sledeća tema »

[Angelina]

*




MARKO MURAT
(Šipanska Luka, 30.12.1864 ― Dubrovnik, 14.10.1944)


Marko Murat potiče iz stare srpske porodice, rođen je u Luci Šipanskoj krajem 1864. godine. Umro je u Dubrovniku 1944. godine. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Minhenu. Pripadao je prvoj generaciji srpskih plenerista i impresionista, koji su se školovali na Minhenskoj akademiji. U Beograd je došao 1894. godine i postao nastavnik crtanja. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine izložio je veliku istorijsku kompoziciju "Dolazak cara Dušana u Dubrovnik" za koju je bio nagrađen i koja se danas nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu.

Sa vajarom Đorđem Jovanovićem osnovao je Umetničku zanatsku školu u Beogradu 1905. godine; bio je pokretač i sekretar "Lade" i član "Medulića". Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1920. godine, a 1940. godine za pravog, odnosno redovnog člana. Pristupna beseda mu je bila "Slikarstvo Dubrovnika". Marko Murat dao je značajan doprinos našoj modernoj umetnosti; kao plenerista i impresionista uneo je nova umetnička shvatanja i razvio interesovanje za probleme svetlosti. Uticao je na stvaranje slikarske "Beogradske škole". Slikao je portrete, istorijske kompozicije, predele. U Narodnom muzeju u Beogradu su njegova glavna dela "Doček cara Dušana u Dubrovniku", "Proleće", "Cveti", "Konavljanka", "Dubrovnik".

Svoj autobiografski rukopis nazvan "Iz mog zivota" Murat je počeo da piše 1933. godine. Ovaj rukopis sadrži oko dvadeset tabaka, ručno pisanih ćirilicom. On predstavlja intimnu ispovest slikara i uspomene iz njegovog života. Najveći deo ove autobiografije posvetio je srećnom detinjstvu provedenom u rodnoj Luci Šipanskoj, svojim najmilijima, mladosti i druženju, a zatim je opisao vreme provedeno u učenju, studiranju u Minhenu, boravak u Beogradu i svoj rad kao glavni konzervator starina Dubrovnika i okoline. Pisao je i o istoriji, arhitekturi i umetnosti Dubrovačke republike, o znamenitim ličnostima i Srbima koji su doprineli podizanju i razvoju Dubrovnika. U ovom rukopisu ne piše o svom umetničkom radu, a vrlo malo govori o umetnosti, a samo u vezi sa nekim određenim ličnostima i događajima. Autobiografija "Iz mog života" Marka Murata predstavlja značajnu i zanimljivu knjigu, koja naš potpunije upoznaje sa njegovim životom, radom i stvaralaštvom. Knjiga je predstavljena na tribini "Umetnost" Odeljenja umetnosti Biblioteke grada Beograda 18. februara 2008. godine. U razgovoru o knjizi učestvovali su: Vera Ristić, istoričar umetnosti, muzejski savetnik; Nikola Kusovac, istoričar umetnosti, muzejski savetnik; Nebojša Jovanović, urednik Zavoda za udžbenike i priređivači.

Autor teksta: Ivanka Lazović časopis: Likovni život, urednik: Draško Grbić | 2008.

Fotografija: Leopold Kening, snimljena u periodu 1895―1900. Privatna kolekcija

[Angelina]

*





MARKO MURAT

Autoportret, 1894. (Narodni muzej u Beogradu)


* * *

Istoričari umetnosti celokupnu slikarsku delatnost Marka Murata dele na sledeća razdoblja:

1889―1894 — minhensko realističko

1894―1911 — plenerističko sa elementima impresionizma — secesije i simbolizma

1911―1920 — religiozno-simbolističko

1920―1933 — realističko

1933―1944 — umereno ekspresionističko


* * *

"... Za razvoj umetnosti u Srbiji, Murat je značajan kao slikar, učesnik brojnih izložbi, likovni pedagog (nastavnik u beogradskim gimnazijama i Umetničko-zanatskoj školi), član mnogih komisija i žirija, jedan od osnivača Društva srpskih umetnika Lada. Vrlo je bitan i kao predsednik Odbora za umetničke poslove Srbije i Jugoslovenstva, osnovanog pod pokroviteljstvom tada prestolonaslednika, potom kralja Aleksandra I Karađorđevića, o čijem se likovnom obrazovanju Murat starao 1903/1904. godine. Na njegovo zalaganje, uz svesrdnu podršku srpskog monarha i ujedinitelja ― osnivača Jugoslavije, ustanovljeno je Nadleštvo za umjetnost i spomenike u Dubrovniku.

Murat je značajan i kao jedan od utemeljivača tzv. Beogradske škole, koju su činili i umetnici srpske i ostalih nacionalnosti. Ostao je upamćen po plemenitom držanju, težnji ka skladu, snažnom zalaganju za ideju jugoslovenstva, uvažavanju neistomišljenika, zalaganju za osnivanje mnogih udruženja i ustanova kulture, učešću na najprestižnijim likovnim smotrama i, pre svega, stvaralaštu koje se čvrsto vezuje za matične tokove plenerizma, impresionizma, secesije i simbolizma, na kraju i vrlo umerenog ekspresionizma..." Narodni muzej u Beogradu

[Angelina]

*

MARKO MURAT — SLIKE
1889―1894 — minhensko realističko





Dumna, 1889.
Narodni muzej u Beogradu

[Angelina]

*

MARKO MURAT — SLIKE
1889―1894 — minhensko realističko





Cveti u Dubrovniku, 1893. (P II 17461)
Biblioteka Matice srpske
Elektronske izložbe u 2014.


" [...] U njegovom slikarskom opusu srećemo brojne pejzaže, među kojima dominiraju oni iz okoline Dubrovnika, zatim brojne portrete, ali je negovao i istorijsko slikarstvo. Marko Murat bio je jedan od onih umetnika koji su oko 1900. godine, u trenucima buđenja nacionalne svesti, naslikali kompozicije koje su glorifikovale slavnu srednjevekovnu srpsku prošlost, i pritom na svoja velika platna uveli prirodnu svetlost i na taj način postali začetnici plenerizma u srpskoj sredini, otvorivši tako put novim i modernim tendencijama koje će ostvariti umetnici sledeće generacije." [arte.rs]


* * *

Cveti

Cveti (Cvetna nedelja, Cvetnica) je veoma stari praznik koji pada nedelju dana pred Uskrs, i vezuje se za osvećenje palmi, a u hrišćanstvu se slavi od devetog veka.[52] Slavi se kao sećanje na Hristov ulazak u Jerusalim na magarcu uz pratnju apostola i mnogo ljudi, pozdravljan od naroda. U Jeruslimu je toga dana bio jevrejski praznik Pasha, te su njegov ulazak u grad svi primetili i zapitali se ko je to, a gomila koja ga je pratila odgovarala je da je on "Isus iz Nazareta Galilejskog".[52] Toga dana Isus je u hramu iscelio brojne bogalje, i bolesne, a narod i deca su mu sa оduševljenjem klicali: "Osana, Sinu Davidovom, Caru Izrailjskom". Po celodnevnom bogosluženju Hrist se vratio u Vizantiju.
U narodu se ovaj dan zove i Vrbica jer se u crkvama, posle bogosluženja, okade vrbove grančice i razdele narodu. Tamo gde nema crkve narod sam ubere vrbovo pruće za zdravlje, pa se od njega prave venci, kite kapije i dovratnici, a mladi se druže i izjavljuju ljubav. Toga dana decu svečano oblače, opasuju vrbovim grančicama, kupuju zvončiće, stavljaju im oko vrata i vode u crkvu. Cveti su tokom Uskršnjeg posta, te se ne igraju kola. Miloš Obrenović je 1815. god. na ovaj dan podigao, u Takovu, Drugi srpski ustanak protiv Turaka. Nakon liturgije, u crkvi Takovski Grm, on je čestitao praznik okupljenom narodu, pomolio se Bogu, kazavši da više ne može da se živi pod teškim turskim jarmom, u čemu ga je narod podržao, i izabrao za vođu ustanka.

[51] Др Петар Влаховић, Обичаји ..., 96
[52] Б.Грубачић, М. Томић,Српске славе, 51.

Ива Трајковић: Каталог "Хришћанство у Нишу кроз векове" у Традиционално хришћанство у Нишу", Народни музеј Ниш, 2013.

[Angelina]

*

MARKO MURAT — SLIKE
1894―1911 — plenerističko sa elementima impresionizma





Dah Dubrovačkog proleća, 1897.
Narodni muzej u Beogradu

[Angelina]

*

MARKO MURAT — SLIKE
1894―1911 — plenerističko sa elementima impresionizma





Konavljanka, 1898. (P II 17461)
Biblioteka Matice srpske
Elektronske izložbe u 2014.

[Angelina]

*

MARKO MURAT — SLIKE
1894―1911 — plenerističko sa elementima impresionizma





Portret Lazara Laze Kostića, 1898.
Iz kolekcije Muzeja pozorišne umetnosti Srbije

[Angelina]

*

MARKO MURAT — SLIKE
1894―1911 — plenerističko sa elementima impresionizma





Ulazak cara Dušana u Dubrovnik, 1900.
Narodni muzej u Beogradu


" [...] Poziv da učestvuje na Svetskoj izložbi Murat je dobio u jeku priprema svoje druge samostalne izložbe u Beogradu 1898. Kako je još kao student priželjkivao da naslika veliku istorijsku kompoziciju koja će prikazati ulazak cara Dušana u Dubrovnik, a pozadina za ovakvu temu je upravo ideja ujedinjenja Južnih Slovena i oslobođenje Dubrovnika od austrijske vlasti. Marko Murat je smatrao da takvo ujedinjenje može da donese neki novi Dušan.

Pre izlaganja u Parizu, sliku je na kratko prikazao u Beogradu, gde je primljena sa oduševljenjem, a sam kralj Milan je pohvalio i autora i delo. U Parizu je Murat dobio titulu "Viteza akademije", koju je za posebna umetnička ostvarenja dodeljivao odbor Svetske izložbe.

Po povratku sa izložbe, sliku je trebalo da otkupi Narodni muzej, ali je posle pregovora sa činovnicima, umetnik odlučio da je pokloni kralju Aleksandru Obrenoviću. Govorio je da želi da "kralj srpski kad god prođe pored te slike seti se Dubrovnika koji čeka oslobođenje". Posle Majskog prevrata slika je ostala na dvoru, a krajem Prvog svetskog rata, pri povlačenju, austrijske vlasti su sliku odnele i jedno vreme se nije znalo gde je. Kada je otkriveno da se nalazi negde u Mađarskoj, vraćena je Kraljevini SHS 1922. godine i tada je smeštena u Novi dvor. Već je imala izvesna oštećenja nastala prilikom razramljivanja i odnošenja iz Beograda. Marko Murat je pozvan da sam popravi sliku i to upravo pred važnu posetu kralja Aleksandra Dubrovniku.

Uvređen zbog načina ophođenja prema slici, Marko Murat je posle restauracije slike, kod svog potpisa u donjem desnom uglu dopisao "Post barbarum invasionem ab auctore restauratum a.s.1922" ("Posle invazije varvara, restaurirao autor 1922"). Taj natpis na slici ostao je do 1941. godine, kada su kustosi Narodnog muzeja premazali dopisani tekst bojeći se odmazde okupatora. Slika je do Drugog svetskog rata stajala u Novom dvoru, a po okončanju rata predata je Narodnom muzeju gde se i danas nalazi. [S. Spasić] više  »  »  »

[Angelina]

*

MARKO MURAT — SLIKE
1894―1911 — plenerističko sa elementima impresionizma





Mlada žena sa crnim šeširom (Švabica), oko 1904.
Narodni muzej u Beogradu

[Angelina]

*

MARKO MURAT — SLIKE
1894―1911 — plenerističko sa elementima impresionizma





Dubrovačka obala, 1908.
Narodni muzej u Beogradu

[Angelina]

*

MARKO MURAT — SLIKE
1894―1911 — plenerističko sa elementima impresionizma





Molitva ― Srbi katolici, 1910. (III 450849)
Biblioteka Matice srpske
Elektronske izložbe u 2014.


* * *

"Kao otok sred mletačkog zemljišta postojaše od starine obrtna i trgovačka republika srpska Dubrovnik." (Medo Pucić, 1867)

Sažetak: Srbi katolici bili su nosioci srpske narodne misli u Dubrovniku u XIX veku i značajan činilac srpskog naroda. Otvoreno su se borili protiv poricanja o postojanju srpstva u Dubrovniku, smatrajući da je jedno vera a drugo narodnost. U Dubrovniku je bila stvorena praksa da se niko u grad ne prima za stalnog žitelja ako ne usvoji pravilo katoličke crkve. Pokatoličeni pravoslavni Srbi ostajali su i dalje Srbi, čuvajući svoju tradiciju i svoje običaje. Srpska obeležja u Dubrovniku mogu se pronaći svuda: u pesmama Srba Dubrovčana, u štampi koja je objavljena u XIX veku i početkom XX veka, u društvima koja su osnovana, u jeziku i književnosti starih Dubrovčana. Dubrovačka književnost po svom nacionalnom karakteru bila je srpska većim svojim delom. Pisana je štokavskim dijalektom pre nego što je taj dijalekat postao osnovica književnog jezika Srba.

Tatjana Rakić ǀ kovceg.tripod.com
Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

[Angelina]

*

MARKO MURAT — SLIKE






Portret Adeline Đaja, 1922.

[Angelina]

*

MARKO MURAT — SLIKE
1920―1933 ― realističko





Portret Cvijete Zuzorić, 1929.
Biblioteka Matice srpske
Elektronske izložbe u 2014.

* * *

Njeni preci, poreklom sa Neretve, živeli su i poslovali u Smederevu, na Rudniku, u Novom Pazaru, Carigradu. Preplovili su mnoga mora i stekli velika blaga. Ona je odrasla u Ankoni, dobila renesansno obrazovanje i senzibilitet. Uz to i zanosne lepote, udala se za firentinskog plemića Bartolomea Pešonija i trinaest zlatnih godina ponovo proživela u Dubrovniku. Nekoliko stoleća kasnije, ta lepa gospa ili priča o njoj zavela je čak i šaljivog cinika Branislava Nušića. Upravo on je ohrabrio Beograđane da 1927. osnuju Društvo prijatelja umetnosti i Izložbeni salon pod njenim imenom. [Dragana Bukumirović, SRBIJA, nacionalna revija]

[Angelina]

*

MARKO MURAT — SLIKE






Autoportret, 1933.
Narodni muzej u Beogradu

[Angelina]

*

MARKO MURAT —

[Angelina]

*

Biblioteka Matice srpske


Biblioteka Matice srpske je na osnovu građe iz svojih zbirki priredila izložbu povodom 150 godina od rođenja slikara Marka Murata. Elektronski katalog izložbe sadrži popis dela i literature sa signaturama.



MARKO MURAT (1864―1944)
Elektronski katalog izložbe broj 227
Novi Sad, 31. jul ― 28. avgust 2014.


*    *    *


MARKO MURAT

"Slikar za kog je umetničko stvaranje molitva, mistična veza stvaraoca sa večnim neograničenim Svestvoriteljem, veruje temeljno da će sve dobre i lepe želje, misli i namere, biti na najidealniji način ostvarene u nadzemaljskom životu, božanstvenom ― večnom."

Marko Murat, 1940.


*    *    *


REKLI SU O MARKU MURATU


"Marko Murat je pesnik slikar, primorje ga načini sanjalicom, a po tom pesnikom i slikarem. Njegova bujna mašta prenosi nas na daleka polja bajaka starih dubrovačkih dana i rimsko-grčkog doba."
Nadežda Petrović

*

"Rodoljublje, religija, ljubav prema zavičaju ― to su njegove tri osnovne inspiracije. Poetsko osećanje prirode, ukus, mera i viša kultura ― njegove su duševne i intelektualne osobine. Savladana tehnika i koloristički dar, ― obeležje sunjegova slikarskog izvođenja."
Bogdan Popović

*

" [...] Marko Murat je dosledno ostao veran političkim idealima svoje mladosti, zastupajući veoma postojano načela integralnog jugoslovenstva."
Dejan Medaković

*

" [...] možemo da potvrdimo da je Murat bio jedan od najznačajnijih jugoslovenskih umetnika na početku našeg veka i u najpoletnije doba jugoslovenske moderne umetnosti."
Vera Ristić

*

" [...] sve što je sadržano u čitavoj Muratovoj umetnosti, i kroz šta bi trebalo da posmatramo Murata kao stvaraoca, sadržano je u jednoj reči koja mu je usađena u detinjstvu i sa kojom je živeo ceo život ― skladnost. Ona je bila njegovetički i estetski kredo."
Aleksandra Mamić-Petrović

*

"Jednom rečju, ljudska figura u prirodnom ambijentu pod otvorenim nebom predstavlja jedan od dominantnih motiva u slikarstvu Marka Murata. Svetlost na njegovim slikama dubrovačkih krajolika igra nesumnjivo značajnu ulogu i to je razlog zbog kojeg je Muratovo slikarstvo okarakterisano kao plenerističko."
Jasna Jovanov


Autor izložbe Silvija Čamber
Skeniranje i obrada fotografija Olivera Mihajlović
Urednik Selimir Radulović

[Angelina]

**

MARKO MURAT,

srpski slikar.


Bilo je to prije tri godine, nekako u februaru mjesecu. Na polju hladno i oblačno, a od kiše, koja je toga jutra napadala, po ulicama blato. Sve to davaše Biogradu tužan i melanholičan izgled. Da rastjeram sjetu, koja neminovno spopadne čovjeka u takvim danima, krenem se ka tvorcu sjajnog proljeća, izazivaču svjetlosti i veselja, Marku Muratu, našem darovitom slikaru, koji sipa iz punih šaka na surom platnu svjetlost sunca i snoplje rascvjetanog cvijeća.

On bješe stvorio neki privremeni atelje u velikoj sali palilulske škole. U dnu te sale pred velikim komadom razastrtog plana, o kome će se naskoro mnogo govoriti i pisati, stajaše Marko Murat s kičicom i daskom u ruci i davaše pošljednje poteze boja na svojoj najnovnjoj slici, koju spremaše za parisku izložbu i koja predstavljaše "Dolazak cara Dušana u Dubrovnik".

Murat je simpatična pojava, visok, dosta mršav, lica produgastog sa pravilnim oštrim crtama, živih očiju, što mu daje izraz inteligentna čovjeka. Čim me spazi, pritrči meni i oslovi me svojom običnom ljubaznošću i predusretljivošću, urođenom svima Dubrovčanima.

— Oh, baš mi je milo što si došao. Hodi, hodi ovamo, stani tu malo podalje od slike, pa mi kaži, šta ti se čini, ali iskreno. Ja sve strepim, da nijesam pogodio kako treba. Šta ćeš de, kratko mi je vrijeme, pored rada moram još i u školu, jer odsustvo nijesam dobio. Valja da za koji dan predam sliku odboru, a ne znam hoću li biti gotov. Ajme, ajme. Dakle, šta ti se čini?

Sjećam se, da sam dugo posmatrao ovu divnu sliku, punu značaja, koja predstavlja čitav listak iz naše, srpske istorije. S njom sam brzo postao familijaran, valjda s toga, što je čar prirode svuda prisutan. U jednoj atmosferi punoj vazduha, nebeskoga plavetnila, morskog zelenila, šarenila okolnih brda obasjanih prvim zracima jutarnjeg sunca, bjelila visokih kula i bedema ovog ponosnog srpskog grada, isticahu se s jedne strake dostojanstvene i plemenite slike starih Dubrovčana, a s druge ozbiljni i ratoborni tipovi junačkih Srba. Među ovima dvije veličanstvene osobe padahu posmatraocu odmah u oči: jedna kneza dubrovačkog a druga Dušana Silnog. Ni na jednoj, čini mi se, dotadanjoj Muratovoj slici boje ne govorahu tako jako i jasno, a u isto vrijeme harmonično kao na ovoj velikoj istorijskoj slici, koja danas krasi dvor srpski, kao svojina Nj Vel. kraljice Drage.

— Ja sam očaren, dragi Marko, rekoh mu, i iskreno ti čestitam. Potpuno si uspio, a što je najviše i u ovoj kao i u svakoj tvojoj slici, vidim prirodu, koja tebe zanosi i koju bez sumlje ti neprestano posmatraš i učiš. Pa kaži mi koje je ovo tvoje djelo?

— Peto, hvala Bogu, ako tu ne računam portrete i male slike. Prvo mi je djelo s kojim sam izašao na javnost: Cvijeti u Dubrovniku, sada svojina poznatog srpskog dobrotvora g. Ljube Krsmanovića. Ta je slika bila izložena u Glaspalast-u u u Minhenu. Druga mi je Vjetar, treća Pred crkvom sv. Vlaha u Dubrovniku, obje svojina biogradskog muzeja, četvrta Večer u Gružu, svojina Nj. V. kralja Aleksandra I. Od portreta je najveći onaj kralja Aleksandra, što se nalazi u ministarstvu finansija u Biogradu.

— A jesu li ti sve te slike u plein-air-u? Da li si svuda gledao da iskažeš kao što obično radiš pojeziju realnosti?

— Svuda u koliko mi je to bilo moguće; jer i ja spadam među one, koji drže da umjetnost mora biti tačna kopija života, na koji god način se ona pojavljuje u svijetu, jer je njen cilj da daje iluziju od prirodna života.

— Ali ja ipak mislim, da nije dovoljno kopirati prirodu, pa da se čovjek nazove umjetnikom.

— Nikako. Umjetnik treba i da stvara. On posmatra prirodu, ispituje je, shvaća je, pa s elementima kojim on raspolaže, tumači je, preinačuje, mijenja u djelu, koji je njegov stvor. Snimci slike ma koliko da su vjerni, nijesu kadri prikazati istinu u jednom umjetničkom djelu, ako se umjetnikova duša tu ne umiješa.

— Njega pomaže svakako i fantazija, primijetih ja.

— Da, bez fantazije nema umjetnika, on se ne smije ograničiti da kopira samo opo što je naučio, ili vidio. Umjetnik je tvorac a stvarati znači metnuti sasma sebe u djelu. Treba činiti kao biblijski Bog: stvoriti čovjeka po svome podobiju.

— Hvala ti, bogme, na ovim umjetničkim razlaganjima. Ja sam ti slabo u tome verziran, a sad ću ipak malo više razumjeti. No kad smo već tu i kad je ovako gadno na polju, mogao bi mi kazati, kako si došao do ovog svog dosadanjeg umjetničkog znanja i iskustva, gdje si ih stekao?

— Ja sam ti najprije, ako te to interesira, htio se posvetiti crkvi i biti popa. S toga sam i pošao, po svršenoj maturi u Dubrovačkoj gimnaziji, u Zadar da učim teologiju. No uvijek zanijet za slikanjem, upoznam se s nekim fratrom, izvrsnim slikarom, s pokojnim Josifom Rosi, dobijem dopuštenje da ga smijem pohađati u negovom ateljeu jedan put nedeljno, i on mi je bio prvi učitelj. Tako ti ja kao bogoslovac nacrtam i pošljem zagrebačkom "Viencu" svoju jednu kompozicnju "Sijelo dubrovačkih učenjaka u salonu Cvijete Zuzorićke". Ta se slika dopade i dade povoda baronu Luju Branjicani, te mi ponudi štipendiju da učim slikarstvo. Ja ti primih ponudu, zbacih sa sebe popovske haljine i pođoh u Minhen, gdje se odah učenju slikarstva. U Minhenu sam pohodio školu K. Raupa, O. Sajca i L Lindenšmita. No poslije tri godine otkaže mi pomoć baron Vranjicani. Ja se nađoh u neprilici. Srećom mojom bijah se upoznao s g. Velimirom M. Todorovićem, mecenatom mladih Srba i on me uze za svoga pitomca, davši mi još obilatiju pomoć. Po svršenim naukama vratih se u Dubrovnik, a malo za tim dođoh u Biograd, gdje dobih mjesto učitelja crtanja u realci. Ovdje, pored redovne dužnosti, slikam u slobodnim časovima kod kuće, a sad ovdje u palilulskoj školi, kako vidiš, spremam ovu sliku za parisku izložbu.

— Jesi li ti baš rođen u Dubrovniku ?

— Ne, ja sam se rodio u okolini Dubrovnika, na ostrvuŠipanju, u varošnci Luci 30. decembra 1864. godine. A vidiš li katoličkog vladiku na slici cara Dušana.

— Vidim. Eh, to je arcibiskup dubrovački Ilija Saraka. On je kako vidiš dočekao cara Dušana; taj je isti i posvetio crkvu sv. Stjepana, u kojoj sam se ja krstio.

— Pa šta misliš da radiš, kad dovršiš ovu sliku.

— Mislim da tražim na kraju školske godine odsustvo, i ako ga dobijem, ići ću za neko vrijeme u Rim, gdje za mene ima mnogo pouke u slikaretvu, odatle ću u Dubrovnik mome bratu i majci, da se tu posvetim izradi nekoliko slika, koje će biti sinteza mojih impresija i osjećaja crpljenih iz divne dubrovačke prirode.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Prošlo je već dvije godine poslije ovog mog razgovora s Markom Muratom. Ja se nijesam prevario u očekivanju. Njegova je slika lijepo bila primljena na izložbi u Parizu i on je odlikovan bronzanom medaljom i odličjem palme academique. Nj. V. kralj odlikovao ga je također najprije ordenom sv. Save a zatim, prilikom vjenčanja, i takovskim ordenom. Danas se Murat nalazi na odsustvu u Dubroviiku, gdje živo radi na slikama, o kojima mi je govorio. Želim mu samo zdravlja, jer u uspjeh njegovih radova i ne sumnjam.

Bosanska vila, Sarajevo, 15. jula 1902. Br. 13.

[Angelina]

*
DOI: 10.2298/PKJIF1480203B
УДК 75.071.1:091 Мурат, М.


UMETNOST, POLITIKA, SVAKODNEVICA:
TEMATSKI OKVIRI PRIJATELJSTVA MARKA MURATA I MILANA ŠEVIĆA*


Znameniti dubrovački i srpski slikar Marko Murat (1864―1944) održavao je prepisku s mnogim istaknutim ličnostima iz kulturnog i političkog života Srbije i Jugoslavije. Na osnovu dosadašnjih istraživanja, pouzdano znamo da se dopisivao sa Lazarom Markovićem, profesorom Pravnog fakulteta u Beogradu i istaknutim radikalskim političarem, Milanom Grolom, književnikom i jednim od vođa Demokratske stranke, Vojislavom Jovanovićem–Maramboom, naučnikom i diplomatom, Miloradom Pavlovićem Krpom, profesorom i nacionalnim radnikom, Lujom Vojnovićem, istoričarem i diplomatom, Milanom Ševićem, pedagogom i književnim istoričarem, Olgom Smederevac, dobrotvorkom i pokroviteljkom umetnosti. Deo prepiske, onaj koji je sačuvan, je objavljen¹, a deo se i dalje nalazi u rukopisu, pohranjen u riznicama arhivskih ustanova i biblioteka. Muratovih pisama verovatno ima i u privatnom posedu potomaka njegovih korespondenata. Odgovori na ta pisma, pak, koji bi nam pomogli da rekonstruišemo odnose slikara i osoba s kojima je komunicirao i da saznamo, između ostalog, kako su one reagovale na njegove predloge i savete u vezi s poboljšanjem političkih prilika u jugoslovenskoj državi, a koje je Murat bio sklon da daje, nažalost su stradali u vihoru rata: strepeći od ustaša, slikareva supruga je uništila njegovu celokupnu ličnu arhivu. Tako su nestala mnoga značajna dokumenta iz Muratovog života i javnog delovanja, pa i pisma koja je dobijao od prijatelja i poznanika.

U Rukopisnom odeljenju Matice srpske čuvaju se četiri Muratove dopisnice upućene njegovom prijatelju dr Milanu Ševiću². Prva dopisnica je iz sredine dvadesetih godina, druge dve su iz 1932, pisane u razmaku od svega nekoliko meseci, a četvrta je sa samog početka 1933. Iako u njima svom prijatelju upućuje najlepše želje i srdačne čestitke povodom praznika i događaja iz ličnog života, Murat je i u obraćanju dr Ševiću ostao dosledan sebi i čak i na ograničenom prostoru dopisnica na više mesta izneo lične impresije o zbivanjima u javnom životu Dubrovnika i čitave države. Slikareva zapažanja možemo grupisati u nekoliko celina koje govore o njegovim ideološkim i političkim stavovima. Pre svega, jasno je da je on po nacionalnom opredeljenju bio Srbin, što mu nije smetalo da u isto vreme bude i veliki pristalica jugoslovenskog jedinstva i državne zajednice jugoslovenskih naroda. Uočava se i da je bio monarhista i da je od Krune očekivao rešenje vrlo zaoštrenih nacionalno-političkih odnosa koji su potkopavali temelje Kraljevine³. Slikar je s tugom i razočaranjem posmatrao sve ono što se događa u njegovom Dubrovniku i njegovoj voljenoj otadžbini, ostajući veran političkim idealima svoje mladosti. Smetalo mu je što vladajuće garniture nemaju razumevanja, po njegovom mišljenju, za "zapadni mentalitet", karakterističan za onaj deo zemlje koji se vekovima nalazio pod vlašću Habzburgovaca i Mletaka i pod uticajem Svete stolice, te što nemaju poverenja u nosioce tog mentaliteta, rimokatolike, već u prvi plan ističu pravoslavlje. Nasuprot tome, Murat je bio mišljenja da ne treba apriori odbacivati rimokatolike kao nepouzdane, polazeći od sebe i drugih sunarodnika kojima rimokatolička vera nije smetala da budu verni srpstvu i privrženi jugoslovenstvu. Više razumevanja, tolerancije i dobre volje recept je koji je Marko Murat prepisivao vlastodršcima.

Prvo od četiri pisma upućena M. Ševiću nastalo je u vreme kada se M. Murat nalazio, kao konzervator, na čelu Nadleštva za umetnost i spomenike u Dubrovniku, formiranog 1919. godine; preostali deo prepiske potiče iz perioda kada je slikar već bio u penziji, u koju se povukao u proleće 1932. Nadleštvo je osnovano zauzimanjem samog Murata, zahvaljujući vezama sa ličnostima iz javnog i kulturnog života, koje je slikar uspostavio tokom dugogodišnjeg boravka u Beogradu. Sam Murat smatrao je za svoj najveći uspeh to što mu je pošlo za rukom da za instituciju koja će se brinuti o dubrovačkoj kulturnoj baštini izdejstvuje skoro potpuno nezavisan položaj. Dobivši na taj način odrešene ruke, odgovoran samo ministru prosvete lično, slikar je pristupio ostvarenju svojih davnašnjih planova o zaštiti gradskih spomenika, postigavši u tom poduhvatu značajne rezultate kao što je, na primer, vraćanje lokalnoj zajednici mnogih istorijskih objekata koji su za vreme austrijske uprave bili vojno vlasništvo.⁴

Iako veoma zauzet radom na očuvanju kulturne baštine, M. Murat je stizao i da slika, mada smanjenim intenzitetom. Tih godina nastali su, između ostalog, njegov Autoportret u olovci iz 1922. godine i portret Cvijete Zuzorić iz 1929. I dalje ne odustajući od rada na očuvanju spomeničkog nasleđa, kao savetodavac svog naslednika na mestu konzervatora Koste Strajnića, posle odlaska u penziju okrenuo se slikarstvu s novim žarom, stvarajući portrete, autoportrete, pejzaže.

Muratov sagovornik, dr Milan Šević (1866―1934), takođe je zaslužna ličnost srpske nauke i kulture.⁵ Doktor filozofije, književni kritičar i teoretičar, pedagog i pedagoški pisac, profesor Beogradskog univerziteta, M. Šević se sa M. Muratom upoznao verovatno krajem 19. ili početkom 20. veka u Beogradu, gde su se obojica bavili profesurom i bili deo onovremene prestoničke i srpske intelektualne elite. Moguće je da je do poznanstva došlo i u Novom Sadu, odakle je M. Šević bio rodom i gde je umetnik proveo leto 1897, slikajući portrete uglednih Srba. Gotovo istih godina, obojica "prečani", školovani na Zapadu, Novosađanin i Dubrovčanin su se zbližili i sve do smrti ostali u srdačnim odnosima. M. Šević je iznenada umro deset godina pre svog prijatelja, a korespondencija koju objavljujemo, osim prvog pisma (karte), potiče iz poslednjih godina života našeg uvaženog pedagoga. Iz nje jasno proizlazi da su M. Šević i M. Murat, razdvojeni obavezama koje su slikara posle Velikog rata vezale za Dubrovnik, nastojali da održe svoje prijateljstvo uprkos proređenim susretima, putem pisane reči. Na osnovu Muratove karte upućene 28. aprila 1932. može se zaključiti da je njihova korespondencija bila vrlo živa te da je, pored četiri sačuvane dopisnice koje objavljujemo u prilogu, prepisku moralo činiti još na desetine pisama.

Kao što je uobičajeno prilikom objavljivanja izvorne građe, u napomenama uz tekst dali smo komentare koji objašnjavaju određene pojmove, događaje i pojave. Kako se M. Murat u svojim pismima rado i često služio latinskim i italijanskim jezikom, smatrali smo da je, radi lakšeg razumevanja, tako napisane delove pisama neophodno prevesti na srpski. Prevod smo takođe stavljali u napomene.⁶


Sofija Božić



[1]
                                       Лука Шипан 14. IV.1925

Драги мој Милане,

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ. ― Прими, са љубазном Госпођом и милом дечицом, најсрдачнија моја честитања за радосне ускршње празнике. ― Надам се да сте сви добро и здраво. Ја сам овде од 7 дана да видим старицу своју мајку.⁷ 93 године! Нека је добри Бог још подржи! ― Вечерас се враћам у град, јер ме зову. ― Како си? Како сте? Ја као што сам се научио. Пенгам и припенгавам⁸! Тек још нисам изгубио вољу, па ни енергију ― само да глава не боле. ― Иван ми се јавља. Добро му је онамо преко океана. Боље него у "Балкану" ― жалосному, срамотному ― кад онаке гадарије прима ab ignorantissimo et maligno amico opprimentium inimicorum 1915―18. Pudeat, terque quatеrque pudeat ut nemo inveniatur qui vocem indiguationis elevet etc⁹. Поздрави ми све драге пријатеље који се суботом код Тебе састају. ― Хоћемо ли се овог лета овамо видети? Било би више време; је ли? ― Пољуби ми дечицу. А са гђом прими најсрдачније поздраве од твог старог

Марка

[Адресовано:]
Господину
Госп. Проф. Др. Милану Шевићу
16 Доситејева ул. 16
Београд
Beograd


[2]

                                        Дубровник 28. IV 1932

Драги мој Милане,

Ја сам увек редовито одвраћао на драга твоја писамца, па не знам одакле застој у нашој кореспонденцији¹⁰. ― Iz ove tvoje poslednje reklo bi se da nisi primio moju gde sam Ti doneo jednu istinitu priču o Zmaju kad ono bijaše u Dubr. o otkrivanju spomenika Dživu Gunduliću¹¹. Pitao Zmaj jednog mladog dubrovačkog majstora da mu pokaže gde je srpska crkva. Mladić odgovori: "Koja?" Zmaj: "Srpska". Mladić: "Koja? Ovdi su u nas sve srpske. Koju mislite?" Zmaj: "Pravoslavnu". Mladić: "E! tako recite. Pravoslavna vam je она онамо"¹². I Zmaj je pohvalio našega meštra koji mu je dao dobru lekciju. ― Ali sve zaludu, Milane moj! Ovi naši pravoslavci (koji ne vjeruju ništa, ateiste) zbog vere ne priznaju nas¹³. Nismo im pravi. Ne veruju nikome. Ni vama šojkama. Valjda im niste dovoljno pravoslavni!! Jer su oni jako skrupolozni in re fidei et morum¹⁴. Et morum, Milane moj! E se non ridi ― piange piuttosto¹⁵. Zato nam ide sve ovako manjifiko¹⁶. Hoćemo mi našu specijalnu kulturu! Sve su drugo švabe kelerabe etcetc!

Čestitam ti dom i želim da u njemu još dugo sa svima milima poživiš pre nego što odeš ad patres¹⁷. ― U penziji je najbolje. Radim više nego ikada. U maju mislimo na Šipan, pa možda do kraja oktobra. Dođite i vi ovamo. Ja zadovoljan sam, Bogu hvala i Eciki, prilično¹⁸. Ne mogu se tužiti. Ester mi samo "dešava". ― Čitam da one šiore od Cvijete prave izložbu jugosl. umjetnosti¹⁹. Mene nisu zvale.

Tanto meglio²⁰! Barem se sad znamo i s te strane.

Znaš li šta je Matica u N. Sadu uradila sa onim mojim portretom pok. našega Laze²¹? Nije bio loš. Sigurno im nije gusto²², jer nije posoljen jezikom! (lizan).

Od moje Ecike i od mene primi, sa dobrom gospom Majom, najsrdačnije pozdrave. Poljubi nam dragu dečicu. Duboko se pokloni poetesi, jer se ovima javio tandem lumen de lumine²³. Svi su pre njih bili asini asinorum²⁴! Smejemo
se i volimo te! Dobru šaku ruke

od tvog Marka

________________

* Рад је настао у оквиру истраживања на пројекту Министарства просвете и науке Републике Србије "Срби и Србија у југословенском и међународном контексту: унутрашњи развитак и положај у европској/светској заједници" (бр. 47027).
⁰¹ Д. Медаковић, Из преписке сликара Марка Мурата, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. 37, св. 3―4, Београд, 1971, 339―348; С. Божић, Српство Марка Мурата, Љетопис српског културног друштва "Просвјета", бр. 4, Загреб, 1999, 294―317; И. Николић, Једно необјављено писмо академског сликара Марка Мурата, Архивски преглед, 1―4/1992―1993, Београд, 1997, 101―105. Објављена су и сликарева сећања на детињство и младост: М. Мурат, Из мог живота: аутобиографија, приредили Александара Мамић-Петровић, Петар Петровић, Београд, 2007.
⁰² Дописнице су заведене под сигнатурама 24.748, 24.766, 24.765 и 24.717.
⁰³ Марко Мурат је имао и личне контакте с Круном, успостављене током његовог боравка у Београду: младог Александра, будућег краља, извесно време је подучавао ликовној уметности. Владарској династији Карађорђевић остао је одан све до краја живота.
⁰⁴ Ivan Viđen, Dubrovački slikar i konzervator Marko Murat (1864―1944), Godišnjak zaštite spomenika kulture Hrvatske, br. 29/2005―30/2006, Zagreb, 2007, 7―22. 
⁰⁵ У новије време живот и дело др Милана Шевића нису били предмет посебних истраживања. Пронашли смо само један чланак о његовом педагошком раду: N. Vujisić-Živković, Prilog proučavanju naučnog rada Milana Ševića, Pedagogija, br. 2, Beograd, 2007, str. 290―311. Шевићевим деловањем у области историје књижевности последњих година је почела да се бави Зорица Хаџић.
⁰⁶ Захваљујемо Даници Филиповић, стручњаку Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић", на помоћи у превођењу теже разумљивих делова Муратових писама.
⁰⁷ Умрла је 1927. године. М. Мурат је био веома привржен породици, често радећи портрете својих најближих. Иза себе је оставио два портрета оца Пава и четири портрета свог две године старијег брата Андра, свештеника Римокатоличке цркве, а сликао је и мајку Катарину-Кате, три млађе сестре Мару, Ану и Паве, као и друге рођаке. Породица Мурат први пут се спомиње у 16. веку.
⁰⁸ Пенгати (од итал. пингре) ― цртати, сликати.
⁰⁹ Лат. "од потпуне незналице и злобног савезника насилничког непријатеља 1915―18. Нека се стиди, три и четири пута нека се стиди, ко није нашао [за потребно] да подигне глас негодовања итд."
¹⁰ Само је прва реченица написана ћирилицом, а сав остали текст латиницом.
¹¹ Мисли се на свечано откривање споменика Ивану Гундулићу 1893, подигнутог поводом тристагодишњице песниковог рођења. Подизање споменика и прославу највећим делом су иницирали, припремили и финансирали Срби, пристигавши на свечаност у великом броју из свих српских крајева, упркос напорима аустријских власти да спрече њихов долазак и њихово присуство сведу на најмању меру. Хрвати правашке оријентације иступили су том приликом против Срба, добацујући им тешке увреде и агресивно истичући хрватство Дубровника и Ивана Гундулића. Ј. Д. Митровић, Сукоб Срба и Хрвата приликом откривања споменика Гундулићу 1893. у Дубровнику, Зборник о Србима у Хрватској, бр. 2, уредник Василије Крестић, Београд, 1991, 195―224.
¹² После неколико неуспелих покушаја православних Срба Дубровчана у 17. и 18. веку да подигну православну цркву у Граду или околини, српска православна црквена општина и парохија дубровачка основана је 1790, а затим је на Посату изграђена капела посвећена Благовештењу Пресвете Богородице, касније св. Ђорђу, која је служила до 1872. и поново од 1906. Пошто се убрзо показало да је она мала за многобројне вернике, подигнута је (1837) и Црква на Бонинову, посвећена св. архангелу Михаилу. Године 1839. православни Срби добили су дозволу за подизање цркве и у самом Граду, али је због тешкоћа у налажењу локације протекло неколико деценија док, коначно, 1877. није изграђена Благовештењска црква у Дубровнику, о којој се говори у овој анегдоти. Подробније: И. Арсић, Српска православна црква у Дубровнику до почетка XX века, Дубровник―Београд―Требиње, 2007; С. Ћосовић, Српска православна црква у Дубровнику, Београд, 2008.
¹³ И у другим списима, М. Мурат је понављао исту тезу ― да је међу Србима који истичу православље као конститутивни елемент српства, па чак и целокупног југословенства, мало правих верника. У својој аутобиографији он о томе каже: "Колико је на пример доиста оних међу православним Србима који данас истински вјерују, који су истински православни ортодоксни и вјеровањем и дјеловањем? Шта је остало од велике вјере великога и славнога Саве светога?... У народу доброму само трагови, неке спољашне форме, вера која ― кривом свештенству које брине скоро само о материјалноме ― дегенерише и претвара се у празноверије. У тако зв. интелигенцији, осим изузетака сачувана је само као фирма, цимер (____) која или нема суштине или је има врло мало.
То је у ствари само једна ријеч везана за извјесне форме, а што се сматра као нека карактеристика народа. С тога није нимало риједак међу нашим православнима случај православног атеисте. И то, разумје се, нарочито међу тако зв. образованим и културним. Толико образованим и мудрим да се не примећују, апсурд! А не могу га примјетити стога што ипак са њиховом душом расло и срасло нешто што има везе са вјером, као дегенерација њена: фанатизам! На тај начин објашњава се православни фанатизам оних наших вајних мудраца који одбијају целокупно православно вјеруû почевши од првог његовог члана: вјерую во эдинаго Бога! Овакву вјеру без Бога, опијени фанатизмом вјерским, проповједају неки најновији апостоли национализма. И проглашавају овакво своје безвјерство вјером националном, неким важним фактором југословенске културе!" М. Мурат, нав. дело, 62. Сликар је, у ствари, био велики противник уплитања политике у веру, односно злоупотребљавања вере у политичке сврхе. Критички расположен према таквим појавама код православних, ништа мање није критиковао ни римокатолички клерикализам: "Али на велику жалост и несрећу врло је мало данас у Југославији Католика који кршћански католички мисле. Страст политичка пријети да загуши вјеру. Фанатизам религиозни претвара се тако у фанатизам политички, љубав хришћанска у црну мржњу. Вјера ишчезава, али не без трага. Јер остаје име вјере, извјесни обреди све спољашње можда, али унутрашње ништа, него фанатизам и мржња. Може ли се на фанатизму и мржњи зидати и одржати заједница, држава? Љубав је она која уједињује, а не препирке." Исто, 65―66.
¹⁴ Лат. "у питању вере и морала".
¹⁵ Итал. "да није смешно ― било би за плакање".
¹⁶ Итал. "величанствено".
¹⁷ Лат. "очевима".
¹⁸ Естер рођ. Мартинек, Муратова супруга.
¹⁹ Марко Мурат мисли на Удружење пријатеља уметности "Цвијета Зузорић" које је у међуратном периоду деловало у Београду. Када је изграђен Уметнички павиљон "Цвијета Зузорић", Удружење је редовно, почевши од 1929, сваког маја организовало југословенске Пролећне изложбе као најизразитији вид своје југословенске оријентације и као вид очувања традиције Југословенских изложби, приређиваних већ у периоду пре Првог светског рата. М. Мурат је сарађивао с Удружењем и чак је насликао портрет Цвијете Зузорић који је поклонио Удружењу приликом отварања Уметничког павиљона. Р. Вучетић Младеновић, Европа на Калемегдану: "Цвијета Зузорић" и културни живот Београда 1918―1941, Београд, 2003.
²⁰ Итал. "све боље".
²¹ Портрет Лазе Костића М. Мурат је насликао 1898. Тај рад сматра се једним од најбољих Муратових портрета. Марко Мурат. Каталог поводом прославе стодвадесетпетогодишњице Народног музеја 1844―1969, Београд, 1969, 13.
²² Лат. "по укусу".
23 Лат. "светлост светлости".
24 Лат. "магарац, будала"

[Angelina]

*
Svaka slika ima priču

CAR DUŠAN NA LETOVANJU

Marko Murat je svoje delo poklonio kralju Aleksandru Obrenoviću kako bi ga, svaki put kad prođe pored njega, podsetilo na grad koji čeka oslobođenje

Na velikoj međunarodnoj izložbi u Parizu 1900. godine, koja je na simboličan način nagovestila rađanje novog doba, našli su se brojni izlagači iz celog sveta. Svako je u svojoj oblasti i prema mogućnostima prikazao dostignuća u raznim oblastima i delatnostima: privredi, nauci, tehnici i tehnologiji, izdavaštvu, kao i u umetnosti. Među umetničkim delima u srpskom paviljonu izložbe jasno se, po veličini i načinu slikanja, izdvajalo veliko platno mladog srpskog slikara iz Dubrovnika Marka Murata (1864―1944) s temom "Dolazak cara Dušana u Dubrovnik". Da li zbog teme ili nečeg drugog, na njoj i na njenom autoru oba svetska rata ostavila su svoje belege.

Poreklom iz mesta Luka na ostrvu Šipanu, Marko Murat je nižu i višu gimnaziju završio u jezuitskom seminarijumu, ili sjemeništu, u Dubrovniku, gde je stekao temeljno obrazovanje i vaspitanje. Do odlaska na studije slikarstva u Minhen, dane bezbrižnog detinjstva i rane mladosti provodiće s drugovima na Šipanu i u Dubrovniku. U autobiografiji "Iz mog života", koju je napisao u poznim godinama, reći će da je to razdoblje najlepše u njegovom životu.

Učitelj slikanja po prirodi

Na studije slikarstva u Minhen Murat odlazi 1887. godine. Studije je okončao 1893. godine radom pod nazivom "Cveti u Dubrovniku", izvedenim prema osnovnim postavkama minhenske škole realističkog slikarstva. Tokom boravka u bavarskoj prestonici upoznaje se i s Velimirom Teodorovićem, vanbračnim sinom kneza Mihaila Obrenovića i Marije Berghaus. Kao dobar poznavalac umetnosti i veliki dobrotvor (osnivač zadužbine "Velimirijanum"), Velimir Teodorović odlučio je da pomogne Muratovo dalje školovanje i zato mu je pomogao da dobije četvorogodišnju stipendiju. Početkom 1894. godine Murat dolazi u Beograd i biva postavljen na mesto nastavnika crtanja u Prvoj muškoj gimnaziji. Iste godine priređuje i prvu samostalnu izložbu u prostorijama Građanske kasine, a 1898. i drugu vrlo zapaženu izložbu na istom mestu.

Uloga Marka Murata u razvoju umetničkog života u Beogradu na prelazu 19. u 20. vek nesumnjivo je velika. Bio je jedan od osnivača društva umetnika "Lada" i redovno je izlagao na prvim izložbama ovog društva, a potom i društva srpskih i hrvatskih umetnika "Medulić". Učesnik je jugoslovenskih umetničkih izložbi do Prvog svetskog rata, kao i sekretar Odbora za organizaciju umetničkih poslova u Srbiji i Jugoslovenstvu od 1911. do 1913. godine. Bio je jedan od osnivača Umetničko-zanatske škole u Beogradu i njen dugogodišnji profesor na predmetu "slikanje po prirodi".

Po okončanju Prvog svetskog rata Murat se vraća u Beograd i učestvuje u osnivanju Udruženja likovnih umetnika u Beogradu. Već naredne godine bio je izabran za člana Srpske kraljevske akademije. Na predlog ministra prosvete Kraljevine SHS, imenovan je za upravnika novoosnovanog "Nadleštva za umjetnost i spomenike" u Dubrovniku kao glavni konzervator umetničko-istorijskih spomenika Dubrovnika i okoline. Na tom mestu ostaće do odlaska u penziju u proleće 1932. godine. Družio se s mnogim poznatim ličnostima iz kulturnog života Beograda, Dubrovnika i Zagreba, između ostalih s Urošem Predićem, Đorđem Jovanovićem, Ristom i Betom Vukanović, Ivanom Meštrovićem, Milenkom Vesnićem, Bogdanom Popovićem, Lazom Kostićem, Simom Matavuljom, Milanom Ševićem, A. G. Matošem, Lujom i Ivom Vojnović, Kostom Strajnićem...

Vitez akademije

Poziv da izlaže u srpskom paviljonu Svetske izložbe u Parizu Muratu stiže u vreme pripreme za drugu samostalnu izložbu u Beogradu 1898. godine. Još tokom studija Murat je želeo da naslika veliku istorijsku kompoziciju koja bi prikazala dolazak moćnog srpskog srednjovekovnog vladara u grad Dubrovnik. Pozadina je bila zapravo težnja Srba i Hrvata za oslobođenje Dubrovnika, koji je u to vreme bio pod vlašću Austrougarske. Takođe, ona je trebalo i da učvrsti veze Srbije s Republikom svetog Vlaha na Jadranskom moru. Prema Muratovom umetničkom viđenju, to oslobođenje može da izvede upravo neki novi Dušan.

Upućen poziv došao je umetniku kao poručen i on će sve do završetka rada na slici, zbog prikupljanja građe i izrade skica, često putovati u Dubrovnik. Sliku je završio i pre odlaska u Pariz kratko vreme je izložio u svečanoj sali tadašnje Prve muške gimnazije u Beogradu. U Parizu je primljena s pohvalama, a lično kralj Milan Obrenović javno je pohvalio autora i njegovo delo. Za sliku Murat je dobio bronzanu medalju i titulu Officier d'academie, koju je za posebna umetnička ostvarenja dodeljivao odbor Svetske izložbe na čelu s predsednikom Francuske.

Umetnik je odabrao trenutak prispeća carskih galija u dubrovačku luku i svečani doček koji je dubrovački knez upriličio srpskom vladaru. Dubrovački knez (rektor) na slici nosi crveni plašt s kapuljačom na glavi. Uz njega su članovi Velikog vijeća, dubrovački nadbiskup i mladi paž s podužom kosom, koji na zlatnom poslužavniku nudi caru hleb i so. Po običaju za takve prilike, dubrovački zastavnik je u znak dobrodošlice do zemlje spustio beli barjak s likom svetog Vlaha, zaštitnika grada Dubrovnika. U daljini se vide obrisi gradskog utvrđenja i sura brda prema Cavtatu.

Dostojanstven i moćan stav cara Dušana prevladava slikom. On je u pratnji carice Jelene i sina Uroša, u ruci drži mač i korača ispod svilenog baldahina koji nose četiri dubrovačka vlastelina. Pored baldahina je grupa devojčica koja po carevom putu prosipa mirišljavo cveće, kadulju, smilje, ruzmarin, lavandu...

Za pojedine ličnosti slikar je iskoristio osobe koje su mu bile bliske i čiji su portreti, na taj način, krišom ušli u ovu istorijsku kompoziciju. Među kneževom svitom, recimo, prepoznaje se lik poznatog dubrovačkog književnika dum Ivana Stojanovića, kao i lik Frana Gundulića, načelnika dubrovačke opštine. Jedan od Dušanovih pratilaca ima lik ministra prosvete i profesora međunarodnog prava Milenka Vesnića, dok je slikar sebe naslikao u liku jednog od dubrovačkih vlastelina koji nose baldahin. Prema opštem utisku, umetnik je ovoj istorijskoj kompoziciji dao svečan i dostojanstven izgled, koji je posebno dobio na vrednosti upotrebom plenerističke slikarske tehnike, što je bilo vrlo smelo, jer se ona retko koristila u istorijskom slikarstvu tog vremena.

Varvari i autor

Po povratku s izložbe trebalo je da je otkupi Narodni muzej, ali se to nije desilo. Nakon pregovora s državnim činovnicima, umetnik je odlučio da je pokloni lično kralju Aleksandru Obrenoviću, jer je želeo da, kako je zabeležio na jednom mestu, "kralj srpski kad god prođe pored te slike seti se Dubrovnika koji čeka oslobođenje".
 
Krajem Prvog svetskog rata austrijske vlasti odnele su prilikom povlačenja iz Beograda sliku sa sobom, tako da je izvesno vreme njena sudbina bila nepoznata. Međutim, ubrzo se doznalo da se nalazi negde u Mađarskoj i, zalaganjem tadašnje vlade Kraljevine SHS, vraćena je 1922. godine u Beograd i smeštena u zgradu Novog dvora. Slika je pretrpela izvesna oštećenja jer su je Austrijanci razramljenu odneli iz Beograda. Zato je iz Dubrovnika bio pozvan sam autor da uradi neophodne popravke, i to upravo pred važnu posetu kralja Aleksandra i kraljice Marije Karađorđević Dubrovniku.

Pogođen načinom na koji su se ophodili prema njegovom delu u koje je uložio mnogo znanja i truda i u koje je izlio sav svoj umetnički, duhovni i nacionalni osećaj, Murat je nakon konzervacije i restauracije pored svog potpisa u donjem desnom uglu dopisao sledeće reči: Post barbarum invasionem ab auctore restauratum a. s. 1922 ("Posle invazije varvara restaurirano od autora 1922. godine"). Taj zapis stajao je na tom mestu sve do proleća 1941. godine kad su stručnjaci Narodnog muzeja (tada Muzeja kneza Pavla) premazali dopisane reči plašeći se moguće odmazde okupatora. Do Drugog svetskog rata slika je bila smeštena u zgradi Novog dvora, da bi po okončanju rata bila predata Narodnom muzeju u Beogradu gde se i danas nalazi.

Autor: Petar Petrović  | broj: 3076 • 2011 | Politikin zabavnik