Mihailo Milovanović (1879—1941)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Mihailo Milovanović (1879—1941)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mihailo Milovanović (1879—1941)  (Pročitano 13719 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 20, 2015, 10:59:38 pm »

*




MIHAILO MILOVANOVIĆ
(Gostinica, 24.02.1879 — Užice, 28.10.1941)


"Srpski slikar i vajar Mihailo Milovanović bio je jedan od osnivača Udruženja likovnih umjetnika Srbije i ratni slikar Vrhovne komande srpske vojske u Prvom svjetskom ratu. Autor je čuvenih portreta srpskih vojvoda Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepe Stepanovića i Petra Bojovića, kralja Petra I Karađorđevića i regenta Aleksandra Karađorđevića. Izložbe njegovih slika u periodu između dva svetska rata bile su prvorazredan kulturni događaj. Njegova izložba 1938. u paviljonu 'Cvijeta Zuzorić' u Beogradu bila je najposjećenija postavka u dotadašnjoj istoriji te kuće. Bio je veliki patriota i nosilac Albanske spomenice, Ordena svetog Save i Ordena Jugoslovenske krune III stepena. Prvi akademski slikar užičkog kraja, nažalost je, tek poslije šest decenija zaborava, počeo da dobija svoje zasluženo mjesto u istoriji srpskog slikarstva."

* * *

Mihailo Milovanović, slikar, skulptor i pisac, rođen je 24. februara 1879. godine u selu Gostinici nedaleko od Užica. Primoran da prekine osnovno školovanje učio je kamenorezačku veštinu u Valjevu. Odustao je od pokušaja da se upiše u Crtačku školu Kirila Kutlika u Beogradu, da bi uspeo da ga 1904. godine primi Anton Ažbe u svoju privatnu školu u Minhenu. Ubrzo, posle Ažbeove smrti, prešao je kod Morisa Vajnholda da usavršava crtanje, slikanje i večernji akt. Iduće 1905. godine Milovanović je u Minhenu postao student Akademije za likovne umetnosti, prvo kod profesora Ludviga Herteriha, potom u klasi njegovog naslednika Huga fon Habermana. Neizvesna je i samo pretpostavljena 1909. kao godina završenih studija. Iz Minhena je otišao tek 1912. godine, u Balkanske ratove.

Posle demobilizacije odlučio se za odlazak u Prag gde je upoznao buduću suprugu Valpurgu Salaškovu. Na početku Prvog svetskog rata bio je uhapšen. Posle bekstva iz praškog zatvora, preko Nemačke, Poljske, Ukrajine, Crnog mora i Rumunije, stigao je da se priključi na ratištu svojoj Drinskoj diviziji. Sa srpskom vojskom je prešao Albaniju, oporavljao se na Krfu, sa grupom umetnika dobivši status ratnog slikara Vrhovne komande. Po završenom ratu usledilo je sređivanje porodičnog života, ženidba Čehinjom Valom, rođenje dece Mare i Momčila. Pošto se već preselio iz Beograda u Užice, nakon skoro trogodišnjeg boravka u Mladenovcu, dok je izvodio ikonostas i zidno slikarstvo u mesnoj crkvi (1926—1929), odlučio je da sagradi kuću sa ateljeom na porodičnom imanju u Tuku, u zaseoku Gubin Do, pokraj Gostinice. Tu je živeo i radio do 28. novembra 1941. godine kada su ga, nepravedno osumnjičenog, streljali partizani.

Prvo značajno izlaganje Milovanović je imao 1919. godine sa jugoslovenskim umetnicima u Parizu. Iste godine učesnik je izložbe ratnih slikara Vrhovne komande u Beogradu. Poseban uspeh imao je na izložbi u Somboru 1921. godine. Na konkursu beogradske Opštine dobio je 1932. godine prvu nagradu za sliku Odbrana Beograda 1915. Pod nazivom "Srbija u ratu i miru" priredio je 1938. godine zapažene i veoma posećene samostalne izložbe u Beogradu i Novom Sadu.

Nakon posleratnog prinudnog zaborava slike Mihaila Milovanovića su se sve češće pojavljivale na tematskim i specijalizovanim izložbama srpskog imresionizma u Beogradu, Ažbeove škole u Vizbadenu i Ljubljani, minhenskih đaka u Novom Sadu, Majka i dete u "Umetničkoj baštini Srba" u Moskvi i Lenjingradu, nacionalne i ratne teme u galerijama Cvijeta Zuzorić, Narodnog i Vojnog muzeja u Beogradu, do retrospektivnog "Povratka iz zaborava" u Užicu 1998. godine, kada je izašao i umetnikov roman Lendina vodenica.

Prvu monografsku studiju o njemu objavila je u Užičkom zborniku 1993. godine mr Gordana Lazić, a Đorđe Pilčević 1998. obimnu knjigu. Radio-televizija Srbije prikazala je 1999. godine kraći dokumentarni film Miodraga Jovanovića o Ženskom aktu. Galerija Užice | 16.10.2001.


* * *



Fotografije preuzete sa facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 20, 2015, 11:03:38 pm »

**

MIHAILO MILOVANOVIĆ:
ĐE NA DOBRO NAIĐI, DOBRO I JES, ĐE NA ZLO, NIJE GORE, U ZLU SAM SE I RODIO



Životni moto užičkog slikara Mihaila Milovanović, čiji se legat nalazi u Narodnom muzeju Užice, nije samo rečenica kojom se čovek teši i hrabri u životu, već i naslućena sudbina. Zaborav u koji je nasilno gurnut u toku i nakon Drugog svetskog rata, ćutanje skoro tri decenije ne samo o radu već i postojanju, povratak u kataloge i izložbe, štampanje jedinog romana, šest decenija nakon streljanja — rehabilitacija, podseća na mnogobrojne istorijske greške našeg naroda. Jedno je kad je na stranicu istorije jednog naroda upisan odnos sa drugim narodima, a sasvim drugačije se tretira i zove odnos sopstvenog naroda prema zaslužnim pojedincima.

Mihailo Milovaiović rođen je 8. marta 1879. u selu Gostinica kod Užica. Kad je bio u drugom razredu osnovne škole umire mu otac, pa je nekoliko godina služio u selu. Nakon toga, u 14—15 godini, kako navodi istoričar umetnosti Gordana Lazić, odlazi u Valjevo da uči kamenorezački zanat. U Valjevu se nastavlja njegovo obrazovanje, mada je zbog preležanog zapaljenja pluća, po savetu lekara, morao da se kloni kamenorezačkog zanata. U valjevskom listu "Podgorje" štampani su i njegovi prvi stihovi.

Nakon odsluženog vojnog roka odlazi u Beograd s namerom da upiše slikarstvo. Po rečima istoričara umetnosti Katarine Dogandžić Mićunović, veruje se da je u Valjevu upoznao Dragomira Glišića, slikara i kasnije, ratnog druga u Prvom svetskom ratu i da je to poznanstvo uticalo na Milovanovićevo opredeljenje da se umesto kamenorezačkog zanata opredeli za slikarstvo. Iz Beograda, skupivši dovoljno novca kreće u Minhen. U Minhenu prvi put ima priliku za profesionalno slikarsko usavršavanje u ateljeu Antona Ažbea, koji su pohađali mnogi srpski slikari iz tog perioda, među kojima su i Nadežda Petrović, Beta Vukanović, Đorđe Mihajlović, Kosta Miličević, Miloš Golubović, Milan Milovanović, kome su nakon Drugog svetskog rata pripisali mnoge radove Mihaila Milovanovića, i mnogi drugi. 27. oktobra 1905. Mihailo Milovanović upisuje minhensku slikarsku akademiju, prvo kod profesora Herteriha a zatim kod Huga fon Habermana. Školovanje u Nemačkoj ispunjeno materijalnom oskudicom i prihvatanjem raznih poslova i izvan njegovog poziva slikara jedno je od zala koja su ga od rođenja pratila. Nemački impresionizam Milovanovićevih dela je izrazit na slikama "Zeleni predeo" (1905), "Doručak" (1906/7), "Majka i dete" (oko 1910).

Po izbijanju prvog Balkanskog rata, Mihailo se, pročitavši vest u nemačkim novinama, vraća iz Minhena u Srbiju i prijavljuje se Okružnoj komandi u Užicu, gde ga raspoređuju u Drinsku diviziju drugog poziva. Uspomene sa ratišta opisuje u svom jedinom romanu "Lendina vodenica" gde su izraziti literarni i istorijski zapisi isprepletani, strahote umetnikovog viđenja jednog rata, kada je prvi put s vojskom prešao Albaniju prilikom prvog i jedinog izlaza Srbije na Jadransko more, zajedno sa svojim zemljacima, Valjevcima i Podrinjcima zauzmajući varošicu Lješ na jadranskoj obali. Nakon završetka prvog Balkanskog rata, povratka s vojskom preko Soluna u Skoplje, učestvovao je i u drugom Balkanskom ratu. Iz ova dva rata, osim Milovanovićevih sećanja nema puno istorijskih dokumenata, ali su ostale sačuvane njegove slike "Turci na Kumanovu". "Artiljerci", "Vojnik sa šarsnicom", dela koja njegov opus vraćaju realizmu.

Nakon ova dva rata, oduševljen Rusijom nosi se mišlju za odlaskom u Moskvu ili Petrograd, ali životni put ipak vodi u Prag gde nastavlja svoje slikarsko usavršavanje. U Pragu upoznaje i svoju buduću suprugu Valpurgu - Valu Salaškovu. Među dokumentima koji govore o njegovom boravku u Pragu je i fotografij a njegovo ateljea, na kojoj se vidi i slika "Moderna Hetera",  koja je uništena ili nestala u njegovoj kući koju je kasnije sazidao u Gostinici. Iz ovog perioda sačuvana je slika "Portet žene u narodnoj nošnji". Kao i mnogi srpski intelektualci tog doba, zahvaćen je idejom panslavizma, čak je i na nekoliko panslavističkih skupova bio učesnik kao guslar. Njegov sin Momčilo Milovanović sačuvao je nekoliko svilenih ukrasnih trobojki koje su na skupovima nosili panslavisti, zadenute u rever, kao izraz želje za ujedinjenjem slovenskih naroda. Još jedno zlo zadesilo je Mihajla Milovanović — zbog jedne komitske fotografije iz balkanskih ratova, austrijske vlasti su ga uhapsile, i, opisujući današnjim izrazima, filmski beg iz zatvora uz pomoć prijatelja Čeha, preko Nemačke, zatim s ruskim pasošem preko Varšave, Odese, Crnim morem i Dunavom, čamcem stigao je u Prahovo. Gotovo u istom momentu, sa dolaskom u Srbiju, našao se 18. septembra 1914. godine u štabu svoje Drinske divizije drugog poziva, 20. avgusta 1914. godine. Radomir Putnik, potpisao je uredbu "Pravila o ratnim slikarima", kojom je Vrhovna komanda srpske vojske prvi put ustanovila vojnu dužnost — "ratni slikar".

Verovatno jedina vojska u svetu, a sigurno u Evropi, srpska vojska je svoje slikare stavila pod svoju službu i službu svog naroda da, na linijama fronta i iza njih, u granicama mogućnosti prave skice ili slike o ratu i ratnim dešavanjima. Zajedno sa srpskom vojskom po drugi put prelazi Albaniju. 1917. pri Vrhovnoj komandi u Solunu se formirala institucija ateljea ratnih slikara u kojem pored Milovanovića, stvaraju i Kosta Miličević, Živorad Nastasijević, Miloš Golubović i drugi. Nadežda Petrović i Beta Vukanović su u to vreme u Sanitetskoj službi. Posle rata, učesnik je i prve posleratne izložbe ratnih slikara održane u Parizu 1919, a zatim i u Beogradu iste godine. Slike sa ratnom tematikom i porteti vojskovođa Prvog svetskog rata otkupilo je tadašnje Ministarstvo vojno, ali najveći broj tih dela stradao je u bombardovanju Beograda 1941. godine.

Mihajlo Milovanović se 1920. vraća u Užice. U rodnom selu Gostinica, u Tuku, napravio je porodičnu kuću. Istovremeno sa slikarskim radom u Tuku i Beogradu, uradio je veliki broj spomen ploča palim borcima, spomenika, ikonostasa u mnogobrojnim crkvama. 1938. imao je i dve samostalne izložbe, prvo u Beogradu, potom u Novom Sadu.

Miran period života navršava se početkom Drugog svetskog rata. Dolaskom Nemaca u Užice, počinje ponovo mučan period istorije u kojem je Milovanović uzeo učešće na strani svog naroda. Budući da je govorio nemački, pozivajući se na prijateljstvo sa ocem nemačkog pukovnika sa kojim je zajedno studirao slikarstvo u Minhenu, na osnovu brojnih svedočenja preživelih i njihovih srodnike, spasao je veliki broj Užičana od nemačkih odmazdi. U svojim šezdeset drugoj godine života, ne priklanjajući se ni četničkom ni partizanskom pokretu, dočekao je da ga sopstveni narod, s petokrakom na kapi uhapsi, i 28. novembra 1941. kao "narodnog izdajnika" pod optužbom da je engleski špijun strelja. Mesec dana nakon streljanja u Krčagovu, njegova žena Vala je uspela da ga prenese i pokopa u rodno selo.

Posle rata sva imovina mu je konfiskovana a porodična kuća poznatija kao Milovanovića vila bila je do skoro skladište vojne opreme i hemikalija za vojne potrebe a kuća je još uvek u vlasništvu Vojske Srbije. Najveće zlo koje je ovog slikara zadesilo, jeste smrt od ruke svog naroda, a još više i to što ga je taj isti narod skoro zaboravio. Nijednom rečju nije se pominjao sve do 1964. kada ga Lazar Trifunović pominje u svom delu "Ratni slikari 1912—1919". Zahvaljujući istraživanjima Katarine Ambrozić (Umetnička baština Srba, 1984), Jasne Jovanov (Minhenska škola i srpsko slikarstvo, 1985) Milovanovićevo delo se više ne posmatra isključivo kroz prizmu ratnog slikarstva. Od svih njegovih dela oko 170 je sačuvano, najviše zahvaljujući porodici koja je ostala vlasnik oko pedesetak dela. 2001. godine u Gradskoj galeriji Užice priređena je izložba posvećena Mihajlu Milovanoviću, a 1998. izdat je i njegov jedini roman "Lendina vodenica". Tek 2007. na zahtev užičkog publiciste Đorđa Pilčevića, koji je i autor obimne monografije o Milovanoviću, Okružni sud Užice doneo je odluku o njegovoj rehabilitaciji.

U studiji istoričarke umetnosti Gordane Lazić objavljene u "Užičkom zborniku", navode se njegove reči koje je citirao profesoru Uskokoviću:

"Jugoslovenska nacinalna umetnost ne stvara se ni u Parizu niti u kojem drugom umetničkom centru, do samo jedino na našem rođenom tlu i to zahvatajući punim pregrštima iz dubine duše naroda i njegovog života."

Za kraj, o njegovom rodoljublju dovoljno govori i prva strana Kataloga za izložbu slika u velikoj sali Umetničkog paviljona "Cvijeta Zuzorić" u kojoj je Milovanović izlagao 1938. ciklus slika "Srbija u ratu i miru", na kojoj je ispisao stihove:

"Srbijo majko
Pokušah da naslikam
Lice tvoje i dušu tvoju...
I zaneh se u krilu tvom
Opjanjen ljubavlju
Zasjenjen ljepotom tvojom ... "

Dao je za svog života Mihajlo Milovanović svojoj zemlji dosta, ratovao za nju, stvarao za nju, jedan je od mnogih koje je narod zaboravio, a zaborav je najgora kletva. "Milovanovića vila", njegova kuća, u sadašnjem stanju dovoljno govori o tome koliko smo kao narod osetljivi na uspomene i s koliko poštovanja govorimo o onima koji su stvarali istoriju i kulturu kojom se toliko ponosimo.

Milunka Nikolić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 20, 2015, 11:03:47 pm »

*

MIHAILO MILOVANOVIĆ





Seoska kuća, 1913.
ulje na platnu, 116 x 81 cm
Izvor: goglasi.com


* * *

Njegovo slikarstvo karakteriše preplitanje realizma, simbolizma i impresionizma, u dinamičkom procesu stalnih preobražaja i potrage za prepoznatljivim izrazom, lakoća prilagođavanja različitim formama, uz postojano uvjerenje da je narodna tradicija i izvor i ishodište umjetničkog poduhvata.

Milovanovićev slikarski opus je desetkovan, rasprodavan, poklanjan još u Minhenu i Pragu, rasejavan za vrijeme ratnih marševa, gorio pod bombama u Drugom svjetskom ratu, gažen vojničkim čizmama sunarodnika 1945.
Iz velikog opusa sabrano je 270 djela, a jedva 170 je sačuvano.
Izradio je spomenike arhimandritu račanskog manastira i knezu Sokolske nahije Hadži Melentiju u manastiru Rača, komandantu Zlatiborskog komitskog odreda majoru Kosti Todoroviću u Srebrenici, srpskim ratnicima u Mladenovcu, spomenik na Krfu poginulim vojnicima Drinske divizije, mermerni ikonostas u pravoslavnoj crkvi u Mladenovcu. Većina njih je uništena.
Prećutale su ga i sve enciklopedije, uključujući i Likovnu enciklopediju.
Rehabilitovan je 2007. godine, nakon što je zahtjev za njegovu rehabilitaciju podnio užički publicista Đorđe Pilčević.

Dragana Keleč | 11.03.2013. | Glas Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Novembar 20, 2015, 11:43:06 pm »

*

MIHAILO MILOVANOVIĆ — SLIKE






Turci na Kumanovu
Izvor: sr.wikipedia


* * *

LUDAK SA SKICEN-BLOKOM

"... Kada su 30. septembra 1912. signalne vatre po brdima, zvonjava crkvenih zvona i pucnjava prangija u Srbiji objavili početak opšte mobilizacije za rat sa Turskom, odjeci su se čuli po celoj Evropi.

Milovanović, koji je vest pročitao u novinama, seda na prvi voz koji iz Minhena kreće ka Srbiji. Po dolasku u Užice, javlja se komandi, koja ga raspoređuje u Drinsku diviziju drugog poziva, budući da je imao 33 godine. Divizija je bila u sastavu Treće armije, koja je oslobodila Prištinu i Metohiju. Tada je prvi put video obešene ljude, neke Arnaute, koji su pre toga s leđa pobili srpske konjanike na bunaru.

Valjalo je razbijene Turke goniti u Albaniju i izbiti na more, pa je Vrhovna komanda obrazovala dva goneća odreda. Jedan je bio Drinsko-albanski, u stvari, reorganizovana Drinska divizija drugog poziva. U okviru ovog odreda organizovan je poseban Leteći odred, na čelu sa pukovnikom Miloradom Plazinom. Ovaj čovek je od seljaka redova u ratu 1885. godine dogurao do pukovnika. Ludo hrabar, odličan komandant, lično je odabirao ljude za svoj odred, jednog po jednog. Među odabranima je bio i Milovanović.

Put Letećeg odreda bio je težak, preko planina Severne Albanije, po snegu, slabo opremljeni, gladni. Pre toga im je grupa Arnauta pobila stražare u pozadini i pokrala celu komoru. Bez obzira na uslove koji će se ponoviti tri godine kasnije prilikom Albanske golgote, Leteći odred je 18. novembra 1912. izbio na more i posle teške borbe zauzeo tvrđavu Lješ. Tom prilikom došlo je i do radosnog susreta srpske i crnogorske vojske.

Kod borbi na Skadru Leteći odred učestvuje u noćnom napadu na Brdicu, prilikom koga je ranjen i pukovnik Plazina. Milovanović ga je izneo sa položaja na sigurno.

Posle mira s Turskom, izbio je rat sa Bugarskom, u kome takođe učestvuje. Iz ratova iznosi veliki broj skica, radi i slike "Vojnici u borbi", "Artiljerci". Biće da je tada odlučio da se više posveti ratnom slikarstvu. I pored poziva da ode u Pariz, središte umetničkog sveta, njega je više privlačila Moskva ili Petrograd, kako je rekao "čini mi se da je Sunce u Parizu zašlo, a na slovenskom istoku se rađa ogromno Sunce, čija će toplota ogrejati celo čovečanstvo".

Ipak, promenio je odluku, pa se s jeseni 1913. obreo u Pragu, sa sve koferčetom, guslama i tamburom. Prag je tada bio grad najviše zahvaćen duhom slovenstva, osniva se Gimnastičko društvo "Soko", Tomaš Masarik (1850—1957) budući prvi predsednik Čehoslovačke drži panslovenske govore, a omladina Južnih Slovena, između ostalih, sluša ga otvorenih usta.

U tom i takvom Pragu Milovanović nastavlja rad, tu nastaju neke od njegovih važnih slika, ne nužno ratne tematike. Na primer, "Moderna Hetera", kasnije netragom nestala. Prisustvuje svim panslovenskim priredbama, neretko se hvata za gusle. U Pragu upoznaje i Valpurgu Valu Salaškovu. Ova devojka iz dobrostojeće kuće ubrzo mu postaje verenica.

I sve je to bilo lepo do sarajevskog Vidovdana i hitaca Gavrila Principa. Austrougarska je jedva dočekala povod, i odmah posle atentata u mnogim gradovima carstva počeo je progon Srba. Tako je bilo i u Pragu, gde policija upada u atelje i hapsi Milovanovića. Glavni dokaz bila je neka komitska fotografija, iz oslobođenog Lješa, na kojoj su Milovanović i pukovnik Plazina. Nikada se nije otkrilo ko je tu fotografiju dostavio austrijskoj policiji.

Uz pomoć čeških prijatelja, već sledeće noći beži iz zatvora, iz ateljea uzima gusle od kojih nije hteo da se rastane ni za živu glavu, poručuje verenici da ga čeka. Preko istih čeških veza prebacuje se u Berlin, gde su mu obezbedili ruski pasoš, odatle do Varšave, pa preko cele Ukrajine do Odese. Konačno, posle mesec i po dana, preko Crnog mora, Rumunije i Dunava, stiže u Prahovo, u Srbiju.

Već 18. septembra 1914. javlja se u štab svoje Drinske divizije. Upućen je u Četvrti puk, što je krenuo u borbu protiv Austrijanaca, koji su već napravili mostobran na desnoj obali Drine, kod Ade Kurjačice. Prvi napad je odbijen, uz velike gubitke, a mostobran je konačno uništen tek 14. oktobra.

Slede borbe na Gučevu, a Milovanović uz pušku i gusle nosi i blok, stalno nešto crta, što u početku ne nailazi na dobar prijem kod vojnika, kojima u tom haosu i klanici samo fali neki ludak sa skicen blokom. Tu su gusle da izvade stvar, pa vojnici shvataju da to "mazalo" zna nešto korisno da radi.

Posle svih bitaka, juriša, pogibija, nastupanja, 1915. dolazi do povlačenja kroz Albaniju. Tu je i Milovanović, sa vojskom i narodom, gleda starog kralja Petra na volovskim kolima, trpi glad, skoro sve je isto kao 1912. godine.

Na Krf stiže 9. februara 1916. Posle kakvog-takvog oporavka, pravi spomenik za vojničko groblje Drinske divizije.

Ubrzo je zvanično postavljen za ratnog slikara, jedan od njih četrdesetak koji su "imali da se što više unesu u suštinu borbe, da ponesu što jače impresije i kasnije ih svedoče", kako je stajalo u uputstvu Vrhovne komande. U ateljeu u Solunu radili su i Kosta Miličević, Živorad Nastasijević, Miloš Golubović. Tu nastaju Milovanovićevi čuveni portreti vojvoda, slike iz vojničkog života..."

Autor: Nemanja Baćković broj: 3252 • 2014 • Politikin zabavnik  
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 20, 2015, 11:53:12 pm »

*

MIHAILO MILOVANOVIĆ — SLIKE




Radomir Putnik
Vojni muzej u Beogradu




Portret Živojina Mišića
Vojni muzej u Beogradu




Portret Petra Bojovića
Vojni muzej u Beogradu




Pavle Jurišić Šturm
Izvor: sr.wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Novembar 20, 2015, 11:53:46 pm »

*

MIHAILO MILOVANOVIĆ — SLIKE





Mrtvački mir, 1917.
Vojni muzej u Beogradu  
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Novembar 20, 2015, 11:53:54 pm »

*

MIHAILO MILOVANOVIĆ — SLIKE





Mrtva priroda
Tehnika: ulje na platnu
Narodni muzej u Beogradu
Fotografija: arte
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Novembar 20, 2015, 11:54:02 pm »

*

AKADEMSKI SLIKAR MIHAILO MILOVANOVIĆ


Naziv knjige: Akademski slikar Mihailo Milovanović
Autor: Đorđe Pilčević
Izdavač: Art — Društveno preduzeće za prikazivanje filmova, kulturu, prosvetu i umetnost Užice
Godina izdavanja: 1988.


"Popularan pristup, sređeno, hronološko izlaganje događaja, živopisni detalji — sve to čini da ovo štivo drži pažnju čitaoca i to ne samo zbog potresne i uzbudljive biografije umetnika, već i zbog umešnosti pisca...

Izvanredno su živi i opisi kulturnih prilika koje su, u istom periodu, vladale u evropskim prestonicama — Minhenu, Pragu i Beogradu. Izložbe, koncerti, privatna druženja, svi ti dragoceni podaci provlače se kao fina nit u tkanju ovog teksta.

...Suptilnim, nenametljivim i argumentovanim kazivanjem, autor knjige Đorđe Pilčević gradi sliku o Mihailu Milovanoviću kao pregaocu, narodnom čoveku, hrabrom patrioti i junaku, nežnom suprugu i ocu što inteligentnom čitaocu govori više i uverljivije od bilo kakvih velikih reči i izjava. Ovom knjigom, na najbolji način, istina o Mihailu Milovanoviću konačno kreće u svet, a njegov zavičaj dobija pravu priliku da mu se dostojno oduži"

Mr Gordana Lazić
(Izvod iz recenzije)



MEĐU SENIMA RODITELJA

Zahvaljujući mojoj majci Vali, Čehinji, beskrajno zaljubljenoj u moga oca Mihaila, u njegovu Srbiju, u njegov užički kraj, sačuvana su, može se reći, sva njena pisma koja su stizala porodici u Prag, čuvana su kao relikvija u velikoj kutiji nazvanoj "Jugoslavija", a zbilja, umela je lepo da piše.

Uz to, sačuvala je odjeke očevog rada kroz štampu i publikacije. To sam i ja kasnije, opsednut ocem, dopunjavao, tragajući po bibliotekama i antikvarnicama.

I moj otac je veoma mnogo pisao. To je bila lirska poezija, i guslarska etika, i korezija, i satirični spev, i jedan roman. Ali on je pre svega bio moćan govornik i guslar u svim svečanim prilikama, ali i pokretač i animator društvenog okupljanja u svim sredinama u kojima je živeo. Ne zaboravimo, u vremenu pre "mas-medija".

Nije bilo teško iz ovakve građe slagati kockice mozaika — život kao na dlanu Mihaila Milovanovića i supruge Vale, njegovog pomagača i stalnog, odanog pratioca u pravom nomadskom životu. I kuća u Ribaševini namenjena za miran rad i starost, bila je izgrađena na vetrometini i ukrštanju puteva vojski i sila, u novom ratu koji će doći.

U borbi za rehabilitaciju oca koja traje preko pedeset godina, osećam tugu, što sam objavljivanjem nekih porodičnih pisama povredio intimu, koju takva pisma sadrže.

Oni mi to danas, siguran sam, odobravaju.

Zahvalan sam Kulturno-prosvetnoj zajednici Užica na ogromnom zalaganju da ova knjiga izađe.

Boreći se među prvima da istina o mome ocu izbije na videlo, Đorđe Pilčević je predano i strpljivo sa živom radoznalošću, tragao i došao do značajnih dokumenata i izjava pojedinih ličnosti. Time je povezao neke pokidane niti i sklopio celinu životne priče o mome ocu Mihailu, čime me je mnogo zadužio.

Momčilo Milovanović, dipl. inž. АМАНЕТ
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Novembar 25, 2015, 09:27:25 pm »

*

AKADEMSKI SLIKAR
MIHAILO MILOVANOVIĆ






AKADEMSKI SLIKAR
MIHAILO MILOVANOVIĆ
život i delo 1879—1941,
Đorđe Pilčević, Art Užice 1998.



[...]
U protokolu rođenih Bele crkve u Karanu, knjiga šesta (1877—1888), strana petnaesta, na rednom broju 24, tadašnji sveštenik upisao je sledeće podatke:

"Milovanović Mihailo, sin Tana i Nikolije iz Gostinice, rođen u Gostinici 24. februara 1879. godine (8. marta, po novom kalendaru — primedba Đ. P.), četvrto dete u roditelja. Kum: Đoko Nedić, opančar iz užica." [...]

Otac Tane i majka Kola bili su ponosni na Mihaila, koji se po svemu već od malih nogu izdvajao od svojih vršnjaka. Posebno je voleo da sluša junačke narodne pesme i priče o hajducima i uskocima, o Kosovskom boju, Milošu Obiliću i Marku Kraljeviću, koje mu je otac kazivao. Neke stihove je brzo zapamtio i pevušio dok je čuvao koze, ovce, svinje ili goveda po livadama i proplancima.

Uprkos teških predrasuda o pismenosti, koje su u to vreme vladale na našem selu, njegov otac, iako samouk, odlučio je da svog sina školuje. Imao je sedam i po godina kada ga je otac Tanasije, u avgustu 1886. godine upisao u prvi razred Osnovne škole u Karanu, tada jedine škole na području Lužničke doline, udaljene oko šest kilometara od njihove kuće u Gornjim Šišićima.

Već na prvom koraku mladi Mihailo se suočio sa neočekivanim problemom, odnosno njegov otac Tanasije, jer je u prvi razred već bio upisan veći broj đaka nego što je bilo predviđeno. Da mu sin ne bi ostao neupisan, Tanasije se obratio za pomoć svešteniku Petru Kostiću, koji je u to vreme bio veoma cenjen i ugledna ličnost ne samo u Lužničkoj dolini, već u čitavom užičkom kraju. Petar je bio učesnik Javorskog rata (1876), uz to i veoma dobar govornik, pa ga je narod birao i za poslanika u Skupštini Srbije. Tako je, zahvaljujući intervenciji sveštenika Kostića, mladi Mihailo počeo svoje školovanje. [...]

U toku 1888. godine, u kojoj je Mihailo završio drugi razred, umire mu otac Tanasije. Na institiranje majke Nikolije, koja je od Mihaila, kao tada najstarije muške glave u kući, insistirala da prekine dalje školovanje da bi joj pomogao u teškim seljačkim poslovima, jer je trebalo mnogočlanu porodicu prehraniti, nije se upisao u treći razred. To mu je veoma teško palo, ali se morao povinovati volji svoje majke koju je on izuzetno voleo. O tome, u jednoj svojoj zabelešci, koja se čuva u dokumentaci njegovog sina, Mihailo je zapisao:

"Nisam imao još ni deset godina kad su me dali prvi put u najam jednom mom ujaku u istom selu. To je bilo odmah posle očeve smrti. Tek sam bio svršio dva razreda osnovne škole. Naravno da o mom daljem školovanju nije moglo biti više ni reči. Sa ovim prvim najmom imao sam odužiti dug koji je načinjen kod ovog mog ujaka oko očeve sahrane. Tek sam taj dug odslužio, a iskočio je drugi, novi."

O kakvom se novom dugu radilo?

Posle nešto više od godinu dana od Tanasijeve smrti, udovica Kola se preudala za veoma siromašnog Petka Pantića iz Ribaševine, petnaestak godina mlađeg koga je, kao što je bio slučaj i sa njenim prethodnim mužem Tanom, dovela u svoju kuću, na svoje imanje. Sa majčinom udajom stvoren je i novi dug, koji je pao na Mihailova pleća, a dolaskom očuha u kuću, pod istim krovom sve je bilo manje mesta za šestoro siročadi.

"To je bio svadbeni trošak moje majke koja se na godinu dana po očevoj smrti preudala. Ovaj novi dug — zapisao je Mihailo — imao sam odužiti kod seoskog mehandžije kao kelner i kao pekar u isto vreme, jer su ta dva posla bila vezana jedan s drugim..."

Majčin i očev dug desetogodišnji dečak Mihailo počeo je odrađivati u kafani Vojina Ćokića u Ribaševini, u kojoj će provesti tri-četiri godine, radeći skoro danonoćno, po šesnaest i više časova, što bi teško izdržali i dosta stariji od njega. Uz teške poslove, koje je za gazdu obavljao tokom dana, noću se borio sa nesanicom koja je bila njegov stalni pratilac u Đokića kafani. Noću, umesto da se odmara, Mihailo je morao kao kelner da poslužuje goste, najviše bekrije i kartaroše koji su skoro svake noći za kartaškim stolom osvanjavali.

I tako iz dana u dan. Iz noći u noć. Seoske bekrije i kartaroši nisu se zadovoljavali da svaki čas zivkaju kelnera Kola, kako su ga po majci zvali, da izvoljevaju, već i da ga zadirkuju, a poneki i da ga vređaju. To se obično događalo kada je dečačić, sluga, sa pocrnelim bosim nogama, a još crnjim i od vetra ispucalim rukama, stojeći naslonjen na šank — zaspao od umora. Gazda bi mu tada udario zvrčku u čelo i povukao za čuperke kose. On bi se trgnuo sanjiv i preplašen i sa očima zakrvavljenim i krmeljivim gledao u gazdu koji nije hajao što mu dečakov izgled očito govoraše da cele noći nije oka sklopio. Ako ga je i sklopio, to je bilo za kratko, samo dok je stojeći, naslonjen na šank u zoru zadremao. [...]

"Bijaše mi se dosadilo po selu služiti. Omrkni i osvani na radu i poslu, nikad prav, nikad sit, ni gunja na leđima, ni opanaka na nogama, večito golih kolena i laktova, večito u ritama i dronjama i večito — dužan. Što ja za jedno polugođe odslužim, to moj očuh s majkom za dva nova zaduže, — zapisao je Mihailo mnogo godina kasnije. — Kad malo omudreh i razmislih, vidjeh da me opaka starost očekuje. Reših i pobjegoh za kiridžijama u Valjevo. Valjevo je u tom dobu bila prva štacija užičkih mališana, a Đurđevdan i Mitrovdan rokovi o kojima se u svijet otiskovali, ponajčešće između dvanaest i četvrnaest godina starosti." [...]

Bio je Mihailo presrećan onog dana kada mu je Nidžo Šišnć javio da kiridžije polaze za Valjevo. Sa malim zamotuljkom u ruci. bosonog, krenuo je u svet, u nepoznato. Evo kako je trenutak rastanka s majkom Kolom i rodnim krajem Milovanović opisao u svojoj kozeriji:

"... I kad primih iz majčinih ruku zamotuljak sa komadom proje i glavicom bijela luka što mi bijaše spremila za puta, pa se maših da je poljubim u ruku i reknem zbogom, ona mi pruži koštunjavu ruku ali okrete glavu od mene da joj ne vidim suzu u očima, a i ja se brže bolje okretoh od nje da i ona ne bi primetila moju i hitro poskočih preko rudine s noge na nogu da dostignem kiridžije i tisnuh prst u uvo i zapjevah koliko me grlo nosi: Uz drum diko, niz drum peruniko... I otiskoh se u svijet bjeli. Otiskoh se da živim kroz ljeta i godine: đe na dobro naiđi, dobro i jeste, đe na zlo, nije gore, u zlu sam se i rodio..."

Milovanovićev prijatelj i pesnik Vladimir Stanimirović, u svojoj poemi "Izgnanici", objavljenoj posle Prvog svetskog rata, ovako je pesnički prikazao ovaj rastanak Mihailov u dijalogu dva druga:

"Volela me mati iako me tukla
 U sedmoj godini, kad me je obukla
 prvi put, u novo, reče mi odlučno:
"Vidiš i sam, sinko, da živimo mučio.
 Davno nisi mali za majčino krilo,
 dosta je trčanja i igranja bilo.
 Noćas kiridžije polaze iz sela, ,
 s njima ćeš u varoš, ja bih te odvela.
 da je prošla žetva... Al dani su skupi,
 evo ti dvajesluk, pa lepinju kupi."

Ovaj svoj prvi rastanak sa zavičajem, u koji će se vratiti posle nešto više od tri decenije, i odlazak u Valjevo, nije mogao nikada zaboraviti. [...]

Ne zna se u kojoj je kamenorezačkoj radnji mladi Mihailo učio zanat i ko mu je bio majstor. Valjevo je u poslednjoj deceniji XIX veka, kada je Mihailo došao u varoš na Kolubari, imalo blizu 7.000 stanovnika, velikih trgovaca, kafedžija i drugih zanatlija. [...]

Posle godinu-dve Mihailo Milovanović je postao vrsni majstor za izradu nadgrobnih spomenika. U pojedinim stvarima čak je bio i nadmašio svog majstora, koji je na njega bio ponosan, želeći da što duže ostane kod njega. Radeći nadgrobne spomenike, mladi klesač je počeo da unosi određene novine ne samo u crtežu i formi spomenika, već da u natpisima kleše prava srpska, Vukova slova.

Duhovnom razvoju mladog Mihaila Milovanovića mnogo je pomogao i doprineo Živko Romanović, koji je kao profesor latiskog jezika radio u Valjevskoj gimnaziji od 1894. godine. Profesor Romanović, rođeni Valjevac, deset godina stariji od Mihaila, bio je ne samo dobar profesor, već je bio i književni kritičar, istoričar, pesnik, dramski pisac i novinar. Kako je došlo do poznanstva gimnazijskog profesora i mladog kamenoresca Mihaila nije poznato, najverovatnije da je profesor Romanović negde sedeo u društvu, u kome se nalazio i Mihailov majstor, pa je od njega ili možda od nekog drugog čuo za Mihailov rad, poželevši i da ga lično upozna [...]

U Valjevu krajem prošlog veka, kako je posle skoro četiri decenije pričao svom prijatelju Radoju Uskokoviću, Mihailo Milovanović je učinio i svoje prve korake u slikarstvu. U ono vreme na nadgrobnim spomenicima rađeni su vrlo često neki veoma primitivni reljefi: vojnik sa sabljom i puškom ili devojka sa preslicom.

— Jedno jutro — ispričao je Milovanović profesoru Uskokoviću — banu u radionicu moga gazde neki seljak iz sela Lelića iznad Valjeva, bosonog, sa napuštenom crnom bradom i širitom oko glave. U rukama je nosio fotografiju vojnika, koji je nesrećnim slučajem poginuo u Nišu, gde je bio na odsluženju vojnog roka.

— Možeš li mi izraditi ovu sliku na mramoru mrsnom bojom, ali da bude nalik? — upitao je nepoznati seljak Mihaila Milovanovića.

Milovanović uzme fotografiju, pogleda je, pa malo snebivajući se reče:

— Pa, mislim da ću moći...

— Koliko će koštati? — upita seljak.

— Za spomenik tri dukata, a za sliku još dukat zasebno, — reče mu Mihailo i seljak iz Lelića prihvati odmah pogodbu.

U dogovorenom roku Milovanović je napravio spomenik, pripremio, kako kaže, „mrsne boje" i sliku, na osnovu fotografije, naslikao na opšte zadovoljstvo. Otac poginulog vojnika bio je veoma zadovoljan, isplatio Milovanoviću dogovorenu sumu dukata i oterao spomenik i postavio na groblju. [...]

Delovi iz knjige "Akademski slikar Mihailo Milovanović" peuzeti sa: АМАНЕТ
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Novembar 25, 2015, 10:05:43 pm »

*

MILOVANOVIĆ PREDLAŽE MINISTARSTVU VOJSKE I VOJNOM
MUZEJU IZRADU PANORAMSKIH SLIKA VELIKIH SRPSKIH BITAKA



U Vojnom muzeju u Beogradu, koji je ukazom knjaza srpskog Milana M. Obrenovnća osnovan 22. avgusta 1878. godine, nova postavka otvorena je 1937. godine. Najveći deo prostora bio je posvećen dinastiji Karađorđević, jer je ona istovremeno bila i najveći darodavac.

U julu 1938. godine, posle velikog uspeha koji je postigao na izložbama u Beogradu i Novom Sadu, akademski slikar Mihailo Milovanović razradio je detaljno svoju ideju, začetu još na Solunskom frontu, za izradu panoramskih slika velikih bitaka srpske vojske u ratovima 1912—1918. Tu svoju ideju, sa detaljnim obrazloženjem, uputio je ministru vojske i mornarice, armijskom generalu Ljubomiru Mariću i upravniku Vojnog muzeja generalu Vukoviću.

Obrazlažući svoj predlog za izradu panoramskih slika, Mihailo Milovanović ističe:

"U okviru projektovanja novih građevina u Gornjem gradu za Vojni muzej trebalo bi predvideti i arhitektonski saobraziti nekoliko kupola (svega pet) za izradu pet velikih panoramskih slika, koje bi prikazale ove momente: Kumanovsku bitku, Cersku bitku, Kolubarsku bitku, Albansku tragediju i Kajmakčalan.

Svaka od ovih slika zahtevala bi potpuno zasebno odelenje čija bi unutrašnjost imala biti potpuno okrugla (spoljašnost bi se mogla saobraziti arhitektonskim linijama građevinske grupe) i ne bi imala na svom zidu sa strane ni vrata ni prozora. Unutrašnjost bi bila osvetljena sa naročito konstruisanog krova celim krugom zida ravnomerno i umireno. Na sredini ovog prostora bila bi okrugla, propisno uzdignuta, tribina na koju bi se pelo uz stepenice a na ove bi se dolazilo i odlazilo hodnikom ispod zida. Tribina na sredini prestavljala bi najvišu tačku — zamislimo je u ovom slučaju na vrhu Cera — odakle bi gledaoci posmatrali bitku. Na ovom okruglom zidu bila bi izrađena slika tako da bi gledaoc imao pred sobom sve ono što je mogao videti sa najpogodnije tačke na Ceru kada se bitka vodila. Na primer: ako bi se gledaoc okrenuo zapadu pred njim bi se ukazale u daljini bosanske planine i bregovi, pa Drina i njena kotlina i svi ostali predeli i položaji ispred njega; na jug: Gučevo, Boranja, Mačkov kamen, Loznica, Kurjačica, Jadar, Lješnica, putevi za Valjevo i t.d.; na sever: Mačva, Posavina, možda i Šabac u daljini i t.d.; na istok jugo istok i severo istok: Medvednik i njegove padine, Jautina, Jarebice, Marjanovića vis, Simino brdo, Zavlaka i t.d. Na ovom terenu, koji bi se imao naslikati sa samoga Cera verno i potpuno tačno, naslikale bi se trupe naše i austriske vojske u momentu kad se bitka vodila, odnosno kad se bitka završavala našom pobedom. Raspored trupa na slici imao bi se izvesti prema ratnim relacijama i objašnjenjima generalštabnih oficira koje bi ovi dali izvođačima na licu mesta.

Polazna tačka slike, odnosno bitke, bilo bi ono mesto sa koga je Vrhovni zapovednik sa svojim štabom posmatrao razvoj operacija i izdavao potrebna naređenja. Desno i levo od ove tačke izvršio bi se raspored trupa tačno onako i pod onim vremenskim i atmosverskim prilikama kako je to sve u istini bilo. Pukovi ili bataljoni pešadije, koji su se i na kom mestu naročito istakli, mitraljeska odelenja, artilerija (poljska, haubička), konjička odelenja i t.d. došli bi u slici, prema svojoj važnosti, u prednji plan a jedinice kao što su: profijant kolone, komore, sanitet i t.d. došle bi u podređeniji odnos i njenu udaljeniju perspektivu. Na slici bi moralo još biti vidno: požari sela, zbegovi naroda, vazdušni napad avijacije, rasprskavanje eksploziva, mrtvaci, ranjenici, jednom rečju na slici.

Sve gore navedeno imalo bi se naslikati na okruglom zidu zgrade tako, da slika ne bi imala ni kraja ni početka kao što ga nema ni vidokrug posmatran sa jedne visoke tačke.

Unutrašnjost ovog prostora, odnosno tlo zgrade, od tribine, gde bi se nalazila gledalačka publika, do okruglog zida, na kome bi bila izrađena slika, imala bi biti pokrivena kamenjem, zemljom i t.d. koja bi se donela sa samog terena gde se bitka vodila. Na tom tlu imali bi se napraviti originalni rovovi, topovski zakloni sa stvarnim topovima, mitraljezima; borci načinjeni i namešteni — u raznim pokretima i položajima — sa oružjem i tačno onako kako je to bilo za vreme borbe, ranjeni i mrtvi vojnici, ovde-onde delovi vojničke opreme, ogoreli panjevi i zgarišta gde su ložene vatre itd.

Posmatrač sa tribine imao bi pred sobom:

— Na tlu originalne objekte obazrivo raspoređene od tribine do okruglog zida zgrade i
— Na okruglom zidu naslikane u produženju — u perspektivi — onakve objekte kakvi su na tlu raspoređeni u svojoj stvarnosti pa dalje: mase trupa u pokretu, u naletu, u okršaju i t.d.

Slika na zidu svojim prednjim planom, gde još ne dolazi u obzir duboka perspektiva, imala bi se saobraziti strogo: osvetlenjem, tonom, koloritom, tlu i onim stvarnim objektima na njemu. (To bi bio jedan od težih problema na ovom poslu. Od tonske i koloristične povezanosti stvarnih objekata na tlu sa onim slikanim na zidu zavisio bi u mnogom puni utisak celog dela).

Ovakva unutrašnjost zgrade bez vrata i prozora a sa ovakvom slikom bez kraja i početka i sa rasporedom i prelazom iz stvarnih oojekata na tlu, sa slikama na zidu dobija se neverovatan utisak: da se ne gleda slika, no jedna stvarna, istinska bitka na terenu.

Ovakva jedna panoramska tvorevina privlačila bi svakodnevno mase gledalaca i pored moralne imala bi ogromnu materijalnu korist. Može se očekivati sa puno ubeđenja da ako bi se Ministarstvo Vojske i Mornarice odlučilo da stvori samo jednu, nebi više ni imalo potrebe da se stara za materijalna sredstva oko realizacije drugih. Ta bi se sredstva osigurala ubrzo prihodima od ove prve".

U svom predlogu Mihailo Milovanović navodi i ovo:

"Još pre rata, za vreme mojih slikarskih studija u inostranstvu, imao sam priliku da vidim u Pragu Maroldovu 'Lipansku bitku' i u Minhenu radove Ruboa i Kovaljskog, koje su ovi umetnici izvodili po porudžbini ruskog cara Nikole II. Ove ogromne ratne slike izazvale su tada u meni veliko oduševljenje i ljubav prema ratnom slikarstvu. Docnije, kao vojni obveznik i ratni slikar Vrhovne komande, radio sam mnogobrojne studije i stalno razmišljao o tome kako bi se posle rata, u miru, izradilo nekoliko velikih panoramskih slika, koje nebi bile samo fragmenti, no opsežne kompozicije bitaka koje bi prikazale sve glavne događaje iz tog našeg dugog i teškog ratovanja. Zato sam još na Solunskom frontu bio upoznao sa ovom idejom tadašnjeg načelnika Vrhovne komande vojvodu Mišića i Vrhovnog komandanta Nj. Kr. V. regenta Aleksandra. Od njih sam bio dobio nalog da o tome podnesem jedan opsežan pismen predlog što sam i učinio, u Beogradu, dok se Vrh. komanda nalazila u zgradi Vojne akademije. (O ovome bio je tada podrobno upoznat i načelnik Topografskog odeljenja V. Komande pukovnik St. Bošković pod čijom je komandom bila i sekcija ratnih slikara). Ali i ako su tada i Nj. K. V. regenet Aleksandar i vojvoda Mišić bili ovim veoma oduševljeni do ostvarenja, nažalost, nije moglo doći, jer su sva tadašnja raspoloživa materijalna sredstva morala biti upotrebljena za obnovu zemlje i organizaciju nove države".

Na kraju svog obimnog obrazloženja, u kome je skoro sve razrađeno u detalje, slikar Mihailo Milovanović naglašava:

"Pošto ovako jednu ogromnu sliku ne bi nikako moglo raditi jedno lice već jedna grupa od najmanje 8—10 umetnika (i to koji su srodni po načinu rada) to bi po mom mišljenju Ministarstvo Vojske izradu ove prve slike trebalo da poveri jednoj takvoj grupi umetnika-ratnika, kojoj bi odgovaralo na osnovu već poznatih rezultata rada na ovom polju, da pod direktivom jednoga, koga bi ovi umetnici između sebe izabrali ili koga bi predodredilo Ministarstvo, izvedu ovaj posao zajednički".

Ovaj svoj predlog za izradu panoramskih slika Mihailo Milovanović je uputio 14. jula 1938. godine. Nema podataka da li je ministar general Ljubomir Marić, odnosno Ministarstvo vojske i mornarice, raspravljalo o ovom predlogu i šta je odlučilo. Međutim, činjenica je da do realizacije izrade panoramskih slika velikih bitaka srpske vojske u oslobodilačkim ratovima 1912—1918. godine nije nikad došlo, mada su se mnogi veoma pozitivno izjašnjavali o ovom predlogu akademskog slikara Mihaila Milovanovića. АМАНЕТ
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Novembar 26, 2015, 12:58:27 am »

*

MIHAILO MILOVANOVIĆ





Mihailo Milovanović




Slikareva supruga Valpurga Milovanović (devojačko Salaškova)  




Mihailo Milovanović sa suprugom

Fotografije: Screenshot / YouTube Prag i srpski slikari
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Novembar 26, 2015, 01:59:18 am »

*
MLADENOVAC

SELTERS BANJA, CRKVA I SPOMENIK


Crkva i spomenik

Na mestu današnjeg centralnog parka u Mladenovcu, nekada se nalazila žitna pijaca. Godine 1896. ovaj prostor je imao izgled kaldrmisanog trga, na kojem se do kraja 19. i celu prvu polovinu 20. veka obavljala trgovina žitom i stokom. Na centru tog prostora nalazilo se veliko zdanje, gradski "Kantar". Godine 1926, na trgu, ispred Kantara, postavljena je skulptura posvećena sećanju na ratnike poginule u oslobodilačkim ratovima Srbije 1912—1918.

Inicijativu za podizanje spomenika pokrenuli su preživeli ratnici Mladenovca. Sredstva za podizanje spomenika obezbeđena su dobrovoljnim prilozima građana. Za izvođača spomenika izabran je Mihailo Milovanović, akademski slikar i vajar, koji je i sam bio učesnik ratova, a koji se već dokazao kao dobar vajar izradom spomen-ploča u drugim mestima. Spomenik je urađen od bloka belog venčačkog mermera. Interesantno je to, da su prilikom umetnoikovog rada, Mladenovčani toliko bili zainteresovani za stvaranje tog dela, da mu je uvek po nekoliko njih pravilo društvo. Spomenik je visok oko šest metara i sastoji se iz visokog postamenta i figure uspravnog vojnika naslonjenog na pušku.

Kao model za lik ratnika, Milovanoviću je poslužio Petar Kuzmanović, zvani Petar Bukva, pekarski radnik iz Mladenovca, koji se u to vreme zatekao na redovnom odsustvu sa odsluženja kadrovskog roka. U središnjem delu spomenika uklesan je grb Kraljevine Srbije — dvoglavi orao sa krunom, i uklesanim godinama 1912—1918, sa natpisom: Za slobodu i ujedinjenje na ponos i slavu. Na poleđini spomenika uklesan je bareljef, koji prikazuje artirljrce, vojnike koji ubacuju municiju u top, pred očima komandanta. U prvoj zoni spomenika uklesan je geometrijski preplet koji asocira na šare šumadijskog ćilima a iznad šare nalaze se stihovi koje je građanima Mladenovca posvetio Mihailo Milovanović:

U kamenu kameni viteže,
Nasred mlada Mladenovca grada.
Gordo hrli nebu u visine,
gordo hrli te se s nebom grli
Kao simvol patnje i pobede
I napajaj kroz duga stoleća
Duhom vere, bratstva i jedinstva
I ljubavnju snagom i lepotom
Snagom rase i lepotom duha,
Kršnu decu, kršne Šumadije!

Svečano otkrivanje spomenika bilo je zakazano za 24. oktobar 1926. godine, o čemu su pisali i beogradski listovi "Politika" i "Pravda". Tom prilikom u Mladenovcu su se našli patrijarh Dimitrije, kralj Aleksandar I Karađorđević sa kraljicom Marijom, kao i brojni građani iz cele Šumadije.

Izgradnja Mladenovačke crkve započeta je 1908.godine, a završena uoči Balkanskih ratova, 1911. godine. Pre toga mladenovački sveštenici su vršili crkvene obrede u jednoj improvizovanoj kapeli u jednoj od prostorija osnovne škole koja se nalazila na prostoru današnje Gimnazije. Spada meću najlepše pravoslavne hramove u Srbiji, a izgrađena je u srpsko-moravskom stilu, po planu i projektu arhitekte Grgura Milovanovića. Njen model je bio izložen u Londonu, kada je dobio mnogobrojne pohvale. U crkvi je prvobitno postavljen drveni ikonostas, ali kada su krenuli balkanski ratovi ona je ostala neosvećena. Crkva je za vreme ratova pretrpela značajna oštećenja, pa je morala biti obnovljena.

Kako se Mladenovčanima mnogo dopao rad Mihaila Milovanovića na spomeniku, oni su odlučili da mu povere unutrašnju dekoraciju hrama, i to izradu mermernog ikonostasa, ikona i fresaka. Milovanović je taj poziv rado prihvatio, tako da se u periodu rada sa svojom porodicom doselio u Mladenovac. U početku je stanovao u hotelu "Selters", a kasnije je dobio na korišćenje kuću sa dve prostorije, sveštenika Arsića, preko puta crkve. Od belog venčačkog mermera Milovanović je isklesao ikonostas velikih dimenzija. Stubovi ikonostasa su ukrašeni tordiranim trakama, a na njihovom vrhu se nalaze bogato ukrašeni kapiteli. Na crkvenom mobilijaru i na srednjem delu mermernog ikonostasa nalaze se ornamentalni prepleti koji imaju veze sa geometrijskim prepletima koji se sreću u narodnoj umetnosti. Milovanović je naslikao i deset ikona za ikonastas, u donjem delu smeštene su prestone ikone Hrista i Bogorodice, ikona sa scenom Uspenja Bogorodice jer je hram posvećen tom prazniku, kao i ikona Jovana Kristitelja. U gornjem delu nalaze se scene velikih praznika, pri čemu je scena Vaskrsenja Hristovog smeštena na centralni deo, i najvećih je dimenzija. Milovanović iz nepoznatih razloga nije freskopisao ceo hram, već je naslikao nekoliko scena, od kojih su najinteresantnija freska koja je prikazivala Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića na belom konju, kako kopljem ubija dvoglavu crno-žutu aždaju.

piše: Jasmina Grbić | 26.06.2015. | Mladenovac  
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Decembar 17, 2015, 01:37:43 pm »

*

IMA NADE ZA RUINU OD "VILE MILOVANOVIĆ"

Okružni sud je 21. marta 2007. godine doneo rešenje kojim se usvaja zahtev za rehabilitaciju i utvrđuje da je lišen života (od komunista 28. novembra 1941. u Užicu, poslednjih dana Užičke republike — Kuća je bila u vlasništvu vojne pošte u Kragujevcu, a danas je u vlasništvu Grada Užica — Utvrđeno je da je streljan bez ikakvog suđenja i presude pod optužbom da je engleski špijun — Rešenje o rehabilitaciji danas stoji negde u fioci muzeja. Njihovo objašnjenje je bilo da ima nekoliko pravopisnih grešaka. Neki misle da komunisti još vladaju, pa ne daju — Užice nema ni ulicu sa njegovim imenom —





OBNOVIMO KUĆU MIHAILA MILOVANOVIĆA!

"Vila Milovanovića" u Ribaševini, kuća koju je 1930. godine podigao, a zatim i u njoj živeo i stvarao Mihailo Milovanović, prvi akademski slikar u užičkom kraju, u katastrofalnom je stanju. Nekada moderna, danas je samo ruina polomljenih prozora, odvaljenog plafona, urušenog krova i ispucalih zidova, na kojima još piše "Živeo drug Tito". Iz nje se i dalje širi neprijatan miris od toksičnih materija koje je vojska držala u podrumu.

Mnogi Užičani se danas pitaju da li zaostavština jednog takvog čoveka, velikog umetnika i rodoljuba, koga su partizani bez suđenja i presude ubili 28. novembra 1941. godine u Krčagovu, zaslužuje da propada? Naravno da ne, jer stvaralaštva i dela, kako u životu, tako i u umetnosti jednog od najistaknutijih slikara ovog kraja, ne smeju biti zaboravljena i treba da ostanu generacijama koje dolaze. Legat Mihaila Milovanovića u užičkom muzeju je samo jedan, ali sjajan, deo koji je učinio da ne padne u zaborav, ali obnovom kuće u Ribaševini upotpunilo bi sećanje na život i delo prvog akademskog slikara užičkog kraja.

Do sada je više puta bilo pokušaja da se obnovi ova kuća, ali bez uspeha. Ovog puta će Užička nedelja da ponovo ukaže na dela Mihaila Milovanovića, kako bi se ovom značajnom Užičaninu odužili, ako je to moguće, za veliku nepravdu koja mu je naneta i koja ga je koštala života.

Lik i delo Mihaila Milovanovića

O liku i delu Mihaila Milovanovića razgovarali smo sa Đorđem Pilčevićem, autorom prve monografije o užičkom slikaru.

— Pre nekoliko godina, kada je Jovan Marković bio gradonačelnik, jedna komisija stručnjaka je išla u Ribaševinu i snimila stanje vile. Tada je Aco Marković napravio računicu za rekonstrukciju, koja je iznosila oko 5 miliona dinara. Međutim, verovatno zbog nedostatka sredstava, to odmah nije krenulo. Onda je došlo do prepakivanja gradske vlasti i stalo se u ova dva mandata nove vlasti. Da li su zaboravili ili ne, ne znam. Činjenica je da kuća i dalje propada. Kasnije sam video Markovića, koji je inače iz kraja odakle je bio Milovanović, rekao mi da je sada kuća u još gorem stanju i da je sigurno potrebno još dva do tri miliona dinara — kazao je Pilčević i dodao da je ta kuća, dok je grad nije otkupio, bila u vlasništvu vojne pošte u Kragujevcu.





Đorđe Pilčević je, tragajući za istinom i pravdom za Mihaila Milovanovića, podneo Okružnom sudu u Užicu zahtev za njegovu rehabilitaciju.

— Ja sam podneo zahtev za rehabilitaciju, jer po tadašnjem Zakonu o rehabilitaciji zahtev je mogao da podnese pojedinac, a sada po novom zakonu jedino to mogu da učine potomci i tu odlučuje tužilac. Po mom zahtevu, Okružni sud je 21. marta 2007. godine doneo rešenje kojim se usvaja zahtev za rehabilitaciju i utvrđuje da je lišen života (od komunista 28. novembra 1941. u Užicu, poslednjih dana Užičke republike), da je žrtva progona i nasilja iz političkog i ideološkog nasilja. Nište se sve pravne posledice takvog progona, uključujući i kaznu konsifikacije imovine. Utvrđeno je da je streljan bez ikakvog suđenja i presude pod optužbom da je engleski špijun. U presudi je takođe napisano da Milovanović nije mogao biti engleski špijun, imajući u vidu gde je živeo, već da je, koristeći znanje nemačkog jezika, spasao sina Jova Piščevića, šefa poreske uprave u Užicu, te da nikakva krivica slikara nije utvrđena — kazao je Piščević.

Ovo rešenje 2007. godine je Pilčević uručio Narodnom muzeju, kako bi ga izložili u jednu od vitrina Legata Mihaila Milovanoviću.

— Rešenje sam uručio unuku i unukama Mihaila Milovanovića, Društvu potomaka palih ratnika major Kosta Todorović i direktoru Narodnog muzeja Užice. Očekivalo se da će ovo rešenje biti postavljeno u neku od vitirina u Legatu, što bi bilo normalno. Međutim, ovo rešenje danas stoji negde u fioci muzeja. Njihovo objašnjenje je bilo da ima nekoliko pravopisnih grešaka. Neki misle da komunisti još vladaju, pa ne daju. Greške su samo pravopisne i to su: Drinska — malo d, Prvom i Drugom balkanskom ratu — malo p i d, Drugog svetskog rata — malo d, Lužnička dolina — malo l, Istorijskog arhiva — malo i, Srpske vojske — malo s, Legata — malo l i Narodnom muzeju — malo n. Ja ću zamoliti predsednicu suda da mi izda novo rešenje sa ispravljenim greškama i odneti u muzej i da konačno Mihailova rehabilitacija uđe u Legat — kazao je Pilčević.

Komunisti nisu dali da se pominje ime Milovanovića

O tome koliko komunistička vlast nije volela da se govori o Mihailu Milovanoviću, govori i podatak da se njegovo ime nije nigde spominjalo, a njegove slike se nisu nigde izlagale sve do devedestih.

— Do početka devedesetih godina prošlog veka ime Mihaila Milovanovića je bilo zaboravljeno, nikada nije bilo pomenuto. Kada je jednom bila izložba slika —Slikari 1912—1918. godine—, koju je organizovao Vojni muzej iz Beograda, Mihailo u izveštaju nije pominjan. Kasnije Kulturna prosvetna zajednica (KPZ) u Užicu i Toša Đurić su organizovali retrospektivnu izložbu užičkih slikara i bilo je predviđeno da se izlože dve do tri slike Mihaila Milovanovića i slikara Branka Popovića, koji je bio profesor univerziteta, a streljan od partizana 1944. godine u Beogradu. Te slike su već ušle u katalog i kako su to videli političari, oni su rekli da izbace slike i sa izložbe i iz kataloga.





Tek početkom devedestih Užičani su počeli da pišu o Mihailu. Dobrivoje Borčić i KPZ (Borčić je bio direktor KPZ), u oktobru 1997. godine objavio je roman "Lendina vodenica" od Mihaila Milovanovića, koji je posle 56 godina od nastajanja ugledao svetlost dana. Naredne 1998. godine, kada je KPZ promenilo ime u ART (preduzeće za kulturu i bioskop), ART je objavio moju monografiju "Akademski slikar Mihalo Milovanović, život i delo 1897—1941.". U toku 2001. godine preduzeće ART i Narodni muzej u Beogradu objavili su umetničku monografiju "Mihailo Milovanović", koju je napisao istoričar umetnosti dr Mićo Joavnović iz Beograda. Na promociji te monografije, u svečanoj sali u zgradi opštine u Užicu, on je moju knjigu pominjao 50 puta, i rekao mi je da je imala samo još nekoliko strana, njegova knjiga ne bi bila potrebna. Posle te monografije, u parku ispred Doma vojske, a danas Gradskog kulturnog centra, svečano je otkrivena spomen bista Mihaila Milovanovića, rad akademskog vajara Branka Tijanića. Zatim je održana retrospektivna izložba slika i to prvi put u Narodnom muzeju u Beogradu, a potom u Užicu. Prema tome se Užice na neki način odužilo Milovanoviću, ali poslednjih godina je ponovo zaboravljen, a to pokazuje odnos prema njegovoj vili. U kabinetu gradonačelnika se nalazi Milovanovićeva slika "Moba", velikog formata. Valjda ta slika može svakog gradonačelnika da podseti na ime Mihaila Milovanovića. Jedino Društvo potomoka ratnika 1904—1918. major Kosta Todorović svake godine na dan konačnog oslobađanja Užica 29. oktobra 1918. godine, polaže cveće i odaje poštu. Takođe, u Ribaševini je nekoliko godina Milica Čolić Šica, amaterska slikarka, organizovala likovnu koloniju i okupljala slikare, a to je, prema mom mišljenju, trebao da uradi užički muzej, u kome je 2003. godine otvoren Legat i za koju su dobili najveću muzejsku nagradu Srbije. Međutim, kolonija se u poslednje dve do tri godine ne održava. Republički odbor Saveza potomoka ratnika Srbije 1912—1920. godine, osnovao je likovnu sekciju koja nosi ime "Mihailo Milovanović" i svake godine organizuju u Domu vojske Srbije u Beogradu republičku izložbu slika članova ove sekcije. Udruženje likovnih umetnika Užice je 1997. godine na svojoj godišnjoj skupštini donelo odluku i usvojilu nagradu Mihailo Milovanović. Ovu nagradu su dobili svega trojica Užičana i to Branko Kovačević, sestrić Mihaila Milovanovića, Rade Vergović i Milutin Korać. Više od 10 godina ona se ne dodeljuje, jer više ne postoji Udruženje likovih umetnika. Nisu mogli da organizuju izbornu Skupštinu, a u Užicu postoji preko 70 akademskih slikara i vajara — rekao je Pilčević.

Kada je reč o "Vili Milovanovića" Pilčević kaže da je Dobrivoje Borčić, dok je bio direktor KPZ-a, imao ideju da se obnovi. Ali to se nije realizovalo.

— On je hteo da sa televizijom Srbije organizuje izložbu i aukcija njegovih slika i da se povede akcija da se obnovi ta vila i bude proglašena mestom gde bi se okupljali slikari Srbije. To je pravo mesto. Atelje, gde je slikao Milovanović, u toj kući ima prozore čija je površina 5 metara kvadratnih. Ali, to nije zaživelo — dodao je naš sagovornik.

Milovanovićev život u Mladenovcu i u Ribaševini

O tome šta je navelo Milovanovića da se vrati u Ribaševinu, Đorđe Pilčević kaže da se ne zna razlog zašto je voleo više Ribaševinu od svoje rodne Gostinice. Pored slikarstva, Milovanović je bio poznati vajar.

— Mihailo Milovanović je od 1926. do 1929. godine sa porodicom živeo u Mladenovcu i za to vreme je uradio spomenik od mermera, visok 4 m poginulim ratnicima Mladenovca 1912—1918. i tada je svečano otkriven. Tom otkrivanju spomenika prisustvovali su kralj Aleksandar i kraljica Marija. Posle ovog spomenika, na zahtev opštine i crkvene opštine Mladenovac, u crkvi je uradio ikonostas od mermera, koji je retkost, jer je retkost da se ikonostas u pravoslavnim crkvama radi od mermera. Potom je uradio kompletnu dekoraciju crkve, freske i ostalog. Posle Mladenovca, 1930. godine vratio se u Ribaševinu, gde je napravio svoju kuću sa velikim ateljeom. On je tu uživao sa svojom porodicom. On je bio Solunac, a u Ribaševini, Gostinici i Karanu je bilo dosta Solunaca. Uveče su se često okupljali kod njega, on je svirao gusle (znao je odlično da ih svira) i svi su pevali. Tokom noći to se čulo u celoj dolini. I njegova žena Vala, Čehinja, svirala je klavir, pa se pevalo. To je bila jedna od retkih kuća u zapadnoj Srbiji koja je imala klavir. Ona ga je donela iz Praga — ispričao je Pilčević o jednom malom delu iz života Milovanovića.

Užice nema ni ulicu sa njegovim imenom

Dok je živeo u Mladenovcu, ta gradska beogradska opština, da bi mu se odužila, dala je po njemu ime jednoj od glavnih ulica. To je objavljeno i u Službenom glasniku grada Beograda. S druge strane, u Užicu nijedna ulica ne nosi njegovo ime.

— Bio je jedan predlog da neka od ulica u Užicu ponese njegovo ime. U stvari, bio je predlog da put od Sarića Osoja do Lunovog sela nosi ime Mihaila Milovanovića. Pouzdano znam da Mihailo nikada nije koristio taj put, jer je na konjima prekim putem dolazio u Užice. Tako je radio i kada je spašavao ljude iz zatvora. Onda sam napisao pismo predsednici komisije i naveo "ako Mihailo nije zaslužio da u gradu ima neku uličicu, onda mu ne treba davati ni seoski put" — kazao je Pilčević.

Kuća Milovanovića je u vlasništvu grada

Još 2011. godine tadašnje Gradsko veće, donelo je odluku da se kupi kuća Milovanovića od Ministarstva odbrane, koje je posle konfiskacije raspolagalo tom imovinom. Prema rečima Jelene Vasović, članica Gradskog veća za kulturu, sport i omladinu, "Vila Milovanovića" kuća je danas u vlasništvu Grada Užica.

— Kuća je kupljena od Ministarstva odbrane, od Vojske Srbije, pre par godina. Procenjena vrednost je 24.811 evra ili oko 2.655.600 dinara i potpisan je ugovor o kupovini na 60 rata. U toku je isplaćivanje i od 9. marta 2013. do septembra 2015. godine isplaćeno je oko 1.222.500 dinara, i ostalo je još oko 1.433.050 dinara — rekla je Vasovićka.

Ona kaže da je grad veoma zainteresovan za obnovu kuće Milovanovića i da se već preduzimaju aktivnosti, kako bi se došlo do računice koliko bi to koštalo i na koji bi se način kuća obnovila.

— Pre dva meseca, prilikom posete pomoćnice ministra kulture Aleksandre Flugosi, razgovaralo se o ustanovama kulture i znameninostima koje Užice ima. Pokazali smo pomoćnici ministra Jokanovića kuću, naše blago u centru grada i Narodni muzej i upoznali je sa čim sve muzej raposlaže. Nakon toga odveli smo je u Ribaševinu do kuće Mihaila Milovanovića. Tu smo se uverili da je kuća poprilično ruinirana i spolja i unutra, kao i da se oseća još uvek neprijatan miris. Naravno, upoznali smo je ko je bio Mihailo Milovanović, ukazali na njegov istorijski značaj, ne samo za Užice, već za celu zemlju. Vidi se da je kuća imala izuzetno lepu spoljnu fasadu sa dekorima posebne izrade. Ona je obećala da će nam, kao povratnu informaciju, dati šta je najbolje učiniti, jer je kuća u veoma lošem stanju. Razmatralo se da li tu ulagati i koliko bi to koštalo, ili u krajnjem slučaju, da se sruši i iznova izgradi nova, ista takva. Nakon toga, mora se na tas staviti šta bi značilo to prvo i šta bi značilo to drugo, odnosno koliko bi sredstava to iziskivalo. Na kraju je pitala, pošto je Mihailo Milovanović ličnost od istorijskog značaja, da li je kuća pod zaštitom Zavoda. Međutim, kuća nije po zaštitom — kazala je Jelena Vasović.

Nakon ove posete Jelena Vasović i gradonačelnik Užica Tihomir Petković, posetili su ministra Ivana Tasovca.

— Ministra smo posetili pre mesec dana i upoznali ga sa situacijom vezanom za kuću Mihaila Milovanovića. Za ovu godinu nismo ni očekivali mnogo, jer su sredstva već namenjena. Ostalo je da vidimo za 2016. godinu, da tu nađemo prostora da nam ministarstvo pomogne. Ministar Tasovac nam je ukazao na jedan vredan projekat koji se zove "Gradovi u fokusu", kojim je obuhvaćeno 22 grada u Srbiji, bez Beograda i Novog Sada. Tu će gradovi moći da konkurišu — dodala je Vasovićka.

U slučaju da Ministarstvo kulture ne može da odvoji dovoljno novca za obnovu kuće Milovanovića, Jelena Vasović kaže da će na razne načine pokušati da nađe novac.

— U slučaju da ministarstvo ne može da da dovoljno novca, tražićemo druge načine. Možda da probamo kod ambasade Češke, jer je Milovanićeva žena bila Čehinja, možda bi oni bili zainteresovani da pomognu. Uz to, možda mogu da od javnih preduzeća tražimo deo novca, od preduzetnika, ali opet moramo da sačekamo šta će reći ministarstvo — rekla je Vasović i dodala da je ona predsednica Komisije za promenu naziva trgova i ulica, i da nema zahteva da se jedna od ulica u gradu ponese ime Mihailo Milovanović. [...]

Zvezdana Gligorijević  Užička nedelja
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Januar 15, 2016, 03:44:51 am »

*
Posle decenija zaborava, u Užicu se setili svog slavnog zemljaka

POVRATAK MIHAILA MILOVANOVIĆA
Streljan sa Živojinom Pavlovićem. Šta je govorio Krcun. Pokušali da ubiju i slike

Gotovo šest decenija kasnije, kako je na pravdi Boga od strane komunista slikar streljan u Krčagovu, delo Mihaila Milovanovića, prvog akademskog slikara užičkog kraja, ovih dana biće konačno rehabilitovano i u zavičaju. Gradska galerija i Narodni muzej u Užicu, DP "Art" iz ovog grada i Narodni muzej iz Beograda spremaju za 31. oktobar u Užicu Veliku retrospektivu Mihaila Milovanovića.

U okviru manifestacije u Gradskoj galeriji i Jokanovića kući biće otvorena izložba sa oko 70 slika Mihaila Milovanovića, u sali Skupštine opštine, posle već objavljene "Životne monografije" Mihaila Milovanovića, čiji je autor publicista Đorđe Pilčević, biće promovisana umetnička monografija streljanog slikara sa oko 130 reprodukcija njegovih slika, a u parku pored Doma Vojske u Užicu, Miroslav Martić, predsednik SO Užice, otkriće bistu slikara, rad akademskog vajara Branka Tijanića.

Punih pet decenija od streljanja, slikar Milovanović, sem od porodice i retkih prijatelja, bio je potpuno zaboravljen u zavičaju. Spominjan je u retkim knjigama, u kojima su pobednici obrađivali noviju istoriju ovog kraja, ali, tada su uz njegovo ime obavezno išli i pridevi — izdajnik, petokolonaš, špijun, narodni neprijatelj...

Ne samo što je tih decenija bilo zaboravljeno da je Milovanović prvi akademski slikar ovog kraja, diplomirao 1909. u Minhenu, borac Balkanskih ratova i najznačajniji ratni slikar Vrhovne komande Srpske vojske u Prvom svetskom ratu, autor poznatih portreta srpskih vojvoda, monumentalnih spomenika, osnivač ULUS-a, autor poznatih slika, nego su čak njegove slike pripisivane drugim umetnicima, njegovo ime prećutkivano je u enciklopedijama, na izložbama je na njegovim slikama zaklanjan potpis.

U monografiji "Akademski slikar Mihailo Milovanović" autora Đorđa Pilčevića, ostalo je zapisano i da je u jesen 1941. godine slikar Milovanović bio zatočen u Užicu od strane komunista, u vreme kada se na udaru komunista našao i Živojin Pavlović, koji je u svojoj knjizi "Bilans sovjetskog termidora" progovorio o Staljinovim zločinima u Rusiji, ali i o nekim greškama tada neprikosnovenog Josipa Broza. Zvanično, slikaru je tada "prikačeno" da je engleski špijun, ali ta tvrdnja partizana nikada nije dokazana. Neki od tadašnjih komunističkih glavaša tek kasnije su progovorili, a za tvrdnju da je slikar bio engleski špijun mogli su samo reći — kakav engleski špijun, pa još u Ribaševini...

U ovoj knjizi ostao je opisan i poslednji susret slikara sa suprugom Valom u užičkom zatvoru. Ovu scenu slikareva supruga bezbroj puta je prepričavala sinu Momčilu.

— Dok je moja majka Vala razgovarala sa mojim ocem Mihailom, kraj njih je stajao Slobodan Penezić Krcun, u šinjelu, zadignutog okovratnika. U jednom trenutku, dok je moja majka tiho govorila ocu da je prikupljala potpise seljaka u selu, koji garantuju za njega, Krcun joj je nadmeno rekao — šapni mu, šapni, to ti je poslednje, nećeš mu više dolaziti u posetu...

Sledećeg četvrtka Krcun nije dozvolio Vali da vidi supruga. Sutradan, 29. novembra, partizani su se pred Nemcima povukli na Zlatibor. Prethodne noći, u Krčagovu streljan je akademski slikar Milovanović zajedno sa Živojinom Pavlovićem. Mesec dana kasnije, po odobrenju nemačkih vlasti, u Krčagovu su, piše Pilčević u svojoj knjizi, otkopani prvi leševi građana koje su partizani streljali tokom svoje dvomesečne vladavine. Među osamdesetak leševa ljudi koji su nađeni smo u donjem vešu, a ubijani su pucnjem u glavu otpozadi, bio je i leš akademskog slikara Milovanovića.

Ostalo je zabeleženo i da su u zabranjivanju slikarevih slika, u uklanjanju slika sa izložbi i retrospektiva, u brisanju njegovog imena iz kataloga, prednjačili upravo u umetnikovom zavičaju.

Z. Šaponjić | 29.10.2001. Glas javnosti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: