Milan Miletić (1950)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Milan Miletić (1950)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milan Miletić (1950)  (Pročitano 5276 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 22, 2015, 02:36:57 am »

*




MILAN MILETIĆ


Milan Miletić je rođen 1950. godine u Lapovu. Akademiju likovnih umetnosti i post — diplomske studije završio u Beogradu u klasi slikara i profesora Stojana Celića. Član je ULUS—a. Milan Miletić je nesumnjivo jedan od najdoslednijih naših slikara, ne samo u okviru svoje generacije: njegov osnovni slikarski stav začet je krajem davnih sedamdesetih godina prošlog veka i razvija se i bogati u istom duhu do dana današnjeg. Od 1974. godine izlagao je na samostalnim i kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu: Beograd, Niš, Novi Sad, Zagreb, Sarajevo, Sombor, Lapovo, Lazarevac, Zadar, Rijeka, Tuzla,Bijeljina, Dubrovnik, Split, Čačak, Pirot, Sofija, Varšava, Krakov, Helsinki, Ženeva, Toledo, Tel Aviv, Toronto.

Tekst: Galerija slika Beli anđeo
Fotografija: Ljubinko K. | Studenski kulturni centar
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 22, 2015, 03:24:17 am »

*

MILAN MILETIĆ  Slikar, vitez i džentlmen

U vreme svega velikog, glamuroznog, bučnog, izvikanog i napadnog, slikar Milan Miletić ne stvara nešto što će samo sebe da oglasi i prodaje, već je u sebi sjedinio i izmirio slikara i metafizičara, zanatliju i dostojanstvenika


"VENČAVANJE" DOBROG ZANATA I IDEJA

Miletić se kao stvaralac upitao šta predstavlja silesija današnjih ambijentala, instalacija, printova, video radova, akcija, provokacija, hepeninga, performansa, ironija i samoironija, nepredvidivih i svih drugih ponašanja umetnika u odnosu na stvarnost. Umetnost neoavangardi kao da je samo jedan referentni realizam, odraz realnosti ili, u boljem slučaju, stanja u umetnosti, govor o govoru i promišljanje umetničkog jezika. On se sa pravom pita kakvo je značenje tog povlačenja iz estetskog u stvarno kada su naša realnost, naš svet ali i svet umetnosti, opustošeni i opljačkani. Ključna ideja postmodernizma o ispričanosti svih velikih priča u vezi je sa devastacijom i iscrpljivanjem prirode pa je i umetnost postala samo još jedan u nizu sumornih, sirovih i industrijalizovanih pejzaža bezizgledne stvarnosti. Tu gde nema lika i oblika, gde su proizvodi duha slabi, u sivilu carstva totalitarne ekonomije, Miletić je zaželeo da povrati sjaj slici, liku i razgovoru, značaj i značenje jednom percetu ili osmehu. Njegova posebnost nije, međutim, u tome, već u sredstvima ostvarenje te želje. On ne ulaže sve raspoložive snage u svoj projekat obnove slikarstva već kao stari srpski naučnici zna dokle može da ide, čime ne treba da se bavi, neguje svoju veštinu kao vid otmenosti i virtuoznosti. Ne progovara kao današnji umetnici o svim odgovarajućim pitanjima današnjice, njega ne interesuje likovna scena veka već neki veliki i udaljeni svet. Ukoliko tu terra incognita nazovemo sakralnost, tradicija ili samo prošlost nismo sasvim blizu tačnog određenja. Ovaj slikar je svestan da se danas ne može slikati na način starih volšebnika, da postoji potreba za novom izražajnom snagom koja bi bila u skladu sa duhom vremena. Zato on govori o hiperrealizmu kao realizmu ovog doba i njegova estetika nije samo u znaku povratka. Stoga je ispred onih veštih zanatlija koji ispunjavaju zahteve i hirove grosista ali i na sasvim drugoj strani od avangardizma koji je izgubio svu oštrinu novine i šokantnosti postavši zvanična umetnost i vid akademizma.

Neke kompozicije ovog majstora su krajnje jednostavne a stil lapidaran jer je imao sluha za konceptualizam koji je kao avangarda preovladao u vreme njegovih početaka. Znao je da u figuraciji primeni geslo Misa Van der Roea i Bauhauza "Manje je više". Sredinom sedamdesetih u našoj sredini su se istakli Dragan Mojović, Božidar Damjanovski i Aleksandar Cvetković, od vajara Balša Rajčević. Venčali su dobar zanat sa savremenim idejama. Toj generaciji umetnika koji pre svega promišljaju a onda stvaraju svoja dela pripada i Milan Miletić. Slično svojim saborcima, neka svoja ostvarenja je rešio analitički. Figuracija ne mora uvek da otkriva uživalačku već misaonu stranu slikarstva, drugačiju od Matisove zamisli slike kao neke vrste fotelje za posmatrača. Nekolicina naših umetnika više su obratili pažnju na saznajnu i idejnu nego osećajnu vrednost umetnosti. Konceptualizacijom i kontekstualizacijom delo postaje predmet spoznaje, intelektualnog a ne empatijskog angažmana. Time se iznova otvara složeno pitanje inovacije i tradicije, tačnije konzervativizma višeg reda i avangardizma.

Više od pola veka na drugoj strani od temporalnog, od savremenih pobuda, rađa se sasvim različita moderna umetnost od zvanične. U pitanju je stvaralaštvo izvan scene, bez pozicije ali ne i bez kritičkog stava, svakako nasuprot inovatorstva po svaku cenu. Kako kaže Volter u poslednjoj rečenici "Kandida",  svako treba samo da obrađuje svoj vrt. Reč je o vrtovima a ne goletima, o umetnosti kao voću duha a ne iskri koja zapaljuje svet. Po Miletićevom shvatanju, slikarstvo treba da usreći a ne da iscrpe saznajne, osećajne i duševne potencijale. Po tome se on bitno razlikuje od avangardnih prelata. Uklanja se sve izlišno, što pripada trenutku, skladom višeg reda, harmonijom, pruža se otpor stihiji.


MUKE U SVETU "ZAGUBLJENOG" STIDA

Miletić je u sebi sjedinio i izmirio slikara i metafizičara, zanatliju i dostojanstvenika. Ovaj tihi, smireni i blagorodni čovek poznaje detinju sreću pa je jedna od najboljih slika u njegovom opusu skoro minijaturni portret njegove ćerke u dobi od tri godine kada su deca još bliska anđelima. Nije zaboravio na danas prokazanu estetsku kategoriju ljupkog, dražesnog, šarmantnog, ubavog i bibavog, rečeno jezikom naših starih. U vreme svega velikog, glamuroznog, bučnog, izvikanog i napadnog, ne stvara nešto što će samo sebe da oglasi i proda. Njegova skladna ulja imaju nečeg idiličnog, smirenog, nešto od bidermajera i sjaja gotskih retabla. Kao Vasko Popa, nekada inspirisan Leonidom Šejkom, vraća se poetici malih stvari, kutijici i plodu. Predmet je celovit, otrgnut od carstva rasula i potrošnje koji neminovno vode đubrištu. On slika malo predmeta, likovni govor je oskudan ali esencijalan, svemu je pridat smisao. Slikar ne sugeriše na snovito kao romantičari, već slično umetnicima Neue Sachlichkeit prodire u srce materije, u centar bića, ogolevši jednu jabuku do arhetipa. Vrednost njegovih boja je ultimativna, one su zvonke do krajnjeg stepena, kao da možemo čuti zvuk stakla. U sumraku jedne civilizacije imponuju pitkost i vedrina toliko različiti od prosečnosti.

Sladunjavost i sentimentalnost poništavaju hladnoća, oštrina i preciznost. Svaka stvar i problem su definisani a ne samo nagovešteni. Osećanja su u drugom planu jer vitez ili džentlmen vladaju sobom za razliku od plebsa koji se nesputano prepušta izlivima strasti. Svet simbola, odnos figure prema materiji i predmeta prema prostoru, su u prvom planu. Likovni elementi su očišćeni od suvišnog, kao neka vrsta vežbi, praktikuma iz dobrog crtanja i komponovanja na osnovu perspektive i anatomije. Danas se to zaboravlja i Miletić je sledeći uputstva svog profesora Stojana Ćelića ostvario delo sasvim drugačije od intimizma i fantastike naše novije umetnosti.

Njegov je svet veličanstven i poetičan, spaja duh i materiju, usamljenost i radinost, auroru borealis i euharistiju. Milovan Vidak je tvrdio da je glavni problem današnjih ljudi to što su izgubili stid. Kod Miletića su iznad svega pristojnost i neka skromnost, čednost u ime ljudskosti. U osnovi je samo likovno poštenje, iskren odnos prema slici i sebi. On zna da prestupanje u više, zabranjene sfere, povlači za sobom kaznu a slikarstvo je već samo po sebi neki vid prokletstva. Trudi se da dopre najdalje u krugu poznatog, unutar ustaljenih vrednosti svakodnevne realnosti, ni sa čim ne remeteći poredak. Njegovo slikarstvo ipak nije fotorealističko niti realističko u uobičajenom smislu jer zalazi iza pojavnog. Otkrio je napuštenost i začaranost predmeta koje vreme i čovek ne troše i koji mogu biti uzneseni molitvom. Zato njegove kristalne sfere prosijavaju kao sasudi svetim likovima a bačene senke su isto toliko tajanstvene koliko i belina zida. Taj svet je istovremeno običan i čaroban, zemaljski i nebeski. Otuda hijerofanija, silazak svetih likova na antimnise mrtvih prirodi, odatle sveti erotizam, galantnost i otmenost umesto razuzdanosti.  Miletić je podigao svet slike za stepen više ali nije iskliznuo iz realnosti, došao je do slike kao sakralnog predmeta ne dugujući ništa ikonopisu. Za razliku od drugih, dugo se bavio ilustracijom i stripom, prva likovna saznanja su u toj oblasti, pa i danas sakuplja knjige o Aleksandru Heclu i drugim ilustratorima i strip crtačima. Verovatno je iz starog slikarstva ili stripa preuzeo opsesivno variranje i ponavljanje istih motiva, sa strogošću kojom ih nikad ne iscrpljuje.

Njegove korpe sa grožđem i sitnim predmetima na stolu (stolu kao oltaru) sećaju na Katarinu Ivanović, Valdmilera i slikarstvo devetnaestog veka. On traga za tihim životom stvari, tihožitjem, kako se u slovenačkom možda najbolje od svih jezika, označava mrtva priroda. U tom žanru predmeti mirnoćom počinju da žive neki drugi, možda bolji život, statičnošću na dohvat ali egzistencijalno udaljeni. Slikar je predmete osamostalio ne samo zato što ih ponekad na slikama ima nekoliko. Među njima je uspostavljen odnos, oni zrače ka posmatraču, toče svetlost i iluminiraju.


BRUŠENJE SPIRITUALNIH DIJAMANATA

Pojedine forme ovog slikarstva su krhke ili osetljive, u njima se meša hladnoća i toplota boja, slika je živi i prozračni organizam, dok su drugi oblici kao od kamena, pre klesani nego slikani. Pronađena je ravnoteža između naklonosti geometriji i slobodnog, sočnog modelovanja. Možda tu nisu predstavljeni predmeti nego ideje o njima. Duh geometrije prožima ove slike a to je po starim Grcima filozofsko mišljenje. To su prosvetljena ulja, katkad minimalizovana u formalnom i ikonografskom smislu pa ne registruju obilje vizuelnih pojava. Pažnja je više pridata pojedinačnom i detalju mada slikar teži celovitosti. On brižljivo opservira i najmanji predmet, slažući likovnu materiju kao u prirodnim procesima, a bogatstvo fakture i razuđenost na mikro planu omogućuju oku da lagano tone u slojeve slike. Stiče se utisak da bi slikar svojom preciznošću hteo da se spusti do molekularnog nivoa. Delo izražava red, poredak i simetriju, na svim nivoima je promišljeno i zasnovano, bez udela slučaja, proizvoljnosti i gestualnosti. Vlada red koji, reklo bi se, predmeti vole, nema senke da ih raspline i prepolovi. Tajna slike nije u svetlo-tamnom, u rembrantovskoj igri okera i umbre, već na sasvim drugom vrednosnom polu. Začuđuje svežina ovog slikarstva. Karmini i vermilioni, jantarne boje grožđa, čađ i pozlata srušenih apsida i izbledelih fresaka, boje vina i ruža, prozukli sjaj stakla i zvonki kristala, hladnoća metala, duboki, mukli tonovi kobalta ili nebeski prusko plave, belokost i ebanovina tamnih ulja sa početka karijere, uneti su u sliku sigurnošću zlatara ili gravera. Detalji i pojedina dela blistaju kao dragulji, slika se bisernim sjajem preobražava u alem kamen. A dole, na dnu, nezametljive, tek da nas podsete na detinjstvo i čistotu, su trešnje krupne kao dečje oči ili blage, hladne šljive. Čemu svi izumi, sve monstruozne kerefeke i nastranosti kada možemo na dlan staviti par jedrih trešanja. Ti su detalji izraz bolje stvarnosti, isečak sada već nekog drugog života kao oni usamljeni likovi dece ili samih slikara koji na složenim renesansnim kompozicijama, usred mnoštva, mirno zure u posmatrača, vraćajući ga ka sebi neizgovorenim pitanjem "Ko si ti?"

Nije mu nepoznato ni nacionalno, istorijsko slikarstvo devetnaestog veka, naslikao je nekoliko portreta vođa srpskog ustanka, crtao srednjovekovne konjanike i mitske junake, uvek se rado vraća Šiškinu. Njegov likovni erotizam je odmeren, u skladu sa misaonim, uravnoteženo i zrelo biće teži celovitosti, spajajući čula i um.

Veliki vekovi slikarstva su minuli i danas su ostali samo mali majstori, koji hrabro idu napred, nasuprot duha vremena, po cenu da ne budu savremeni. Nije li iz tog napora toliko toga nastalo? Neki od svetih otaca prvih vekova crkve su mislili da će najteže biti hrišćanima u poslednjim vremenima. Proganjani, zabranjivani i zaboravljeni, oni će sa nekoliko molitvi činiti veći duhovni podvig nego sveci i mučenici. Sada vidimo da se to vreme približava. Najavljuje ga sveopšti ikonoklazam, progon crteža i skulpture a posebno slike sa elitnih likovnih smotri. Po ko zna koji put u poslednja tri veka, slikarstvo se ukazuje kao seizmograf, avangarda kulture, prethodnica budućih dešavanja. Ko ume da čita znake vremena neka samo obrati pažnju na sudbinu slikarstva. Današnji heroji nisu više komandosi i podvižnici već slikari kao svedoci prvih dubokih naprslina jedne civilizacije na umoru. Sa njima se završava svet kakav poznajemo više od tri hiljade godina, u znaku eikona i eidosa, lepote i logosa, i započinje neki drugi. Oni su poslednji martiri jedne velike kulture na zalasku, tragaoci za izgubljenom lepotom i pravi analitičari sadašnje krize.

Viši, ili onostrani, zadatak današnjih slikara nije obnova nekih od drevnih znanja, niti priziv lepote u svet čiji se trajni obrisi gube. Oni duhovno spasavaju publiku koja još razume njihov jezik i, nadasve, unose red i mir, sistem vrednosti u život ogrezao od haosa i svet u kome su sve vrednosti posuvraćene. Među tim draguljarima, brusačima spiritualnih dijamanata, posebno mesto pripada Milanu Miletiću.

Piše Dejan Đorić | 10.06.2010. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 23, 2015, 07:45:22 pm »

*

MILAN MILETIĆ — SLIKE






Tri bitna likovno — jezička elementa Miletićeve slike — prostor, oblik i boja, mišljeni su i ostvarivani kao jedinstvena vrednosna celina, u stvarnoj ravnoteži i međusobnoj zavisnosti. Prostor nije pozornica prizora ili samo formalna osnova mrtve prirode već ravnopravni konstitutivni deo likovnog tela slike. Oblik, bez obzira na to koliko se izdvaja kao primarna vizuelna i funkcionalna činjenica, opstoji samo kao deo celine koju smisaono osvetljava. Boja se ponaša kao treći ravnopravni član, potčinjen istoj disciplini stvaralačke volje slikara, uvek u meri koja doprinosi punoći ideje, ubedljivosti, ravnoteži i stabilnosti vizije. Nema u njoj nekontrolisanih svetlosnih prodora, drastičnih kontrasta i oslobođenih akcenata koji sami sebe veličaju.
                                                                                                                
Sreto Bošnjak
Iz predgovora kataloga za izložbu u galeriji ULUS-a, 1995.

Tekst: artinfo.rs
Foto: "Pečat"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Novembar 26, 2015, 07:31:14 pm »

*

MILAN MILETIĆ — SLIKE





Izvor: umetnickeslike.rs




Izvor: Galerija slika Beli Anđeo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 28, 2015, 09:11:34 am »

*

MILAN MILETIĆ — SLIKE






Hilandar, 2004.
Dimenzije: 56 x 46 cm
Izvor: Pariski krug  


"Miletićeve slike su nalik njegovoj ličnosti, staložene, promišljene i odmerene. Njegova dela su uzor metafizičkog ralizma drugačijeg od kiča i amaterizma koji se ovde često naziva realizmom. Miletić, uvek kvalitetan i (samo)pouzdan, svoja ulja prožima duhovnošću višeg reda." [Dejan Đorić]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 06, 2015, 03:01:36 pm »

*

MILAN MILETIĆ — SLIKE






Nepoznat naziv
Izvor: Zavičajni muzej Jagodina
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 17, 2015, 12:56:02 am »

*

SLIKE MILANA MILETIĆA


"Tokom godina, Milan Miletić stvorio je vlastiti tip mrtve prirode, skladno usaglašene intimnosti i monumentalnosti, koja se ne može oponašati. Nije slučajno što slikarstvo Milana Miletića sebe spoznaje u metafizici predmeta. Miletić, taj instraživač unutrašnjosti skrovitih naših građanskih enterijera, slika tihožitije (prelepa slovenska, ruska reč) dakle, tihi, melanholični život predmeta i to čini visoko elaboriranim zanatskim umećem i magijskim učincima. Ima neke porculanske sjajnosti i otmenosti na Miletićevim platnima. Ovom slikaru metafizičkih mrtvih priroda, je veoma stalo do detalja. A Bog se krije u detalju ― veli Flober. U dvanestom pevanju svog dela "Pan Tadej" (što je neka vrsta poljske "Ilijade") Adam Mickijevič daje maestralan opis jednog velmožnog, porculanskog servisa za ručavanje i tim opisom Mickijevič nam strašno mnogo kaže o poljskoj šljahti, o poljskom plemstvu i gospodi, o tim starodrevnim poljskim panima. Slikajući opsesivno kristalnu čašu, Miletić nam veoma mnogo govori o svom unutarnjem, opsesivnom svetu. A sem toga, ta čaša, kao egzemplarni ostatak skupocenog servisa, u našim duhovnim očima priziva srpsku građansku klasu sa početka ovog veka. Dabome, da ta čaša koju Miletić slika nije obična već euharistična čaša na kojoj su slikana fluidna, sfumatična lica Hrista, Bogorodice, dragih bića, antičkih boginja. To je čaša kao znamenje čovekovog zajedništva sa Bogom, čaša spasenja, ponuđena svim ljudima da imaju zajedništvo u krvi Hristovoj. U svetu jedne sabrane pesničke imaginacije, Miletićevi opsesivni predmeti među kojima vlada medijalna ravnoteža tako su likovno artikulisani da svedoče i o beskrajnim prostorima ljudske samoće.

Sedamdesetih godina, slikar Milan Miletić, uz još nekolicinu umetnika (Obralić, Zec, Lalić, Sivački, Španzel, Slobodana Matić...) doprineo je suštinskoj obnovi figurativne veroispovesti na prostoru tadašnje Jugoslavije. Čitav slikarski opus ovog tihog i sabranog umetnika, prožet klasicističkom strogošću i stilskom dorečenošću, svedoči o nenametljivoj filozofiji kontinuiteta, o jednom unutarnjem redu, duhu organizovane osećajnosti i kristalno čiste likovne artikulacije, čiste po svom ukupnom zvuku. Slikarstvo je to uverljivo u svojoj ikonografskoj i likovnoj doslednosti i zrelosti."

Iz teksta povodom izložbe autora Dragana Jovanovića Danilova
arte.rs ǀ objavljeno: 17.10.2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Oktobar 31, 2017, 12:54:12 am »

*

MILAN MILETIĆ MONOGRAFIJA ― "Romantični svet slike"






U galeriji slika Beli Anđeo prilikom kupovine slike našeg poznatog slikara Milana Miletića na poklon dobijate njegovu monografiju "Romantični svet slike".

Ovom monografijom osvetljava se slikarski opus Milana Miletića, reprezentovan izborom 149 radova nastalih u periodu od 1974. godine do danas, zajedno sa nekoliko crteža (uglavnom iz ranijeg perioda stvaralaštva). Osim toga u monografiji su objedinjene i 54 fotografije načinjene na mnogim likovnim dešavanjima, kao i nekoliko fotografija iz porodičnog života Miletića. Slike i fotografije reprodukovane su hronološki, čime je trasiran lakši i ispraviji put za praćenje i razumevanje razvoja slikareve ideje i veštine kojom je ona oblikovana i materijalizovana u slici.

Monografija je naslovljena "Romantični svet slike". To je preuzet naslov teksta Mihaila Bošnjakovića, nekada kustosa Umetničke galerije "Nadežda Petrović" u Čačku. Za ovaj naslov opredelio se Milan Miletić sa stavom da je najbliži sadržaju, suštini i karakteru njegovog stvaralaštva.

Pored tekstova likovnih kritičara u monografiji se nalazi i biografija Milana Miletića, zajedno sa detaljnim spiskom samostalnih i važnijih kolektivnih izložbi, zatim bibliografija, kao i naslovi TV emisija u kojima je slikar učestvovao. Na kraju monografije nalazi se spisak reprodukovanih dela sa tačnim kataloškim podacima.

Galerija slika Beli Anđeo
Monografija se može kupiti na prodajnim mestima izdavačke kuće "Službeni glasnik", u Prosvetnoj knjižari "Geca Kon", u knjižari-antikvarnici "Mala Akademija" i u umetničkom prostoru "Pariski krug" (Makedonska 30, I sprat).
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Oktobar 31, 2017, 01:58:34 am »

*

POVODOM OBJAVLJIVANJA DVOJEZIČNE MONOGRAFIJE O DELU MILANA MILETIĆA

Bez (bilo čega) šokantnog, morbidnog, pa i fantastičnog, slikar Milan Miletić je uspeo da se iniciran u likovne tajne otisne u jednu od najuzbudljivijih pustolovina u istoriji našeg novijeg slikarstva, osvojivši izvanrednu tehniku koja mu omogućuje dublju, duhovnu spoznaju

Pre nepunih mesec dana u Beogradu je objavljena jedna od najboljih monografija posvećenih jednom našem živom slikaru. Reč je o dvojezičnom, srpsko-engleskom izdanju o Milanu Miletiću (1950). Izdavač je beogradska Galerija "Pariski krug" i Radio-televizija Srbije, a autori tekstova su Đorđe Кadijević, Mihailo Bošnjaković, Sreto Bošnjak, Vladeta Vojinović i Dejan Đorić. Živojin Ivanišević, vlasnike pomenute galerije, sa dvadesetak objavljenih izvrsnih monografija i antologija savremenog srpskog slikarstva, usamljeno je u našoj sredini preuzeo na sebe misiju izdavanja knjiga o umetnosti koju su izneverili veliki izdavači.





SLIКAR КONTINUITETA Uputivši se ka slikarstvu savremenog majstora Milana Miletića (možda najpre u novijem srpskom slikarstvu zaslužuje takav epitet, uz Vladimira Pajevića rodonačelnik je magičnih i novih formi realizma), moramo biti svesni činjenice od posebnog značaja. Tih i sabran slikar, uz svoju suprugu Tijanu vodi smiren život, nimalo uzbudljiv (nije li čudesni Žoris-Кarl Uismans bio činovnik) a njegova svakodnevna duhovna avantura započinje skoro monaški, u tišini ateljea, pred štafelajem, neuslovljena spoljašnjim. Bez bilo čega šokantnog, morbidnog, pa i fantastičnog, Miletić je uspeo da se iniciran u likovne tajne otisne u jednu od najuzbudljivijih pustolovina u istoriji našeg novijeg slikarstva, osvojivši izvanrednu tehniku koja mu omogućuje dublju, duhovnu spoznaju. Tekst o ovom slikaru trebalo bi da odgovara njegovoj unutrašnjoj biografiji, a podaci o njegovom životu i delu mogu se pronaći u knjizi intervjua Miloša Jevtića "Prizori Milana Miletića", najboljem izvoru te vrste, u formi ispovesti. Polazi se od stanovišta da je za ovog slikara manje važno spoljašnje iskustvo, njega najmanje kao pojedine savremene umetnike zanima sociologija i politizacija umetnosti. Umesto suvoparne teorije ili pikanterija i skandala iz repertoara savremenog populizma, umetnosti postmoderno shvaćene kao spektakl, prevlast vizuelnog nad likovnim, popularne nad visokom kulturom, majstorove slike otkrivaju skrivenu povest, neke prave i nimalo javne razloge nastanka dela, smisao i značenje koji ne blede sa vremenom, čime se težište pomera sa životnog i društvenog na individualno, lično i večno. U tom smislu umetnik kaže: "Nisam slikar inspiracije, već slikar kontinuiteta" i dodaje "Obično ne radim po ciklusima. Uglavnom idem iz slike u sliku, i tako stvaram slikarstvo kontinuiteta. Mislim da svaka slika proizlazi iz prethodnih, a sve slike čine jedno, jedinstveno slikarstvo". U vreme umetničkog nomadizma, kada mnogi stvaraoci napuštaju svoje dosegnute vrednosti zbog istraživanja i eksperimenata, ovog slikara zanima ideja stila, likovnog trajanja i poštenja. Svoju nauku (sliku stvara na skoro naučni način, sa utvrđenom metodologijom i razrađenim postupkom) o biću slike ne vidi u zanatskim sredstvima već u misaonom, umeće je samo povod. Slika krajnji ishod ima u mišljenju, slikar se kreće od osećanja do promišljanja ili, kako kaže, "Pravilno misliti u slikarstvu je važno isto koliko i dobro crtati i slikati. U nekim slučajevima možda i više". Umetnik je koji misli svoje delo, otuda ontološka utemeljenost i izvođačka istrajnost, pa je njegova "Slika obrazac dovršenosti, zrelosti i celovitosti" (Sreto Bošnjak). Zanima ga najpre "fenomen koji ima najčudniju prirodu da privid predstavi kao istinu, odsustvo kao prisustvo, a tajnu kao trajno privlačnu moć imaginacije", kaže Bošnjak.

Može se reći da slike Milana Miletića liče na svog autora: sabrane, centrične, pouzdane i oštre, nema podvojenosti između dela i tvorca, karaktera i estetike. Njegov pogled prodire do centra problema. Osim veštine koja se uočava na njegovim slikama, one imaju i poetsku vrednost, ali bez sentimenta i isprazne retorike. Nikad ishitren, uvek pribran Miletić i njegova ulja upućuju na skoro zaboravljenu istinu: slika je oblik mišljenja, poseban i izdvojen, a slikar je filozof, Robinzon i zatočenik svog sveta. Likovni oblik mišljenja ima svoje zakone koji zahtevaju višeslojno otključavanje, dešifrovanje i resemantizaciju. Miletić je ključar tajne odaje u kuli umetnosti, čuvar arhetipske tajne, njegove slike predvorje su misaonosti, a oprezno i istrajno obraćanje Leonardu da Vinčiju nije nimalo slučajno. Taj veliki umetnik ne samo da je sakralnu gotsku umetnost preporodio u renesansnu, teologiju u istraživačku estetiku lepog, ne samo da je slikarstvo kao prevaru oka (trompe l’œil) i veštinu (technae) pretvorio u lepu i slobodnu umetnost (artes bonae, artes liberales) i od srednjovekovnog zanata stvorio nauku, teoriju i sistem (ars) već je bio možda prvi umetnik najdublje svestan poetske i filozofske dimenzije slikarstva. Miletićevo obraćanje Leonardu i Janu Vermeru ne potiče iz formalne optike međuodnosa, anahronizma i postmoderne cinične reciklaže stilova. Za njega Leonardo nije samo vrli, veliki učitelj već simbol uzvišene misli, stanja duha, sreće i ljubavi. Iz te praideje proističe Miletićev opus, zaključan, zatvoren i zaštićen, koji se teško razotkriva, okrenut više autoru nego posmatraču.

MAJSTOR UNUTRAŠNJE GEOGRAFIJE Pored Leonardove paradigme, ovaj slikar usvaja i druge visoke zahteve tradicije. Poznato je da su renesansni majstori dugo tragali za savršenstvom, ponavljajući često jednu sliku u više varijanti. Miletić istražuje naoružan samo svojom zanatskom veštinom i visprenošću. Njagova tajna nije ni u kakvoj divljoj, fantastičnoj, opskurnoj, ezoterijskoj misli koja pali bengalske vatre strasti ili straha. On bi radije da sazna nešto o malim stvarima ― kakvo se čudo krije u školjci i orahu, zašto jabuka truli, šta znače sveže i pečeno, zašto se zid vremenom osipa, šta su lik, odraz i Prvolik, u kakvom su odnosu slika i skulptura, u čemu se razlikuje jedra prolećna trešnja od jedrog ženskog tela. Slično Leonidu Šejki, on je možda pre slikar procesa, stanja i unutrašnje geografije sveta nego savremeni realista, što podrazumeva postavljanje krajnjih, ontoloških, suštastvenih pitanja, koja ponavljajuće, poput eha ili jeke vremena odzvanjaju u njegovom delu. To je dijalog sa Tvorcem. Miletić promišlja sliku, upućen ka filozofskom aksiomu: sumnji koja prožima svakog pravog stvaraoca, slabi ga ili snaži, zavisno od njegovog formata. Slikar sumnja jer veruje, oprezan je jer proverava, suzdržan je jer odmerava svaki potez. Stoga su mu slike kao instrumenti, izbaždarene i precizne, ne može im se ništa dodati ni oduzeti, ponekad skoro savršene.

Piše Dejan Đorić | 22.07.2016 | Pečat
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: