispraćaj porodice, prijatelja i poštovalaca njegove umetnosti i dela. Tužnom skupu prisustvovala je i šabačka tročlana delegacija: slikar Radovan Mirazović, novinar Dragan Filipović, i glumac Mladen Ognjanović.


Autor: Branko Šašić

Branko Šašić | Znameniti Šapčani i Podrinci II | Izdavač: Čivija print Šabac | Štampa: "Čivija print" — Šabac | Šabac, 2012.

Fotografija Vladislava Lalickog iz 1980. preuzeta sa: sr.wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 02, 2015, 12:53:50 am »

**

VLADISLAV LALICKI — SLIKE






Zamak devojaka, 1968/1969.

Fotografija: Petar Savković ŠABAC Mali Pariz ● Mačva i Podrinje Izdavač Orion art ● Beograd, 2014
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2015, 12:36:29 am »

**

VLADISLAV LALICKI — SLIKE






Krvavi marš prema Jarku, 1976.
Veličina: 1,70 × 2,00 m
Narodni muzej u Šapcu


* * *

"26. septembar 1941. godine započeo je jedan od najtežih i najtragičnijih događaja tokom perioda okupacije Šapca u Drugom svetskom ratu. Posle neuspelog ustanka združenih snaga Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVO) i Narodno oslobodilačke vojske (NOV), u znak odmazde komanda okupatora naredila je da se svi svi građani Šapca starosti između 14 i 70 godin izvedu na ulice i nateraju da trčećim korakom krenu prema sremskom selu Jarak, gde se nalazio improvizovani koncentracioni logor. Pod udar naredbe došlo je oko 5.000 Šapčana, a ovaj događaj je, u istoriji ostao poznat kao 'Krvavi marš'."

— Deca su išla ulicom i lupala nekim palicama, granama o neke metalne predmete, kako bi upozorila građana na naredbu. Sve su nas okupili na Mačvanskoj pijaci, a potom sa Mihailovca, današnjeg vašarišta naterani smo preko mosta. U Hrtkovcima su narod čekale ustaše koje su goloruke ljude ubadali. Svakog ko nije mogao da izdrži trčanje od 23 kilometra, a trčali su i ljudi od po 70 godina, čekala je smrtna kazna, ali ni dolazak na odredište nije garantovao život. Miodrag Vujić, jedan od učesnika Marša
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 16, 2015, 01:34:26 am »

*

VLADISLAV LALICKI — SLIKE






Kristina, Božić, 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 16, 2015, 02:06:59 am »

*

VLADISLAV LALICKI — SLIKE






"Satirikon", časopis za književnu satiru i humorističku grafiku, Beograd.
Slika na naslovnici: Vladislav Lalicki. Dizajn logotipa: Jugoslav Vlahović, 1978.
Fotografija: post yu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 23, 2015, 05:37:52 am »

*

VLADISLAV LALICKI — SLIKE






Uskoci
Slika na naslovne knjige o uskocima,
izdanje Nolit
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Januar 05, 2016, 01:52:49 am »

**

Radovan Mirazović o VLADISLAVU LALICKOM


VLADISLAV LALICKI, jedan je od malobrojnih umetnika koji su o slikarstvu znali baš sve, a nisu još ušli u "istoriju umetnosti". Ovaj, možda najtalentovaniji, Kostićev đak, nekada perspektivni likovni kritičar, izvorni esteta, pritajeni vajar, grafičar i crtač, znao je da radi briljantne scenografije, ulične dekoracije, da uređuje enterijere, oprema knjige, da radi ilustracije i izvanredne plakate i — nadasve — znao je da slika "kao Botičeli, Engr, Pikaso ili Salvador Dali" (Sandro Botticelli, Jean-Auguste-Dminique Ingres, Pablo Ruiz Picasso). Da je bio manje talentovan, bolje bi prošao — govorilo se za njega. Teško je naviknuti se na tu logiku, ali tačno je da se Vladislav Lalicki izgubio u vrtlogu sopstvene inventivnosti. Inače, on je posle više nego uspešnog slikarskog početka u "Ateljeu" Đorđa Kostića, izučio pozorišno slikarstvo i scenografiju u Ananija Verbickog (Ананiй Олексiйович Вербицький) i Bojana Stupice. Radio je, zatim, više godina kao scenograf Šabačkog pozorišta, da bi — početkom sedamdesetih godina — prešao u Beograd, da isti posao radi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Kao izvrstan scenograf, Lalicki je ubrzo pobrao mnoga priznanja i nagrade u zemlji i inostranstvu. Uporedo sa pozorišnom scenografijom, bavio se i opremanjem televizijskih emisija i nekoliko filmova. Cenjen i uvažavan kao majstor primenjene umetnosti, preturio je preko glave i ruku mnoge poslove — sam i sa saradnicima, zaradio basnoslovne količine novca i — propustio priliku da već do sad stvori sebi i veliko slikarsko ime. Ipak, izlažući povremeno na tradicionalnim izložbama šabačkih likovnih umetnika i na beogradskim Oktobarskim salonima, on je dokazao da je svojim nevelikim slikarskim opusom među egzemplarnim predstavnicima nove figuracije u našoj modernoj umetnosti.

*

On je posle Drugog svetskog rata postavljao standarde u usvajanju modernizma, a to nije bilo lako u prvim petoljetkama tadašnje Jugoslavije. Još pedesetih godina prošlog veka, odmah po završetku gimnazije, Lalicki se zaposlio u Šabačkom pozorištu, ugledne i velike pozorišne kuće u Srbiji. Kasnije je radio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, a 1984. otišao je u Južnoafričku Republiku, gde je i preminuo 2008. godine. Ali, nikada duhovno nije napuštao Šabac i bio je parametar uspeha u umetničkom delanju, ne samo za šabačke umetnike nego i za srpske.

Radovan Mirazović, slikar i istoričar umetnosti, autor je monografije o Vladislavu Lalickom. Izdavač je šabačko Narodno pozorište.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Januar 17, 2016, 11:08:16 pm »

*
"LALICKI I MIRAZ"

PREDEO SLIKAN "ZLATNIM PIJESKOM"


Radovan Mirazović, slikar i teoretičar umetnosti u Šapcu i Parizu, kolekcionar filmskog i pozorišnog kostima, vlasnik muzeja u osnivanju "Evropa i Amerika kroz minula stoleća", pisac knjige "VLADISLAV LALICKI (1935—2008)", promovisane u Galeriji "Vladislav Lalicki" šabačkog Teatra na pravom putu, za "Glas" o knjizi, kulturi Šapca, idejama koje još traju...

Šta vas je, maestro, ove jeseni zadržalo u "Malom Parizu"?

— To je, pre svega, značajna kulturna misija Šabačkog pozorišta, koje je sačuvalo svoju osetljivost za nacionalne poslove i za teme šabačke kulture od posebnog društvenog interesa. Radi toga, i "Galerije Vladislav Lalicki", našeg Pozorišta koji me je poverilo pisanje knjige o Vladi, još sam ovde.

Kako biste definisali Vladinu umetnost? U knjizi ste naveli izjavu Stevana Stanića da je Aleja velikana, gde Lalicki počiva, "mala šabačka 'Akademija nauka i umetnosti'"?

— Vlada Lalicki "majstor palete i kista, hedonista" svetac modernizma, slikar "pravog kraja filma" i snova. Velikan. Slikarčina! Uočavam naznake "novog talasa" u kulturi Šapca. Grad je ponovo obukao ruho "Malog Pariza". No, bez želje da kvarim "ugođaj" omladini, koja s pravom beneficira mnoge lepe sadržaje u Gradu, Šapcu je potreban i Zavod za zaštitu spomenika kulture, veća zaštita ambijentalnih i arhitektonskih vrednosti, i veća podrška profesionalnim ustanovama kulture, veće uvažavanje njihovog autoriteta, da one ostanu "u neposrednoj, živoj i radnoj vezi sa vodećim tendencijama u matici" (po dr Lazaru Trifunoviću, u Šapcu, 10. IV 1982.); da ne zastanu "zaglavljene" (po Miliću od Mačve), "k'o jabuke divljake, skotrljane u vir, zadržane crnom granom i prljavom penom, sve dok ne istrunu!" Možda je to samo moj veliki šabački san, ali, ostvarivo je, da: šabački Zavod za zaštitu spomenika kulture, i osnažene kulturne ustanove, još više unaprede duh Grada; da Šabac podigne kupolu na Krsmanovića kući; fasadu Jevremovog konaka ispred "Opštine"; da, na bazi predloga D. Ćosića, i N. Lukića, iz 1982. i 1985., dovrši Koncepciju "Dunjića kuće", i u njoj pokrene Galeriju moderne umetnosti (uz legat Branka Stankovića), prema Konceptu (6. Dž 1988.) Saveta Galerije, u sastavu: dr Stanislav Živković (SANU), Stevan Stanić (NIN), Nikola Kusovac (Narodni muzej, Beograd), Dušan Nikolić-Sima, Živorad Mihailović (ULSŠ)... I "da se ne ruši Letnja bioskopska bašta! Ne zato što je, juna 1963., Evropljanin Roko Granata hitom "Marina, Marina", stresao polen sa lipa kod "Sokolane", već da se Bašta obnovi i ustupi Čivijadi!, za Festival humorističko-satiričnog filma ("Zlatna Čivija", laureatima), da sve vrvi od filmadžija! A zimi "Bašta pokrije mobilnim krovom (tenis, revije i košarka, moda, note i rokeri, sajam knjiga, da ne zebu bukeri, boje i reči" uh, kako ovo avangardno zvuči!). Da Grad pozove: Tarantina (preko Kuste), pa Adama Vesta ("Živ je Betmen, umro nije!") i Kseniju Grasos (nikad lepša!), nesuđene ljubavnike u "Partizanima", da u Bašti, "puste" prvi "šabačk"“ igrani film, da i mi, kao Holivud, "označimo" uzorni antifašizam 'Partizana'" da još jednom vidim sebe (ja, mlad!), i neka meni draga lica, u HELL RIVER/TACTICAL GUERILLAS... Pa tek posle (svega) toga, ako se već mora "'ako treba, baš, i ja'" da umrem!

U vašoj knjizi o Lalickom, umetnika su potreseno prepoznali kćerka Nataša, prijatelj, novinar i pisac Petar Savković. Kakav "odjek" knjige o Lalickom očekujete?

— "'Družeći' se s Lalickim'" opet sam bio mlad! Sve bilo je kao nekad. (I) to je Vlada "on, njegov modernizam, večita mladost njegova, zarazni su! Knjigu sam "istrgao" iz rukopisa: "Likovna umetnost u Šapcu u potrazi za identitetom 1816—2016. Bio sam "lovac" na građu koja "dešifruje" epohu. Pisao "do u 'gluvo doba noći'", iz sna budio dragu suprugu, prvu ljubav, Jasminu, prvog recenzenta, da joj čitam o Vladi; jer, samo ona je znala: u "šikaru" arhivalija utrčao je onaj Andrićev i Mori Ipov "za borbu rođeni, strasni lovac" "ali, onaj koji od plijena ne jede!" Izrečeni "sud" Petra Savkovića, da sam "knjigom, uz obilje podataka, ostvario psihološka poniranja u život i delo Lalickog, njegovo doba", puno mi znači. Biću spokojan ako knjiga bude od koristi i pouke čitaocima. Umoliću svoje čitaoce "da imaju u vidu da ovu knjigu nije pisao ni anđeo božji, ni duh sveti, već čovek rukom grešnom i umornom. I zato vi, koji ćete je čitati, ispravljajte, a ne kunite!"

Inače, glavna tema knjige je: ulazak šabačke javnosti u fascinantan i složen svet modernizma, započet u "Malom Parizu", 1905., u kojem se javilo mnogo vrhunskih modernista. Većih majstora od Lalickog" malo. Vlada Lalicki "ponajveći talenat (po Đorđu Kostiću, mentoru "Ateljea")" zablistao je 1957., kao laureat Novembarske nagrade sreza Šabac za plakate "Zlatni pijesak" i "Fuente Ovehuna". Tako je počelo. Oko sv. Nikole, 1954., "strukture" su zamerile (i) "muzealcu" Kostiću, (Muzej, otvoren 11. I 1955.), da se od "druga profesora" očekivala postavka o NOB-i, s renesansom naših naroda, a ne "stalci, glina, farbe i predavanja o "nekoj" Renesansi u Italiji". Uoči Nove godine, Vlada je ispratio Kostića na železničku stanicu, vukući na sankama njegove teške kofere s knjigama. Sve do stanice Lalicki je plakao... Kostić mu je, ćutke, stisnuo promrzlu desnu šaku — ruku kojom će Lalicki osvojiti likovni svet - pre nego što je za uvek napustio "Mali Pariz", ne osvrćući se. S jeseni 1973., sličan previd je načinio i Stole Janković, realizujući u Šapcu, Mrđenovcu i Miloševcu film "Partizani"; jer, tražeći gratis-pomoć preduzeća, obećavao je šabačkim "strukturama" film o NOB-i, a "snimio skalameriju o ljubavi naci-oficira prema svojoj zarobljenici, Jevrejki!?" Ali, istine radi "sjajan je antifašizam "Partizana" (o samom snimanju tog filma, o bahatosti i alavosti beogradske ekipe u Šapcu" drugi put). A, Kventin Tarantino priredio je u Holivudu, 2010., ROD TAYLOR NIGHT DARK OF THE SUN AND HELL RIVER, u slavu antifašizma "Partizana", u kojem su igrali i gotovo svi glumci Pozorišta, Lalicki, i autor ove knjige. Ameri napunili BEVERLI CINEMA u L. A., gutali kokice, gledali "kros-kontri za Jarak" šabačkih penzionera, đaka, studenata, "sprovođenje" kraj Tržnice i "Venca", "kundačenje" istih po mrđenovačkim i miloševačkim šikarama i zabitima, gledali tinejdžeri s one strane "Bare" kako "gore" Donji šor i Kamičak, kako "planu" i "Zorka", pili Kolu, "vaćarili" se dok je Stoletova ekipa bila "Bitku za Beograd" (naziv, za "vani"). All-right, znaju Maloparižani da je to Šabac. Crkva se lepo videla... Bilo 15,30 - poklopile se kazaljke... Neko je mislio na nas!... U sred Anđelesa!

Glas Podrinja | 11.10.2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Avgust 03, 2018, 02:19:07 am »

*

GALERIJA VLADISLAV LALICKI U ŠAPCU


U godini kada šabačko Narodno pozorište obeležava 175 godina postojanja, otvorena je retrospektivna izložba radova Vladislava Lalickog, slikara i scenografa, po kome je galerija pozorišta i dobila ime. Pored otvaranja izložbe, otkrivena je bista Vladislavu Lalickom. Tim povodom, njegova ćerka Kristina, objavila je na sajtu dugmence utiske sa ove izložbe.


Svakome je u životu nešto dato. Neko je rođen da bude jako pametan a neko da bude lep, neko da divno peva... a neko da divno kuva. Pojave se ponekada i savršeni umetnici... Ima onih koji se snalaze sa programiranjem i kompjuterima a ima i onih koji su rođeni za više stvari istovremeno i rade ih dosta pristojno. Takvih je i ponajviše i spadaju u prosek. Isto je i sa ljubavlju. Nekima čitav život prodje u ne-ljubavi i hladnoći i čudnom posmatranju onih, svakako prvih, koji ludo vole, i prosto lebde u svojim ljubavima, bilo da je reč o ljubavi  brata i sestre, ljubavi muškarca i žene ili roditelja i deteta... Stranice mog života obojene su finom mešavinom ozbiljnih ljubavi, pomalo tamnijih tonova mahovine koji vuku ka ljubičastom prelivu unutrašnjosti neke školjke... a jedan od najdivnijih bisera mojih najvećih ljubavi koje su svakako trajne i van ovog ovozemaljskog života, koji je mnogima nažalost jedino i poznat, što po osećanju što po znanju... to je moj tata Vladislav. Malo je onih koji su tatu voleli tako mnogo i trajno... a toliko bez računa kao što sam ja to činila i imam nameru i dalje. Naša ljubav je uvek zauzimala mesto u jednom posebnom trećem redu oblaka, gore.. visoko... visoko... i zato sebi i dozvoljavam ovakve i ovolike slobode da o tome pišem.

Trebalo je evo, skoro mesec dana, da se emocije koliko-toliko slegnu i da nađem nešto vremena, obzirom da imam malenog sina, pa da mogu koju reč ovde da napišem o otvaranju galerije Vladislav Lalicki u Šabačkom pozorištu. Otvaranje je bilo 1. oktobra tekuće 2015. godine i ono što je sigurno jeste da se moja duša i dalje osmehuje pri pomisli na taj događaj i realnu činjenicu da je galerija zaista otvorena. Ako imate sreće kao ja... to je jedan od onih posebnih dana u životu koje zapamtite zauvek. Te večeri osećala sam se zaista posebno... kao da sam sve vreme plesala neki divan valcer sa tatom, blistavo, blistavo se radujući kao malo dete. Da doživim da sam okružena njegovim slikama... predivnim, njegovim duhom koji će mnogo češće biti sada u tim prostorima... u Šabačkom pozorištu gde je tata još kao mali dečak i shvatio da će pozorište i umetnost biti njegov dah... njegov san i njegovo sve.

Dakle, galerija Vladislava Lalickog je otvorena i prva samostalna tatina izložba u njoj, na žalost posthumna ali i na radost... jer je toliko bio zauzet tokom života da nije stizao da se bavi sopstvenim izložbama nego je radio... Izložba traje mesec dana, do 1. novembra. Uspela sam da odem u Šabac i dve nedelje posle otvaranja zvaničnog galerije i izložbe, i napravim još snimaka samih slika izloženih u galeriji, kao i divnih velikih, reklamnih panoa koji krase fasadu Šabačkog pozorišta kao najava tatine retrospektivne izložbe. Pre samog ulaska u galeriju, u ulaznom holu pozorišta Šabačkog napravili su od jedne tatine fotografije, uvećanu tatinu figuru koja je sigurno dva metra visoka... i to izgleda fantastično... kao da Vas tata dočekuje na samom ulasku u galeriju, onako... sa rukama u džepovima... mene je ta figura kad sam je ugledala potresla do krajnjih mogućih razmera uznemirenosti ali sam se brzo morala pribrati što zbog pristojnosti što zbog mog sina da ne bi ostao bez majke tako mali. Nadam se da ću još jedanput ovog vikenda, uspeti da odem u zagrljaj mome, tatinom, našem lepom Šapcu... da dodirnem te slike i pozdravim se sa njima do idućeg susreta.

Veliku zahvalnost dugujem upravniku Šabačkog pozorišta gospodinu Zoranu Karajiću što postoji galerija koja nosi ime Vladislav Lalicki. Takođe ogroman doprinos čitavoj ovoj priči je dao i gospodin Radovan Mirazović, slikar i teoretičar umetnosti. Sada postoji i lepa knjiga koja je izdata povodom otvaranja galerije koja nosi tatino ime a koju potpisuje upravo gospodin Mirazović. Od srca se zahvaljujem i gospodinu Marseniću, vajaru iz Šapca, koji je izradio bistu koja krasi galeriju Vladislava Lalickog. Iskreno se nadam, jer mislim i znam da je to moguće, da će izložba slika Vladislava Lalickog da se dogodi i u Beogradu i to u što skorije vreme.

Napravila sam mnoštvo fotografija i nekoliko kratkih filmova sa samog otvaranja galerije. Napravila sam dosta i dve nedelje posle otvaranja galerije. U skorijoj budućnosti gledaću da to sve objavim kako nalaže red a pre svega moje srce koje nepromenjeno jako kuca za mog divnog tatu Vladislava. Sada ovde prilažem postojeći materijal. Zahvaljujem se svima za odvojeno vreme da pročitaju ovaj tekst na mom pomalo utihnulom ali nikad življem sajtu.

Srdačan pozdrav

Kristina Kecman, rođena Lalicki.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: