Petar Lubarda (1907—1974)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Petar Lubarda (1907—1974)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Petar Lubarda (1907—1974)  (Pročitano 16890 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 18, 2015, 05:26:25 am »

*




PETAR LUBARDA
(Ljubotinja kod Cetinja, 27.07.1907 — Beograd, 13.02.1974)

Petar Lubarda, jedan od najistaknutijih umetnika srpske umetnosti XX veka.

Kao gimnazijalac stekao je prva ozbiljnija znanja o slikarstvu od Jovana Lubarde, rođaka i profesora crtanja u nikšićkoj gimnaziji. Studije slikarstva je započeo u Umetničkoj školi u Beogradu (1925), učeći kod Bete Vukanović, Ilije Šobajića i Ljubomira Ivanovića. Uprkos naklonosti profesora, posle svega nekoliko meseci je napustio Beograd i otišao u Pariz (1926). Kratko je pohađao Academie des Beaux Arts, a zatim je obilazio muzeje, galerije, ateljee pariskih umetnika, upoznavao kritičare i radio u otvorenim ateljeima. U Parizu je ostao do 1932. godine a u međuvremenu je izlagao na Salonu nezavisnih (1927) i priredio u Rimu svoju prvu samostalnu izložbu (1929). U Beograd se vratio 1932. godine, i priredio dve samostalne izložbe 1933. i 1934. godine.

Vratio se u Pariz 1938. i ovog puta ostao do 1940. godine, ali je imao prilike da putuje po Španiji, Nemačkoj, Tunisu, Alžiru i Egiptu. Ratne godine (1941—1943) su prekinule njegova putovanja i kao vojni zarobljenik bio je u logorima u Austriji i Italiji. Po oslobođenju postavljen je za vanrednog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Godine 1946. je otišao na Cetinje gde je učestvovao u fomiranju prvih stručnih likovnih institucija u Crnoj Gori: otvorena je Umjetnička škola na Cetinju (1947) u kojoj je bio predavač i direktor. Bio je jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika Crne Gore (1946) i drugi po redu njegov predsednik. U Beograd se vratio 1950. godine, i u njemu ostao do kraja života. Bio je član Društva srpskih umetnika "Lada", umetničke grupe "Samostalni", Udruženja likovnih umetnika Srbije, Udruženja likovnih umetnika Crne Gore, i Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1959, a za redovnog člana 1961. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja za slikarstvo. Izlagao je na mnogobrojnim kolektivnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Godine 1974. otvoren je legat "Atelje Petra Lubarde" na Dedinju u Beogradu.

U potrazi za svojim slikarskim identitetom on nije polazio ni od jedne škole ili pravca. Njegovo slikarstvo prošlo je kroz nekoliko faza, ali svojim opusom Petar Lubarda ostaje jedan od najdubljih i najosećajnijih kolorista srpske umetnosti. U umetničkom fondu Galerije Matice srpske nalaze se dva dela Petra Lubarde — pejzaži, rađeni u tehnici ulja na platnu. Slika Gruški zaliv, nastala je 1935, a Sremski predeo (Tvrđava) naslikan je 1937. godine. Matica srpske — facebook

Fotografija: facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 18, 2015, 05:31:56 am »

*

PETAR LUBARDA — SLIKE






Plavi izlog, 1930.
ugledmagazine — blogspot
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 26, 2015, 07:32:11 pm »

*

PETAR LUBARDA — SLIKE





Iz starog Beograda, 1937.
Muzej grada Beograd
Izvor: arte.rs





Sremski predeo (Tvrđava), 1937.





Šah (Chess), 1942.
oil on canvas
77 × 77 cm
Izvor: arte galerija
Svetogorska 29 | 11000 Beograd
T +381 11 3241 641 | T +381 11 3243 996
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 04, 2015, 03:03:24 pm »

**

PETAR LUBARDA — SLIKE





Zaklano jagnje, 1940.
Ulje na platnu: 98 x 48,5 cm
Inv. br. 1587


• PETAR LUBARDA — ZAKLANO JAGNJE

Po vrednosti dela, po mestu u istoriji, naročito u razvoju našeg posleratnog likovnog stvaralaštva, Lubarda je izuzetno značajan umetnik. Pažnju na sebe i svoj slikarski rad skrenuo je rano, već početkom tridesetih godina. Slikao je pre svega prirodu i čoveka u pretežno tamnoj, tonski osetljivo nijansiranoj gami, ali i mrtvu prirodu i kompoziciju. Slikom Zaklano jagnje dostigao je vrhunac u svom dotadašnjem slikanju. U trenutku kada je ovo delo nastalo, rat je besneo Evropom i primicao se granicama Jugoslavije. Lubarda, spontani umetnik koji najčešće obrađuje svoj rodni crnogorski kraj, duboko doživljavan uvek iznova, koji slika ljude i prizore mnogo puta sretane, koji slika mrtvu prirodu koju sam aranžira, odjedanput napušta slikanje viđenog i doživljenog i odlazi u simboliku. Zaklano jagnje na njegovom platnu, taj ružni prizor sa krvavom glavom i prosutim crevima, nije više motiv postavljen pred oči slikara, nego simbol nedužnih žrtava koje su već pale i kojih će biti još neizmerno mnogo. Lubarda ne želi da se njegova slika dopadne, on želi njom da uznemiri i opomene daleko ozbiljnije nego što je to činio na svojim slikama sa blagom socijalnom tematikom iz ranijih godina. Taj prizor, nemilosrdan u svom realističkom opisivanju, naslikan rukom velikog majstora koji nepogrešivo gradi svoju sliku postavljanjem pravih boja i odnosa, postaje preteća vizija strahota koje će sledećih godina biti stvarnost čovečanstva.


Tekst i slika:
Muzeji sveta NARODNI MUZEJ
Urednik: Branka Tasić
Izdanje: IRO "Vuk Karadžić", Beograd
Štampa i povez Mladinska knjiga Ljubljana, 1983.
Autor teksta: Nikola Kusovac
 
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 23, 2015, 12:57:04 am »

*

PETAR LUBARDA — SLIKE





Kamena pučina, 1951.
ulje na platnu, 72,5 x 91,5 cm
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 23, 2015, 12:57:12 am »

*

PETAR LUBARDA — SLIKE





Usamljeni jahač (Kosovo), 1969.
Kuća legata
Legat Petra Lubarde — facebook





Kosovska bitka, 1953.
kombinovana tehnika/platno, 172,5 x 190,5 cm
Kuća legata
Izvor: Legat Petra Lubarde — facebook


"I kada je došlo do boja i nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto gde se ovo događalo. I toliko se krvi izlilo da se kroz izlivenu krv poznavao i trag konjski, i bi mnogo mrtvih bez broja..."

"Nije to opersko insceniranje rata, ni vihor bitke u stilu baroka. Pre bi se reklo da su smrt i život sagledani iz perspektive legende i vremena koje sve rastapa. Tajanstveno naivno i samo izdaleka, po vizirima vitezova i po konjima koji se propinju, podsecajući na Uccellove avetinjskeslike konjice. To je istorija bitke koja se odigrala, jednom, bilo kad, sa one strane planine stvarnoga. Od toga je postao rat u rđasto-crvenom i kao emajl plavom, u prigušenom okeru i ljuto zelenom. Konj, vitez i pešadija utkani su u goblen bezdimenzionalnosti snoviđenja".
Bihalji-Merin, Oto
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 23, 2015, 02:09:59 am »

*

PETAR LUBARDA — SLIKE





Zora nad Beogradom, 1972.
Materijal: lesonit
Tenika: emajl
Dimnzije: 170 x 130 cm
Fotografija: mgb.org.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Decembar 23, 2015, 02:23:22 am »

**

PETAR LUBARDA (1907—1974)

Retrospektivna izložba slika 1927—1967.

(20. maj—3. avgust 1967)

Za Lubardu je napisano da "sredinom ovog veka . . . u našem slikarstvu ima onu ulogu koju je početkom imala Nadežda. Njegova izložba 1951. znači datum: završetak jednog poglavlja naše umetnosti i početak drugog" (M. B. Protić). To mišljenje je opšte prihvaćeno i najbolje ga je ilustrovala i potvrdila održana retrospektiva koja je, komponovana po hronološko-istorijskom i estetičkom kriterijumu, selektivno obuhvatila Lubardino 40-godišnje slikarsko stvaralaštvo. Kroz 100 slika rađenih tehnikom ulja na platnu i lesonitu prikazana je čitava Lubardina tematska i stilska geneza od pariskog perioda (1927—1931), beogradske faze (1932—1938) kada je još slikao u duhu međuratne tradicije sa naglašenijom socijalnom notom i slika nastalih u zarobljeničkom logoru (1941—1944), preko prekretničkih dela izlaganih na istorijskoj izložbi 1951, monumentalnih epskih ciklusa tematski grupisanih oko ključnih kompozicija "Kosovski boj" i "Bitka na Vučjem Dolu" (oko 1953) i motiva iz Brazila (oko 1955), do radova inspirisanih boravkom u Indiji (1963), ciklusa "Put u kosmos" i slika novijih datuma u kojima je Lubardin apstraktni ekspresionizam dosegao nove granice dramatičnog evokativnog izraza. Uvodnu studiju napisao je Miodrag B. Protić a realizaciju i postavku izložbe, kao i katalog sa biografijom, kataloškim delom i bibliografijom, uradio je Dragoslav Đorđević u saradnji sa Ljiljanom Simić i Draganom Vranić. Monografski katalog sadrži 99 crno-belih reprodukcija, portret umetnika, jednu vinjetu i prevod celokupnog tekstualnog dela na francuski jezik.

Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Decembar 23, 2015, 02:57:40 am »

*

SIMBOL NEPRIKOSNOVENOG UMETNIKA


"Niko na mene nije vršio neki direktni uticaj. Moje neznanje sačuvalo me od podražavanja bilo koga. Tom neznanju imam samo da zahvalim. Slikao sam tako isključivo vođen svojim instiktom. A moj najveći učitelj bila je zapravo Crna Gora"

Ove godine se navršilo 40 godina od smrti Petra Lubarde, jednog od najvećih slikara proteklog veka. Stvarao je u vremenu velikih slikara Jovana Bijelića, Ivana Tabakovića, Petra Dobrovića, Mila Milunovića, Stojan Aralice, Peđe Milosavljevića, Alekse Čelebonovića... umetnika koji su svaki na svoj način dosegli umetničke vrhove.

— Lubardina zaista originalna umetnost teži rascvetavanju, prijatnosti, prostoru; ona je stvorena za dimenziju zida i takođe, po svojoj posnoj materiji, za materiju zida. To je životna umetnost i zato dražesna umetnost: oblaci slede svoj vlastiti polet, oni imaju i poznaju svoju poeziju; boje su izvrsne, svojstvene lepoti koja se ne može sresti drugde; možda je njihova tema narodnog porekla — i, bez sumnje, sve ono, što u njemu izgleda kao neuporedivo, vezano je za mesto i narod odakle je umetnik ponikao i koji, ako nisu dovoljni da ga objasne, oduševljavaju i podražavaju njegovu živu i snažnu ličnost. Ličnost koja se izražava bez ičega nameštenog, nego prirodno, prema svojoj neophodnosti, i koja se dopada neposredno, jer se u njoj uočava ovaj tako privlačan i redak sklad: snaga sjedinjena s ljupkošću — mišljenje je zadivljenog Žan Kasua pred slikama Petra Lubarde.

Taj zaista neprikosnoveni umetnik u sferi slikarstva govorio je da ni sam nije znao kad je počeo da slika. Činilo mu se da je počeo još u osnovnoj, a potom nastavio u srednjoj školi. Sve ono što je do tog vremena video od slika bile su poneka ikona i "anzis" karta. Ni o slikarima i slikarstvu nije imao nikakvu predstavu, potrebu za slikanjem osećao je nagonski, onako kao što se oseća glad, tako da je sve drugo zapostavljao i zato su smatrali da od njega neće biti ništa. Odlazak u Beograd na Umetničku školu otvorio mu je vidike, ali nedovoljno i zato odlazi kod daljeg rođaka u Pariz. Obilazi muzeje, galerije, i čuveni Luvr. Imena Ticijana, Rembranta, Goje... ne znače mu mnogo, ali je pred njihovim slikama stajao opčinjen. Najviše mu se dopada El Greko, njegovi motivi i boje, kao i Sezan. Pokušavao je da dokuči "šta se krije ispod kore", na kakav način je napravljeno sve to. Trudio se da otkrije tajne velikih umetnika, tajnu stvaranja velikog dela.

"Svi ovi silni utisci koje sam upijao požudnošću instiktom sirove i naivne prirode gomilali su se u meni i spleli u čudno klupko. Kada sam se malo smirio, počeo sam da slikam onako, "za svoj groš", prema svojoj ćudi. To je, u svari, bilo moje učenje. U njemu sam sam sebi bio učitelj. Niko na mene nije vršio neki direktni uticaj. Moje neznanje sačuvalo me od podražavanja bilo koga. Tom neznanju imam samo da zahvalim. Slikao sam tako isključivo vođen svojim instiktom. A moj najveći učitelj bila je zapravo Crna Gora. Moj boravak u Crnoj Gori po povratku iz Pariza značio je za mene mnogo. Slikao sam sa žarom njene motive, meni drage i dobroznane iz djetinjstva. Interesantna je ta pojava da baš ono što smo primili u djetinjstvu počinje u zrelijim godinama da se manifestuje u umjetnikovoj svijesti i kad nešto slika, on u stvari, prenosi emocije i doživljaje koje je tada primio..."

Slikar i pesnik Svetislav Mandić, autor antologijskih pesama "Zvezdara" i "Raški slikar" povodom Lubardine izložbe u Galeriji Udruženja likovnih umetnika Srbije, napisao je pesmu — uzdarje slikaru Lubardi za darovane nam radosti njegovih slika, meseca maja 1951. godine, u kojoj opeva epski moralni svet nekih Lubardninih stvaralačkih izvorišta.

Inače, istoričari umetnosti tu Lubardinu izložbu 1951. godine smatraju antologijskom iz razloga što je označila magistralne tokove umetnosti druge polovine XX veka. Pesma Svetislava Mandića nosi naziv "Pretci" i prvi put je objavljena u NIN-u, maja 1951. godine.

Petar Lubarda rođen je na Ljubotinju 1907. godine.


POEZIJA U PRIRODI

Predeo Petra Lubarde je jednostavan i jasan, zato što je slikaru jasna ideja o kraju koji radi. Kao što na slikama starih majstora, koji su imali čistu religioznu ideju, nema anđela, krilatih međustvorova, tako u predelu G. Lubarde nema nikakvog usklađenja prirode... G. Lubarda oseća u prirodi onu poeziju koja je davno pre stvorenja ljudi započela, kad nije bilo drugo sunce, voda, kamen i oblak i kad je sva zemlja bila Crna Gora.

Isidora Sekulić


Slikarske studije započeo je na Umetničkoj školi u Beogradu 1925. godine. Posle godinu dana odlazi u Pariz kako bi studirao na Academie des Beaux — Arts. Tu ideju napušta i obilazi galerije i muzeje u Parizu. Učestvuje na nekim izložbama (Salon nezavisnih, Izložbe grupe jugoslovenskih umetnika.... ) Priprema i svoju prvu izložbu koju će 1929. otvoriti u Rimu. U Beogradu, gde živi od 1932. do 1938. godine ima tri izložbe. U Parizu 1937. godine na međunarodnoj izložbi dobija Grand pri. U Hagu 1940. dobija prvu nagradu.

Zatočeništvo u ratnim godinama utiče na njegovo slikarstvo. Radi čitav niz slika s logorškom temtikom: Zarobljenici u njemčkom logoru, Stari zrobljenik... Sve vreme rata je u koncentracionom logoru u Kremsu.

Na Cetinju 1946. otvara prvu umetničku školu. Predavač sa njim je i Milo Milunović.

Od 1950. godine živi u Beogradu. Član je i udruženja likovnih umetnika Crne Gore i ULUS-a i stalni član galerije Penelope u Rimu. Studijske boravke provodi u Francuskoj, Španiji, Italiji, Nemačkoj, SSSR-u, Brazilu, Engleskoj, Belgiji, Siriji i Libanu.

Bio je član SANU i vanredni član JAZ-a.

Nosilac je najznačajnijih nagrada i priznanja, osim pomenutih i Prve savezne nagrade FNRJ, Prve republičke nagrade Crne Gore (1949), Internacionalne otkupne nagrade Bijenale Sao Paolo (1953), Nagrade Bijenala u Tokiju (1955), Oktobarske nagrade grada Beograda (1955), nacionalne nagrade Gugenhajm u Njujorku (1956), Sedmojulska nagrada RS Srbije (1964), Orden bratstva i jedinstva Beograd (1965), Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem, Beograd (1965), Nagrada AVNOJ-a (1966), Prva nagrada cetinjskog Likovnog salona "13. novembar" (1967), Spomen-plaketa grada Beograda (1969), Umetnička povelja "Rabindrant Tagore" , Kalkuta (1970), Herderova međunarodna nagrada, Beč (1973).

Bio je počasni građanin Slovenjgradeca i Kragujevca.

Umro je 13. februara 1974. godine u Beogradu. Sahranjen je, po sopstvenoj želji na beogradskom Novom groblju.


ESTETIKA JEDNOG DRUKČIJEG DOBA DRUGE POLOVINE XX VEKA

Povodom slikareve smrti 1974. Miodrag B. Protić napisao je:

"Gotovo svaki dan sam odlazio u njegov atelje; slikao je često u mom prisustvu. Kada me ne bi bilo dan-dva, telefonirao je ili slao po mene. Bio je to znak da je stvorio novu sliku; i odista obično sam ga zaticao pred njom — ozarenog, pomalo zbunjenog iznenađenog — i sam je gotovo sa čuđenjem gledao u platno pred sobom; u "Konje" kako se u narandžastom požaru propinju gotovo do stropa ateljea, bojeći zidove svojim odblescima; ili "Aldebaran" , ili "Noć u Crnoj Gori" ili "Fosile".

Pitao je šta mislim — tražio argumente, analizu — slušao, zapitkivao, proveravao, merio proizveden utisak. Po završenoj seansi, svaka nova slika kao da je bila suviše nova, čak i za njega — rušila je temelje svega što je u Beogradu i Jugoslaviji smatrao "dobrom slikom i emanira estetiku jednog drukčijeg doba, druge polovine dvadesetog veka."

Đorđe Kadijević, istim povodom piše: "Tako je Lubardino ime postalo simbol onog neprikosnovenog svojstva umetnosti koje apstraktnim rečnikom nazivao slobodom stvaralaštva. On sam, nakon svega, ostao je po strani, nesklon mesijanskom ponašanju, povučen i ćutljiv, udubljen u tajne apstraktnog slikarstva kome je u nas, prokrčio put, a koje mu, možda, nije uzvratilo plodom po zasluzi." Otud, zar, već za života delovao je kao legenda, a njegovo delo kao deo mitskog oreola njegove ličnosti. Imao je dve osobine koje su predslovile tu pojavu, za sad bez primera u našoj umetnosti: nagonsku usmerenost prema iskonskim, sudbinskim temama i jedinstvenu moć da autentično izrazi epski sadržaj. Ta svojstva obeležavaju konture njegovog dela što uhvata golemi dijapazon, od mladalačkog postimpresionizma ranih crnogorskih i pariskih pejzaža, preko snažnog do brutalnosti, suštinskog ekspresionizma "Utrobe", do grandioznog, epskog simbolizma "Kosovskog boja."


JER DATO JE NJEMU

Petar Lubarda kad slika ne otvara samo oči, već slikajući jedan crnogorski pejzaž ili ma šta drugo, uzbuđen je gorkim mirisom pelina, srce mu jače zakuca čujući među stijenjem skrivenu tužbalicu, čaktar nevidljivog stada koje negdje među suncem opaljenim kršem pase. Sve to zajedno u njemu se stapa, vri, uzbuđuje ga do maksimuma. On to prenosi na platno, i, htjeli mi ili ne, primorava nas da djelo volimo, jer je dato njemu što mi većinom podsvjesno osjećamo, što bismo htjeli da kažemo. Vrlo su rijetki oni kojima je dato da mogu to izraziti.

Milo Milunović


Datum Lubardine smrti jedan je do onih trenutaka za istoriju kada se prožimaju smrt i legenda, tvoreći karakteristični, čudni spoj smerne pobuđenosti i divljenja, u kome gotovo da izostaje žalba za životom čoveka što se ugasio. Vesti da Petra Lubarde više nema, koju svet prima, opire se ono osećanje satisfakcije života koje istinskog umetnika nikad ne svrstava među mrtve. Kao da u smrti ne može biti toliko tame da proguta taj život nakon toliko viđene svetlosti.

Lubardine slike: Glava seljaka (1937), Zarobljenik (1942), Na putu za logor, Majka sa detetom (1924), Donji kraj (1947), Cvijeće u vazi (1947), Vagonet (1948), Šipak u cvatu (1948), Brda (1949), Stijene (1949), Brajići (1950), Bitka na Vučjem dolu (1950), Oktopod (1950), Noć u Crnoj Gori (1951), Kosovska bitka (1952), Prvi srpski ustanak (1953), Između dana i noći (1955), Sutjeska (1955), Jutro — Pogled sa Lovćena (1958), Industrijalizacija (1959), Ukršteni putevi (1961; Put u kosmos (1962), Bik (1966), Vatreni zid (1967), Bizon (1967), Prometej (1967), Djevica(1968), Na kuću ti gavran pao (1951)... nalaze se u Narodnom muzeju Crne Gore na Cetinju, rečito govore da "svi davno živi danas nisu mrtvi" kako je slikar jednom zapisao.

Milica Kralj

(Iz štampanog izdanja magazina "Srpske novine")
srpskenovinecg | 06.02.2015.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Decembar 23, 2015, 03:02:34 am »

*

LUBARDA O SEBI


"Ja sam ja i svet slikam po svojoj volji. Uzburkam more, da se zapeni kao šampanj. Rasklapam bregove. Crvene stene kršnih predela, plave senke u podne, žuti strah smrti, beli krik galebova, sve su to boje moje palete"

"Ja želim da u centrumu svoga umetničkog interesovanja sačuvam čoveka i njegov udes"

"Ja ne pripadam školama, ja stvaram školu! Da ne mislim da sa svakom slikom donosim nešto novo, svakako ne bih ni slikao, a kamoli izlagao. Ovakvo slikarstvo ne trpi okvire drugih škola. Sve što slikam dalje, slikam bolje!". [Objavljeno u "večernjim novostima"]

"U socijalizam verujem, ali ne kao u religiju. A to bi trebalo da znači da je taj proces završen, da je ovako dobro, kako jeste. Ja sam za kretanje, za otvorena vrata u umjetnosti. To je bitan ulog za jedan novi kvalitet. A kvalitet nastaje samo uočavanjem novog tla, koje još ne posjedujemo u našoj svjesti... (1951)".

"Nekoliko godina radio sam pripreme za jednu veliku kompoziciju. Nije vazno gdje sam želio da je izvedem — i danas je sve to palo u vodu. Radilo se o velikoj panorami pokolja kroz vjekove. Ko god je došao u ove krajeve klao nas je. To nisu bili ljudi, već ljudožderi, koji sa ljudima nemaju ničeg zajedničkog. I eto, propalo je nekoliko godina moga rada. Za srce su me ujeli!"
Intervju / PETAR LUBARDA Siniša Vuković i Momo Kapor / NIN 04.06.1967.


DRUGI O LUBARDI


"Ako se traži smiso jednog života koji je završen, ako ima utehe pri poslednjem oproštaju od čoveka i prijatelja, onda je to kada umre umetnik, veličina, i vrednost njegovog dela koje ne nailazi na prpreke u prostoru i vremenu, već ostaje da nadživi, trajno i večno." B. Otašević // iz članka: Sahranjen Petar Lubarda ... 1974.

"..moderan čovek suviše mnogo zna, suviše dugo pamti da bi se mogao zadovoljiti šarmantnom, naivnom, bidermajerskom predstavom stvarnosti. Proširene svesti opterećen iskustvom — koje je njegova slava i njegovo prokletstvo — on mora revolucionatrno da ruši stare i stvara nove celine, koje bi to iskustvo potpunije sintetizovale i njega samoga do kraja izrazile.." Miodrag B. Protić iz kataloga // Petar Lubarda 1951—1961. Beograd, Kulturni centar Beograda, 1961.

"Uzbuđenje je bilo veliko, kao da je repatica udarila usred grada", pisao je retroaktivno Lazar Trifunović o recepciji izložbe Petra Lubarde održane maja 1951. godine u galeriji ULUS-a u Beogradu. Međutim, već sam katalog te izložbe trasirao je takav efekat. U tekstu Miodraga B. Protića stajalo je da se njome ispisuje "nova stranica u hronici naše savremene umetnosti", a u tekstu Peđe Milosavljevića da je vreme u kome su ukotvljeni ti radovi "doba kovanja novih oblika, početak nove 'geološke' epohe". Lubarda u to vreme, po pisanju Lidije Merenik, ne samo da na veoma odlučan način raskida sa doktrinom socijalističkog realizma, već odustaje i od težnje sa kontinutetom sa umetnošću koja je socijalističkom realizmu prethodila, te time "stvara verovatno najizrazitiji estetski zaokret u odnosu na sopstvene slike međuratnog perioda, ali i na dostignuća stvaralaca čitave prethodne generacije."
Stevan Vuković // iz kataloga Kuće legata "Legat Petra Lubarde"

"Pregledom nekoliko monografija o Petru Lubardi utvrđeno je da ne postoji nijedan podatak o karakteristikama njegove slikarske tehnike. Ona se svakako menjala kroz pojedine faze slikarevog rada, verovatno i zbog uticaja koji su ga ohrabrili da eksperimentiše različitim materijalima. Pouzdani podaci o originalnoj slikarskoj tehnici, korišćenim materijalima i tehnologiji izrade slikarskog dela neophodni su za određivanje strategije konzervatorskog tretmana. Čak i ono malo podataka o delima, bilo je dovedeno u pitanje, jer se nije sa sigurnošću znalo koje metode su kolege koristile za identifikaciju slikarskih tehnika Petra Lubarde, kada su slike zavedene kao zbirka Legata. Iako često pokušavano, određivanje tipa boje vizuelnim metodama može biti potpuno nepouzdano, jer je svako vezivo sposobno da proizvede široki raspon završnog izgleda. Analize veziva na dve Lubardine slike, kod kojih je bojeni sloj delovao potpuno identično, dale su potpuno različite rezultate u identifikaciji korišćenog slikarskog medijuma. Analize su obavljene i u Rimu i u Beogradu, potpuno nezavisno jedne od drugih, kako bi se pre početka tretmana uporedili rezultati i donela odluka o predstojećem konzervatorskom tretmanu."
iz kataloga Legat Petra Lubarde / Vanja Jovanović, Bojan Nikolić / CIK

Tekst preuzet sa: Legat Petra Lubarde — facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Decembar 24, 2015, 07:16:30 pm »

**

LUBARDA, 1907—2007, Između slike prirode i prirode slike
Muzej istorije Jugoslavije, 15.03 — 26.04.2008.



                                Ja sam ja i svet slikam po svojoj volji, Petar Lubarda

U organiozaciji Muzeja savemene umetnosti iz Beograda i Narodnog muzeja Crne Gore na velikoj površini od 2000m2 Muzeja istorije Jugoslavije postavljeno je preko 170 slika iz svih perioda Lubardinog stvaralaštva preuzetih iz kolekcija Narodnog muzeja iz Beograda, Muzeja savremene umetnosti, Narodnog muzeja C. Gore, Galerije Matice Srpske, Galerije Pavle Beljanski i mnogih privatnih kolekcija. Petar Ćuković, autor obimnog i analitičkog teksta kataloga kao i same izložbene koncepcije, opredelio se da celokupni Lubardin opus obradi kroz 11 različitih celina, obezbeđujući za njih isto toliko prostornih podela, "soba". Imenujući svaku fazu po njenim glavnim karakteristikama, Ćuković poetski "podignuto" ali i utemeljeno usložnjava i razlistava izložbu svojom inventivnom kustoskom intervencijom. Ova, manje hronološka a više psihološko-situaciona diferencijacija Lubardinog opusa nosi naslove kao što su Mora, Samoća, Zjap, Plod, Čvor, Krik, Logor, Zločin, Sev, Epilog.


MORA I SAMOĆA

Ovo su slike tamne game mladog Lubarde koji se upravo vratio iz Pariza. Učio je slikarstvo, ne na akademiji već obilazeći galerije i gledajući remek-dela istorizovanih velikana, Ticijana, Rembranta, El Greka, Sezana. Nakon izlaganja u Salonu Nezavisnih i prvih pohvala u pariskim novinama (Le Monde, Nouvelle Litteraire...) on u domovinu stiže sa izvesnom umetničkom reputacijom. Na pejzažima kao što su Rijeka Crnojevića ili Sremski predeo očigledna su turobna i teskobna raspoloženja, dok je u podtekstu anticipirana epsko-dramatična potka budućih radova. Kompozicija Zaklano jagnje iz 1940. iako do sada uglavnom tumačena kao zlokobna najava ratnih dešavanja mogla bi se danas posmatrati sa antropološkog aspekta kao prizor jedne crnogorsko-brdske realije vezane za ishranu tj. predstojeći svečani obed.


ZJAP, ČVOR I KRIK

Na kompozicijama kao što su Fantastični predeo(1951.), Kvrgava stijena (1952.) dolazi do zaokreta u tretiraju pejzaža, do promene slikareve vizure. Njegov pogled se penje i uzdiže nad pejzažom. Stepen apstrakcije se povećava, prizor širi a žarište slike dobija formu zjapa ili zeva koji kao takvi nose ideju sukoba. Isidora Sekulić je krajnje nadahnuto pisala o herojskoj i univerzalističkoj snazi ovih pejzaža — ... Kao da je cela planeta Crna Gora — ili — Lubarda se goni sa prirodom, bukvalno govoreći, ima vlažno, mirno oko visinskih ptica, koje gledaju da bi našle i uzele — Lubarda je uvek ''bio gladan" svoga zavičaja i ambijent Crne Gore na njegovim slikama nije samo slikarski motiv već takoreći fizička hrana. Iz te jake spone tla i njegove ličnosti proističe ''opipljiva'' arhetipska snaga naslikanih krševitih predela. Od 1948. do '51. nastaje najveći broj tih krečnobelih praoblika, krupno kadriranih stenskih gromada sublimiranih u "čistu pikturalnu materiju" (Mića Bašićević) i upravo one predstavljaju temelj njegovog radikalnog umetničkog zaokreta. U kvalitetu boje i specifičnim "obrubima" kompozicija čitljiv je, ne direktni ali snažno proživljeni, uticaj vizantijskog freskopisa. (1948. Lubarda obilazi srednjov. manastire Srbije i Makedonije).

Po mišljenju Petra Ćukovića, najčešće izlagana slika Noć u Crnoj Gori (1951.) simboličnim učvoravanjem linija u samom središtu kao i apstraktno-aluzivnom formom predstavlja sam vrhunac autorovog nemimetičkog transponovanja sveta prirode u autonomni svet slike. Motivima kao što su Guslar, Konji, Kosovski boj, takođe iz prve polovine pedesetih, Lubarda postepeno ulazi u sferu mitopoetske evokacije prošlosti, uslovljene njegovim dubokim uverenjem da se novo društvo mora zasnivati na osećanju "trajnosti jedne kulture", na prenosu njegovih etničkih potencijala.


SEV I EPILOG

Niz slika među kojima ponajviše Venecija, Jutro (Pogled s Lovćena) i Ukršteni putevi s kraja šeste i početka sedme decenije, nose lazurniji namaz boje, estetsku pitkost i laki automatizam ruke što ih naizgled tj. samo formalno približava tašizmu, lirskoj apstraciji, (enformelu) ali ih po generičkom duhu (postupku građenja slike) suštinski od njih razlikuje.


RAZLIČITI KONTEKSTI SAGLEDAVANJA

Kontekst iz koga su sledila tumačenja Lubardinog dela pokazuju pokušaj direktora Narodnog muzeja sa Cetinja, Petra Ćukovića da kroz svoj nov, originalan i nešto "izmešten" pristup prikaže Lubardu kao hijerofanta — ne subjekta, već tumača i odgonetača tajni prirode i sveta a njegovo delo kao jedan ontogenetski, slojeviti razvojni postupak. U katalogu je zastupljeno i drugačije, takođe vredno i neophodno tumačenje prof. Ješe Denegrija koji Lubardino delo sagledava i kroz ideološki kontekst. Nakon kratke posleratne izolacije kada su Lubardu zajedno sa Milom Milunovićem proglasili za "desne formaliste" i kao predavače odstranili sa beogradske likovne akademije, 50ih i 60ih dolazi do približavanja i plodotvornog susreta državne politike i Lubardinog slikarstva. Njegova izložba u Kulturnom centru Beograda, 1961. zamišljena je kao prateći reprezentativni kulturni događaj povodom Prve konferencije Nesvrstanih zemalja. Kulturne institucije Jugoslavije promovišući tako jednog modernistu zadobijale su, u velikom svetu, liberalnu auru i demokratski legitimitet.


P. Lubarda, Bitka


NAGRADE

Svojevrsna podudarnost kulturne politike zemje sa slikarskim i socijalnim angažmanom Lubarde obezbediće mu status "državnog umetnika" što nipošto neće ugroziti njegov realni umetnički dignitet koji će pored domaćih, potvrditi i mnogobrojne validne međunarodne nagrade: 1937. Grand Prix na Svetskoj izložbi u Parizu, 1939. prva nagrada na Internacionalnoj izložbi u Hagu, 1953. Internacionalna otkupna nagrada na II Bijenalu, Sao Paolo, 1956. Nacionalna nagrada Guggenheim, Njujork, 1973. Herderova nagrada, Beč. ...


NAZIV I KARAKTER POSTAVKE

Lakonskim nazivom ove dugo čekane retrosprktive slika Petra Lubarde "pogođena" je srž dinamičkog likovnog razvoja velikana naše visoke moderne. Ceo predratni period odlikovaće najšire rečeno, slikanje po prirodi, dok će prelomnim, tj. sopstvenim preumljenim slikarskim obrtom fokusiranim u sredinu prošlog veka (izložba u ULUS-u, 1951.), Lubarda uspeti da se otrgne od neposredne uslovljenosti motiva iz prirode, nezanemarujući ga ali transformišući ga u elemenat same slikarske problematike, u likovni zadatak koji mora da rešava u okviru autoriteta neprikosnovene prirode slike.

Ovu cirkularno-ambijentalnu postavku klasičnih slika prate iscrpni tekstovi na zidovima kao putokazi i tumači svake pojedinačne celine. Na velikom plazma ekranu sve vreme se "vrti" arhivski TV materijal vezan za Lubardinu umetnost. Veoma značajno, stručno vođenje kroz postavku takođe je obezbeđeno.


ČITANJA

Mnogi domaći i strani istoričari umetnosti (Protić, Trifunović, Kasu,Rid, ...) kao i pisci, slikari iznosili su svoje analize i viđenja o realno zagonetnoj privlačnosti Lubardinog dela. Njihovi pogledi su utkani u naša dosadašnja, pa i ova, poimanja i obrazlaganja slikarevog rukopisa. Ostaje velika znatiželja kako će na "fenomen Lubarda" reagovati mlađa stručna i ostala zainteresovana publika. Kao i pitanje — Da li postoje i kakvi su potencijalni, savremeni diskurzivni rukavci kojima bi se gabaritna i duboka slikarska misao Petra Lubarde mogla resorbovati?

Svetlana Jovičić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Januar 06, 2016, 12:37:20 am »

*
članak u vreme: STOGODIŠNJICA ROĐENJA PETRA LUBARDE


KA UNIVERZALNOM


Lubarda je studije slikarstva započeo u Beogradu 1925, gde je došao iz rodne Crne Gore. U Beogradu, međutim, posle svega nekoliko meseci odustaje od školovanja i sa nepunih dvadeset godina odlazi u Pariz da uči slikarstvo. Ubrzo napušta i ove studije, ali se u Gradu svetlosti samostalno obrazuje po pariskim muzejima, galerijama i ateljeima, kao i učešćem na grupnim izložbama.

Već 1929. godine u Rimu je otvorena prva njegova samostalna izložba, a narednih godina izlaže i biva nagrađivan po najvećim evropskim metropolama. Ovaj uspon prekida početak Drugog svetskog rata, kada Lubarda neposredno po okupaciji biva zarobljen u blizini Topole, odakle biva deportovan u Nemačku, u koncentracioni logor.
 
Posle oslobođenja vraća se u Beograd, a tada dolazi po njega najteže doba. Njegov otac, inače oficir kraljevske vojske, biva streljan po presudi komunističke vlasti, a da mu se pri tom nije znao ni grob gde je ukopan. Zatim Lubardi umire brat, a uskoro je preminuo i slikarev tek rođeni sin.

Uprkos takvom usudu, upravo tih godina nastaje veliki broj Lubardinih prepoznatljivih slika. Tada učestvuje i u pokretanju prve umetničke škole u Crnoj Gori, na kojoj je bio i jedan od predavača, a 1951. otvara impozantnu samostalnu izložbu u Beogradu (sa preko pedeset slika), koja je označila odlučan modernistički raskid sa socrealističkim stilom u srpskom slikarstvu, i napravila nepovratni zaokret na likovnoj sceni tadašnje Jugoslavije.

Mada je retko izlagao, svaka njegova potonja izložba, kako u zemlji tako i u inostranstvu, bila je važan kulturni događaj, čemu se divio i veliki Henri Mur. Za dopisnog člana SANU Lubarda je izabran 1959, a za redovnog 1961. godine.

Iako je uvek negirao da se povodio za slikarskim školama, stilovima i pravcima, u ranim njegovim, mahom realističkim, radovima oseća se uticaj klasičnih majstora, dok u posleratnom slikarstvu postepeno naginje apstraktnom ekspresionizmu i prenošenju značenja na vanvremensko i univerzalno, iako je inspiraciju za svoja najbolja dela nalazio u kosovskoj epici, guslarskoj pesmi, narodnoj tradiciji i nacionalnoj istoriji.

Sredinom 60-ih Lubarda počinje da istražuje nove slikarske tehnike, da u radu na slici koristi industrijske proizvode i druge neuobičajene slikarske materijale. Upravo tada (1964) Upravni odbor Spomen-parka naručio je od njega umetničko delo za tada još nesagrađenu zgradu Muzeja "21. oktobar". Iako nikada ranije nije slikao po narudžbini, Lubarda je ovu ponudu sa zadovoljstvom prihvatio i odgovorio da će to uraditi bez ikakve materijalne nakoknade.


Jedini uslov

Po rečima istoričarke umetnosti Jelene Davidović, koja je dugo proučavala Lubardino delo, ovaj umetnik je za oslikavanje kragujevačke tragedije obnovio svoja sećanja na pogubljenja nevinih i strahote koje je video u zarobljeništvu, uz duhovni oslonac na Njegoveše stihove: "Na grobu će iznići cvijeće / za daleko neko pokoljenje."

Tako je nastao ciklus "Kragujevac 1941", koji sadrži 27 slika na temu kragujevačke tragedije. Slike su različitih formata, od malog do monumentalnog, a od slikarskih tehnika Lubarda je koristio tempere, gvaš, ulje, kao i industrujske tehnike poput kazeina i auto-laka, čime su radovi dobili izoštren, leden sjaj.

Slike su prvi put izložene u Kragujevcu 1968. u Legatu Ljubice Filipović, a naredne godine bile su predstavljene u Kulturnom centru Beograda, što je bio jedini put kada su izašle iz Kragujevca. Kada ih je potom zvanično predao Spomen-parku, Lubarda je uz slike ostavio pisanu oporuku u kojoj, kao jedini uslov, zahteva da slike stalno budu izložene u Kragujevcu, odnosno da se ne izlažu u drugim mestima ni državama, i to niti kao kolekcija niti pojedinačno:

"Slike su rađene različitim tehnikama i predstavljaju jedinstvenu kolekciju i nedeljivu celinu. Kao što pokazuju i njihova imena od "Sećanja na 1941" pa do "Šupljeg šlema" — one zajedno čine neku vrstu likovnog romana na temu nečuvenog stradanja jednog grada i njegovih ponosnih građana. Slike su namenjene Kragujevcu i želim da se ne kreću iz njega. Zahtevam da se uprava Spomen-parka — kako ova tako i buduće koje budu sledile — striktno pridržavaju ovog mog uslova", zapisao je Lubarda.

U ciklusu o kragujevačkoj tragediji 1941. Lubarda varira, kako objašnjava Jelena Davidović, tri ključna motiva: kostur vojnika sa šlemom, gomile mrtvih tela i stroj obezličenih vojnika. Sva tri motiva su objedinjena na velikoj slici "Dosta krvi — dosta ubijanja". Lubardi je svaka konkretna tema bila početna za neku univerzalnu ideju. Tu ideju u slučaju ciklusa zaveštanog Kragujevcu Davidovićeva formuliše kao: život na rubovima smrti i beskonačnosti.

Pošto se Lubardine slike iz Kragujevca ne smeju iznositi, ekipa stručnjaka iz Narodnog muzeja Crne Gore napravila je, u originalnim dimenzijama, kopije Lubardinih slika iz kragujevačke postavke, a reprodukcije ovog ciklusa sadržane su i u impozantnoj monografiji, nedavno objavljenoj u Crnoj Gori, posvećenoj ovom slikaru.

Lubardine slike u Kragujevcu je, od 1976. godine kada su prvi put prikazane kao deo stalne izložbe Muzeja "21. oktobar", videlo preko pet miliona ljudi, koliko je dosad obišlo postavku muzeja u Šumaricama.

Nenad Milosavljević | Vidovdan
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: April 17, 2016, 01:28:38 am »

*

KUĆA LEGATA


"Reprezentativna vila u kojoj je danas smešten legat, izgrađna je 1927. godine prema projektu arhitekte Veljka Miloševića na uglu Iličićeve i Kačaničke ulice kao jedna od prvih privatnih kuća-letnjikovaca na prostoru dotadašnjih vinograda na severnoj padini Topčiderskog brda, današnjeg Dedinja. Iako ugaona lokacija na kojoj je izgrađena i konfiguracija terena strme uzvišice u značajnoj meri doprnose opštem vizuelnom efektu i dopadljivoj estetici arhitekture objekta, vila je zbog gustog zelenila obližnjeg "Hajd parka", i vegetacije susednih kuća zadržala prvobitu intimnost i mir potreban onima koji u njoj borave."


ARHITEKTA

Veljko Milošević (1886. Balja Luka — 1941. Beograd) je završio osnovnu školu i Realku u Balja Luci, a potom je diplomirao na Tehničkom fakultetu u Beču gde je položio državni ispit za arhitektu. Bio je aktrivan učesnik u Prvom svetskom ratu, boravio u Solunu, a kasnije u Rimu. Opus arh. Miloševića je nedovoljno istražen u domaćoj istoriografiji, ali se najzanačajnim delima ističu vila inž. Radiše Nikolića (sada Legat Petra Lubarde) i kuća Ljube Andrejevića na Neimaru (1929).

Ivan Markovć
"Lubardin dom-legat"


* * *

LEGAT PETRA LUBARDE

Iličićeva 1, 11040 Beograd


RADNO VREME

utorak — nedelja ● 10 — 17h
Ponedeljkom zatvoren za posetioce
Kontakt telefon: 7700 299, 7700 320


JAVNI PREVOZ DO LEGATA PETRA LUBARDE

trolejbusi 40, 41 * Stanica Muzej 25 maj
autobus 44 * Stanica Topčiderska zvezda
Beovoz * Stanica Prokop


Stručna vođenja:
sreda (14 — 16h) Ksenija Samardžija, kustos i autor postavke
subota (11 — 16h) Svetlana Jovičić, istoričar umetnosti
nedelja (11 — 16h) Jovana Stanković, istoričar umetnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: April 17, 2016, 02:19:28 am »

*

VUJADIN LUBARDA O SLAVNOM SLIKARU

[...]

VIZIJE PETRA LUBARDE

[...] Vujadin se može pohvaliti slavnim stricem, slikarom Petrom Lubardom. O slavnom slikaru nam je pričao iz njegovog ugla.

Petar je umro 13. februara 1974. pre četrdeset dve godine. Izdvajam što bi on odvojio: Za sliku "Sumrak Lovćena" 1970. godine dobio je nagradu Oktobarskog salona. Odbio je da uđe u "Odbor za podizanje Njegoševog venca". Na Lovćenu odbija da izlaže na reprezentativnoj izložbi posleratnih umetnika Crne Gore u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, "jer se ne smatra Crnogorcem!"

Kao likovni umetnik on je u svojim delima predvideo važne svetske događaje. U slici "Rastrgnuto jagnje", koje je izlagao u Parizu predvideo je raspad Evorpe. Remek delo "Sumrak Lovćena" predskazao je šta će biti sa Jugoslavijom.

"Više ima starog Japana u slikama Jugoslovena Lubarde nego u svim slikama japanskih umetnika druge polovine dvadesetog veka", jedna je od najlepših kritika njegovog slikarskog opusa, prilikom dodele Gran prija u Tokiju. Napisao Asahi Šimbun, a naša štampa prenela.

Petar je rođen 1907. godine i rat je proveo po zarobljeništvu u Italiji i Nemačkoj.

Krajem 1944. godine vraća se na Cetinje i želi da se pridruži Narodnooslobodilačkoj vojsci.

Moj otac Milo kao major vojske jedva ga je odvratio od puške rečima:

"Nemoj Petre, nemaš ti ratna iskustva, a nema i potrebe, puno je mladića u vojsci. Ne možeš ti sa njima, a imaš i tu dioptriju". Upornom Petru dodelio je druge, prikladnije dužnosti.

Strica Petra sam upoznao u porodici kao dečak od četiri godine. Kao osnovac, prvak u njegovoj Osnovnoj školi "Njegoš" na Cetinju gde je je u jednoj učionci slikar Petar Lubarda imao improvizovani privremeni Atelje, bio sam čest gost. Stric mi je poklonio kutiju drvenih bojica i slikarskog materijala na čemu su mu zavidela sva deca iz škole.

Posle bratove pogibije, Petar je često posećivao njegovu porodicu. Na Ljubičin zahtev uzeo je Milovu fotografiju da naslika "portre" brata.

Nestrpljiva majka ljutila se na Petra što brzo ne završava sliku, a ja sam je smirivao ukazujući joj na Petrove suze:

"Vidiš da mu se ovlaže oči čim ga pomeneš, Petrove suze znače emociju, a da nema emocija ne bi bio slikar Petar!"

Za vreme studija posećivao sam ga u stanu u Daničićevoj broj 1 na Dedinju. To je bio period kada je slikao ciklus "Kragujevac 1941. godine" za Spomen — muzej 21. oktobar u Kragujevcu. Pitao me ja za zavšenu sliku "Noć uoči tragedije" na štafelaju:

— Šta vidiš, Vujadine?

— Ja ovde vidim zlu kob, odgovorio sam.

Za mene je bilo teško definisati tu reč. Sada je definišem da kada narod prepoznaje ili predoseti veliku tragediju i nesreću, a ne možete da dokažete, a vidi se da je neminovno.

U kući mu je često zvonio telefon. Buka mu je smetala, stric bi iritiran rekao:

— U pravu je onaj moj prijatelj, englez Henri Mur, kad radi što isključi telefon i sve električne uređaje po kući!

Kada je šezdesetih imao retrospektivnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti na Ušću otišao sam da ispoštujem strica. Iako je bio kratkovid, odmah me je primetio u gomili i odmah mi se obratio:

— To si ti Vujadine, a ja mislio da su mlade atlete počele da dolaze na moje izložbe.

Kada je Vidoje Žarković sa Titom boravio u rezidenciji Igalo u Igalu zadesio ih je katastrofalni zemljotres na terasi rezidencije. Sa terase se jasno videlo da se vrh Lovećana dimi.

"Pogodi Petar", rekao je Vidoje Titu!

Petar Lubarda je bio veliki protivnik uklanjanja kapelice zbog dizanja Mauzoleja koji je sada tamo.

"Bojim se za Lovćen", čitao sam u staroj Asirskoj religiji da je mesto baksuz na kome se podigne novi hram, a prethodno se sruši stari, učio me je.

Bio je prijatelj sa Pikasom. Kada je Pikaso bio u poseti Dubrovniku poželeo je da mu pošalje razglednicu. Nije znao adresu već su mu studenti iz Beograda dali adresu mog brata Ilije koji je sada u Americi i koji mu je kada je razglednica stigla odneo istu.

Sećam se kritike o njegovom slikarskom opusu prilikom dodele Gran prija u Tokiju. Napisao Asahi Šimbun, a naša štampa prenela:

"Više ima starog Japana u slikama jugoslovena Lubarde nego u svim slikama japanskih umetnika druge polovine dvadesetog veka"

Petra je najbolje opisao jedan njegov inženjer prijatelj rekavši:

"Kad razgovarate sa Petrom, prisni ste sa njim kao da je običan čovek, a kada se rastanate od njega odmah shvatite da ste razgovarali sa mudracem".

Javna, intimna i porodična sećanja podelio je sa nama Vujadin Lubarda.

Miloš Ignjatović | 12.02.2016.  
Kompletan tekst "ЛУБАРДА: Како сам постао Крагујевчанин" na portalu za kulturu, obrazovanje i priključenija Pokazivač
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: