Beta Vukanović /Babette Bachmayer/ (1872—1972)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Beta Vukanović /Babette Bachmayer/ (1872—1972)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Beta Vukanović /Babette Bachmayer/ (1872—1972)  (Pročitano 10722 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Septembar 26, 2015, 08:44:05 pm »

**




BETA VUKANOVIĆ


Vukanović, Beta (Babette Bachmayer), slikar (Bamberg, Nemačka, 18. IV 1872 — Beograd, 31. X 1972)

Slikarstvo je učila u Minhenu u Školi za primenjenu umetnost (1889—1891), privatno kod K. Mara i uporedo grafiku kod M. Desioa. U ateljeu Antona Ažbea radila je od 1892. do 1896, gde je upoznala budućeg supruga slikara Ristu Vukanovića, i pohađala časove kod L. Herteriha u Minhenu. Školovanje je završila na pariskoj akademiji Delécluze 1898. Iste godine došla je u Beograd i sa suprugom R. Vukanovićem i vajarom Simeonom Roksandićem izlagala u dvorani Narodne skupštine. Sa suprugom je od 1900. preuzela Srpsku crtačku i slikarsku školu preminulog Kirila Kutlika a od 1905. do 1914. predavala slikanje i akvarel ženskom odeljenju Umetničko-zanatske škole. U vreme Prvog svetskog rata bila je u Parizu a po povratku u Beograd ponovo predaje akvarel na Umetničkoj školi (1921—1936).

Naslikala je na stotine portreta, predela, mrtvih priroda, figura životinja, figuralnih kompozicija u ulju i akvarelu. Autor je preko 500 umetničkih karikatura crtanih perom ili akvarelisanih (S. Novaković, N. Pašić, B. Nušić, T. Krizman, M. Murat i dr.). Bavila se i grafikom, ilustracijom knjiga i primenjenom umetnošću. Oštar posmatrač, siguran crtač, umereni kolorista, stilski se kretala od impresionizma do poetskog realizma. Samostalne izložbe imala je u Minhenu i Beogradu, 1898 (sa R. Vukanovićem i S. Roksandićem); Beogradu, 1899 (sa R. Vukanovićem); Klermon Feranu, 1919; Prizrenu, 1927; Beogradu, 1958; Beogradu i Subotici, 1966; Beogradu, 1968. Učesnik je prvih jugoslovenskih umetničkih izložbi i više brojnih manifestacija u zemlji i inostranstvu. Jedan je od osnivača Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku 1898, Udruženja "Lada" 1904, Udruženja likovnik umetnika u Beogradu 1919, Udruženja ratnih slikara i vajara 1939, član Udruženja "Cvijeta Zuzorić" i ULUS-a (od 1945). Najveći broj radova nalazi se u Beogradu (Narodni muzej, Muzej grada Beograda u kojem se čuva i slikarski legat od preko 200 slika, crteža, kopija po starim majstorima, dela primenjene umetnosti), zatim u više muzeja u Beogradu i unutrašnjosti te u mnogim privatnim kolekcijama.


DELA: Portret moje majke, 1890—1898, MGB; Gatanje, 1906, NMB; Letnji dan, 1919, NMB; Ciganče, 1912, NMB; Predeo s gradom Magličem, 1929, NMB.
LITERATURA: Vanja Kraut, Beta Vukanović kao karikaturista i Zbirka njenih karikatura u Narodnom muzeju u Beogradu, ZMSLU, 1968, br. 4, 381—389; Ljubomir Nikić, Udruženje likovnih umetnika u Beogradu 1919, Beograd 1969, 149; Vanja Kraut, Karikature Bete Vukanović, Beograd 1969; Lazar Trifunović, Srpska crtačko-slikarska i Umetničko-zanatska škola u Beogradu 1895—1914, Beograd 1978; Jasna Jovanov, Minhenska škola i srpsko slikarstvo, Novi Sad 1985, 18, 29—30; Stanislav Živković, Umetnička škola u Beogradu 1919—1939, Beograd 1987; Jasna Marković, Legat Bete Vukanović, Beograd 1990; Stanislav Živković, Srpski impresionisti, Beograd 1994, 30, 248—249.


Vera Ristić
Odabrane biografije (tom I—IV) | Matica Srpska

Fotografija preuzeta sa knjige Legat Bete Vukanović | Izdavač: Narodni muzej, Beograd 1990.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Septembar 26, 2015, 09:31:26 pm »

*

BETA VUKANOVIĆ — SLIKE






Autoportret, oko 1900.
ulje na platnu, 36 x 29 cm


"Za vreme naših oslobodilačkih ratova od godine 1912. do 1918, Beta Vukanović mogla je poći sa kičicom u rat kao ratni slikar. Ona je, doduše, to bila, ali ne sa preimućstvima ratnog slikara nego kao dobrovoljna bolničarka negujući ranjenike i tifusne bolesnike. (...) A kad joj je početkom 1918, dotučen ratom, umro muž, isto tako dobar umetnik i plemenit čovek kao i ona, Beta Vukanović povukla se u Klermon-Feran da svojom kičicom služi našem narodu i njegovoj pravednoj borbi za slobodu. Bavarka po poreklu, Srpkinja po životu i radu, ona je u tim danima dala najviši izraz svoje ljubavi prema otadžbini svog supruga koja je postala i njena." [Božidar Kovačević] Galerija RTS
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Septembar 26, 2015, 10:05:41 pm »

*

BETA VUKANOVIĆ — SLIKE






Gatanje, 1906.
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 30, 2015, 01:14:00 am »

*

BETA VUKANOVIĆ — SLIKE






U kafani, oko 1900.
Pastel, 63 х 34,5 cm


"Prikazana je scena i atmosfera iz bečkih i minhenskih bifea pre Prvog svetskog rata. Sjajan pastel prikazuje boje i kostime s početka XX veka. U prvom planu je glava do ramena mlade plavokose žene sa šeširom. U naručju drži kučence; slikarka uhvatila en face glavu psetanceta. Dama sa kučencetom je čest motiv u slikarstvu Bete Vukanović. U pozadini je deo sale i publika koja sedi u kafeu. U opštem tonalitetu slike dominiraju nijanse okera. Signirano desno dole: "B.V.". Muzej grada Beograda
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Oktobar 30, 2015, 01:55:41 am »

*

BETA VUKANOVIĆ — SLIKE






Na mojoj terasi, 1907.
Ulje na platnu 120 x 97 cm
Galerija RTS
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Oktobar 30, 2015, 01:58:03 am »

*

BETA VUKANOVIĆ — SLIKE






Ciganka, oko 1910/1912.
Narodni muzej u Nišu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Oktobar 30, 2015, 04:02:18 am »

*

BETA VUKANOVIĆ — SLIKE






Letnji dan, 1919.
ulje na platnu, 46,2 x 38,2 cm
Narodni muzej u Beogradu

"Pripadala je plenerizmu a kasnija dela su realistička ali je uvek zadržala impresionističku paletu."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Oktobar 30, 2015, 04:09:39 am »

*

BETA VUKANOVIĆ — SLIKE






Pod Zvezdarom,
ulje na platnu
Iz umetničke zbirke Narodni muzej Kraljevo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Novembar 16, 2015, 05:39:26 am »

*

BETA VUKANOVIĆ — SLIKE





Cveće, 1950-tih
77 x 64 cm
Izvor: arte






Magnolije, oko 1935.
Narodni muzej u Beogradu






Cveće
Ulje na platnu
Iz umetničke zbirke Zavičajnog muzeja Pljevlja
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Novembar 27, 2015, 12:16:57 am »

*

BETA VUKANOVIĆ — CRTEŽI & KARIKATURE






Francuski vojnici, 1915.
Vojni muzej






Dom učenica u Krunskoj ulici
akvarel na papiru, 44 х 39,3 cm,
сигн. д. л: Б. В., инв. гр. 1598
Narodni muzej
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Decembar 04, 2015, 11:28:18 am »

*

BETA VUKANOVIĆ — KAO ISTORIJA ILI MIT


U zajedničkoj bibilioteci Vojnoizdavačkog zavoda, Muzeja grada Beograda i Topy-a 'Žene u srpskoj umetnosti', posle publikacija o slikarstvu Milene Pavlović Barili, Ljubice Cuce Sokić i Katarine Ivanović, krajem 2004. godine iz štampe je izašla i monografska studija o delu Bete Vukanović koju je napisala Vera Ristić.

Sa navršenih sto godina života i sedamdeset pet godina stvaralačkog delovanja u likovnim umetnostima, znamenita ličnost srpskog slikarstva dvadesetog veka Beta Vukanović, sem nekoliko studija koje je povodom njenih karikatura u dva navrata napisala Vanja Kraut, potom o legatu koji zaveštala Muzeju grada Beograd koji je obradila Jasna Marković i nekoliko opštih pregleda umetnosti prošlog veka, na primer, Lazara Trifunovića 'Srpsko crtačka-slikarska i Umetničko-zanatska škola u Beogradu', Dragutina Tošića 'Jugoslovenske izložbe 1904—1927', Ljubice Miljković 'Lada 1904—1994, Jedan pogled u prošlost', te par prikaza njenih samostalnih i grupnih izložbi na kojima je učestvovala, do pojave ove knjige ona nije dobila po mnogo čemu zasluženu, sveobuhvatnu kritičko-umetničku prezentaciju ukupnog rada. Ali ne samo zbog tog razloga, knjiga Vere Ristić o životu i delu Nemice Babet Bahmajer — odnosno Bete Vukanović posle udaje za slikara Riste Vukanovića, predstavlja znameniti kulturni čin u domaćoj istoriografiji likovnih umetnosti.

Sažeto izneto, prema najbitnijim događajima, biografija Bete Vukanović beleži sledeće datume: rođena je u Bavarskoj 1872. godine, a potom jedno vreme živi u Minhenu gde završava Umetničko-zanatsku školu i Žensku akademiju 1897. Poput većine umetnika koji se nisu zadovoljavali uobičajenom školskom umetničkom nastavom, uporedo pohađa i privatnu slikarsku školu Antona Ažbea od 1982. do 1998. Posle dve godine boravka u Parizu gde praktično završava period slikarskog učenja preseljava se u Beograd 1898. gde se odmah aktivira na mnogim planovima: iste godine priređuje prvu samostalnu izložbu, osniva Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, 1900. preuzima vođenje prve srpske crtačke škole, potom i Srpske slikarske škole (1902), osniva Društvo srpskih umetnika 'Lada' (1904), i tako dalje. Za vreme Balkanskih i Prvog svetskog rata radi kao dobrovoljna bolničarka. Posle rata, 1919. vraća se u Beograd i osniva Udruženje likovnih umetnika u Beogradu, a 1921. postaje nastavnik u Umetničkoj školi u Beogradu. Prvu retrospektivnu izložbu održala je tek 1958. godine kada  je izabrana i za doživotnog počasnog predsednika 'Lade'. Ovaj intenzivni umetnički,  organizatorski, pedagoški i životni ciklus odvijao se paralelno sa slikarstvom, grafikom, crtanjem i karikaturom kojima je obeležila svoje vreme na jedan tihi, u estetičkom smislu kontinuirani razvoj bez potresa, rezova ili diskontinuiteta koji su toliko bili karakteristični za vodeće ličnosti srpske umetnosti prošlog veka, od prvih modernista s početka stoleća poput Nadežde Petrović ili Save Šumanovića, do poznih savremenika druge polovine koji su menjali sliku epohe. Studija Vere Ristić ide tim tragom i na vrlo slikovit način objašnjava ovu pojavu koja je dugo trajala i koja je ostavila traga na mnogim planovima koje smo spomenuli.

U nizu kraćih segmenata teksta koji su naslovljeni poetičkim, intiminim, ispovednim citatima Bete Vukanović, poput 'Da ću u Beogradu provesti svoj vek, nisam ni u snu slutila', 'Prvu karikaturu nacrtala sam u osnovnoj školi', ili 'Slikala sam sve osim religijskih slika', i onih koji su postavljali granice njene sveobuhvatne aktivnosti, kakvi su 'Slikarska škola Vukanović', 'Prve u nas izložbe grafike', 'Novo iskustvo — kulturna zajednica južnih Slovena', 'Pobornik udruživanja umetnika', 'Prihvata i nove inspiracije', 'Odlaskom umetnika ne prestaju da žive njegova dela' i tako dalje, Vera Ristić je opisa jedan životni i umetnički vek koji je zadržao onu poznatu vitalnost koja je bila karakteristična i za još neke srpske slikarke kao što su Cuca Sokuć ili Bela Pavlović.

Beta Vukanović je od samog početka primljena ne samo od kolega već i od likovne kritike kao ličnost u kojoj se mogao nazreti jedan ogromni radni potencijal, a naslutiti i dugovečnost stvaralačkog rada i življenja. Zapoćinjući slikarstvo interesovanjem za stare majstore, Vukanovićeva je ubrzo pokazala naklonost za srendnjoevropsku varijantu plenerizma i impesionizma koji su u poetičkom smislu bili bliski tadašnjem regionalnom shvatanju na njihovim kulturnim rubovima kakav je bio i srpski. Njen dolazak u Beograd pokrenuo je interesovanje za novu umetnost, i ako nikada nije postala vodeća ličnost epohe, svakako je ohrabrivala u svom pedagoškom radu, nastojanja mladih umetnika da se uključe u tadašnje nove tendencije. Bila je zainteresovana i za glavni plastički fenomen druge i treće decenije — kolorizam u srpskom slikarstvu dajući mu sopstvenu likovnu interpretaciju.

Njen veliki poštovalac i odlični poznavalac naše likovne umetnosti Pavle Vasić je nakon njene smrti tačno zapisao: 'Sa Betom Vukanović nestao je ceo jedan svet, drag i prisan, sada već sasvim dalek kao istorija ili mit. Beta Vukanović je bila nešto izuzetno u istoriji naše novije umetnosti. Njen aktivni učesnik od 1898... Bez Bete Vukanović ostaje jedna velika praznina, sa njenim delom, sa njenom ulogom, sa sećanjem na nju, naše umetničko nasleđe je obogaćeno lepim, velikim i trajnim...'. Ovi retko upotrebljavani termini — 'drag, prisan, lep, veliki, trajni', posebno onda kada su zapisani — 1985. godine, nezaobilazni su kada se želi opisati jedno vreme i jedna pojava, ono vreme i pojava kome je izuzetan pečat ostavila i Beta Vukanović, gotovo zaboravljena ličnost koju ova monografija uspešno vraća u našu kulturnu memoriju. Nadamo se definitivno.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, 22. 3. 2005, Kultura, umetnost, nauka, Politika, Beograd, 14. 5. 2005, s. 11
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Decembar 24, 2015, 03:51:14 pm »

*

Bavarka po poreklu, Srpkinja po životu i radu


Predstavljajući Betu Vukanović u katalogu njene prve retrospektivne izložbe, što je uz dužne joj počasti bila održana u Umetničkom paviljonu na Malom Kalemgdanu od 10. do 19. oktobra 1958, upravo kada je izabrana za počasnog i doživotnog predsednika Društva srpskih umetnika Lada i kada joj je dodeljen orden rada I reda, Božidar Kovačević je napisao sledeće redove:

"Za vreme naših oslobodilačkih ratova od godine 1912. do 1918, Beta Vukanović mogla je poći sa kičicom u rat kao ratni slikar. Ona je, doduše, to bila, ali ne sa preimućstvima ratnog slikara nego kao dobrovoljna bolničarka negujući ranjenike i tifusne bolesnike. (...) A kad joj je početkom 1918, dotučen ratom, umro muž, isto tako dobar umetnik i plemenit čovek kao i ona, Beta Vukanović povukla se u Klermon-Feran da svojom kičicom služi našem narodu i njegovoj pravednoj borbi za slobodu. Bavarka po poreklu, Srpkinja po životu i radu, ona je u tim danima dala najviši izraz svoje ljubavi prema otadžbini svog supruga koja je postala i njena." [...]

Nikola Kusovac
Katalog
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Januar 10, 2016, 03:14:55 pm »

*

KOFER SLIKARKE BABET

Živela je čitav vek, volela je da slika i ostavila je za sobom mnogo toga važnog što u našem umetničkom životu do tada nije postojalo

Rodila se u Nemačkoj, njeno pravo ime je Babet Bahmajer, učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu kod viđenih umetnika, a onda se udala za kolegu sa akademije Ristu Vukanovića i postala — Beta Vukanović, jedna od naših najbitnijih slikarki. Razlog za atribut "najbitnija" u slučaju Bete Vukanović nisu samo njeni radovi: ona je u našu umetnost uvela mnoge likovne vrste i pojave koje pre nje ovde nisu postojale ili su bile neprimetne.



Beta Vukanović na fotografiji
koju je snimio Milan Jovanović.


Beta Vukanović živela je ceo jedan vek, do 1972. godine. Navešćemo samo neke detalje iz njenog života, naročito novitete kojima je obogatila našu likovnu umetnost.


PRVA IZLOŽBA

Na kraju leta 1898. godine, mesec dana nakon udaje, umesto na medeni mesec krenula je put Srbije i našla se u Beogradu da tu i ostane. I pre toga bilo joj je jasno da Beograd nije ono što su gradovi u kojima je živela pre udaje. Mladi Srbi koji su se školovali u Minhenu pričali su joj da je Beograd mali, da je bio turski grad koji postaje evropska varoš, da je pre nekoliko godina uvedena električna struja, ali da se još nalazi na rubu Evrope. Kad je stigla, saznala je da su slikarske izložbe veoma retke, i da nisu omiljene kao što su u Evropi.



"U kafani", pastel rađen oko 1900. godine

Međutim, Beograđani su bili izuzetno zainteresovani za izložbu na kojoj im se Beta Vukanović prvi put predstavila 20. septembra 1898. godine u sali Narodne skupštine. Razumljivo, zato što takvu izložbu pre toga gotovo da nisu imali prilike da vide: radovi čak troje naših mladih umetnika i to tek pristiglih sa školovanja u Minhenu, Bete Vukanović, Riste Vukanovića i vajara Simeona Roksandića. Do tada su slikari najčešće izlagali samo po jedno delo i to u izlozima radnji, retko kad u Građanskoj kasini i u Narodnoj skupštini, jedinim izložbenim prostorima u gradu, moguće i zato što nisu imali dovoljno radova da napune taj prostor. Izgleda da je evropski duh koji su doneli ovo troje mladih umetnika prijao Beograđanima, pa je na izložbi svakog dana bilo puno posetilaca.

Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je bila prava retkost, na kom je govorio Mihailo Valtrović, akademik i upravnik Narodnog muzeja. O Betinim slikama govorio je duže nego o radovima drugih izlagača, očigledno ne samo zato što su Betini radovi bili najbrojniji. Njene portrete i studije ljudskih likova ocenio je kao odlične, izdvojio je studije i predele, naveo da su rađeni uljanim bojama, pastelom i u akvarelu, da je slikarka izložila i crteže u olovci i kredi, grafike, radove na koži i drvetu i nacrte za njih, da bi zaključio: "Među radovima gospođe Vukanovićke, portretima njenim priliči prvo mesto, jer su umetnički shvaćeni i odlično izvedeni. Nisu prost, čudnovatom tačnošću prepisani lik lica iz onog vremena i trenutka kad ih je slikarka portretisala, no su svež i živ snimak onog što sačinjava naročitu osobinu ličnosti, njen karakter, a što se inače na ličnosti samo povremeno opaža u pokretima tela, u izrazu lica i oka. Svežina i živost upravo su one osobine valjanog portreta koje osvajaju posmatrača i pred likom nepoznatog mu lica."

Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović. Očigledno mu se dopala, čim je pozvao ovo troje umetnika da izlažu u dvoru. Oni su taj poziv iskoristili 1900. godine. Od novca kojim je kralj Milan otkupio životno delo Riste Vukanovića "Dahije", Vukanovići su kupili zemljište za kuću u Kapetan-Mišinoj ulici broj 13.


VERNOST

Beta Vukanović je impresionista, a taj pravac prihvatila je u Minhenu tokom studija i ostala mu verna do kraja života. Smatra se da je ona uticala na naše tadašnje umetnike, izvela ih iz ateljea i ukazala im da treba da slikaju u prirodi. Zato se uz njeno ime vezuje odrednica "plain air" koja se tiče umetnika koji slikaju, u bukvalnom prevodu, pod vedrim nebom.



Portret Riste Vukanovića,
iz 1914. godine, detalj s ulja na platnu.


Kad je impresionizam počeo da jenjava, da oblik nadvladava boje, Beta Vukanović uspela je da pomiri svoju naklonost ka pravcu u kome je počela slikarski život i nove pojave u slikarstvu: učvrstila je oblik, istakla crtež, ali i — zadržala svoje boje. Takvo spajanje starog i novog podržali su i drugi.

Nije slikala iz glave, uvek po modelu. Slikala je seljanke i seljake u raznobojnoj narodnoj nošnji, Cigančice u živopisnoj odeći, volela je pokret, izražajno lice. Uživala je u slikanju, što se i vidi na njenim radovima. Tragajući za novim temama, putovala je. Kud god bi otišla, nešto je naslikala. Prizren je za nju bio veliki izvor i tamo su nastala njena najprivlačnija platna. Poznato je veliko platno "Prizrenka", figura lepe žene u narodnoj nošnji živih boja kako bi se što više istakla njena raskoš. Volela je da slika mrtvu prirodu, najčešće cveće. Jedan od najpoznatijih radova je "Mrtva priroda s grožđem", naslikana gustim namazima boje.


IZGUBLJENA SLIKA

Jedna od prvih slika koje je naslikala u Srbiji bila je "Krsna slava", njoj možda najdraža. Izložila ju je u Parizu, na Svetskoj izložbi 1900. godine. Izabrala je temu svojstvenu srpskom narodu zato što su umetnici koji su izlagali u Parizu želeli da iskoriste tu priliku da svoju zemlju prikažu svetu. U "Krsnoj slavi" Beta Vukanović spojila je svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. U intervjuu nedeljniku "NIN" 1958. godine, Beta Vukanović se poverila: "Ima puno slika koje volim više od ostalih. Naslikala sam mnogo, pa koliko samo ima godina otkako slikam. Evo, od nje imam traga samo ovde, u ovom albumu. To je moja prva velika kompozicija.



"Krsna slava", 1900. godina, oleografija

Slika je imala mnogo uspeha, bila je nagrađena. Obišla je desetak evropskih gradova. Kako sam došla na ideju da to slikam? Vrlo prosto: tek sam došla u Srbiju i upoznala taj običaj. To je lep običaj, za tako nešto nisam ranije ni čula. I rešila sam da to prenesem na platno. Kompozicija je bila velika, sada se više ne sećam tačnog formata, ali oko dva metra je bila u širinu. Žive boje... Ima boljih slika, ima slika koje su se drugima više dopadale, ali ja sam se uvek rado sećala Slave." Betina "Slava" nestala je najverovatnije tokom Drugog svetskog rata. Sačuvane su samo dve reprodukcije, kao litografija i oleografija. Iako je sve govorilo da je original izgubljen, Beta nije prestajala da se nada. Kad god bi neko, videvši reprodukciju, pomislio da je otkrio original i o tome je obavestio, Beta bi se bar načas ponadala da je "Slava" spasena.


PLAVE PERUNIKE

Pre nego što su otišli u Pariz na Svetsku izložbu, bračni par Vukanović dobio je dozvolu Ministarstva prosvete da nasledi Prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13 (kuća još postoji). Kuću je projektovao Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U njoj su bila četiri velika ateljea, imala je veliku terasu, bila je lepa i odgovarala je nameni, ali ipak od svega najlepša je bila fasada kuće. Beta Vukanović je oslikala: iznad glavnog ulaza u kuću bila je kompozicija "Tri muze" — muzika, slikarstvo i igra — prikazane kao tri lepe žene, a oko njih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Bila je to prva umetnikovom rukom oslikana fasada, a moguće da je i do danas ostala jedina. Ovaj rad Bete Vukanović uništile su bombe Drugog svetskog rata. Ostala je samo razglednica u izdanju "Gece Kona".


ODUSTAJANJE

U koferu iz Nemačke Beta Vukanović donela je i grafike, i pokazala ih na prvoj izložbi. Kasnije je izradila i nove. U tom poslu bila je jedina, pa je Beograd, nenaviknut na grafiku, više voleo njene slikarske radove. Ni uspeh na izložbi "Bianco e nero" u Rimu 1902. godine nije promenio takav stav javnosti, pa ni vest da je "Nj. V. talijanski kralj kupio dve od izloženih slika gđe Vukanović, a advokat Skoti, pravni savetnik našeg poslanstva u Rimu, takođe jednu" kako je objavio "Srpski književni glasnik". Umetnica je bila razočarana takvom nezainteresovanošću, pa je nekoliko godina nakon dolaska u Beograd poklonila alat za bakrorez svom talentovanom učeniku Ljubomiru Ivanoviću. Možda je upravo zahvaljujući tom poklonu on kasnije postao vrsni grafičar.

Pedesetih godina slikarka je Muzeju grada Beograda poklonila svoj legat. Među 247 umetničkih radova nije bilo nijedne grafike.

Posebna privlačnost četvrte izložbe Društva srpskih umetnika "Lada", održane u Beogradu 1910. godine, bile su karikature Bete Vukanović. Bilo je to prvi put da su kod nas izložene karikature, odnosno, da su dobile značaj umetničkog rada. Beta Vukanović tada je izložila šezdeset karikatura, što znači da se tom vrstom umetnosti već odavno bavila.


DOBRO OKO

"Prvu karikaturu nacrtala sam u osnovnoj školi. Razume se — učiteljicu. Kaznili su me i tako sam rano saznala da karikature mogu imati neprijatnosti, ali me to nije opametilo. Nastavila sam bez loših namera da crtam smešne portrete i uvek sam se čudila što se zbog toga ljute", otkrila je Beta Vukanović u intervjuu "Politici" 1968. godine.

Tokom studija objavljivala je karikature u satiričnim časopisima, ali je tek u Srbiji počela da se bavi karikaturom. Kad je na dvorskom balu 1904. godine ugledala jednog malog trbušastog francuskog generala kako igra s nećakom pisca Sime Matavulja, inače izuzetno visokom ženom, osetila je veliku želju da ih nacrta.

"Povučem se iza jedne zavese i odatle počnem na brzinu da crtam. Uspela sam te večeri da napravim, opet krišom, još nekoliko karikatura drugih ličnosti — ministara i oficira... Tako je, vremenom, nastala jedna vrlo zavidna galerija karikatura najistaknutijih političkih, kulturnih i vojnih ličnosti Beograda iz prve decenije našeg veka. Gde se one danas nalaze, naročito karikature koje su pripadale dvorskoj galeriji, ne znam."

Kritičari su veoma povoljno ocenili karikature Bete Vukanović.

"Ta vrsta umetnosti dosad nam je nedostajala", napisao je kritičar Bogdan Popović. "Može se reći da je čak i malo čudnovato što umetničke karikature dosad nismo imali. Kakva je karakteristika gđe Vukanović kao karikaturistkinje? Karakteristika njena opšta je karakteristika dobrih karikatura. Ona ume da vidi — da vidi ono što je individualno i karakteristično, ono što odstupa od normalnog, da to oseti i u mašti dobije ono pojačanje, onu preteranost koja je bitna osobina svake karikature." Tema njenih karikatura nije bio dnevni događaj, što je zanimalo novinsku karikaturu, već ličnost.

Poslednja karikatura bila je "Autoportret", iz 1954. godine. U fondu Narodnog muzeja čuva se šezdeset karikatura ove čuvene slikarke, a najveći kolekcionari njenih karikatura su porodica Veljković, njeni prijatelji, i kralj Petar I, što do sada nije potvrđeno.


LETOVANJE

Gotovo svako leto Beta Vukanović boravila je u inostranstvu. Provodila je dane u muzejima zagledana u sliku nekog velikog majstora i — kopirala je. Bila je to navika sa studija. Naime, u Minhenu i Parizu, gde je učila slikarstvo, izrada kopija po delima slavnih majstora bila je obavezna za učenike viših razreda ili klasa jer se smatralo da će im to koristiti.

Prve kopije dela velikih slikara koje je Beograd video, uradila je Beta Vukanović. Već na prvoj izložbi 1898. godine bile su kopije "Hrist i pokajnica" po Rubensu, "Vojnici pri kockanju" po Brouveru, portreti po Van Dajku, Kornel de Vosu, J. B. Grezu i Rembrantu. Dobila je pohvale i kritike i publike, kao i mnogo godina kasnije na izložbi kopija svetskog slikarstva 1964. godine. U katalogu objavljenom tom prilikom, opisan je i posao kopiranja: "Kopije radova starih majstora uprkos reproduktivnim dostignućima kolor fotografije predstavljaju i danas dragocene komade koji skoro znače doživljaj originala. Najčešći povod i glavni sadržaj kopiranja starih majstora sadržan je u analitičkom kontaktu sa slikom, paletom, fakturom, sa fazama nastajanja uzora, od prvih poteza četke do poslednjih lazura i tuša. Nije mali broj slikara koji su časovima u akademijama pretpostavljali proučavanje i kopiranje dela starih majstora. Pred platnima slikara izabranim prema ličnim afinitetima razjašnjavali su se problemi i otkrivale tajne, sa pijetetom umetnika i zaljubljeničkim žarom istraživača otkrivane su etape njihovog nastajanja, formirao se i proveravao sopstveni likovni rečnik."


RATOVI

Beta Vukanović preživela je četiri rata. Balkanske ratove provela je u operacionoj sali, pored ranjenih vojnika. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nije slikala.

Kad je počeo Prvi svetski rat, njen suprug teško se razboleo. Beta je pored supruga negovala u bolnici i ranjenike. S našom vojskom supružnici Vukanović otišli su na jug, do Soluna, pa zatim s grupom ranjenika u Francusku, u Marselj. Zna se da je Beta tada slikala, ali su sačuvana samo dva akvarela: na onom iz 1915. godine su francuski vojnici iz afričkih jedinica, a na akvarelu iz 1916. godine je predeo iz Marselja. Oba su u Vojnom muzeju u Beogradu.

Rista Vukanović umro je u sanatorijumu 1918. godine i sahranjen je na vojničkom groblju u Tijeu.

Beta Vukanović se vratila u zemlju s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Stanovala je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. Prijatelji, porodica Veljković, dali su joj atelje.



Levo: Orden za negu ranjenika i bolesnika, 1912.
Desno: Medalja za usluge Srpskom crvenom krstu, 1913.


Tokom Drugog svetskog rata predstavnici nemačkog rajha, znajući za njeno poreklo, ponudili su joj saradnju i članstvo u organizaciji "Kulturbund". Odbila ih je. Beta Vukanović smatrala se Srpkinjom.

U jednom intervjuu je zabeleženo da su joj boje i četkica pomogle da prebrodi bombardovanje i strahote Drugog svetskog rata.

"To je bilo ogorčenje, želja da se ne zaborave strahote koje smo preživeli. Slikala sam sve osim religijskih slika. Najradije figuralne motive, cveće i decu koja su vrlo zahvalni modeli ako umete da ih zabavite pričom."


OTKRIĆE

Slikala je i crtala do poslednjih dana. Gotovo svaki dan odlazila je u svoj atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta, isto kao što je to činila svih prethodnih četrdeset godina koliko je taj prostor bio njen drugi dom. Tu je primala i posete od 12 do 14 časova — kako je pisalo na vratima njenog ateljea. Često je sedela u obližnjem parku i crtežom ili akvarelom beležila prizore koji su u njoj pobudili osećanje, trenutni sjaj koji je smatrala vrednim čuvanja.



Beta Vukanović u ateljeu 1972.

Otišla je tiho i ostavila mnogo toga što se još otkriva. Nedavna izložba njenih karikatura iz fonda Narodnog muzeja i iz zbirke porodice Veljković, priređena u okviru Dana evropske baštine, bilo je jedno od takvih otkrića o Beti Vukanović.

Sonja Ćirić | 2007. | Politikin zabavnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: April 25, 2016, 11:29:59 pm »

*
BIOGRAFIJE UMETNIKA I KATALOG DELA


BETA VUKANOVIĆ


Sa Betom Vukanović, konkretnije od 1910. godine,24 Srbija je dobila prvog zrelog umetnika karikaturistu, a sama karikatura, do tada prevashodno u funkciji ilustracije ili najčešće jednoobraznog propagandnog materijala, postaje ono što je engleski kritičar Piter Kembel (P. Campbell) definisao kao vizuelnu metaforu — slojevita umetnička forma dovoljno izražajna i sadržajna da u potpunosti prevaziđe dotadašnju recepciju manirističkog (idejnog i vizuelnog) izlaganja. Iako su pojedini radovi imali kompoziciono složeniju i politički aktuelnu, delimično žanrovsku pozadinu, u osnovi njena karikatura je pionirski postavila, negovala i do pune zrelosti razvila upravo onu, do tada tek retko i ne baš spretno primenjivanu, portretnu, psihološku karakterizaciju. Sve pojedinačne i grupne portretne figure, ponekad impresionističke u duhu, ponekad dekorativnije i u secesionističkom maniru, gestom povremeno bliže ekspresionizmu ili kao u jednom dahu neposredne i stilizovane do minimalizma (npr. portret Nadežde Petrović iz 1902/03, jedne od najstarijih karikatura u Zbirci), uvek su izrazito slikarski modelovane i koloristički živopisne. Ono, za karikaturu tipično tzv. anegdotsko spoljašnje posmatranje Beta Vukanović je razvila do nivoa slikarskog portretisanja — dubljeg, psihološki složenijeg, ljupkog u onim intimnijim interpretacijama. Čitava galerija25 političara i ministara, naučnika i istoričara, uglednih dama, slikara, vajara, književnika, ili onih manje atraktivnih posetilaca beogradskog korzoa... predstavljena je tako da se njihove fizičke i karakterne mane ne tumače kao anomalije već simpatične nepravilnosti, nikada moralizatorski već delikatno i uzdržano duhovito i umereno zajedljivo kako bi se od anegdote napravila tzv. satira bez reči. Kako je to zapazio teatrolog Mark Zaharov "da se problem ličnosti i njen osnovni izraz ne izgubi, da ne utone u smeh karikature", uz dalje kratko i precizno uputstvo — "dati kroz karikaturu i onaj materijal jedne ličnosti, koji se odmah zapaža i upada u oči, i onaj materijal koji se tek docnije istakne, primeti, oseti" (Milanović 1974). U tom nepresušnom izvoru ironije nema prezira, sve i uvek zadržava onaj humani karakter komedije naravi, karakter otmenog podsmevanja koji se posebno prepoznavao u vremenu prihvatanja novog, evropocentričnog ukusa. Veštinom da uhvati ono neprimetno iznutra i da ga učini vidljivim spolja, Beta Vukanović otvorila je prostor upravo onom estetičkom karakteru humora koji je Prop tumačio kao "suptilnu komiku koja postoji radi obrazovanih umova, duhom i poreklom aristokrata" (Prop 1984: 24). Iako su i srpska i hrvatska sredina,26 i pored evidentnih sociološko-kulturoloških preobražaja, evropeizacije duha i afirmacije građanskog društva i "građanske javnosti" (Habermas 1969), u osnovi zadržale dobar deo tradicionalnog i patrijarhalnog ponašanja i privatnosti, u centrima kao što su bili Beograd i Zagreb, kroz različite običaje i manire sazrevala je i emancipacija u najširem smislu. Branislav Nušić, jedan od najatraktivnijih "modela" srpskih karikaturista,27 iz svog književnog ugla život humora doživljavao je i u svom delu interpretirao kao "život svakodnevice, kao živopisnu društvenu satiru u kojoj različiti likovi igraju svoje uloge karaktera u vremenskom i prostornom specifikumu građanske (ili malograđanske) realnosti".28 "Sve mane kad su u modi smatraju se vrlinama", isticao je Molijer, dok je u svoje vreme gradio intrigantnu pozornicu društvene maskarade, tipove uobraženih bolesnika i mizantropa bliskih renesansnoj komediji, tj. elizabetanskoj drami. U okvirima raznovrsnih modernističkih "produženih privatnih prostora", kako je svečane i dobrotvorne balove ili maskenbale i tome srodne kulturno-umetničke i zabavne sadržaje međuratnog urbanog stanovništva nazvao Milan Ristović,29 komediografsko — moralizatorski karakteri Molijerovih smešnih precioza ili učenih žena, sterijevskih pokondirenih tikvi, nušićevskih skorojevića, ciničnih buržuja ... prevedeni su u slikarsku scenografiju i teatralnost karikatura Bete Vukanović. Taktičkim variranjem raznih karakternih nedostataka (pre slabosti nego poroka, jer sve su ličnosti u osnovi "pozitivni junaci") poput zavisti, taštine, gramzivosti, samoljublja, tvrdičluka, ambicija u politikantskim mahinacijama... sa akcentima na (uslovno prihvaćenim) tipizirano ženskim osobinama (manama!) kao što su pomodarstvo, kaćiperstvo, koketerija... u svakodnevni život s početka XX veka Vukanovićeva je uvela i ovaj novi tematski okvir koji je svoju primarnu funkciju razonode našao upravo kod ženske populacije. Suprotno autorkama karikatura (oduvek u upadljivoj manjini u odnosu na suprotan pol), koje su bez "ustručavanja" i estetskih ograničenja prikazivale gospođe iz svog miljea ili okruženja,30 muška populacija je polazila najčešće od sasvim drugačijih rezona — svi obziri i kavaljerski respekti koje su muškarci umetnici podsvesno ili svesno imali prema ženi time što su "izbegavali" predstavljanje njenog lika s karikaturalnim obeležjima, moglo se tumačiti, s jedne strane, kao posledica građanskog morala i patrijarhalnog vaspitanja koje se u to vreme podrazumevalo i skoro kao uslovljeni kulturološki refleks prihvatalo. S druge strane, opravdanje se može prepoznati i u samoj prirodi muške logike, u jasno promišljenom stavu karikaturiste Anđela Uvodića koji je, na pitanje gospođe Katarine Stanković zašto u njegovoj karikaturi nikada nema dama, odgovorio: "One su suviše tašte i to bi ih uvredilo" (Stanković 1927).
Original


____________

24 Te godine na Četvrtoj izložbi Lade u Beogradu umetnica je izložila seriju svojih karikatura na kojima su bile predstavljene ugledne ličnosti iz raznih sfera beogradskog javnog života.
25 Uradila je oko 500 karikatura od kojih je sačuvano samo 140 dok je veći deo nestao tokom Drugog svetskog rata. Njene karikature nalaze se u mnogim muzejskim i privatnim zbirkama u Srbiji, a Narodni muzej u Beogradu čuva 48 akvarelisanih crteža iz prvih decenija XX veka.
26 Reč je samo o ovim kulturnim identitetima nekadašnje Jugoslavije, najpre iz razloga što se karikatura najintenzivnije razvijala u tim sredinama, a s druge strane jer su, sa izuzetkom slovenačkog umetnika
Hinka Smrekara sva dela u Zbirci autora sa pomenutih prostora.
27 Posle prve karikature Nušića, koju je uradio Uroš Predić 1905, poznate su i one P. Križanića, B. Cvetkovića, B. Vojnovića-Pelikana i D. Stojanovića.
28 Nušić je tu realnost posmatrao kao rezultat društva, koje je bilo pod pritiskom, kako je to nazivao, "petrificirane patrijarhalnosti".
29 Posle Prvog svetskog rata posebno su se prijemi, kao neka vrsta modnog građanskog prestiža, odvijali po kućama i salonima građanske elite — među najposećenijima su bili oni organizovani kod Isidore Sekulić, Jelene Skerlić-Ćorović, Jelisavete Marković, Jovana Jovanovića Pižona, porodice Nastasijević i drugih (Ristović 2011: 541).
30 Koliko je poznato, pored B. Vukanović u to vreme karikaturom su se bavile i umetnice Desa Jovanović Glišić i Zora Simeonović Lazić.

 
Nobody is perfeckt : Аутор каталога и изложбе / Author of the catalogue and the exhibition Гордана Станишић / Gordana Stanišić
Издавач / Executive Publisher Народни музеј у Београду / National museum in Belgrade : Beograd, 2013
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: