Slikar Biagio Faggioni / Vlaho Bukovac / (1855—1922)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « ČITAONICA « Umetnost • društva • događaji « Slikar Biagio Faggioni / Vlaho Bukovac / (1855—1922)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slikar Biagio Faggioni / Vlaho Bukovac / (1855—1922)  (Pročitano 9273 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 01, 2015, 02:25:43 pm »

**





BIAGIO FAGGIONI / VLAHO BUKOVAC /
(Cavtat, Austrijsko carstvo, 04.07.1855 — Prag, Čehoslovačka, 23.04.1922)


"Fađoni je Dalmatinac... Međutim, genije nema domovinu"1


Vlaho Bukovac, slikar, akademik i pedagog, upravnik Češke slikarske akademije (Prag), po rodoslovu, Italijan. Rođen je 4. jula 1855. godine u gradiću Cavtat (italijanski: Ragusavecchia), udaljen od Dubrovnika svega 18 km (današnja Republika Hrvatska). Rođen je kao Biagio Faggioni (Biađo Fađoni). Njegov deda, Italijan, Giuseppe Faggioni, iz malog mesta Chiavari (u blizini Genove), bio je mornar. Jednom prilikom ga je blizu Cavtata zahvatila velika oluja. Da bi se spasao, sklonio se u luku. U Cavtatu je upoznao svoju buduću suprugu, Anu Kličan, i odlučio tu ostati do kraja života. Sa Anom je imao troje dece. Sin Augustin je ostao da živi u očevoj kući. 1892. godine оženio se Marijom Pitarević iz Dubrovnika sa kojom je imao imao četvoro dece.

Kada se Vlaho rodio, 1855, Hrvatska kao država nije ni postojala. Bila je u sastavu Austrougarske monarhije. "... svi znaju da je Dubrovnik tek 1939. ušao u sastav Hrvatske, i da je u Dubrovniku, kako je to najznamenitiji Dubrovčanin i srpski akademik Milan Rešetar utvrdio, 'jezik uvijek bio srpski'."2

"Dubrovnik je verovatno najbolji primer da se ukratko prikaže proces odsrbljavanja. To je grad koji od postanka nije bio naseljen Hrvatima niti je ikad bio pod njihovom državnom vlašću, a danas je 'napučen' isključivo hrvatskim 'pućanstvom' i, dabome, nalazi se u Hrvatskoj. ...

A Dubrovčani pod raznim državama kroz srednji vek i novo doba, ko su oni i kojim su jezikom govorili? Odgovor je prost, dva jezika, oni koji su bili Talijani — Mlečani služili su se naravno venecijanskim, a ostali srpskim."3

"... jedan mlad student, poreklom Nemac iz Krapine, ... Ljudevit Gaj, bavio se mnogo u Gracu i Pešti u društvu srpskih omladinaca, zanešenih ustancima, a tako isto Srpskim Narodnim Pesmama, koje je Vuk Karadžić bio objavio... Srpski jezik kojim su srpski studenti govorili, i kojim je Vuk pisao, zaneo je Ljudevita Gaja, da je on pomišljao na žalosno stanje narodnog govora po hrvatskim krajevima. U njemu se zato rodi ideja da bi trebalo da Hrvati uzmu srpski književni govor za svoj književni jezik, znači po obrascu Vukovih narodnih pesama. Hrvatski govor je bio u Zagorju kajkavski, a po ostrvima čakavski. Gaj smisli stoga da Hrvati prihvate srpsku štokavštinu. Tim govorom su se već služile i Dalmacija i Slavonija, zato što su ih Srbi naseljavali kroz nekoliko poslednjih stoleća. Ovo prihvatanje srpske štokavštine, mislio je Gaj, ujedinilo bi hrvatske krajeve. A kako je i cela Dubrovačka književnost pisana na srpskoj štokavštini, isto onakvoj na kakvoj su pisane i Vukove srpske pesme, usvajanje srpskog književnog jezika, značilo bi i anektirati Dubrovnik za Hrvatsku, a ne ostaviti ga Srbima.4

Vlaho Bukovac je najmanje živeo i stvarao u domovini. Detinjstvo i ranu mladost proživeo je u Severnoj Americi gde je ostao do 1871. Godine 1871—72. plovi na dubrovačkom jedrenjaku, na relaciji Carigrad — Liverpool — Odesa — Carigrad; njegovo prvo putovanje kao mornar. Usled teške povrede pri padu bio je prinuđen da u jesen 1872. godine napusti brod i vrati se u Cavtat. 1873. godine odlazi sa bratom na rad u Peru, a početkom 1874. prešao je u San Francisco i prvi put se ozbiljno počeo baviti slikarstvom. Krajem 1876. vratio se u Cavtat. Upoznao je Meda Pucića, kneza i pesnika, koji mu je savetovao da krene u Pariz. Zahvaljujući njegovoj pomoći kao i pomoći Štrosmajera, Vukovac i Medo su u Pariz došli krajem aprila 1877. godine. Iste godine bili su na otvaranju Pariškog Salona. U Parizu je Bukovac proveo 16 godina (1877―1893).

Svoje prve slike Vlaho je potpisivao pravim imenom i prezimenom sve do pred polazak u Pariz, 1877. godine. Naime, po uzoru na Meda Pucića, mentora, slovenizirao je porodično ime Faggioni u Bukovac. "... nošen mišlju — Imena Fađoni nijesam imao rašta da se stidim, ali zbog rođene grude, zbog slatkog našeg jezika, koji sam naučio sricati sa majčinih usta, ja sam taj ustupak svome rodu učinio, pa se nadam da mi oni, koji ostaše Fađoni, neće za to zamjeriti kao što tvrdo vjerujem da ni budući Bukovci neće s toga imati da se stide.

... Na poziv Srbskog Dvora, 1882. godine dolazi u Srbiju. Pozvan od kralja Milana Obrenovića, a na nagovor kraljice Natalije da joj baš on uradi portret, odaziva se pozivu i napušta Francusku.

U svom predstavljanju kraljici reći će — Ja nijesam Francuz, ja sam rodom iz Dubrovnika, odnosno iz Cavtata, moj je jezik srbski, naime taj isti, kojim se govori u Beogradu.

A o njegovom nacionalnom oduševljenju svedoče njegove reči — Topio sam se od miline, slušajući u tako otmenom krugu svoj maternji jezik, taj slatki i krasni jezik, od kog se u tuđini bijah gotovo sasvim odvikao! Bio sam ponosan što je to moj narod — hrabar i bistar narod, koji je, eto, u ime Boga, zakoračio na put slobode i civilizacije."5

Vlaho Bukovac je u Beogradu boravio više puta. Prvi put 1882. godine kad je Srbija dobila Kraljevinu. Portretisao je kraljicu Nataliju, Milana i prestolonaslednika Aleksandra. Potom je 1901. portretisao kraljevski par, Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin a 1903. godine Petra Karađorđevića. Portret kralja Aleksandra I Karađorđevića, naslikao je neposredno pred smrt, 1922. godine. U knjizi "Moj život", zapisao je: "Sretao sam i portretisao kraljeve, careve, kneževe, najbogatije ljude, ali nikada u životu nisam sreo čoveka koji je tako dobro poznavao slikarstvo kao kralj Milan".6

1879. godine posetio je crnogorskog kneza Nikolu koji je naručio portrete sebe i sina.  

"...Sa sigurnošću se može tvrditi da je Bukovac na Cetinju te 1879. godine radio, uz navedene portrete, skice i studije za veliku kompoziciju Guslar, skicu Crnogorke, vlasništvo Marije Houdek-Bukovac iz Praga, skice za Prvi hercegovački ustanak. Bukovac je na Cetinje stigao krajem septembra 1879. godine.

Dolazak slikara u crnogorsku prijestonicu zabilježio je Glas Crnogorca: 'Od skora bavi se u sredini našoj mladi slikar srpski g. Bukovac, rodom iz starog Dubrovnika (Cavtata). On je i ove godine u pariškom Salonu prikazao novu jednu sliku svoju, Mlado crnogorsko djevojče, i održao je sjajnu pobjedu, jer je njegova slika između nekoliko hiljada drugijeh, koje nijesu uvažena, primljena i odabrana bila. G. Bukovac donio je tu svoju sliku i na Cetinje, i doista ko je vidi ne može sit da je se nagleda. Slika je izrađena s tolikom vještinom u plastici, e bi čovjek rekao da možeš uhvatiti rukom pojedine joj dijelove, ili kao da će se svaki čas početi micati iz okvira, što no riječ: kao da će progovoriti. Sliku je ovu blagizvoljelo kupiti Nj. Visočanstvo, a mladom našem slikaru pala je u dio čast da naslika portret Njegove Svjetlosti Prestolonasljednika"."7

"...Vlaho Bukovac je 1883. godine bio pozvan na Cetinje da napravi seriju portreta znamenitih crnogorskih junaka. Knjaz Nikola je, međutim, odugovlačio sa narudžbom, zbog koje je Bukovca doveo iz Pariza, pa je slikar samoinicijativno uradio 13 portreta članova knjaževe porodice."8

Bio je počasni član Srpske kraljevske akademije оd 15.11.1892, dopisnik Akademije umetnosti od 04.02.1905. godine a 1919. počasni član Jugoslavenske akademije nauka i umetnosti.

Za vreme rata napisao je autobiografsku knjigu "Moj život". Knjiga je štampana 1918. u Zagrebu a 1924. godine u Beogradu sa predgovorom i tumačenjima Marka Cara.

Zadnju izložbu priređuje u Pragu 1921. godine s ćerkama Jelicom i Ivankom.  

Umro je iznenada, u 67. godini života, 23. aprila 1922. godine u Pragu.

Angelina, 01.12.2015.

_______________

1 Политикин забавник broj: 3248 • 2014
2 Miloš Kovačević: Hrvati "prigrlili srpski jezik" Politka, 09.01.2012.
3 Radovan Damjanović: "Srpsko-srpski rečnik", Beograd 2003. Srbijanski glas, 2013.
4 Projekat Rastko Jovan Dučić, Jugoslovenska ideologija u: Verujem u Boga i u Srpstvo
5 Политика Vlaho Bukovac: "Moj zivot"
6 Србско царство blogspot
7 Montenegrina digitalna biblioteka crnogorske kulture
8 Mladen Lompar: "Svjetlos  naosa" PDF


Autoportret, 1898. Ulje na platnu, 62 x 80 cm Народни музеј у Београду
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 01, 2015, 02:32:47 pm »

*

SLIKAR VLAHO BUKOVAC (1855—1922)


Bukovčev slikarski opus:


1874―1877 San Francisco;

1877―1893  Pariz;

1893―1898  Zagreb;

1898―1902  Cavtat;

1903―1922  Prag.




Izvor: dparacki.blogspot.com


" ... Od Bukovčevih slika posebno je zanimljiv diptih Dedal i Ikar u autentičnom, autorskom okviru. Slikajući Ikara i njegov pad, Bukovac je simbolično predstavio ishod kakav su imale umetnikove progresivne ideje kod njegovih nekadašnjih učenika. Ovaj diptih je za života samog autora bio jedno od njegovih najčešće izlaganih dela, a nakon dve i po decenije od nastanka dospeo je u zbirku Narodnog muzeja u Beogradu. Među prvim delima Vlaha Bukovca koja su još za njegovog života dospela u Narodni muzej u Beogradu, nalaze se portreti kraljice Natalije Obrenović iz 1882. godine i portret njenog sina, kralja Aleksandra Obrenovića iz 1901. godine. Ova dela su po svoj prilici u Narodni muzej dospela nakon dinastičkih promena u kraljevini Srbiji 1903. godine. [...] Народни музеј у Београду
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 01, 2015, 06:41:58 pm »

*

VLAHO BUKOVAC — SLIKE





Velika Iza1





Velika Iza2, 1882.
ulje na platnu, 144 x 205 cm
Muzej Pavle Beljanski


Slikom Velika Iza Vlaho Bukovac je 1882. godine započeo sa izlaganjem serije veličanstvenih aktova na pariskom Salonu. Platno mladog i dotad nepoznatog umetnika koga kritika ranije nije zapažala, probudilo je ogromnu pažnju štampe, tako da su ulični prodavci novina uzvikivali "Le clou de Salon! La Grande Iza par Bukovac!", a fotografska reprodukcija slike rasprodata je u hiljadama primeraka. Inspirisana istoimenim popularnim bulevarskim romanom Aleksisa Buvijea iz 1879. godine o čuvenoj kurtizani, koji je u nastavcima objavljivan u listu La Lanterne, slika je imala uzor u čuvenoj, skoro dve decenije starijoj Maneovoj Olimpiji. Mada nam danas izgleda kao tipično ostvarenje akademskog realizma, ovaj ženski akt je izvesnom senzualnom notom, mekom modelacijom, kao i provokativnim stavom, sa otvorenim pogledom prema posmatraču, predstavljao osveženje u odnosu na beživotne i konvencionalne aktove uobičajene na Salonima. Bukovac je i kasnije, tokom celokupnog stvaralačkog perioda, rado slikao ženske aktove poput Ize, smeštene u enterijer zagušen teškim draperijama, ili prikazane u romantičnom pejzažu, gde je igru sunčeve svetlosti, koja se probija kroz vegetaciju, koristio kao jedno od sredstava modelovanja. Vremenom njegova paleta postaje sočnija, a faktura pastoznija i nemirnija. Bukovcu je kao model za njegovo majstorsko delo poslužila pariska kurtizana koja mu je i kasnije pozirala, ali su za detalje pozirali i drugi modeli. Na ovakav postupak slikara je navela kritika njegovog učitelja Kabanela, zbog koje je bio prinuđen da sastruže prvobitnu verziju akta. Sliku je želeo da kupi engleski industrijalac Samson Foks, ali ju je već deseti dan po otvaranju kupio nepoznati Englez, da bi je 1913. u svoju kolekciju uvrstio Foksov i Bukovčev prijatelj i kolekcionar njegovih slika, industrijalac iz Vest Derbija kod Liverpula Ričard Ledu. U nameri da poseti Ledua i vidi sliku, Bukovca je sprečio Prvi svetski rat, a druga prilika za to nikad mu se nije pružila. Zbog toga se nameće zaključak da izmene na slici (služavka je dobila narandžasti povez za glavu i prsluk) nije uradio sam slikar, već neki nepoznati restaurator. Pavle Beljanski je sliku kupio na aukciji u pariskom hotelu Druo 18. marta 1929, pod imenom Odaliska pri toaleti. Videvši da je Beljanski zainteresovan za sliku, od nadmetanja je tom prilikom odustao slikar Paja Jovanović, koji je aukciji prisustvovao radi nabavke umetničkih dela za kraljevsku kolekciju u Beogradu. Beljanski ju je kasnije opremio, sakupio literaturu o njoj i preneo je u Beograd. Darovnim ugovorom od 27. maja 1965. godine sliku je poklonio Spomen-zbirci, koja se obavezala na ustanovljenje priznanja kojim će se nagrađivati "studenti Filozofskog fakulteta, grupe za istoriju umetnosti, za najbolje diplomske i seminarske radove", istovremeno ostavljajući mogućnost ustupanja slike na korišćenje kako bi se prikupila sredstva za novčani deo nagrade. Nagrada se dodeljuje redovno od 1967. godine. Od 1966, u autentičnom ambijentu Memorijala Pavla Beljanskog, kao centralni eksponat, Velika Iza oživljava atmosferu darodavčevog stana u kom je godinama čuvana i gde se nalazila 1948. godine kada je proglašena za kulturno dobro. Van Spomen-zbirke izlagana je na izložbi u Zagrebu, u Umjetničkom paviljonu (1957), da bi po prvi put napustila Memorijal za izložbu u Hagu u Gementemuzeumu (2009) i potom u Galeriji Klovićevi dvori u Zagrebu (2010). Nakon temeljne restauracije 2013. godine po prvi put je prikazana u Beogradu na izložbi Velika Iza Vlaha Bukovca, u Domu Vojske Srbije.
Muzej Pavle Beljanski


Fotografija 1: Vlaho Bukovac PDF
priredile: Mina Tegeltija Marta Savatović II6,
Učenice IV beogradske gimnazije nakon posete
izložbe dela Vlaha Bukovca u Narodnom muzeju
Fotografija 2: Muzej Pavle Beljanski
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 02, 2015, 03:19:50 am »

*

VLAHO BUKOVAC — SLIKE






Kraljica Natalija, 1882.
Ulje na platnu, 131 x 214 cm
Народни музеј у Београду
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 03, 2015, 12:04:24 am »

*

VLAHO BUKOVAC — SLIKE






Devojka sa vrbom u ruci, 1893.
ulje na platnu, 61 cm х 50 cm,
inv. br. 09/01, Kraljevski dvor
Izvor: Katalog izložbe "O lepoti i plemenitosti"


Devojka sa vrbom u ruci jedno je od ukupno pet dela Vlahe Bukovca koje je posredstvom Kabineta predsednika Republike otkupljeno od Pavla Beljanskog. U kolekciju Dvorskog kompleksa stiže 1957. i danas je izloženo u Kraljevskom dvoru.

Slika je nastala 1893. godine i predstvalja dopojasni portret devojke u belom slikan u impresionističkom duhu. Nežnog lica, setnog pogleda, sa cvetnim vrbovim granama u ruci, naslikana je devojka. Beli veo koji obavija njena ramena i ruke i kruna belih cvetova na nevešto prikupljenoj kosi, ukazuje da je naslikana mlada nevesta. Na to ukazuju i detalji poput snopa ubranih tek procvetalih vrbovih grana, kao i mali buket prolećnih cvetova na grudima i venca cvetova na glavi, koji simbolišu prekinuto devojaštvo i bezbrižnost. Njen sneni i spušten pogled nam ukazuje na njeno unutrašnje stanje bića: zabrinutost, iščekivanje i nada devojke koja ulazi u svet žene.

Slika neveste zapravo je intimni portret sedamnaestogodišnje supruge Vlaha Bukovca Jelice Pitarević iz Dubrovnika, sa kojom se venčao krajem 1882. godine. U odnosu na prethodne portrete žena, umetnik na ovom predstavlja sliku nežne i čedne devojke, gde su istaknuta njena unutrašnja kolebanja, zabrinutost i nada. Bukovac je često bio u prilici da portretiše članove svoje porodice. Njegov opus čini veliki broj portreta njegove supruge i dece.

U istoriji umetnosti česta je pojava portreta umetnikove supruge. Bukovac je bio veoma posvećen portretnom slikarstvu i priznati portretista viših evropskih krugova. U portretima gotovo uvek ispoljava svoje najbolje stvaralačke sposobnosti: crtež, suptilnost u islikavanju, virtuoznost u tonskoj i kolorističkoj gradaciji boje i psihološki pristup portretisanom, što karakteriše i portret njegove neveste. Ostao je zabeleženo da je za Bukovca ''...uspeli portret, u slikarstvu, najčvršći znak umetničke snage. Izraditi dobar portret ne znači samo dobro videti, nego i razumeti dušu čoveka, koji pred tobom sedi...'' Tako se u slikarskom opusu ovog umetnika često sreću portreti sa težnjom za unutrašnjim izrazom portretisanog.

Vlaho Bukovac (1855—1922) rođen je u Cavtatu 1855. Nakon burne mladosti upisuje se na Akademiju lepih umetnosti 1877. u Parizu, klasi profesora Aleksandra Kabanela. Tokom boravka u Parizu izlaže na čuvenom Salonu. Došavši u Zagreb 1893. postaje središnja ličnost umetničkog i kulturnog života grada, okupljajući oko sebe mlade umetnike koji se vraćaju sa studija iz Evrope i neposredno utiče na njihov stil ukazujući im na prednosti plenarnog slikarstva. Njegovo delovanje u Zagrebu obeležilo je početak novog razdoblja u hrvatskom slikarstvu i postaje kreator umetničke scene. Od 1903. pa sve do svoje smrti živeo je u Pragu, gde preuzima mesto profesora na Umetničkoj akademiji. Zahvaljujući svom talentu razvijao je sopstveni stil kojim je uticao na nekoliko generacija čeških slikara među kojima su najistaknutiji predstavnici modernog češkog slikarstva Vincenc Beneš, Bedrih Fila, Ludvik Kuba, Vaclac Špala i Bogumil Kubišta.

B. C. | Izložba ženskih portreta iz likovne zbirke dvorova na Dedinju pod nazivom: "O lepoti i plemenitosti" PDF
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 03, 2015, 12:05:10 am »

*

VLAHO BUKOVAC — SLIKE






Baronica Rukavina, 1898.
Народни музеј у Београду



Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 13, 2015, 05:09:27 pm »

*

VLAHO BUKOVAC — SLIKE






Portret mlade žene, 1900.
Народни музеј у Београду






Portret žene sa zlatnom minđušom, I polovina XX veka
unje na platnu, 68,5 x 50,5 sm
d. l. : odozdo nagore: Vlaho Bukovac, lat.
dobijeno od Narodnog muzeja u Beogradu, 1953.
inv. br. 137
Narodni muzej u Nišu


"... Bukovac pripada plejadi slikara akademskog realizma, što se vidi od samog početaka njegovog rada. Crtež mu je strog, akademski, paleta tamna, modelacija naglašena, a svetlo spretno raspoređeno. Osim portreta radio je i figuralne kompozicije, ženske aktove, žanr scene. U periodu kada po drugi put boravi u Parizu i kada dolazi do sve veće afirmacije impresionista, nastaju vidne promene u njegovom opusu. Potezi njegove četkice su mekši, paleta postaje svetlija — koloristički bogatija, senke obojene i prozračne. Veliki broj njegovih radova slikan je u pleneru. Bukovac, u suštini, nije usvojio impresionističku tehniku, njegove teme i motivi i dalje su u duhu akademizma. ...

Katalog NARODNI MUZEJ NIŠ | glavni i odgovorni urednik Tatjana Trajković-Filipović | autor izložbe i kataloga Mara Makarić
likovna oprema Vladimir Novaković Nenad Petrović | fotografije Nenad Mladenović | štampa Grafika galeb, Niš
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Decembar 15, 2015, 12:47:57 am »

*

VLAHO BUKOVAC — SLIKE






Sanjarenje, 1905.
ulje na platnu, 58 x 43 cm
arte galerija






Probuđena, 1908.
Народни музеј у Београду
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Decembar 15, 2015, 12:48:06 am »

*

VLAHO BUKOVAC — SLIKE






Gundulićev san
Izvor: wikipedia.sr
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Decembar 27, 2015, 03:04:35 am »

*

GOSPAR OD MNOGO RADOSTI

Kada je 1918. godine veliki majstor slikarstva Vlaho Bukovac objavio knjigu o svom uzbudljivom životu, čitaoci su verovali da su saznali potpunu istinu. Međutim, kasnije je otkriveno da je "virtuoz četkice" ipak sačuvao jednu tajnu...

Romantična priča o mornaru Italijanu, koji se iskrcao u Cavtatu i zaljubio u lepu meštanku, tiče se povesti porodice Fađoni i dede Vlahe Bukovca. Narod se čudio strancu koji se u ime ljubavi tako dobro uklopio u novu sredinu, da se čak i bogu molio "po naški". U istom gradu u tadašnjoj Austrougarskoj, kao drugo od četvoro dece Avgustina i Marije Fađoni, 4. jula 1855. godine rodio se Vlaho. Ime je stekao po dedi s majčine strane, dok je prezime zbog umetničke karijere slovenizovao. (Na italijanskom "faggio" znači "bukva".)

Od najranijih dana plavokosi i plavooki dečak pokazivao je nežnu prirodu, zbog koje su ga prozvali "gospar". U skladu s nadimkom nosio je lepe stvari koje mu je majka tkala i šila. Međutim, kada se u petoj godini za praznik doterao belim odelom, kravatom i polucilindrom, vršnjaci su ga dočekali vriskom i smehom. Sav uplakan pobegao je u sobu, a "klobuk" s glave bacio je na pod.

Po polasku u školu nije previše mario za učenje, već je stalno nešto crtao. Ni pretnje šibom nisu mogle da ga spreče da vodenim bojama, plavilom za rublje i mrvljenom ciglom na papiru dočarava predele. Akvarele je prodavao za jednu krajcaru, ali kada je kao parohov pomoćnik naslikao "Gospu od sedam žalosti" zatražio je da mu delo blagoslove. Pošto su ga u crkvi odbili, toliko se uvredio da je izgubio svaku želju da se zaredi kod Male braće.


Kaiš od dolara

Kao desetogodišnjak krenuo je sa stricem u Njujork: putovanje parobrodom doživeo je kao pustolovinu, mada se dve nedelje patio u neudobnom trećem razredu, sa hiljadu i po duša. Po dolasku u SAD počeo je da pohađa školu i pomaže u dućanu u kome se prodavala roba za pomorce. Ali, kada je "dundo Frane" iznenada preminuo, sve se promenilo — strina ga je uz pomoć novog supruga smestila u popravni dom! Pitao se kakav je to "koledž" gde đaci moraju da se šišaju do glave, nose odeću s brojevima, jedu hranu iz limenih posuda? Tek kada je naučio jezik shvatio je prevaru, ali zbog zabrane dopisivanja nije mogao da se javi roditeljima. Svoju muku poverio je učitelju, koji ga je zapazio kao darovitog crtača. Uskoro se našao na slobodi: kod strine je čistio kuću, kuvao, prao pelene, čuvao bebu... A nakon smrti mališana, sav slomljen od bola vratio se u Cavtat.

Da ne bi sedeo besposlen, Vlaho je u petnaestoj godini, uz odobrenje "ćaće" bivšeg mornara, krenuo da plovi na jedrenjaku "Osmi dubrovački" pravac Carigrad — Odesa — Liverpul — Carigrad. Zbog težine posla duže je spavao, a onda su ga budili polivanjem vodom ili pucnjem iz puške. Dok su ostali mornari u lukama odlazili u provod, grabio je malo vremena da nacrta utiske iz inostranstva. Recimo, kapetanovoj ženi poklonio je akvarel "Sultanova lađa". Jednoga dana propao je kroz otvor u trap broda, pa je zbog povrede glave, sedam dana ležao u nesvesti. Kada su ga vratili kući, tokom oporavka oslikao je temperom zidove soba. "I puče glas da je Vlaho slikar!"

Zbog priča o kopačima zlata, sa bratom Jozom i još dvadesetak mladića iz kraja, krenuo je 1873. u Južnu Ameriku, u Peru. Na putu su jedva prošli kroz borbe u Panami, ali su ipak stigli u predgrađe Lime. Vlaho se zaposlio pri železnici: na vagonima je ispisivao slova, brojeve i poneki cvet. Kada mu nije uspeo pokušaj da svojim darom zainteresuje predsednika države, preselio se u Kaliforniju, u San Francisko. Radio je kao pomoćnik kod gostioničara i fotografa, a onda je dao otkaz i krenuo da slika po narudžbini. Ali, glad mu je uskoro zakucala na vrata, zbog čega je prihvatio ponudu jednog čoveka da za besplatan stan i hranu izradi tri portreta, u roku od tri meseca.

Pošto je lako i brzo stvarao, istovremeno je sklapao i nove ugovore. Godine 1876. njegova slika "Siromašna prodavačica cveća" našla se u galeriji, uz novinski tekst: "Fađoni je Dalmatinac... Međutim, genije nema domovinu". Laskave reči nisu ga opile, jer je zaključio da će slikanjem po fotografijama postati zanatlija. Žudeo je da se vrati kući i roditeljima saopšti snove o napretku likovnim obrazovanjem. A onda se spakovao i, po mornarskom običaju, ušteđevinu ušio u pojas.


Užarenim gvožđem na kosu

Nakon zlosrećnog puta na kome je doživeo prevrtanje voza i požar na brodu, došao je u "milu grudu". Zahvaljujući slici "Turkinja u haremu", izloženoj u Dubrovniku, stekao je naklonost vlastelina i pesnika Mede Pucića i novčanu potporu biskupa Štrosmajera. S prvim zaštitnikom 1877. godine otišao je u Pariz, ali se ispostavilo da je slikar Jaroslav Čermak teško bolestan. Zatim su se uputili kod profesora Aleksandra Kabanela, gde su saznali da su mesta u Visokoj školi lepih umetnosti popunjena. Vlaho je hteo da "svisne od jada", pa je na "američki način" predložio nagodbu — neka delo odluči!

Sa odlično urađenom studijom leve ruke, uspeo je da se upiše, a onda je kao student neumorno učio crtanje i francuski jezik. U žestokoj konkurenciji izborio se da u Salonu 1878. godine predstavi "Crnogorku na odbrani". Kada je o tome pričao u domovini, posavetovali su ga da kao mogućeg kupca slika potraži crnogorskog kneza Nikolu. Plan je uspešno izveo, a osim šest stotina franaka zarade sklopio je i nove dogovore.


''Dedal i Ikar'' diptih, 1898. godine

Jednoga dana na času primetio je da profesor pažljivo posmatra njegov rad, ali da ga ne popravlja. Studenti su mu uzbuđeno objasnili da je upravo diplomirao i da moraju da ga "kršte": u kafani su mu sipali vino u nedra i popeli ga na sto da drži govor. Međutim, Vlaho nije deli opšte oduševljenje, jer je znao da će opet morati sam da se probija kroz život. Na početku je sarađivao s jednim trgovcem ikonama, a zatim je izrađivao portrete, ovoga puta bez oslanjanja na fotografiju. Koliko je napredovao uverio se uz pomoć "kritičara": četvorogodišnji sinčić gostioničara stao je pred portret oca i radosno uzviknuo "pa—pa"!

Pošto se 1880. godine sprijateljio s imućnim arhitektom Eduardom Monijeom, kupio je na otplatu atelje u njegovoj kući u pariskoj ulici Brezen. Od tada se kretao u višim krugovima i vredno završavao brojne narudžbine. U želji za finijim izgledom, dopustio je frizeru da mu "fazonira" kosu užarenim gvožđem. Ali, čim je izašao na ulicu jedna devojka mu je uz smeh dobacila "Dođi, mali moj Isuse, da te poljubim!". Postideo se kao nekad u detinjstvu, pa je brže bolje otišao kući i ispravio lokne.


Kraljice i kurtizane

Sa slikom "Velika Iza", koju je izložio u Salonu 1882. godine postigao je fantastičan uspeh! Prikazao je junakinju istoimenog romana Aleksisa Buvijea, kurtizanu koja se nakon kupanja "naga opružila na crni baršun". Kada je video da se narod tiska baš oko njegovog platna, skakao je od radosti. Niko nije znao da je prvu verziju izbrisao zbog profesorove zamerke da lepotica ima kratke noge, niti da je grešku popravio uz poziranje "lake, ali umne žene". (O toj slici koja se danas čuva u spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu jedan deda je rekao "Kakve oči!").

Iste godine Vlaho Bukovac posetio je srpski dvor Obrenovića, gde je uradio portret kraljice Natalije u "plesnoj toaleti". Primljen je s velikom pažnjom, pa je u predahu od posla uživao u gozbama, vožnji kočijama, izletima, pozorištu... Domaćica je bdila nad njim: upozorila ga je da ne jede sve slatko iz teglice (što je iz neznanja s mukom činio), a posle svečanog obeda prekidanog razgovorom, poslala mu je u sobu poslužavnik pun đakonija. Kada je završio sliku dobio je orden Takovskog krsta petog stepena i "čast" da ga dvorski maršal Konstantinović oduševljeno zgrabi i podigne uvis! Tokom posete uradio je i portret sedmogodišnjeg naslednika Aleksandra (nažalost izgubljen), ali i pesnika lekara Laze K. Lazarevića, koji ga je u druženju oduševio. Za četrdeset divnih dana rastužio se samo jednom, kada je čuo vest da je njegov nekadašnji mecena Medo Pucić preminuo.

Godine 1883. na poziv kneza Nikole posetio je Crnu Goru, da za dvor naslika seriju od četrdeset portreta vojvoda i junaka. Pogodili su se za cenu od trista franaka po slici, pa su iz Pariza zajedno krenuli za Cetinje. Međutim, već na putu slikaru je zasmetalo što su ga smestili u kabinu s poslugom i što mu ne nude ručak. Na dvoru je tri meseca čekao prijem, jer je knez menjao planove. Kada je konačno prionuo na slikanje porodičnih portreta, zapazio je da mu likovi na volšeban način dobijaju "boginje" od crvene boje. U ljutnji je zapretio da će dići ruke od svega! Pošto su ga na kraju pošteno isplatili, odjednom se uplašio da će ga neko napasti na putu i orobiti. Na sreću, bez ikakvih problema vratio se kući i od tada je teško stečeni orden IV stepena Danilovog reda, čuvao kao svetinju.


Ćorci za Draganu

U toku odmora u Dalmaciji slikao je more i obalu za svoju dušu, a posebno je voleo kada se meštani okupljaju oko njega da gledaju šta "mrči po hartiji". Godine 1884. imao je prvu samostalnu izložbu u Zadru, nakon čega je primio brojne narudžbine. Kada se 1886. godine vratio u Pariz, video je da grad vrvi od umetnika iz raznih krajeva sveta. Pošto mu je prijatelj Monije umro, preselio se na Monmartr, gde je u iznajmljenom vrtu napravio drveni atelje. U nedostatku novca prodavao je trgovcu Olivijeru "sličice" za 25 do 100 franaka, ali pod imenom Pol Andres. Međutim, kada su ga zapazila braća Vikars iz Engleske, koji su se bavili galerijskim poslom, počeo je odlično da zarađuje. Znao je da mu dela na tržištu postižu i četiri puta veću cenu, ali i da treba platiti radnju, reklame, karte za put.

Po dolasku u London naleteo je "sendvič-mena", koji je pozivao baš na njegovu izložbu. U to vreme boravio je kao gost kod industrijalca i kolekcionara Samsona Foksa, gde su ga kraljevski dočekali. Mislio je da raskošan život ne može nikad da mu dosadi, ali veoma brzo uverio se u suprotno. Zaključio je da se "raj" ipak krije u njegovom ateljeu, modelu i bašti koja uz pomoć mašte lako može da se pretvori u biblijski ili mitski predeo.

Što se ljubavi tiče, Vlaho je od sveta prikrivao dugu, strasnu vezu s kurtizanom Minjon (slatkiš), koja mu je često pozirala naga. Kada se posle deset godina odlučio za raskid, pištolj je napunio lažnim mecima "ćorcima" i dragani rekao da puca, ako ne može da mu oprosti. A onda joj je na doživotno korišćenje poklonio kuću koju je kupio u Parizu. Ništa od ovih događaja nije pomenuo u svojoj autobiografiji. Godine 1892. oženio se dvadeset godina mlađom Jelicom Pitarević iz Dubrovnika, u koju se zagledao šetajući Stradunom. Na medeni mesec otišli su u Pariz i Englesku, a kasnije su braku dobili tri kćerke i sina. Kćerke Jelica i Ivanka nasledile su ga u slikarskom pozivu.


Slike koje svetle

Godinu dana posle ženidbe u Zagrebu je napravio izložbu, koju je posetilo dve hiljade ljudi. Oko sebe je okupljao slikare, pa su zajedničkim snagama osnovali atelje, umetnički paviljon, društvo hrvatskih umetnika. Kao predavač na Likovnoj akademiji, stvorio je takozvanu "šarenu školu", gde je uveo nova, moderna shvatanja. Godine 1894. uradio je sliku "Gundulićev san", s pesnikom i obnaženim muzama, a potom i razne druge teme. Pošto je planirao da se u Zagrebu skrasi, na trgu Franje Josifa I broj 16 (kasnije Tomislavov trg 18), sazidao je kuću u stilu rane renesanse, s prekrasnim ateljeom.

Nije ni sanjao da će sve napustiti zbog zlonamernih napada da je odnarođen, rasipan, nemoralan, sablažnjiv, trovač omladine... Radi duševnog mira vratio se u rodni grad, ali je ipak 1898. godine došao u Zagreb da otvori Hrvatski salon. S druge strane Evropa ga je željno čekala, pa je u narednim godinama učestvovao u Parizu na Svetskoj izložbi, slikao kralja Aleksandra i kraljicu Dragu u Smederevu, portretisao cara Franju Josifa I u Beču.

Godine 1903. preselio se Prag: radio je kao profesor na likovnoj akademiji, dok je slobodno vreme provodio u krugu porodice. Osim šetnji s decom, retko je izlazio. Prema studentima ophodio se očinski i brižno, a siromašnijima je "na sitno" pozajmljivao novac. Tokom predavanja isticao je značaj crteža, promišljenog poteza i svetlosti. Užasavao se "grdoba" kubizma i futurizma, rečima: "Mnogi vole slikati dušu koju ne vide, a ne znaju naslikati glavu koju vide". Sve češće je na platno nanosio boju u tačkicama, čime je postizao utisak treperenja — "Svetlele su njegove slike".
[...]
Pošto je u prirodi otkrio svoju "vlastitu religiju", maštao je da se konačno, a ne samo leti, vrati u zavičajni Cavtat i nauživa u suncu i moru. Teško je podnosio nepravde: danima je patio kada su mu na izložbi u Parizu stavili slike među ribarske mreže, sardine i likere, i kada su mu u Beču četiri platna izrezali nožem. Za vreme rata pisao je autobiografiju "Moj život", koju je 1918. godine objavio u Zagrebu. Knjigu je posvetio deci, "svom gnezdu". Početkom rata napravio je dobrotvornu izložbu za ratnu siročad, a 1919. godine kao član češke delegacije učestvovao je na mirovnoj konferenciji u Versaju. Pred kraj života stigao je da naslika portret kralja Aleksandra I Karađorđevića. Međutim, niko nije znao da velikan slikarstva Vlaho Bukovac do poslednjeg dana sanja "ružičasti san". Tajna se otkrila pre nego što je 23. aprila 1922. godine preminuo u Pragu, kada se dragani iz sećanja obratio rečima: "Model, sedi!"

Autor: Vesna Živković | broj: 3248 • 2014 | Политикин забавник
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Maj 07, 2016, 03:06:35 am »

*

SLIKAR VLAHO BUKOVAC


U atrijumu Narodnog muzeja u Beogradu otvorena je izložba "Slikar Vlaho Bukovac" (1855—1922). Posetioci Narodnog muzeja u Beogradu imaju ekskluzivnu priliku da po prvi put vide sva Bukovčeva dela koja se čuvaju u nacionalnom muzeju. Pred publikom su 23 slike nastale od 1882. pa sve do pretposlednjeg dela — portreta kralja Aleksandra Karađorđevića iz 1922.

Kolekcija slika Vlaha Bukovca iz Narodnog muzeja u Beogradu obuhvata više antologijskih ostvarenja bez kojih se ne može ni zamisliti retrospektiva bogatog umetnikovog stvaralaštva. U pitanju su autoportreti, aktovi i portreti, po kojima je Bukovac bio nadaleko poznat. U Srbiju je Vlaho Bukovac dolazio nekoliko puta, o tome kako je dobro primljen na dvoru pisao je u svojim memoarima, a bio je i počasni član Srpske kraljevske akademije.

Deo kolekcije Bukovčevih slika u Narodnom muzeju je iz zaostavštine porodica Karađorđević i Obrenović, a većina slika je otkupljena između dva rata. Među prvim delima koja su još za vreme umetnikovog života dospela u muzej jesu portreti kraljice Natalije Obrenović iz 1882. i portret njenog sina, kralja Aleksandra Obrenovića iz 1901. godine.

Vlaho Bukovac je rođen 1855. u Cavtatu u Hrvatskoj. U detinjstvu se ne ističe u učenju, već ga zanima slikanje. Imao je samo 10 godina kad sa stricem odlazi u Ameriku da bi tamo nastavio školovanje. Posle stričeve smrti bez novca i zanimanja vraća se u Cavtat, a s 15 godina polazi na svoje prvo putovanje kao pomorac. S 19 godina ponovno ide u Ameriku i ovaj put odlučno želi da radi samo kao slikar. Njegovi prvi slikarski radovi nastali su u San Franciscu. Godine 1877. Bukovac je opet kod kuće u Cavtatu i tu nastaje velika prekretnica u njegovu životu. Uz pomoć pesnika i publiciste Mede Pucića odlazi na studije slikarstva u Pariz. Još kao student je izložio na Pariskom salonu delo "Crnogorka na obrani". Otvorio je kasnije i atelje na Monmartru.

Slika Velika Iza koju je izlagao na Pariskom salonu 1882. donela mu je prvi, veliki uspeh. Delo je otkupio Englez za 5.000 franaka, a Bukovac je od tada sarađivao sa engleskim galeristima. Radio je portrete plemića, bogatih bankara i industrijalaca, književnika, portret Franje Josifa. Umro je u Pragu 23. aprila 1922. u kome je živeo od 1903. godine kada je postao redovni profesor Praške akademije. [...]

Autor Dušica Maticki | 26.04.2014 | Glas Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Avgust 03, 2018, 03:08:14 am »

*
Izložba "Slikar Vlaho Bukovac" u Narodnom muzeju u Beogradu
autor izložbe Petar Petrović



KRALJICA NATALIJA NA PRVOM MESTU

... Prema njegovim rečima, publici će biti naročito zanimljive Bukovčeve veze sa Beogradom koje su bile "najživlje" sa Obrenovićima i Karađorđevićima.

— Bio je ovde uvek kad treba da portretiše novog kralja. I to nimalo slučajno. Baš 1882. godine on dolazi u Beograd, kad je Srbija dobila Kraljevinu. Portretiše kraljicu Nataliju, Milana i prestolonaslednika Aleksandra. Potom 1901, kada su se Draga i Aleksandar uzeli, portretiše njih dvoje, a 1903. godine Petra Karađorđevića. Bukovac je bio nešto kao naš Paja Jovanović, samo dalmatinskog porekla i više pariski đak. Zanimljivo je čak i da je i u poznim godinama, posle Prvog svetskog rata, kada je proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pred venčanje, Bukovac opet pozvan da portretiše Aleksandra Karađorđevića. Njegovo ime je uvek bilo vezano za dvorski ceremonijal, a njegova dela reper kod publike šta znači napraviti odličan portret. Bukovac je u tome bio majstor — ističe Petrović i dodaje da se u zbirci Narodnog muzeja nalazi i nekoliko izvanrednih portreta — kraljice Natalije, na prvom mestu, kao i portret njegovog prijatelja iz Zagreba Milivoja Dežmana, koji je bio jedan od prvih pozitivnih kritičara njegovog rada.

Na pitanje zašto je portret kraljice Natalijin toliko uspešan, on kaže:

— Evo baš podatka iz njegove autobiografije. Kad su kralj i maršal Dvora Konstantinović bili u Parizu, Bukovac je tada doživeo veliki uspeh. Videli su njegovu sliku, a Natalija portret sina maršala koji je uradio. Procenila je da je to veoma dobro slikarski, pariski, urađeno delo, pa je pozvala autora da dođe na dvor i napravi njen portret i portret njenog sina Aleksandra. Bukovca je zbog toga kralj Milan odlikovao Takovskim krstom, tako da je pored honorara dobio i orden. Zanimljivo je da je, kad je Natalijin portret predstavljen, jedan maršal s dvora Bukovca podigao i poljubio, zbog toga što je tako dobro pogodio kraljičin lik. Ušao u to kakva je ona bila, u njenu dušu — pojašnjava Petrović.

U autoportretu je uvek važno kako umetnik sebe želi da predstavi, a Petrović kaže da pored toga što su stručnjaci ocenili da je Bukovčev odličan, da se mora čitati i autorov život, što je posebna priča, jer Bukovac još kao dete odlazi iz rodnog Cavtata u Ameriku. Tamo radi najteže poslove, a o njemu se brine stric, koji je u međuvremenu umro, pa se umetnik vraća nazad. Do svoje 20 godine bio je u Carigradu, Južnoj Americi, Njujorku, San Francisku, a zatim i u Parizu.

Kad neko u mladosti proživi pakao i još kao mlad postane uspešan slikar u Parizu, to je priča za film. Posle tako uzbudljivih putovanja kao mladiću njemu to nije dovoljno, nego odlazi na Akademiju. Iako odbijen, pošto mu je profesor rekao da je klasa puna, ostaje uporan u svojoj nameri. Insistira da ga profesor primi i na licu mesta mu naslika svoju ruku. Tako uđe na Akademiju i diplomira među najboljima u klasi. Kao student izlaže sliku "Crnogorka na Pariskom salonu". Od preko 5.000 prijavljenih slika jednog svršenog studenta Vlaha Bukovca ulazi u katalog. Slika "Velika Iza" otvara mu vrata za dalje. Odatle kreće njegova internacionalna karijera — Pariz, London, kada već počinje da živi od slikarstva.

Izložba "Slikar Vlaho Bukovac" priređuje se u sklopu redovne edicije ove kuće "Iz riznica Narodnog muzeja", a pratiće je katalog, u kojima će između ostalog po prvi put biti predstavljene reprodukcije fotografija Bukovčeve kuće u Cavtatu.


Okolnosti

Zahvaljujući srećnim okolnostima portret Kraljice Natalije je sačuvan jer je u vreme Majskog prevrata, kada je dvor demoliran, paljen i pokraden, bio izložen u Višoj ženskoj školi. Petar Petrović kaže da je novina da je portret malog Aleksandra u dvorištu dvorske palate izgubljena. Za njom se i dalje traga.


Nije meni do para

Vlaho Bukovac, kao i naš Paja Jovanović, imao je stalne mušterije. Upoznali su se, ali nisu bili konkurenti. Paja se bavio temama orijenta, Bukovac je voleo da slika putene lepotice. Jednom je rekao: "Nije meni do para nego do uspeha — da svi pričaju da sam opravdao svog mentora Medu Pucića, koji me je doveo u Pariz i profesora kod koga sam tu učio."

Piše: A. Ćuk | 13.04.2014 | Danas
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: