*
GOSPAR OD MNOGO RADOSTIKada je 1918. godine veliki majstor slikarstva Vlaho Bukovac objavio knjigu o svom uzbudljivom životu, čitaoci su verovali da su saznali potpunu istinu. Međutim, kasnije je otkriveno da je "virtuoz četkice" ipak sačuvao jednu tajnu...Romantična priča o mornaru Italijanu, koji se iskrcao u Cavtatu i zaljubio u lepu meštanku, tiče se povesti porodice Fađoni i dede Vlahe Bukovca. Narod se čudio strancu koji se u ime ljubavi tako dobro uklopio u novu sredinu, da se čak i bogu molio "po naški". U istom gradu u tadašnjoj Austrougarskoj, kao drugo od četvoro dece Avgustina i Marije Fađoni, 4. jula 1855. godine rodio se Vlaho. Ime je stekao po dedi s majčine strane, dok je prezime zbog umetničke karijere slovenizovao. (Na italijanskom "faggio" znači "bukva".)
Od najranijih dana plavokosi i plavooki dečak pokazivao je nežnu prirodu, zbog koje su ga prozvali "gospar". U skladu s nadimkom nosio je lepe stvari koje mu je majka tkala i šila. Međutim, kada se u petoj godini za praznik doterao belim odelom, kravatom i polucilindrom, vršnjaci su ga dočekali vriskom i smehom. Sav uplakan pobegao je u sobu, a "klobuk" s glave bacio je na pod.
Po polasku u školu nije previše mario za učenje, već je stalno nešto crtao. Ni pretnje šibom nisu mogle da ga spreče da vodenim bojama, plavilom za rublje i mrvljenom ciglom na papiru dočarava predele. Akvarele je prodavao za jednu krajcaru, ali kada je kao parohov pomoćnik naslikao "Gospu od sedam žalosti" zatražio je da mu delo blagoslove. Pošto su ga u crkvi odbili, toliko se uvredio da je izgubio svaku želju da se zaredi kod Male braće.
Kaiš od dolaraKao desetogodišnjak krenuo je sa stricem u Njujork: putovanje parobrodom doživeo je kao pustolovinu, mada se dve nedelje patio u neudobnom trećem razredu, sa hiljadu i po duša. Po dolasku u SAD počeo je da pohađa školu i pomaže u dućanu u kome se prodavala roba za pomorce. Ali, kada je "dundo Frane" iznenada preminuo, sve se promenilo — strina ga je uz pomoć novog supruga smestila u popravni dom! Pitao se kakav je to "koledž" gde đaci moraju da se šišaju do glave, nose odeću s brojevima, jedu hranu iz limenih posuda? Tek kada je naučio jezik shvatio je prevaru, ali zbog zabrane dopisivanja nije mogao da se javi roditeljima. Svoju muku poverio je učitelju, koji ga je zapazio kao darovitog crtača. Uskoro se našao na slobodi: kod strine je čistio kuću, kuvao, prao pelene, čuvao bebu... A nakon smrti mališana, sav slomljen od bola vratio se u Cavtat.
Da ne bi sedeo besposlen, Vlaho je u petnaestoj godini, uz odobrenje "ćaće" bivšeg mornara, krenuo da plovi na jedrenjaku "Osmi dubrovački" pravac Carigrad — Odesa — Liverpul — Carigrad. Zbog težine posla duže je spavao, a onda su ga budili polivanjem vodom ili pucnjem iz puške. Dok su ostali mornari u lukama odlazili u provod, grabio je malo vremena da nacrta utiske iz inostranstva. Recimo, kapetanovoj ženi poklonio je akvarel "Sultanova lađa". Jednoga dana propao je kroz otvor u trap broda, pa je zbog povrede glave, sedam dana ležao u nesvesti. Kada su ga vratili kući, tokom oporavka oslikao je temperom zidove soba. "I puče glas da je Vlaho slikar!"
Zbog priča o kopačima zlata, sa bratom Jozom i još dvadesetak mladića iz kraja, krenuo je 1873. u Južnu Ameriku, u Peru. Na putu su jedva prošli kroz borbe u Panami, ali su ipak stigli u predgrađe Lime. Vlaho se zaposlio pri železnici: na vagonima je ispisivao slova, brojeve i poneki cvet. Kada mu nije uspeo pokušaj da svojim darom zainteresuje predsednika države, preselio se u Kaliforniju, u San Francisko. Radio je kao pomoćnik kod gostioničara i fotografa, a onda je dao otkaz i krenuo da slika po narudžbini. Ali, glad mu je uskoro zakucala na vrata, zbog čega je prihvatio ponudu jednog čoveka da za besplatan stan i hranu izradi tri portreta, u roku od tri meseca.
Pošto je lako i brzo stvarao, istovremeno je sklapao i nove ugovore. Godine 1876. njegova slika "Siromašna prodavačica cveća" našla se u galeriji, uz novinski tekst: "Fađoni je Dalmatinac... Međutim, genije nema domovinu". Laskave reči nisu ga opile, jer je zaključio da će slikanjem po fotografijama postati zanatlija. Žudeo je da se vrati kući i roditeljima saopšti snove o napretku likovnim obrazovanjem. A onda se spakovao i, po mornarskom običaju, ušteđevinu ušio u pojas.
Užarenim gvožđem na kosuNakon zlosrećnog puta na kome je doživeo prevrtanje voza i požar na brodu, došao je u "milu grudu". Zahvaljujući slici "Turkinja u haremu", izloženoj u Dubrovniku, stekao je naklonost vlastelina i pesnika Mede Pucića i novčanu potporu biskupa Štrosmajera. S prvim zaštitnikom 1877. godine otišao je u Pariz, ali se ispostavilo da je slikar Jaroslav Čermak teško bolestan. Zatim su se uputili kod profesora Aleksandra Kabanela, gde su saznali da su mesta u Visokoj školi lepih umetnosti popunjena. Vlaho je hteo da "svisne od jada", pa je na "američki način" predložio nagodbu — neka delo odluči!
Sa odlično urađenom studijom leve ruke, uspeo je da se upiše, a onda je kao student neumorno učio crtanje i francuski jezik. U žestokoj konkurenciji izborio se da u Salonu 1878. godine predstavi "Crnogorku na odbrani". Kada je o tome pričao u domovini, posavetovali su ga da kao mogućeg kupca slika potraži crnogorskog kneza Nikolu. Plan je uspešno izveo, a osim šest stotina franaka zarade sklopio je i nove dogovore.
''Dedal i Ikar'' diptih, 1898. godineJednoga dana na času primetio je da profesor pažljivo posmatra njegov rad, ali da ga ne popravlja. Studenti su mu uzbuđeno objasnili da je upravo diplomirao i da moraju da ga "kršte": u kafani su mu sipali vino u nedra i popeli ga na sto da drži govor. Međutim, Vlaho nije deli opšte oduševljenje, jer je znao da će opet morati sam da se probija kroz život. Na početku je sarađivao s jednim trgovcem ikonama, a zatim je izrađivao portrete, ovoga puta bez oslanjanja na fotografiju. Koliko je napredovao uverio se uz pomoć "kritičara": četvorogodišnji sinčić gostioničara stao je pred portret oca i radosno uzviknuo "pa—pa"!
Pošto se 1880. godine sprijateljio s imućnim arhitektom Eduardom Monijeom, kupio je na otplatu atelje u njegovoj kući u pariskoj ulici Brezen. Od tada se kretao u višim krugovima i vredno završavao brojne narudžbine. U želji za finijim izgledom, dopustio je frizeru da mu "fazonira" kosu užarenim gvožđem. Ali, čim je izašao na ulicu jedna devojka mu je uz smeh dobacila "Dođi, mali moj Isuse, da te poljubim!". Postideo se kao nekad u detinjstvu, pa je brže bolje otišao kući i ispravio lokne.
Kraljice i kurtizaneSa slikom "Velika Iza", koju je izložio u Salonu 1882. godine postigao je fantastičan uspeh! Prikazao je junakinju istoimenog romana Aleksisa Buvijea, kurtizanu koja se nakon kupanja "naga opružila na crni baršun". Kada je video da se narod tiska baš oko njegovog platna, skakao je od radosti. Niko nije znao da je prvu verziju izbrisao zbog profesorove zamerke da lepotica ima kratke noge, niti da je grešku popravio uz poziranje "lake, ali umne žene". (O toj slici koja se danas čuva u spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu jedan deda je rekao "Kakve oči!").
Iste godine Vlaho Bukovac posetio je srpski dvor Obrenovića, gde je uradio portret kraljice Natalije u "plesnoj toaleti". Primljen je s velikom pažnjom, pa je u predahu od posla uživao u gozbama, vožnji kočijama, izletima, pozorištu... Domaćica je bdila nad njim: upozorila ga je da ne jede sve slatko iz teglice (što je iz neznanja s mukom činio), a posle svečanog obeda prekidanog razgovorom, poslala mu je u sobu poslužavnik pun đakonija. Kada je završio sliku dobio je orden Takovskog krsta petog stepena i "čast" da ga dvorski maršal Konstantinović oduševljeno zgrabi i podigne uvis! Tokom posete uradio je i portret sedmogodišnjeg naslednika Aleksandra (nažalost izgubljen), ali i pesnika lekara Laze K. Lazarevića, koji ga je u druženju oduševio. Za četrdeset divnih dana rastužio se samo jednom, kada je čuo vest da je njegov nekadašnji mecena Medo Pucić preminuo.
Godine 1883. na poziv kneza Nikole posetio je Crnu Goru, da za dvor naslika seriju od četrdeset portreta vojvoda i junaka. Pogodili su se za cenu od trista franaka po slici, pa su iz Pariza zajedno krenuli za Cetinje. Međutim, već na putu slikaru je zasmetalo što su ga smestili u kabinu s poslugom i što mu ne nude ručak. Na dvoru je tri meseca čekao prijem, jer je knez menjao planove. Kada je konačno prionuo na slikanje porodičnih portreta, zapazio je da mu likovi na volšeban način dobijaju "boginje" od crvene boje. U ljutnji je zapretio da će dići ruke od svega! Pošto su ga na kraju pošteno isplatili, odjednom se uplašio da će ga neko napasti na putu i orobiti. Na sreću, bez ikakvih problema vratio se kući i od tada je teško stečeni orden IV stepena Danilovog reda, čuvao kao svetinju.
Ćorci za DraganuU toku odmora u Dalmaciji slikao je more i obalu za svoju dušu, a posebno je voleo kada se meštani okupljaju oko njega da gledaju šta "mrči po hartiji". Godine 1884. imao je prvu samostalnu izložbu u Zadru, nakon čega je primio brojne narudžbine. Kada se 1886. godine vratio u Pariz, video je da grad vrvi od umetnika iz raznih krajeva sveta. Pošto mu je prijatelj Monije umro, preselio se na Monmartr, gde je u iznajmljenom vrtu napravio drveni atelje. U nedostatku novca prodavao je trgovcu Olivijeru "sličice" za 25 do 100 franaka, ali pod imenom Pol Andres. Međutim, kada su ga zapazila braća Vikars iz Engleske, koji su se bavili galerijskim poslom, počeo je odlično da zarađuje. Znao je da mu dela na tržištu postižu i četiri puta veću cenu, ali i da treba platiti radnju, reklame, karte za put.
Po dolasku u London naleteo je "sendvič-mena", koji je pozivao baš na njegovu izložbu. U to vreme boravio je kao gost kod industrijalca i kolekcionara Samsona Foksa, gde su ga kraljevski dočekali. Mislio je da raskošan život ne može nikad da mu dosadi, ali veoma brzo uverio se u suprotno. Zaključio je da se "raj" ipak krije u njegovom ateljeu, modelu i bašti koja uz pomoć mašte lako može da se pretvori u biblijski ili mitski predeo.
Što se ljubavi tiče, Vlaho je od sveta prikrivao dugu, strasnu vezu s kurtizanom Minjon (slatkiš), koja mu je često pozirala naga. Kada se posle deset godina odlučio za raskid, pištolj je napunio lažnim mecima "ćorcima" i dragani rekao da puca, ako ne može da mu oprosti. A onda joj je na doživotno korišćenje poklonio kuću koju je kupio u Parizu. Ništa od ovih događaja nije pomenuo u svojoj autobiografiji. Godine 1892. oženio se dvadeset godina mlađom Jelicom Pitarević iz Dubrovnika, u koju se zagledao šetajući Stradunom. Na medeni mesec otišli su u Pariz i Englesku, a kasnije su braku dobili tri kćerke i sina. Kćerke Jelica i Ivanka nasledile su ga u slikarskom pozivu.
Slike koje svetleGodinu dana posle ženidbe u Zagrebu je napravio izložbu, koju je posetilo dve hiljade ljudi. Oko sebe je okupljao slikare, pa su zajedničkim snagama osnovali atelje, umetnički paviljon, društvo hrvatskih umetnika. Kao predavač na Likovnoj akademiji, stvorio je takozvanu "šarenu školu", gde je uveo nova, moderna shvatanja. Godine 1894. uradio je sliku "Gundulićev san", s pesnikom i obnaženim muzama, a potom i razne druge teme. Pošto je planirao da se u Zagrebu skrasi, na trgu Franje Josifa I broj 16 (kasnije Tomislavov trg 18), sazidao je kuću u stilu rane renesanse, s prekrasnim ateljeom.
Nije ni sanjao da će sve napustiti zbog zlonamernih napada da je odnarođen, rasipan, nemoralan, sablažnjiv, trovač omladine... Radi duševnog mira vratio se u rodni grad, ali je ipak 1898. godine došao u Zagreb da otvori Hrvatski salon. S druge strane Evropa ga je željno čekala, pa je u narednim godinama učestvovao u Parizu na Svetskoj izložbi, slikao kralja Aleksandra i kraljicu Dragu u Smederevu, portretisao cara Franju Josifa I u Beču.
Godine 1903. preselio se Prag: radio je kao profesor na likovnoj akademiji, dok je slobodno vreme provodio u krugu porodice. Osim šetnji s decom, retko je izlazio. Prema studentima ophodio se očinski i brižno, a siromašnijima je "na sitno" pozajmljivao novac. Tokom predavanja isticao je značaj crteža, promišljenog poteza i svetlosti. Užasavao se "grdoba" kubizma i futurizma, rečima: "Mnogi vole slikati dušu koju ne vide, a ne znaju naslikati glavu koju vide". Sve češće je na platno nanosio boju u tačkicama, čime je postizao utisak treperenja — "Svetlele su njegove slike".
[...]
Pošto je u prirodi otkrio svoju "vlastitu religiju", maštao je da se konačno, a ne samo leti, vrati u zavičajni Cavtat i nauživa u suncu i moru. Teško je podnosio nepravde: danima je patio kada su mu na izložbi u Parizu stavili slike među ribarske mreže, sardine i likere, i kada su mu u Beču četiri platna izrezali nožem. Za vreme rata pisao je autobiografiju "Moj život", koju je 1918. godine objavio u Zagrebu. Knjigu je posvetio deci, "svom gnezdu". Početkom rata napravio je dobrotvornu izložbu za ratnu siročad, a 1919. godine kao član češke delegacije učestvovao je na mirovnoj konferenciji u Versaju. Pred kraj života stigao je da naslika portret kralja Aleksandra I Karađorđevića. Međutim, niko nije znao da velikan slikarstva Vlaho Bukovac do poslednjeg dana sanja "ružičasti san". Tajna se otkrila pre nego što je 23. aprila 1922. godine preminuo u Pragu, kada se dragani iz sećanja obratio rečima: "Model, sedi!"
Autor: Vesna Živković | broj: 3248 • 2014 |
Политикин забавник
