Novak Radonić (1826—1890)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XIV—XIX veka « Novak Radonić (1826—1890)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Novak Radonić (1826—1890)  (Pročitano 14860 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Septembar 30, 2012, 10:22:01 pm »

*





NOVAK RADONIĆ
(Mol, 31.03.1826 — Sremska Kamenica, 11.07.1890)


"Slikarstvo je učio u radionici ikonopisca Petra Pilića iz Sente, a potom na Akademiji u Beču. Još na studijama radi portete uglednih Srba. Bavio se mahom portretnim slikarstvom, ali se sreću, u okviru njegovog opusa, i pojedine istorijske kompozicije. Njegove istorijske predstave su bliske poetici romantizma, dok u portretima ostaje predstavnik bidermajera". [arte.rs]


Autoportret, 1857-58.
Galerija Matice srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Septembar 30, 2012, 11:10:40 pm »

*

NOVAK RADONIĆ
 

Rođen je u Molu 31. marta 1826. godine, od oca Pavla i majke Ekatarine. U Molu je završio i osnovnu školu. Gimnazijsko školovanje započeo je u Segedinu, ali se već tada, zahvaljujući očevoj podršci, počeo baviti slikarstvom. Prvi učitelji slikarstva bili su mu Petar Pilić iz Sente, a najverovatnije i slikar iz Mola Georgije Popović, koga sam Radonić spominje. Iz perioda, učenja kod Pilića, verovatno između 1840. i 1845. godine, potiču Radonićevi radovi — ikone: Sv. Georgija, Sv. Alimpija Stolpnika, Svete Trojice i Sv. Jovana.
  
Nakon 1848. godine Radonić se odvojio od Pilića i nastavio da se usavršava kod slikara Nikole Aleksića iz Arada, koji je ostavio veoma jak uticaj na kasnije Radonićevo slikanje. Pod tim uticajem kod Radonića će preovladati plavo sivkaste nijanse.
  
U 1852. godini Novak Radonić odlazi u Beč na studije, na Akademiju umetnosti gde upoznaje i Đuru Jakšića i sklapa s njim trajno prijateljstvo. Među učitelje slikanja kod kojih je studirao spadaju: Carl Rahl, Franc Eibl, Friedrich Amerling, a kao najpoznatiji Kupelwieser i Firich. U narednim godinama postaje sve poznatiji kao slikar, pa se mnoge poznate ličnosti žele portretirati kod Radonića. Među najpoznatije ličnosti toga vremena koje je Radonić portretirao, što u Beču što kod kuće za vreme letnjih ferija, spadaju: Svetozar Miletić, Jovan Jovanović – Zmaj, Marija i Danilo Medaković, Marija i Josif Trandafil i patrijarh Josip Rajačić.
      
Nakon pet godina marljivog i ambicioznog rada Radonić uspešno okončava studije na Akademiji i vraća se 1857. godine kući. Poznanstva sa uglednim ljudima i dobar utisak koji je ostavio na imućne naručioce doprineli su da po povratku nije bio izložen neizvesnosti slikarske sudbine. Nastanio se u Novom Sadu gde se ponovo sreo sa svojim bliskim prijateljem Đurom Jakšićem. Godinu dana su proveli u druženju i zajedničkim slikarskim poslovima. Smatra se da je te 1857. godine Radonić dostigao svoj vrhunac. Tada je i izradio najviše slika, portreta, skica. Tako je te godine slikao veliko platno Smrt cara Uroša, zatim Kamenovanje sv. Stefana, Smrt Marka Kraljevića, Vile krunišu Branka. Iste godine naslikao je i Manastir Hopovo. Međutim, Radonić se najsigurnije osećao u slikanju portreta. Portreti koje je naslikao te godine, ne samo brojem nego i kvalitetom svedoče o njegovoj punoj umetničkoj zrelosti. U ta dela spadaju portreti: Julijana Popović, Žena u zelenom, Žena u plavoj haljini, Žena sa crvenom trakom u kosi, Žena sa crvenim narukvicama, Građanin sa zlatnim lancem i dr. Zatim tu su i muški portreti: Teofan Živković, Polit – Desančić, Trgovac Bokmaz, Dušan Popović, Kapetan Stojan Biga i dr. Uradio je te godine i dva autoportreta.
    
Iste godine je potpisao i ugovor za izradu ikonostasa pravoslavne crkve u Ilandži. Međutim, uradio je samo pet ikona, nakon čega je posustao i posao prepustio slikaru Aksentiju Marodiću.
    
Leta 1858. godine slikar putuje u Italiju sa namerom da u njoj provede naredne dve godine i upozna centre čuvenog italijanskog slikarstva. Posečuje Trst, Veneciju, Milano, Đenovu, a najduže se zadržava u Rimu i Firenci. Susreti sa delima slavnih umetnika poput Rafaela, Leonarda, Mikelanđela, ako i posete mnogobrojnim muzejima, izazivaju u njemu oduševljenje i on neumorno slika i crta. Iz tog vremena ostaju brojne njegove skice i crteži autoportreta koji su posebno privlačili njegovu pažnju.
    
Po povratku iz Italije nastavio je da se bavi slikarskim radom. Ipak putovanje je u njemu izazvalo mnoge promene što će se vidno odraziti na njegov rad. Radonić posredstvom prijateljskih veza, pre svega uz pomoć dugogodišnjeg prijatelja Jovana Subotića, dobija da slika ikonostas crkve u Srbobranu. Dok je radio ikonostas, nastavio je sa radom na portretima među kojima su nezaobilazni portret pisca Jakova Ignjatovića, vladike Platona Atanackovića.
  
Prelomni trenutak u njegovom stvaralštvu odigrao se 1860. godine kada je zakoračio u još jednu umetnost kojoj je bio sklon, a to je bila umetnost pisane reči. To je bio sudbonosan rtenutak koji je uticao na njegov dalji razvitak. Prvi njegov nastup na književnoj sceni vezuje se za časopis Danica u kojoj je objavio prvi članak pod naslovom O različtim stvarima. Savremenici u njegovim tekstovima pronalaze dositejevski duh što je velika pohvala za slikara koji se oprobao kao pisac. Novak Radonić svojim čitaocima poručuje: "Budimo ljudi i u sreći i u nesreći, jer ništa ne traje doveka, nego neprestano jedno drugo zamenjuje", reči kojih bismo morali biti svesni i mi, njegovi potomci. Objavljuje tekstove u mnogim listovima tog vremena Komarcu, Zmaju, Žiži, Javoru, Srpskom dnevniku, Letopisu.
    
U njegovim tekstovima primetno je poznavanje svetske društvene i kulturne istorije sa namerom da svog čitaoca moralno pouči i istovremeno mu se približi šaljivim tonom. Taj ton naročito je prisutan u tekstovima gde izbijaju crte autobiografskog, kada opisuje ličnosti svoje okoline, što se najbolje vidi u članku Molčani i Sentomašani, koji piše dok radi na ikonostasu u Srboboranu, pa kaže: "Putovao sam i po drugim srpskim krajevima i mestima; ali mogu to kazati, da nigdi nisam čuo ni vidio tog veselja, te šale, tog pića, tih pesama i doskočica, tog vica i dosetaka, tog huljinstva u svakoj struci, kao u Molu i Sentomašu".
  
Novak Radonić je bio poznat i po otvorenim pismima koje je upućivao svojim savremenicima, među kojima su poznata pisma Lazi Kostiću, Jovanu Jovanoviću Zmaju, kao i Đorđu Popoviću. U svojim tekstovima bio je na strani nesrećnog čoveka, kritikujući pri tome mnogobrojne društvene mane. Njegovo svakako najznačajnije i najpoznatije delo jesu Molska mudrovanja, koja je objavio 1878. godine u kojima je osim sabranih članaka iz časopisa dodao još neke priče. U rukopisu mu je ostao Rečnik onih reči kojih nema u Vukovom rečniku.
  
Na žalost, književnom stvaralaštvu Novaka Radonića nije poklonjena dovoljna pažnja u istoriji naše književnosti. Njegovu ličnost proučavaoci istorije umetnosti vezuju pre svega za slikarstvo i to kao značajnog predstavnika romantizma. Osamdesetih godina devetnaestog veka prestaje svaka njegova aktivnost i na polju slikarstva i na polju književnosti. Jedino njegovo angažovanje do pred smrt bilo je u Književnom odeljenju Matice srpske. Umro je 1890. godine u Sremskoj Kamenici u kući svog velikog prijatelja, našeg poznatog pesnika Zmaja. Za sobom je ostavio neizbrisiv trag, koji je vredan svake naše pažnje i vredan da se slavi i pamti.


OŠ "Novak Radonić" Mol
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 02, 2012, 12:47:29 am »

*

NOVAK RADONIĆ


Njegovo vreme beleže dileme. On se stalno raspinjao između racionalnog i emotivnog, klasičnog i romantičnog, moralizatorskog i iskrenog, javnog i ličnog. Za razliku od bliskog prijatelja Đure Jakšića na drugačiji način se lomio između slikarstva i književnosti. Radonić je pisao da smo svi mi ovamo od Beča, manje-više poluazijati, tj. nemamo strpljenja i izdržljivosti na studijama. Znao je da mu nedostaje upravo taj romantičarski "unutrašnji stvaralački oganj", poverovao je da je "umetničko rađanje laka igra, bez bolova, ružnih napora i odvratnih borbi sa materijom", ali nije bio spreman da tu borbu prihvati. Darovit i savesno prihvaćenog školovanja, zablistao je kao slikar, potom je pokušao da se dokazuje kao literata; sabravši članke u Molska mudrovanja, postao je čak i potpredsednik Književnog odeljenja Matice srpske, ali je došao do sudbonosnog raskršća i zaustavio svoj umetnički razvoj. "Smušen osobenjak, opterećen defektima volje, pokušavajući često da pod plaštom mudraca sakrije i sopstvenu mlitavost". Preokret u odnosu prema sopstvenoj umetnosti usledio je posle italijanskog putovanja 1858. Razočaranje i sumnja da se može postati Rafael ili Mikelanđelo događale su se kada je imao 32, 33, 34 godine. On je bio neizlečivi samokritik, razapet između jave i sna.

Rođen je u Molu (Bačka) a sa užeg zavičajnog područja su i prvi slikarski uzori i učitelji, najpre Petar Pilić a potom Nikola Aleksić. Za vreme bitaka '48 bio je sedam meseci u logoru kod Sentomaša (Srbobran). U Zemunu ga kasnije čuva kao sina slikar Živko Petrović. Krajem 1851 i početkom 52 stigao je u Beč na studije, kad su tamo bili još Đura Jakšić, Steva Todorović, Pavle Čortanović i rano preminuli Jovan Vuletić. Od starog Beča, intimnog, bidermajerskog sačuvao se bučni, pompezni, novi Kajzerštat. Četrdesetosmu su u sećanju imali i mladi umetnici pred kapijama carskog dvorca, slomljena revolucija u kojoj su i samo bili učesnici. Profesor Karl Ral je samo kratko vreme mogao biti učitelj Radoniću. Ipak, tragovi Ralovih metoda, makar i posredno odrazili su se na Radonićev postupak, pominjan u slučaju Simićevih senćanskih ikona. Ral je, naime, izgrađivao najpre neku vrstu grizaja ili crno-belog rešenja slike, da bi tek tako dovršenu i osušenu prekrivao bojama. Ralovom novinom se Radonić poslužio uradivši dve ikone, Bogorodicu sa Hristom i portret Vuka Karadžića, dok Strahinjić Ban je izgleda pripreman kao predložak za Otočaninove Lazarice. Franc Ajbl je značajnije uticao na Radonića. Bio je kustos carske galerije slika. Lakim postavljanjem modela i maslinastom gamom kao da je sasvim izvesno doprineo istovetnim osobenostima Radonićeve portretske veštine. Ni slikarstvo Fridriha Amerlinga nije mu bilostrano. Za bečke prilike neobično zanimanje za osvetljavanje figura, za postavljanje modela u protivsvetlo, uz efekte širokih poteza kičice nije promaklo osetljivosti Radonića.

Portret Savke Subotić iz '53 sabira skoro sve bitne osobenosti budućeg načina slikanja. U ikonografiji ovog dopojasnog portreta primećeno je osećanje za karakteristike lika. Položaj ruku deluje nenametljivo i ležerno. Sa više uspeha mu je polazilo za rukom da slikarski materijalizuje tkaninu, nego li metal i dragi kamen. Portreti nastajali do kraja studija 1856 potvrdili su ovo a menjali su se samo pojedini detalji. Nekoliko njih, poput Marije Medaković-Kamber ili Jovana Mačvanskog i supruge, još su sadržali poštovanje čvrstog modelovanja. Međutim, portret Jovana Jovanovića i Autoportret sa velikim šeširom nagoveštavaju drugačiju hromatiku i pastoznost od one kakvu su diktirali profesori Akademije. Portret patrijarha Rajačića bio je dokaz i o stečenom ugledu koji ga je odveo do glavne ličnosti srpske crkve. Crveni cvet u kosi gospođe Mačvanski, na patrijarhovom portretu je tražio još više crvene boje za ornat. Unjegovoj paleti već su dominirale mrkomaslinaste površine i senke, iz kojih izbijaju aplikacije okera, napuljske žute, cinobera, engleske crvene. U obilju oznaka patrijarhovog dostojanstva i zahtevanog pokreta blagosiljanja, izranja lik kao glavni cilj slike. Sa tom svešću o podređivanju sporednog bitnom on je završio bečko školovanje.

Sukobljavanje sa elementima bidermajera, nazarenske škole i težnje da i u ikonama primeni življe, pastoznije namaze boje i zgušnjavanje karakterističnog namaza tona, vidno je na Oplakivanju Hristovom iz 1855. U ikoni Hristos među mudracima opredeljuje se za pojedinačne akcente osvetljenja, da bi jedno Krštenje Hristovo ponovo umirio, verovatno pred uzorom jednog od dvojice profesora, Firiha i Kupelvizera. Zbog toga što su osobenosti skretanja ka izrazitom kolorizmu prevagnuli, datovanje Kamenovanja Sv Stefana je iz 1854 prebačeno u 1857 po povratku iz Beča. Radonić je čini se jedini put uspeo da prikaže i svetlucanje metala na kacigi rimskog vojnika. Težnja da se posluži efektima noćnog osvetljenja doprinela je dramatičnoj gestualnosti kamenovanja, u kojem sam Radonić neposredno prisustvuje prikazujući se ulikovima čak tri učesnika - vojnika i 2 izvršitelja.

Iz ličnih pobuda i spontane želje prikazuje Smrt cara Uroša i pisao je da sliku neće prodavati da sene bi izlagao kritici. Za prikazivanje careve pogibije nadahnuće mu je bila savremena dramska književnostili narodna poezija. Literarna podloga je mogla biti drama Stefana Stefanovića Smrt Uroša V poslednjeg cara srpskog, Užasno žalosna igra u pet činova. Oko tela Uroša okupljeno je 6 ličnosti. U levoj grupi su carica Jelisaveta, carica majka Roksanda i Milica, kći serdara Plakide, u sredini je manastirski namesnik Teodosije, a u desnoj grupi kralj Vukašin i kraljević Marko s buktinjom. Postavio je skupine figura unepravilno obrazovane trouglove čija su temena na vrhu planine i na glavama carice Jelisavete i kralja Vukašina. U tu zamišljenu geometrijsku pravilnost ubacio je ispružene ruke, buktinju, čime je u kompoziciju uneo i neopravdanu neravnotežu. Nije se snašao ni u povezivanju ličnosti u zajedničkoj radnji, svaka od njih je model za sebe, podsećajući na kostimirane glumce. Slikarskom vizijom smrti poslednjeg Nemanjića Radonić je dao značajan doprinos razgaranju srpskog likovnog romantizma. Iste 1857 Radonić je prikazao i Vile krunišu Branka, u složenoj kompozicionoj shemi, sa tri celine u kojima se mešaju realni i nadrealni elementi. Na zemlji su simboli umetnosti — paleta, knjige, glumačke maske i gitara koje personifikuju prolaznost zemaljskog života. Vile koje okružuju pesnika Radičevića čine središte slike kao vizija ljudskog i vanzemaljskog. Predeo u daljini predstavlja Parnas, sa naglašenom linijom staze namenjene Radonićevom putu u večnost. Tamnosmeđi, maslinasti ton predela, slikan je širokim potezima. Akcent crvene boje na kićanki kape je deo već utvrđenog Radonićevog potpisa. Radonić je ovom apoteozom Branka Radičevića darovao srpskom slikarstvu jedan od retkih lirskih trenutaka. Jedan put inspirisan smrću srpskog cara, sada smrću pesnika koji je prihvatio Vukov narodni jezik, pa pogibijom Kraljevića Marka, Radonić je potvrđivao svoje romantičarske pobude. O romantizmu ovih slika govori značaj boje i noćnog osvetljenja, kao vesnici sigurnog izlaska iz bidermajerske hromatike u kojoj su vladale crtačka preciznost i čvrstina modulacije.
 
Smrt Kraljevića Marka prikazuje umiranje junaka, ali ostavlja utisak neke žanr-scene u hladovini razgranatog drveća. Umetnik je imao zadatak da na osnovu literarnih izvora i narodnog predanja sačini svoje viđenje događaja s kraja XVI veka. U slikarsku priču je uveo samo dve ličnosti, Svetogorca Vasu i đaka Isaiju. Zapaženo mesto je dobila "knjiga" u kojoj je Kraljević Marko obavestio namernike o smrti i poslednjim željama, tu je i bunar u kojem se ogledao i video "kad će umrijeti". Konj Šarac je, takođe, prisutan, iako ga je po narodnoj pesmi Marko pred smrt ubio i zakopao. Sve je to trebalo da dočara balkanski planinski predeo gde je posle bitke na Rovinama poginuo. U slici nema pokušaja da se osvetljenjem i kontrastima naglasi drama smrti. Smrt Kraljevića Marka nema patetičnost smrti cara Uroša, jer je smrt ovde postala predmet sentimentalno-romantičarskog pričanja. Radonić je 1857 naslikao Manastir Hopovo na Fruškoj gori izgleda samo kao romantičarski doživljaj prirode.

Godinu dana po izlasku iz Akademije Radoniće se najsigurnije osećao slikajući portrete. O tome svedoče brojni portreti iz te iste godine. Portreti Julijane Popović, Žene u zelenom, Žene u plavoj haljini, Trgovca Bokmaza, Dušana Popovića najviše potvrđuju maslinastozeleni ton koji je imao važnu ulogu u komponovanju portreta. Na njemu kao fonu Radonić gradi volumene likova, prostire površinu odeće, aplicira detalje nakita. Odeća modela ima detalje istih zelenih bojenih vrednosti, što daje posebnu draž davalerskim stepenovanjem izrađuje celu sliku. Na portretima iz '57 godine minđuše, ogrlice, narukvice, lanci, prstenje, biser, zlato i dragi kamen, narastali su u male grozdove bojene paste, spletovi brzih, dužihili kraćih skoro ukovrdženih poteza pretvarali su se u optički realizam portreta.

U Italiju je Radonić otputovao 1858. Portret Julijane Grigorijević iz '60 je na osoben način sabraoumeća. Polufigura mlade žene u crvenoj haljini prekrivenoj prozračnim tilom crnih rubova bila je prava prilika za poslednji koloristički podvig. Ikonostasi u Srbobranu i Adi svedoče o ambicioznom prihvatanju slikarskih zadataka. Ispunio je ikone gestovima, kretnjama figura... Vrsnom portretisti, slučenom (?) pejzažisti, očigledno nije odgovarala oblast crkvenog slikarstva. Tih godina, kad delaju plodni slikari predano angažovani i na ovom polju, u ustaljenoj tematici i ikonografiji, nije bilo vreme za inovacije. Radonić je pokušavao da iznenadi nekim neobičnim rešenjem, čak da zapali plamen žrtvenika ili reflektorski uperenih zrakova osvetljenja, pridržavajući se svojih maslinastih pozadina na kojima zazvuče akcenti crvene, plave ili okerne odeće. Međutim, paleta je zahlađena u povlačenju pred značajem crteža i modelacije. Radonić nije dopuštao da se prepoznaju predlošci, bez obzira na to da li je očevidno imao pred sobom iskustva susreta sa telima italijanskih majstora. Zapadao je u zamke nespretnog komponovanja slika sa više figura. Radonićeve ikone u Srbobranu i Adi ali i one započete u Ilandži nisu više u znaku vladajuće nazarenske recepture. Ako ništa drugo srbobranski ikonostas deluje raskošno isvečano, samo ako se posmatra u istovremenom dejstvu pozlaćene rezbarije i slikarstva. Tri skice za srbobranski ikonostas i nekoliko izvanrednih tada naslikanih portreta, poput Jakova Ignjatovića svedočanstva su velikih Radonićevih mogućnosti.


Srpska umetnost novog veka 2 / Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 02, 2012, 12:58:59 am »

*
NOVAK RADONIĆ





SLIKA "Devojka sa kanarincem"


... slika Novaka Radonića (1826—1890) "Devojka sa kanarincem" iz 1858. godine. Ovo donedavno nepoznato umetničko delo za svoju kolekciju Matica srpska pribavila je prošle godine.

Novak Radonić je, uz Đuru Jakšića i Stevana Todorovića, bio najpotpunije školovani srpski umetnik epohe romantizma. Slikarstvo je počeo da uči sa 17 godina kod Petra Pilića, nastavio kod Nikole Aleksića, nakon čega je završio likovne studije na Akademiji u Beču.

— Slika "Devojka sa kanarincem" ubraja se u umetnička dela obavijena onom vrstom inspirativne magije kakva pobuđuje trajnu, nepresušnu radoznalost, kako poznavalaca, tako i ljubitelja umetnosti — ističe muzejska savetnica Milena Vrbaški.

U najvažnija Radonićeva dela ubrajaju se nacionalno-istorijska kompozicija "Smrt cara Uroša", apoteozno-alegorijsko delo "Vile krunišu Branka Radičevića" i pejzaž "Hopovo".

Naslikao je brojne portrete poznatih ličnosti — Jakova Ignjatovića, Svetozara Miletića, Mihaila Polita Desančića i Jovana Jovanovića Zmaja, tri ikonostasa i više ikona.

Od svojih četrdesetih godina posvetio se pisanju i radu na prikupljanju narodne književnosti.

Bio je saradnik Književnog odeljenja Matice srpske, a poslednjih godina živeo je uglavnom u kući svog prijatelja Jovana Jovanovića Zmaja u Sremskoj Kamenici, gde je i umro.


M. M. | 27.01.2011. | Politika
Slika Novaka Radonića "Devojka sa kanarincem": Галерија Матице српске
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: April 01, 2013, 10:24:21 pm »

**

NOVAK RADONIĆ — PORTRET MLADOG DUŠANA POPOVIĆA


Teško da se Radonićeva stvaralačka priroda može razumeti ako se prethodno ne odgovori na pitanje: zašto je prerano, već sredinom sedme decenije, gotovo sasvim prestao da slika? Većina njegovih biografa smatra da je slikarstvo napustio posle putovanja po Italiji, 1858. godine, uveren da se posle onog što su ostvarili veliki majstori renesanse nema kud dalje. Međutim, vrednost i obim dela koja je uradio neposredno po dolasku iz Italije svedoče suprotno. Pravi odgovor se, ipak, može naći u nizu njegovih članaka, koji su sabrani i 1878. objavljeni u dve knjige pod naslovom "Molska mudrovanja", kao i u njegovim poznatim tumačenjima slikarskog postupka Đure Jakšića. Upravo iz tih tekstova može se pouzdano utvrditi da je Radonić bio pod snažnim uticajem Dositeja i njegovih prosvetiteljskih ideja, s jedne, a umerenih poznobidermajerskih likovnih shvatanja, s druge strane. Koliko su ta shvatanja bila čvrsto ukorenjena u Radoniću, najbolje svedoči Portret mladog Dušana Popovića. Nastao u godini Radonićeve pune stvaralačke zrelosti, ovaj rad sadrži sve osobine i vrline umetnikovog slikarskog postupka. Smireno i uravnoteženo kompoziciono rešenje, uzdržan pokret, crtež koji određuje formu, plastično oblikovanje volumena i difuzna svetlost lišena romantičarskih kontrasta, odaju u punoj meri Radonićevu zavisnost od bidermajerskih shvatanja umetnosti. Jedino će nešto toplija i sočnija bojena struktura, uz prilično jasno formiran rukopis, ukazivati na prisustvo tada vladajućih ideja romantizma.

Dakle, sigurno je da Radonić nije prestao da slika obeshrabren putovanjem po Italiji, već stoga što je, ponet romantičarskom glorifikacijom stvaralačkog genija, poverovao da je "umetničko rađanje igra bez bolova, ružnih napora i odvratnih borbi s materijom", a on se, opterećen racionalističkom prirodom, te borbe nije mogao osloboditi.






NOVAK RADONIĆ
Mol, 1826 — Sremska Kamenica, 1890.
Portret mladog Dušana Popovića (1857)
Ulje na platnu; 136 x 84 cm.
Zapis na poleđini: "Novak Radonić 1857."
Inv. br. 1124.



Tekst i slika:
Muzeji sveta NARODNI MUZEJ
Urednik: Branka Tasić
Izdanje: IRO "Vuk Karadžić", Beograd
Štampa i povez Mladinska knjiga Ljubljana, 1983.
Autor teksta: Nikola Kusovac
 
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Jun 08, 2013, 02:24:02 am »

**

NOVAK RADONIĆ — SLIKE





Dr Danilo Medaković

Danilo Medaković (Zrmanja, 26.01.1819 — Zagreb, 5.11.1881), novinar, istoričar i političar, dr filosofije


Novak Radonić je uglavnom slikao portrete. "Portreti, koje je izradio u velikom broju, spadaju u najbolje radove što je dala naša umetnost XIX veka."
"Bio je veoma kritičan prema svom radu, do te granice da je prestajao da slika na određeno vreme."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Jun 08, 2013, 03:52:03 am »

*

NOVAK RADONIĆ — SLIKE





Persida Saračević
Narodni muzej u Beogradu
Legat Mihajla Pupina u Narodnom muzeju
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Oktobar 16, 2013, 02:14:45 am »

*

NOVAK RADONIĆ — SLIKE





Smrt cara Uroša
Galerija Matice srpske

"Jedna od njegovih najpoznatijih kompozicija, inspirisana Srpskom istorijom i epskom književnošću."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Novembar 28, 2015, 08:04:48 am »

*

STALNA POSTAVKA REPRODUKCIJA SLIKA NOVAKA RADONIĆA U MOLU

Bečej — Dom kulture u Molu dobio je stalnu postavku reprodukcija slika Novaka Radonića, trećeg u svetom trojstvu romantičara uz Đuru Jakšića i Stevana Todorovića.

"Ovo što je on ostavio. Broj galerija, najznačajnijih institucija i privatnih zbirki govori o velikom kvalitetu slikara Novaka Radonića", kaže za RTV Dragan Kojić, bivši direktor Gradske biblioteke Novi Sad.

Za hroničara Mola mr Ivana Telečkog Radonić je delom i veličinom još za života prerastao rodno mesto.

"Novak nije mnogo bio u Molu. Uglavnom je stvarao van Mola", kaže on.

Snežana Došić, direktorka Osnovne škole koja jedina u Srbiji nosi ime Novaka Radonića smatra da značaj njegovog dela, ne samo likovnog već i književnog, nije dovoljno poznat ni Molčanima kao ni široj javnosti.

"Baš ovakvim manifestacijama mi pokušavamo da približimo Novaka Radonića pa njegovo rođenje obeležavamo u više navrata", objašnjava Došćeva.

Postavku reprodukcija finansirala je Vlada Vojvodine, a među slikama od ranije poznatih nalazi se i slika "Devojka sa kanarincem", naslikana 1858. godine a koja je do pre dve godine bila nepoznata široj javnosti i koja je od tada u vlasništvu Galerije Matice srpske u Novom Sadu.


Radio televizija Vojvodine, 07.04.2013.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: