Angelina
|
 |
« Odgovor #17 poslato: Januar 20, 2016, 01:35:26 pm » |
|
* DOI: 10.2298/PKJIF1480203B УДК 75.071.1:091 Мурат, М.
UMETNOST, POLITIKA, SVAKODNEVICA: TEMATSKI OKVIRI PRIJATELJSTVA MARKA MURATA I MILANA ŠEVIĆA*
Znameniti dubrovački i srpski slikar Marko Murat (1864―1944) održavao je prepisku s mnogim istaknutim ličnostima iz kulturnog i političkog života Srbije i Jugoslavije. Na osnovu dosadašnjih istraživanja, pouzdano znamo da se dopisivao sa Lazarom Markovićem, profesorom Pravnog fakulteta u Beogradu i istaknutim radikalskim političarem, Milanom Grolom, književnikom i jednim od vođa Demokratske stranke, Vojislavom Jovanovićem–Maramboom, naučnikom i diplomatom, Miloradom Pavlovićem Krpom, profesorom i nacionalnim radnikom, Lujom Vojnovićem, istoričarem i diplomatom, Milanom Ševićem, pedagogom i književnim istoričarem, Olgom Smederevac, dobrotvorkom i pokroviteljkom umetnosti. Deo prepiske, onaj koji je sačuvan, je objavljen1, a deo se i dalje nalazi u rukopisu, pohranjen u riznicama arhivskih ustanova i biblioteka. Muratovih pisama verovatno ima i u privatnom posedu potomaka njegovih korespondenata. Odgovori na ta pisma, pak, koji bi nam pomogli da rekonstruišemo odnose slikara i osoba s kojima je komunicirao i da saznamo, između ostalog, kako su one reagovale na njegove predloge i savete u vezi s poboljšanjem političkih prilika u jugoslovenskoj državi, a koje je Murat bio sklon da daje, nažalost su stradali u vihoru rata: strepeći od ustaša, slikareva supruga je uništila njegovu celokupnu ličnu arhivu. Tako su nestala mnoga značajna dokumenta iz Muratovog života i javnog delovanja, pa i pisma koja je dobijao od prijatelja i poznanika.
U Rukopisnom odeljenju Matice srpske čuvaju se četiri Muratove dopisnice upućene njegovom prijatelju dr Milanu Ševiću2. Prva dopisnica je iz sredine dvadesetih godina, druge dve su iz 1932, pisane u razmaku od svega nekoliko meseci, a četvrta je sa samog početka 1933. Iako u njima svom prijatelju upućuje najlepše želje i srdačne čestitke povodom praznika i događaja iz ličnog života, Murat je i u obraćanju dr Ševiću ostao dosledan sebi i čak i na ograničenom prostoru dopisnica na više mesta izneo lične impresije o zbivanjima u javnom životu Dubrovnika i čitave države. Slikareva zapažanja možemo grupisati u nekoliko celina koje govore o njegovim ideološkim i političkim stavovima. Pre svega, jasno je da je on po nacionalnom opredeljenju bio Srbin, što mu nije smetalo da u isto vreme bude i veliki pristalica jugoslovenskog jedinstva i državne zajednice jugoslovenskih naroda. Uočava se i da je bio monarhista i da je od Krune očekivao rešenje vrlo zaoštrenih nacionalno-političkih odnosa koji su potkopavali temelje Kraljevine3. Slikar je s tugom i razočaranjem posmatrao sve ono što se događa u njegovom Dubrovniku i njegovoj voljenoj otadžbini, ostajući veran političkim idealima svoje mladosti. Smetalo mu je što vladajuće garniture nemaju razumevanja, po njegovom mišljenju, za "zapadni mentalitet", karakterističan za onaj deo zemlje koji se vekovima nalazio pod vlašću Habzburgovaca i Mletaka i pod uticajem Svete stolice, te što nemaju poverenja u nosioce tog mentaliteta, rimokatolike, već u prvi plan ističu pravoslavlje. Nasuprot tome, Murat je bio mišljenja da ne treba apriori odbacivati rimokatolike kao nepouzdane, polazeći od sebe i drugih sunarodnika kojima rimokatolička vera nije smetala da budu verni srpstvu i privrženi jugoslovenstvu. Više razumevanja, tolerancije i dobre volje recept je koji je Marko Murat prepisivao vlastodršcima.
Prvo od četiri pisma upućena M. Ševiću nastalo je u vreme kada se M. Murat nalazio, kao konzervator, na čelu Nadleštva za umetnost i spomenike u Dubrovniku, formiranog 1919. godine; preostali deo prepiske potiče iz perioda kada je slikar već bio u penziji, u koju se povukao u proleće 1932. Nadleštvo je osnovano zauzimanjem samog Murata, zahvaljujući vezama sa ličnostima iz javnog i kulturnog života, koje je slikar uspostavio tokom dugogodišnjeg boravka u Beogradu. Sam Murat smatrao je za svoj najveći uspeh to što mu je pošlo za rukom da za instituciju koja će se brinuti o dubrovačkoj kulturnoj baštini izdejstvuje skoro potpuno nezavisan položaj. Dobivši na taj način odrešene ruke, odgovoran samo ministru prosvete lično, slikar je pristupio ostvarenju svojih davnašnjih planova o zaštiti gradskih spomenika, postigavši u tom poduhvatu značajne rezultate kao što je, na primer, vraćanje lokalnoj zajednici mnogih istorijskih objekata koji su za vreme austrijske uprave bili vojno vlasništvo.4
Iako veoma zauzet radom na očuvanju kulturne baštine, M. Murat je stizao i da slika, mada smanjenim intenzitetom. Tih godina nastali su, između ostalog, njegov Autoportret u olovci iz 1922. godine i portret Cvijete Zuzorić iz 1929. I dalje ne odustajući od rada na očuvanju spomeničkog nasleđa, kao savetodavac svog naslednika na mestu konzervatora Koste Strajnića, posle odlaska u penziju okrenuo se slikarstvu s novim žarom, stvarajući portrete, autoportrete, pejzaže.
Muratov sagovornik, dr Milan Šević (1866―1934), takođe je zaslužna ličnost srpske nauke i kulture.5 Doktor filozofije, književni kritičar i teoretičar, pedagog i pedagoški pisac, profesor Beogradskog univerziteta, M. Šević se sa M. Muratom upoznao verovatno krajem 19. ili početkom 20. veka u Beogradu, gde su se obojica bavili profesurom i bili deo onovremene prestoničke i srpske intelektualne elite. Moguće je da je do poznanstva došlo i u Novom Sadu, odakle je M. Šević bio rodom i gde je umetnik proveo leto 1897, slikajući portrete uglednih Srba. Gotovo istih godina, obojica "prečani", školovani na Zapadu, Novosađanin i Dubrovčanin su se zbližili i sve do smrti ostali u srdačnim odnosima. M. Šević je iznenada umro deset godina pre svog prijatelja, a korespondencija koju objavljujemo, osim prvog pisma (karte), potiče iz poslednjih godina života našeg uvaženog pedagoga. Iz nje jasno proizlazi da su M. Šević i M. Murat, razdvojeni obavezama koje su slikara posle Velikog rata vezale za Dubrovnik, nastojali da održe svoje prijateljstvo uprkos proređenim susretima, putem pisane reči. Na osnovu Muratove karte upućene 28. aprila 1932. može se zaključiti da je njihova korespondencija bila vrlo živa te da je, pored četiri sačuvane dopisnice koje objavljujemo u prilogu, prepisku moralo činiti još na desetine pisama.
Kao što je uobičajeno prilikom objavljivanja izvorne građe, u napomenama uz tekst dali smo komentare koji objašnjavaju određene pojmove, događaje i pojave. Kako se M. Murat u svojim pismima rado i često služio latinskim i italijanskim jezikom, smatrali smo da je, radi lakšeg razumevanja, tako napisane delove pisama neophodno prevesti na srpski. Prevod smo takođe stavljali u napomene.6
Sofija Božić
[1] Лука Шипан 14. IV.1925
Драги мој Милане,
ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ. ― Прими, са љубазном Госпођом и милом дечицом, најсрдачнија моја честитања за радосне ускршње празнике. ― Надам се да сте сви добро и здраво. Ја сам овде од 7 дана да видим старицу своју мајку.7 93 године! Нека је добри Бог још подржи! ― Вечерас се враћам у град, јер ме зову. ― Како си? Како сте? Ја као што сам се научио. Пенгам и припенгавам8! Тек још нисам изгубио вољу, па ни енергију ― само да глава не боле. ― Иван ми се јавља. Добро му је онамо преко океана. Боље него у "Балкану" ― жалосному, срамотному ― кад онаке гадарије прима ab ignorantissimo et maligno amico opprimentium inimicorum 1915―18. Pudeat, terque quatеrque pudeat ut nemo inveniatur qui vocem indiguationis elevet etc9. Поздрави ми све драге пријатеље који се суботом код Тебе састају. ― Хоћемо ли се овог лета овамо видети? Било би више време; је ли? ― Пољуби ми дечицу. А са гђом прими најсрдачније поздраве од твог старог
Марка
[Адресовано:] Господину Госп. Проф. Др. Милану Шевићу 16 Доситејева ул. 16 Београд Beograd
[2]
Дубровник 28. IV 1932
Драги мој Милане,
Ја сам увек редовито одвраћао на драга твоја писамца, па не знам одакле застој у нашој кореспонденцији10. ― Iz ove tvoje poslednje reklo bi se da nisi primio moju gde sam Ti doneo jednu istinitu priču o Zmaju kad ono bijaše u Dubr. o otkrivanju spomenika Dživu Gunduliću11. Pitao Zmaj jednog mladog dubrovačkog majstora da mu pokaže gde je srpska crkva. Mladić odgovori: "Koja?" Zmaj: "Srpska". Mladić: "Koja? Ovdi su u nas sve srpske. Koju mislite?" Zmaj: "Pravoslavnu". Mladić: "E! tako recite. Pravoslavna vam je она онамо"12. I Zmaj je pohvalio našega meštra koji mu je dao dobru lekciju. ― Ali sve zaludu, Milane moj! Ovi naši pravoslavci (koji ne vjeruju ništa, ateiste) zbog vere ne priznaju nas13. Nismo im pravi. Ne veruju nikome. Ni vama šojkama. Valjda im niste dovoljno pravoslavni!! Jer su oni jako skrupolozni in re fidei et morum14. Et morum, Milane moj! E se non ridi ― piange piuttosto15. Zato nam ide sve ovako manjifiko16. Hoćemo mi našu specijalnu kulturu! Sve su drugo švabe kelerabe etcetc!
Čestitam ti dom i želim da u njemu još dugo sa svima milima poživiš pre nego što odeš ad patres17. ― U penziji je najbolje. Radim više nego ikada. U maju mislimo na Šipan, pa možda do kraja oktobra. Dođite i vi ovamo. Ja zadovoljan sam, Bogu hvala i Eciki, prilično18. Ne mogu se tužiti. Ester mi samo "dešava". ― Čitam da one šiore od Cvijete prave izložbu jugosl. umjetnosti19. Mene nisu zvale.
Tanto meglio20! Barem se sad znamo i s te strane.
Znaš li šta je Matica u N. Sadu uradila sa onim mojim portretom pok. našega Laze21? Nije bio loš. Sigurno im nije gusto22, jer nije posoljen jezikom! (lizan).
Od moje Ecike i od mene primi, sa dobrom gospom Majom, najsrdačnije pozdrave. Poljubi nam dragu dečicu. Duboko se pokloni poetesi, jer se ovima javio tandem lumen de lumine23. Svi su pre njih bili asini asinorum24! Smejemo se i volimo te! Dobru šaku ruke
od tvog Marka
________________
* Рад је настао у оквиру истраживања на пројекту Министарства просвете и науке Републике Србије "Срби и Србија у југословенском и међународном контексту: унутрашњи развитак и положај у европској/светској заједници" (бр. 47027). 01 Д. Медаковић, Из преписке сликара Марка Мурата, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. 37, св. 3―4, Београд, 1971, 339―348; С. Божић, Српство Марка Мурата, Љетопис српског културног друштва "Просвјета", бр. 4, Загреб, 1999, 294―317; И. Николић, Једно необјављено писмо академског сликара Марка Мурата, Архивски преглед, 1―4/1992―1993, Београд, 1997, 101―105. Објављена су и сликарева сећања на детињство и младост: М. Мурат, Из мог живота: аутобиографија, приредили Александара Мамић-Петровић, Петар Петровић, Београд, 2007. 02 Дописнице су заведене под сигнатурама 24.748, 24.766, 24.765 и 24.717. 03 Марко Мурат је имао и личне контакте с Круном, успостављене током његовог боравка у Београду: младог Александра, будућег краља, извесно време је подучавао ликовној уметности. Владарској династији Карађорђевић остао је одан све до краја живота. 04 Ivan Viđen, Dubrovački slikar i konzervator Marko Murat (1864―1944), Godišnjak zaštite spomenika kulture Hrvatske, br. 29/2005―30/2006, Zagreb, 2007, 7―22. 05 У новије време живот и дело др Милана Шевића нису били предмет посебних истраживања. Пронашли смо само један чланак о његовом педагошком раду: N. Vujisić-Živković, Prilog proučavanju naučnog rada Milana Ševića, Pedagogija, br. 2, Beograd, 2007, str. 290―311. Шевићевим деловањем у области историје књижевности последњих година је почела да се бави Зорица Хаџић. 06 Захваљујемо Даници Филиповић, стручњаку Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић", на помоћи у превођењу теже разумљивих делова Муратових писама. 07 Умрла је 1927. године. М. Мурат је био веома привржен породици, често радећи портрете својих најближих. Иза себе је оставио два портрета оца Пава и четири портрета свог две године старијег брата Андра, свештеника Римокатоличке цркве, а сликао је и мајку Катарину-Кате, три млађе сестре Мару, Ану и Паве, као и друге рођаке. Породица Мурат први пут се спомиње у 16. веку. 08 Пенгати (од итал. пингре) ― цртати, сликати. 09 Лат. "од потпуне незналице и злобног савезника насилничког непријатеља 1915―18. Нека се стиди, три и четири пута нека се стиди, ко није нашао [за потребно] да подигне глас негодовања итд." 10 Само је прва реченица написана ћирилицом, а сав остали текст латиницом. 11 Мисли се на свечано откривање споменика Ивану Гундулићу 1893, подигнутог поводом тристагодишњице песниковог рођења. Подизање споменика и прославу највећим делом су иницирали, припремили и финансирали Срби, пристигавши на свечаност у великом броју из свих српских крајева, упркос напорима аустријских власти да спрече њихов долазак и њихово присуство сведу на најмању меру. Хрвати правашке оријентације иступили су том приликом против Срба, добацујући им тешке увреде и агресивно истичући хрватство Дубровника и Ивана Гундулића. Ј. Д. Митровић, Сукоб Срба и Хрвата приликом откривања споменика Гундулићу 1893. у Дубровнику, Зборник о Србима у Хрватској, бр. 2, уредник Василије Крестић, Београд, 1991, 195―224. 12 После неколико неуспелих покушаја православних Срба Дубровчана у 17. и 18. веку да подигну православну цркву у Граду или околини, српска православна црквена општина и парохија дубровачка основана је 1790, а затим је на Посату изграђена капела посвећена Благовештењу Пресвете Богородице, касније св. Ђорђу, која је служила до 1872. и поново од 1906. Пошто се убрзо показало да је она мала за многобројне вернике, подигнута је (1837) и Црква на Бонинову, посвећена св. архангелу Михаилу. Године 1839. православни Срби добили су дозволу за подизање цркве и у самом Граду, али је због тешкоћа у налажењу локације протекло неколико деценија док, коначно, 1877. није изграђена Благовештењска црква у Дубровнику, о којој се говори у овој анегдоти. Подробније: И. Арсић, Српска православна црква у Дубровнику до почетка XX века, Дубровник―Београд―Требиње, 2007; С. Ћосовић, Српска православна црква у Дубровнику, Београд, 2008. 13 И у другим списима, М. Мурат је понављао исту тезу ― да је међу Србима који истичу православље као конститутивни елемент српства, па чак и целокупног југословенства, мало правих верника. У својој аутобиографији он о томе каже: "Колико је на пример доиста оних међу православним Србима који данас истински вјерују, који су истински православни ортодоксни и вјеровањем и дјеловањем? Шта је остало од велике вјере великога и славнога Саве светога?... У народу доброму само трагови, неке спољашне форме, вера која ― кривом свештенству које брине скоро само о материјалноме ― дегенерише и претвара се у празноверије. У тако зв. интелигенцији, осим изузетака сачувана је само као фирма, цимер (____) која или нема суштине или је има врло мало. То је у ствари само једна ријеч везана за извјесне форме, а што се сматра као нека карактеристика народа. С тога није нимало риједак међу нашим православнима случај православног атеисте. И то, разумје се, нарочито међу тако зв. образованим и културним. Толико образованим и мудрим да се не примећују, апсурд! А не могу га примјетити стога што ипак са њиховом душом расло и срасло нешто што има везе са вјером, као дегенерација њена: фанатизам! На тај начин објашњава се православни фанатизам оних наших вајних мудраца који одбијају целокупно православно вјеруû почевши од првог његовог члана: вјерую во эдинаго Бога! Овакву вјеру без Бога, опијени фанатизмом вјерским, проповједају неки најновији апостоли национализма. И проглашавају овакво своје безвјерство вјером националном, неким важним фактором југословенске културе!" М. Мурат, нав. дело, 62. Сликар је, у ствари, био велики противник уплитања политике у веру, односно злоупотребљавања вере у политичке сврхе. Критички расположен према таквим појавама код православних, ништа мање није критиковао ни римокатолички клерикализам: "Али на велику жалост и несрећу врло је мало данас у Југославији Католика који кршћански католички мисле. Страст политичка пријети да загуши вјеру. Фанатизам религиозни претвара се тако у фанатизам политички, љубав хришћанска у црну мржњу. Вјера ишчезава, али не без трага. Јер остаје име вјере, извјесни обреди све спољашње можда, али унутрашње ништа, него фанатизам и мржња. Може ли се на фанатизму и мржњи зидати и одржати заједница, држава? Љубав је она која уједињује, а не препирке." Исто, 65―66. 14 Лат. "у питању вере и морала". 15 Итал. "да није смешно ― било би за плакање". 16 Итал. "величанствено". 17 Лат. "очевима". 18 Естер рођ. Мартинек, Муратова супруга. 19 Марко Мурат мисли на Удружење пријатеља уметности "Цвијета Зузорић" које је у међуратном периоду деловало у Београду. Када је изграђен Уметнички павиљон "Цвијета Зузорић", Удружење је редовно, почевши од 1929, сваког маја организовало југословенске Пролећне изложбе као најизразитији вид своје југословенске оријентације и као вид очувања традиције Југословенских изложби, приређиваних већ у периоду пре Првог светског рата. М. Мурат је сарађивао с Удружењем и чак је насликао портрет Цвијете Зузорић који је поклонио Удружењу приликом отварања Уметничког павиљона. Р. Вучетић Младеновић, Европа на Калемегдану: "Цвијета Зузорић" и културни живот Београда 1918―1941, Београд, 2003. 20 Итал. "све боље". 21 Портрет Лазе Костића М. Мурат је насликао 1898. Тај рад сматра се једним од најбољих Муратових портрета. Марко Мурат. Каталог поводом прославе стодвадесетпетогодишњице Народног музеја 1844―1969, Београд, 1969, 13. 22 Лат. "по укусу". 23 Лат. "светлост светлости". 24 Лат. "магарац, будала"
|