Dragoš Kalajić (1943—2005)*
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Dragoš Kalajić (1943—2005)*
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragoš Kalajić (1943—2005)*  (Pročitano 4320 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 15, 2015, 10:09:21 pm »

*




DRAGOŠ KALAJIĆ
(Beograd, 22.02.1943 — Beograd, 22.06.2005)

"Džentlmen, bonvivan i dendi, polemičar i svađalica, slikar i pisac, poliglota, erudita, kosmopolita i nacionalista, televizijski voditelj i ratni reporter, dobrovoljni izgnanik, hrišćanin ili paganin, arbiter elegantorum..."

Diplomirao je na Akademiji lepih umetnosti u Rimu i stekao međunarodnu slavu sa novom formom hiperealizma. Još kao student izlagao je u Rimu, Milanu, Briselu, i Beogradu. U Rimu je i dobio nagradu za mlade slikare još 1964. godine.

*  *  *

■ SLIKAR Prešavši sa beogradske na rimsku Akademiju, Dragoš je ušao u veliki svet evropske umetnosti, ozbiljnih lektira i uticajnih galerista. Pred njim se otvorio čitav lavirint italijanske likovne scene. I on je počeo da vodi neku vrstu dvojnog života. Na jednoj strani bodi art, vizuelna poezija, slikarstvo surovosti, Dragoševi čuveni ekrani na slikama (kao projekcija budućnosti), a na drugoj susreti sa poslednjim preostalim misliocima Tradicije, obilazak sakralnih istorijskih mesta, učenje svih velikih evropskih jezika, neumorno čitanje.

Iako naizgled sasvim različite, obe dimenzije Dragoševog života bile su ujedinjene kroz magnetnu snagu njegove ličnosti, u jasnim unutrašnjim hijerarhijama duha.
 
Kao i inače, i kao slikar Dragoš je uvek bio drugačiji od ostalih. On je slikarstvo doživljavao kao heraldiku i pod njegovim kistom kao da i nisu nastajale slike, već pre prizori — pravi ideološki i estetski grbovi visoke simbolike. Ovi moćni ideološki pri zori zrače sasvim specifičnom energijom, imaju nešto magijsko u sebi. Svetlosne vizije su istovremeno i ezoterijski anagrami, inicijatičke meditativne ikone, pokušaj stvaranja integralne slike. Nastale kao rezultat primene čitavog niza tradicionalnih duhovnih tehnika, one aktivno deluju na posmatrača: uče ga, opominju, testiraju. Daju mu vedrinu večnosti nudeći mu radost utehe.

Razbacane po zidovima Evrope, Dragoševe slike imaju neku neobičnu, gotovo isceliteljsku snagu. U sebi nose čežnju za izgubljenom lepotom sveta, vapaj za nestalom civilizacijom klasičnih vrlina. I svaka od njih je zato samo delić velikog mozaika jedne te iste ideološke poruke podsećanje na zlatno doba čovekove civilizacije, pre svih revolucija. [...]

Autor: Dragoslav Bokan
(Srpski nacionalni nedeljnik EVROPA, broj 70, 11. avgust 2005.)
Deo teksta preuzet sa: srpskapolitika.com
Fotografija: Dragoš Kalajić u Rimu, 1962.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 15, 2015, 11:49:17 pm »

*

DRAGOŠ KALAJIĆ — SLIKE





Aleksandar Veliki, 1966.
ulje na platnu, 155 x 130 cm,
privatno vlasništvo
Fotografija: Srpsko Slikarstvo — facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 18, 2015, 01:17:35 am »

*

DRAGOŠ KALAJIĆ — SLIKE





Feu Follet, 1967.
ulje na platnu, 68 x 86 cm,
privatno vlasništvo
Fotografija: Srpsko Slikarstvo — facebook




Vita nuova, 1971.
ulje na platnu, 200 x 200 cm,
privatno vlasništvo
Fotografija: Srpsko Slikarstvo — facebook




Hiperborejci, 1973.
ulje na platnu, 200 x 200 cm,
privatno vlasništvo
Fotografija: Srpsko Slikarstvo — facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 23, 2015, 04:25:17 am »

*

DRAGOŠ KALAJIĆ — SLIKE





Svetlana iz ciklusa
Portreti evropskih nacija, 1993.
Dragoš Kalajić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Januar 01, 2016, 08:50:34 pm »

*

DRAGOŠ KALAJIĆ — SLIKE





Hiperboreja (L'lperborea), 2002.
42 x 66. cm
Izvor: galleria.thule-italia




Mi (Noi) 2002.
ulje na platnu, 41 x 66 cm
Izvor: galleria.thule-italia




L 'Europa Eterna,
60 x 80 cm
Izvor: galleria.thule-italia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Januar 05, 2016, 03:32:28 pm »

*

ČELIČNI ROMANTIZAM DRAGOŠA KALAJIĆA


Pre bilo kakvog govora (tekst ima i smisao govora) o Dragošu Kalajiću, ceremonijal majstor trebalo bi tri puta snažno da udari palicom o pod i tako, kao na dvoru francuskih kraljeva, najavi ulazak značajne ličnosti. Slikar Mihajlo Đoković Tikalo je tog harizmatičnog oficira i džentlmena, osnivača naše nove elite, umetnika koji je hodao putevima ruža i čelika, najbolje opisao: "Kada se on iznenada pojavio u našoj sredini, svi smo bili iznenađeni. Među nas je niotkuda stupio dečak vanredne lepote, elokvencije, britkosti uma i nemalog likovnog dara. Za nas je bio neka vrsta princa i to je ostao". Kalajić — čedo "Mediale", prijatelj Leonida Šejke i Olje Ivanjicki, blizak sa Ilijom Savićem, ezoterikom u pozadini ove grupe i sa Slobodanom Mašićem, godinama nerazdvojan sa Radomirom Reljićem i Mirom Glavurtićem, bio je neprikosnoveni autoritet koga je priroda na svim planovima krajnje nesebično darovala. U Italiji poznanik Ezre Paunda i pripadnika velikih rimskih aristokratskih porodica u nestajanju, poslednji blizak sa Julijusom Evolom, Dragoš Kalajić je bio ratnik svetlosti, priređivač najboljeg srpskog izdanja o samurajima, borac i esteta poput Jukija Mišime. U njegovom duhu susreli su se papir i mač, a već u svojoj prvoj knjizi, koju je objavio u dvadeset petoj godini, nagovestio je svoj put u sfere visoke politike. Bio je jedan od najvećih evropskih sinova, a zameralo mu se da je izdao Evropu, što je bilo dokaz nepoznavanja njegovih knjiga, tekstova i slika. Celog života strasno je čitao antičke pisce, jer je smatrao da intelektualac mora svakog dana da provede četiri sata u čitanju i da napiše najmanje četiri strane teksta. Više puta je pisao o Isusu Hristosu kao "lešini sa krsta" mada je mrzeo đavola, ružnoću, zlo, svaku slabost i — modernu umetnost. To su bile teme njegovih brutalnih, ubitačnih i duhovitih analiza, koje ga, pored svega ostalog, svrstavaju i u red naših najoriginalnijih likovnih kritičara i kulturologa dvadesetog i dvadeset prvog veka. Mnogo puta su domaći i strani intelektualci (među njima i Herbert Markuze) ostajali bez reči, zaprepašćeni njegovim drskim, ali neoborivim argumentima, što mu je u čestim duelima i sa više protivnika donosilo simpatije publike. Samo je on umeo da emisijom Ogledalo dvadesetog veka krajem sedamdesetih isprazni beogradske ulice. Poštovao je Božić ne samo kao drevni paganski već i kao hrišćanski praznik.

Kalajićev ezoterizam i lični magnetizam dolazili su iz solarne sfere, iz predela gde sunce, koje je toliko puta naslikao, nikada ne zalazi. Hteo je u crnilu rata da priredi izložbu posvećenu belini i svetlosti, ali mu nisu dozvolili. Posle rasprava u udarnim terminima italijanske televizije, u kojima je viteški branio Srbiju, njegova poslednja samostalna izložba u Rimu dobila je veliki publicitet. Pred kraj života uspelo mu je ono što nije mogao ni u naponu snage. Vodeći italijanski listovi posvetili su mu celu stranu, prikazujući i njegovo ideološko delovanje, a u Srbiji nije mogao da objavljuje i pojavljuje se u medijima. Direktorka i kustosi Muzeja savremene umetnosti u Beogradu pokrenuli su hajku na njega, premda je jedan od stubova novije srpske umetnosti i teorije umetnosti. Osporavanja su ga samo uveravala u sopstvenu vrednost, napadi su ga zabavljali. Sebi je postavljao surove zahteve i zato je od svojih saradnika mnogo tražio. Prilikom jednog od naših poslednjih susreta, uz širok osmeh, rekao je: "Samuraj sabira snage do pedesete, a onda deluje". Slikao je sjajno i u poslednjim godinama i, mada teško bolestan, objavio četiri knjige, ostavio brojne tekstove pripremljene za štampu, nastupao uživo i osnovao Evropu nacija, naš vanredni tradicijski časopis. Između vizija, nadahnuća i proroštava, koja je ostavio pre svega odabranima, bila je duboko sakrivena briga i osećajnost. Umesto da ga hrabrim u poslednjim danima života, on je, uz osmeh, veru, sigurnost i beskrajnu vedrinu, odagnavao moj očaj. Na najtežem životnom ispitu Dragoš Kalajić je pokazao od kakve je kovine bio.

Želeo je da iznedri "slikarstvo surovosti", ali je devedesetih otkrio čari Mediterana i solarne lepote. Šezdesetih je istraživao odnos forme i predstave, predmetnog, figuralnog i apstraktnog, ukrštaje ideja i nabrajanja, metamorfoze poetika, (dis)kontinuiranu naraciju, odnos kolažne, fragmentarne i celovite slike i delo kao likovni jezik ili koncept (slika Kružni iskaz u krugu iz 1964). Koliko blizak iskustvu pop-arta, a kasnije i glamuroznim vidovima i tehnici hiperrealizma (slikao je i pomoću air-brush i tufovanja sunđerom), toliko se Kalajićev opus formirao na Šejkinim aglomeracijama, skladištima, kao i na medialnim idejama jedinstva suprotnosti i magije ekstrema. On je prvi pravi predstavnik naše nove figuracije i teorijski preteča svih budućih ideja obnove slike. Neslaganje sa šezdesetosmaškim pogledom na svet postepeno je usmerilo njegovo likovno delovanje ka napuštanju svih vidova istorijskih avangardi i okretanju prema estetici lepog, ezoterijskog i kosmološkog, u tradicijskom a ne kontrainicijacijskom smislu. Zlatni vrhovi mitskih planina, indoevropski i arijevski simbolizam njegovih slika odvojili su ga od svega poznatog na srpskoj i evropskoj likovnoj sceni. Heraldičke, amblematske slike monumentalnih kompozicija a katkad i razmera, zasnovane kao ikonološki traktati, izvedene su u skladu sa hladnoćom i disciplinom njegovih ličnih i nadličnih zahteva: tvrdo i strogo, bez vidljivog traga četke, uživanja u materiji i činu slikanja, odbacivanjem sentimentalnosti i tradicionalnog poimanja. Zanimao ga je vizionarski futurizam, okretanje od prošlosti ka budućnosti. Beograd nije smatrao (kao Šejka i Dragan Mojović) samo centrom sveta već i mogućim centrom budućeg evropskog preporoda slikarstva, nadajući se da će u njemu biti formiran potpuno nov stil. Kalajićev privatni i javni život, estetika, delovanje, zamisli, slikarstvo, odnos prema ljudima, pojavama i stvarima uvek su bili spektakularni, odlučni, radikalni i rigidni, što je bio stalni predmet polarizacije oko njega i njegove umetnosti. Kao jedan od naših najznačajnijih likovnih teoretičara, nizom ključnih tekstova i autorskih izložbi još 1976. godine pionirski je — u svetskim razmerama — najavio postmodernu a 1968. naslikao Dragoš Kalajić govori Mašiću, Šejki i Reljiću o ujedinjenju Evrope. Kalajić je bio sigurno najobrazovaniji slikar u novijoj istoriji srpske umetnosti, pictor-doctus, a umetnost tog učitelja razumljiva je samo u sklopu njegovog širokog i složenog ideološkog delovanja.

On je slikar koji je simbolima i prenosom nasleđa polarizovao različite elemente slike, u cilju formiranja jedinstva duhovnih vrednosti. Gradio je paralelnu tipologiju sadržajâ, ideje iznete u tekstovima u određenim tačkama poklapaju se sa idejom slike. Slikar primenjuje metod stvaranja polja značenja sličan složenoj strukturi njegovih knjiga. Na njegovoj slici bi se lako dala utvrditi primarna tipologija oblika koji je elementarno uslovljavaju. Određeni predmeti kao delovi, činioci, mogu se svesti na uže pojavno dejstvo, na svoju materijalnost. Čelik, mermer, staklo, tkanine, perje, kosa, kandže, inkarnat i plastika nisu samo nosioci čiste vizuelnosti već i simboli koji predstavljaju različite kulture. Civilizacije stvaraju svoje osobene materijale koji su u pozadini filozofskih, mitoloških, estetičkih i etičkih vrednosti. Umetnik određenim materijalima i njima odgovarajućim oblicima stvara likovne odnose u kojima suočava istorijska i metafizička određenja. U pitanju je metaslikarstvo u kome se na postmoderan način istorijski i umetnički različiti sadržaji koriste kao elementi izgradnje dela; klasičan vid rada na određenim temama i motivima transcendiran je a govor slike posredan. Na njegovima slikama postoji i viša sfera od predmetne ili istorijske koja izražava prelaz iz iskustvenog u natčulno. Muškarac i žena prikazani su kao apsolutni, nasuprot kosmičkoj praznini koja traži određenje i podrazumeva viši nivo svesti. Za razliku od materijala uobličenih ljudskom rukom, prirodni elementi, kao oblaci, voda, okean i vazduh, koji preovlađuju na novijim slikama, upućuju da spram pojavnog i propadljivog postoji večni, imaterijalni ili duhovni svet. Kalajića, slično bogotražiteljima, interesuje kako da prevlada užasnu kosmičku dubinu i uspostavi odnos prema večnosti. Njegov ratnik, vladar i heroina, tajnovita i lepa saveznica, uspevaju da zagospodare nepreglednim ponorom; slikanje je magičan čin a stvaralac demijurg koji nadvladava bezmerno i nesvesno. Figure na slikama izvršioci su određenih rituala, postupaka koji im daju moć, njihov svet filmski je kadriran, prikazani su na fizičkom i metafizičkom vrhuncu a slikar nevino poručuje: „Oprosti za tako dug pogled”. Kalajićev kosmotvorac i čarobnica vladaju svetom simbola, životinja i duhovnih poruka, služe se njima da bi prevazišli unutrašnje izazove. Ljudske figure na Kalajićevim slikama mogu se svesti na čiste izraze energije ili inteligencije, kako jedan ezoterik kaže, one vibriraju na drugoj ravni od zemaljske, bliske možda anđeoskom. Iza haosa, fluida i amorfnog obasjava svetlost kao ispunjenje koje daje smisao. Ovakva nadmoćna ideja, ma u kojoj se umetničkoj formi ostvarila, uvek ima veći značaj od neintegralnih, delimičnih vidova izražavanja. Kalajić ne zagovara samo određenu strategiju, metod prevazilaženja (post)moderne necelovitosti, ne deluje samo na nivou tehnosa, već otvara trajni put koji je oduvek postojao, stazu ka zvezdama.


MALI TIPOLIŠKI REČNIK

Red i haos

Ustrojavajući sliku u duhu poretka celovitosti, Kalajić nije isključiv ili totalitaran, njegovo iskustvo slike podrazumeva i estetitku kojoj nije bio naklonjen, na njegovim delima mogu se prepoznati uticaji modernizma i apstrakcije. Strogost slikara koji je bio neumoljivi autoritet, zagovornik patrijarhalnog i tradicionalnog, izražava viši stvaralački red. Bio je pre svega umetnik koji promišlja sliku do te mere da postaje katkad ilustracija njegovih ideja ali je nesumnjivo polazište pronašao u večnom, apolonijskom principu koji prožima njegova dela. Svojstvo Apolonija je da geometrizira svet, da zemlji daje meru a haos preobražava u red pa zato i slikar uređuje svoj univerzum. Entropiji osećanja i ideja, rasulu materije, suprotstavio je mir, inteligenciju, stvaralaštvo i lepotu.

Lepota

Kalajića nikada nije kao mnoge (post)moderne umetnike opsenila estetika ružnog koju je teorijski postavio Hegelov učenik Karl Rozenkranc (Karl Rosenkranz) u devetnaestom veku, otvorivši nove ali ne i bolje umetničke svetove. Ružno je najbitnija odrednica nove umetnosti, osnovni umetnički poriv koji prožima sliku dvadesetog i dvadeset prvog veka, razudivši je u bezbroj varijanata komercijalnog, suicidnog i tehnokratskog. S druge strane, Kalajića, kao ni Šejku, nije zanimala ni obnova renesansnog tipa slike, koja se javlja u raznim poetikama figurativnog i fantastičnog, a na koju je avangarda reagovala uznošenjem ružnog, destruktivnog i konceptualnog. Fantastiku nije smatrao sveobuhvatnim metastilom koji sjedinjuje stilske formacije, već samo običnim ispoljavanjem likovnosti, jednim od brojnih stilova kome ne treba davati nikakvu prednost. Težio je slici koja će pre svega biti izraz ličnog, odraz saznanja, slutnji i promišljanja, govorio je o "opasnim intuicijama" i o teoriji zavere. Postavio se izvan uobičajenih likovnih zakonitosti, nije pripadao grupama niti pisao manifeste već gradio jasnu viziju svog sveta večne lepote i izabranih vrednosti.

Libido

Lepota, čulnost i erotizam naslikanih likova nisu u direktnoj vezi s telesnim. Muškarac i žena ma koliko fizički uzorni, erotski elektricitet crpu iz rafinirane, uglađene žudnje, kontemplacije i dnevne sanjarije o kojoj govori Gaston Bašlar (Gaston Bachelard); na slikama nema nokturalnih prizora, razuzdanosti, velikih strasti i vulgarnog naturalizma. U tom smislu slikar se udaljio koliko god je mogao od podsvesnog, prezirući psihoanalizu, likovnu seksualnost, nadrealne igre i manipulacije. Telesno je bitno samo kao element volje, kroćenja i usavršavanja. Želje, smisao i ciljevi viteških figura preneseni su na drugi, duhovni i simbolički plan. Slika postaje izraz dosega, stanja i kvaliteta svesti.

Hiperboreja

Hiperboreja predstavlja prvobitnu, idealnu i večnu prapostojbinu; slična je antičkoj Arkadiji, hrišćanskom Edenu i nebeskom Jerusalimu. Smeštena geografski u krajeve severnog zavičaja, pripada koliko prošlosti, Milošu Crnjanskom i Kalajiću, toliko i budućnosti. Postojbina je trajnog i tradicionalnog, mitsko ishodište i buduće istočište. Obeležava je imaginarna lepota a može biti i (geografski) centar. Kao izuzetan primer sakralne geografije treba je povezivati i s pojmom planina.

Centar

Ideja centra ima stalni odraz u umetnosti, od hramovne arhitekture do Salvadora Dalija (Salvador Dalí), Milovana Vidaka, Leonida Šejke i metafizičkog usredištenja duhovnih sposobnosti Ilije Savića. Drvo života, axis mundi ili centar sveta pojavljuje se u simbolici preistorijskih spomenika i u starom indoevropskom znakovnom sistemu u vidu polarnog krsta i točka zakona. Stara pisma i sistemi numeracije, atributi egipatskih božanstava, ukazuju na simboliku zlata, sunca i svetlosti koja kod Kalajića odgovara Hiperboreji ili Evropi, tom idealnom zavičaju. Za centar vezuje simbolizam zaboravljenih oblika mišljenja a njegova se metafizička obnova odnosi na budućnost.

Planina

Postoji li veličanstveniji i jasniji simbola duha? Ima li većeg fizičkog i metafizičkog učitelja od Mont Everesta, tibetanskog božanstva ili Kalajićevog omiljenog Mon Blana? Da li bilo šta moralnije u vidljivom svetu od Sunca? Ezoterijski alpinizam istočnih i zapadnih učenja uvek je planini davao značenje duhovnog osvajanja a čin uspinjanja je samousavršavanje i unutrašnja spoznaja. Što je alpinista bliži vrhu, ima sve manje snage ali je pogled veličanstveniji, um širi i sveobuhvatniji. Osvajanje vrha predstavlja uzdignuće nad uzročnošću života — sâm dohvat smrti i prelazak na drugu ravan. Poput piramide, planina omogućuje dodir s nebeskim i božanskim. Uvek je i apsolutno iznad prolaznosti i iluzornosti a njeno posmatranje vodi smirenju i nadilaženju haosa. Kalajića je od svetih planina privlačila mitska Meru, obitavalište indoevropskih božanstava. Jedinstveno u istoriji umetnosti, prikazivao je usijan, od svetlosti užaren vrh nad ledenim telom; njegova sveta planina nalik je kristalu koji isijava poput kosmičkog centra.

Appendix

Sumnja u rečnike, u moć diskurzivnog mišljenja, koja vodi ka intuiciji, majci duhovnih koncepcija, uvek je bila strana kreatorima integralnih svetova. Nastojanja Ežena Delakroa (Eugène Delacroix), Leonida Šejke, Horhea Luisa Borhesa (Jorge Luis Borges) i Dragoša Kalajića da napišu svoj rečnik treba razumeti kao težnju za nadilaženjem jezičke ograničenosti. Njihovo bavljenje rečničkim strukturama kao da ima cilj da prevaziđe leksikografsku uslovljenost, utemeljujući principe novog, univerzalnog rečnika, formiranog i na prepoznavanju unutrašnjih ili neformalnih vrednosti. U svakom vremenskom odseku kao da postoji čuvar i prenosilac magnum opus ili metarečnika. Istraživanje njegovog ustrojstva delo je pojedinih stvaralaca, međutim, njegova supremativna ideja postoji i sama za sebe u poretku vrednosti.

Dejan Đorić
Dragoš Kalajić — zvanična internet prezentacija
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Januar 06, 2016, 01:22:52 am »

*

MOJ DRAGOŠ KALAJIĆ


Umro je Dragoš Kalajić. Napustio je svoju porodicu i svoje prijatelje, svoje čitaoce i poštovaoce. Napustio je svoju Srbiju i svoju Evropu, svoj Rim i svoj Beograd. Tog 22. jula, nekoliko minuta posle ponoći, nije umro samo jedan superioran, otmen i hrabar čovek, već i nešto mnogo više od toga.

Retko se kad (na jednom mestu, a u ljudskom obličju) steklo toliko izvanrednih osobina, toliko retkih vrlina i još ređih talenata.

Jer, sve što u sebi nije nosilo neki tajni pečat istinske veličine — izgledalo mu je nedostojno pažnje. I sve što nije bilo dovoljno rizično, plemenito, opasno — bilo mu je potpuno neinteresantno. Sve u njegovom životu odgovaralo je traganju za apsolutnim, jedinstvenim, uzvišenim vrednostima.

Praunuk čuvenog rektora Bogoslovije u Sremskim Karlovcima, sin kraljevskog oficira i profesorke univerziteta, slikar i istoričar umetnosti školovan na prestižnoj Akademiji lepih umetnosti u Rimu, majstor karatea i fascinantni erudita, Dragoš Kalajić je bio pravo otelotvorenje onog nedostižnog antičkog ideala — primer harmonije visokog duha, osetljive duše i gvozdenog tela.

Sav iz jednog poteza, celovit u svom mišljenju i ponašanju, on je više podsećao na mermerni kip nekog drevnog heroja, nego na čoveka, našeg savremenika. On je radio na samom sebi, na svojoj spoznaji, svojim lektirama, svom hodu, držanju, govoru, pogledu. Poput vajara, lično je oblikovao svoj konačni izgled, sklanjajući ono što ne može da izdrži najviše zahteve koje je, nemilosrdno, postavljao pred sebe. Njegova omiljena izreka bila je, nimalo slučajno, ona Ničeova: Ono što me ne ubije, čini me jačim. Ova opasna misao je svog tvorca dovela do tragičnog kraja, s one strane razuma, u veliku usamljenost i ludilo; Dragoša je ona samo učinila još jačim kaleći ga, poput ognjene senke, plamenom svoje tajne.

Iako umetnik i esteta, on vrednosti i ideale nije tražio u spoljašnjim proporcijama. Tragao je za njima u ostvarenom obliku, kroz svoje susrete sa odabranim ličnostima. I zato ga nije mrzelo da pređe hiljade kilometara i da prevaziđe bezbroj najrazličitijih predrasuda samo da bi sreo traženog sagovornika: svetogorskog monaha, prokletog pesnika, ostarelog ratnog veterana, zaboravljenog tradicijskog mislioca, progonjenog ideologa pod policijskom pratnjom, prvosveštenika rimske crkve, predsednika jedine slobodne države u Evropi.

Tragajući, nalazio je svoj mir. Upoznavao je sve one koji nisu želeli da potpišu bezuslovni pakt sa niskošću vladajućeg duha vremena. Sticao je nova iskustva i nove prijatelje: Ezru Paunda, Julijusa Evolu, Đorda de Kirika, Emila Siorana, Denija de Ružmona, Aleksandra Lončara, Ivana Mužića, Modraga Jankovića, Vintilu Horiu, Artura Švarca, Zana D'Ormesona, Mišela Mora, Žana Raspaja, Ernsta Jingera, papu Benedikta XVI, pravoslavne vladike Irineja (Bulovića) i Porfirija (Perića).
 
Spisak njegovih ličnih susreta vremenom je prerastao u pravi indeks najznačajnijih imena evropske i svetske duhovnosti. Njegova neumorna putovanja su tako prerasla u bogotražiteljsko hodočašće, u sakralni put što vodi pravo u centar tradicijske Evrope. Pod njegovim koracima i pred njegovom radoznalošću otkrivala se, polako, ona gralska, pikarska, monaška, ratnička staza. Ona kojom se jedino može prići sopstvenom spasenju. Ona što vodi u sopstveno središte.

Na tom svetom putu spasenja nalazio se, bez ikakve sumnje, glavni junak naše posmrtne priče — u trenutku svog davno iščekivanog susreta sa smrću. Umro je, smiren i dostojanstven, spreman za daleki put. Dostojan svojih svečanih zaveta. Tačno u trenutku kada je i njegov rodni beli grad polazio na počinak.

U poslednjoj noći svog zemaljskog života, ja duboko verujem, Dragoš se susreo sa svojim poslednjim, anđeoskim sagovornikom.

■ BEOGRAĐANIN Rođen i odrastao na Čuburi, Dragoš je bio pravi Beograđanin, do samog kraja. Idealni predstavnik svoje generacije, on je bio pravi princ Beograda tokom ranih šezdesetih, sve dok nije (još kao mladić) otišao u Rim na svoj dugogodišnji boravak u Italiji.

Od svih Dragoševih lica, ono beogradsko je bilo i najšarmantnije, i najživlje, i najupečatljivije. Na samom početku on je, onako uspravan i ćutljiv, u svojoj legendarnoj kožnoj jakni (koju je nasledio od oca, predratnog oficira), poput pravog urbanog odmetnika prkosio svemu lažnom što ga je okruživalo.

To je bilo vreme beogradskog sna Slatkom životu, epoha Kinoteke i prvih putovanja u inostranstvo. Pre nego što je otišao u Rim na nastavak slikarskih studija na čuvenoj Akademiji lepih umetnosti, Dragoš je odgledao film svoje mladosti: Vajdin Pepeo i dijamanti sa Zbignjevom Cibulskim u glavnoj ulozi. Tu je naučio kako se živi ultimativno, do kraja, uprkos svima i svemu, oslobođen straha od smrti. Zatim je i sam odigrao jednu od glavnih uloga u filmu Joce Živanovića Čudna devojka (gde ga je, na čuđenje svih budućih gledalaca, nadsinhronizovao Ljuba Tadić).

A onda je otišao u jedini grad koji je mogao da konkuriše njegovoj ljubavi prema Beogradu. Otišao je, preko mora, u Rim.
 
■ SLIKAR Prešavši sa beogradske na rimsku Akademiju, Dragoš je ušao u veliki svet evropske umetnosti, ozbiljnih lektira i uticajnih galerista. Pred njim se otvorio čitav lavirint italijanske likovne scene. I on je počeo da vodi neku vrstu dvojnog života. Na jednoj strani bodi art, vizuelna poezija, slikarstvo surovosti, Dragoševi čuveni ekrani na slikama (kao projekcija budućnosti), a na drugoj susreti sa poslednjim preostalim misliocima Tradicije, obilazak sakralnih istorijskih mesta, učenje svih velikih evropskih jezika, neumorno čitanje.

Iako naizgled sasvim različite, obe dimenzije Dragoševog života bile su ujedinjene kroz magnetnu snagu njegove ličnosti, u jasnim unutrašnjim hijerarhijama duha.
 
Kao i inače, i kao slikar Dragoš je uvek bio drugačiji od ostalih. On je slikarstvo doživljavao kao heraldiku i pod njegovim kistom kao da i nisu nastajale slike, već pre prizori — pravi ideološki i estetski grbovi visoke simbolike. Ovi moćni ideološki prizori zrače sasvim specifičnom energijom, imaju nešto magijsko u sebi. Svetlosne vizije su istovremeno i ezoterijski anagrami, inicijatičke meditativne ikone, pokušaj stvaranja integralne slike. Nastale kao rezultat primene čitavog niza tradicionalnih duhovnih tehnika, one aktivno deluju na posmatrača: uče ga, opominju, testiraju. Daju mu vedrinu večnosti nudeći mu radost utehe.

Razbacane po zidovima Evrope, Dragoševe slike imaju neku neobičnu, gotovo isceliteljsku snagu. U sebi nose čežnju za izgubljenom lepotom sveta, vapaj za nestalom civilizacijom klasičnih vrlina. I svaka od njih je zato samo delić velikog mozaika jedne te iste ideološke poruke podsećanje na zlatno doba čovekove civilizacije, pre svih revolucija.
 
■ ARBITAR DUHOVNE ELEGANCIJE Ne možemo, a da se ne setimo i nezaboravnog Dragoševog televizijskog serijala pod nazivom Ogledalo XX veka. Snimano po čitavom svetu (u Londonu, Rimu, Parizu), ovaj neobični ciklus emisija na temu sudbine umetnosti imao je neverovatnu gledanost. Pred početak prikazivanja neke od epizoda beogradske ulice bi bile prazne baš kao da se igra fudbalski derbi. Nikada ni pre ni posle toga nijedna televizijska emisija iz kulture (a posebno o slikarstvu) neće ponoviti uspeh Dragoševog Ogledala. Ostaće nam u pamćenju njegove oštre, duhovite strelice na temu stanja u savremenom društvu, ali susreti sa velikim umetnicima poput Henrija Mura ili Đorđa de Kirika.
 
Mnoge su nezaboravne scene tada prikazane pred potpuno preneraženim gledaocima. Recimo, u epizodi snimanoj u Njujorku Dragoš se popeo u helikopter i onako u odelu, sa sve leptir-mašnom, na najvećoj visini prosto iskoračio prema provaliji ispod sebe. Nasmejan i samouveren, na samo njemu svojstven način odbrusio je u kameru: "Sada se upravo nalazimo iznad kloake sveta iznad prestonice ljudske gluposti i ružnoće!"

Ili, recimo, scena snimana u Harlemu, gde Dragoš stoji ispred jednog zida potpuno išaranog grafitima i govori o degeneraciji moderne umetnosti. S leđa mu prilazi neki lokalni siledžija i vređa ga. Dragoš se mirno okreće, jednim neočekivanim, strahovitim udarcem nokautira uljeza i zatim nastavlja da govori o stanju savremene civilizacije kao da se ništa nije dogodilo. Kamera sve vreme snima ostavljajući gledaoce u potpunom šoku.
 
■ PISAC Sa perom uvek u obliku mača, Dragoš je našu kulturu upoznao sa jednim posebnim tipom mišljenja. Prorok čitave generacije, Dragoš je srpskoj javnosti ponudio sasvim drugačiji pogled na svet od onoga što je do tada mogla da čuje, vidi ili pročita.

Dragoš je — kao pisac, izdavač i urednik — u naš duhovni život uveo čitav niz klasika tradicijske misli. Od Plotina, Genona, Tilaka, Evole i braće Jinger, preko Korbena, Hoseina Nasra, Šuona, Titusa Burkharta, do Karlajla, Majrinka, Šestova, Berđajeva, Denija de Ružmona razvijala se, u mašti potpuno zatečenih čitalaca, čitava jedna osobena duhovna linija, bez poređenja i uzora (ne samo u našim okvirima). Uređujući najbolji posleratni beogradski časopis Delo (temati o Indiji, Japanu, Islamu, ezoteriji i umetnosti, alternativnim kulturama, mitu i tradiciji) i vodeći elitnu prevodnu ediciju Kristala, Dragoš Kalajić je nesebično podelio sa nama svoju omiljenu lektiru. Ne krijući svoje uzore, on je delovao kao neobični prosvetitelj s desna — i u svojim sopstvenim knjigama i u onima koje je preporučivao i objavljivao.
 
■ EVROPLJANIN Dragoš Kalajić je bio beogradski Rimljanin i srpski Evropljanin, u najdirektnijem smislu reči. On je od Evrope i njene drevne prestonice primio samo ono najbolje. Dobio je atribute istinske gospoštine, inteligencije, poznavanja jezika, lepog držanja, aristokratskog stava.

Život i delo Dragoša Kalajića se mnogo i dosledno razlikuju od predstave koju je dozvolio da ljudi imaju o njemu. Sve je kod njega, u stvari, bilo intimno, diskretno, čak stidljivo. Najsuptilnija zbivanja nije nikada paradno pokazivao, njegova intimna strujanja su bila samo njemu znana. Sve je kod njega bilo obavijeno velom tajne. Bio je neumoljivo diskretan, posebno kada je reč o ličnim osećanjima. Tu je diskrecija bila apsolutna.

Bio je mnogo bolji, u stvari, nego što je dozvoljavao da se primeti. Imao je pravi oficirski karakter koji ne dopušta da drugi primete kako saoseća sa njima plašeći se da se ne opuste, ne razmaze i oslabe. U ophođenju je zato bio strog, oštar, gotovo nemilosrdan. Time je, kao i mnogi iz njegove posleratne generacije sakrivao svoje pravo lice u želji da se to ne protumači kao slabost.
 
Ali, iznutra, sve je bilo sasvim drugačije. Pre svega, on se nikada, ni u jednom trenutku života, nije zaustavio, učaurio, zaledio. I niko zato ne može da kaže, da je on bio baš to i samo to. Nije nikada stao, nije prestao da se formira, preobražava ni najbližima nije pokazivao mnogo toga što je osećao. U diskreciji je držao sva svoja traganja, preumljenja, zapitanosti. Ipak, i pored svih teškoća i nepogoda koje mu je život svesrdno isporučivao, Dragoš je uspeo da uradi mnogo toga. Pre svega, srušio je, u svojoj Srbiji, onu veštačku branu između njene savremene kulture i svih njenih dalekih izvora i uzora. I, možda još važnije, srušio je, u sebi samom, u svom duhu i delu, onu neprirodnu branu između Istoka i Zapada, Nemačke i Rusije, Rima i Vizantije, tvrđave i manastira, heroizma i hrišćanstva, Ungerna fon Štemberga i Milutina Bojića, Vinavera i Jejtsa.
 
Tražio je one koji su spremni, baš kao i on, da krenu u prve redove, da stanu na grudobran svih naših Otadžbina.

Intuitivno, duboko u sebi, osećao je pozvanje da bude na čelu elite koja će ustrojiti i dati nov smisao za budućnost srpskom naroda Zato je proveo praktično čitav život tragajući za ljudima koji bi sačinjavali ovu novu srpsku i evropsku elitu, za nastavljačima njegovog hiperborejskog sna.

I zato njemu, tom junačkom oficiru bez vojske i savršenom džentlmenu bez premca, evo i još nekoliko reči besmrtnog Marka Aurelija. Dobacuje nam iz večnosti, sa puteva sećanja: Katul me je naučio da ne odbacujem prijatelja koji me, makar i bazmzložno, zbog nečeg optužuje, nego da pokušam da mu ponovo povratim pređašnje raspoloženje i naklonost prema sebi. Da o svojim učiteljima govorim samo dobro i da to činim iz ubeđenja.

Autor: Dragoslav Bokan
(Srpski nacionalni nedeljnik EVROPA, broj 70, 11. avgust 2005.)
srpskapolitika.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 18, 2016, 04:19:04 am »

*

FRAGMENTI O DRAGOŠU KALAJIĆU


Kada vas zauvek napusti neko blizak, gotovo vršnjak, potrebno je mnogo vremena da bi se u potpunosti shvatila njegova prava vrednost i značaj koji je imao. Autor ovih redova, na žalost, nema vremena da čeka na tu istorijsku distancu kada je u pitanju delo Dragoša Kalajića, pa će stoga zabeležiti samo nekoliko fragmenata iz druženja dugog više od četrdeset godina.

Negde krajem pedesetih prošlog veka, jedne pozne jesenje večeri pred Kinotekom, gde smo čekali u redu za Grifitovu Netrpeljivost, mladi Kalajić u izlizanoj pilotskoj kožnoj jakni, objašnjavao mi je zagrcnuto viziju svoje buduće ars poetike. To slikarstvo, govorio je, treba da bude u kretanju, poput kakvog panoptikuma... Mnogo statičnih elemenata u nizu. Nekoliko godina kasnije napravio je takvu sliku sastavljenu od kvadrata u kojima je bilo svega, od figuracije preko apstraktnih znakova, enformela, fotografskog rastera i slikarstva akcije. Ta slika rođena je nekoliko godina pre nego što je Endi Vorhol napravio svoje čuveno multipl platno i reprodukovana je sa datumom nastanka u Istoriji savremene italijanske umetnosti. Rekao sam mu tada da je slikarstvo umetnost tišine i zaustavljenog kretanja i da bi mu više odgovaralo da se bavi filmom i televizijom. I bavio se. Igrao je u jednom filmu; raskrinkao je briljantno savremenu umetnost u samom njenom svetilištu — u njujorškom muzeju MOMA, govoreći da je car nag, a da su Raušenbergovi i Džasper Džonsovi izloženi otpaci plod čiste zavere dilera. Bio je to savršen spoj slikarstva na zidovima, slike u kretanju pred kamerom i esejističkog teksta koji je Kalajić ležerno izgovarao ne gledajući u podsetnik. U tim emisijama on je ostvario svoj san — došao je do kraja.

Uticaj Medijale

Nije mnogo držao do svog slikarstva. Pred smrt, govorio mi je da je u Rimu slikao isključivo zbog novca. Retko ili gotovo nikako nije prodavao svoja platna jer nije mogao da postigne rimske cene. Radije ih je poklanjao. Te slike izvedene minucioznom tehnikom i vrhunskim slikarskim umećem, sa mnoštvom filigranski urađenih detalja, na kojima snažni plavokosi muškarci mišićavim rukama drže u zagrljaju platinaste lepotice ispod svevidećih laserskih orlovskih pogleda džinovskih ptičurina, nemaju ni svoje prethodnike niti potomke u novijoj srpskoj umetnosti. Oni stoje usamljeni u njoj i svetlucaju svojim lajt-šouom poput kristalne kugle iz disko-kluba, koju je Dragoš voleo da slika. Čini se da je to slikarstvo posledica stare dečačke ljubavi prema stripovima i avanturističkim filmovima, a da je ta ljubav propuštena kroz metafizičku laboratoriju Medijale, kojoj je u svoje vreme bio blizak.

Ali, slika mu nije bila dovoljna da saopšti svoja iskustva. Mogla je to samo reč. Zbog toga se manijakalno bacio na pisanje, osećajući da mu vreme ističe. Iz njega je naprosto kuljala nezaustavljiva bujica priča, eseja, romana i studija... Boreći se sa bolešću govorio je da može da je pobedi samo čovek koji poseduje dve stvari: osećanje misije i saznanje da je nekome potreban.

Uvrstio se tako u plejadu srpskih umetnika koji su slikali i pisali, počev od nesrećnog Đure Jakšića, preko Peđe Milosavljevića i Miće Popovića do Zuke Džumhura. Raspet između ove dve umetnosti, za koje je za svaku ponaosob potrebno najmanje nekoliko života da bi se savladale, osećajući u sebi naviranje sadržaja koje nije stizao da zapiše ili naslika, Dragoš je pribegavao jednoj novoj disciplini — govorenju direktno u televizijsku kameru. Kada mu ne bi došao gost u emisije koje je vodio na kanalu "Palma", obraćao bi se gledaocima direktno, govoreći pun sat vremena bez zastoja i taj tekst, kada bi se snimio i prekucao, mogao je mirno da se štampa bez ikakvih ispravki.

Ali život ga je čekao u zasedi da mu oduzme moć govora — tu veliku privilegiju, do koje je mnogo držao. Ipak, nastavio je da se bori.

U olupanom vojnom "puhu" putujemo na ratište kao ratni reporteri na svoju odgovornost putem preko Brezovog polja, gde smo idealna meta za mitraljeze i minobacače s druge strane reke. Iz bombama izrovašenog druma vire repovi neeksplodiranih granata. Niz čelo vozača u tišini teče znoj od straha. Ovo je put pun neizvesnosti. Posmatram Kalajića koji mirno čita Tacita na latinskom, kao da se nalazi u nekoj biblioteci.

Rat je za njega neka vrsta filma u kome igra jednu od glavnih uloga. Nisam video hrabrijeg čoveka. Na Suvoj međi, iznad Dvora na Uni, dok pored nas fijuču snajperi, on mirno stoji i zapisuje reči jednog borca dok se svi sklanjamo u zaklone. Na Malom Alanu na Velebitu pretrčava na položaju brisane prostore kao da se radi o kakvoj dečačkoj igri.

Kao u filmu

On zna da igra u nekom filmu i da u njemu glavni junak nikada ne pogine pre završetka.

Ko je mogao da u ovom otmenom čoveku uglađenih manira prepozna čuburskog dečaka odraslog na džombastoj kaldrmi ulice Filipa Filipovića, izubijanih kolena sa kriškom hleba namazanom mašću i posutom alevom paprikom? Sa njegovim nestankom, nestalo je nekoliko svetskih jezika kojima se briljantno služio, nestala je gotovo Aleksandrijska biblioteka i mnoštvo imaginarnih muzeja u njegovoj glavi. U bašti Kluba književnika, čini se, još uvek blešte njegova legendarna bela odela sa kao zvezdana noć tamnim leptir-mašnama razbijajući opšte sivilo.

Džentlmen, bonvivan i dendi, polemičar i svađalica, slikar i pisac, poliglota, erudita, kosmopolita i nacionalista, televizijski voditelj i ratni reporter, dobrovoljni izgnanik, hrišćanin ili paganin, arbiter elegantorum — ko je, u stvari, bio Dragoš?

Piše: Momo Kapor
Tekst u celosti možete pročitati na: srpskapolitika.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Oktobar 31, 2017, 04:22:37 am »

*

SAMURAJ NA STAZI KA ZVEZDAMA





Ovaj jedinstveni stvaralac Beograd nije smatrao samo centrom sveta već i mogućim središtem budućeg evropskog preporoda slikarstva, nadajući se da će se u njemu formirati potpuno novi stil. Kalajićev privatni i javni život, estetika, delovanje, zamisli, slikarstvo, odnos prema ljudima, pojavama i stvarima uvek su bili spektakularni, odlučni, radikalni i rigidni, što je bio stalni predmet polarizacije oko njega i njegove umetnosti

Retrospektivna izložba slika Dragoša Kalajića (1943—2005) pod nazivom "Vitez svetlosnog reda" otvorena je prošle nedelje u Galeriji RTS-a. Tako je, ovim izvrsnim povodom, fokus pažnje naše javnosti usmeren na jednu od najizuzetnijih ličnosti u novijoj istoriji ne samo naše — srpske kulture, budući da je Kalajićevo javno delovanje pobuđivalo pažnju kako u Evropi tako i u Rusiji. Posvećenost i istrajavanje u slikarstvu bila je samo deo stvaralačkog delovanja njegove višestruko nadarene celovite ličnosti. Beogradska publika po drugi put se sada upoznaje sa širim presekom njegovog likovnog stvaralaštva, izložba se može videti do 16. septembra, a prati je i kvalitetan katalog.




Vitez svetleeg reda, 1986-87

DUHOVNA PRESTUPNIŠTVA Život i delo Dragoša Kalajića nemoguće je razumeti bez njegovih "uporišta" (kako glasi naslov druge knjige ovog mislioca) — obrazovanja započetog u gimnaziji, ljubavi za antičke klasike, slikarstva iniciranog Medialom i veoma rano iskazanog interesovanja za smisao i sudbinu ideja. Ta tri početna interesovanja prožimaju se, ukrštaju i zauvek uviru u centričnu ličnost koju možemo upoznati i u anegdotama. Kalajić se nervirao ukoliko odmah ne bi mogao da se seti neke izreke na latinskom kao što je Navigare necesse est, vivere not est necesse (Ploviti se mora, živeti se ne mora). Medialu je prvi put upoznao kao dečak na nekoj davnoj izložbi u beogradskoj Galeriji Grafičkog kolektiva, kada mu je Olja Ivanjicki maznim glasom rekla: "Mali, hoćeš li da odeš preko puta i kupiš mi sendvič? Gladna sam", što je i učinio. Veoma brzo ušao je u najuži krug herezijarha Mediale, postavši prijatelj sa Leonidom Šejkom, Ilijom Savićem (koji ga je plašio svojim pričama i pojavom), Ljubom Popovićem, Sinišom Vukovićem, Milovanom Vidakom i Kostom Bradićem. Dragan Mojović, slikar i filozof, sećao se da je Kalajić dolazio u njihovo dečačko društvo i pričao im o Žan-Polu Sartru, Alberu Kamiju i francuskom egzistencijalizmu. Bio je prerano sazreo, nosio je crne rol-majice, crne pantalone sa širokim kaišem i crne visoke čizme; zbog egzistencijalizma su ga zvali "Egziš". Sa trinaest-četrnaest godina već je pomno pratio događanja na pariskoj intelektualnoj sceni i tumačio Ničea vršnjacima koji ga uopšte nisu razumeli, zadovoljni fudbalom, prvim pivom, Karlom Majom ili eventualno Remarkom. U šesnaestoj godini ovladao je stilom izražavanja i pisanja koji će ga obeležavati do kraja života. Ta rana interesovanja i prve hrabrosti, bolje reći duhovna prestupništva, imala su kasnije tačku sabiranja u estetici, idejnosti i slikarstvu koji teže herojskom. Kada je iz (post)moderne umetnosti nestao viteški element, nastojao je na svaki način da ga obnovi. Njegove ideje i slike, posebno on kao kultna figura, kao što kaže njegov učenik Dragan Ćirjanić, "kako vreme prolazi, samo dobijaju na sjaju". Možda će ostati upamćena i Kalajićeva izjava: "Građanin je svinja koja želi da umre prirodnom smrću." "A kako drugačije?", upitala se jedna borkinja za demokratska prava. Svojom pojavom, šarmom, životom i celokupnim delom dao je nedvosmislen odgovor na to pitanje. Na svom putu duhovnog ratništva nije znao za senku bilo kakvog pesimizma. Ako je ikada u Srbiji postojao umetnik i mislilac koji je voleo i živeo za mladost onda je to bio Dragoš Kalajić. Mladost voli snažne i čiste slike, vrle i svetle primere, simbole i čudesne priče, avanturu i život, što je do kraja izraženo pre svega kod Kalajića kao slikara. Poslednje što je kao umetnik uradio, zadnji trag nalik je prvom — povukao je vertikalnu crvenu liniju, besmrtnu arhetipsku nit života, simbolički izraz duhovne uspravnosti o kojoj je toliko i tako pisao i koju je živeo.

Slikar Mihailo Đoković Tikalo tog harizmatičnog oficira i džentlmena, osnivača naše nove elite, umetnika koji je hodao putevima ruža i čelika, najbolje je opisao: "Kada se iznenada pojavio u našoj sredini, svi smo bili iznenađeni. Među nas je niotkuda stupio dečak vanredne lepote, elokvencije, britkosti uma i nemalog likovnog dara. Za nas je bio neka vrsta princa i to je ostao." Kalajić — čedo Mediale, prijatelj Leonida Šejke i Olje Ivanjicki, blizak sa Ilijom Savićem, ezoterikom u pozadini ove grupe, i sa Slobodanom Mašićem, godinama nerazdvojan od Radomira Reljića i Mira Glavurtića, bio je neprikosnoveni autoritet, arbiter elegantiarum, koga je priroda na svim planovima krajnje nesebično darovala. U Italiji, poznanik Ezre Paunda i pripadnika velikih rimskih aristokratskih porodica u nestajanju, poslednji blizak s baronom Julijusom Evolom, kada nije bilo preporučljivo družiti se s njim (Evola mu je proročki rekao: "Vi ćete obnoviti rimsku ideju"), Dragoš Kalajić je bio ratnik svetlosti, priređivač najboljeg srpskog izdanja o samurajima, borac i esteta na putu svile i sablje poput Jukija Mišime. U njegovom duhu sreli su se pero i mač, a već u "Krševini", prvoj knjizi, koju je objavio u dvadeset petoj godini, nagovestio je svoj put u sfere visoke politike. Bio je jedan od najvećih evropskih sinova, a zameralo mu se da je izdao Evropu, što razotkriva nepoznavanje njegovih knjiga, tekstova i slika. Celog života strasno je čitao helenske pisce jer je smatrao da intelektualac mora svakog dana da provede četiri sata u čitanju i da napiše najmanje četiri strane teksta. Više puta je pisao o Isusu Hristosu kao "lešini s krsta", ali je poštovao Božić ne samo kao drevni paganski već i kao hrišćanski praznik. Nije voleo satanizam, ružnoću, zlo, svaku slabost i — modernu umetnost. To su bile teme njegovih brutalnih, ubitačnih i duhovitih analiza, koje ga, pored svega ostalog, svrstavaju i u red ne samo naših najoriginalnijih likovnih kritičara već i širokoopsežnih kulturologa dvadesetog i dvadeset prvog veka. Mnogo puta su domaći i strani intelektualci (među njima i Herbert Markuze) ostajali bez reči, zaprepašćeni njegovim drskim, ali neoborivim argumentima, što mu je u čestim duelima i s više protivnika donosilo simpatije publike. Samo je on umeo da emisijom "Ogledalo dvadesetog veka", krajem sedamdesetih godina, isprazni beogradske ulice. Kako kaže jedan teološki obrazovan njegov poštovalac: "On je duhovno nadmoćan, otuda takav stav."

HAJKE, OSPORAVANJA, PROROŠTVA Kalajićev ezoterizam i lični magnetizam dolazili su, pojačani, iz solarne sfere, iz predela gde sunce, kome je slikarski težio, nikada ne zalazi. Hteo je u crnilu rata da priredi izložbu posvećenu belini i svetlosti, ali mu nisu dozvolili. Posle rasprava u udarnim terminima italijanske televizije, na kojoj je viteški branio Srbiju, njegova poslednja samostalna izložba u Rimu dobila je veliki publicitet. Pred kraj života, uspelo mu je ono što nije mogao ni u naponu snage. Vodeći italijanski listovi posvetili su mu celu stranu, prikazujući i njegovo ideološko delovanje — a u Srbiji nije mogao da objavljuje niti da se pojavljuje u medijima. Čelnici Muzeja savremene umetnosti u Beogradu pokrenuli su hajku na njega — jednog od stubova novije srpske umetnosti i teorije umetnosti. Osporavanja su ga samo uveravala u sopstvenu vrednost, zabavljali su ga napadi koji ga nisu zaustavljali u ciceronovskom "vatrenom trku", sebi je postavljao surove zahteve pa je i od svojih saradnika mnogo tražio. Prilikom jednog od naših poslednjih susreta, uz širok osmeh, rekao je: "Samuraj sabira snage do četrdesete — a onda deluje". Slikao je nadahnuto i u poslednjim godinama života i, mada teško bolestan, objavio četiri knjige, ostavio brojne tekstove pripremljene za štampu, nastupao uživo i osnovao "Evropu nacija", naš vanredni tradicijski časopis. Između vizija, nadahnuća i proroštava, koje je ostavio pre svega odabranima, bile su duboko sakrivene brižnost i osećajnost. Umesto da ga hrabrim u poslednjim danima života, on je, uz osmeh, veru, sigurnost i beskrajnu vedrinu, odagnavao moj očaj. Na najtežem životnom ispitu, Dragoš Kalajić je pokazao od kakve je kovine bio sazdan.

Želeo je da iznedri "slikarstvo surovosti", ali je devedesetih otkrio čari Mediterana i solarne lepote. Šezdesetih je istraživao odnos forme i predstave, predmetnog, figuralnog i apstraktnog, ukrštaje ideja i nabrajanja, metamorfoze poetika, (dis)kontinuiranu naraciju, odnos kolažne, fragmentarne i celovite slike i delo kao likovni jezik ili koncept (ključna je slika "Kružni iskaz u krugu" iz 1964). Koliko blizak iskustvu pop-arta, krajem šezdesetih a po koloritu možda i psihodeličnoj umetnosti, kasnije glamuroznim vidovima i tehnici hiperrealizma (slikao je i pomoću air-brush i tufovanja sunđerom), toliko se Kalajićev opus formirao na Šejkinim aglomeracijama i skladištima, kao i na medialnim idejama jedinstva suprotnosti i magije ekstrema. Piše se sada i o tome da je formirao poseban vid realizma, nazvan "hiperborejski realizam", kako je sam odredio svoje slikarstvo. On je prvi pravi predstavnik naše nove figuracije i teorijski preteča budućih ideja obnove slike. Neslaganje sa šezdesetosmaškim pogledom na svet postepeno je usmerilo njegovo likovno delovanje ka napuštanju vidova istorijskih avangardi i okretanju prema estetici lepog, ezoterijskog i kosmološkog u tradicionalnom a ne kontrainicijacijskom smislu. Krajem šezdesetih napustio je avangardni tip slikarstva, veoma cenjen u tim krugovima i okrenuo se onome u šta je zaista verovao, po cenu da ne bude moderan i uspešan. Svoje novije slike smatrao je boljim od starih i usamljeno u srpskoj umetnosti napravio neverovatan obrt, ravan duhovnom podvigu. Posle dela koja nisu zahtevala veliko likovno umeće počeo je da slika potpuno drugačija, velikog formata, zahtevne kompozicije, sa različitom perspektivom, figurama koje podrazumevaju poznavanje anatomije i u smelom koloritu. Eksperimenati koje bi mnoge odveli u likovni nihilizam nisu ga zaveli, ispoljio se kao raskošni slikar. Zlatni vrhovi mitskih planina, indoevropski i arijevski simbolizam njegovih ulja, odvojili su ga od svega poznatog na srpskoj i evropskoj likovnoj sceni. Heraldičke, amblematske predstave monumentalnih kompozicija a često i razmera, nalik ikonološkim traktatima, izvedene su u skladu s hladnoćom i disciplinom njegovih ličnih i nadličnih zahteva: tvrdo i strogo, bez vidljivog traga četke, uživanja u materiji i činu slikanja, odbacivanjem sentimentalnosti i tradicionalnog poimanja slike. Zanimao ga je vizionarski futurizam ili arheofuturizam, pa je bio u stalnom okretu (i pokretu) od prošlosti ka budućnosti; Beograd nije smatrao, kao Šejka i Dragan Mojović, samo centrom sveta već i mogućim središtem budućeg evropskog preporoda slikarstva, nadajući se da će se u njemu formirati potpuno novi stil. Kalajićev privatni i javni život, estetika, delovanje, zamisli, slikarstvo, odnos prema ljudima, pojavama i stvarima uvek su bili spektakularni, odlučni, radikalni i rigidni, što je bio stalni predmet polarizacije oko njega i njegove umetnosti. Kao jedan od naših najznačajnijih likovnih teoretičara, nizom ključnih tekstova i autorskih izložbi, još 1982. godine pionirski je u svetskim razmerama najavio postmodernu a 1968. naslikao je delo naslova "Dragoš Kalajić govori Mašiću, Šejki i Reljiću o ujedinjenju Evrope". Kalajić je bio sigurno najobrazovaniji slikar u novijoj istoriji srpske umetnosti, pictor doctus, a umetnost tog vrlog učitelja razumljiva je samo u sklopu njegovog širokog i složenog ideološkog delovanja.

POLJA ZNAČENJA I METASLIKARSTVO U fokusu svakog ozbiljnijeg razmatranja ovog slikarstva je svet simbola i prenos nasleđa različitih elemenata slike sa ciljem formiranja jedinstva duhovnih vrednosti. Gradio je paralelnu tipologiju sadržaja; ideje iznete u tekstovima u određenim tačkama poklapaju se sa idejom slike. Primenio je metod stvaranja polja značenja sličan složenoj strukturi knjiga koje je objavio a ostavio je isto toliko i neobjavljenih. Na njegovoj slici lako bi se dala utvrditi primarna tipologija oblika koji je elementarno uslovljavaju. ...




Hiperboreja, 2002.

Piše: Dejan Đorić | 08.07.2016
Tekst u celosti možete pročitati na: Pečat
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: