sledeća tema »

[Angelina]

*

ANASTAS JOVANOVIĆ
(Vraca, Bugarska, 1817. — Beograd, 13.11.1899)


Svetlopisom Anastasija Jovanovića

Fotograf, litograf i slikar Anastas Jovanović (1817, Vraca — 13, novembar 1899, Beograd) autor je galerije portreta znamenitih Srba prve polovine 19. veka. Pred njegovom četvrtastom kutijom sa objektivom stajali su, kao modeli, naučnici i umetnici (Vuk Karadžić, Đura Daničić, Petar Petrović Njegoš, Milica Stojadinović Srpkinja, Branko Radičević, Dimitrije Avramović...) kao i vladari i državnici (knjaz Miloš, knez Mihailo, kneginja Julija knez Aleksandar Karađorđević, Ilija Garašanin...) ali i takozvani običan svet. Svi oni ovekovečeni su fotografskim snimcima ili kako se to tada govorilo "zrakopisom" — svetlopisom Anastasa Jovanovića. Jovanović je kao pionir fotografije bio opčinjen izradom dagerotipija ("minijatura crtanim suncem"). Tako je zahvaljujući "slikarstvu sunca" /"crtanju svetlošću" naš prvi fotograf ostavio bogatu zbirku fotografija neprocenjive vrednosti. Sticajem srećnih okolnosti, a što se u našoj kulturi ne dešava baš često, ova zbirka fotografija se čuva u našim muzejima: Muzej grada Beograda, istorijskom muzeju Srbije, Vojnom muzeju, Etnografskom muzeju, Vukovom i Dositejevom muzeju i Narodnom muzeju. Deo Anastasovih snimaka nalazi se i u privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu. Kako svedoči majstor umetničke fotografije Miodrag Đorđević glavni deo zbirke dobijen je još 1953. godine od Anastasove ćerke Katarine A. Jovanović koja je u to vreme živela u Cirihu. Zahvaljujući profesoru Dejanu Medakoviću, koji je u ime naše zemlje posredovao kod Katarine A. Jovanović, ova značajna zbirka — deo umetničke zaostavštine Anastasa Jovanovića — pripala je fondu Muzeja grada Beograda. Kasnije se otkupima od privatnih vlasnika ova zbirka još uvećala. Velika je zasluga dr Miodraga Đorđevića što je, znajući stari tehnološki proces, uspeo da izradi sa kalotipskih negativa "drugu generaciju" ove zbirke na savremenom foto-materijalu kao i da se celokupan materijal posebno filmuje. Na taj način znatno je produžen vek trajanja umetničkih dela prvog srpskog fotografa.

Anastas Jovanović je prvo započeo da uči terzijski zanat, a zatim je bio primljen da u Knjažesko-serbskoj tipografiji uči za slovolivca. U slobodnom vremenu kao samouk savladao je graverski zanat. Toliko se izvežbao u graviranju natpisa i rezanju pečata da je 1838. mogao da izradi matrice za kurzivna slova bez kojih ne bi mogao da se odštampa prvi Srbski bukvar. To mu je bila i najbolja preporuka kod kneza Miloša koji je naredio da tog mladog, vrednog i darovitog kalfu odmah pošalju u Beč, na Akademiju svete Ane, da uči bakrorez. Jovanović je 1846. završio Akademiju u Beču. Pre toga je izučio dva važna umetnička zanata: fotografiju i litografiju. Na taj način on je postao naš prvi majstor u tim disciplinama. Već 1840. počeo je kao prvi Srbin da izrađuje umetničke litografije. To su bili portreti Dositeja, Mušickog i Vuka Karadžića. Uporedo sa tim on je 1841. kupio među prvima Foigtlenderovu kameru s objektivom Jozefa Pecvala — treću koja je proizvedena! Fotografiju i litografiju učio je u slobodno vremenu van Akademije kod Štadlera, bačkog fotografa i litografa. U početku bavio se dagerotipijom, a kasnije talbotipijom. Pored toga što je radio portret, Jovanović je radio snimao i delove grada, Beča i Beograda, mrtvu prirodu, razne događaje.

Pošto zbog dinastičkih promena nije mogao da se vrati u Srbiju, osnovao je fotografsko-litografski atelje u Beču (Taborštrase broj 6). Započeo je da izdaje u sveskama "Spomenike Srbske", ali zbog slabog odziva publike morao je da obustavi ovaj poduhvat posle četvrte sveske. Pokušao je da ostvari i "Panteon slovenski" ali u tome nije uspeo. [...]

Smatra se da je Anastas Jovanović naš prvi školovani primenjeni umetnik. Sa uspehom se ogledao i u litografiji, i u fotografiji, i u slikarstvu, i u vajarstvu, heraldici, oblikovanju nakita, ukrasa i nameštaja. Najviše je uspeo da uradi za vreme svog boravka u Beču, odnosno dok se nije vratio u Srbiju sa porodicom Obrenović. U vreme vladavine kneza Mihaila potpuno se bio posvetio organizovanju života na dvoru. Posle tragične kneževe pogibije 1868, povukao se iz javnog života u umetničku radionicu iz koje je retko izlazio. O tome šta je tada radio svedoči njegova kći Katarina A. Jovanović: "U svojoj radionici (Kosovska ulica br. 25, kuća srušena posle Drugog svetskog rata) bavio se raznim poslovima; pratio je razvitak fotografije, bavio se elektrotehnikom, interesovao se za aeronautiku, na kojoj je radio i crtao. Čitao je mnogo i pratio sve događaje, osobito na polju umetnosti i nauke i radio neumorno..." Ona je zabeležila i njegove poslednje reči: "Šteta, šteta! Sve je bilo tako interesantno, sve me je toliko interesovalo a sada je sve prošlo." Umro je 1899. i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. [...] više na Projektu Rastko

Piše: Žarko Rošulj
"Danica", 1999, Vukova Zadužbina, Beograd

[Angelina]

*

ANASTAS JOVANOVIĆ
(Vraca, Bugarska, 1817. — Beograd, 13. novembar 1899)

Došao je u Beograd da uči i radi 1826. godine. Od velkog značaja za njegov kasniji rad je bio posao u novoosno­vanoj Državnoj štampariji od 1832. godine. Radeći u slo­volivnici sa uspehom je izrezao nekoliko ćiriličnih slova, na osnovu čega je od kneza Miloša dobio stipendiju za nastavak školovanja u Beču. Prvo je pohađao grčku školu da dopuni svoja znanja, a zatim je upisao Akademiju likovne umetnosti (1838—1846). Kao student bečke Akademije pri­padao je srpskim umetnicima koji su među prvima dobili sistematsko visoko obrazovanje u zapadnoj Evropi. Mimo redovnog programa Akademije, podstaknut interesovanjem za dagerotipije, otišao je u atelje Johana Štadlera i tokom 1840. godine dobio prve pouke o fotografiji i litografiji, a od naredne godine je počeo i samostalno da se bavi fotografijom. U početku se bavio dagerotipijom, ali se ubrzo upoznao sa kalotipijom (fotografija na prepariranoj hartiji) i stereofotografijom. Tokom svog boravka u Beču povremeno je pratio članove porodice Obrenović na njihovim putovanjima po Češkoj i Nemačkoj, a nakon povratka Obrenovića u Srbiju 1859. godine, dobio je uglednu i važnu poziciju u javnom životu. Knez Mihailo Obrenović ga je imenovao za upravitelja Dvora gde je ostao sve do kneževe smrti 1868. godine, nakon čega se povukao iz javnosti i posvetio fotografiji i štampi. Godine 1877. je postao član Bečkog fotografskog društva.

Delo Anastasa Jovanovića je veoma obimno i raz­novrsno. Zasnovao je litografiju kao posebnu grafičku granu kod Srba. U njoj je formulisao određene koncepcije istorijskih motiva i ličnosti, i ovekovečio istaknute savremene ličnosti iz političkih, književnih, crkvenih i vojnih krugova, koji su obeležili društvenu i kultur­ nu istoriju Srba. Najvažnija njegova zamisao jeste ideja o publikaciji Spomenici Srbski (1850—1852), monumen­ talnog dela koje se može porediti sa sličnim pojavama u istoriji evropske umetnosti romantizma. Na polju fotografije Anastas Jovanović je pionirskim umetnič­kim radom obeležio najvišu tačku do koje je ovaj vizuelni medij došao u XIX veku, iako su njegove fotografije uglav­nom nastale kako bi bile predložak drugom umetničkom delu. Njegova umetnička produkcija obuhvata i veliki broj crteža, od krokija i skica do studija i crteža koji predstavljaju autonomna dela. Bavio se i dizajnerskim ra­dom na oblikovanju predmeta primenjene umetnost. Galerija matice srpske

[Angelina]

*

ANASTAS JOVANOVIĆ — LITOGRAFIJA





Anastas Jovanović
PATRIJARH RAJAČIĆ BLAGOSLOVI VOJSKU, 1848.
Litografija na papiru, l. : 41,1 × 59,6 cm; pr. : 36 × 45,1 cm


"U fokusu" za mesec novembar je litografija Patrijarh Rajačić blagoslovi vojsku Anastasa Jovanovića, prvog srpskog fotografa i litografa, koji je svojim umetničkim radom ostavio neizbrisiv trag u kulturnoj istoriji Srbije XIX veka. Njegova raznovrsna umetnička aktivnost predstavlja složenu celinu u kojoj se međusobno prožimaju različiti mediji: fotografija, litografija, ulje na platnu, akvarel, portretna minijatura, ali i crtež i dizajnerski rad.

U skladu sa estetikom realizma Anastas Jovanović je isticao da "vernost i tačnost istorički obraza i događaja za pravu vrlinu smatra", ne samo pri beleženju fizičkog iz­ gleda slavnih ličnosti, nego i kada je trebalo prikupiti informacije o istorijskim bitkama vođenim tokom revo­lucionarne 1848. godine. Litografija Patrijarh Rajačić blagoslovi vojsku predstavlja jedan od tih ratnih prizora iz srpske istorije. Ove litografije su značajne ne samo zbog umetničkih kvaliteta, uglavnom crtačkih, već i zbog toga što pružaju zanimljive podatke koji imaju vrednost do­kumenta. Umetnik je imao prilike da upozna učesnike ovih događaja, njihov karakter, figuru i nošnju. Njegovo znanje, zanatska i umetnička veština najbolje se vide u prikazima istorijskih scena koje pokazuju veliku zrelost autora i teh­ničku sigurnost. Tako je i na litografiji Patrijarh Rajačić blagoslovi vojsku Jovanović razvio snažno i bogato osećanje za kompoziciju, za odnose masa i za raspored figura.

Litografija Patrijarh Rajačić blagoslovi vojsku je nastala po uzoru na litografiju Albert, kralj Saardinije (1842), francuskog slikara i litografa Viktora Adama. Cen­tralna figura patrijarha na konju inspirisana je neposred­no figurom Karla Alberta, dok je konj jednostavno kopiran. Osnovna zamisao je ista, mada je Jovanovićeva kompozicija bogatija figurama i dinamičnija. On svoj predložak prerađuje u takvoj meri da stvara jedno samostalno delo. Fi­gure su prožete kontrastima tamnog i svetlog i obrađene su daleko više nego kod Viktora Adama.

Josif Rajačić je bio mitropilit i patrijarh srpski, od velikog uticaja za akciju i politiku Srba u Vojvodini to­kom revolucionarnih događaja 1848. godine. U ovim burnim danima se potpisivao sa "Patrijarh i privremeni upravitelj naroda". Na litografiji Anastasa Jovanovića je prikazan kako blagosilja srpske graničare pred odlazak u bitku. Na njoj se očitavaju patrijarhove reči iz jednog proglasa iz tog vremena: "Na noge sad svaki, koji junačkom mišicom rodu pomoći može! Na noge svaki koji oružje nositi može!... U ime Boga i naroda, u ime sreće i slave naše zaklinjem ja sva­koga, da na odbranu naroda i otečestva pohita!" U središtu kompozicije se nalazi patrijarh Rajačić na belom konju, za­ ogrnut plaštom, u desnoj ruci drži sablju, a u levoj krst. Iza njega, desno, vide se postrojeni graničari. Sa leve strane, u prvom planu, Srbijanac diže fes, iza njega Vojvođanin skida šešir, a pored njih stoje još dve figure. U pozadini se na­
lazi patrijarhova svita na konjima.

Galerija Matice srpske poseduje veliki broj dela Anastasa Jovanovića, uglavnom litografija i crteža. Neke od ovih litografija, kao i list Patrijarh Rajačić blagoslovi vojsku nalaze se u stalnoj postavci umetnosti XIX veka. U Galeriji se pored ove, čuva i kolorisana verzija litografije na kojoj je patrijarh prikazan u crvenoj mantiji sa ljubičastim plaštom.

Slika i tekst: Galerija matice srpske

[Angelina]

*

ANASTAS JOVANOVIĆ — LITOGRAFIJA





Portret Ljubice Obrenović, 1851.
litografija u boji na hartiji, 42 x 29,9 cm
štampa J. Rauh
NM inv. gr. 1242
Narodni muzej u Beogradu


Ljubica Obrenović (Srezojevci, 1788—Novi Sad, 1843) je bila kćerka Marije i Radoslava Vu­komanovića iz Srezojevaca. Udala se za Miloša Obrenovića oko 1803. godine. Kum im je bio vožd Karađorđe a dever Nikola Milićević Lunjevica. Imali su osmoro dece, od kojih su dve kćer­ke (Ana i Marija) i dva sina (Petar i Teodor) umrli rano, kao deca, a ostali su Mi­lan, Mihailo, Petrija i Jelisaveta. Od karakternih osobina kneginje Ljubice posebno su bile izražene skrom­nost i hrabrost. Zbog ubistva koje je počinila nad Petrijom, jednom od ljubavnica svoga supruga, neko vreme živela je odvojeno od njega, i čak je u vreme napada na kneza Miloša otvoreno stajala na strani opozicije. Ipak, po Miloševom odlasku iz Srbije 1839. godine, učestvovala je u pokretima koji su radili na njegovom povratku u zemlju. Od svih Obrenovića koji su bili proterani iz zemlje, Ljubica se poslednja povukla pokušavajući do po­slednjeg časa da spase dinastiju. Umrla je 14/26. maja 1843. na rukama svog sina Mihaila u Novom Sadu i sahranjena u manastiru Krušedolu.

Litografija Anastasa Jovanovića koja predstavlja portret kneginje Ljubice rađena je po iz­gubljenom portretu koji je naslikao Pavel Đurković kada je prešao u Srbiju i slikao kneza Miloša, dakle 1824. godine. Isti portret je kopirao i Uroš Knežević 1852/53. godine. Radi se o identičnim predstavama sa razlikom u boji odevnih predmeta kneginje — njene libade, pojasa, donje haljine, marame oko vrata i grudi i oko glave. Takođe, fotelja na kojoj ona sedi je identična, sa različitim varijantama njene boje.

Literatura:  Васић Павле, Анастас Јовановић (1817—1899), каталог, Нови Сад 1964, 82, 105; Врбашки Милена, Литографије Анастаса Јовановића из збирке Срђана Стојанчева, каталог, Горњи Милановац 2008, 22, 32; Љушић Радош, Кнегиња Љубица, Горњи Милановац 1997; Милићевић Милан Ђ., Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Београд 1979, 463—466; Симић-Константиновић Љиљана, Историјски портрет у српском сликарству XIX века, каталог, Београд 1972, 33; Страњаковић Драгослав, Велика госпођа кнегиња Љубица, Београд 2001.

Muzej rudničko-takovskog kraja: Projekat Rudničko-takovski kraj u umetnosti XIX veka
autori: Ana Bolović i Borisav Čeliković • Gornji Milanovac, 2011