Ljubica Cuca Sokić (1914—2009)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Ljubica Cuca Sokić (1914—2009)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubica Cuca Sokić (1914—2009)  (Pročitano 13792 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 19, 2015, 11:04:52 pm »

*





LJUBICA SOKIĆ
(Bitolj, 09.12.1914 — Beograd, 08.01.2009)

slikar, profesor Akademije za likovne umetnosti u Beogradu, 1948—1972.
dopisni član SANU od 07.03.1968; redovni od 16.11.1978.


Ljubica – Cuca Sokić rođena je 9. decembra 1914. godine u Bitolju, gde se njena majka Ruža zatekla u izbeglištvu početkom Prvog svetskog rata. Mirno i srećno detinjstvo, na kojem se temelji njen pogled na svet i pristup umetnosti, provela je u Beogradu, na Dorćolu. Njen otac Manojlo Sokić, narodni poslanik, demokrata, čovek široke kulture, bio je novinar i vlasnik lista Pravda. U porodici je mlada umetnica nalazila podršku i razumevanje za svoja buduća profesionalna opredeljenja.

Crtanje u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu učila je kod Zore Petrović, s kojom se kasnije i sprijateljila. Na Umetničku školu u Beogradu upisala se 1930. i do 1934. godine studirala je slikarstvo na Nastavničkom odseku, kod Vase Pomorišca, Ljube Ivanovića i Bete Vukanović. Zatim je do 1936. bila na Akademskom tečaju kod Ivana Radovića.

Na usavršavanju u Parizu boravila je od 1936. do 1939. godine. Posećivala je časove večernjeg akta u Académie de la Grande Chaumière, a počela je da uči grafiku na Ecole des Beaux Arts. Osim samog grada i ljudi, snažan utisak na nju ostavili su Luvr, brojne izložbe, pre svega ona Sezanova iz 1936. Inspirisao ju je opus intimista Bonara i Vijara, dela Šardena i Pikasa. U Parizu se družila s našim umetnicima Borom Baruhom, Aleksom Čelebonovićem, Peđom Milosavljevićem, Juricom Ribarom, Ivanom Rajnom. Mlade umetnike privlačio je intimizam, umetnost nabista, fovisti, odnosno postfovisti. Sokićeva je pročistila svoj crtež, a liniju je svela gotovo na matisovsku arabesku. Radila je rafinovane i produhovljene vedute stišane game, vijarovske žanr scene. Tada je formirana prva, rana, intimistička faza stvaralaštva Ljubice Sokić.

Sledeća faza — faza naglašenijeg realizma — koja je trajala i tokom okupacije i posle rata, vezana je za povratak Ljubice Sokić u beogradski krug umetnika. Godine 1940. bila je jedan od osnivača grupe Desetorica. Na samom početku rata, 1941, umro je slikarkin otac, tokom rata je izgubila mnoge prijatelje umetnike i sve je to na njoj ostavilo traga. Za vreme rata pred bombardovanjima je izbegla u selo Boleč. Tada je imala mnogo slobodnog vremena i posvećivala ga je uglavnom slikarstvu.

Posle rata Ljubica Sokić učestvovala je na izložbama organizovanim u korist ranjenih boraca. Bila je i na radnoj akciji, ali nije prestajala da crta. Umetnost socrealizma nije osećala kao svoju. S porodicom je 1948. iseljena iz kuće na Topčiderskom brdu, pa je ostala bez prostora za rad. Tokom leta iste godine, na poziv Dejana Medakovića, boravila je u Sremskim Karlovcima. Uživala je u prirodi i lepoti starog grada. Ti prizori ostali su njena trajna inspiracija, a u njenom opusu izdvojiće se još jedna potfaza. U leto 1950. putovala je s grupom umetnika brodom od Pule duž jugoslovenske jadranske obale — i tokom tog putovanja slikala je pejzaže.

Beogradski umetnički krug opet je počeo da deluje. Organizovane su samostalne izložbe mladih umetnika, a 1951. izlagala je i Ljubica Sokić s dugogodišnjim prijateljem Dušanom Ristićem. I tada, posle nezadovoljstva ilustrativnošću slike Kiša iz 1951, nastale u skučenom stanu u Braće Jugovića — slike koju je kritika hvalila — Sokićeva je počela da traga za novim izrazom. Godine 1952. ponovo je otišla u Pariz, a zatim je putovala i u Englesku.

Sredinom šeste decenije slikarka je definitivno napustila mimetički realizam i uputila se u pravcu apstrakcije, započevši fazu interpretacije doživljenog, koju naziva svojim "čistilištem", a koju stručnjaci definišu kao postkubističku. Njena borba sa samom sobom vođena je u težnji da se slika prečisti, oslobodi naracije i svega suvišnog. Tokom 1956—1957. nastaju dela kojima je umetnica konačno bila zadovoljna i koja smatra prekretnicom u svom opusu.

Na dalje, smelije promene u njenoj umetnosti uticao je i prelazak u nov radni prostor. Godine 1960. slikarka je nasledila atelje Zore Petrović u zgradi Kolarčeve zadužbine i tada je konačno mogla da otpočne s kontinuiranim radom. I opšta likovna klima pogodovala je njenim istraživanjima u sferi umetničkog izraza; sasvim neradikalno, neko vreme eksperimentisala je i sa enformelom. Samo period od kraja šeste do početka osme decenije može se smatrati potpunom apstrakcijom, formalno geometrijskom, u stvaralaštvu Ljubice Sokić. Suštinski, njena dela ostala su bliska lirskom toku u modernom slikarstvu.

Posle apstraktne faze u slikarstvo Ljubice Sokić 1972. godine, bez naglih preloma, u skladu s njenom smirenom ličnošću, vratio se predmet, ali tretiran na nov način, pročišćen i oslobođen opisivanja. Umetnica se u toj "neofigurativnoj fazi" "metafizičkog realizma", koja traje i razvija se do danas, iznova okrenula bliskim motivima. To nije bio povratak na staro već okretanje samoj sebi. Slikarstvo Ljubice Sokić iz osamdesetih i devedesetih godina, kao i ono iz prve decenije XXI veka, nastalo je na osnovu sinteze iskustava iz sedamdesetih.

Od 1948. do 1972. bila je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Predavala je akvarel, pa slikarstvo. Kod nje su studirali Ćelić, Srbinović, Otašević, Bogojević, Krsmanović i mnogi drugi. Trudila se da učenicima dâ potpunu slobodu u razvijanju individualnosti, smatrajući profesuru, uz kreativni rad, najlepšim pozivom za umetnika.

Uz slikarstvo i pedagoški rad, bavila se i ilustracijom knjiga. Još tokom studija crtala je dečiji strip za Pravdu, a posle rata ilustrovala je Poletarac, Zmaj, Pionir, Pionirske novine. Izradila je ilustracije za više od trideset dečijih knjiga.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je 1968, a za redovnog 1978. godine. Dobitnik je dvadesetak nagrada za umetničko stvaralaštvo (Savezne nagrade za slikarstvo FNRJ 1948, Sedmojulske nagrade 1972, Oktobarske nagrade grada Beograda 1978, Vukove nagrade 1993, Politikine nagrade iz fonda Vladislav Ribnikar 1995, nagrada za ilustracije, kao i mnogih drugih).

Prvi put je izlagala s grupom jugoslovenskih umetnika u Galérie de Paris 1937. godine. Učestvovala je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Po povratku iz Pariza u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić priredila je 1939. prvu samostalnu izložbu. Slede brojni samostalni nastupi u Beogradu, Parizu, Nišu, Zrenjaninu, Subotici, Zemunu, Somboru, Novom Sadu, Kraljevu, Sarajevu, Lazarevcu, Požarevcu, Sremskim Karlovcima, Kragujevcu, Ćupriji, Vrnjačkoj Banji, Pirotu, u mnogim mestima i po nekoliko puta.


Jelena Mežinski Milovanović | 01.05.2008. | Galerija Užice
Fotogragija: facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 25, 2015, 09:40:38 am »

*

LJUBICA CUCA SOKIĆ — SLIKE





Autoportret sa šeširom,
ulje na platnu
Narodni muzej u Beogradu


"Rođena sam na početku Prvog svetskog rata u Bitolju, gde se moja majka Ruža našla, bežeći pred naletima austro-ugarske vojske, koja je činila velika zla. Otac Manojlo bio je rezervni oficir i u to vreme nalazio se na bojištu. Prethodno je završio prava, a potom počeo da radi kao novinar u dnevnom listu "Pravda", koju su držali naši kumovi Marinkovići. Kad se moj otac oženio i dobio miraz, kupio je "Pravdu". To je bio samo njegov list, što se vidi iz testamenta koji je ostavio uoči svoje smrti 1941. godine. U poslu su mu, istina, pomagala i njegova braća, među kojima i Pera, otac glumice Ružice Sokić. Zahvaljujući razumevanju mojih roditelja, ja sam po završetku umetničke škole u Beotgradu 1930. godine otišla u Pariz da studiram slikarstvo. Tamo sam priredila i prvu izložbu. Vratila sam se na nekoliko meseci pre izbijanja Drugog svetskog rata i nastavila da slikam, a posle rata provela sam 25 godina kao profesor Slikarske akademije u Beogradu. Evo, sada su mi 83 godine, a još uvek slikam. Nisam se udavala. Slikarstvo je bilo moj život i svet". Svetinje Braničeva
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 25, 2015, 10:02:17 am »

*

JEDNOSTRANOST KRITIKE I STVARNI SVET UMETNIKA

(O slikarstvu Ljubice Cuce Sokić)


Tek su se vratili iz Pariza, otvorenih vidika, puni poleta, želje za stvaranjem. Sve što je srpska umetnost uzela od francuskih slikara, sve čime se nadahnula, prilagodila je svojoj prirodi, svom biću, svom intelektu. Francuska kritika je u delima naših umetnika videla naše podneblje, rasni mentalitet i balkansko mediteranski kolorit. Srpska kritika je napadala ovo slikarstvo da je dekadentno, nesamostalno i nenacionalno. Levičari su videli larpurlartizam.

Čitava jedna generacija beogradskih umetnika, koja je učila na izvorima francuske škole sredinom tridesetih godina prošlog veka, a među njima je i Ljubica Cuca Sokić, samo na prvi pogled, uslovno, odgovara zahtevima humanizacije umetnosti, aktuelnim u godinama Drugog svetskog rata i vremenu takozvanog socrealizma. Opredeljena mnogo ranije, da kroz umetnost rešava čisto slikarske probleme, grupa slikara je, na tim principima, 1940. osnovala "Desetoricu" — kada je već bilo kasno da njihove ideje budu prihvaćene, bez rezervi. Socijalno slikarstvo je tih godina uzelo maha, u prvi plan je stavilo temu slike. Lepota je u korisnosti i društvenoj funkciji, predstavlja realni odraz stvarnosti, smatraju njegovi zagovornici. Platna Ljubice Cuce Sokić i dalje deluju intimno, poetski, ali su realističnija, sa izraženijom materijalizacijom i čvrstim crtežom. Slika mrtve prirode, predele, cveće i školjke. Strahote rata se ne vide, ali su te slike ipak izraz svetova koji propadaju, piše Verena Manč, kritičar Obzora, posle izložbe "Desetorice", u Zagrebu 1940. godine. Kako srcem i dušom nisu bili u njima, ovi umetnici prave slike koje deluju naivno i prazno. Zato ih kritika ne prima sa odobravanjem, ni na izložbi u Beogradu, iste godine. Sinteza društveno prihvaćenog , poželjnog u tematici i likovni jezik građanske umetnosti, protiv koje su se društvo i aktuelna kritika borili, doveli su do devijantnog i stilski konzervativnog izraza, koji ne prija ni očima stručnjaka, niti je blizak srcu umetnika. Kada pohvale njen Autoportret sa šeširom, za koji kažu da stoji na prekretnici i da je njen izraz od tada bogatiji i zreliji, Ljubica Sokić se ne slaže sa tim. Za nju, on ne predstavlja kraj prošlog i početak nečeg novog, kao što to drugi vide, već je samo uspeliji od mnogih tada, po njenom mišljenju manje vrednih slika, pa se tako izdvojio iz mnoštva i mnogi su ga zapazili. Osećanje treće dimenzije, posle jednog perioda, gotovo u potpunosti lišenog deskripcije, ni ona sama nije umela da objasni.

Da li svesno ili ne, čitavim nizom crteža sa radnih akcija, pejzažima Kalimegdana, Topčidera, Sremskih Karlovaca, slikama primorskih gradova u godinama posle rata, pokušala je da se približi idejama socijalističkog realizma, ali se i tada njeno slikarstvo razvijalo mimo vladajuće estetike. U izrazu verna realističkom tretmanu, bojila je slike poetskim, intimističkim. Potezi su sliveni, ton jedinstven, valeri jasno određeni. Od 1951. Ljubica Sokić se okreće kolorističkim vrednostima, prelazi na rad špahtlom, radi na materiji, pastelima tka linije na površinama svojih slika. Prostorno šire vidike zamenjuje pogledom na detalj.

Već na prvoj izložbi u tek oslobođenom Beogradu 1944. godine, pa onda na trećoj izložbi ULUS-a 1946. Oto Bihalji Merin, zamera umetnicima, a među njima je bila i Cuca Sokić, što nisu doneli "nešto od vizija borbi i pobeda, kojima zahvaljujemo za našu današnju stvarnost", već se "zadovoljavaju praznim scenarijom i slikaju napušten pejzaž bez ljudi..." Pogledi kritike se ponovo sukobljavaju sa opredeljenjem umetnice. Opterećene nelikovnim elementima, njene slike deluju deskriptivno i anegdotski, smatra ona. Zato će jedno vreme prestati da slika, a pauzu naziva periodom pročišćavanja.

***

Ono što bi umetnost trebalo da zanima, pre svega, jeste kakva je stvarnost u odnosu na čoveka, kako umetnik spoljni svet doživljava u sebi ili sebe u spoljnom svetu. Stvarnost za pravog umetnika, nije onakva kakva izgleda, nego kako je pojedinac oseća, što o njoj misli; simbioza čoveka i prirode. Zato slikarstvo treba da "prevaziđe anegdotu i odbaci sumornu deskripciju i bojažljivu analizu površine stvari i usmeri se na kondenzaciju proživljenih osećanja i misli..."

Još je Pusen u jednom svom pismu, davao savete umetnicima da se ne trude da snagu svog dela postignu tematskim proširenjem, nego, naprotiv, produbljivanjem i humanizacijom osnovnih elemenata slike. Ukoliko je život bogatiji, a umetnička individualnost jača, utoliko tematska podloga umetničkog dela, može da bude manja i uža. Za slikara, tema je samo neophodna spona sa materijalnom stvarnošću. Za Ljubicu Sokić, suština umetnosti je: "prenošenje u trajnija sredstva izražavanja, nečega što stvaralac u sebi nosi", što podrazumeva akciju iznutra. Da bi to postigla, ušla je u proces oslobađanja svega ilustrativnog, okrenula se sintetizovanju, čistoj likovnosti. Rafinovan odnos bojenih površina — sivih, plavičastih, zelenih i smeđih — na jednoj mrtvoj prirodi iz 1955. godine, označio je novu, nerealističku epohu u njenom radu, koja će trajati do njenih poslednjih slika.

Kritičari su u slikarskom opusu Ljubice Sokić videli različite faze: postkubističku (od 1957. do 1962), apstraktnu (od 1961. do 1972) i neofigurativnu (posle '72). A, u stvari, izuzev geometrizovanja — ničeg postkubističkog na njenim slikama nije bilo; apstrakcija negira mogućnost inspiracije objektivnim svetom, a kod Ljubice Sokić je ta veza neraskidiva. I kada predmeta nema, potencirano je sećanje na njega. Kada uvodi figuru, ona je samo povod da se kroz i dalje plošnu, sintetizovanu formu, koncentriše jedno neodređeno i neindividualizovano osećanje simpatije za ljudsko biće. Tendencije, koje se međusobno prožimaju, mogle su na pogrešan put odvesti tumače dela Ljubice Sokić; slikarka je ostala dosledna sebi, neprestano težeći istom. Njen cilj nije traženje i tumačenje odnosa slike prema svetu, već izgrađivanje odnosa prema slici kao svetu za sebe.

***

Oktobarski salon 1960, kada je proces geometrizacije u delu Ljubice Sokić već toliko odmakao da nastaju skoro apstraktne slike, otvara nove nedoumice. Od odstranjenog predmeta do zaista nove umetnosti, predstojao je dug put. Uništavanjem figure, proces nove slike nije završen, već započet. Čitava jedna grupa slikara, među kojima je i Cuca Sokić, odstranila je formu, a zadržala stari, klasični koncept slike. To su najbolji primeri produženog tradicionalnog duha u okviru jedne nefiguralne estetike. Rezultati se postižu u domenu boje, u preciznom senzibilnom odnosu tonova, što je već bila dugogodišnja tradicija srpske umetničke škole.

Za Lazara Trifunovića, koji tih godina radi na afirmisanju umetnosti enformela, to je samo beživotni akademizam. On na ovim slikama vidi simbole, prazne i bez značaja, bez filozofske i intelektualne baze, što je osnova za enformeliste za potpuni raskid sa prirodom, društvom i postojećom umetnošću. U formalno pojavnom smislu rezultat je isti, ali ne i suština. Slika je autonomna forma odstranjena u delu Ljubice Sokić i krugu slikara oko nje, na Oktobarskom salonu 1960. Njihova namera i nije bila da se uključe u tokove savremene umetnosti. Jednostavno su išli svojim putem, rukovodeći se jedinim ciljem da iz slike odstrane sve suvišno, da stvore što jednostavniji slikarski izraz, da sve elemente podrede čistoj likovnosti. Krajnja svedenost forme, koja je iz toga proizašla, dala je, bar na prvi pogled, sliku koja istražuje iste probleme kao i umetnost enformela i time je omogućeno upoređivanje i umanjivanje vrednosti jednog u korist drugog. Stvarnog razloga za to nema, s obzirom da se radi o dve potpuno nezavisne pojave. Kompozicija sa stolom,Ljubice Sokić, dobila je, uprkos kritikama, nagradu Salona. Dve vrste formi, jedna koja asocira na predmetni svet i druga, koja predstavlja čistu, prostorno ograničenu površinu, prožimaju se i potpuno su ravnopravne na slici, ali ne i u slikarskoj svesti. Jedna je spoljna, druga unutrašnja. Slikarka teži da stvori novi svet u slici; svest o razlici sveta slike i spoljnog sveta, upravo je estetska suština njene umetnosti. Prirodnu boju predmeta menja onom koja odgovara njenoj unutrašnjoj optici, a slika je organizovana kroz tonsku igru planova. Čak i kada '70. u sliku uvodi ljudsku figuru i dalje se bavi istim problemima: nema anatomske tačnosti, ni karakterizacije likova, mrlje različitih formi i nijansi uokviruju lica. Stavlja ih prema potrebi, kako sama kaže, a ne da bi odgovarale opisu iskustvenog. Cilj su ravnoteža, red, harmonija, i ona to postiže. Jednostavnim oblicima odgovara suptilna, utišana gama, oslobođena preglasnih tonova. Sve je svetlo, prozračno. Svetlost ne dolazi spolja; ona je u slici.

Bilo da su u pitanju predmeti ili ljudi, Ljubica Sokić izražava poetiku njihovog bivstvovanja. Preuzeti iz realnosti, motivi doživljavaju transformacije u slikarkinoj svesti. Nastojanje da se viđeno pretoči u intimno proživljeno, a proživljeno zatim svede na bitno, na odnose boja i prostora, na čistu likovnost, osobine su po kojima se prepoznaje čitava beogradska škola slikanja, u čije se redove, uz Čelebonovića i Gvozdenovića, a delimično i Tabakovića i Milosavljevića, svojim slikama upisala i Ljubica Cuca Sokić.

* * *

"Put od senzacije, do sistema ideja — put je od relativnog do apsolutnog , to je postepeno približavanje apsolutnom, kao forma kretanja napred, ka saznanju", rekao je jednom prilikom Miodrag B. Protić i ta njegova misao se nametnula pri analizi slikarstva Cuce Sokić. Faze u njenom opusu su uslovne i one ne nose korenite promene. Posmatranjem početaka, moguće je naslutiti kasnije težnje, pre svega potrebu da se na svet gleda čisto slikarskim očima. Faze su bile samo napredovanje ka krajnjem cilju. Elementi njenog likovnog jezika, ostali su, kao što su i ranije bili, pastelni kolorit, bliske valerske vrednosti, sigurno i znalački vođena linija, koja pokazuje izuzetnog crtača. Njeno slikarstvo oduvek je karakterisala izuzetna slikarska svedenost, zahvaljujući odmerenosti i uzdržanosti pred motivom, i krajnja dovršenost kompozicije. Osnovno osećanje — tiho meditiranje, lirika, intimizam; sinteza racionalnog u likovnoj konstrukciji i lirskog u karakteru osećanja.

"Sazrevanje, to je stalno odbacivanje nepotrebnog", govorila je. Njeno delo jedno je od najujednačenijih, najzaokruženijih likovnih celina u istoriji srpskog slikarstva. Išla je korak po korak, nenametljiva, tiha; stalno u dilemama da li se moglo dalje, a da se veza sa stvarnošću potpuno ne prekine. Jer to je bio njen cilj — da rekonstruiše stvarnost svoje stvarnosti, da traga za nepoznatim u poznatom. Ispisivala je stranice sopstvenog dnevnika, u celinu povezivala rasute tačke života. Njeno slikarstvo, to je ona sama.


Maja Stanković | Koraci
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Novembar 25, 2015, 10:09:00 am »

*

LJUBICA CUCA SOKIĆ — SLIKE





Poljsko cveće, 1942.
ulje na platnu, 60 x 51 cm
Izvor: RCB Metropolitan
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 25, 2015, 10:39:07 am »

*

LJUBICA CUCA SOKIĆ — SLIKE





Mrtva priroda sa paletom II, 1943.
ulje na platnu 65 x 88 cm
Izvor: facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Novembar 25, 2015, 10:50:28 am »

*

LJUBICA CUCA SOKIĆ — SLIKE





Pogled na Sremske Karlovce, 1948.
ulje na platnu
Izvor: facebook





Sremski Karlovci, 1950.



Spomen-zbirka Pavla Beljanskog srećno okuplja sve bitne teme slikarstva Cuce Sokić: kao veliki poklonik urbanog predela, ona je slikala s ljubavlju pariske i beogradske motive, ali je veza sa Sremskim Karlovcima za nju imala posebnu draž. Tu je ona često boravila počev od 1948. godine pa je ovekovečila čuvenu gimnaziju, Gornju crkvu, karakteristične tornjeve, kapije, ulice i sokake na klasičan, emotivan i intimistički način. Zahvaljujući toj posvećenosti, 1995. godine proglašena je počasnim građaninom Sremskih Karlovaca. Slika iz Spomen-zbirke Pavla Beljanskog posebno je dragocena jer, kao i Mrtva priroda iz istog perioda (1950), označava prekretnicu u slikarkinom opusu. Na nju se može primeniti iskaz koji je dala o svom umetničkom prosedeu: "Vaspitavana sam na francuskom slikarstvu, gde se svaki izraz bazira na likovnoj senzaciji, i moje slike i danas nose takve karakteristike." Slika je zadržala svojstvene crte grada — splet vitkih kula baroknih crkava, nagnute krovove kuća, gusto zelenilo i obronke Fruške Gore u pozadini. Međutim, u načinu sintetizovanja forme, plošnosti i gustini boje, grafizmu crteža koji naglašava ritam kompozicije — ovde se pre svega čita težnja Cuce Sokić ka pojednostavljivanju i ka harmonijskim, gotovo muzičkim kadencama u oslobađanju od tradicionalnih nazora. Iz Spomen-zbirke Pavla Beljanskog
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Novembar 25, 2015, 10:51:18 am »

*

LЈUBICA CUCA SOKIĆ, ŽENSKI AKT, 1954. PASTEL NA PAPIRU, 63,7 x 43 cm


"U fokusu" za mesec decembar je pastel Ženski akt Ljubice Cuce Sokić, umetnice koja je između dva svetska rata uvela srpsku umetnost u tokove pariske intimističke škole. Mada po prirodi tiha i nenametljiva, neprekidno je uživala pažnju stručne javnosti i publike. Tokom čitavog života bila je aktivna u ateljeu i prisutna u raznim aspektima umetničkog života, večito stremeći izrazu "čiste likovnosti" u svojim delima. Ove godine se navršava 100 godina od rođenja Ljubice Cuce Sokić.




O slici:
Interesovanje za rad u pastelu kod umetnice mogli su da podstaknu njeni profesori iz Umetničke škole, Beta Vukanović i Vasa Pomorišac, koji su se i sami okušali u ovoj tehnici, ali istraživanjima mogućnosti ovog medija se sistematski i temeljno posvetila sredinom XX veka. Iako su pasteli važan deo njenog opusa, Ljubica Sokić nije o njima govorila u javnosti niti ih izlagala ili reprodukovala, pa stoga možemo pretpostaviti da su pasteli neka vrsta ispovesti isključivo lične prirode. Upravo je tehniku pastela odabrala da njome iskaže određene vizuelne ideje i intimne stavove koje ne srećemo u njenim delima rađenim u drugim medijima.

Ženski akt je tema koju je radila isključivo u ovoj tehnici. Kao svojevrsna celina iz serije pastela izdvaja se tridesetak ženskih aktova. Ljubica Sokić je upravo tokom rada na ovoj seriji želela da se nakon perioda čiste apstrakcije vrati predmetnom slikarstvu, ali istovremeno da ostane oslobođena od čiste deskripcije. Ovde je pogled umetnice usmeren ka intimnom svetu ženskog bića, otkrivenog pred njom u opuštenoj pozi i ležernom stavu svojstvenim osobama koje nisu svesne tuđeg posmatranja. Žena je postavljena statično, frontalno, ozbiljnog pogleda usmerenog u posmatrača, bez osmeha, grimase ili gestikulacije. Smeštajući akt u neutralan prostor, autorka želi da naglasi da nije reč o mestu izloženom javnosti, već o intimnom okruženju u koje ona zalazi kao privilegovan posmatrač. Ljubica Sokić prikazuje žensku telesnost samu po sebi, bez namere da išta ulepšava i idealizuje i bez namere da prikaže ženu kao predmet želje. Kao što u mrtvim prirodama prikazuje sasušeno voće i cveće, stanje u koje su dospeli nakon perioda bujanja, ona i žensko telo posmatra u fazi kada je prevazišlo period plodnosti i gipkosti. Umetnica je ovim aktovima pokazala kako, odbacujući estetiku lepog i ulepšanog, pomoću neposredne tehnike pastela prenosi živo, direktno vizuelno iskustvo. Samim tim ona predstavlja žensko telo kakvo je dugo vremena za umetnost bilo nevidljivo — nesavršeno i istrošeno vremenom, bez ikakvog traga zavodljive lepote, svežine i senzualnosti. Ova serija statičnih i usamljenih žena nagoveštava melanholično raspoloženje i izolovanost, što je naglašeno i ostavljanjem velike margine na papiru.

Delo Ženski akt je za Galeriju Matice srpske otkupljeno od umetnice 1956. godine na osnovu odluke komisije za procenu i otkup umetničkih objekata koju su činili slikar Boško Petrović, vajar Jovan Soldatović i Milivoj Nikolajević, tadašnji upravnik Galerije Matice srpske.

Ljubica Cuca Sokić (Bitolj, 9. decembar 1914. — Beograd, 8. januar 2009) sklonost ka umetničkom izražavanju stekla je još u gimnaziji u Beogradu, gde joj je crtanje predavala Zora Petrović. Dalje oblikovanje ličnog likovnog izraza nastavila je na Umetničkoj školi u Beogradu najpre na Nastavničkom odseku 1930—1934. godine gde su joj profesori bili Beta Vukanović, Ljuba Ivanović i Vasa Pomorišac, a potom 1932—1936. godine na Akademskom tečaju, kod Ivana Radovića. Nakon studija otišla je u Pariz gde je boravila do 1939. godine. Vreme provedeno u Parizu pomoglo joj je da shvati suštinske poruke modernizma i ostavilo neizbrisiv trag u njenom umetničkom stvaralaštvu. Tamo je 1937. godine prvi put izlagala sa Udruženjem jugoslovenskih slikara i vajara u Galerie de Paris. Po povratku u Beograd predstavila se domaćoj javnosti prvom samostalnom izložbom u paviljonu "Cvijeta Zuzorić" 1939. godine, a 1940. godine je bila jedan od osnivača grupe "Desetorica". Nacističku okupaciju provodi u Beogradu, i bila je čak na spisku za hapšenje zbog druženja sa angažovanim umetnicima, i sama primivši u jednom kratkom periodu svog stvaralaštva duh soc-modernizma. Radila je kao predavač na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1948—1972. godine. Bila je član ULUS-a od 1938. godine. Od 1968. godine je dopisni, a od 1978. i redovni član SANU. Dobitnica je brojnih likovnih nagrada, utičući na formiranje generacija mladih umetnika. Godine 1978. je na Akademiji likovnih umetnosti osnovala nagradu iz Fonda Ljubice Cuce Sokić za sliku malog formata. Njeni legati se čuvaju u umetničkoj zbirci SANU i Kući legata u Beogradu.

U početku svog umetničkog rada Ljubica Sokić je slikala mrtve prirode, pejzaže, figure i portrete. Kasnije je težila uprošćavanju formi, geometrizaciji i umerenoj apstrakciji. Do početka šeste decenije iskazuje svoje dileme kroz povremene i sve ređe iskorake u opisno, težeći stilizaciji, asocijativnom i konačno apstraktnom interpretiranju tematskog sloja. U sedamdesetim i osamdesetim godinama dvadesetog veka, kada je već doživela punu zrelost, vratila se jednoj preobraženoj figurativnoj umetnosti uglavnom u svojim mrtvim prirodama i beogradskim predelima. Želela je da se u slikama oslobodi prevaga narativnog i da igra likovnih elemenata bude primarno interesovanje njenog rada bez obzira na predmet koji su se tu još uvek nalazili. Čisto apstraktno slikarstvo joj ipak nikad nije bilo krajnji cilj. Radila je u ulju, temperi, gvašu, akvarelu, pastelu a povremeno je koristila tehnike kolaža i eksperimentalnih materijala. Posvećena umetnosti do kraja života Ljubica Sokić se pored slikarstva bavila ilustracjom dečjih knjiga i časopisa, kao i izradom skica za filmove.
Galerija Matice srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Novembar 25, 2015, 12:17:23 pm »

*

LJUBICA CUCA SOKIĆ — SLIKE





Motiv iz Ečke, 1968.
Izvor: jasatomic.org




Pejzaž
ulje na platnu 60 x 70 cm
privatno vlasništvo
Izvor: facebook





Iz svega što se u početku samo naslućivalo nastalo je potom, jedno tanano i složeno slikarsko tkanje, svejedno koliko apstraktno ili asocijativno i potom nerealistički figurativno, kojim je Sokićeva stekla izuzetan i nesporan umetnički ugled. Nastalo je, naime, jedno strpljivo traženo i na isti način građeno slikarstvo, koje se temelji na doslednom nastojanju da se viđeno pretoči u intimno proživljeno i potom svede na čistu likovnost i njenu realnost. Upravo na jednu suštinski važnu osobinu po kojoj ona, uz Nedeljka Gvozdenovića, Marka Čelebonovića i delimično Ivana Tabakovića, Peđu Milosavljevića i Stojana Ćelića, tvori jezgro vrednosti i odlika po kojima može da se prepozna i tipološki odredi beogradska škola slikanja. [Nikola Kusovac, Večernje novosti, 2014]


Foto: Facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Novembar 25, 2015, 12:42:14 pm »

**


LJUBICA — CUCA  SOKIĆ
1914 — 2009


Galerija RTS
Beograd, Takovska 10
18. mart — 02. maj 2009.








Izdavač Radio Televizija Srbije
Za izdavača Aleksandar Tijanić
Autor izložbe i kataloga Nikola Kusovac
Likovno-grafičko rešenje i priprema Zoran Đorđević
Fotografije Ljubinko Kožul i Predrag Cile Mihajlović

Preuzimanje izložbenog kataloga: rts.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Novembar 25, 2015, 01:02:19 pm »

**
LJUBICA — CUCA  SOKIĆ
1914 — 2009
Galerija RTS, Beograd
18. mart — 02. maj 2009.




LJUBICA — CUCA SOKIĆ
KA ČISTOJ UMETNOSTI

Mora da postoji neki viši kosmički red, neka gornja pravda koja univerzum drži i održava u prirodnoj ravnoteži. Jer, kako bi se drugačije moglo razumeti to što se samo nekliko meseci pre nego su zlosrećni Srbi izgbili utemeljivača svoje moderne umetnosti, neprevaziđenu slikarku i nenadmašnog rodoljuba Nadeždu Petrović, rodila u Bitolju 9. decembra ratne 1914. godine, u bežaniji, Ljubica — Cuca Sokić. Jedna od onih dičnih Srpkinja koja je nastavila tamo gde su pre nje stigle i, sa više ili manje slave a mnogo značaja po svoj rod, stale slikarke poput Katarine Ivanović, zatim Mine Karadžić Vukomanović, Poleksije Todorović i nadasve Nadežde Petrović.

Poreklom iz ugledne i dobrostojeće beogradske porodice — otac joj je bio poznati novinar i vlasnik lista Pravda — Ljubica je mogla, što je i iskoristila, da stekne temeljno školsko i solidno opšte obrazovanje. Upravo blagodareći takvim okolnostima, mogla je potom, takođe, da se bez ikakvih egzistencijalnih problema opredeli za umetnički poziv, koji onda nije obećavao sigurnu budućnost, pogotovo ne ženama. Tako se ona rano i prirodno otisnula stazama umetnosti što su ih već zapaženo krčili naslednici imućnijih srpskih porodica: Petrović, Nastasijević, Popović, Konjović, Deroko, Ristić, Vučo, darujući srpsku kulturu znamenitim književnicima, muzičarima, arhitektima, slikarima i pesnicima.

Mada njeno stupanje u Umetničku školu u Beogradu 1930. podseća na onaj stereotip po kojem ženskoj deci imućnih sledi, uz miraz, još i poznavanje lepih veština, muzike, veza ili slikarstva, ipak nije bilo tako. Njena rano ispoljena ljubav i sklonost ka slikarstvu, uz golemu radnu energiju, marljivost i trudoljubivost kojima je bespogovorno ispunjavala složene crtačke i slikarske zadatke svojih učitelja Ljube Ivanovića, Bete Vukanović, Vase Pomorišca i najmlađeg među njima, neponovljivo radoznalog Ivana Radovića, mogli su da posluže kao primer i onima čija je budućnost zavisila od takvih vrlina. Nažalost, nisu sačuvani ili poznati njeni rani predškolski ili školski radovi, osim jednog Autoportreta rađenog ugljem 1929. u kojem se pored uticaja njenog gimnazijskog nastavnika Zore Petrović očituje i raskošan dar, na osnovu kojih bi se smelo tvrditi kako je i do koje mere savladala i usvojila gradivo i nauk Umetničke škole, koju je, sa Akademskim tečajem, okončala 1936. godine. Međutim, ako se sudi prema vrednostima njenih najranijih poznatih dela, kao i prema svedočenju njenih drugova iz Škole, u prvom redu slikara Milivoja — Miće Nikolajevića, onda se bez kolebanja može zaključiti da je ona do tančina proniknula i savladala sve bitne elemente klasične crtačke i slikarske veštine. Njeni rani radovi nastali 1936, poput jedne Mrtve prirode i predela koji prikazuje Varošicu (Kratovo), kao i prve pariske slike Glava starca i Atelje, obe iz 1937, pokazuju da je još tada bila spremna da u jednom realistički odmerenom i otprve intimističkim duhom prožetom slikarskom postupku savlada sve zadatke, počev od spretnog snalaženja pri obradi portreta, predela, mrtve prirode i enterijera do složenog kompozicionog rešenja. To znači da je iz beogradske Umetničke škole izašla pripremljena da tehnički i tehnološki reši svaki zadatak, da se smelo upusti u ispitivanje izazovnih stvaralačkih prostora.

Put u te prostore vodio je mnoge evropske i svetske umetnika između dva velika svetska rata u Pariz, grad koji je slovio za najveću i nezaobilaznu umetničku metropolu. Ni Sokićeva nije mogla niti htela u tom pogledu da bude izuzetak. Zato se, odmah po uspešnom završetku Akademskog tečaja u Beogradu, uputila u Pariz. Tamo je boravila, s kraćim letnjim prekidima, od sredine 1936. do jeseni 1939. godine. Iz tog razdoblja, koje nije bilo dugo koliko je značajno, sačuvano je više njenih dela, u svakom slučaju dovoljno da utvrdimo kako se još tada iz niza ubedljivih nagoveštaja mogla naslutiti i predvideti njena dalja slikarska sudbina, njen dalji blistav umetnički razvoj.

Mada se može steći utisak, istina samo ako se ovlaš pristupi njenim slikama rađenim u Parizu, Atelje, Enterijer sa figurom, Pijaca I i Pijaca II (sve nastale tokom 1937. i početkom 1938), da je Sokićeva u odnosu prema prirodi i predmetu, načinom na koji ih prikazuje i posmatra, ostala zarobljenik jednog školskog ili klasično shvaćenog realizma, ipak u biti nije tako. Krećući se u krugu naših mladih i naprednih intelektualaca, već formiranih ili budućih slikara, Bore Baruha, Jurice Ribara, Bogdana Šuputa, Peđe Milosavljevića i nešto mlađeg Alekse Čelebonovića, ona se nekako bez grča, vidnih uzleta i padova, zaludnih lutanja, gotovo pravolinijski kretala napred, prema jasno sagledanom i visoko postavljenom cilju koji ju je vodio i na kraju doveo do nečeg što se moža nazvati čistim slikarstvom. Tako je, sada se jasno može sagledati, samo ona u svojoj generaciji dosegla, prema Čelebonoviću, "nedostižni slikarski ideal: detalj prirode koji će sobom, materijalom od kojeg je satkan, nositi istančanost osećanja nastalog u određenom ambijentu, neke blage harmonije u sivom, neočekivane oblike masa u krupnim konturama i iznad svega neku nostalgičnu tugu za izgubljenim rajem koji su možda jedino osetili ljudi s kraja XIX i početka XX veka".

Bilo bi ipak preterano i nesuvislo tvrditi kako je umetnički razvoj Ljubice Sokić u Parizu tekao posve mirno i bez ikakvih kolebanja ili osvrtanja na ono što se zbivalo oko nje, pre svega na ono što su radili, na šta su, kao ljudi i umetnici, reagovali njeni pariski drugari. Iako od svih otpornija na uticaje koji ne potiču iz samog bića slike, nego se na njega više ili manje uspešno kaleme, odražavajući razne socijalne, političke, ideološke i druge interese, kako o tome svedoči slika koja prikazuje švalju u enterijeru (poznata pod nazivom Figurau enterijeru koja šije), ipak nije mogla da ostane sasvim slepa i gluva na zla što su se upravo onda, poput najcrnjih oblaka, silno preteći, nadvijala nad čovečanstvom. Ipak, samo oni koji su dobro upoznati s onovremenim prilikama u Parizu i koji do tančina poznaju stvaralački nerv same slikarke, poput Alekse Čelebonovića, mogli su u njenom slikarstvu da prepoznaju i otkriju tragove izvesne angažovanosti. Njemu je to pošlo za rukom kada je u njenim pariskim pijacama, a mogao je isto uočiti i u enterijerima, kakav je onaj sa švaljom i drugi kod krojačice, video ljude iz naroda koji su klasno prepoznatljivi uprkos tome što su optički dati u vidu pikturalnih mrlja. Jer, prostor u kojem su oni postavljeni lišen je svake romantičnosti, topline, živopisnosti i površne dopadljivosti. Još je ubedljiviji bio Čelebonović kada je u njenoj slici Crvena kuća (Dvorište), koja u stvari predstavlja pogled na jedno tipično gradsko dvorište, u sumornoj atmosferi zatvorenički strogo i zastrašujuće nemo nanizanih prozora što sežu do neba, otkrivao muklo osećanje tuge i bespomoćnosti čoveka pred zloslutnim hukom militantnog nacističkog natčoveka Trećeg rajha. No, ako analiza socijalnih pobuda i slojeva u njenom slikarstvu zahteva izuzetno poznavanje opštih prilika, onda uočavanje i predstavljanje bitnih, čisto likovnih i estetičkih vrednosti u njenom stvaralaštvu ne podrazumeva ništa slično. Većina njenih pariskih dela, uključujući i ona u kojima se slute neki uticaji angažovane umetnosti, što su inače tipičniji za Baruha, Ribara i Šuputa, satkana je od najfinije pikturalne građe, odnosno od onih oplemenjenih, molskih, kao kroz dubinu duše provučenih, srebrnastosivih tonova boje čiju je milozvučnost otkrivala i upijala, poput većine vršnjaka, stojeći opčinjena pred delima znamenitih francuskih intimista Vijara i Bonara. Ako se njene slike Pariski atelje i Enterijer uporede sa Vijarovim Enterijerom, može se videti kako je ona brzo i do kraja proniknula mehanizam njegovog stvaralačkog postupka. Toliko brzo da je još 1938, a naročito naredne godine, morala da potraži nova rešenja, neke nove izražajne mogućnosti. Morala je da odstupi, a tako je uradila, od jednog naglašeno sentimentalnog, lokalno obojenog, preterano lirskog i stoga skučenog intimizma. Sigurno ne zbog nečeg savim različitog, što nije intimističko. Jer njene slike iz Oteja, zatim one sa motivima ulica i trgova Pariza, poput onih koje prikazuju Bulevar Monparnas i Bulevar Edgar Kine, na prvi pogled otkrivaju kuda se to njihov tvorac uputio i kakve je prvenstveno estetičke ciljeve sebi postavio. Već i površan osvrt na ova njena dela pokazuje da ona, zanemarujući detalj i svodeći elemente priče i opisa na minimum nužan za njihovo prepoznavanje, stremi ka jednom stanju u kojem se tipsko nameće pojedinačnom, opšte posebnom, univerzalno ličnom i, što je najvažnije, čisto likovno svemu što ga opterećuje. Plastična sredstva kojima je to postizala temelje se kako na redukovanju crteža, koji više ne nosi konstrukciju celine niti opisuje predmete, tako i na sve većoj ulozi širih bojenih površina što u određenoj valerskoj igri, najčešće sivih tonova, grade ritmove, određuju prostor i nose kompozicionu armaturu. To je više nego upečatljivo pokazala svojim Autoportretom u crvenoj bluzi iz 1939. i Stolicom sa krpama, iz 1940. godine.

U ovakvim nastojanjima Ljubica Sokić nije mogla niti htela prečicom da ide do kraja, što je razumljivo, ali je zato jasno ukazala na jedan od puteva svog daljeg razvoja, i to onaj kojim se potom celovito izrazila i dokazala kao slikar. Njen povratak u Beograd, koji pada u vreme kada su se kanonada Krupovih topova i pobednički topot Hitlerove soldateske sa Jelisejskih polja sve jasnije čuli u petokolonaštvom razjedanoj Kraljevini Jugoslaviji, doista nije ništa dobro obećavao. Jedna godina rada u miru beogradskog ateljea urodila je tek kratkim nizom slika što su prikazane na izložbama Desetorice, grupe kojoj je, uz svoje pariske drugare i one sa studija u Umetničkoj školi, prirodno pripadala. U tom kratkom i neizvesnostima svake vrste bremenitom razdoblju, vremena je bilo tek za nekoliko radova, enterijera, portreta, autoportreta i mrtvih priroda, na kojima se pre vidi izvesno sređivanje tek donetih pariskih utisaka nego što se otkrivaju smeliji prodori na duhovnoj i estetičkoj liniji začetoj u motivima iz Oteja ili na slici Mali trg u Parizu.

Rat koji je svom žestinom hrupio u život po svemu ljudski brižne, lirski raspoložene i saosećajne slikarke, upravo kako je sebe predstavila na Autoportretu iz 1944, doprineo je njenom zatvaranju, njenom tihom, skoro nečujnom bitisanju. Poput Školjke, koju upravo tih godina slika, ona se zatvorila u svoju ljušturu, svoju kućicu, svoj dom i atelje, u svoj svet, da bi tek kroz nekoliko neupadljivih, setnih, koloristički odmerenih mrtvih priroda, uglavnom cveća ili neveselih predela nastalih u bežaniji, pod Avalom ili u Boleču, pokušala da održi u životu štogod od tek zapaljene stvaralačke vatre, one koju ni silni vihori rata nisu mogli sasvim da utrnu. Pošto dve mrtve prirode, jedna s bocom i lukom i druga samo sa lukom, što ih je naslikala usred rata, 1943, otkrivaju da u njoj ni tada, kada je na zbivanja oko sebe gledala užasnuto i neveselo, nije sasvim ugašena stvaralačka radoznalost koja ju je vodila ka sve čistijem i od svega suvišnog oslobođenom likovnom izrazu. Onom izrazu što će ga postići tek deceniju i po kasnije. Pred njom se nalazilo tada još mnogo iskušenja, mnogo prepreka, nedaća i, što je bilo gore, mnogo stvaralačkih sumnji i neverica.

U tom smislu, gledano u celini, prve poratne godine nisu donele olakšice većini već formiranih umetnika, posebno onih čije je sazrevanje bilo u toku, kao što je bio slučaj sa Sokićevom. Naprotiv, donele su te godine niz teškoća, nedoumica, nepotrebnih lutanja i često nesavladivih prepreka. Po direktivi uvezena i neuspelo kalemljena estetička dogma socijalističkog realizma stavila je mnoge stvaralačke ličnosti na teška iskušenja. Za samu Ljubicu, koju je već rat zaustavio u razvoju, jedna oštra a ideološki obojena kritika izrečena povodom dekadentnog izgleda jedne portretisane osobe, za takve ocene opasne 1946, nije mogla ostati bez određenih posledica. Ako ništa drugo, bila je primorana da se više okrene slikanju predela, za koje nije bilo lako utvrditi da li su ili nisu dekadentni. Razumljivo, predeli koje je slikala u tim godinama, a naročito oni nastali tokom 1949. u Sremskim Karlovcima, nose sva obeležja njenog prethodnog rada i najbliži su, po nervaturi crteža i pikturalnoj strukturi, njenoj sočnosti, jednoj vrsti poetskog, lirski nadahnutog realizma. Samo u slici Crveni krovovi kao da ima nešto od onih vrednosti i rezultata što ih je Sokićeva ostvarila u znatnoj meri na slikama iz Oteja i pominjanom platnu Mali trg u Parizu. Pri tome se mora naglasiti da su Crveni krovovi nastali 1952, što će reći one prelomne godine u kojoj je ona održala zapaženu izložbu sa Duškom Ristićem. Važnost ovog njenog nastupa nije u vrednostima što ih je pokazala, ostavši verna jednom vidu lirsko-intimističkog realizma, nego proističe iz svega što je doživela pred sopstvenom slikom Kiša ili Sremski Karlovci po kiši. Prema njenom kazivanju, na toj slici, koja se posetiocima izložbe istinski dopadala, otkrila je opasnost od nečega previše opisnog i odveć sentimentalnog, od neke atmosfere koju nije mogla da pravda i prihvati, dakle od nečeg što nije htela, niti volela, čega se pribojavala kao opasne zamke i zablude. Bio je to signal za punu opreznost, crveno svetlo za dalje kretanje u tom smeru, a zeleno za neka istraživanja, bolje reći za neke nove tvoračke sumnje, za nova pitanja i nove odgovore.

Rezultat toga je bilo to što ona nije, nekoliko godina potom, javno nastupala, nije izlagala ono što je u tim po nju kriznim godinama radila.

U miru ateljea, suočena sa sobom, Sokićeva je uporno i prilježno, kako samo ona zna i može, tražila izlaz iz očite stvaralačke krize. Da uloženi napori, odricanja i nedoumice nisu ostali bez rezultata, potvrdilo je sve što je zatim naslikala, a bolje od svega Mrtva priroda sa bocama i Mrtva priroda sa šahom. Njeno temeljito opšte i likovno obrazovanje doprineli su uverenju da njen dalji umetnički razvoj podrazumeva iznalaženje čvrstih stvaralačkih uporišta u sopstvenom delu i stečenim iskustvima. Stoga joj nije bilo teško da, analizirajući pređeni put, tačno uoči vrednosti nekih ranijih nagoveštaja i delimičnih postignuća, što su se očitovale u slikama iz Oteja, zatim mrtvim prirodama iz ratnih godina i delimično na slici Crveni krovovi. Bile su to vrednosti u kojima se realistički odnos prema stvarnosti nalazio na udaru, odnosno gde se on podvrgavao sumnji i proverama. Zato je sasvim razumljivo zbog čega se odlučila da u daljem radu istražuje i gradi takav slikarski postupak kojim će moći smelije i radikalnije da odstupa od prepoznatljivog opisivanja stvari i prirode.

Prvi koraci koje je Ljubica Sokić učinila na tom putu bili su prosto iznuđeni i ogledali su se u sve čvršćem, duhom geometrije određenom postavljanju kompozicije i rešavanju prostora, tačnije u racionalnom ritmovanju svedenih bojenih površina. Tokom nekoliko godina rada, oko 1960, kada nastaje kubistički dinamična i apstraktno shvaćena Kompozicija, koja se čuva u Zbirci Aleksandra Milojevića, ona se lagano ali nepokolebljivo, iz dela u delo, udaljavala od realističkog gledanja na svet, na predmet, na figuru i predeo, što ih je pretakala u sliku. Ali, za divno čudo, to udaljavanje od realnosti oslanjalo se u punoj meri na njeno usko okruženje, pre svega na svet sopstvenog ateljea koji je postao vrelo njenog nadahnuća, gde je svaki predmet postajao mogući i stvarni deo njene slike. U tom prelaznom razdoblju njenog stvaralaštva prožetog euklidovskim duhom, jednako kao i određenim uticajem Matisovog dela prema kojem očito nije bila ravnodušna, ona se kretala u dosta široko postavljenim granicama, čiji jedan pol čine radovi u kojima su oblici predmeta jasni, dok drugi pol obrazuje veća grupa dela u kojima je proces geometrizacije toliko odmakao da katkad deluju kao plod poetike čiste apstrakcije. Uistinu, to su dela čiji se "uzdržani lirizam i lepota jednostavnog" mogu posle pažljive analize odrediti kao neka blaža varijanta geometrijske apstrakcije.

Slikarstvo Sokićeve ni posle 1962, a posebno ono nastalo sredinom i pod kraj sedme decenije XX veka, u vreme kada njen tzv. period čiste apstrakcije doseže krajnje granice, nije tako i toliko programski dosledno apstraktno da se iza ili ispod njenih bojenih površina, ritmova, prostornih odnosa, ne bi prepoznali sasvim svedeni elementi realnog i predmetnog sveta. To su najčešće detalji enterijera, zatim predela, mrtvih priroda, boca, predmeta iz njenog ateljea ili, pak, poznati motivi iz Beograda i Ečke. Samo je u jednom kraćem razdoblju, od 1966. do 1971, ona uspela da odstrani gotovo sve što je oblikom prepoznatljivo, voluminozno, opisno, figurativno ili odveć emotivno. Na taj način je u ovom važnom i veoma plodnom stvaralačkom periodu, kada su nastale slike Kompozicija, Uspravna sa ljubičastom, Uspravna sa tirkiznom, Uprošćene forme III, IV i V, Uprošćeni enterijer, kao i Beli bokal, Stočić sazelenom bocom i Mermerni sto, razvila i do koraja ostvarila onu rano, još u Parizu, začetu estetičku ideju o čistom slikarstvu i čistoj slici. Oslobađajući se opisa i time nepotrebnog detaljisanja, njena slika je naprosto izašla na samu površinu, svela se na jedan prostorno i valerski nenametljivo ritmovan sklad bojenih ploha u čijoj se krajnje pojednostavljenoj i na bit svedenoj konstrukciji prepoznaje njen ukupan minuli rad, uloženi trud, bogato iskustvo, golemo znanje i potpuna predanost poslu i pozivu.

Ipak, mogući zaključak da se Ljubica Sokić tokom sedme decenije prošlog veka, poput većine jugoslovenskih umetnika, prepustila onda do agresivne pomodnosti aktuelnim, snažnim i sveobuhvatnim strujanjima raznih vidova apstrakcije, ne bi imao potpunog opravdanja. Razume se, ona nije nikada bila sasvim ravnodušna prema promenama koje su se dešavale u biću umetnosti, a posebno za one u slikarstvu. Budno je i pažljivo pratila sve što se dešavalo u svetu i kod nas. Kao dugogodišnji likovni pedagog, omiljeni profesor slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, učeći mlade ali i prateći izbliza njihov rad, morala je — ako ne zbog sebe, onda zbog njih — da bude uvek obaveštena o matici aktuelnih likovnih zbivanja. Ponešto od tih i tako primanih obaveštenja moglo je da ima, kao što jeste imalo, izvestan značaj i za njen umetnički rad. Međutim, kada se njeno stvaralaštvo posmatra u jednoj celovitoj retrospektivi, onda namah postaje jasno da ona nikada nije činila ustupke hirovima pomodnih likovnih aktuelnosti, osim ako oni nisu logično proisticali iz njenog svekolikog razvoja, tačnije ako se nisu podudarali sa njenim pogledima na umetnost, već usvojenim shvatanjima i formiranim estetičkim stavovima. Retki su umetnici, posebno u Srbiji, čije se stvaralaštvo, poput njenog, odlikuje tako čvrsto uspostavljenom logikom razvoja, u kojem nema skokovitosti, lutanja ili bilo kakve avanture. Ne može se čovek oteti utisku da njen ukupan opus, od prvourađenih dela do mnogih slika što ih je po običaju, posle bezmalo osam punih decenija rada, uporedo stvarala i dorađivala gotovo do poslednjeg daha, predstavlja jednu homogenu celinu iz koje ništa ne strči, niti prekida prirodno građen sled događanja unutar kojeg sve opravdano i očekivano proističe jedno iz drugog. I, kao što se ne može održati tvrdnja da je ona poetiku apstrakcije prihvatila sledeći diktat aktuelnih strujanja u svetu i kod nas, tako se ne može ni poreći da ih je bila svesna i da ih donekle nije sledila. Prihvatala ih je, jednostavno, zato što su se logikom njenog razvoja, njena intimna shvatanja umetnosti i slikarstva u dato vreme podudarila sa opštim kretanjima, tipičnim za vladajuće prilike u celini.

Otuda opredeljenje Ljubice Sokić za jedan vid lirske apstrakcije ne predstavlja nikakvu stvaralačku avanturu nego je, samo, očekivana karika u lancu njenog likovnog razvoja. Trebalo bi tek istaći da se i u njenim radovima koji deluju kao plod apstrakcije mogu prepoznati ili naslutiti predmeti i likovi od kojih je polazila u apstrahovanje, putem redukovanja opisa i detalja. U činjenici da su apstraktno i apstrakcija u slikarstvu Sokićeve bliži površini nego suštini njenog stvaralačkog postupka valja sada tražiti razloge zbog kojih je ona posle 1972, tokom trećeg i najdužeg razdoblja svog umetničkog rada, ostala vezana za jedan vid krajnje osobene figuracije. Stoga, jednako kao što je njen put u drugu fazu rada, tzv. apstraktnu — koja se neoštro omeđuje 1962. i 1972, tekao potpuno ili gotovo neprimetno, tako se i njeno iskoračenje iz ove faze u sledeću, uslovno nerealističko figurativnu, odvijalo na istovetan način. Na primer, dok je njena slika Devojka iz profila rađena 1973. tako da se njen lik jedva razaznaje ispod širokih i ravnih bojenih površina koje u celini značajem potiru crtež, dotle je Devojka za stolom iz 1977. otelotvorena jednom poetski tananom i jasno definisanom crtačkom armaturom.

Ali, da ne bude zabune, trebalo bi istaći da povratak Ljubice Sokić figuri, figuraciji, slikarstvu predmeta i predela, nipošto nije podrazumevao njen povratak realizmu ili realističkom načinu slikanja. Ništa od toga. Postupak kojim je ona organizovala sliku tokom tri i po decenije minulog rada, način na koji je razrešavala na bit svedene elemente crteža, slagala boje u tananom valerskom tkanju, zatim kako je ritmovala prostor i gradila pojednostavljenu kompoziciju, bliži je, metodološki gledano, njenoj fazi "relativne apstrakcije" — kako je s razlogom i tačno odredio Aleksa Čelebonović, nego što se zasniva na iskustvima iz njenog prvog i više realizmom prožetog stvaralačkog razdoblja.

Dakle, ako se za sve što je Sokićeva naslikala posle 1972. može reći da je očekivano, jer prirodno izrasta iz njenih dugom prethodnom praksom brušenih rešenja, trebalo bi odmah naglasiti da je istovremeno i novo, pošto potvrđuje njenu izrazitu stvaralačku prirodu koja ne pristaje na postignuto i dostignuto, nego uvek, ne pitajući za cenu i ne žaleći truda, teži dalje, u neistražene i nedokučene prostore duha i materije. Upravo kao što se to očituje u njenim slikama Motiv iz Grčke (1973) i Zelena kapija (1974), zatim u Mrtvoj prirodi (1975), Devojci sa smeđim rukavima (1977), Devojčici sa narovima (1979), Mrtvoj prirodi (oko 1982), Portretu devojke na plavo-zelenom divanu (1985), Motivu sa Dorćola, jednom iz 1994. i drugom iz 2004, ili na bilo kojem delu iz ovde i sada, u sve zapaženijoj Galeriji RTS-a, ponuđene retrospektive njenog stvaralaštva. Jer, doista, samo ličnosti koje su bez ostatka i do srži posvećene svom pozivu, poput Sokićeve, mogu tako nepokolebljivo, dosledno i uporno da se posvete izvršenju najtežeg stvaralačkog zadatka koji se ogleda u mirenju naizgled protivurečnih zahteva po kojima je svaki umetnik dužan da se neprestano menja, razvija i dorađuje, ali da istovremeno bude uvek svoj i prepoznatljiv.

Da je Ljubica — Cuca Sokić sve stvaralačke zahteve, bez obzira na njihovu složenost i težinu, ispunjavala gotovo do poslednjeg dana, do smrti januara 2009, čovek se lasno može uveriti osvrtom na celinu njenog bezmalo osamdeset godina dugog i plodnog umetničkog puta. Tako se iz osnovnih likovnih elemenata, koji se sadrže u slikama Pijaca i Crvena kuća ili u nekom od njenih ranih autoportreta, kasnije razvilo jedno lirskim nabojem prožeto, valerski prebogato iznijansirano i uvek likovno pročišćeno, u suštini svojevrsno realističko slikarstvo. Međutim, iz svega što se u početku samo naslućivalo nastalo je potom, prvo do 1972, a zatim i dalje do kraja, jedno tanano i složeno slikarsko tkanje, svejedno koliko apstraktno ili asocijativno i potom nerealistički figurativno, kojim je ona stekla izuzetan i nesporan umetnički ugled. Nastalo je, naime, jedno strpljivo traženo i na isti način građeno slikarstvo koje se temelji na krajnje doslednom i praksom potvrđenom nastojanju da se viđeno pretoči u intimno proživljeno i potom svede na bitno, na odnose boje i prostora, na čistu likovnost i njenu realnost. Upravo na jednu suštinski važnu osobinu po kojoj ona, uz Nedeljka Gvozdenovića, Marka Čelebonovića i delimično Ivana Tabakovića, Peđu Milosavljevića i Stojana Ćelića, tvori jezgro vrednosti i odlika po kojima može da se prepozna i tipološki odredi beogradska škola slikanja.

Nikola Kusovac
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Novembar 25, 2015, 01:17:30 pm »

*
LJUBICA — CUCA  SOKIĆ
1914 — 2009
Galerija RTS, Beograd
18. mart — 02. maj 2009.






Varošica (Kratovo), 1936.




Pijaca u Parizu, 1938.
Gvaš na kartonu, 39 x 50 cm
Dole levo: Sokić
Narodni muzej — Beograd




Figura u enterijeru koja šije (Švalja u enterijeru), 1939.
Ulje na platnu, 50 x 61 sm
Dole desno: Sokić
SANU




Pariski atelje, 1939.
Ulje na platnu, 45 x 73 cm
Dole desno: Sokić
Zbirka Aleksandra Milojevića




Stolica sa krpama, 1940.
Ulje na platnu, 55 x 38 cm
Gore levo: Sokić 1940.
Zbirka Aleksandra Milojevića




Autoportret, 1947.




Sremski Karlovci po kiši, 1952.
Ulje na platnu, 50 x 73 cm
Dole desno: Sokić
Narodni muzej — Beograd




Krovovi, 1955—60.
Ulje na lesonitu, 45 c 54 cm
Zbirka Aleksandra Milojevića




Mrtva priroda, 1955—60.
Ulje na lesonitu, 50 x 65 cm
Dole desno: Sokić
Zbirka Aleksandra Milojevića




Kompozicija, 1960.
Ulje na platnu, 60 x 73 cm
Zbirka Aleksandra Milojevića




Kompozicija, 1963.
Tempera na kartonu, 70 x 50 cm
Dole desno: Sokić
SANU




Zelena kapija, 1973.
Ulje na platnu, 70 x 83 cm
Dole desno: Sokić
Zbirka Aleksandra Milojevića




Motiv iz Grčke, 1983.
Ulje na platnu, 73 x 100 cm
Dole levo: Sokić
Zbirka Aleksandra Milojevića
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Novembar 28, 2015, 06:34:14 am »

**
LJUBICA — CUCA  SOKIĆ
1914 — 2009
Galerija RTS, Beograd
18. mart — 02. maj 2009.




LJUBICI — CUCI SOKIĆ

UMESTO ČESTITKE ZA ROĐENDAN I NOVU 2009. GODINU


Novu 1945. godinu ratom razarani i razoreni Beograd, koji su četiri godine jednako nemilice i bezdušno kažnjavali i Nemci i vajni saveznici, dočekivao je sav u nezaceljenim ranama, sa sovjetskim tenkovima na trgovima i ulicama, sa Oznom koja je kažnjavala izdajnike, stvarne petokolonaše i kolaborante, ali i mnoge čestite neistomišljenike sa kojima se po svaku cenu trebalo obračunati, ostaviti ih bez imovine i građanske časti, kako bi se na taj način pripremilo čvrsto tlo novoj vlasti i nastupajućem jednoumlju. I, dok su pobednici, kako im priliči, slavili po dvorovima i od buržoazije, najčešće od uglednih fabrikanata, bankara, trgovaca, profesora univerziteta, visokih oficira, političkih prvaka itd., konfiskovanim vilama, kućama i domovima, snabdevajući se iz svojih diplomatskih i drugih magazina, dotle se onaj ratom ojađen i zbunjen mnogoljudniji deo Beograda, prepušten na milost i nemilost ratnih profitera i bezdušnih crnoberzijanaca, okupljao oko svojih polupraznih trpeza i hladnih peći, da se uz škiljavo svetlo sveća i kandila priseti netom minulih ratnih nedaća, da se pomoli za svoje postradale, u nadi da će se stariji vratiti iz zarobljeništva, a da će njihovi naslednici preživeti strahote Sremskog fronta.

Kratko rečeno, Nova 1945. godina stigla je u raspolućeni Beograd. Na jednoj strani našli su se pretežno došljaci i pobednici, a na drugoj ratom izmrcvareni Beograđani. Ali, bez obzira na razlike, očito je da ni jedni ni drugi nisu odustajali od dobrog starog običaja da se Nova godina dočeka u krugu najbližih, zatim prijatelja i svih onih kojima bi uz ponoćni zagrljaj i poljubac trebalo poželeti bolju i vedriju sutrašnjicu.

Doduše, nisam siguran da je arhitekta i slikar Milan Minić, neimar i vlasnik Hotela Mažestik, smeo i mogao pored netom useljenih i veselih čelnika i naročito čuvara nove vlasti, oteran sa sinom i naslednikom Oliverom u potkrovlje, da okupi svoje bliske prijatelje poput Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića, Zore Petrović, izbeglice Stojana Aralice i tako redom. Pre će biti da se on pridružio njima, da okupljeni negde na Senjaku, možda u mirnom ateljeu ostarelog i bolesnog Tome Rosandića i njegove supruge, jedni drugima požele sve najbolje.

Međutim, pouzdano znam da se nedaleko od Mažestika, na Obilićevom vencu, u stanu i ateljeu slikara Petra Lubarde našla jedna malena ali odabrana družina. Vidim ih i čujem kako živahno raspravljaju o sudbini umetnosti u novim prilikama, o tome kako da se preživi neimaština i počne obnova, zatim kako da se obezbede obećane tačkica bez kojih se ne mogu rešiti nasušne potrebe ili gde mogu da se nabave neophodne životne a gde slikarske potrepštine.

Vidim rano osedelog Petra kako, zanoseći po ljubotinjski, šaljivo dobacuje prijatelju doktoru Dušanu Kusovcu da za njega i njegovu sudbinu ne brine, ginekolozima vazda nešto pretekne. S druge strane čujem otmenog i uzdržanog Eduarda Stepančića kako jadikuje nad sve većim nedostatkom elementarnog slikarskog pribora, nema platna, boja, terpentina, nema četkica, lanenog ulja, sikativa, lakova. Dok istovremeno njegova supruga Natalija sa Jelenom Petra Lubarde razmenjuje, uz recepte jeftinih jela, imena snabdevača i nezaobilaznih crnoberzijanca. Na drugom kraju stola sede jedno naspram drugog Miloš Vušković i Ljubica — Cuca Sokić, koja je samo dve-tri nedelje ranije napunila trideset godina. Nagluvi Miloš, bivši artiljerac, ne ispušta olovku iz ruke i na komadićima izgužvanog papira neumorno crta karikature prisutnih. Cuca mu je okrenula profil i u jednom magnovenju, za ciglo minut-dva, nastaje karikatura koju Vušković potpisuje navodeći "Nova godina 1945". Za to vreme Cuca sa Aleksom Čelebonovićem, koji inače stanuje u obližnjoj Čubrinoj ulici, lamentira nad zlom sudbinom njihove generacije. Pominju tragičnu smrt Bogdana Šuputa, ali i starijeg Save Šumanovića, prisećaju se stradanja Bore Baruha, Jurice Ribara, Dušana Vlajića, nagađaju šta je sa ostalima, gde je i šta radi Mića Nikolajević, kao i njegov cimer iz školskih dana Branko — Lale Stanković. Gledaju fotografiju Aleksinog starijeg brata Marka u partizanskoj uniformi i dive se njegovom učešću u francuskom pokretu otpora. Pridružuje im se u razgovoru čestiti scenograf, izbeglica iz carske Rusije, brižni i pomalo uplašeni Ananije Verbicki. U rukama drži skicen-blok i pokazuje crteže što ih je upravo dolazeći, onako usput, zabeležio na ulicama i trgovima razorenog Beograda. Priča kako je sa balkona Narodnog pozorišta napravio studije za buduću sliku srušene zgrade Uprave fondova, zapravo Hipotekarne banke, u koju će četiri-pet godina kasnije, zahvaljujući slikaru i revolucionaru Moši Pijade, biti preseljen iz zgrade Berze (sada Etnografskog muzeja) i potom otvoren Narodni muzej.

Na šporetu koji je založen ostacima starih slepih ramova i iz ruševina napabirčenim delovima zdrobljenog nameštaja ili parčićima krovnih greda i ragastova što su odoleli požarima, kuva se kafa — cikorija i u tiganju spravlja alva od uprženog pšeničnog brašna zaslađenog dragocenim šećerom. Čaše su prazne, napuniće se jeftinim vinom ili brljom, pred ponoć, ponoćnu zdravicu, ponoćne prijateljske zagrljaje, čestitke i želje da sutra bude bolje.

Da li je bilo baš tako kako sam "video i čuo", kada sam se našao pred Vuškovićevom karikaturom Ljubice — Cuce Sokić, može da posvedoči samo ona, potonji omiljeni likovni pedagog, cenjeni član Srpske akademije nauka i umetnosti, slikar bez čijeg se dela i delovanja ne može zamisliti istorija srpske umetnosti. Drugih više nema među nama, otišli su ili u istoriju ili na zasluženi večni počinak.

Nikola Kusovac
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Decembar 09, 2015, 03:17:53 pm »

**
LJUBICA — CUCA  SOKIĆ
1914 — 2009
Galerija RTS, Beograd
18. mart — 02. maj 2009.






Kuće na periferiji Beograda, 1989.
Ulje na platnu, 60 x 81 cm
Dole desno: Sokić
Rodoljub – Bata Stoiljković, Beograd




Kuća sa zastavom, 1998.
Ulje na platnu, 50 x 60 cm
Dole desno: Sokić
Rodoljub – Bata Stoiljković, Beograd




Motiv sa Dorćola, 2004.
Ulje na platnu, 55 x 46 cm
Dole desno: Sokić
Tijana Stoiljković, Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Januar 13, 2016, 03:06:30 am »

**
LJUBICA — CUCA  SOKIĆ
1914 — 2009
Galerija RTS, Beograd
18. mart — 02. maj 2009.




LJUBICA — Cuca SOKIĆ

slikar, ilustrator i likovni pedagog (Bitolj, 1914 — Beograd, 2009)


Po završetku gimnazije u Beogradu, gde joj je nastavnik likovnog obrazovanja bila znamenita slikarka Zora Petrović, upisala se u Umetničku školu u Beogradu 1930. godine. Tu je studirala do 1934. na Nastavničkom odseku, kod prof. Vase Pomorišca, Ljube Ivanovića i Bete Vukanović, a potom do 1936. na Akademskom tečaju u klasi prof. Ivana Radovića. Neposredno po završetku školovanja u Beogradu otputovala je u Pariz, gde je prvi put izlagala sa grupom jugoslovenskih umetnika 1937. godine. Inače, prvu samostalnu izložbu priredila je u Paviljonu Cvijeta Zuzorić na Malom Kalemegdanu 1939, neposredno po povratku iz Pariza. Do kraja života priredila je ili joj je priređeno više od trideset samostalnih izložbi. Bila je 1940. jedan od osnivača grupe Desetorica. Pored slikarstva bavila se grafičkim dizajnom, intenzivno ilustracijom knjiga, naročito za decu, zatim izradom špica za filmove itd. Kao pedagog radila je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1948. do odlaska u penziju 1972. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je 1968. a za redovnog 1978. godine. Tokom života ostavila je slikarske legate SANU, Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, kao i Muzeju grada Beograda, a poslednjom voljom još mnogim muzejima i galerijama širom Srbije. Za svoj umetnički i pedagoški rad dobila je od 1949. do kraja života petnaestak nagrada, odlikovanja i priznanja, među kojima se ističu Sedmojulska nagrada SR Srbije (1972), Oktobarska grada Beograda (1978) i Vukova nagrada (1993).
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Februar 13, 2016, 04:31:09 am »

*
ZNAMENITE SRPKINJE


LJUBICA CUCA  SOKIĆ: U 38. GODINI POSTALA ČLAN SANU

Učila je od Zore Petrović, čiji je atelje u potkrovlju Kolarčeve zadužbine i nasledila. Usavršavala se u Parizu, ali se vratila Beogradu

U SRPSKU akademiju nauka i umetnosti ušetala je kao treća žena slikar. Učinila je to sasvim tiho. Možda još tiše od svojih velikih prethodnica, Katarine Ivanović i Zore Petrović. A imala je samo 38 godina... Ljubica Cuca Sokić bila je omiljena među kolegama, poštovana među studentima, voljena među ljubiteljima umetnosti. Govorili su joj kako njene slike umiruju, a ona da i njima, kao i svemu što radi, pristupa sa neizmernom čestitošću. Nikada se nikome nije zamerila, pa i kada je imala na koga i zašto da se ljuti, radije je ćutala, nego ružno govorila.
 
Ljubica je rođena 9. decembra 1914. godine u Bitolju. Prvi svetski rat je odredio mesto njenog rođenja, jer se zbog njega njena trudna majka Ruža sklonila iz Beograda u Makedoniju, a potom u Niš. Oca Manojla, novinara i vlasnika "Pravde", koji se povlačio preko Albanije, nije videla do četvrte godine. Kasnije se prisećala kako je saonicama došao do njihove kuće, padao je sneg, a ona je samo stajala na prozoru i gledala ga zbunjeno. Prišao joj je, zagrlio je i podigao uvis, a ona mu je tiho rekla: "Ja tebe znam sa slike".

Nežni i topli roditelji su je puštali da leti na krilima bezbrižnog detinjstva. Devojčica koja još nije znala da piše, crtala je po trotoaru, na papiru i tarabi. Tek što je položila malu maturu, pažnju joj je 1930. godine privukao oglas u novinama, poziv na prijemni ispit za Umetničku školu. Znatiželjna Cuca odlazi da proba, a iz zgrade izlazi kao primljena učenica, koju je komisija jednoglasno proglasila vanredno talentovanom. Prisećala se kasnije kako ju je slikarstvom najverovatnije "zarazila" Zora Petrović, njena nastavnica crtanja u Drugoj ženskoj gimnaziji.

— Blok pod miškom, čas crtanja, Zora Petrović, šetnje sa njom — bile su to Ljubičine asocijacije na trenutke koji su je uveli u svet slikarstva, a da toga nije bila ni svesna.

Zorin atelje u potkrovlju Kolarčeve zadužbine je nasledila 1960. godine, što joj je, kako je priznala, bio najsrećniji dan u životu, jer deceniju i po pre toga nije imala prostora za rad. Do njega je dva puta dnevno dolazila od obližnje Makedonske ulice, u svetlobraon kaputu i sa beretkom na glavi tokom hladnih dana. Pored nje je radila Beta Vukanović, kod koje je završila nastavnički tečaj, posle kojeg se usavršila na akademskom kod Ivana Radovića. Potom je 1936. godine, gladna znanja i željna promena, krenula tamo gde sve vri od umetnosti — u Pariz. Stigla je na dan Sezanove retrospektive, pa je sve vreme provela u galeriji. Tri godine je radila, učila i stvarala u gradu na Seni, izlagala sa grupom jugoslovenskih slikara, u kafanama sretala mnoge umetničke "gromade" poput Pikasa, družila se sa Levijem, atelje delila sa Borom Baruhom... Ali, vratila se Beogradu i počela da radi na prvoj samostalnoj izložbi slika, grafika i crteža, koja je organizovana u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić", a tamo je kasnije često izlagala.

Profesor Jovan Bijelić je njoj i njenim kolegama sa klase predložio da osnuju grupu, kako bi im slike lakše stizale do galerija. Tako je nastao "Deseterac" ili "Desetoro", ali pojedini članovi su stradali u Drugom svetskom ratu. Nemci su već na početku okupacije proterali Ljubicu i njenu porodicu iz Vlajkovićeve ulice u Beogradu i tu se više nikada nije vratila, jer su joj dom posle rata oduzeli komunisti. Sa tugom, ali bez trunke mržnje, pričala je kasnije kako joj je u toj kući ostalo mnogo uspomena, pa i knjiga "Alisa u zemlji čuda", koju joj je majka čitala kada je bila mala.

Ljubica je volela decu i ilustrovala knjige za njih u "Poletarcu" i "Pioniru", govorila je da su oni najiskreniji kritičari. Uživala je da gleda studente na Akademiji likovnih umetnosti, gde je predavala od 1948. do 1972, ali nikada nijednog nije želela da izdvoji jer je verovala da je svako od njih poseban. Kada su već stasali u slikare, imala je običaj da na izložbama razmenjuje slike sa njima. Govorila im je da je Ivo Andrić bio u pravu kada je rekao da zavidi slikarima na sreći da budu usamljeni i nezavisni.

Volela je da se vraća Parizu, ali je na svojim slikama najviše pokazivala ljubav prema Beogradu. Na platnu i sa kičicom u ruci svedočila je o njegovim lepotama, koje su se neretko mešale sa sremskokarlovačkim, jer je bila očarana ovim mestom.

Nikada nije zasnovala porodicu i nije se kajala zbog toga, zato što je njen kredo bio da zbog jedne ljubavi čovek mora da se odrekne druge. A, ona je izabrala slikarstvo i bila mu je odana do poslednjeg dana. Umrla je u 95. godini, 8. januara 2009, sahranjena je na Novom groblju u Beogradu. Sve što je stvorila zaveštala je muzejima i galerijama širom zemlje. [...]

Tatjana Loš | 13.11.2015. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: