Ratni slikari ― Oni nisu voleli rat, nego svoju otadžbinu
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « ČITAONICA « Umetnost • društva • događaji « Ratni slikari ― Oni nisu voleli rat, nego svoju otadžbinu
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ratni slikari ― Oni nisu voleli rat, nego svoju otadžbinu  (Pročitano 6683 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 10, 2015, 06:13:14 pm »

*

RATNI SLIKARI U VELIKOM RATU


DELA STARA JEDAN VEK: Ratni slikari iz kolekcije Pavla Beljanskog

...Prva generacija srpskih modernista koja je kroz umetnička zalaganja doprinela novom poimanju umetnosti, pored predvodničkog tereta ponela je i breme surovog rata. Talenat i slikarske sposobnosti koji su do tada oblikovali nove modernističke tendencije u srpskoj umetnosti, slikari i vajari iskoristili su za potrebe dokumentovanja ratnih prilika. Pobede i porazi, nisu posmatrani samo kroz prizmu istorijskog karaktera i životnog iskustva, već su doživljavani i kao veliko moralno nadahnuće likovnom stvaralaštvu. Kako bi ratna zbivanja ostala zabeležena marširali su ruku pod ruku vojnici pod punom ratnom opremom i umetnici "naoružani" grafitom, ugljenom, kistovima, hartijom, skicen blokovima i platnima. Nadežda Petrović, Kosta Miličević, Mališa Glišić, Milan Milovanović, Jefto Perić pored uloge ratnih slikara, doprinos domovini i narodu dali su kroz angažmane bolničara, kuvara, kopača rovova. Postavka o umetnicima ratnicima iz kolekcije Pavla Beljanskog sagledava značaj njihovog umetničkog života i rada za vreme Prvog svetskog rata. [...]

Muzej Pavle Beljanski | 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 11, 2015, 05:12:59 am »

*

IZMEĐU TRUBE I TIŠINE
SA LICA MESTA O PORAZU I POBEDI


Srbija se nalazi na raskršću svetova, na granici Istoka i Zapada, dakle, na putu velikih interesa. Mnogi su je pohodili, dobronamerni i oni drugi, kojih je, čini se, bilo znatno više jer ih je vodila pohlepa i koristoljublje. Naša zemlja je vazda bila na meti moćnika, koji suželeli da je opljačkaju, pokore i potčine svojim potrebama. Nastojali su da njome trajno zagospodare. Njen živalj je, vekovima, žestoko krvario.

U dugom postojanju, na mestu u kojem je utemeljen, srpski narod je u svoju istoriju upisao brojne ratove. Teško ih je sve pobrojati. Zabeleženi su sukobi što su donosili poraze, ali i pobede. Retko je koja zemlja toliko puta bila blizu sloma, ponekad čak na ivici opstanka, kao Srbija. Poput feniksa, uspevala je da se uspravi, oslobodi, ponovo vaskrsne, uzdigne se i nadalje traje.

Nažalost, interesovanja za Srbiju još nisu prošla. Njih i danas ima, na šta upućuju primeri iz bliske prošlosti.

Postoji dosta valjanih razloga da se balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu nanovo vratimo, da ih iznova razmatramo i tumačimo, da o njima, sa dovoljno odmaka, kritički razmišljamo, da izvlačimo pouke za sadašnje i buduće vreme. Nije preterano kazati, pogotovo kada je u pitanju Prvi rat, da je to najsudbonosniji svetski, evropski i, naravno, srpski događaj u prvoj polovini dvadesetog veka. On je namah promenio socijalnu, ništa manje političku kartu većeg dela sveta i ostavio trajne posledice na tok čovečanstva. Na toj mapi se prvi put pojavila Jugoslavija, kao novonastala državna tvorevina južnoslovenskih naroda.

Ne treba posebno isticati u kakvim se dramatičnim okolnostima rat odvijao, koliko je bio potresani poguban za narode Balkana, naročito za Srbiju, koja je u njemu učestvovala celim potencijalom, jer se našla u bezizlaznom položaju. Bila je primorana da svoju slobodu poistoveti sa višim državnim i etničkim ciljevima, uz pretnju biološkom opstanku njenog stanovništva.

Balkanski ratovi su trajali tokom 1912. i 1913. Godine. Vođeni su da bi se ovi prostori oslobodili od Turske, dok se Prvi svetski rat zbio neposredno poslenjih, tačnije između 1914. i 1918. godine. Pokrenule su ga imperijalističke sile, boreći se za prevlast oko tržišta i izvora sirovina. Austrougarska je na svaki način htela da održi dominaciju nad delom anektiranih teritorija. Srbija je do balkanskih ratova doživela procvat, postala je respektabilna i prosperitetna država. Njena nezavisnost je postala smetnja ciljevima Austrougarske na Balkanu, te se tražio način da se ona obuzda. Pošto Carinski rat nije doneo osobitog uspeha, Sarajevski atentat je bio pokriće i povod kako bi se iznudio sukob i, kao takav, opravdao pred svetom.

Dakle, pre ravno sto godina, na brdovitom Balkanu se upalila varnica Prvog svetskog rata.

Uprkos iznurenosti, koja je usledila nakon balkanskih ratova, uprkos posustaloj ekonomiji, slabojo premljenosti, istrošenom, gotovo zanemarljivom naoružanju, potom prekinutim komunikacijama unutar zemlje, gubitku veza sa saveznicima ― Srbija je prihvatila nametnuti sukob, koji, iz moralnih razloga, nije mogla da izbegne.

Srpska vojska je ostvarila početne uspehe, koji su bili veliki i značajni, pogotovu na Ceru, Drini i Kolubari1. Uprkos žestini odmazde i teškim stradanjima, ona je svojom odbranom zasenila ondašnji svet. Tim povodom je francuski maršal Žofr izrekao: "Povlačenjenaših saveznika ― Srba, u okolnostima u kojima je izvršeno, prevazilazi po strahotama sve što je u istoriji do sada kao najstrašnije zabeleženo."

Time je skrenula pažnju javnosti izvan naše zemlje2. Mnogi su pohitali da pišu i izveštavaju o novonastalim događajima. Otpor je prevazilazio mogućnosti srpske vojske. Pristupilo se organizovanom povlačenju, posle kojeg je usledila nezapamćena odmazda. Tada je znameniti kriminolog i veliki poštovalac srpskog naroda Arčibald Rajs3 došao da se uveri i svedoči o nasilju nad nedužnim stanovništvom, prema kojem nije bilo milosti svejedno da li su u pitanju starci, žene ili deca.

Masakr koji je austrijska vojska sprovela posle poraza na Ceru pokrenuo je ideju da se događaji potpunije dokumentuju, kako bi se svetska javnost o počinjenim zlodelima bolje obavestila. Značaj toga uvideo je Štab Vrhovne komande, koji je, još od balkanskih ratova, počeo da prihvata slikare u vojne jedinice, da svojim umećem beleže važna događanja i sačuvaju ih od zaborava. Tada ih je bilo oko dvadeset, dok je taj broj, zahvaljujući organizovanom postupku, kasnije dvostruko narastao.

Na zvanični naziv ratni slikar prvi put nailazimo 21. septembra 1912. u objavi za putovanje broj 86, koja je, sa potpisom Živojina Mišića, izdata slikaru Petru Ranosoviću. Sledeći podatak se odnosi na objavu broj 4190, od 27. juna 1913, na osnovu koje je slikar Dragomir Glišić upućen u rejon Dunavske divizije prvog i drugog poziva. Nju je izdao načelnik Generalštaba Petar Bojović.

Uvidevši značaj slikara, Štab Vrhovne komande srpske vojske izdaje i zvanično Uput za upotrebu ratnih slikara pridodatih štabovima viših jedinicana vojištu. Obaveštenje sa oznakom broj 2401 štampano je u Valjevu 20. avgusta 1914. godine. Naredbu je izdao vojvoda Radomir Putnik.

Dokumenat je donet kako bi se najvažniji trenuci borbe, pa i ostalih ratom izazvanih prilika, sačuvali za istoriju. Naloženo je da se što vernije prikažu tokovi borbe, da se naslikaju svi važniji momenti i pouzdano predoči njihova impresija. Posebnu pažnjuje trebalo obratiti na tragove svirepog i varvarskog ponašanja koje neprijatelj ostavlja iza sebe. Da bi što bolje obavljali svoje dužnosti, slikari su se, kod operativnog odeljenja Vrhovne komande, blagovremeno obaveštavali o pojednim ratnim dejstvima koja je trebalo zabeležiti. Shodno tome, omogućen im je neposredan pristup samom bojištu. Zanimljivo je da su za svoj rad dobijali dnevno tri dinara, što je bilo u ravni sledovanja koje su primali oficiri.

Dakle, prvi put je kod nas, koliko je poznato i u istoriji uopšte, zvanično uveden naziv ratni slikar. U dokumentu su sročena uputstva za njihov način delovanja u ratnim prilikama, što znači da su uvedena pravila vladanja, zadaci i obaveze kojih su umetnici morali da se drže.

Pred Prvi svetski rat klima u Srbiji je bila zadojena idejom o jugoslovenstvu, čijim su se idealima, poteklim iz Rusije, nadahnjivale mlade, rodoljubive snage. Shodno tome, brojni dobrovoljci, ne samo srpskog porekla, pohrlili su iz gotovo celog sveta da pomognu, a bilo je i dosta slikara koji su poželeli da se pridruže, da sudeluju u pohodima i, na svoj način, pomognu svojoj zemlji. Koliko je kod pojedinaca bila jaka volja za učešćem, vidi se iz podatka da su neki od njih lažno povećavali godine kako bi se našli u jedinicama.

Umetnicima je, u tamošnjim okolnostima, pružena svaka mogućnost da se uključe i prave zapise o ratnim zbivanjima. Upoznati su sa pravima i obavezama koje je trebalo poštovati. Tako su, na primer, svoje radove morali da šalju Vrhovnoj komandi, koja ih je pregledala, odobravala, usmeravala njihovo korišćenje uz dalja uputstva.

***

I pored snažnog otpora, tokom ratnih dejstava, srpska vojska nije mogla da izdrži nalet nadmoćnijeg, brojnijeg i bolje naoružanog neprijatelja, ali se nije ni predavala. Bila je saterana na Kosovo i Metohiju. Tu je doneta sudbonosna odluka, jedinstvena u evropskoj, pa i svetskoj istoriji. Odluka o povlačenju iz zemlje.

Odstupanje vojske se odvijalo preko snegom okovane Crne Gore i vrletne Albanije, uz zaštitu desnog boka od strane crnogorske, sandžačke vojske, kojom je komandovao serdar Janko Vukotić. Odlučna bitka je usledila 6. i 7. januara 1916. na Mojkovcu, gde je namah zaustavljen prodor austrijske divizije i srpskoj vojsci obezbeđeno dalje povlačenje. Serdar Janko Vukotić je tada, na molbu Radomira Putnika, poslao depešu sledeće sadržine: "Neka srpska Vrhovna komanda ne vodi brigu. Crnogorska sandžačka vojska rešena je da se do poslednjeg vojnika žrtvuje, a da ne dozvoli neprijatelju da se javi bratskoj srpskoj vojsci u bok, a još manje u pozadinu."

Narod Albanije je bio neprijateljski raspoložen prema srpskim ratnicima. Jedan italijanski general, neposredni svedok tragedije kada je u albanskom gradu Fijeri, u jednom danu, umrlo sedam hiljada regruta srpske vojske, izjavio je da nikada u istoriji čovečanstva ljudsko oko nije videlo potresniji prizor.

Povlačenje, u pravcu Krfa, odvijalo se od kraja novembra 1915. do polovine januara 1916. u najtežim zimskim prilikama, bez hrane, lekova i valjane opreme. Ljudstvo se usput permanentno gubilo, nestajalo je ugotovo nemogućim uslovima prohoda. Na hiljade njih je stradalo. To najbolje potvrđuju potresne reči Milana Đ. Nedića, koje je uputno navesti: "Izbačeni tako na vrletii u ambise negostoljubive Albanije, desetkovani glađu i bolešću, tučeni nedobom u besputnoj i divljoj zemlji, sačekivani i mučki, iz zaseda, od Arnauta puškarani,i smo se kretali nemo i na tom putu umirali od najstrašnije smrti koja uopšte čoveka može snaći: od zime i gladi. Išli smo stalno i stalno defilovali pored svojih drugova koji mrtvi ležahu levo i desno odnas, pored puta."

Glavnina snaga se prikupila na liniji Skadar―Tirana―Elbasan. Zvanični podaci govore da je u ovoj golgoti život izgubilo 217.455 ljudi, među kojima je njih 77.400 pripadalo aktivnom vojnom kadru. Saveznici su srpsku vojsku prihvatili kod Drača i Valone. Jedan deo, njih 140.000, prebačen je na Krf, drugih 12.000 u severnu Afriku, u Tunis i Maroko. Po dolasku na Krf 10.000 iznemoglih i bolesnih našlo je večni mir kod ostrva Vida. Dakle, pri kraju povlačenja, svojevrsna Plava grobnica se, nažalost, pokazala osobenim epilogom drame. Mnogim ratnicima što su krenuli da brane otadžbinu postala je poslednje boravište.

Ovo povlačenje, bez sumnje, spada u red najtežih i najstrašnijih odstupnih marševa u istoriji svetskog ratovanja.

Brojke nadalje kazuju da je u proboju fronta poginulo 43.000 vojnika. Srbija je na oltar slobode položila živote ukupno 1.180.000 muškaraca, žena i dece.Tačnije, u pitanju je četvrtina ukupnog stanovništva. To je bila ogromna cena za tako malu zemlju. Američki ministar spoljnih poslova Robert Lesing tada je izjavio: "Kada se bude pisala istorija ovoga rata, najslavniji odeljak te istorije nosiće naziv: Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke, i takvo požrtvovanje i istrajnost ne mogu proći nezapaženo ― oni se moraju nagraditi."

Koliko je srpski narod bio desetkovan tokom Prvog svetskog rata, govori podatak da je nakon njega rađanje muškog deteta obeležavano kao najveća svečanost, zvucima državne himne.

O tom tragičnom ali i najblistavijem poglavlju koje pamti naša istorija govore brojni dokumenti, pisani i nepisani, potom svakodnevni i svakovrsni predmeti koje su borci svojeručno izrađivali na ratištima. Mahom neimenovani tvoritelji su ih, pored ostalog, deljali u drvetu, gravirali na čuturama, na priboru za jelo, nosili ih i, kao najveću dragocenost, kao uspomenu, čuvali ih do kraja. Neke od tih rukotvorina su, nažalost, nepovratno nestale.

Pored pomenutih, u svakom pogledu autentičnih, dragocenih pokazatelja, rat je našao mesta na fotografijama i filmovima, u predanjima, ništa manje u pričama neposrednih učesnika događaja, u tada ispevanim pesmama (Tamo daleko, Kreće se lađa francuska, Plava grobnica). Potom, ne smemo zaboraviti knjige koje su tim povodom napisane (Srpska trilogija Stevana Jakovljevića, Vreme smrti Dobrice Ćosića). Tome treba dodati reči jedinstvene žene ratnika, Milunke Savić ― srpske Jovanke Orleanke, koja je kazivala: "Mi smo pevali kad nam je bilo najteže, zapevali smo kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri su plakali slušajući nas, i govorili su: Kakav divan narod. Pevali smo kada smo umirali na ostrvu Krfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solunskom frontu..." Sve to čini zbir dragocenih podataka koji, kao mozaičke kocke, sklapaju sliku o antičkoj epopeji tadašnje srpske zbilje.

Ovome dodajemo još jedan, izuzetno važan, po svojoj prirodi osoben segment, koji je nastajao u sprezi sa živom stvarnošću na terenu, uz povlačenje, ratne okršaje, proboj i pobedu. Reč je o likovnim delima, svejedno da li su u pitanju ovlašne impresije, neki put oskudne skice, nepotpuno sačuvane, usputne zabeleške olovkom, dovršeni crteži, akvareli, tempere ili slike. Sami radovi o tome govore na poseban, sebi svojstven način.

Slikara koji su učestvovali u balkanskim ratovima bilo je oko dvadeset. Treba znati da su oni u to vreme učinili prve korake, koji će, nešto kasnije, u ratu što je sledio, biti osmišljeni i bolje organizovani.

Tokom Prvog svetskog rata njihovo prisustvo je postalo brojnije, čak dvostruko veće. Kako bi utisak o borbama, povlačenju i proboju bio što uverljiviji, našu vojsku je zvanično pratila grupa umetnika, njih ukupno osamnaest. Nezvanično ih je bilo znatno više, smatra se, po nekim podacima, oko četrdeset.

Uputno je, ovom prigodom, razjasniti učešće pojedinih umetnika u ratu, njihovu ulogu i mesto koje su dobili u tim okolnostima. Treba razdvojiti pojam ratni slikar Vrhovne komande (slikar izveštač) od pojma ratni slikar ili vajar kao profesionalni borac, ratnik. Jedan broj umetnika je srpsku vojsku sa štabom pratio do proboja, znači do samog kraja, dok je bilo i onih koji su, sa svoje strane, na koji bilo način, učestvovali u borbenim dejstvima ali kao slikari nisu bili u funkciji Vrhovne komande, već su obavezu prema beleženju podataka smatrali ličnim, patriotskim činom.

Zato ih ne treba zaboraviti.

Izložba je, s pravom, obuhvatila sve umetnike koji su sledili vojsku i, kako-tako, beležili svoja zapažanja, bez razlike da li su bili zvanično registrovani za potrebe Vrhovnog štaba. Smatrao sam da je, pored neposrednog, vojnički profesionalnog učešća na frontu, vredno pažnje pokazati njihovo slikarsko umeće i trud ispoljen u trenucima retkih predaha.

Bilo je i onih koji nisu odlazili iz zemlje, kao što je znamenita Nadežda Petrović, koja je 1915. kao bolničarka od tifusa umrla kod Valjeva, ili Beta Vukanović, koja je preživela rat i još dugo opstala na likovnoj sceni, pa i Danica Jovanović, koja je ubrzo po izbijanju rata streljana. Rat nisu preživeli Aleksandar Lazarević, Vidosava Kovačević, Mališa Glišić, Branko Jevtić, Milorad Đokić, Cvijetin Job, dok su odmah posle rata umrli Kosta Miličević, Đorđe Mihailović, Kosta Josipović i Risto Vukanović.

O kakvim je delima reč, koje su njihove odlike?

Najpre, kao što se može pretpostaviti, uslovi za njihov rad na frontu bili su krajnje neprikladni: od opasnih mesta na bojištu, koja su pohodili i na njima slikali, što podrazumeva da nisu bili u mogućnosti da svoja kazivanja ostvaruju u produženom vremenskom sledu, do pribora koji im je stajao na raspolaganju. Opskrba materijalom bila je oskudna, skoro zanemarljiva, mada su ga, po kazivanju Živorada Nastasijevića,4 pošto ga nije bilo u Solunu, dobijali iz Italije i Francuske. Dovijali su se na razne načine. Ispomagali su se onim što su imali, što im se našlo pri ruci. Koristili su uglavnom raznovrsne papire, zaostale skicen blokove, kartone, nešto ređe je u upotrebi bio lesonit i poneko platno. Najviše radova je ostvareno u olovci, akvarelu, pastelu, tušu, a nešto manje u temperi i ulju. Dela su mahom nastajala na terenu po kratkom postupku. Jedan deo je ostajao kakav jeste, dok je manji broj, prvenstveno skica i kratkih zabeležaka, naknadno završavan ili pretvaran u konačnu formu, najčešće slikarsku, čime je dobijan trajan i nepromenljiv vizuelni podatak.

Nastasijević5 navodi da su im tek u Solunu uslovi za rad bili pristojni. Njegova je sekcija na sebe skrenula pažnju, te su saveznički oficiri posećivali njihovu improvizovanu izložbu u holu zgrade u kojoj su stanovali. Tada se začela ideja da u Solunu prirede veću smotru radova. Sticajem okolnosti, ona je odložena za povratak u Beograd.

Tokom rata dosta slikara se uporedo bavilo fotografijom. Iza njih, za prilike u kojima su delovali, ostao je zamašan broj likovnih radova. Neki od njih su na terenu pravili zabeleške koje su naknadno prenosili u drugu likovnu formu, dok je bilo i onih radova, doduše nešto ređih, koji su nastajali na mestu događanja. Oni su posebno dragoceni kao dokumenat ali i doživljaj date stvarnosti.

Sva dela, pogotovo ona što su naslikana u toku ratnih dejstava, manjih su dimenzija. Neki put su dorađivana ili su na njima vršene naknadne korekture, čak su neka od njih prenošena u drugi materijal i sličnu likovnu disciplinu. Ako je takvih zahvata bilo, a bilo ih je, onda su u nečemu gubila, pre svega u onoj sugestivnoj al prima opservaciji. U takvim prilikama, radovi su poprimali drugu vrednosnu dimenziju, koja se smeštala u dojam povišene dramske konotacije. Za razliku od njih, dela što su stvarana u osobenom prirodnom okruženju pokazuju drugačiji utisak, odaju svežinu neposredne percepcije date stvarnosti. Kod njih nije bilo potrebe za naročitom, naknadnom doradom, ili pak drugom vrstom popravke.

***

Dela pomenutih stvaralaca rađala su se s mukom. Nastajala su s ljubavlju i nadahnućem, u rovovima i na ratištima. Često iscrpljeni i umorni, prihvatali su se olovaka i skicen blokova na račun sna i odmora. U njih je udenuto sentimentalno i lirsko osećanje, često nežno i melanholično6, primereno stilskoj poetici vremena koliko i pojedinačnim, ličnim afinitetima.

Treba pomenuti dva osnovna, paralelna, tematski uspostavljena toka, koji su bili u domenu pažnje slikara o kojima je reč. To su pejzaži i ratne scene. Zanimljivo je da su u pejzažima, koji se odnose na Krf, Kapri i još neke predele, ostvareni značajni domašaji, daleko veći od onih sa ratnim temama.

To pravda podatak što je ta dela, pored otežanih uslova za rad, zarad vrednosnog učinka, pratila narativna konotacija, dok su se u biranim motivima iz prirode umetnici priklanjali znatno slobodnijoj interpretaciji. Time postaje jasnije što su tada, u dve godine, na dva pomenuta, suncem obasjana mediteranska ostrva nastala najznačajnija dela srpskog impresionizma; još više, ostaje nesporna činjenica da se sa krajem Prvog svetskog rata okončalo razdoblje srpskog impresionizma. Magična svetlost Kaprija je, kod Milana Milovanovića, pokrenula lavinu osećanja, koja su se pretvorila u fine prikaze lirski doživljenog okruženja, dok je Kosta Miličević, sa izvesnom setom i potištenošću, prenosio ličnu ispovest i ispovest svoje generacije.

Teško je shvatiti kako se, upravo tokom tih burnih previranja, gotovo simbolično, s krajem rata završilo jedno istorijsko poglavlje i počinjalo novo. Naš impresionizam je u to vreme beležio poslednje dane. Njegovo trajanje se okončavalo u najtežim okolnostima. Da paradoks bude veći, poetički domašaji tih dela su bili izuzetni. Jednom broju slikara tadašnje prilike nisu zasmetale da iznedre neke od najznačajnijih radova u tom domenu i, ujedno, nagoveste novo razdoblje u srpskoj umetnosti.

Beležeći pomenute događaje, oni su ostavili trajne zapise, ne samo o borbama nego i o drugim prilikama kroz koje su prolazili i doživeli ih. Kao što se vidi, nije u pitanju samo svojevrsni dokazni materijal, razume se veoma važan sa stanovišta dokumentarne građe, već nešto možda još važnije. To su tvorevine uzdignute do duhovnih relacija, koje svekoliko i obuhvatno, usuđujem se kazati, na najbolji način govore o ekstazi naroda koji se našao na golgoti. Koliko je poznato, tome nema sličnih primera.

Iza učesnika rata, boraca i slikara, ostala su trajna, neprolazna materijalna i duhovna svedočanstva, dok je dosta toga zauvek izgubljeno. Poseban i rečit primer su likovni umetnici čija su imena utemeljena u srpsko kulturno biće. Oni su izneli značajan deo tereta, a njihovo delanje ostavilo je upečatljiv trag. Među prvima su, svojim načinom, progovorili o krvavim belezima velike epopeje. U radovima što su ih sazdali predstavljeni su gotovo svi segmenti vojničkog i ratnog života, ali i obični, svakodnevni motivi, koje su nametale prilike na terenu, koji su bili deo zajedničke subine.

Kako bilo, tek njihovo delo je utemeljeno u domaću istoriju slikarstva, i bez njega se ne može zamisliti, niti pouzdano razmatrati naša moderna umetnost. Dakle, važno je izneti da pojedini radovi, nastali pre svega u Prvom svetskom ratu, pripadaju nezaobilaznim ostvarenjima, tim pre što se neki od njih, vrednosnim domašajima, uzdižu u sam vrh postignuća kulture kojoj pripadaju.

Drugim rečima, to znači da pojedina ostvarenja nastala u tom rasponu spadaju u temeljne priloge našeg slikarstva, čime se pridružuju prestižnim nivoima savremene srpske umetnosti. U njima su zaveštane nezaobilazne premise delovanja ratnih slikara, koji su, na svoj način, ispunili istorijski zavet srpskom narodu.

***

O umetnicima iz Prvog svetskog rata se povremeno pisalo7, svakako ne u meri koju zaslužuju svojim doprinosom. Organizovane su im prikladne izložbe. Neke od njih su se odlikovale iscrpnim analizama, dok su pojedine ostale bez potpunijih podataka. To je zavisilo od potrebe pokazivanja materijala i namene izlaganja. Dostupni podaci9 pokazuju da je prva smotra njihovih dela, nazvana Izložba Ratnih Slikara, priređena 1919. u sali Osnovne škole kod Saborne crkve9. Ona je obuhvatila samo pet autora: Mihajla Milovanovića, Kostu Miličevića, Stevana Milosavljevića, Miloša Golubovića i Živorada Atanasijevića10. Nije poznato zbog čega su izostala dela ostalih umetnika, učesnika rata. Iako ne sasvim obuhvatna, ona je predočila scene ratnog porekla ― to su slike rađene na Krfu i na Solunskom frontu, u periodu od propasti do oslobođenja. Prelaz preko Albanije, u prvi mah, zatim vojnički život na Krfu, sam Krf i, najzad, život i borbe naše vojske na Solunskom frontu bili su njihovi glavni izvori inspiracije... vojska, položaji, ratna oruđa, borba i smrt,... najzad slavna mesta i predeli: Kajmakčalan, Veternik, Jelak, Kozjak itd...11

Ipak, na izložbi se našlo manje radova sa temom iz rata a više pejzaža. Razlog tome treba tražiti u podatku što je to još uvek bilo vreme plenerizma, dakle omiljenog načina slikarskog tvorenja, koje se odvijalo izlaskom u prirodno okruženje. Sličan postupak se nazire i kod onih umetnika koji su imali nameru da svojim delanjem neposredno pokrivaju ratna dejstva.

Tek posle tri decenije, tačnije 1940, održana je druga izložba, čime je, još jednom, istaknut značaj slikara koji su sudelovali u ratnoj epopeji.

Od četrdesetih godina naovamo, priređeno je više sličnih, nešto potpunijih prikaza12 učinka umetnika iz pomenutih ratova.13

Ostaje utisak da uloga ratnih slikara nije odveć istaknuta niti je njihov doprinos ocenjen na primeren način. Ovo je prilika da se još jednom, sto godina od minulih događaja, ponovo osvrnemo na dela koja su, tim putem, urađena i dospela nam u nasleđe. Neka su tek otkrivena, te ona, u tom pogledu, barem unekoliko pomeraju naša saznanja i, dabome, bacaju novo svetlo na krupne nevolje koje su zadesile našu zemlju u prvoj polovini XX veka.

***

Izložba je okupila neke već poznate umetnike ali i druga imena, samim tim i nove radove, koji su manje znani, delom sasvim nepoznati široj kulturnoj, pa i stručnoj javnosti. Mnoga ostvarenja nisu sačuvana ili su zasad nepoznata, te je još pokoje delo ostalo po strani, izvan domašaja, pa će budući pregaoci imati prilike da otkrivaju, zabeleže i vrate ih iz zaborava.

Potrebno je kazati da manifestacija, kakva jeste, nema karakter prestižnog događaja, iako se on podrazumeva. Ona nije izolovana samo na recentnu građu već u njoj treba provideti dokumenat vremena koji poprima širi kontekst. Time se ističe dirljiva, makar ne uvek stvaralački respektabilna strana njihova doprinosa, koji upotpunjuje panoramu delovanja na ratištima.

***

Doprinos i značaj izložbe treba tražiti najpre u dokumentarnoj zasnovanosti, koja oslikava dotično vreme, a potom u kulturološkom aspektu, zapravo u logički uspostavljenom sledu srpske umetnosti, čiji se tok nije prekidao, već se nadovezao na prethodna iskustva uz nagoveštaj daljeg razvoja. To se razdoblje pokazalo vitalnom sponom između dva sveta i dve ideje. Jedne ― ostavljene u domenu prošlosti i druge ― što je grabila novim pogledima ka modernom načinu izraza.

***

Treba ponoviti da je izložba Ratni slikari u obimu kakav jeste svojevrstan prikaz ispoljene mržnje i bezumlja koje se, kao zla kob, nadnelo nad srpskim narodom. Na njoj se vide radovi bezbroj puta osvećeni u zbegovima i jurišima. Oni su, poput svetih ikona, preneti u naše vreme, prenoseći, istodobno, poruku o smislu sopstvenog opstajanja. Dakle, njihova značenja se ne okončavaju samo u priči i pukoj faktografiji koju iznose, čiji je epilog bezvremen, već se smeštaju u širi društveni kontekst, u zapretane slojeve svesti mnogih generacija. Signali što ih upućuju naviru iz nemerljivih životnih iskušenja, koja se ne smeju zaboraviti jer se, zarad toga, plaćala visoka cena. Ako budemo pamtili, odagnaćemo nevericu i strah, koji su udenuti u naše vekovno sopstvo i veru koja nas je održala. Stoga ovom prigodom pokazana dela zaslužuju svaki vid hvale, koja se ne može poreći.

Izložba, barem namah, odvodi pažnju u protekla vremena, u razdoblje čiju slavu baštinimo i na njoj gradimo svoje postojanje. Ona nas podstiče na odgovornost prema onima koji su dali živote za zemlju, ništa manje prema nama, još više prema onima koji će doći posle nas. Time se, barem unekoliko, pomera naglasak sa individualnih ka opštim, ljudskim i civilacijskim vrednostima, koje treba čuvati za buduće naraštaje.

Verujem da ovaj i ovakav izbor prezentovanih radova, u ovom vremenu, zadobija dodatni značaj i značenje. Skrećem pažnju na povampirene strasti koje pristižu na adresu Prvog svetskog rata. Namerno i grubo izvrtanje odavno prihvaćenih, naučno dokazanih činjenica, neviđeni pogromi, nažalost, počinju da poprimaju drugačiju konotaciju. Ti podignuti glasovi streme ka preispitivanju istorije i, dabome, njenom prekrajanju.

Pored ostalog, i u tome počiva smisao ove izložbe.

Treba odati priznanje Galeriji RTS, koja je imala sluha i smogla snage da, nakon jednog veka, ponovo nametne razmišljanje o dramatičnom i najznačajnijem svetskom, evropskom i srpskom događaju 20. veka, zapravo da senima srpskih junaka iz tih ratova posveti dužnu pažnju. Eho njihove sudbonosne borbe neće prestati. Ovakvim pominjanjem on će nadalje trajati u našoj svesti.

Zdravko Vučinović

01 Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja ― zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama (francuski maršal Žofr).
02 Neke od tih bitaka, njihova sjajno izvedena taktika, izučavaju se na pojedinim vojnim akademijama u svetu.
03 Rajs je umro 1929. u Beogradu. Pre sahrane na Topčiderskom groblju, po njegovoj želji srce mu je izvađeno i odneto na Kajmakčalan.
04 Živorad Nastasijević, Ratni slikari 1912―1918, Galerija Vojnog muzeja na Kalemegdanu, Beograd, oktobar–novembar, 1964.
05 Isto
06 Lazar Trifunović, Ratni slikari 1912―1918, Narodni muzej Beogad i Vojni muzej, Beograd, 1964.
07 Što se tiče foto-materijala, iscrpnu studiju je pripremila Marina Zeković prigodnom studijom Ratni slikari, fotografi amateri i dopisnici fotografi u srpskoj vojsci 1914―1918. Vojni muzej, Beograd 2001.
08 Misao, književno-politički časopis, knjiga prva, Sv. I ― IV, 1919.
09 O izložbi je pisao Živorad Nastasijević, navodeći da je ona smišljena u Solunu. Budući da je bila prva te vrste, da je organizovana u tek oslobođenoj Srbiji, kao takva, zabeležila je veliki uspeh. Publika je po ceo dan masovno dolazila, te su se posete odvijale u grupama, uz zastave, iz raznih krajeva zemlje. Zanimljivo je da je veliki broj izloženih radova otkupilo Ministarstvo vojno, dok je manji broj radova prodat privatno, a neke su uzele druge državne ustanove. Nažalost, mnoga dela su stradala tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu.
10 Reč je o slikaru Živoradu Nastasijeviću.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Januar 08, 2016, 12:31:36 pm »

*
nastavak


VLADIMIR BECIĆ
(Slavonski Brod, 1886 ― Zagreb, 1954)

Učitelji su mu bili Bela Čikoš i Menti Klement Crnčić. Studirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Minhenu i kratko na Grande Chaumière u Parizu. Bio je nastavnik u Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu.
Godine 1914. stupio je kao dobrovoljac u srpsku vojsku, a onda je 1915. imenovan za ratnog slikara.

1. Vezirov most, 1915.
ugalj, pastel i akvarel, 52 cm × 98 cm
vl. Vojni muzej u Beogradu


NIKOLA BEŠEVIĆ
(Split, 1892 ― Beograd, 1970)

učio je slikarstvo u Zagrebu i u Umetničkoj školi u Beogradu. Školovanje je nastavio u Rimu.
Po izbijanju Prvog svetskog rata javio se kao dobrovoljac za borbu protiv Austrijanaca. Sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije.

2. Topčidersko brdo, 1912.
ulje, 28,2 cm × 40,5 cm
vl. porodica Petrović, Beograd


DRAGOSLAV VASILJEVIĆ FIGA
(Kragujevac, 1895 ― Kruševac, 1929)

upisao se u Beogradu u Umetničko-zanatsku školu.
Godine 1915. je mobilisan i raspoređen kao crtač pri štabu Kosovske divizijske oblasti. Sa srpskom vojskom je, preko Albanije, dospeo na Krf. Iscrpljen i iznemogao, 1916. je prebačen na oporavak u Afriku.

3. Kuća sa doksatom,
ulje, 25 cm × 40 cm
vl. Milutin Popović, Beograd


BOGOSAV VOJNOVIĆ PELIKAN
(Leskovac, 1894 ― Beograd, 1942)

bio je samouk. Sopstvenim zalaganjem je uspeo da dospe do zavidnih likovnih postignuća i postane zapažen slikar.
Učestvovao je u balkaskim ratovima i Prvom svetskom ratu.

4. Momenat turskog
kumanovskog poraza, 1912.
crtež, 33,5 cm × 48,5 cm
vl. Milutin Popović

5. Veternik i Golo brdo, 1918.
ulje, 29,6 cm × 60 cm
vl. Milutin Popović, Beograd


BETA VUKANOVIĆ
(Bamberg, 1872 ― Beograd, 1972)

završila je Školu za primenjenu umetnost i Žensku akademiju u Minhenu. Privatno je učila kod Antona Ažbea. Tokom 1897. i 1898. boravila je u Parizu, a onda sa Ristom Vukanovićem dolazi u Beograd i osnivaju Umetničku školu, koja 1905. prerasta u državnu Umetničko-zanatsku školu.
Učestvovala je u balkanskim i u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljna bolničarka.

6. Francuski vojnici, 1915.
olovka i akvarel, 24,6 cm × 21,2 cm
vl. Vojni muzej u Beogradu


PAŠKO VUČETIĆ
(Split, 1871 ― Beograd, 1925)

studirao je slikarstvo u Splitu i Veneciji, a potom na minhenskoj Akademiji. Kratko vreme je proveo kod Antona Ažbea.
U Prvom svetskom ratu učestvovao je kao ratni slikar.

7. Pejzaž sa Krfa, 1916.
ulje, 15 cm × 25 cm
vl. Miomir Miki Stamenković
Beograd

8. Motiv sa Krfa, 1917.
ulje, 27 cm × 37 cm
vl. Nebojša Šaponjić, Beograd


DRAGOMIR GLIŠIĆ
(Valjevo, 1872 ― Beograd, 1957)

završio je Prvu slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika. Studije slikarstva je nastavio u Minhenu, na Akademiji likovnih umetnosti i Školi za primenjenu umetnost.
U balkanskim ratovima je bio pisar, dok je u Prvom svetskom ratu, posle povlačenja u Solun 1916, postavljen za ratnog slikara.

9. Portret srpskog oficira sa šlemom, 1917.
ulje, 39 cm × 33 cm
vl. Milutin Popović, Beograd

10. Položaj na crvenoj zemlji, 1917.
ulje, 33,7 cm × 46,5 cm
vl. Milutin Popović, Beograd


MALIŠA GLIŠIĆ
(Beograd, 1885 ― Niš, 1915)

učio je u Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu kod Riste Vukanovića, a potom je studirao na Akademiji likovnih umetnosti u Minhenu.
Učestvovao je u balkanskim ratovima, dok je u Prvom svetskom ratu sudelovao u odbrani Beograda, a potom je, pri povlačenju, s vojskom stigao do Niša.

11. Pali vojnik, 1913.
ulje, 32 cm × 21 cm
privatno vlasništvo

12. Vojna kuhinja, 1913.
ulje, 39 cm × 45 cm
vl. Veselin Minjević


MILOŠ GOLUBOVIĆ
(Kragujevac, 1988 ― Beograd, 1961)

prva znanja iz slikarstva stekao je u Prvoj srpskoj slikarskoj i crtačkoj školi Kirila Kutlika, a potom je pohađao Umetničko-zanatsku školu. Boravio je u Beču, Budimpešti, Minhenu i Lozani. Kratko vreme je studirao slikarstvo u Moskvi, a potom na Umetničkoj akademiji u Pragu.
Kao vojni obveznik učestvovao je u Drugom balkanskom ratu, a od 1914. u Prvom svetskom ratu. Posle prelaska Albanije, po prispeću u Solun, 1917. je imenovan za ratnog slikara.

13. Na kraju moći ― Krf, 1916.
gvaš, 24,5 cm × 36 cm
vl. Milutin Popović, Beograd

14. Portret Živorada Nastasijevića, 1916.
ulje, 21 cm × 32 cm,
vl. Miomir Miki Stamenković, Beograd


MILIVOJ DEJANOVIĆ
(Novi Sad, 1883 ― Novi Sad, 1938)

O njemu se malo zna. Moguće je da je u pitanju slikar koji se likovno obrazovao u nekoj umetničkoj školi ili čak na akademiji.
Prema sačuvanoj slici Srpski vojnik, učestvovao je u Prvom svetskom ratu. Tada je neko vreme boravio u Rimu.

15. Srpski vojnik, 1919.
ulje, 62 cm × 40 cm
vl. Vojkan Dojčinović, Beograd


VASA EŠKIĆEVIĆ
(Irig, 1867 ― Novi Sad, 1933)

učio je slikarstvo u Umetničkoj školi u Petrogradu, a onda je završio Akademiju likovnih umetnosti kod Rjepina.
Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. javlja se kao dobrovoljac u srpsku vojsku. Prešao je Skadar i Albaniju. Na Krfu je 1916. na ličnu molbu određen za ratnog slikara.

16. Posle poraza Bugarogermanaca na koti 12―12, 1916.
ulje, 60 cm × 90 cm
vl. Miloš Petković, Beograd

17. Iz Makedonije, 1917.
ulje, 62 cm × 100 cm
vl. Miloš Petković, Beograd

18. Selo Bač na Crnoj reci, 1916.
ulje, 45 cm × 75 cm
vl. Miloš Petković, Beograd

19. Selo Rožaje ― prilikom dolaska prvih srpskih odreda u njega 1915.
― Legendarno povlačenje srpskih vojnika kroz Albaniju

vl. Lazar Radivojević, Ruma

20. Izlazak srpske vojske na more, 1916.
ulje, 90 cm × 200 cm
vl. ATP Lasta, Beograd


BRANKO JEVTIĆ
(Beograd, 1886 ― poginuo kod Bitolja, 1916)

slikarsku školu je učio kod Kirila Kutlika, a potom kod Riste Vukanovića. U Pragu je bio na slikarskoj akademiji.
Učestvovao je u balkanskim ratovima. U Prvom svetskom ratu je učestvovao u odbrani Beograda.

21. Predeo,
ulje, 20,3 cm × 27 cm
vl. Milutin Popović, Beograd


DANICA JOVANOVIĆ
(Beška, 1886 ― Petrovaradinska tvrđava, 1914)

učila je slikarstvo u Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu, a od 1911. do 1914. u ženskoj školi u Minhenu.
Po izbijanju Prvog svetskog rata Austrijanci su je, kao proverenog srpskog patriotu, osudili na smrt i streljali.

22. Seljanka sa košarom
ulje, 34,5 cm × 34,5 cm
vl. Zoran Vujičić, Beograd


KOSTA JOSIPOVIĆ
(rođen krajem XIX veka ― Skoplje, 1919)

učio je kod Riste Vukanovića u Umetničko-zanatskoj školi. Kao stipendista je upućen u Minhen na studije, koje je ubrzo napustio.
Učestvovao je balkanskim ratovima. Po izbijanju Prvog svetskog rata stavio se na raspolaganje srpskoj Vrhovnoj komandi. Nekoliko puta je ranjavan i lečen.

23. Autoportret u vojničkoj uniformi, 1918.
ulje, 51 cm × 37,5 cm,
vl. Đuro Popović, Novi Sad


KOSTA MILIČEVIĆ
(Skadar, 1887 ― Beograd, 1920)

upisao se u Prvu srpsku slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika, koju je, nakon tri godine, napustio. Kratko vreme se usavršavao u Pragu, Beču i Minhenu.
Po izbijanju Prvog svetskog rata je mobilisan. Prvo se našao u Velesu, a onda je preko Albanije dospeo na Krf. Kao ratni slikar Vrhovne komande radio je u ateljeu u Solunu, a onda se ponovo našao na Krfu.

24. Crkva sa čempresima, 1918.
ulje, 24,3 cm × 29 cm
privatno vlasništvo

25. Predeo sa Krfa, 1918.
ulje, 20,7 cm × 30 cm
privatno vlasništvo

26. Motiv sa Krfa, 1916―1917.
ulje, 20,6 cm × 30 cm
vl. Veselin Minjević, Beograd

27. Na grobu srpskog vojnika, 1919.
olovke u boji, 20,6 cm × 30 cm
vl. Veselin Minjević, Beograd


MILAN MILOVANOVIĆ
(Kruševac, 1876 ― Beograd ,1946)

najpre se upisao u Prvu slikarsku i crtačku školu u Beogradu kod Kirila Kutlika; pošto ju je napustio, u Minhenu je stupio u atelje Antona Ažbea, a onda je završio Akademiju likovnih umetnosti. U Parizu je učio na Akademiji Kolarosi i École des Beaux-Arts.
Učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, potom je upućen na oporavak na Kapri i u Francuku.

28. Motiv sa Kaprija, 1917.
ulje, 45 cm × 38 cm
privatno vlasništvo

29. Objavnik na Mačkovom kamenu, 1915.
ulje na kartonu, 23,3 cm × 31,4 cm
vl. Zoran Vujičić, Beograd


MIHAILO MILOVANOVIĆ
(Užice, 1880 ― 1941)

učio je slikarstvo u Minhenu u privatnoj školi Antona Ažbea. Na Akademiju likovnih umetnosti u Minhenu upisao se 1905. godine.
Prešao je Albaniju, a potom je na Krfu i u Solunu boravio u svojstvu ratnog slikara.

30. Mrtvački mir, 1917.
ulje, 50,4 cm × 61 cm
vl. Vojni muzej u Beogradu

31. Artiljerci, 1913―1914.
ulje na platnu, 67,5 cm × 61,5 cm
vl. Vojni muzej u Beogradu

32. Turci na Kumanovu, 1913―1914.
ulje na platnu, 110 cm × 116 cm
vl. Vojni muzej u Beogradu

33. Odmor ratnika, 1913.
ulje, 75 cm × 79 cm
privatno vlasništvo


STEVAN MILOSAVLJEVIĆ
(Opovo, 1881 ― Dubrovnik, 1926)

školu za nastavnika crtanja završio je u Pešti, a Umetničku akademiju u Minhenu.
U balkanskim ratovima je učestvovao kao bolničar. U Prvom svetskom ratu bio je dobrovoljac. Ratni slikar je postao 1916. i u tom svojstvu se našao u Solunu.

34. Posle okršaja na Crnim čukama, 1917.
ulje, 50 cm × 94 cm
vl. Vojni muzej u Beogradu

35. Portret Simke Jovanović kao bolničarke, 1918.
pastel, 32 cm × 46 cm
vl. Zoran Vujičić, Beograd


MILUTIN MIHAJLOVIĆ
(Beograd, 1884 ― Beograd, oko 1963)

počeo je 1905. da uči slikarstvo u Minhenu, a nakon dve godine je prešao na Akademiju umetnosti u Berlinu.

36. Izvidnica, 1918.
ulje na kartonu, 26 cm × 35,5 cm
vl. Đorđe Momirović, Beograd


EMANUEL MUANOVIĆ MAŠA
(Sremski Karlovci, 1886 ― Beograd, 1944)

pouke iz slikartva stekao je u školi Kirila Kutlika, a onda je kratko bio u Parizu na usavršavanju.
U Prvom svetskom ratu preko Albanije dospeo je na Krf, odakle je upućen u Dobrovoljačku diviziju u Rusiju.

37. Motiv sa Krfa, 1916.
ulje, 21 cm × 31 cm
vl. Milutin Popović, Beograd


ŽIVORAD NASTASIJEVIĆ
(Gornji Milanovac, 1893 ― Beograd, 1966)

slikarstvo je učio u Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu, dok je studije nastavio u Minhenu, privatno i na Akademiji. Po izbijanju Prvog svetskog rata bio je mobilisan. Radio je u sklopu Štaba u ratnom ateljeu, a onda je prešao Albaniju i stigao na Krf. Služio je u činu rezervnog potporučnika kada je 1916. određen za slikara i fotografa.

38. Solun, 1918.
ulje, 22 cm × 25 cm
vl. Nenad Živanović, Beograd


DRAGOLJUB PAVLOVIĆ
(Beograd, 1875―1956)

završio je ikonopisnu školu u Sergejevu kod Moskve. Studirao je u Minhenu, u privatnom ateljeu Hajnriha Knira i kod Antona Ažbea.
Učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Bio je ratni slikar pri štabovima I, II i III armije.

39. Sa Kajmakčalana ― Položaj III srpske armije, 1916.
ulje na platnu, 60 cm × 150 cm
vl. Milutin Popović, Beograd


MIODRAG PETROVIĆ
(Požarevac 1988 ― Beograd 1950)

učio je slikarstvo u Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu. Studije je nastavio na Akademiji u Minhenu, koju je napustio zbog učešća u balkanskim ratovima. Bio je borac i slikar.
Učestvovao je u Prvom svetskom ratu. Posle povlačenja preko Albanije bio je na Solunskom frontu. Razboleo se od malarije, te je iz Soluna prebačen na lečenje u Tunis.

40. U bolnici, 1917.
akvarel, 26 cm × 37,5 cm
vl. porodica Jovičić, Beograd

41. Alegorijska kompozicija ― Sećanje na Krf, 1917.
ulje na platnu, 53 cm × 79 cm
vl. Milutin Popović, Beograd


NADEŽDA PETROVIĆ
(Čačak, 1873 ― Valjevo, 1915)

učila je kod Đorđa Krstića. Pohađala je Prvu srpsku i crtačku školu Kirila Kutlika, dok je studije slikarstva nastavila u privatnim školama Antona Ažbea i Julijusa Ekstera u Minhenu.
Na vest o izbijanju rata vratila se u zemlju i kao bolničarka učestvovala u balkanskim ratovima. Posle objave Prvog svetskog rata sa lečenja iz Venecije uputila se u Srbiju i javila Vrhovnoj komandi za raspored. Početkom 1915. kratko je boravila u Skoplju, a potom se, po sopstvenoj želji, našla u poljskoj bolnici u Valjevu, gde je umrla od pegavog tifusa.

42. Prizren, 1913.
ulje, 21 cm × 36 cm
privatno vlasništvo


VASA POMORIŠAC
(Modoš, 1893 ― Beograd, 1961)

slikarstvo je učio kod Stevana Aleksića, potom se našao u Minhenu, gde se upisao na Umetničku akademiju.
Borio se na Solunskom frontu. Pošto je bio teško ranjavan, dodeljen je Vrhovnoj komandi kao ratni slikar.

43. Čežnja za otadžbinom, 1918.
ulje, 28 cm × 34 cm
vl. Vojni muzej u Beogradu

44. Čežnja, 1918.
akvarel, 19,5 cm × 31 cm
vl. Milutin Popović, Beograd


BORIVOJE K. RADENKOVIĆ
(Jagodina, 1871 ― Beograd, 1952)

prve pouke iz slikarstva dobio je kod Steve Todorovića i Đorđa Krstića. Studije slikarstva je nastavio u Rusiji i Parizu.
Prešao je Albaniju i bio na bojištima, dok je kraj rata dočekao radeći u Crvenom krstu u Ženevi.

45. Korzika, 1917―1918,
ulje, 16,5 cm × 29 cm
vl. Stana Krstić, Beograd


PETAR RANOSOVIĆ
(Jedrene, 1858 ― Beograd, 1918)

učio je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Minhenu.
Učestvovao u rusko-turskom i srpsko-bugarskom ratu, a onda ga je Živojin Mišić, 1912. postavio za ratnog slikara.

46. Kroz Albaniju, 1912.
ulje, 41 cm × 31,7 cm
vl. Vojni muzej u Beogradu


VELJKO STANOJEVIĆ
(Beograd, 1892 ― 1967)

završio je tri godine Umetničko-zanatske škole u Beogradu.
Po izbijanju Prvog svetskog rata kao dobrovoljac je preko Albanije stigao na Krf. Pošto se razboleo, upućen je na rad u Topografsko odeljenje Vrhovne komande.

47. Krf, 1916.
ulje, 23 cm × 35 cm
vl. Nenad Živanović, Beograd


RADOMIR STEVANOVIĆ
(Jagodina, 1889 ― Beograd, 1970)

pohađao je Umetničko-zanatsku školu u Beogradu. Studirao je na Visokoj umetničkoj školi za primenjenu umetnost u Minhenu.
U Prvom svetskom ratu učestvovao je kao bolničar. Posle prelaska Albanije došao je na Krf, odatle na Solunski front, gde je postavljen na dužnost ratnog slikara pri Štabu II armije.

48. Srpski vojnik i Afrikanac na magarcu, 1917.
ulje 60 cm × 79,2 cm
vl. Milutin Popović, Beograd


NIKOLA DŽANGA
(Beograd, 1892 ― 1960)

pohađao je Umetničko-zanatsku školu u Beogradu. Studije slikarstva je nastavio na Umetničkoj akademiji u Berlinu.
Bio je vojni obveznik u đačkoj četi u Skoplju. Pri povlačenju bio je teško ranjen i zarobljen. Do 1918. nalazio se u zarobljeničkim logorima u Austriji i Ašahu u Mađarskoj.

49. Na grobu srpskog oficira, 1917.
ulje na platnu, 33 cm × 53,5 cm
vl. Milutin Popović, Beograd


TODOR ŠVRAKIĆ
(Prijedor, 1882 ― Sarajevo, 1931)

pohađao je Umetničko-zanatsku školu Riste Vukanovića, potom je nastavio studije na Likovnoj akademiji u Pragu.
Kao dobrovoljac u balkanskim ratovima bio je ratni slikar srpske Vrhovne komande. Po izbijanju Prvog svetskog rata Austrijanci su ga, kao poznatog ptriotu, internirali u Arad.

50. Prelazak preko Albanije, 1921.
ulje na platnu, 180 cm × 130 cm
vl. Nada Perović Baletić, Beograd

51. Mučenici za slobodu
ulje na platnu, 120 cm × 95 cm
vl. Nada Perović Baletić
Beograd

52. Trubač, 1912.
ulje na kartonu, 34,6 cm × 40 cm
vl. Milenko Mačkić, Beograd


Između trube i tišine : Ratni slikari 1912―1918. Galerija RTS, Beograd, 13. mart ― 13. april 2014.
autor izložbe i kataloga Zdravko Vučinić ; [fotografija Srđan Veljović]. ― Beograd : Radio-televizija Srbije, 2014
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Januar 08, 2016, 09:36:44 pm »

*

BOJE BOLA I ČEŽNJE

Naši najveći impresionisti najbolja dela ostvarili su na bojištima Balkanskih a posebno Prvog svetskog rata

Zvuči neočekivano, ali je istinito: naši slikari impresionizma bavili su se ovim pravcem, poznatim po svetlosti, na ratnim bojištima prve dve decenije prošlog veka! Naime, velikani našeg slikarstva, Nadežda Petrović, Milan Milovanović, Kosta Miličević, Mališa Glišić i još mnogi drugi bili su ratni slikari ili dobrovoljne bolničarke. U najtežim uslovima izazvanim Carinskim ratom, aneksionom krizom, balkanskim ratovima i Prvim svetskim ratom, nastala su njihova vrhunska dela.

Otkud slikari na bojištu? Srbija je shvatila da umetnost može ono što izveštaji i dokumenti ne mogu: da prenese i sačuva osećanja ljudi koji stradaju zbog rata. A to je veoma važno, da bi svet video i osetio šta smo propatili zbog nametnutih ratova i kako se brani zemlja. Zato je u srpskoj vojsci ustanovljeno zvanje ratnog slikara, profesija kakva kao takva nije postojala u drugim zemljama.
  
Prvi sačuvani dokument na kome piše "ratni slikar" je objava za putovanje Petra Ranosovića koju je 21. septembra 1912. godine potpisao budući vojvoda Živojin Mišić. Tada zvanje ratnog slikara još nije bilo ozvaničeno. O Petru Ranosoviću se malo zna: studirao je slikarstvo u Minhenu, bio je jedan od osnivača Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, preteče današnjeg ULUS-a. Zahvaljujući njegovoj slici iz 1896. godine "Katanić na Neškovom visu", odnosno poštanskoj dopisnoj karti koja je urađena po njoj, ostao je dokaz o velikom herojstvu kapetana Katanića u Srpsko-bugarskom ratu (vidi Zabavnik br. 3260 od 1. avgusta).


FOTO-APARAT KAO ORUŽJE

Zvaničnu odluku o uspostavljanju zvanja ratnog slikara doneo je Štab Vrhovne komande 20. avgusta 1914. godine. O tome je napisan "Uput za upotrebu ratnih slikara pridodatih štabovima viših jedinica na vojištu" a potpisao ga je vojvoda Radomir Putnik. U njemu piše sledeće:
  
"Da bi se najvažniji momenti borbe kao i ostalih ratnih događaja sačuvali za Istoriju i u slikama, pridaju se štabovima viših jedinica na vojištu ratni slikari. Ratni slikari dužni su nositi sobom svoje fotografske aparate, i sa njima snimati važnije momente borbe kao i ostale ratne epizode, a izričito tragove svirepstva i varvarstva, koja bude neprijatelj ostavio za sobom, kao i ostala značajna dokumenta, čiju sadržinu treba sačuvati. Materijal za izradu skica slikari će sami izabrati, a materijal za izradu fotografskih snimaka slikari će dobiti od Vrhovne Komande."
  
Prema istraživanju Ljubice Miljković, autorke monografije i izložbe "Svetlost u mraku Prvog svetskog rata" nedavno otvorene u Narodnom muzeju, bilo je najmanje 80 ratnih slikara i bolničarki ― njihov tačan broj pa samim tim ni imena, nisu nikad utvrđena. Zna se samo da su dobrovoljno kretali u rat, da su koristili svaki predah između dve bitke kad se za tren utišaju topovi da na izgužvanom skicenbloku nacrtaju ono što se oko njih događa, da crtežom sačuvaju što više vojničkih lica, i prenesu što više svedočanstava o strahotama, požrtvovanosti i hrabrosti. Bila je to njihova borba protiv uništavanja i nestajanja, ali i lična terapija u kojoj su nalazili spas od krvavih prizora. I baš zahvaljujući njihovoj potrebu da se slikanjem svetlosti odbrane od ratnog mraka koji ih okružuje, impresionizam u Srbiji dostiže zenit tokom Prvog svetskog rata.

Ratni slikari bili su mladi ljudi, puni znanja stečenog na slikarskim akademijama Evrope, puni utisaka iz čuvenih muzeja i galerija, mnogi već sa po nekom izložbom, i svi ― puni snova o lepoj budućnosti. Nekoliko godina pre nego što je otišla u rat, Nadežda Petrović, slikarka sa minhenskom diplomom, putovala je Evropom.  

Kad je oktobra 1908. godine objavljena Austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine, ona je odmah sutradan organizovala miting žena u Beogradu, a zatim je, kao član Narodne odbrane, društva stvorenog s ciljem da pomaže nacionalno-oslobodilački rat, krenula da propagira zajedništvo u Zagrebu, Mostaru, Splitu, Sarajevu, Tuzli, Ljubljani... Dve godine kasnije, u Ljubljani je održana njena druga samostalna izložba, zatim je otišla u Pariz. Pariz ju je zaneo, htela je sve da vidi, svaku izložbu, uživala je u predstavama Sare Bernar i ruskog baleta, bivala je danima u Luvru. Nakon samo tri meseca u Parizu, žiri Jesenjeg salona, uglednog umetničkog takmičenja primio je dve njene slike. Oduševljeno, Nadežda poručuje svojima:  

"Pozdravite moje prijateljice sve i recite im da sam izložila u  Jesenjem salonu, one znaju jer sam im često spominjala da mi je to glavni i važan cilj pri bavljenju ovde u Parizu." Javlja i da će u novembru izlagati i u drugom Salonu. Zatim je izlagala u Zagrebu, februara 1911. godine u Lionu, u martu je izlagala u Rimu, na izložbi organizovanoj povodom pedesetogodišnjice ujedinjenja Italije na kojoj su u paviljonima mnoge zemlje predstavile svoju umetnost, pa opet na Jesenjem salonu u Parizu. U Beogradu je 1912. godine učestvovala na Četvrtoj jugoslovenskoj izložbi.


PLATNA ZA BOLNIČARKU

A onda su počeli Balkanski ratovi, i Nadežda je postala ratna bolničarka. I u najtežim trenucima pokušavala je da dođe do lepote koja bi joj pomogla da slika: ide u Gračanicu i 1913. godine nastaju dva njena platna istog naziva "Gračanica", kao i "Crveni božuri" i "Kosovski božuri". Grabila bi vreme da skicira i slika poneki pejzaž i likove vojnika. Svojima u Srbiji javila je da se sprema da "celokupnu svoju kolekciju iz rata izloži u Veneciji, na Bijenalima 1914. godine". Na karti svojima iz Ljume piše da joj je šator baš preko puta razvalina "kule Leke Kapetana gde se šeće Roksanda đevojka". Iz tog vremena je i poznata fotografija: Nadežda u crnini, sa velikim krstom na rukavu kaputića, s ljubičicama za pojasom. Na drugoj fotografiji, izbledeloj, Nadežda pred štafelajem slika jedan od svojih poznatih pejzaža "Vezirov most". Na njoj je zabeležila da je tu ona "kao jedina bolničarka negovala 80 tifusnih bolesnika". Miodrag B. Protić, istoričar umetnosti, smatra da su te njene slike "pune zaslepljujuće, obojene svetlosti".

Pred početak Prvog svetskog rata Nadežda je bila jedan od osnivača i prvi sekretar Odbora za organizaciju umetničkih poslova Srbije i Jugoslovenstva. Pokušavala je i da članovi Jugosovenske kolonije opet zajedno slikaju u Srbiji kao što su slikali u Sićevu 1905. godine, kad je Nadežda tu osnovala koloniju. Pokušavala je i da izlažu na Venecijanskom bijenalu. Posećivala je ovu veliku smotru još kao studentkinja, pa je tako otišla i 1914. godine. Nije ostala onoliko koliko je planirala, zato što je počeo Prvi svetski rat. Izabrala je prvu liniju fronta, iako joj je Vrhovna komanda nudila tri mnogo bezbednije dužnosti: da bude predstavnik Srbije na konferenciji u Rimu, da bude bolničarka u Beogradu ili u bolnici strane misije u Nišu. Nadežda je odlučila da ode u poljsku bolnicu Dunavske divizije. Iz pisama porodici vidi se kako joj je bilo na frontu.

"Zavoja je ponestalo a rane strašne zjape. Tiče se života; tu se ne obazire ni na šta, samo daj, previjaj, zaustavljaj krvarenje, zapuši rane, razlokane, da se kroz slomljena rebra nazire srce i pluća, a oči iskolačene bezumno od bola i straha pred smrću (...) Eno, jedan već umire ― ne mogah se savladati da gledam te muke, ostavih ga bolničaru ― a ja sam mu pridržavala glavu ― stalno mu pada i kotrlja se na stolu ― vrat mu je presečen do kičme i nema više oslonca ― niti je svestan, previjen je, pritegli smo nekako ali duša ne može lako da iskoči ― još se drži za život sa ono nekoliko vlakana što se zovu vratne žile ― i pobegoh..." napisala je 12. septembra 1914. godine.


VALJEVSKA BOLNICA

Posle Suvoborske bitke 1915. godine, u Valjevo pokošeno epidemijom pegavog tifusa, stiže i Nadežda. Krajem marta, bolest je zahvatila i nju. Bolovala je sedam dana. U prolazu s bojišta, posetio ju je njen prijatelj, Branko Popović, slikar, likovni kritičar, profesor Beogradskog univerziteta. Želeo je da se o njoj zapamti sledeće:

"Ona bi danima crtala uporno jedan isti motiv dokle ne bi grafički produbila njegov plastični oblik. Ali kada bi uzela kičicu u ruke, ona bi slikala dionisijski vedro i nadahnuto, kao da ga prvi put vidi i kao bogomdana slikarka. Stoga držim da je takvom treba jedino i smatrati, i da bi se i sve njene težnje za monumentalnim slikarstvom završile u nekom čistom, velikom slikarstvu dionizijske razdraganosti i bogatstva. Nadeždu Petrović je i sama smrt zatekla u jednoj takvoj razdraganosti i u neizmernom duhovnom bogatstvu i snazi. To sam video i duboko osetio kada je posetih bolesnu u valjevskoj vojnoj bolnici, 1915, u prolazu sa fronta za beogradsku vojnu bolnicu i sam bolesnik od pegavog tifusa. Uz litar najbolje kameničke šljivovice koju sam joj po želji bio doneo, pretresli smo tada za poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka Nadežde Petrović i njenih divnih platana."
  
Nadežda je umrla 3. aprila 1915. godine, odmah nakon Brankove posete.


ODA SVETLOSTI

Milan Milovanović stekao je obrazovanje kao retko koji naš slikar: pet umetničkih škola, diplomirao slikarstvo na akademijama u Minhenu i u Parizu, školovao se kod deset učitelja. Međutim, umesto da slika u miru ateljea, postao je ratni slikar u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu. Kao i Nadežda, i on je u Balkanskim radovima slikao manastire, "Sv. Jovan Kaneo u Ohridu" na primer. U Prvom svetskom ratu bio je pri štabu Vrhovne komande. Oboleo je od tifusa, i bolest preživeo sa razorenim nervima i gubitkom sluha. Od iscrpljenosti prilikom prelaska Albanije, oporavljao se u Italiji, u Rimu i na ostrvu Kapri, i u Francuskoj. Na Kapriju je naslikao nekoliko slika ― vrhunce njegovog stvaralaštva i srpskog impresionizma: "Predeo sa Kaprija", "Terasa u sutonu", "Terasa slikara Đuzepa", "Katedrala u Anakapriju", "Plava pećina", "Plava vrata"...

Posle preležanog pegavca i preživljenih ratnih nedaća, odustao je od slikarstva i posvetio se pedagogiji. Njegov učenik u Umetničkoj školi, Momčilo Stefanović, napisao je:

"Godine 1923. on se razveo od žene, a potom odvojio i od dece. Njegova gluvoća postajala je sve teža; nesanica sve upornija; neodmereni živci činili su ga razdražljivim. U njegovim rukama nije se gasila cigareta. Mršav, izmučena lica, sa kožom koja je ličila na zbrčkanu žutu hartiju i od koje je čudno odudarala crveno-smeđa kosa, ostatak nekadašnje lepote, on je fiksirao sagovornika kao da hoće da mu upamti lik, naprezao se da prati pokrete njegovih usana i odgovarao mu tiho, nekim posustalim glasom koji je iznenađivao svojim podrhtavanjem."

Milan Milovanović je naš poslednji impresionista. Sa slika koje je radio u Dubrovniku odzvanjaju poslednji akordi ode svetlosti: "Put od Gruža", "Predeo iz Dubrovnika", "Terasa sa stepeništem" i druge iz 1920. godine, godine u kojoj je impresionizam širom sveta otišao u drugi plan.


NEOBOJENI KOVČEG

Kosta Miličević studirao je slikarstvo u Pragu, učio u Minhenu, diplomirao u Beogradu. Tokom Prvog svetskog rata bio je ratni slikar pri Vrhovnoj komandi srpske armije. Početkom 1918. godine bio je u Polni, kod Soluna, na prvoj liniji fronta koju su srpska vojska i saveznici probili 15. septembra. Tu je naslikao nekoliko predela koji podsećaju na žudnju za toplinom doma: "Selo Godovik", "Motiv iz Polne", "Motiv iz Makedonije ― Polna". Topovi, pucnjava, smrt, uništili su mu nerve, a loši uslovi doneli su mu bolest. Zato je poslat na Krf. Tu je, kako su ocenili istoričari umetnosti, dostigao najveću moguću visinu svoje umetnosti: "Predeo s Krfa", "Krf ― Garidža", "Ostrvca kraj Krfa"... Želeo je da ode u Pariz, u prestonicu impresionizma, ali je zbog bolesti ipak morao u Beograd. Više nije slikao. Izmučen, podlegao je bolesti na početku mira 1920. godine i u neobojenom kovčegu sahranjen bez ikakvih počasti.

Mališa Glišić studirao je slikarstvu u Minhenu, usavršavao se u Rimu, izlagao u inostranstvu, bio scenograf Narodnog pozorišta u Beogradu. Bio je ratni slikar pri Drugoj armiji u oba Balkanska rata i u Prvom svetskom ratu. Fotografisao je dramatične prizore koji su na njega delovali poražavajuće. Da bi sve to izdržao, počeo je da pije. Vojvoda Stepa Stepanović prosledio je Vrhovnoj komandi 14. septembra 1914. godine obaveštenje da Glišića uklanja iz Druge armije zato što se "ne može trpeti jer je naklonjen piću, pravljenju nereda i napadima na stanovništvo". Iz tog vremena sačuvan je "Predeo ― Muratovo turbe" slika koju je naslikao 1915. godine dok je učestvovao u borbama za odbranu Beograda. Sahranjen je u Nišu, u grobu kome se zameo trag.


* * *

Većina njihovih radova sa fronta nestala je u bombardovanju Beograda tokom Drugog svetskog rata, naročito 6. aprila 1941. godine zato što su bili u zgradama koje su bombardovane: u Ministarstvu vojske i mornarice, u Narodnoj biblioteci Srbije, u Muzeju grada Beograda, Rektoratu Beogradskog univerziteta. O onom što je ostalo, brinu Vojni muzej i Istorijski muzej Srbije. Pojedine vredne slike nalaze se u drugim muzejima i u privatnim kolekcijama.

Autor: Sonja Ćirić | broj: 3263 ▪ 2014 | Politikin zabavnik
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: