Mikan Aničić (1950)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Mikan Aničić (1950)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mikan Aničić (1950)  (Pročitano 6321 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« poslato: Mart 15, 2015, 10:52:24 pm »

*





MIKAN  ANIČIĆ
(Badovinci, 1950)


Mikan Aničić, slikar i grafičar, rođen je u Srbiji. Diplomirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu gde je takođe stekao diplomu magistra 1980. u klasi profesora Mladena Srbinovića. Kao stipendista francuske vlade od 1982―1984 studirao je u Školi lepih umetnosti u Parizu, u klasi profesora Pierre Caron. Od 1974. izlagao je na mnogobrojnim samostalnim i kolektivnim izložbama u bivšoj Jugoslaviji, Francuskoj i drugim zemljama.
      
Aničić je postao jedan od najodvažnijih slikara u domenu fantastične umetnosti. Dobitnik je Medalje za slikarstvo na Salonu francuskih umetnika u Gran Pale-u 2006. godine, za sliku "Otmica Evrope", za proročansko delo koje ilustruje mitološku tradiciju u slikarstvu i viziju nove Evrope.
        
Njegovi radovi nalaze se u Narodnom muzeju u Kraljevu, Muzeju 25. maja u Beogradu, Narodnom muzeju u Tuzli, Narodnoj biblioteci u Beogradu, Nacionalnoj biblioteci u Parizu i u mnogim privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.


*  *  *

Mikan Aničić, peintre et graveur, est né en 1950 à Badovinci (Serbie). Il a obtenu son diplôme à l'Académie des Beaux-Arts à Belgrade où il a fait aussi sa maîtrise (en 1980) sous la direction du professeur Mladen Srbinović. Boursier du gouvernement français, de 1982 à 1984, il a étudié à l'Ecole des Beaux-Arts à Paris. Depuis 1974, sa peinture a été présentée aux expositions individuelles et collectives en France et à l'étranger.

Aničić est devenu un des peintres les plus audacieux dans le domaine de  l'art fantastique. Il a remporté la médaille de peinture au Salon des Artistes Français au Grand Palais en 2006 pour sa peinture L'Enlèvement d'Europe, un morceau prophétique illustrant  la  tradition de l'illusionnisme mythologique et visionnaire européenne. ...Kulturni centar Srbije


* * *

Snimak iz emisije "Bez vize" na YouTube o životu i radu slikara Mikana Aničića
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 16, 2015, 05:48:21 am »

**

MIKAN ANIČIĆ — SLIKE





Igra lepotom, 1986.
Le jeu avec la beauté




Moja muza, 1977.
Ma muse
83 × 65 cm.




Seka, 1976.
55 × 43 cm.




U čarobnom lugu, 1977.
Dans le foret magique
80 × 80 cm.




Vito po crvenoj niti života
51 × 50 cm


* * *

Odmah nakon završene beogradske Likovne akademije i magistarskih studija, Mikan Aničić se istakao kao jedan od naših najsmelijih slikara fantastike. Nakon dolaska u Pariz (bio je stipendista na Bozaru — L'ecole des Beaux Arts i živi u Parizu od 1989) prevrednovao je svoju fantastiku pod uticajem slikarstva starih majstora.

Aničić je kadar da odgovori na izazove, da slika ulja većih formata, figuralnu tematiku u kojoj rešava složene probleme osvetljenja, perspektive, ljudske i životinjske anatomije, kompozicije sa mnogo aktera. To je utoliko teže što je njegov likovni jezik metafizički, posve tradicionalan. Za Otmicu Evrope, delo proročko, u najboljoj tradiciji evropskog mitološkog i vizionarskog iluzionizma, dobio je Medalju za slikarstvo na Salonu francuskih umetnika u Gran Paleu, godine 2006. Samo se u Francuskoj, najširoj i (dakle) najbogatijoj kulturi, na sasvim savremenoj izložbi mogu prepoznati i tradicionalne vrednosti koje ovaj slikar i vanredni portretista neočekivano dovodi u sasvim aktuelan kontekst. Dejan Đorić | SRBIJA nacionalna revija
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 16, 2015, 06:19:55 am »

**

MIKAN ANIČIĆ — SLIKE





Raspeće I, 1981.
Crucifixion I
300 × 250 cm.




Raspeće II, 1983.
Crucifixion II
300 × 250 cm.




Velika izdaja, 1987.
La grande trahison
116 × 89 cm




Tajna večera u agoniji XX veka, 1987.
La Cene en agonie du XXème siecle
380 × 250 cm.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Mart 16, 2015, 07:48:39 am »

**

MIKAN ANIČIĆ — SLIKE





Otmica Evrope, 2003.
L'enlevement d'Europe




Otmica Evrope, 2004.
L'enlevement d'Europe
260 × 195 cm.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Septembar 24, 2015, 11:26:19 pm »

**

MIKAN ANIČIĆ — SLIKE





Rađanje Adama i Eve
La creation d'Adam et Eve




Pesma Orfeja i Pana, 2005.
La chanson d'Orphée et de Pan
85 × 64 cm




Otkriće meda, 1997.
La découvert du miel
46 × 38 cm.




Polazak na veliko putovanje, 1995-6.
Le depart au grand voyage
146 × 114 cm.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 04, 2015, 01:21:12 pm »

**

MIKAN ANIČIĆ — SLIKE





Don Kihot naših dana
Don Quichotte de nos jours
ulje na paltnu, 92 × 73 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 13, 2015, 04:43:57 pm »

**

MIKAN ANIČIĆ — SLIKE





Ana, 1985.
46 × 38 cm.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: April 17, 2016, 03:07:22 am »

**

MIKAN ANIČIĆ — SLIKE





Stojan, 2011.
130 × 100 cm




Bojana, 2013.
130 × 100 cm




Tijana, 2014.
130 × 100 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: April 24, 2016, 05:09:30 pm »

**

MIKAN ANIČIĆ — SLIKE





Asen
92 × 73 cm




Irena, 2015.
92 × 73 cm




Viktor Starčić, 1981.
100 × 80 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: April 25, 2016, 04:33:18 am »

*
MIKAN ANIČIĆ, PARISKI I SRPSKI POSVEĆENIK ARS PFANTASTICA,
U POTRAZI ZA VEČNOM SLIKOM



SAN O VASKRSU SLIKARSTVA


"U vreme krize staništa, porodice, doma i međuljudskih odnosa, prekida komunikacije, usamljenih ljudi, jedan uman, lep i darovit čovek okreće se slici. Da li je to beg od stvarnosti ili potraga za lepšim, mirnijim i srećnijim prostorom, onim gde je sve ispunjeno i na svom mestu? Sada kada je sve napušteno i izdano, pre svega Umetnost, on bi da ode u Arkadiju i vrati značaj činu slikanja i slike, pa i po cenu da zauvek ostane izvan muzeja moderne umetnosti, tih supermarketa savremenog duha"

"Umetnost je tehnika buđenja, uspomena i lepote"
                                                                                         
Bodler

Mi­kan Ani­čić je je­dan od po­sled­njih zna­čaj­nih sli­ka­ra ko­ji tra­ga za in­te­gral­nom, sin­te­tič­kom ili sve­u­kup­nom sli­kom, me­ta­sli­kom, onom iza svih sli­ka, s one stra­ne sli­kar­stva. On na­sto­ji da stvo­ri de­lo ko­je se hra­ni mle­kom ve­li­kih me­ta­fo­ra i me­dom tra­di­ci­ja, a sva­ko nje­go­vo plat­no je sat­ka­no od is­ku­stva broj­nih da­na. Nje­go­ve sli­ke su ši­ro­ke, sprem­ne da pri­me su­prot­na zna­če­nja i od­je­ke mi­nu­lih epo­ha. Kao ka­kve uspo­me­ne i dra­go­ce­no­sti, one leb­de nad vre­me­nom i, po­put dra­gu­lja, isi­ja­va­ju zra­ke sve­tlo­sti iz­nad pro­sto­ra i vre­me­na. Nje­go­vo sli­kar­stvo je iz­raz po­tra­ge za smi­slom, lu­ta­nje po unu­tra­šnjim pre­de­li­ma ma­šte i sno­vi­đe­nja, iza­zov i avan­tu­ra. Več­na sli­ka se pre pro­na­la­zi u slut­nja­ma i vi­zi­ja­ma ne­go na ja­vi. Iz nje pro­is­ti­ču, bi­stre se, sve dru­ge ma­nje zna­čaj­ne stvar­ne sli­ke. Me­ta­fi­zič­ki slo­je­vi ta­kve pla­to­nov­ski shva­će­ne sli­ke-ide­je, sno­hva­ti­ce, otva­ra­ju se jed­no­stav­no — žud­njom za umet­no­šću.

U vre­me kri­ze sta­ni­šta, po­ro­di­ce, do­ma i me­đu­ljud­skih od­no­sa, pre­ki­da ko­mu­ni­ka­ci­je i usa­mlje­nih lju­di, je­dan uman, lep i da­ro­vit čo­vek okre­će se sli­ci. Da li je to beg od stvar­no­sti ili po­tra­ga za lep­šim, mir­ni­jim i sreć­ni­jim pro­sto­rom, onim gde je sve is­pu­nje­no, za­si­će­no i na svom me­stu? Sa­da ka­da je sve na­pu­šte­no i iz­da­to, pre sve­ga Umet­nost, Ani­čić bi da ode u Ar­ka­di­ju i vra­ti zna­čaj či­nu sli­ka­nja i sli­ke, pa i po ce­nu da ne bu­de mo­de­ran. Je­dan iz­u­ze­tan sli­kar sve­sno ri­zi­ku­je da ne uđe u mu­ze­je mo­der­ne umet­no­sti, su­per­mar­ke­te sa­vre­me­nog du­ha, spre­man da pla­ti dug ana­hro­ni­zmu. Nje­gov pro­je­kat je da­le­ko­se­žni­ji, on že­li da stva­ra­nje po­no­vo do­bi­je smi­sao ko­ji za­slu­žu­je.


DU­HOV­NA SPREM­NOST ZA MAJ­STOR­STVO

Ani­čić je na­pra­vio ko­per­ni­kan­ski obrt u pa­ri­skom i srp­skom sli­kar­stvu. On je je­dan od na­ših naj­zna­čaj­ni­jih stva­ra­la­ca u Pa­ri­zu, ve­li­ki maj­stor evrop­ske ars phantastice. Nje­gov do­pri­nos isto­ri­ji du­ha od­stu­pa od ide­ja Me­di­a­le. Ma­nje mu je va­žno da se od­re­di kao sli­kar hton­ske ili uran­ske sim­bo­li­ke, uži­va­lac pa­kle­nih na­sla­da, od­ga­ji­vač ču­do­vi­šta ili sne­ni pe­snik, sli­kar-pče­lar ko­ji bu­duć­nost od­go­ne­ta u ći­li­bar­skim vi­zi­ja­ma. Pre­va­zi­šao je iko­no­gra­fi­ju do­bra i zla i upu­tio se is­toč­ni­ku stva­ra­la­štva. Ani­čić je u us­po­sta­vlja­nju vred­no­sti na­či­nio pre­vrat. Kao sli­kar se usu­dio da po­no­vo sa­nja o hi­je­rar­hi­ji sli­ka, nji­ho­vom zna­če­nju i zna­ča­ju, o to­me da se ci­gla na zi­du, u zi­du i is­pod zi­da (a bi­lo je hi­lja­de ta­kvih ci­ga­la u sto­ti­ne ga­le­ri­ja) ne mo­že po­sta­vi­ti is­pod Mo­na Li­ze, a još ma­nje da se sa njom iz­jed­na­či. Mo­žda je san o vas­kr­su sli­kar­stva san ukle­tih, ko­ji sa­nja­ju po­sled­nji de­mi­jur­zi sta­rog sve­ta, san ko­ji će, pred si­lom teh­ni­ci­zma i otu­đe­nja, već su­tra­dan iz­ble­de­ti.

U Ani­či­će­vom si­ste­mu vred­no­sti ima me­sta za Hri­sto­sa, Don Ki­ho­ta i ki­bor­ga. Sve je mo­gu­će po­sta­vi­ti upo­re­do ako se pro­ble­ma­ti­zu­je, a pro­blem je za­pra­vo sa­ma umet­nost. Sli­kar se, po­put ide­o­lo­ga, kon­zer­va­tiv­nog re­vo­lu­ci­o­na­ra ili mo­der­ni­ste, na­da da će dru­štve­ni pre­vrat po­če­ti od umet­no­sti. Uko­li­ko se pro­na­šlo jed­no, ma ko­li­ko ma­lo, ali upo­ri­šno me­sto, mo­že se po­kre­nu­ti isto­ri­ja. Po ovom uto­pij­skom na­či­nu mi­šlje­nja o umet­no­sti i u umet­no­sti pre­po­zna­je­mo pra­vog umet­ni­ka, ne­za­in­te­re­so­va­nog za in­stant sla­vu. Ani­čić ko­ra­ča du­gim sta­za­ma sa­mo­pre­go­ra i sa­go­re­va u stva­ra­la­štvu. Mo­žda mu vi­še ve­ru­je­mo za­to što vi­di­mo da se iz­ba­vlja kao čo­vek i sli­kar, da uz­le­će u ne­ke dru­ge sfe­re.

On je me­đu po­sled­nji­ma u isto­ri­ji no­vi­je evrop­ske umet­no­sti pri­šao za­ča­ra­nom, vo­đen vi­zi­jom Do­sto­jev­skog da će le­po­ta spa­sti svet. To ne bi bi­lo ne­što po­seb­no da sli­kar ni­je ovu mi­sao re­de­fi­ni­sao i do­vr­šio u du­hu svog vre­me­na. Le­po­ta će spa­sti svet sa­mo ako mi spa­se­mo le­po­tu. Da bi to sa­znao, na­pu­stio je svo­je moć­ne i stra­vič­ne vi­zi­je Sr­bi­je u ne­dri­ma fan­ta­stič­nog, post­čer­no­bilj­skog ili post­teh­no­lo­škog pa­kla i iz pro­sto­ra u ko­me je sve mo­gu­će upu­tio se ta­mo gde sve je­ste, u aule ve­li­kih mu­ze­ja, da sli­ka na po­do­bi­je sta­rih maj­sto­ra, da iko­no­pi­še le­po­tu. Pro­šav­ši Bo­šo­vu, Broj­ge­lo­vu, ali i ško­lu vi­zan­tij­skog ži­vo­pi­sa, spo­znav­ši ve­li­ku po­u­ku iko­ne o ne­pred­met­nom, on je kao ret­ko ko du­hov­no spre­man da raz­u­me sta­re maj­sto­re. Za­to je Ani­či­će­vo sli­kar­stvo sup­strat neo­bič­nih i sreć­nih pro­ži­ma­nja.


GRA­DI­TELJ PA­RA­LEL­NIH UNI­VER­ZU­MA

Po­sled­nja ve­li­ka na­uč­na stu­di­ja Ja­ko­ba Burk­har­ta, go­ro­sta­sa isto­ri­je umet­no­sti, po­sve­će­na je Pi­te­ru Pa­u­lu Ru­ben­su. On je po­seb­no zna­ča­jan za Ani­či­ća, sva­ka­ko ne po te­le­snom, kar­nal­nom sla­vlju le­po­te, po ma­te­ri­jal­nom ko­je pre­ti da se iz­vrg­ne u svo­ju su­prot­nost. Ru­bens je pred kraj ži­vo­ta, ume­sto apo­te­o­za vla­da­ra i ra­su­tih mu­ških i žen­skih te­le­si­na po mi­to­lo­škim pred­sta­va­ma, ot­krio pej­zaž, sav pro­žet ne­stvar­nom sve­tlo­šću, oto­plje­nim zla­tom umor­nog i sreć­nog sun­ca u smi­raj let­njeg da­na. Za Ani­či­ća je to i sve­tlost iko­ne, Ma­čva po­sta­je Ho­lan­di­ja, a u sli­ku na raz­li­či­te na­či­ne ula­zi isti bož­ji sjaj. To su sa­mo ne­ki od li­kov­nih ele­me­na­ta ko­ji­ma je ovaj sli­kar vra­tio po­ve­re­nje u sli­ku, u uni­ver­zal­nom (in­te­gral­nom) smi­slu, po­mi­rio raz­li­či­ta fi­zič­ka i du­hov­na is­ku­stva i sa­brao ih ta­mo gde je mo­gu­će. Nje­gov me­tod se mo­že pri­me­ni­ti i u hu­ma­ni­stič­kim di­sci­pli­na­ma. U po­e­zi­ji se mo­gu po­mi­ri­ti ma­ni­ri­stič­ke sa da­da­i­stič­kim igra­ma, a u isto­ri­ji umet­no­sti kao na­u­ci Va­za­ri sa psi­ho­a­na­li­zom.

Sli­kar­stvo Mi­ka­na Ani­či­ća je uzor­no, mo­žda ma­nje po re­zul­ta­ti­ma, a vi­še po stre­mlje­nji­ma, kon­cep­ci­ja­ma i slut­nja­ma. Nje­go­va ulja du­hov­no, raz­me­ra­ma i pri­me­nom raz­li­či­tih per­spek­ti­va, pro­zo­ri su u ne­sa­zna­tlji­vo, u svet iz­van po­jav­nog. Taj ko­smos, me­đu­tim, ni­je ne­ra­zu­mljiv. Li­kov­no gra­đen od de­lo­va pre­u­ze­tih iz stvar­no­sti bli­ske čo­ve­ku za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je, no­vi svet je kri­tič­ki za­sno­van, po­ja­vlju­je se kao umet­nič­ka svest i sa­vest, ukor i ko­rek­tiv epo­he. Ve­ro­vat­no i to pre­po­zna­je­mo kao sa­kral­ni ele­ment sli­ka­re­vog opu­sa. Maj­stor je ma­li Bog, mi­kro­te­os, sve­dok kri­ze sa­vre­me­nog sve­ta i tvo­rac pa­ra­lel­nog, bo­ljeg uni­ver­zu­ma.

Iako ni­je že­leo da sli­ka sve­te sli­ke na na­čin iko­no­pi­sa­ca ili re­ne­san­snih ge­ni­ja, Ani­čić ni­je od­ba­cio is­ku­stva maj­sto­ra cr­kve­nih po­lip­ti­ha. Kri­tič­ki, kat­kad i ci­nič­ki, sva­ka­ko hu­mor­no in­to­ni­ra­no, on pri­stu­pa ima­gi­nar­nom, a i svo­je me­sto u isto­ri­ji i svo­ju umet­nost do­vo­di u pi­ta­nje. Umet­nik je i sve­tac, mo­nah, mu­če­nik, da­kle Ro­bin­zon i Don Ki­hot. Sve­stan je da smo svi žr­tve jed­nog po­su­no­vra­će­nog sve­ta, za­to­če­ni­ci re­al­no­sti, sa ko­jom se tre­ba sme­lo po­i­gra­ti, po­ja­ča­ti je do uža­sa ili ras­te­re­ti­ti hu­mo­rom. Umet­nost ni­je te­ra­pi­ja, već moć­no sred­stvo raz­u­me­va­nja i pro­me­ne stvar­nog sve­ta.


EZO­TE­RIJ­SKI TRAG ŽE­RA­RA DE NER­VA­LA

Ani­čić uslo­žnja­va igru, iz­ne­ve­ra­va sta­ra i po­sta­vlja no­va pra­vi­la. Me­ša raz­ne sti­lo­ve, po­sta­vlja li­ko­ve, pred­me­te i si­tu­a­ci­je iz an­ti­ke, re­ne­san­se i ba­ro­ka po­red onih iz bu­duć­no­sti. Vre­me je je­din­stve­no, in­te­gral­no i u nje­mu sve i svi uče­stvu­ju isto­vre­me­no. Isto­ri­ja je ce­lo­vi­ta. To je ezo­te­rij­sko raz­u­me­va­nje to­ka vre­me­na ko­je je pr­vi u evrop­sku li­te­ra­tu­ru uveo Že­rar de Ner­val. Sve je u ve­zi sa svim, ni­šta ne umi­re i ni­je za­u­vek iz­gu­blje­no. Ner­val ka­že da san ula­zi u stvar­nost i obrat­no, isto­ri­ja umet­no­sti je oblast ma­šta­ri­je, a te­o­ri­ja ha­o­sa no­ve fi­zi­ke pre­ci­zan opis re­al­no­sti.

Iz te per­spek­ti­ve po­no­vo se bi­o­graf­sko i lič­no po­ve­zu­ju sa de­lom. Ono je opis sli­ka­re­vog unu­tra­šnjeg sve­ta i in­ti­me, ha­gi­o­gra­fi­ja, ži­vot i stva­ra­la­štvo su avan­tu­ra. Ta­ko je umet­nik ob­no­vio sli­ku, i to ne sa­mo kao sim­bol, mit i su­šti­nu. Ona vi­še ni­je kon­kret­ni pred­met ne­kog sti­la ili epo­he, već je u in­te­lek­tu­al­nom i du­hov­nom smi­slu uni­ver­zal­na. Za Ani­či­ća se ne mo­že re­ći da je post­mo­der­ni umet­nik, ali on ipak stva­ra sla­žu­ći koc­ki­ce ra­znih umet­no­sti kao da se igra. U vre­me ko­je Sre­to Bo­šnjak na­zi­va "era neo­sti­lo­va", Ani­čić ni­je teh­no­ša­man, ur­ba­ni ge­ri­lac, ali se u nje­go­vim sli­ka­ma, po­red pče­li­njeg sa­ća, ob­na­že­nih že­na, le­pih ko­nja, kri­la i pre­de­la, uoča­va krv fi­zič­kih i me­ta­fi­zič­kih ra­na, stra­da­nja od ovo­ga sve­ta, iz­nad ko­ga leb­de sna­žne ma­ši­ne sve­op­šte kon­tro­le.

Mi­kan Ani­čić je umet­nik ko­ji je sa­mo za se­be iz­no­va ot­krio ča­ri i le­po­te sli­ka­nja, strast pre­ma bo­ji i pri­zo­ru, mi­ri­se i taj­ne sli­kar­ske ma­te­ri­je i po­ka­zao šta mi­sli o sli­ka­ri­ma ko­ji su to zna­li i ce­ni­li. On je us­po­sta­vio sli­ku kao ce­li­nu. Za­što sli­kar­stvo ne bi po­no­vo mo­glo da bu­de iko­no­graf­ski i na­ra­tiv­no za­sno­va­no, tim pre što ovaj sli­kar ne ilu­stru­je mi­to­lo­ške ili re­li­gij­ske sa­dr­ža­je, već je iko­no­graf­sko po­sta­vio u naj­ši­rem smi­slu kao deo iko­no­lo­škog.

Pri­če se mo­gu pri­ča­ti oni­ma ko­ji že­le da ih ču­ju, pri­če ko­je su vi­še ša­pu­ta­nje, po­e­zi­ja na gra­ni­ci čuj­no­sti, na­ra­ci­ja ko­ja to ni­je, jer je li­kov­na i ne mo­že se is­ka­za­ti ver­bal­no. Ta­ko se ja­vlja ne­ki ob­lik neo­re­ne­san­se. Ova­kav pri­stup mo­že se raz­u­me­ti sa­mo ako se pri­hva­te auto­ro­ve pret­po­stav­ke o uni­šte­nju li­kov­nog u da­na­šnjoj umet­no­sti, o za­la­sku kul­tu­re.

Ne nu­di li umet­nost Mi­ka­na Ani­či­ća uto­či­šte gle­da­o­cu, dvo­di­men­zi­o­nal­ni pro­stor u ko­ji mo­že da pro­jek­tu­je ko­or­di­na­te svog unu­tra­šnjeg sve­ta. Ni­je li ona mo­guć­nost za is­po­lja­va­nje ose­ća­nja ili stra­sti.

Je­dan se sli­kar u vre­me­nu ni­ščih du­hom usu­dio da po­sta­vi pro­kle­ta, tj. po­sled­nja pi­ta­nja. Osme­lio se da po­sred­no i vi­še­znač­no na­sli­ka sve ono o če­mu se lju­di pi­ta­ju i što ne mo­gu di­rekt­no da sa­op­šte. Ani­či­će­va je umet­nost du­blja i vi­še­sloj­na. To je glas ra­zu­ma u pu­sti­nji du­ha ko­ji se ču­je i o ko­me se mo­že raz­mi­šlja­ti. Ne tra­ži­mo pre­vi­še, po­go­to­vo ne sa­vr­šen­stvo, jer je ono ne­mo­gu­će. Do­volj­no je da svo­je mi­sli, sno­ve i na­da­nja usme­ri­mo u prav­cu sli­ke, vi­zi­o­nar­ski i isi­ha­stič­ki po­di­žu­ći to­plo sr­ce u hlad­ni um, do­vo­de­ći u sre­di­šte Sun­ce na­spram Me­se­ca, sli­ku na­su­prot re­al­no­sti.

Piše: Dejan Đorić, mart 2006. | Nacija online


* * *

Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: April 25, 2016, 11:54:11 pm »

*

OTMICA EVROPE


Srbija je uvek bila čudna zemlja, već samom činjenicom što je svetu dala dve potpuno različite stvari ― reč vampir i šljivovicu. Kad je jednom otišao u Evropu, pre svega u engleske tmurne zamkove, čak nas je i vampir napustio i smestio se u uslovima koji su mu više odgovarali! Ostala nam je šljivovica i kao večno sanjani, a nedostižni san Evropa i evropsko, iako je Balkan geografski, a civilizacijski preko starih Grka, oduvek bio deo Starog kontinenta. Ali naše sumnje ili večiti strah da ćemo od nekog biti osvojeni (jer nam je istorija punija ropstvom nego slobodom, čime se može razumeti pomenuti strah i nepoverenje), stvorili su kod nas još u 19. veku podelu na Jevropu i Jevropljane, kako su ironično čak veliki pesnici nazvali one koji sve zaboravljaju zarad Jevrope, i na one druge kojima je najvažnije biti izvorno naš.

Možda se varamo, ali izgleda da se "bitka" još nije završila ni s naše ni sa evropske strane, zašto je najbolji primer naša trenutna politička situacija. Mada se na prvi pogled čini da su u ovom slučaju obe demokratske stranke (i DS i DSS) veoma udaljene jedna od druge, reč je zapravo o sindromu malih razlika ― prva kao naš glavni cilj ističe evropske integracije, ali nikako ne zaboravlja nacionalno i problem Kosmeta; druga ostvarenje nacionalnog cilja stavlja ispred evropskog, ali ne negira evropsko i sve ono što Evropa sa sobom nosi. Najneverovatnije u celoj ovoj priči jeste ponašanje nekih malih stranaka koje su od izrazito antievropskog stava odjednom postale "veći katolici od pape". Puna su im usta Evrope, kao što su nekad bila puna nečeg sasvim drugog i suprotnog, toliko da s nekoliko poslanika drmaju srpsku političku scenu i prete kao da su grčki vrhovni bog Zevs!

Namerno smo pomenuli Zevsa, jer je od njega sve počelo, naravno u mitu da bi se skoro tri hiljade godina kasnije pretvorilo u farsičnu stvarnost. Slobodno se "šetajući" s jednog na drugi kraj starogrčkog sveta moćni Zevs video je jednog dana feničansku princezu Evropu u igri na obali mora. Da bi je zaveo pretvorio se u divnog belog bika, u koga se princeza zaljubila i ocu svih grčkih bogova i polubogova uskoro rodila tri sina. Jedan je bio čuveni Minoj, vladar Krita, po čijem je imenu najstarija evropska kultura dobila naziv minojska. U slavi ga je nadmašio sin-čudovište Minotaur, takođe rođen iz neprirodne veze Minojeve žene s jednim bikom. Da bi sakrio svoju sramotu kralj Minoj je za Minotaura sagradio čuveni kritski Lavirint.

Na našu nesreću, u nekom sličnom lavirintu (političkom, a ne mitskom) nalazi se Srbija danas. Kažemo nesreću, jer neki naši politički lideri misle da su bogomdani za ulogu Zevsa, misleći da će tako promeniti sudbinu Srbije, mitski rečeno da ponovo mogu zavesti nekadašnju princezu Evropu, koja je sad stara i posustala, ali i dalje neodoljiva, ovog puta politički.

Niko i ne pominje njeno intelektualno zračenje, ne samo zato što se u njenoj nutrini kriju mitski počeci evropskog i boginja po čijem je imenu naš kontinent nazvan, već i grčko filozofsko čudo, hrišćanstvo i iskušenja svetih otaca, i na kraju temelji modernog demokratskog mišljenja, do tehnološkog sveta kome, izgleda, nismo dorasli.

Današnja Evropa toliko je sofisticirana i virtuelna da male balkanske vođe, ako se ne urazume, mogu vrlo lako da budu "ulovljeni", pre no što "ulove", da parafraziramo Momčila Nastasijevića, jednog od najvećih srpskih pesnika 20. veka. Znamo kako se mit završio, ali se kraj ovom našem političko-zavodničkom zamešateljstvu još ne nazire.

Autor: Milka Lučić
Tekst objavljen u Politici, 14.06.2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Maj 01, 2016, 12:48:06 am »

**
MIKAN ANIČIĆ, PARISKI SLIKAR IZ BADOVINACA, U SVOM ZAVIČAJU


ARKADIJSKI VITEZ FANTASTIČNE REALNOSTI

Vitez srpskog slikarstva, Mačvanin, pariski slikar Mikan Aničić, ovih dana boravi u zavičaju. Tu priliku iskoristili smo da se sretnemo sa njim. Svojim fizičkim izgledom Aničić deluje kao rimski gladijator, ali nas njegova duhovna smirenost upućuje na nešto sasvim drugo. Iako njegove slike nastaju u Parizu one su tematski često vezane za Mačvu.

Moje slike su dosta vezane za Mačvu, ali za onu staru Mačvu, koja u mojim sećanjima liči na san i lelujanje obavijeno setom kao velom neveste. Ova sadašnja Mačva, liči mi na nebuloznu osobu koja me zbunjuje svojim ponašanjem, svojom uzdrhtalošću i uznemirenošću duhovnom. Međutim, ja se nadam da će Mačva u budućnosti uspeti da pronađe svoju dušu. Svoj zavičaj vidim, u budućnosti, kao kraj koji se osmehuje svojim cvetnim dvorištima, svojim čovekomerljivim kućama, arhitekturom prilagođenom potrebama čoveka, a ne megalomanskim zahtevima mode i ljudske sujete. Njene stanovnike krasiće smirenost međuljuduskih odnosa i produhovljena tolerancija ukorenjena u etnološku tradiciju ovog naroda.

B. S. : Amajlija koju je umetnik sa obala Drine odneo kao čaroliju u daleki svet jeste detinjstvo.

Najranije čega se sećam jeste trenutak kad me je majka odbila od sise. Ja sam tad imao oko 15 meseci i da bi bio potpuno odbijen ona me šalje u adu, šest kilometara od sela, preko Drine, kod moje bake. Stric me je vozio u taljigama, i sad se jasno sećam trenutka kad sam kroz treptaj lišća jasikovog drveta ugledao Drinu. To je prva velika impresija u mom životu, bilo je negde oko dva sata popodne, sunce je bilo na jugozapadu a mi smo dolazili sa istoka, taj blesak razlivene Drine učinio mi se kao nešto ogromno i zastrašujuće, a u isto vreme očaravajući titraj vode preko sprudova i preliva budio je u meni neku blagost.

Opašene šume uredne kao engleski parkovi, prepune ovaca i goveda, izbrazdane bezbrojnim stazama i livade prekrivene šarenim ćilimom od cveća koje je vodilo ljubav sa pčelama i bumbarima, čobansko noćivanje po kolebama i vodenicama, pejzaži su arkadijskog detinjstva, koje je protkano sa jatima riba u Drini, gnezdima divljih pataka u vatovima drva i nabujalim sokovima erotske mašte o bosanskim devojakama koje su prelazile preko reke u Mačvu, da bi u njoj bojile i prele svoju vunu.

Ada u kojoj sam proveo svoje detinjstvo bila je ustvari zemlja Arkadija. Baka je svaki dan skupljala sto komada jaja, stric lovac svakog dana donosio je poneku divljač, a otac je iz jedne starače pomoću vrški i metlica našu trpezu snabdevao raznim vrstama riba, pa mlad sir, kajmak i mleko koje se iz karlica puši, bili su svakodievni prizori, tog mog, slobodno mogu reći, dionizijevskog detinjstva.

Detinjstvo, koje je prolazilo opijeno mirisnim lahorima što su ih donosile zore koje su budile adarska jutra večito sanjiva od mirisa reke i mirisavih trava, dobilo je svoju punoću i razgranalo se u periodu dečaštva koje je, zapreteno u polja suncokreta i maka, pomoću svojih Petrovdanskih baklji i lila bacalo svetlost na jedan novi satirski svet.

U periodu puberteta, moji drugovi Pile i Lale, i ja, nalikovali smo na nekakve erotizovane satire. Počeli smo drukčije da posmatramo čobanice koje su zajedno sa nama čuvale goveda. Lutali smo zabludeli svojom Arkadijom, kao mladi satiri tražeći nimfe. Tada se u nama dogodio začaravajući krug dečaštva koji čoveka čini čovekom, koji ga formira u jedno zrelo ljudsko i intelektualno biće. Ako se iz tog vrzinog kola ne izađe na prava vrata, čovek će ceo život nositi konflikt u sebi koji će ga stalno dovoditi u konfliktne situacije sa svetom koji ga okružuje.

B. S. : Sve to ne bi imalo nikakvog smisla, da stvaralački nagoni, nisu odveli ovog mladog satira, u neku vrstu monaško-viteške osamljenosti i samoće koja je svo to nataloženo iskustvo detinjstva i dečaštva preradila u sebi, a zatim obelodanila na platnima koja su zadivila svet.

Ta dečija arkadijska duša, koja je imala potrebu da se potvrdi kao neka satirska igra, sada kada sam već u zrelim stvaralačkim godinama nalazi svoje mesto u mom stvaralaštvu, i upravo sada te dečije satirske igre i daleki titraj Drine koja se preliva na mladom suncu projavljuju se kao odjek iz daljine u mome biću i materijalizuju se na mojim slikama. Svi ti doživljaji stvaraju u meni jedno fantazmagorično osećanje, tako da danas nesvesno u svom stvaralaštvu stvaram jedan svet fantastike. A fantastika je ustvari naš život koji smo proživeli.

Branislav Stanković
Tekst objavljen u mačvanskom nedeljniku "Krug", 1999.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Maj 03, 2016, 02:06:10 am »

*

GRADOVI I LJUDI

Umetnost je viši nivo ljudskosti, astralni deo naše prirode, čardak ni na nebu ni na zemlji — priča za "Novosti" slikar Mikan Aničić o umetnosti, životu, traganju za dušom.

Izborom slika iz ciklusa "Raspeće" i "Lepota će pobediti zlo" hercegnovskoj likovnoj publici predstavio se prvi put, Mikan Aničić, naš umetnik koji minulih 15 godina živi i radi u Parizu. Ovo je od 1986. godine i prva njegova izložba u našoj zemlji. Doneo je na velikim platnima svoje ocene našeg vremena i duha tog vremena, na jedan drugačiji, nežniji, ali veoma sugestivan način.

Želeo sam da napravim retrospektivu onoga što sam stvarao proteklih 30 godina, tako da publika može da me upozna od početka do danas, kaže Mikan Aničić i objašnjava da je ciklus "Raspeće" srž svih naših puteva, a "Lepota će pobediti zlo" izraz njegove duboke vere da umetnost može da utiče na čoveka i da ga menja na bolje. Kada se u dušama ljudskim dogodi promena ona je čvršća od bilo kakvih faktografskih ili geografskih izmena. Svako delo je delo duše, svako stvaralaštvo, u umetnosti ili u svakodnevnom životu pokrenuto je željom da to što činimo nekome treba, da treba nama samima. Umetnost i umetničko delo jesu osnova naše duhovnosti, krajnje ishodište naših potreba. Već tri decenije slikam i verujem u ono što je pomalo zabluda mnogih umetnika, ali to ne znači da sam van stvarnosti, nego da mi je osećajnost i unutrašnje biće još sačuvano od spoljne zagađenosti. Umetnost je utočište i azil od nasrtaja disharmonije, od planetarnog zla, od duhovne bede.
 
Sve zavisi od izbora slikara?

Svaki umetnik odgovoran je za svoje delo, čini i stvara nešto od materijala u kome mu se duša kupa, a moja unutrašnjost ozračena je svetlostima prirode. Svi nosimo i onu mračnu stranu, ali umetnik je tu da napravi izbor. Ja sam se opredelio da kroz optimizam i lepotu stvorim delo i takvim simbolima ispoljavam svoj svet ili pokušavam da izmaštam novi. S druge strane, naša epoha zagazila je u mračne vode duše, istraživanje podsvesti, destruktivnosti. Ako sledimo tu vodilju možemo stići do stranputice, do autodestruktivne putanje, kataklizme, a to nije funkcija umetnosti. Ona ne sme da bude potpora takvom stanju duha.

Na vašim platnima je suviše krvi i truleži?

Plašim se te moderne umetnosti koja je izgubila vlastitu ulogu koju je nekada imala i negovala. Strahujem da previše morbidnog odgaja neki novi duh koji će biti spreman da olako prihvati ono što je najpogubnije za čovečanstvo, genetsko menjanje uma, proizvodnju monstruma, svega što je anti-ljudsko pa samim tim anti-kosmičko i konačno anti-božansko. Postoji ta pojava u našoj umetnosti da insistiramo na nečemu što je izopačenost i duha i tela. To je po mom uverenju pogrešan put, jer umetnička dela ostaju kao trajna vrednost i Evropa i svet će i po njima suditi o nama. Moći će da kažu, pogledajte šta su slikali. Raspadanje, raskidana tela, razbacani udovi. Ako to posluži kao svedočanstvo stanja našeg duha, naše epohe onda ocene neće biti dobre, onda ćemo ostati utvare, morbidnjaci, zlikovci... Ja bežim od takvog načina promišljanja sveta. Pokušavam da pređem na drugu stranu, i na njoj se mnogo može reći, ali iz oblasti svetlozarnog i lepog.

B. Vujnović | 08.06.2004. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Maj 11, 2017, 04:07:34 am »

*

MORAL NA NIZBRDICI

No­va mo­der­na umet­nost je do­šla do ap­so­lut­ne nu­le, ne­ma ni­ka­kve po­ru­ke ni ide­je. Mo­je sli­ke de­lom no­se ana­li­zu savre­me­nog dru­štva iz ko­ga je eti­ka pro­te­ra­na, ka­že Ani­čić ko­ji je re­tro­spek­tiv­nu iz­lo­žbu mo­rao sam da fi­nan­si­ra

Na de­se­tak me­ta­ra od iz­lo­žbe (u Ga­le­ri­ji SA­NU) svog pro­fe­so­ra aka­de­mi­ka Mla­de­na Sr­bi­no­vi­ća kod kog je ma­gi­stri­rao — Mi­kan Ani­čić ima svo­ju re­tro­spek­tiv­nu iz­lo­žbu: u Ga­le­ri­ji "Pro­gres". Dva­de­set osam iz­lo­že­nih sli­ka re­zi­mi­ra dve de­ce­ni­je nje­go­vog stva­ra­la­štva. U Pa­ri­zu gde ra­di i ži­vi če­tvrt ve­ka ima svo­je ga­le­ri­ste, ko­lek­ci­o­na­re i, ka­ko ka­že, ži­vi od svog ra­da. U Be­o­gra­du ni­je iz­la­gao 16 go­di­na, a ovaj do­la­zak je pre sve­ga sen­ti­men­tal­nog ka­rak­te­ra jer tro­ško­ve tran­spor­ta sli­ka, štam­pa­nja ka­ta­lo­ga, pa i za­me­ne si­ja­li­ca u Ga­le­ri­ji sam sno­si...

To, ka­ko ka­že Ani­čić, pred­sta­vlja kraj­nju neo­d­go­vor­nost dru­štva, neo­d­go­vor­nost "pre­ma sa­mi­ma se­bi", pre­ma sop­stve­noj kul­tu­ri i kul­tur­nim po­sle­ni­ci­ma. To je "škol­ski pri­mer ka­ko ne tre­ba ra­di­ti".

Va­žan vam je su­sret s ov­da­šnjom pu­bli­kom?

Be­o­grad ose­ćam kao svoj grad i vo­lim da se tu vra­ćam. Pre­po­zna­jem pu­bli­ku ko­ju sam imao pre 20 go­di­na, ali vi­dim i no­ve ge­ne­ra­ci­je. Pri­jat­no su me iz­ne­na­di­li ti mla­di lju­di ko­ji se opi­ru no­vim ten­den­ci­ja­ma na­met­nu­te este­ti­ke i že­le da sa­ču­va­ju ono što tra­di­ci­o­nal­no pri­pa­da nji­ho­vom bi­ću.

Tu pre­po­zna­je­te isto­mi­šlje­ni­ke?

Naj­lep­še je kad vi­di­te da se pri­ro­da mla­dog čo­ve­ka opi­re onom što mu je stra­no i iz­ve­šta­če­no. Raz­go­va­ra­mo i vi­dim da oni u mo­jim sli­ka­ma na­la­ze le­po­tu i pri­rod­nost. Odu­še­vlje­ni su mo­jom teh­ni­kom, to jav­no is­po­lja­va­ju i za­hva­lju­ju mi se što ov­de iz­la­žem. To me­ne ohra­bru­je da na­sta­vim do­sa­da­šnjim pu­tem.

Ali pa­ra­lel­no sa tim ima­te i dru­ge na­či­ne li­kov­nog iz­ra­ža­va­nja. Je­ste li vi­de­li "De­ve­de­se­tu" u Mu­ze­ju sa­vre­me­ne umet­no­sti?

Ni­sam još sti­gao. Ali, po onom što su mi ko­le­ge re­kle o toj iz­lo­žbi - iz­ve­sno je da ne pri­pa­dam tim ten­den­ci­ja­ma i ta­kvom na­či­nu raz­mi­šlja­nja. Moj put vo­di eden­skom vr­tu. Uži­va­nju i pu­no­ći unu­tra­šnjeg bi­ća. I, nor­mal­no, po­vrat­noj ener­gi­ji ko­ju ema­ni­ram svo­jim de­lom. Ne že­lim da za­la­zim u te pu­sto­lom­ne pu­te­ve gde vla­da pot­pu­no osi­ro­ma­še­nje du­ha i užit­ka.

Ne či­ni li vam se da je pe­dan­tan na­čin isli­ka­va­nja ko­ji ko­ri­sti­te — ana­hron?

Sve je ana­hro­no. Pro­gre­sa uop­šte i ne­ma. U umet­no­sti se sve vr­ti. No­va mo­der­na umet­nost je po­sta­la pot­pu­no auti­stič­ka i ona vi­še ni­šta ne no­si. Do­šla je do ap­so­lut­ne nu­le, gde vi­še ne­ma ni­ka­kve po­ru­ke, ni­ka­kve ide­je, ni­ka­kvog smi­sla. Po­sta­la je an­ti­ljud­ska i an­ti­hri­šćan­ska. Ana­hro­ni­zam je u stva­ri — mo­der­na!

To sto­ji u su­prot­no­sti sa sta­vo­vi­ma da sa­vre­me­na umet­nost baš no­si mno­ge po­ru­ke...

Ja se ne ba­vim ta­kvim pro­mi­šlja­nji­ma. Okre­nut sam pro­ble­ma­ti­ci mo­je umet­no­sti: is­tra­ži­va­nje for­me i sve­tlo­sti. Per­fek­ci­o­ni­sa­nje cr­te­ža i ko­lo­ri­ta.

De­lo ipak mo­ra da no­si po­ru­ku, mi­sao:

— Sli­kar­sko de­lo pr­ven­stve­no mo­ra da bu­de pik­tu­ral­no, po­tom fi­lo­zof­sko. Ja­sno, ono u se­bi mo­ra da no­si po­e­ti­ku, sim­bo­li­ku i svo­je zna­če­nje. Mo­je sli­kar­stvo se ti­če i stvar­nog, sa­vre­me­nog ži­vo­ta. To su vi­še so­ci­o­lo­ško-re­li­gi­o­zna raz­mi­šlja­nja. U se­bi no­se no­tu ana­li­ze mo­der­nog dru­štva.

Da li to zna­či da "go­vo­ri­te" o eti­ci?

Da, ra­di se o ana­li­zi mo­ra­la, ak­tu­el­nih etič­kih i so­ci­jal­nih to­ko­va u dru­štvu. Eti­ka je pro­te­ra­na i je­di­no po­je­din­ci ko­ji se ba­ve umet­no­šću, so­ci­o­lo­gi­jom, fi­lo­zo­fi­jom... mo­gu po­no­vo da po­kre­nu tu ide­ju i afir­mi­šu po­tre­bu za vas­po­sta­vlja­njem mo­ra­la u dru­štvu.

Za­to sli­ka­te "Ot­mi­cu Evro­pe"?

Sli­kam sve oti­ma­či­ne. Ali i po­sta­vljam pi­ta­nje ko će bi­ti taj ko­ji će tu pre­kra­snu, bo­ga­tu, pa­met­nu Evro­pu pri­svo­ji­ti. Ho­će li to bi­ti Ki­na, Ame­ri­ka, islam...

Ka­ko bi­ste upo­re­di­li pa­ri­sku i ov­da­šnju li­kov­nu sce­nu?

Imam uti­sak da se ov­de ka­sni. Evro­pa je već pre­ži­ve­la in­sta­la­ci­je i kon­cep­tu­al­ne po­stav­ke. To je deo li­kov­ne isto­ri­je. Na fran­cu­skoj li­kov­noj sce­ni se de­ša­va no­vi po­vra­tak upra­vo onoj umet­no­sti ko­ju ste na­zva­li ana­hro­nom. Ve­li­ki je broj mla­dih ko­ji sa­mo ta­ko sli­ka­ju, ko­ji se vra­ća­ju kla­sič­nom na­či­nu iz­ra­ža­va­nja, kla­sič­nom na­či­nu pro­mi­šlja­nja sli­ke i sim­bo­li­ke.

Sa­vo Popović | 13.12.2005 | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: