Danica Jovanović (1886—1914)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Danica Jovanović (1886—1914)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Danica Jovanović (1886—1914)  (Pročitano 9241 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 12, 2015, 10:02:30 pm »

*




DANICA JOVANOVIĆ
(Beška, 04.01.1886 — Petrovaradin, 12.09.1914)


Da je živela duže, verovatno bi bilo teško izbrojati sve njene radove. Ostaje samo da naslutimo za koliko nas je velikih dela Danice Jovanović rat uskratio. Jer, ova akademska slikarka je živela samo 28 godina.

Da 12. septembra 1914. nije streljana u podnožju Petrovaradinske tvrđave, izvesno je da bi se cifra od stotinak slika, koliko je uradila, bar dvostruko uvećala. Austrougarska sila nije joj dopustila da živi duže. Bila je ocenjena kao nepodobna! A zapravo, bila je "samo" ugledna Srpkinja, koja se ne libi da naglas govori i želi slobodu svog naroda.

Danica je rođena 4. januara 1886. godine u sremskom selu Beška. Bila je peto dete u porodici skromnog ratara, u čijoj se kući stalno orio dečji smeh. Od najranijih dana je pokazivala sklonost ka slikanju, pa se po varoši pričalo o čudu — čim pronađe parče papira, nešto nacrta. Svog dara, ali i ljubavi, postala je svesna kada su slikari Dušan i Stevan Aleksić počeli da obnavljaju životopis u beščanskoj crkvi, a ona im pomagala. U novosadskoj Višoj devojačkoj školi, u kojoj je učila, svima je bilo jasno da je reč o darovitoj devojci. Umiljata učenica se izdvajala oštroumnošću i lakim baratanjem četkicom i bojama.

Roditelji su jedva uspeli da je pošalju u Novi Sad, a upravitelj Više škole Arkadije Varađanin i nastavnica crtanja Aleksandra Sandić, uz pomoć plemenitih dobrotvora, pronašli su način da joj obezbede nastavak školovanja u Beogradu. Danica je postala đak cenjene Umetničko-zanatske škole. Bila je to odskočna daska za žensku slikarsku akademiju u Minhenu, u koju se nije lako ulazilo, a Danica je odškrinula njena vrata.

Te, 1910. godine, našla se u društvu najpriznatijih mladih umetnika, među kojima je bio i Stojan Aralica. Nova zvezda je rođena! Danica je primljena u Pinakoteku gde je kopirala slike velikih majstora, prodavala je svoje radove na tržištu, dobijala nagrade... Posle četiri godine postala je akademska slikarka, sa diplomom je mogla da radi kao nastavnica "crtanja i malanja", a primljena je i u "Žensko umetničko udruženje" i tu izlagala. I ne samo to... Bila je član i blagajnik patriotskog udruženja srpskih studenata u Minhenu "Srbadija", čiji je upravnik Stojana Aralica, a knjižar Živorad Nastasijević. Posle Balkanskih ratova njihovo polje delovanja je postala i politika, a Danica je pohvaljena za "energičan rad". Slikala je most kod Ljum kule, Vezirov na Drimu i srušeni Savski most u Beogradu, što ukazuje da je verovatno putovala u novooslobođene krajeve u domovini, ali o tome nema dokaza. Ili ih je ona skrivala.

Bilo je dovoljno to što je aktivna u "Srbadiji" i što slika srušeni most, pa da je već u prvim danima Prvog svetskog rata, čim se vratila u rodnu Bešku, zapaze okupatorske vlasti. Njena snažno izražena svest o srpstvu i potrebi da je čuva, stavili su je na listu nepodobnih. Odmah posle Cerske bitke, krenula je odmazda. Viđeniji stanovnici sremskih sela, koji su se radovali dolasku Srbijanaca, hapšeni su i osuđeni zbog "veleizdaje" i streljani u prisustvu meštana, kako bi svi videli kako se kažnjavaju izdajice Austrougarskog cara. To se dogodilo i Danici Jovanović. Uhapšena je, dok je sa knjigom ispod ruke šetala Beškom. Kod kuće je ostavila nedovršeno platno "Otmica Leukipovih kćeri", po Rubensu. I snove o budućnosti.

"Kada je pročitana presuda, koju niko nije razumeo osim njih nekoliko, nastalo je grozno naricanje i zapevka. Svi su oni, njih 38, osuđeni na smrt. Sud im je dao po sata za međusobni oproštaj. Dana je čupala kosu sa sebe, haljine je derala, ruke lomila. Molila je sudije na srpskom i na nemačkom jeziku da se smiluju na nju. Kada se približila Griževinskom (članu prekog suda), ovaj ju je odgurnuo od sebe izjavivši da se mora streljati, jer je velika Srpkinja. Dana, kao i svi ostali, kad su videli da u zlikovca milosti nema, gromoglasno uzvikuje: Živela velika Srbija! Živeo kralj Petar! Dole zlikovci srpski!" [Zabeležio Toša Iskruljev je u "Raspeću srpskog naroda u Sremu 1914. godine]

Tri decenije kasnije ispostaviće se da je smrtna presuda Danici izrečena još dok je studirala. Na Petrovaradinu je 1944. godine pronađena arhiva ugarske policije, u kojoj se nalazio dopis nemačke carske policije iz Minhena o ponašanju srpskih studenata. Crnim masnim slovima je zapisano da je Danica Jovanović "opasna Srpkinja". Bilo je samo pitanje trenutka kada će oroz biti povučen."

Tatjana Loš | 15.10.2014. | Večernje novosti

Fotografija: Danica Jovanović u ateljeu "Oberpolinger", Minhen, 1914.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 13, 2015, 12:31:19 am »

*

DANICA JOVANOVIĆ5


Ime Danice Jovanović je sve do sedme decenije dvadesetog veka bilo gotovo zaboravljeno, ne samo u svetu umetnosti, već i u samoj Beški. Njena slika prvi put je uključena u muzejsku postavku 1963, a tek 1986. godine, povodom stogodišnjice rođenja organizovana je monografska izložba6, tada prikazana i u Beški i Inđiji.


ŽELJNA DA SE USAVRŠI U SLIKARSKOJ VEŠTINI

Kao što to često biva kod osoba nadarenih za slikarstvo, i Danica Jovanović nije bila dobar đak. U sećanjima prijatelja, zapamćena je kao vredna i marljiva učenica", ali njene ocene u osnovnoj školi, pa i kasnije, kao i porodično pamćenje, govore drugačije. Danica je rođena u Beški 4. januara 1886. godine kao najmlađe od petoro dece Krste i Mileve Jovanović. U beščanskoj osnovnoj školi koju je Danica pohađala od 1893. godine, crtanje nije bilo među predmetima, tako da u svedočanstvima nije zabeležen njen dar, u porodici često kritikovan zbog zanemarivanja kućnih obaveza. Posle školskih časova, devojčica bi se radije zavukla u neki skroviti kutak kuće ili imanja i crtala na svemu što bi joj se našlo pod rukom. Ne treba sumnjati da je podsticaj njenom daru bila i obnova beščanske crkve, koja se odvijala u poslednjim godinama devetnaestog veka. Tokom leta 1899. godine u Beški je boravio slikar Dušan Aleksić, kog je Crkvena opština angažovala da uradi ikone i zidne slike u crkvi. Sam dolazak poznatog slikara morao je probuditi nemalu pažnju kod meštana, ali je za Danicu Jovanović svakako bio atraktivniji njegov sin Stevan koji pomaže ocu u radu, a u Beški boravi i u leto 1900. Ne samo da je mladi Stevan Aleksić mogao da zadivi Danicu veštinom svog slikarskog rada, već je mogao da joj prenese utiske o umetničkom životu i školovanju u Minhenu. Četrnaestogodišnja devojčica opsednuta željom da se usavrši u "slikarskoj veštini", tvrdoglavo rešena da istraje u suprotstavljanju nerazumevanju sredine, mora da je rad ovog slikara doživela kao čaroliju čiji je deo želela i sama da postane.


ŠKOLOVANJE "NA STRANI"

I pored njene rešenosti da nastavi školovanje, trebalo je da prođu još tri godine, da Daničini roditelji shvate kako njihova kći nije predodređena da provede život kao seoska domaćica i dopuste joj da nastavi školovanje u Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu (1903—1907). Od presudnog značaja za Danicu Jovanović i njena interesovanja bila je činjenica da je crtanje, među ostalim predmetima, predavala mlada i ambiciozna Anđelija Sandić koja je u inače prilično strogo i patrijarhalno vaspitanje učenica unela nove pedagoške metode. Podršku Sandićeve Danica će imati i prilikom upisa na Umetničko-zanatsku školu u Beogradu 1907. godine. Tek tada zapravo počinje njeno umetničko školovanje, Pored skoro celodnevne nastave u ženskom odeljenju škole, koje je vodila slikarka Beta Vukanović, i gde se učilo crtanje po "pregledalicama, gipsanim i živim modelima, geometrija, anatomija, istorija i teorija umetnosti, a umesto u prirodi slikalo na prostranoj terasi školske zgrade, Danica" je uspevala da proširi krug poznanika: pored slikara Koste Josipovića, Živorada Nastasijevića, Ernestine Volf ili Ane Marinković, u krugu njenih prijatelja našla se i Milica Jakovljević (poznatija u književnosti kao Mir-Jam), pijanistkinja Jelica Lomić Tadić, takođe budući minhenski đak (koja je Urošu Prediću pozirala za sliku "Devojka na studencu"). Mada je Danica u Beogradu provela pune dve godine, iz tog perioda sačuvan je samo jedan rad: mrtva priroda slikana gvašem, izlagana na školskoj izložbi u junu 1909. godine. Tada je ujedno i završeno njeno beogradsko školovanje, ali se Danica u Beograd vraćala, kod rodbine i prijatelja, da bi ga poslednji put posetila neposredno pred smrt, u avgustu 1914. godine.


KONAČNO, MINHEN

U oktobru 1909. Danica se uputila u Minhen, gde je ubrzo nalazimo kao studentkinju Ženske slikarske akademije. O minhenskim danima znamo daleko više: iz njenih pisama direktoru Više srpske devojačke škole Arkadiju Varađaninu, iz sećanja srpskih studenata u Minhenu (Živorada Nastasijevića, Stojana Aralice, Andre Franićevića, Božidara Vuškovića), na osnovu nekoliko fotografija i konačno, iz njenih crteža sačuvanih u dva skicenbloka i mnogobrojnih slika. Zahvaljujući prepisci sa Arkadijem Varađaninom koja se u kontinuitetu odvija između 1909. i 1914. godine, raspolažemo nizom značajnih i zanimljivih podataka kojima dugujemo mogućnost da sklopimo mozaik Daničinog života. Uz malobrojne dokaze iz naših arhiva i precizne dokumente iz minhenskog Policijskog arhiva, nešto svetlosti na dešavanja u tim godinama bacaju i novinski članci iz vremena između dva svetska rata, kao i veliki broj fotografija iz Novog Sada, Beograda, Minhena i Beške. Daničina pisma predstavljaju najznačajniji segment, jer otkrivaju njenu intimu, želje, strepnje, tugu zbog gubitka dragih osoba, dileme, ali i zadovoljstvo zbog uspešnog napretka u školi. "Radim — i toliko sam već doterala, da sam primljena u kralj. Pinakoteci da kopiram. Jer koji se prijavi za kopiranje taj već mora biti stručnjak, taj mora biti potpuno spretan da bi kopiju verno izradio. U protivnom slučaju, otkaže mu pofesor i direktor Pinakoteke i to odmah posle nedelju dana. Meni ne otkazaše — štaviše produžili su mi rok za mesec dana. Dakle to je znak da je moja kopija dobra. Dalje me pitate koliko mi vremena i godina osim ove treba da se usavršim u ovoj miloj mi i dragoj veštini?! Na ovo pitanje teško je dati tačan odgovor, jer je slikarstvo taka umetnost koja ima manje grana nego svaka nauka, ali joj je koren dublji nego u nauke. Ovim hoću da kažem — koliko godina imamo da studiramo, što više prakse, što više godina studirati, to bolje", pisaće ona u aprilu 1912. godine iz Minhena.


PUTOVANJE I SLIKA

Akademiju je Danica Jovanović završila u martu 1914. godine, ali je odlučila da se ne vraća u domovinu još neko vreme kako bi pohađala privatnu školu "jednog poznatog profesora": možda je učestvovala u radu neke od slikarskih kolonija koje su radile u okolini Minhena, kako bi vežbala "lanndšaft", odnosno slikanje pod otvorenim nebom, što se na Ženskoj slikarskoj akademiji nije radilo. Ona je u predelu slikala i tokom letnjih raspusta, boraveći kod kuće od početka jula do kraja oktobra. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je deo tih raspusta provodila u putovanjima: u Pariz kako stoji u odjavi boravka u Minhenu 1911. godine, ili u izjavi njene prijateljice iz Beške ("Godine 1913. Dana je u Parizu. Iz tog vremena nisu se sačuvala nikakva pisma, ali kad se vratila u svoje skromno sremsko selo, bila je to sasvim druga devojka — zamišljena i tužna. 'Ah, Pariz. Pariz je mozak sveta i srce sviju naroda. Tamo je domovina umetnosti, jedna za ceo svet i za sve ljude', govorila je svom starom prijatelju proti. Spremala se da poseti i Rim, kad buknu svetski rat", stoji u iskazu Angeline Obreški iz neobjavljenog rukopisa novinara Vuka Dragovića.7 Takođe nije sigurno da je putovala na jug Srbije, u periodu neposredno posle završetka Drugog balkanskog rata, krajem leta 1913. godine, mada bi se to moglo zaključiti na osnovu pejzaža sa predstavama "Vezirovog mosta" i mosta kod Ljum kule na Belom Drimu ("Motiv iz Srbije"), južno od Prizrena. Sa druge strane, pouzdano se zna da je često posećivala Beograd i da je prelzaila Savu da bi u Zapadnoj Srbiji naslikala dvadesetak slika seljaka i seljanski, momaka i dvojaka i žena u narodnim nošnjama. Takođe se zna da je tokom leta 1912. godine provela neko vreme na imanju Olge Jovanović u Hajdučici, uživajući u raskoši parka oko dvorca: osim "Porterta devojčice" koji je možda tamo naslikan, ostale slike su nestale zajedno sa ostalom imovinom naslednika Olge Jovanović, njene kćeri Katinke i zeta Vladimira Ilića, gradonačelnika Beograda Pred Drugi svetski rat. Sličnu sudbinu doživelo je još mnogo slika Danice Jovanović. Danas ih je sačuvano šezdesetak, kao i dva skicenbloka iz Minhena, sa studijama sa akademije, skicama aktova i portretima modela, kao i portretima očigledno dragih poznanika8. Ovo malobrojno delo Danice Jovanović karakteriše izuzetna ekspresivnost, kako u potezu, tako i u koloritu, što ukazuje poetička ishodišta u krugu beogradskih slikarki okupljenih oko Bete Vukanović, kao i u aktuelnom minhenskom slikarstvu. Celokupan opus, izuzev već pomenute "Mrtve prirode" naslikane u Beogradu, nastao je tokom Daničinog školovanja u Minhenu: ako izuzmemo nekoliko studija portreta sa očiglednim odlikama školskih vežbi, ostaje nam serijal živopisnih figura u narodnim nošnjama (leto, 1913), kao i nekoliko sličnih sedećih figura slepe prosjakinje, te izuzetni, ekspesivni portreti, kao i slikarkin autoportret. U ovom trenutku za nas je ipak najzanimljivije osam slika koje se danas nalaze u Legatu Angeline i Milana Grulovića u Beški, koji predstavlja osnovu Memorijala Danice Jovanović. Kao najbliži potomci porodice Danice Jovanović, Grulovićevi su poklonili slike koje su sačuvane u porodici, kako bi se Danica Jovanović, posle dugog niza godina odsustva vratila u Bešku i donela svojim slikama dobrobit mestu u kojem je rođena.

Tu su i dve mrtve prirode: vaza sa cvećem, i jednostavan aranžman sa crnim lukom, keramičkom posudom i staklenim bokalom, obe slikane energičnim potezima, gustom pastom, u ravni sa sličnim slikama Vidosave Kovačević, Natalije Cvetković ili Bete Vukanović. Privučena izgledom ovih detalja iz svakodnevice, koje je doživela kao vizuelni izazov, Danica Jovanović nam se otkriva kao "slikar malih stvari". Akademska slikarka, kako je s ponosom odmah počela da se potpisuje, sa namerom da do 1915. bude "gotova sa nekim svojim planovima — i onda, u ime Boga, izlažem", kao jedan od svojih zadataka prihvatila je i obračun sa sopstvenim izgledom. Njen "Autoportret" otkriva svu složenost samoposmatranja i samoanalize u koje se slikarka upustila u procesu predstavljanja sopstvenog lica.

Kontinuitet samoposmatranja vodi od autoportreta u crtežu iz skicenblokova gde je primetna naglašena individualnost u izboru postupka, dekomponovan crtež, naglašeni potez, volumen istaknut akcentima, ekspresija ostvarena naglašavanjem oblika. U crtežu nedostaje koloristička komponenta kojom će Danica Jovanović dodatno akcentovati izražajnost, ali prevashodno kada je reč o samom licu. Pozadina "Autoportreta" uglavnom nije oslikana, već je naznačena tamno zelenim oreolom boje nabacane u zrakasto izvlačenim potezima, kojoj odgovaraju zelenkaste senke na licu i zelenkasti sjaj u očima. Zbog tako oblikovane pozadine, slika na prvi pogled deluje nedovršeno, ali njena promišljena koncepcija, kao i zrelost slikarskog postupka usmeravaju pažnju na partiju lica. Vrlo sličan postupak zapaža se na slici "Starac sa plavim očima". Intimistički odnos koji slikarka ugrađuje u lik, kao i činjenica da je ostao u porodičnoj kući u Beški, nameću pomisao da je reč o bliskoj osobi, verovatno članu porodice (ujak, otac?). Za razliku od "Autoportreta", gde se naš pogled susreće sa pogledom sa slike, oči starca su potpuno odsutne i prazne, kao da je u pitanju neko ko više nije živ. Dodirnu tačku ova dva portreta predstavlja potpuna slikarkina koncentracija na samo lice, uz odlučno negiranje da se pozadina prihvati kao integralni deo slike. Gotovo nedodirnuta bojom na "Autoportretu", u drugoj slici je rešena sa nekoliko tonskih mrlja, sasvim neutralnih i jedva povezanih sa likom. Tu su takođe i izuzetan portret "Bavarka" kojim je Danica Jovanović jasno pokazala svoj talenat, kao i "Mladić u crnom odelu" i "Žena u zelenom", dva lica koja odišu toplinom dragih i bliskih osoba.


OD LEGATA PORODICE GRULOVIĆ KA MEMORIJALU DANICE JOVANOVIĆ

Očigledno je da slike sačuvane u porodici Grulović spadaju u najznačajnija Daničina ostvarenja; ovaj ciklus slika dopunjen sa velikim brojem fotografija: Danica Jovanović kao učenica prvog razreda Više ženske devojačke škole u Novom Sadu, zatim učenica završne godine (fotografije na legitimaciji), grupni snimci iz škole, snimci iz beogradskih fotografskih ateljea, sa drugaricama iz Beograda, aranžirane poze iz minhenskih fotografskih ateljea ili ležernije, pred amaterskim objektivom, u društvu minhenskih kolega, članova akademskog društva "Srbadija", te porodične fotografije, gotovo savršena građa koja na uzbudljiv i rečit način može da prikaže neobičnu ličnost, raskošan talenat i upornost slikarke. I ovoliko bi bilo dovoljno za zanimljivu postavku, ali se ona može dopuniti sa dvadesetak pisama, koja se redom završavaju Daničinim kitnjastim potpisom, kao i drugim dokumentima: svedočanstvima iz osnovne i Više ženske devojačke škole. Iza postavke koja se ovim materijalom može prirediti u Beški, stoji i mnogo više: priča o sistemu srpskih ženskih dobrotvornih zadruga na teritoriji Austrougarske, o svojevrsnoj emancipaciji ženskih prava izraženoj kroz borbu za nacionalni identitet, o novim ženskim zanimanjima koja se javljaju upravo u doba Daničinog stasavanja (ekspanzija ženskog slikarstva, Mara Bogdanović i Tinka Stakić kao prve školovane fotografkinje, Milka Marković kao prva žena pozorišni reditelj, čitave generacije žena lekara, doktorantkinja filozofije, operskih zvezda poput Sultane Cijuk Savić i drugih), patriotska reakcija na Balkanske i Prvi svetski rat u krajevima severno od Save i Dunava, značaj fotografije i filma za to vreme...) Zgrada Doma kulture, kao i stare škole iz 1852. godine, ili Menzulane (stare pošte) iz 19. veka mogle bi biti pravo mesto za prikazivanje ove priče. Dalje, sama postavka bi mogla da predstavlja središte različitih okupljanja: dečje fotografske radionice, likovne radionice, škole kreativnog pisanja, letnje škole srpskog jezika i kulture, različitih radionica sa temom lokalnog folklornog nasleđa (običaji, rituali, lokalna kuhinja, različiti aspekti života na selu — deca, dečje igre, seoske zabave, događanja vezana za poljske radove; vezovi i narodne šare, tkanje, folklor i savremena odeća, Dunav i njegov značaj za okruženje), ostali aspekti umetničkog nasleđa u Beški i, konačno Likovne kolonije "Danica Jovanović" koja je aktivna od 1996. godine. Radionice treba usmeriti i na deci iz dijaspore, koja žele da uče srpski jezik i upoznaju kulturu svojih predaka.


ZAKLJUČAK

Postepenim uvođenjem ovakvih i sličnih aktivnosti obogatio bi se pre svega sam život Beščana, ali i gostiju koji traže više od udobnosti smeštaja i lepog pogleda. U tom smislu bi trebalo obavezati vlasnike smeštajnih kapaciteta da svoje sajtove redovno obnavljaju, te da u njima daju prostora svim kulturnim dešavanjima, te uključiti turističku ponudu Beške u inostrane turističke sajtove.9 Sa druge strane, veća cirkulacija ljudi i ideja postavlja drugačije, uglavnom više kriterijume pred celokupan uslužni sektor beščanske privrede, a donosi i mogućnost upošljavanja novih profila različitih kadrovskih struktura, pre svega visokoobrazovanog kadra, ali i nekvalifikovanog osoblja. Radi se svakako o procesu koji nije moguće zaokružiti preko noći, ali će podsticaj svakako predstavljati monografska izložba  Danice Jovanović koja treba da bude prikazana u Inđiji i Beški krajem 2007. godine. To će biti prilika da se ličnost i Delo Danice Jovanović sagledaju u novom čitanju, pre svega s aspekta istorije umetnosti, ali u isto vreme i kao svojevrsna mogućnost za razvijanje različitih oblika kulturnog turizma u malom mestu kakvo je Beška.


Jasna Jovanov

_______________

5 J. Jovanov, Danica Jovanović (1886—1914) [monografija], Topy—Narodna biblioteka "Đorđe Natošević" — Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Beograd—Inđija—Novi Sad, 2007.
6 J. Jovanov, Danica Jovanović (1886—1914) [katalog izložbe], Galerija Matice srpske, Novi Sad 1986.
7 ASANU, 14631/II—1, 13.
8 Radovi Danice Jovanovič čuvaju se u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, Narodnom muzeju u Beogradu, Memorijalu Danice Jovanović u Beški, kao i u privatnim kolekcijama u Beogradu, Osijeku i Ljubljani.
9 Za sada je to samo: virtualtourist.com



LITERATURA

Slobodan Ćurčić, Broj stanovnika Vojvodine, Novi Sad 1996.
Vesna Đukić Dojčinović, Kulturni turizam, Clio, Beograd 2005.
J. Jovanov, Danica Jovanović (1886—1914) [monografija], Topy—Narodna biblioteka "Đorđe Natošević" — Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Beograd—Inđija—Novi Sad, 2007.
J. Jovanov, Danica Jovanović (1886—1914) [katalog izložbe], Galerija Matice srpske, Novi Sad 1986.



Zbornik DGTH 36/2007, YU ISSN 0352-1184, Novi Sad, 2007.  str. 155—165
Tekst je objavljen pod naslovom "Predstavljanje života i dela slikarke Danice Jovanović (1886—1914) kao model turističkog identiteta Beške
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 13, 2015, 02:56:58 am »

*

DANICA JOVANOVIĆ — SLIKE






Ciganče (Cigančica), 1913.
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Novembar 13, 2015, 03:10:08 am »

*

DANICA JOVANOVIĆ — SLIKE






Glava Ciganke


Usmerena na klasično umetničko obrazovanje, preuzela je vizuelni identitet zakasnelog nemačkog impresionizma ali i tendenciju ka ekspresionističkom tretmanu gesta, boje i osvetljenja, uz povremeni iskorak u simbolizam. U njenom radu je naglašeno prisustvo nacionalno-prosvetiteljske crte. Rezultat je simbolistički, koloristički ekspresivan i nacionalno obojen opus od sedamdesetak radova.
Galerija Matice srpske.


...Ona je imala 28 godina kada je streljana ispod Petrovaradinske tvrđave. Do tada je čitav njen opus nastao. Poređenja radi, da dodamo da je Nadežda Petrović otišla na školovanje sa svojih 27 godina. Jedan deo slika Jovanovićeve potiče iz Matice srpske, a većim delom su pred nama radovi iz porodične zaostavštine, potom iz Narodnog muzeja, Istorijskog muzeja Srbije i dosta dela iz privatnog vlasništva. Iz Spomen-zbirke Pavla Beljanskog priložena je jedna slika. Za dela Danice Jovanović je javnost prvi put saznala 1961. godine kada je Vera Ristić priređivala izložbu "Nadežda Petrović i počeci srpskog modernog slikarstva", koja je sadržala između ostalih sliku "Glava Ciganke" iz Galerije Matice srpske, jedno od najzrelijih radova Danice Jovanović. Na tom ostvarenju vide se sve karakteristike umetnika koji pripada minhenskoj školi, ekspresioniste izuzetnog temperamenta, velike odlučnosti.
Jasna Jovanov, upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu za "Politiku", 19.08.2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 13, 2015, 04:38:23 am »

*

DANICA JOVANOVIĆ — SLIKE






Seljanka, 1913.
ulje na kartonu, 18,4 x 13 cm


Slika Seljanka spada u grupu slika malih dimenzija, ulja na kartonu, na kojima Danica Jovanović prikazuje žene u nošnjama iz zapadne Srbije, uglavnom iz Mačve i Jadra, zauzete nekim poslom. Seljanka sa ove slike se nalazi u prirodnom okruženju, u ruci nosi pletenu korpu i štrika. Delovi nošnje u koju je odevena govore o njenoj nacionalnoj pripadnosti — dugačka bela košulja bez ikakvog veza ili ukrasa preko koje ima dugački prsluk, takozvani sadak ili koret, i opasanu pregaču, a na glavi joj je marama koju su nosile uglavnom udate žene. Danica Jovanović na ovim slikama ne insistira na doslovnoj interpretaciji živopisnih motiva na prslucima, keceljama, šarenicama, već na odeći kao vizuelnom kodu, i na prepoznatljivosti poslova koji žene obavljaju. Slikarka želi da ukaže na arhetipske vrednosti integrisane u ruralnu svakodnevicu.

Prikazivanje naroda i narodnih tipova iz različitih delova Srbije u našoj umetnosti započinje sredinom XIX veka. Ovakvi motivi se javaljaju kao bitno obeležje etničkog identiteta i kao rezultat spoznaje naroda u ideologiji srpskog nacionalizma. I u delima prve generacije srpskih modernista, među kojima je i Danica Jovanović, vidno je, za modernu umetnost neobično snažno, vezivanje za afirmaciju ideje nacionalnog. Autorski doprinos ove umetnice u iskazivanju nacionalnih ideala dobija svoj izraz kroz lik žene u ruralnom okruženju, kao zastupnik vanvremanskog, hraniteljskog principa prirode. Da bi otkrila autentičnost i duh naroda, Danica Jovanović je beležila minijature iz seoske svakodnevice. Ove slike predstavljaju izraz zaustavljenog trenutka, male isečke iz seoskog života koje treba posmatrati kao njen pokušaj za ponovnim uspostavljanjem veze umetnosti i života i obnavljanjem kontakta sa prirodom. One su, između ostalog, bile pogodno sretstvo za ostvarivanje Daničinih prosvetiteljskih ideja i nacionalnu emancipaciju.

Slika Seljanka nosi u sebi snažnu minhensku notu — slikana u duhu velikih minhenskih majstora impresionizma. Uočava se svetao kolorit sa akcentima bele, naročito u partijama neba, naglašen potez i akcentovanje detalja intenzivnim bojama. Boje na odeći za umetnicu predstavljaju centar pažnje, a prirodno sunčevo osvetljenje im daje novu izražajnu snagu.

Slika Seljanka je izložena u stalnoj postavci XX veka Galerije Matice srpske.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Novembar 20, 2015, 09:44:41 pm »

*

DANICA JOVANOVIĆ
Jasna Jovanov




Njena nesrećna sudbina, slikarske studije u Minhenu, kao i emancipovanost, izražena nacionalna i rodna svest, uz nesumnjivu slikarsku strast, neumitno navode na paralele sa heroinom srpskog slikarstva Nadeždom Petrović. No za razliku od nje, život i delo Jovanovićeve se tek postepeno rekonstruišu, a ova monografija predstavlja svakako jedan od međaša u tom značajnom poslu.

Kako iz ove luksuzno opremljene knjige, s mnogo dokumentarnih slika i kolor reprodukcija, saznajemo, gotovo zaboravljenu slikarku Danicu Jovanović prvi put posle njene smrti ozbiljnije u literaturi pominju tek 1938, a samo jedna njena slika bila je predstavljena na izložbi "Nadežda Petrović i počeci modernog srpskog slikarstva" u Muzeju Srema 1963. Od toga doba mnogo se o Danici Jovanović saznalo, između ostalog zahvaljujući objavljivanju njene prepiske (Olga Mikić, "Prilog proučavanju slikarstva Danice Jovanović", 1983) kao i studijskoj izložbi "Minhenska škola i srpsko slikartvo" 1985. i njenoj prvoj monografskoj izložbi Jasne Jovanov 1986.

Ova monografija najkompletnije do sada sastavlja mozaik života i dela Danice Jovanović koristeći izvore pisanih dokumenata, sećanja rodbine i prijatelja, sve do često veoma smelih, autorski domaštanih pretpostavki i hipoteza, sa ciljem da se ovoj nesumnjivo talentovanoj i vrednoj umetnici dodeli mesto u našoj umetnosti koje zaslužuje. I katalog njenih do sada pronađenih i verifikovanih radova, ovde objavljen, narastao je do broja od sedamdesetak slika i dva skicenbloka, a knjiga sadrži i iscrpnu slikarkinu biobibliografiju. Danica Jovanović je nesumnjivo prekratko živela da bi ispoljila u pravoj meri svoj talenat i pronašla vlastiti umetnički rukopis. U stalnom kretanju između Beške i Novog Sada gde je završila Višu srpsku devojačku školu, Beške i Beograda gde pohađa Umetničko-zanatsku školu, Beške i Minhena gde na Ženskoj slikarskoj akademiji završava studije 1914, samo pet meseci pre smrti, ona nije bila vezana za određeni slikarski krug ili stil.

Zahvaljujući izuzetno jakoj želji da se posveti slikarstvu, uprkos patrijarhalnoj sredini u kojoj je ponikla, stigla je nadomak ostvarenja svojih snova, ali ju je tu stigla prerana smrt. Sve ove dramatične trenutke nam u monografiji plastično dočarava Jasna Jovanov, dajući i znalačku analizu umetničke zaostavštine Jovanovićeve. U njenom delu nalazi koliko uticaje Minhenske akademije, toliko i zakasnelog nemačkog impresionizma koji figurira kao izvorište modernosti u datom trenutku. No u njenom slikarstvu najviše ističe nacionalno-prosvetiteljsku komponentu, koja mu daje osnovni ton. Autorka na kraju knjige zaključuje da je usled svih navedenih okolnosti slikarski opus Danice Jovanović ostao nedorečen, a takođe je malo verovatno da ćemo ikada uspeti do kraja da proniknemo u njene umetničke nedoumice i snove koji se nikada neće ostvariti. Ipak je ova lepa i uzbudljiva knjiga značajan korak ka tom cilju. knjige.pravac.com



Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Novembar 28, 2015, 05:29:09 am »

*
ISPOD PRAŠINE ZABORAVA — SLIKARKA DANICA JOVANOVIĆ


FINA DEVOJKA IZ BEŠKE





Bila je prva Beščanka koja je završila fakultet i jedina srpska slikarka koja je u to vreme mogla da se podiči pridevom "akademska"

Od najranijih dana je sanjala da postane slikarka. Želja joj se konačno ostvarila, kad je u martu 1914. godine diplomirala na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minhenu i stekla zvanje akademske slikarke. Sudbina joj ipak nije bila naklonjena. Iz Minhena je uskoro morala da se vrati u rodnu Bešku, jer je jula 1914. godine izbio Prvi svetski rat. Poznata po rodoljubivim osećanjima, uhapšena je, zajedno s još nekoliko uglednih meštana, i nakon prekog suda streljana na Petrovaradinskoj tvrđavi 12. septembra. U skromnoj seoskoj kući u Beški ostale su njene slike i uspomena koju je do poslednjeg dana života čuvala njena majka Mileva.

Mnogo godina kasnije, kad je počela da prodaje kćerkine slike, one su privukle pažnju muzeja i kolekcionara i ime Danice Jovanović sve češće se pojavljivalo u javnosti. Sto godina posle njenog rođenja, 1986. godine, na monografskoj izložbi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu prikazano je jedva trideset slika i dva skicenbloka. Posle toga ime Danice Jovanović više nije bilo nepoznato. Do 2007. godine, kad je objavljena monografija i priređena druga monografska izložba, broj radova porastao je na preko sedamdeset, a slikarkin uzbudljivi život u velikoj meri je rekonstruisan. Od autorke tridesetak slika, ona je postala složena umetnička ličnost, ravnopravni učesnik u likovnom životu svog vremena i nezaobilazna karika u srpskoj istoriji umetnosti.


Put u svet

Još kao dete, Danica Jovanović izbegavala je kućne obaveze i, skrivajući se od starijih, na svemu što joj je bilo pogodno za to, crtežom izražavala svoje utiske sveta. Kad se 1899. godine obnavljala beščanska crkva, upoznala je mladog studenta slikarstva Stevana Aleksića, tek pristiglog iz Minhena, koji je pomagao ocu Dušanu. Četrnaestogodišnja devojčica, opsednuta željom da se usavrši "u slikarskoj veštini", tek 1903. uspela je da ode u Novi Sad i upiše Višu srpsku devojačku školu. Zahvaljujući daru i upornosti, skrenula je pažnju direktora škole i perovođe Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja Arkadija Varađanina. Članice Zadruge pomagaće joj do završetka studija. S Varađaninom će se dopisivati sve do pred smrt i iz tih pisama saznajemo najviše podataka ne samo o njenoj svakodnevici, već i o upornosti i strasnoj zaljubljenosti u slikarstvo.




"Motiv iz Srbije"

Žensko odeljenje Umetničko-zanatske škole bilo je logičan nastavak Daničinog školovanja posle mature u Novom Sadu. Nekoliko fotografija, pominjanje njenog rada u prikazu izložbe iz jula 1909. godine, kao i nežno pismo koje joj je uputio beogradski student Martin Doda Ivanaj, uz kasnija prisećanja kolega slikara, čine sve što znamo o tom razdoblju njenog života. Njene školske drugarice bile su Vidosava Kovačević, Ana Marinković, Milica Čađević i Enestina Volf koju je poznavala još iz Novog Sada. Prijateljstvo ju je vezivalo za buduću violinistkinju Jelicu Lomić i čuvenu novinarku i spisateljicu Milicu Jakovljević, Mir Jam. Čitala je Dučićeve pesme a, mada veliki patriota, verovatno nije uzela učešća na protestnom mitingu žena i u pokretu za bojkot austrougarske robe koji je u Beogradu predvodila tada već poznata slikarka Nadežda Petrović. Kao austrougarski podanik morala je da se drži podalje od takvih skupova. Iz ovog doba sačuvana je jedna mrtva priroda s očiglednim uticajem Dragutina Inkiostrija: na stolu zastrtom narodnim ćilimom postavljene su gusle, ibrik i tikva, elementi srpske tradicije i folklora.


         

"Seljak sa naramkom sena"                                     
"Seljanka u voću"

Nakon dve godine u Umetničko-zanatskoj školi, stekli su se uslovi za nastavak školovanja "na strani". Pored umetničke zrelosti, koja će joj otvoriti vrata Ženske slikarske akademije u Minhenu, presudno je bilo nastojanje Arkadija Varađanina da joj obezbedi novčanu pomoć. Njena prva dobrotvorka bila je Dana Jovanović iz Velike Kikinde, jedan od osnivača ženskih dobrotvornih društava u Rumi i Kikindi.

"Da li ću Vas opravdati pred milostivom Jovanovićkom uverićete se; jer da nemam toliku volju za milom mi slikarskom veštinom, ne bih ni pravila ovaj očajan korak i uznemiravala Vaše plemenite duše", pisala je Varađaninu u jesen 1909.

"Godine 1909. spremala se Dana za daleki put. Nameravala je da obiđe mesta gde su radili veliki majstori. Htela je da svoje putovanje počne s Minhenom. Tada je u Beški priređena zabava, čiji je prihod namenjen za njen put u Minhen. Davan je komad 'Jogunica'. Iz Novog Sada došli su svi Danini profesori i mnogo, mnogo bogoslova. U selu takvog slavlja nikad pre, ni posle, nije bilo. Milan Varićak, tada još student veterine, bio je neumoran i u igri i u spremanju zabave. Sama Dana pripremila je i dekor i predstavu... Prihod je bio lep i Dana, puna nade u budućnost i puna vere u sebe, otišla je u svet. U Minhenu se našla sa zemljakom Slavkom Vorkapićem, slikarem čije se ime danas pronosi od Holivuda pa do ravnog Srema. Drugovali su i učili školu. Zatim su u Beču zajedno obilazili muzeje i divili se delima stranih slikara", sećala se mnogo godina kasnije Daničina prijateljica Angelina Obreški.


Kao ptica, mala i plava

Radost zbog dolaska u Minhen i upisa na Akademiju ubrzo je pomutila vest o smrti dobrotvorke Dane Jovanović. Brigu o školovanju preuzela je kćerka Laze Dunđerskog i supruga senatora Stevana Jovanovića, Olga, a Danica je dobila stipendiju i od Petrovaradinske imovne općine. Zaštitništvo Olge Jovanović pretvoriće se u brižno prijateljstvo koje će Danici u najtežim trenucima pomoći da istraje. Posle smrti oca i sestre Ljubice 1912, kao i sestre Zorice 1913. godine, Danica, sama u Minhenu, doživljava teške trenutke. Kad joj je kći Sofija krenula na svadbeno putovanje, Olga Jovanović joj u Minhen šalje crno odelo, skladni i strogi kostim koji Danica nosi na fotografijama.

"Veoma mi je prijatno bilo kad su me udostojili visokom posetom svojom, ali dragi g. Varađaninu, ja sam se našla do najvećeg stepena zabune. Pogledavši sebe, mantil prljav, sav zamazan od boja, ruke prljave, čak ni lice nije bilo čisto. Gospođa me je pogledala od glave do pete pa se nasmejala — dakako da je pomislila, e – ova je baš pravo mazalo."

Odlična studentkinja, Danica na trećoj godini dobija dozvolu da kopira u Staroj pinakoteci. Na pitanje Arkadija Varađanina koliko traju studije, odgovara "što je više prakse, što više godina studirati, to bolje". Danici je bilo stalo da dobije "sigurnu diplomu" kako bi mogla da predaje u školi. Želela je da posle studija ode u južnu Srbiju, da prosvećuje žene i uči ih narodnim šarama, ali je čeznula da pre toga ode u Pariz i Rim, "gde je svaka stopa klasična". U jednom pismu objašnjava da joj je "glavna struka portret i akt (glava i čovečje telo) i da je ta struka najteža, no ja sam tu struku izabrala i ta mi je struka mila i draga. Osim te struke privatno se bavim i drugim stvarima, kao Stilleben, Landschaft i dr. Osim toga, kad imam malo vremena bavim se kompozicijom i narodnom ornamentikom".

Godine života "na strani" nisu izbrisale svest o potrebi da se stvaralaštvom i znanjem podstakne napredak čitave zajednice, posebno ženske. Pored mrtvih priroda koje je naslikala u Minhenu, većina njenih slika prikazuje žensku figuru u prirodnom okruženju: seljanke odevene u živopisne narodne nošnje, zaokupljene svakodnevnim poslovima. Kartonska podloga i mali format govore u prilog činjenici da su ove slike nastale na licu mesta, pod vedrim nebom, kao i figure malih prodavaca lubenica, gajdaša i seljaka. Odlučnost i želju da ličnim primerom u slikarstvu pomogne isticanje kulturno-nacionalne ideje u srpskom narodu, pokazala je članstvom u srpskom akademskom društvu "Srbadija" u Minhenu. Danica nije bila jedini student slikarstva pridružen "Srbadiji": u različitim razdobljima članovi su bili Aleksandar Sekulić, Cvijeto Job, Kosta Josipović, Mihajlo Milovanović, Branko Popović i drugi. U martu 1914. godine izabrana je za blagajnicu i upravo zbog uspešnog sređivanja finansija društva, na poslednjoj sednici 13. juna iste godine dobila je pohvalu za "energičan rad". Njen rad u "Srbadiji" učinio je da je predsednik društva Stojan Aralica bolje pamti od ostalih "Minhenaca".




"Seoski predeo"

"Bila je strasno zaljubljena u slikarstvo. Kao da je sada vidim kako u minhenskoj Pinakoteci kopira Rubensovu 'Otmicu': blondinka, malecna rastom, sa 'užasno mnogo pegica'. Veoma inteligentna. Izvanredno vedar tip čoveka, bez trunke mračnosti. Nije bila lepa... ni privlačna... ni koketa. Nije se trudila da se dopadne. Volela je muško društvo. Stalno je bila sa studentima, muškarcima. Ali nikako nije bila tip takozvane sifražetkinje. Ona je srbovala. A šta bi drugo mogla da radi? Šta je trebalo da radi? Bila je Srpkinja. Sva. I samo to."

Aralica misli da je Dana bila bezuslovno darovita devojka. Ipak bila je još đak. "Još nije imala svoje slikarske note", preneo je novinar Vuk Dragović u svojim beleškama sećanje slikara Stojana Aralice. Na sličan način je pamti pisac Andra Franićević, kao najboljeg druga, skromnu i milu, uvek u muškom društvu.

"Bila je velika Srpkinja. I izvanredno dobra kao čovek... Bila je kao jedna ptica. Mala, plava... Nisam znao da je spremna na heroizam. Ali bila je Vojvođanka... A to je bilo dosta i za heroizam..."


Preko Save

Leto 1912. godine Danica je provela na imanju Olge Jovanović u Hajdučici, u Banatu. Posmatrajući fotografiju dvorca utonulog u francuski park, okruženog ribnjacima i prostranim poljima, možemo pretpostaviti da je to bio jedan od najspokojnijih razdoblja u njenom životu. Njen povratak u Minhen poklapa se s počekom Prvog balkanskog rata, u koji su, kao dobrovoljci, otišli njene kolege slikari i mnogi Beščani. O ratu je mogla da se obavesti preko filmskih žurnala koji su prikazivani u minhenskim bioskopima, ali i preko ilustrovanih novinarskih reportaža u knjigama Jaše Tomića i "Ilustrovanoj ratnoj hronici".

Fotografije konjičkog pukovnika Dragutina Andonovića prikazivale su kulu Leke kapetana, Vezirov most, most kod Ljum kule, albanske planine prekrivene snegom. Austrougarsko državljanstvo verovatno je i ovaj put bilo prepreka da se Danica otisne put krajeva u kojima se ratovalo, ali je ona ipak te predele zabeležila na svojim slikama: Most kod Ljum kule i Vezirov most, nekoliko seljaka i seljanki u nošnjama "iz Stare Srbije", izgled Prizrena, vojnike na mrtvoj straži. Još jednom je slikarstvom podržala ideju nacionalnog oslobođenja. Sasvim sigurno je tog leta 1913. godine prelazila Savu i slikala seljake i seljanke iz Posavine, posećivala rodbinu u Beogradu, poklanjala slike.

Njeno kretanje dodatno zamagljuje činjenica da je početkom leta, pred povratak kući iz Minhena, u policijski karton kao odredište upisala Pariz. Nekoliko dana kasnije javila se Arkadiju Varađaninu iz Beške, što sasvim sigurno znači da do Pariza nikad nije stigla. Takođe je poznato da je u avgustu 1914. godine, kad je rat već bio u jeku, prelazila u Beograd, o čemu svedoči njena slika srušenog savskog mosta. Kao austrougarski podanik koji često prelazi granicu na Savi i krstari Srbijom u želji da dobije zaposlenje, morala je da probudi sumnje vlasti. Njena mladost i obrazovanje bili su slaba garancija lojalnosti, tako da je njeno kretanje i ranije bilo predmet pažnje mađarskih agenata, te se ona konačno, tog kobnog septembarskog dana, našla među šestoro Beščana koje su austrijski vojnici uhapsili i kao taoce odveli u Petrovaradin. Danica Jovanović imala je svega dvadeset sedam godina kad su pucnji u rano jutro 12. septembra 1914. godine prekinuli njen život u šancu na Petrovaradinskoj tvrđavi.


Neostvareni snovi

Pored kopije "Otmica Leukipovih kćeri" koju je pomenuo Stojan Aralica, platna koje je ostalo nedovršeno na štafelaju, u njenoj roditeljskoj kući sačuvana je i jedina slika iz Beograda, nekoliko skica u ulju s Akademije, kao i veći broj portreta i mrtvih priroda. Njihova sadržina je jednostavna, sačinjena od keramičkog ćupa, staklenog bokala, glavica luka, jabuka, cveća. Shvatajući njihov izgled kao vizuelni izazov, Danica ih je slikala gustom pastom, ekspresivnim potezima. Na sličan način prikazala je i slike lica, počev od autoportreta na kom je sebe naslikala baš onakvom kakvom su je opisali i savremenici. Sitna, plavokosa, svetlih očiju, na sopstvenom liku otkriva svu složenost samoposmatranja i samoispitivanja. Akademska slikarka, kako je s ponosom odmah počela da se potpisuje, s namerom da do 1915. bude "gotova s nekim svojim planovima — i onda, u ime Boga izlaže", gleda nas neumoljivo i odlučno.


 

"Otmica Leukipovih kćeri"

Sličan postupak nalazimo na portretu nepoznatog starca s plavim očima, ali je vrhunac ekspresije slikarka ostvarila u danas najpoznatijoj slici "Ciganka". Po autentičnoj strasti s kojom je slikan, ovaj portret često je doživljavao poređenja sa slikama Nadežde Petrović. Svaki potez na ovom malom platnu govori o oslobađanju dugo sputavanog temperamenta, o snažnom potezu koji će trenutnom utisku dati posebnu izražajnost. Nažalost, posle ove slike umetnički uspon Danice Jovanović tragično je prekinut. Još od beogradskih dana školovana na temeljima minhenskog slikarstva, tokom studija na Ženskoj slikarskoj akademiji preuzela je zakasneli nemački impresionizam, ali i nameru da se izražava gestom i bojom, istovremeno ne odbacujući mogućnost prihvatanja simbolističkih izražajnih sredstava. U postupku umetničkog odrastanja istaknuto je prisustvo nacionalno-prosvetiteljskog činioca, kao odlučujućeg faktora u izboru tematike. Rezultat je simbolički, koloristički, ekspresivan i na svojevrstan način nacionalno obojen opus koji, uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima, deluje jedinstveno i celovito. Slike i dokumenti koji povremeno izlaze na svetlost dana ne menjaju bitno sliku o njoj. I mada nam se čini da smo je konačno upoznali, mnogo toga o Danici Jovanović ostaje nedokučivo, a malo je verovatno da ćemo do kraja uspeti da proniknemo u njene umetničke nedoumice i snove.

Autor: Jasna Jovanov • Politikin zabavnik • broj: 3042 • 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Januar 04, 2016, 01:08:18 am »

*

IZLOŽBA DANICA JOVANOVIĆ (1886—1914) U GALERIJI DOMA VS


Beograd, 18. avgusta (Tanjug) — Izložba 75 eksponata iz opusa jedne od najznačajnijih srpskih slikarki sa početka 20. veka "Danica Jovanović (1886—1914)" biće otvorena u sredu, 20. avgusta u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije. Izložbu povodom stogodišnjice od tragične smrti slikarke danas su novinarima predstavili autor izložbe dr Jasna Jovanov, upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog i potpukovnik Slavoljub M. Marković, direktor Medija centra "Odbrana". "Zajednički projekat Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, Galerije Matice srpske i Medija centra "Odbrana" nastavak je naše izuzetne saradnje. Ovo je četvrto gostovanje u ovom prostoru i prvi put beogradskoj publici otkriće opus značajne slikarke Danice Jovanović", rekao je Marković.

Autorka izložbe ispričala je da je više godina istraživala rad slikarke. O opusu akademske slikarke Danice Jovanović koja je kao jedan od prvih umetnika pala kao žrtva Prvog svetskog rata 12. septembra 1914. godine u Petrovaradinu, gde je nakon prekog suda streljana sa grupom talaca iz Beške, dugo se ništa nije znalo. Pedesetih godina prošlog veka počela su istraživanja njenog opusa, detalja neobičnog životnog puta od samo 28 godina, interesovanja i planova za budućnost. Rođena u siromašnoj seljačkoj porodici u Beškoj Jovanović se spremala za akademiju u Minhenu u Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu, kod Bete Vukanović. "Tokom školovanja u Beogradu i u Minhenu, kao i tokom letnjih raspusta u Beški intenzivno je slikala. Njena umetnička zaostavština je stotinak radova, od onih koji ukazuju na proces savladavanja slikarskih problema tokom školovanja do onih u kojima se vidi slobodan izbor tema", ispričala je autorka izložbe. Jovanov je ocenila da sve slike Jovanović ukazuju na sklonost ka gestualnom slikarstvu, korišćenje intenzivnog kolorita i ekspresivnu interpretaciju likova. Slikala je mrtvu prirodu, portret i figure u narodnim nošnjama, kao i nekoliko pejzaža, od kojih tri prikazuju mostove: most kod Ljum kule, Vezirov most na Drimu i srušeni savski most u Beogradu. "Mostovi koji su bili aktuelni tokom Balkanskih ratova ukazuju da je budno pratila razvoj ratnih operacija, ali nema dokaza da je neposredno učestvovala u njima. Sa druge strane, njen angažman u "Srbadiji" u Minhenu, boravak u Beogradu početkom Prvog svetskog rata, kada je i naslikala srušeni savski most, kao i izjave njenih minhenskih kolega o izraženoj nacionalnoj svesti ukazuju na razloge zbog kojih je Danica Jovanović već u prvim danima Prvog svetskog rata pobudila pažnju policije i vojnih vlasti iz Petrovaradina", istakla je Jovanov. O tome kako je slikarka provodila leta, da li je učestvovala na neki način u Balkanskim ratovima, zajedno sa Nadeždom Petrović bila bolničarka, nema podataka. Taj deo njenog života je obavijen velom tajne.

Pred beogradskom publikom prvi put je opus Danice Jovanović iz fondova Galerije Matice srpske, Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, Narodnog muzeja u Beogradu, Istorijskog muzeja Srbije i nekoliko privatnih kolekcija. Ambijentalna postavka upotpunjena je predmetima iz Etnografskog muzeja u Beogradu i izloženim ličnim predmetima iz zaostavštine slikarke. Galerija Matice srpske je jedna od prvih ustanova koja je započela sakupljanje, proučavanje i predstavljanje dela Danice Jovanović. Još 1948. godine, odmah po izdvajanju Galerije iz korpusa Muzeja Matice srpske, započet je otkup slika Danice Jovanović da bi danas kolekcija brojala 27 njenih ulja na različitim podlogama, zatim crteže i lične predmete — pisma, čestitke, knjige i kataloge. [...] Glas javnosti.


* * *




Sa izložbe "Danica Jovanović (1886—1914)" u galeriji Doma Vojske Srbije

Foto: Media centar Odbrana
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: