Petar Omčikus (1926)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Petar Omčikus (1926)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Petar Omčikus (1926)  (Pročitano 8042 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Mart 15, 2015, 09:52:28 pm »

*





PETAR OMČIKUS
(Sušak kod Rijeke, 06.10.1926)

Petar Omčikus je rođen 6. oktobra 1926. u Sušaku, delu Rijeke (tada Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca), kao treći sin u porodici Petra i Dušanke Omčikus. Prvo čega se seća i što će čitavog života nositi u sebi su površina mora i zagonetne i impresivne morske daljine, koje su ga istovremeno i privlačile i plašile. U sećanju su mu ostali mali beli brodovi kako pristaju i odlaze iz luke, zalasci sunca nad Učkom... "Prve slike zavičaja sigurno su najznačajniji deo životnog prtljaga; verovatno su te boje i mirisi imali veliki uticaj na nekog ko će se kasnije baviti slikarstvom."

Preci Petra Omčikusa poreklom su bili iz sela Radučić kod Kistanja u Dalmatinskoj Zagori. Jedan od njih je bio Gerasim Omčikus, arhimandrit u manastiru Krka. Gerasim je učestvovao u sporu koji su od 1818. do 1828. vodili pravoslavni Dalmatinci s unijatskim episkopom Venediktom Kraljevićem, o čemu svedoči episkop Nikodim Milaš. I sa majčine strane imao je slavne pretke. Majka Marijeta je bila poreklom iz stare korčulanske plemićke porodice Samueli-Kačić. Don Nikola Kačić je 1632. bio promovisan za doktora filozofije i teologije u Rimu.

Otac Petra Omčikusa Petar bio je podoficir u austrijskoj vojsci. Nakon promene profesije preselio se iz Zadra u Mostar, gde je drugovao sa Aleksom Šantićem i Čedom Mitrinovićem, urednikom časopisa Reč. Za vreme službovanja na Karčuli upoznao je Marijetu Kačić, i njome se oženio 1920. Tada je ona uzela ime ― Dušanka.

Petar Omčikus je svoju naklonost za slikarstvo ispoljio veoma rano. Kao devetogodišnjak je učetvovao na konkursu za dečiji crtež lista Politika i osvojio prvo mesto. Bila je to prva Omčikusova nagrada za slikarstvo.

Njegov brat Čedomir bio je jedan od najboljih učenika u gimnaziji u Sušaku. Porodica je želela da on nastavi školovanje i zato su morali da se presele u Zagreb. Ali njihov otac je verovao da će porodica biti sigurnija u Srbiji i odlučili su da se presele u Beograd. Tu će doživeti šestoaprilsko bombardovanje 1941, koje je Petru Omčikusu ostalo u živom sećanju. Tada je on počeo intenzivno da slika, što je, na neki način, bilo i bekstvo od stvarnosti, kako je on to objasnio u jednom od intervjua.

Pre odlaska za Srbiju, po majčinoj želji, Petar Omčikus je sa braćom prvi put 1937. boravio na Korčuli. Od tada pa sve do početka Drugog svetskog rata raspuste je provodio u Veloj Luci.

Za Petra Omčikusa je predratni period u Beogradu bio veoma značajan, jer ga je njegov brat Čedomir uveo u svet umetnosti. Vodio ga je u muzeje i na značajne izložbe. Prvo je bila senzacionalna Izložba italijanskog portreta kroz vekove, koja je bila orgnizovana u Muzeju princa Pavla u proleće 1938,1zatim sledeće godine izložba Sto godina francuskog slikarstva: od Davida do Sezana i izložba srpskog slikara Save Šumanovića, koja je bila postavljena na Filozofskom fakultetu. Petar Omčikus je o tome rekao: "A umetnički život u Beogradu, u godinama pred rat bio je veoma intenzivan. Kakav je samo utisak ostavila na mene izložba italijanskog portreta, od antičkih do Musolinijevog! Ili izložbe francuskog slikarstva 19. veka! Ono što ću mnogo kasnije videti u Luvru. Tako su moja saznanja o umetnosti bila gotovo potpuna u periodu dok sam još bio dečak." Posle toga bio je siguran da će se baviti slikarstvom.

Petar Omčikus je od 1941. do 1943. pohađao Školu za primenjene umetnosti2. U tim okupacijskim danima najzanimljivije je bilo njegovo druženje sa Borom Grujićem, članom grupe Desetorica3. Grujić je imao veoma bogatu biblioteku i izvanrednu kolekciju gramofonskih ploča, što je Petra Omčikusa približilo muzici.

U tom periodu Petar Omčikus je bio delimično izolovan od ratnih nedaća. Njegova braća, Branko i Čedomir, priključili su se SKOJ-u, ali je ilegalna grupa, u kojoj su bili Stojan Ćelić, Bogdan Bogdanović i Petrov brat Branko, otkrivena, a otac uhapšen 1943. i u Banjičkom logoru proveo godinu dana. Brat Čedomir je poginuo na Sremskom frontu, a majka je uhapšena 1944. Krajem Drugog svetskog rata Petar Omčikus je dobio priliku da radi u Odseku za propagandu pri Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske. Zahvaljujući Agitpropu4, otišao je sa slikarom Mariom Maskarelijem prvo u Bari, a potom na ratište kod Zadra. Sećajući se tih dana Petar Omčikus je rekao: "Očevidac sam zločina nad tim malim renesansnim gradićem, koji je bio lepota od grada. Englezi su ga pre našeg ulaska divljački porušili, a da Nemaca uopšte nije bilo u njemu. Sećam se da sam na ulici nalazio knjige Šekspira u lepom povezu, ali sam ih usput izgubio..."

Zbog svog rano iskazanog talenta, slikarske prakse i prethodnog školovanja, Petar Omčikus je 1945. primljen na Akademiju likovnih umetnosti, u klasu profesora Ivana Tabakovića. Prostorije su im bile na vrhu Kolarčeve zadužbine, gde je bio i atelje Petra Dobrovića. Petar Omčikus se seća da je kasnije od Dobrovićeve supruge kupio veoma kvalitetne slikarske boje, koje su ostale nakon slikareve smrti.

Bilo je to prilično smutno vreme, u kome je "ideologija potiskivala umetnost". Petar Omčikus je do tada, kao i njegovi prijatelji, slikao na ogromnim platnima tadašnje političke vođe (Tito, Lenjin, Marks, Engels, Staljin, Enver Hodža), koja su bila izlagana na palati Albaniji. Taj period Petar Omčikus je opisao kao nimalo inspirativan za njega kao mladog umetnika, a odnos prema umetnosti je ocenio kao krući i rigidniji nego u Sovjetskom Savezu. Kao primer za svoje tvrđenje izneo je iskustvo sa jesenje izložbe u ULUS-u 1946, kada su njegovi i radovi Bate Mihailovića, po mišljenju kritičara, bili ideološki obojeni.

Kako bi sačuvao sebe kao umetnika i omogućio normalan umetnički razvoj, Petar Omčikus je, zajedno sa grupom istomišljenika sa klase, hrabro krenuo u borbu za goli opstanak u umetnosti. Nezadovoljan načinom školovanja na Akademiji i tadašnjim odnosom prema umetnosti, nošen "potrebom za slobodnim nesputanim radom, sticajem prilika i svojim svesnim izborom", Petar Omčikus se, zajedno sa Kosarom Bokšan (budućom suprugom), Batom Mihailovićem, Mićom Popovićem, Ljubinkom Jovanović, Verom Božičković, Miletom Andrejevićem i Borom Grujićem, obreo u Zadru. Slikanje političkih vođa i rad na ikonostasima su Petru Omčikusu i njegovim prijateljima omogućili da pribave nešto materijalnih sredstava za odlazak na ovo putovanje. Boravili su i slikali živeći u napuštenoj vili pored mora, koja nije imala ni vrata ni prozore. U ovom razrušenom gradu, Zadarska grupa5 , kako je kasnije nazvana ostvarila je ono čemu je težila ― "samostalni rad, često pred motivom u prirodi, dakle mimo uvažavanja bilo kakvog kanona, a uz sve to, kao možda najvažnije, međusobno drugarstvo, otvorenu razmenu iskustava, vreme u potpunosti posvećeno bavljenju slikarstvom".6

Zbog ovog ekstravagantnog ispada 1947, u zemlji koja je bila u ruševinama, odlučeno je da budu izbačeni s Akademije, ali posle intervencije ministarke prosvete Mitre Mitrović, svi, osim Miće Popovića, vraćeni su na Akademiju. Mladi buntovnici su deo naredne godine proveli radeći na pruzi Šamac–Sarajevo, gde su slikali velike kompozicije po uzoru na El Greka. Iste godine Petar Omčikus i Kosara Bokšan su se venčali. Ovo dvoje slikara su ostali u braku 62 godine, sve do smrti Kosare Bokšan 21. novembra 2009. Naredne skoro tri godine Petar Omčikus je, zajedno sa suprugom, živeo i radio u Rijeci u Guvernerovoj palati. "I tako su beogradski slikari izronili na Kvarneru." Bila su to teška vremena opštih nestašica. Sa njima su na Pećinama, u vili dr Viktora Ružića7, boravili Mihailovići. U to vreme Petar Omčikus je bio na višečasovnom informativnom razgovoru zbog slike na kojoj je bila prikazana katedrala u Rijeci, jer se policijskom službeniku, očigledno neupućenom u slikarstvo, sve to učinilo sumnjivim. Godine 1949. Petar i Kosara su boravili i u Baru.

"Već tada, dakle, on je slikar koji slika gde god se zatekne, nipošto umetnik ateljea; slikarstvo mu je pitanje ispunjenja ekzistencijalnog trenutka, ne studijska i profesionalna obaveza. Od početka svog poziva Omčikus je nagovestio sudbinu slikara – lutalice, slikara na stalnom putovanju..."8 Petar Omčikus se, zajedno sa suprugom Kosarom Bokšan, 1951. vratio u Beograd i priključio grupi Jedanaestorica9. Održana je i značajna izložba ove grupe umetnika, koju je inicirao Bata Mihailović. U jedinom galerijskom prostoru u Beogradu u to vreme je, posle Jedanaestorice, svoja dela izlagao Petar Lubarda. On je povodom toga izjavio: "Bogami čast mi je da izlažem posle vas. Uostalom vi ste progurali dobar deo i za mene, razdragali i ohrabrili ovaj narod i primili umesto mene bar pola političkog gneva ovih ideoloških krpelja."10 Iste godine, u novembru, Petar Omčikus je održao svoju prvu samostalnu izložbu, na kojoj je izloženo osamdesetak slika nastalih tokom jedanaest godina rada.

Dotadašnji životni put Omčikusa je za posledicu imao, kao i za veći deo Zadarske grupe, donošenje odluke da se otisne u Pariz i oproba kao slikar u ovoj evropskoj metropoli. Informacije o prelomnim događanjima u umetnosti tokom prethodnog veka prvi put su prenete u posleratnu Jugoslaviju iz Pariza preko izložbe Savremene francuske umetnosti, koja je organizovana u jugoslovenskim gradovima (Beograd, Zagreb, Ljubljana, Skoplje) od februara do juna 1952. Pariz, "mitska prestonica moderne umetnosti, ujedno simbol slobode umetničkog izražavanja, za čime su mladi umetnici, proizašli iz sredine zaražene socijalističkim realizmom, čeznuli više nego oni drugi koji takvo iskustvo nisu posedovali i njegove posledice nisu osećali"11, u to vreme više nije bio nedostižan. "Popustio je malo politički led, dobili smo i pasoše ― Bata, Ljubinka, Kosa i ja. Ali ne i dozvolu za zamenu novca. Saznali smo da je ministarka Mitra Mitrović intervenisala i stopirala nas ― 'Zar onim mangupima da dozvolimo da se zezaju po Parizu?' Onda je naša koleginica Milica Ribnikar, vajarka, intervenisala kod svog oca, starog Ribnikara, koji je dao garanciju za nas. Mogli smo da zamenimo 75 000 dinara, za 75 000 franaka." Petar Omčikus je, u jednom od poslednjih intervjua, to vreme pred odlazak u Pariz ovako opisao: "Preuzeli smo ulogu kritičara tadašnje društvene situacije. Naravno i nas su kritikovali. Hapšenja nas je spasao Branko Šotra, jedan sjajan čovek. Bio sam prijatelj sa ćerkom Vladislava Ribnikara, odličnom vajarkom Milicom Ribnikar. Ona nam je pomogla. Dobili smo garanciju da zamenimo novac koji smo zaradili od izložbi 1950. i 1951."12

Napokon je četvoro slikara 9. maja 1952. vozom doputovalo u Pariz. "Odseli smo u jednom slikarskom hotelu (poetičnog naziva Stari golubnjak, prim. aut.) na mansardi na San Žermenu, površine tri kvadratna metra, za šta je kirija bila jedan franak, i brzo ušli u njihovo društvo. U njemu su stanovali i slikari Poljakov i Hans Hartung. Poljakov je živeo u jednoj sobi, sa ženom i detetom, u drugoj je slikao, a noću bi svirao balalajku po ruskim restoranima. Posle je postao slavan i obogatio se."

Naši slikari su brzo ostali bez novca i morali su da se snalaze. U Školi za primenjenu umetnost Petar Omčikus je izučavao tehniku rada na freskama i vitražima, što mu je omogućilo da, zajedno sa Batom Mihailovićem, "krene u moleraj". Pohađao je i Akademiju lepih umetnosti, ali kao model. Pozirao je starom skulptoru Landovskom za spomenik u slavu francuske armije Ratnik i ranjeni ratnik na Trokaderu, gde je prikazan kao ranjenik i kao vojnik... .

Prvi poziv za izložbu, nakon dolaska u Pariz, Petru Omčikusu i Kosari Bokšan je stigao 1954. iz Londona. Bilo je to učešće na izložbi u Nju Berlington galeriji (New Burlington Gallery) sa Londonskom grupom. Zahvaljujući novcu, koji su tom prilikom zaradili prodajom slika, produžili su boravak u Parizu. Iste godine Petar Omčikus je ilustrovao poemu "Espirit de suite" Kloda Konfortesa (Claude Confortes).

Jugoslaveni su u to vreme "bili u modi". Pesnik Žan Kasu, direktor Muzeja moderne umetnosti, bio je deklarisani titoista i veoma naklonjen umetnicima sa ovih prostora. Zahvaljujući njemu, jugoslovenski slikari su redovno izlagali na velikim pariskim salonima (Majski salon). Petar Omčikus, iako je tada radio kao moler (tako je dolazio do novca), izlagao je na tom salonu i seća se toga kao jednog od najznačajnijih trenutaka u svom životu.

Prvo od tri putovanja na Korziku Petra Omčikusa bilo je 1954. Slike nastale tokom posete ovom mediteranskom ostrvu Omčikus je izlagao na prvoj samostalnoj izložbi u Parizu u galeriji Arno (Arnaud) od 3. do 16. februara 1955. Kritičar časopisa Art, Sijuma Baram je napisao: "Evo jednog novog među nekoliko novih mladih slikara u Parizu."13 Iste godine je, sa umetnicima Groupe se Jeunes Peintres Europeens, svoja dela predstavio u Diseldorfu u Centre d'Etrudes Francais. U periodu od 7. do 30. maja 1955. Petar Omčikus prvi put izlaže u današnjem Muzeju savremene umetnosti grada Pariza na XI majskom salonu. Poznati kritičar Mišel Sefo (Michel Seuphor) je, na dopisnici poslatoj 7. maja 1955. još za vreme trajanja izložbe, Petru napisao: "Bio sam zapanjen platnom na Majskom salonu. To je prvo Vaše delo koje vidim. Ipak, pretpostavljam da imate još slika iste jačine, što bi svakako opravdalo moju odluku da Vas uključim u svoju Istoriju apstraktne umetnosti, koja će se pojaviti pre kraja godine u izdanju Hazana."14 Nakon toga Petar Omčikus je uvršćen u Rečnik apstraktnog slikarstva Mišela Sefoa (Le dictionnaire de la peinture abstrait, Mishel Seuphor, str. 235), a promocija knjige je bila održana u galeriji Krez (Creuse). Bilo je to veoma značajno priznanje za Omčikusov rad.

U tom periodu Omčikusi nisu ni imali ambiciju da prodaju svoje slike, već samo toliko da im omoguće da bi mogli da studiraju i slikaju. Dugo su živeli boemski, i tek nakon šest-sedam godina boravka mogli su da žive od slikarstva.

Naredne godine Petar Omčikus je ponovo bio jedan od slikara čija su dela bila izlagana na prestižnom XII majskom salonu u Muzeju savremene umetnosti (Musée d'Art Moderne) u Parizu. Iste godine on je izlagao u Rijeci u Galeriji likovnih umetnosti15 na Salonu 56.

Petar Omčikus je tokom boravka u Parizu nekoliko puta menjao mesto stanovanja. Ovaj problem je konačno rešio 1957. Udovica vajara Bižara je tražila nekoga ko će renovirati atelje njenog pokojnog supruga u Žantiju, uz mogućnost da šest godina besplatno stanuje. Za šest meseci Petar Omčikus je, uz pomoć prijatelja, među kojima je bio i Dado Đurić, od ruine napravio svoj dom ... . Kroz taj atelje-stan su prošli mnogi poznati i nepoznati umetnici. Nekima je to bilo prvo mesto boravka u Gradu svetlosti. Vrata Petrovog ateljea su bila, kao i sada, otvorena svima.

Zajedno sa svojom suprugom Kosarom Bokšan, u Veloj Luci na Korčuli, u uvali Plitvine, sazidao je svoj drugi dom ... . Na njihovu inicijativu, u ovom malom ostrvskom mestu organizovana su tri međunarodna susreta umetnika.16 Učesnici prvog susreta su izradili mnoštvo mozaika, a jedan od njih je i spomenik u centru Vele Luke ... .

Zahvaljujući poznanstvima ovo dvoje slikara, na Korčulu su dolazili umetnici iz cele Evrope. Oni su prikupili veći broj radova za zbirku koja je formirana u Veloj Luci, i njihovom zaslugom je 1981. osnivan i Muzej Vele Luke.

Naredne decenije su bile ispunjene radom, učestvovanjem na samostalnim i kolektivnim izložbama i likovnim kolonijama. Petar Omčikus je sa svojom suprugom Kosarom Bokšan bio učesnik susreta umetnika u malom mestu u Srbiji Jaloviku ― Jalovičkoj likovnoj koloniji17 1986. i 1987. Druga likovna kolonija u čijem su radu oni učestvovali je Likovna kolonija Deliblatski pesak18. Jednom su kratko vreme boravili i u Lipovačkoj koloniji19, u selu Lipovac kod Topole.

Godine 1984. Omčikus je dobio Gran pri na IX međunarodnoj izložbi originalnog crteža u Rijeci. Prva ozbiljna retrospektiva priređena mu je 1985. u Muzeju suvremene umetnosti u Beogradu. U istom muzeju četiri godine kasnije organizovana je velika retrospektivna izložba za koju je 1990. dobio tradicionalnu nagradu za slikarstvo lista Politika iz Fonda Vladislav Ribnikar. Omčikus je pozvan da izlaže u palati UNESKO-a u Parizu 1992. Izložba Petar Omčikus. Slike i skulpture (Pierre Omcikous. Peintures et sculptures) održana je u sali "Izgubljenih koraka" od 21―31. januara.

Petar Omčikus je poklonio sliku za neobičnu aukciju koja je održavana u JAT-ovom avionu koji je leteo iz Beograda, preko Zagreba, do Njujorka, 12. marta 1983. Bila je to 4. aukcija, pod nazivom Galerija nad Atlantikom, a prikupljana sredstva su išla u korist Bolnice za paraplegičare u Kraljevici pored Rijeke.

Ovo dvoje umetnika su duboko preživljavali ono što se događalo sa Jugoslavijom tokom prethodnih decenija. Nesebično su pomagali decu u izbegličkom kampu u Loznici, Beogradu i svoje rođake. Potaknut političkim događanjima Omčikus, je naslikao seriju slika koje se bave tematikom razbojništva. Petar Omčikus je o tome rekao: "Ali ja nisam 'politički slikar', ja sam slikar života. Nikad nisam voleo slikarstvo koje je isključivo estetsko." Omčikusu je nedostajala Vela Luka, jer 13 godina, u vreme dok je besneo rat na prostoru bivše Jugoslavije, nije odlazio u svoju kuću u Plitvinama.

Petar Omčikus je uvek bio okružen poznatim umetnicima i književnicima ... . Nakon Drugog svetskog rata pripadao je neformalnoj grupi Simina 9a, nazvanoj po ulici u kojoj su se sastajali i družili Mihiz, Antonije Isaković, Dejan Medaković, Mića Popović, Bata Mihailović... U Parizu se najviše družio sa ljudima koji su se bavili muzikom, a više puta je govorio da nije slikar bi bio bio muzičar.

Petar Omčikus je nekoliko puta predlagan za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, ali nije izabran, jer se događalo da je neko od onih koji su odlučivali bio protiv. Konačno je postao član SANU van radnog sastava 27. oktobra 1994. Omčikusu je, kao i Kosari Bokšan, 12. novembra 2007. dodeljena nacionalna penzija kao zaslužnom umetniku.

Prema dostupnim podacima Petar Omčikus je imao 61 samostalnu izložbu i oko 170 kolektivnih. Dobitnik je pet nagrada za slikarstvo, a njegovi radovi ukrašavaju sedam knjiga. Omčikus je ličnim sredstvima, novcem koji je dobio prodajom pariskog ateljea svoje supruge Kosare Bokšan (1925―2009), kupio prostor u koji su preneta sva njihova dela iz Pariza. Fondacija "Kosara Bokšan i Petar Omčikus" je nastavak njihovog bogatog i sadržajnog životnog puta.

Petar Omčikus je za sebe rekao: "Kao mlad bio bih mnogo žešći... ali godine su me učinile tolerantnijim. Ne nalazim u svom telu i srcu ništa manje treptaja i predivne želje, ali sam postao mnogo umereniji. I dalje radim istu sliku, koju tražim i koju, verovatno, nikad neću naslikati".

_____________

01 Изложбу су припрeмили Ђино Фоголари (Gino Fogolari), дирeктор Краљeвскe галeријe и умeтничких дeла у Вeнeцији, Бруна Форлати Тамаро (Bruna Forlati Tamaro), дирeктор Архeолошког музeја у Вeнeцији, Марио Брунeти (Brunetti) замeник дирeктора Музeја Корeр (Cоrrer) и Ђулија Фоголари (Giulia Fogolari). Изложба јe била праћeна разкошним каталогом, а укључивала јe 115 врхунских eкспоната најпознатијих умeтника ― Монтeња, Ђованија Бeлинија, Карпаћа, Донатeла, Микeланђeла, Рафаeла, Тицијана, Тинторeта, Паола Вeронeзeа...
02 Школа за примeњeнe умeтности у Бeограду јe започeла рад 1938, захваљујући Милану Нeдeљковићу, Ђорђу Крeкићу и Ивану Табаковићу.
03 Група Дeсeторица јe основана 1938, а чланови су били: Љубица–Цуца Сокић, Даница Антић, Богдан Шупут, Јурица Рибар, Стојан Трумић, Алeкса Чeлeбоновић, Никола Граовац, Душан Влајић, Бора Грујић и Миливоје Николајeвић.
04 Агитпроп (агитација и пропаганда) јe назив за органe који су постојали при комитeтима КП, а чији задатак јe био да мобилишу грађанe у току рeволуцијe и изградњe зeмљe.
05 Задарска група јe прва југословнска умeтничка група након Другог свeтског рата. Порeд Пeтра Омчикуса, у њој су били и Косара Бокшан, Мића Поповић, Вeра Божичковић, Бата Михаиловић, Љубинка Јовановић, Милeта Андрeјeвић, Бора Грујић и њихов пријатeљ Борислав Михајловић Михиз, студeнт књижeвности.
06 Јeша Дeнeгри, "Пeтар Омчикус ― Сликарство и судбина у знаку нeпристајања. Пeтар Омчикус ― Рeтроспeктива“, Музeј саврeмeнe умeтности, Београд, 1989, 21.
07 Др Виктор Ружић (1893―1976), доктор права, новинар, издавач, адвокат, бан Савскe бановинe, политичар, министeр финансија, прeводилац, политички осуђeник сликар-аматeр са Сушака.
08 Јeша Дeнeгри, "Пeтар Омчикус ― Сликарство и судбина у знаку нeпристајања. Пeтар Омчикус ― Рeтроспeктива", Музeј саврeмeнe умeтности, Београд, 1989, 21.
09 Група Јeданаeсторица јe настала по идeји Батe Михаиловића током боравка у Ријeци. Сачињавали су јe, порeд Пeтра Омчикуса, Косара Бокшан, Вeра Божичковић, Бата Михаиловић, Љубинка Јовановић, Милeта Андрeјeвић, Банe Богојeвић, Алeксандар Божичковић, Града Алeксић, Гордана Зубeр и Слава Богојeвић. Група сe распала након изложбe у УЛУС-у.
10 С. Станић, "О лутању и зидању Пeтра", НИН, Београд, 4.3.1990.
11 Исто, 22.
12 Гордана Машић, "Пeтар Омчикус ― Нeжни сликар који јe својом дрскошћу освојио свeт", Илустрована политика, Београд, 2763, 29. 12. 2011, 26―31.
13 Гордана Машић, "Пeтар Омчикус ― Нeжни сликар који јe својом дрскошћу освојио свeт", Илустрована политика, Београд, 2763, 29. 12. 2011, 26―31.
14 Дописница сe чува у приватној докумeнтацији Пeтра Омчикуса.
15 Ову изложбу су помогли, порeд Комисијe за културнe вeзe са иностранством, париска галeрија Буцхeр (Bucher) и група Југословeна париских сликара ― Б. Михаиловић, Љ. Јовановић, П. Омчикус, К. Бокшан...
16 Први мeђународни сусрeт ликовних умeтника Вeла Лука 68. организован је од 9. до 31.8.1968. са тeмом мозаик. Том приликом јe узрађeн вeћи број радова који и данас красe ово мeсто. Други мeђународни сусрeт умeтника Вeла Лука 70. био јe посвeћeн изради пројeкта туристичког насeља којe би било синтeза ликовнe умeтности и архитeктурe. Трeћи мeђународни сусрeт умeтника Вeла Лука 72. имао је циљ eкспeримeнтално истраживањe сарадњe профeсионалних и аматeрских умeтника.
17 Јаловичка ликовна колонија јe основана 1978. у посавско-тамнавском сeлу Јаловику. Врeмe одржавања сусрeта умeтника јe пeриод жeтвe. Захваљујући радовима учeсника, Колонија посeдујe богату збирку дeла, мeђу којима јe и слика Пeтра Омчикуса, и своју галeрију.
18 Ликовна колонија Дeлиблатски пeсак јe почeла рад 1969, а покрeнули су јe млади сликари Миливојe Ђорђeвић и Чeдомир Кeсић. Ова двојица сликара су позвала шeсторо својих колeга да у "пасторалном амбијeнту излeтишта Дeвојачки бунар" у Дeлиблатској пeшчари пронађу своју инспирацију.
19 Липовичка колонија сe одржава у сeлу Липовац код Тополe, а настала јe 1972.


dr Vesna Repić Ćujić
direktor Fondacije "Kosara Bokšan i Petar Omčikus"

Tekst: Petar Omčikus biografija pdf
Fotografija: Galerija slika Beli anđeo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 15, 2015, 10:23:57 pm »

*

PETAR OMČIKUS — SLIKE





Autoportret
Izvor: Politika




Portret Kose Bokšan, 1950.
Izvor: Designed




Portret Ive Andrića, 1980.
Izvor: Politika




Portret Miloša Crnjanskog, 1987.
Foto by Goldfinger / Wikimedia Commons / Balkan Insight
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 15, 2015, 10:32:04 pm »

*

PETAR OMČIKUS — SLIKE





Horn player, 1987/88 AD.
The Wolff Chronicles




Dve crnkinje
Izvor: flickr
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Januar 03, 2016, 10:00:42 pm »

*

PETAR OMČIKUS — SLIKE



    


Lidija Bizjak
Milica Ostojić
Izvor: flickr
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Januar 04, 2016, 12:07:14 am »

*

Petar Omčikus
BOŠKO PETROVIĆ, 1998.
ulje na platnu, 81 × 60 cm


"U fokusu" za oktobar je portret Boška Petrovića, književnika, akademika, predsednika Matice srpske, rad slikara Petra Omčikusa. Omčikus je istraživao različite načine umetničkog izražavanja, od poetske figuracije, preko apstrakcije i enformela, do ekspresionističkog slikarstva. U tematskom pogledu ga prevashodno zanimaju svakodnevica, urbani život i društvene teme, dok se portreti izdvajaju kao zasebna i veoma važna celina u njegovom opusu.





Kao vrsni portretista Petar Omčikus je na svojim platnima ovekovečio više desetina srpskih intelektualaca, umetnika, pisaca i naučnika, nastojeći da ih prikaže ne samo po kriterijumu figurativne prepoznatljivosti, već da prodre u suštinu njihovih karaktera i da te osobine istakne i likovno razjasni. Boško Petrović (Oradea Mare, Rumunija, 20. januar 1915. — Novi Sad, 30. jun 2001), sekretar i predsednik Matice srpske, književnik i akademik, proveo je čitav radni vek u Matici srpskoj. Jedan je od najzaslužnijih za održavanje i razvoj ove najstarije srpske kulturne i naučne ustanove u periodu posle Drugog svetskog rata. Bio je stalni član-saradnik Matice srpske, dugogodišnji član Upravnog odbora, član uredništva Letopisa Matice srpske (1953—1964) i njegov glavni i odgovorni urednik (1965—1969). Radio je u Izdavačkom preduzeću Matice srpske, jedno vreme kao direktor, a zatim kao glavni urednik, sve do penzionisanja 1981. godine. Godine 1969. je stupio na dužnost sekretara Matice srpske i na toj funkciji je bio narednih deset godina. Od 1991. do 1999. godine je bio predsednik Matice srpske nakon čega je izabran za doživotnog počasnog predsednika. Objavljivao je pesme, pripovetke, eseje o književnosti i umetnosti, pozorišne kritike i romane. Bio je poznat i kao prevodilac sa nemačkog jezika.

Na Omčikusovom portretu Boška Petrovića vidljiva je težnja umetnika ka ostvarivanju sadržajne i duhovne dimenzije lika. Iz njegovog ateljea je u periodima nadahnuća izlazilo i do dvadeset portreta godišnje, ali je osobe koje je nameravao da naslika uvek pažljivo birao. Svestan je da svaki portret zahteva drugačiju realizaciju, jer je poput čoveka, jedinstven i neponovljiv. Zbog toga svaki Omčikusov portret ima svoju posebnost, od toga kako je postavljen, na koji način je kadriran, do toga kako je ponaosob dopirao do karaktera i psihologije portretisanog. Na Omčikusovim portretima je vidljivo udaljavanje od klasičnog portreta i nastojanje da se pored izvesne sličnosti sa portretisanim, zađe u polje individualnih osobina i dođe do odrednica koje upućuju u bolje razumevanje ličnosti. Prema svedočanstvima ličnosti koje je portretisao Omčikus nije previše pažnje posvećivao posmatranju — studiranju modela. Povremeno bi na njega "bacio" pogled, a onda bi po platnu nanosio poteze, gotovo ga ne posmatrajući. Smetalo mu je da previše vremena provodi pred modelom, ne želeći sasvim da se povinuje obrascima viđenog jer je smatrao da ga to sputava. Ovakav način rada mu je omogućio da brzo registruje ono što je važno a odbaci manje značajne podatke i tako sprovede zamišljenu ideju.

Trenutak u kom je Omčikus prikazao akademika Boška Petrovića deluje spontano i nenamešteno. Sam lik je ostvaren uz mnoštvo sitnih poteza, istaknut belim i svetlim akcentima na tamnoj pozadini. Uprkos ekspresivnoj deformaciji i brzom potezu prepoznaju se lik i karakter Boška Petrovića onako kako su ga saradnici opisivali, kao "istinski umnog gospodina izrazite intelektualne snage".

Iste godine kada je i naslikan, portret Boška Petrovića je stigao u Maticu srpsku i upotpunio galeriju portreta Matičinih predsednika i časnika.

Galerija Matice Srpske • oktobar 2015
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Januar 04, 2016, 12:51:22 am »

*
PETAR OMČIKUS:


VOLIM ŽIVOT TAKAV KAKAV JE

Jedan od najvećih živih srpskih slikara, čije je ime i delo poznato i priznato u celom svetu, i dalje stvara. Priprema na proleće samostalnu izložbu u galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Do tada u Fondaciji "Kosa Bokšan — Petar Omčikus" možete videti sažeti opus od četrdesetak Kosinih dela, dok će njegova vremenom pristizati





Početak je zime, dan veoma lep za ovo doba godine. Prolazim delom starog Dorćola čije su fasade kuća stare, opalog maltera i poluotvorenih kapija. Odmah iza ugla ukazuje se niz novih zgrada. Mihizova broj 11, na zidu ispred galerije stoji natpis: Fondacija "Kosa Bokšan — Petar Omčikus". Ova fondacija je posetiocima otvorila vrata 21. novembra 2011. godine na dan kada je 2009. Kosa Bokšan napustila ovaj svet.

Ja sam slikar koji ne razmišlja mnogo dok radi. Dovoljno je da me nešto oduševi i da krenem. Moje slikarstvo je bogatstvo različitosti. Za mene je svaka slika jedan neponovljivi događaj — kaže na početku razgovora akademik Omčikus.

Kada se vratite u najranije detinjstvo, čega se prvo sećate?

Ono što će zauvek ostati urezano u moje pamćenje su more i luka. Volim sunce, bele barke, ribare i njihove mreže, zalazak sunca nad Vela Lukom. To su moja prva sećanja, a zna se da se zavičaj zauvek nosi u srcu, samo sam kasnije to preneo na platno. Luke su mesta gde se susreću razne kulture, običaji, tu se rađaju ljudi širokog duha. More, morske dubine, to veliko plavo prostranstvo, sve to će mi zauvek biti inspirativno. Mene i Beograd podseća na more. Svuda vidim more. Ja i sada kroz prizmu mora pronalazim sklad između Rijeke, Beograda i Pariza. To mi se čini prirodnim, jer sam po poreklu primorac. A primorci su ljudi slobodnog duha, vole slobodu i lepotu. Zaljubljen sam više od šest decenija i u Pariz upravo zbog toga što ima u sebi neki srebrnosivi ton, kao i plavičastu boju koja sve slikare lako impresionira. Svi francuski đaci, kao i ja, tu boju često rabe. Zar nije i plavetnilo neba pandan moru?

Kada i kako ste se odlučili za slikarstvo?

Rano sam počeo da slikam, još u osmoj-devetoj godini. Izašao je konkurs za dečju sliku u listu "Politika", bilo je to uoči Drugog svetskog rata. Naslikao sam Rijeku, pogled sa Trsata, mesta odakle sam prvi put ugledao more. Na konkursu sam bio pobednik, a kao nagradu dobio sam čokoladu. Nekoliko godina potom moja porodica seli se za Korčulu, pa zatim u Beograd, septembra 1937. godine. Od najranije mladosti znao sam čime ću se u životu baviti. Slikarstvo, bez kompromisa bilo je moje opredeljenje.

Kakav je bio Beograd u to predratno vreme, gde smo bili u odnosu na Evropu u kulturnom smislu?

U godinama pred rat kulturni život Beograda bio je veoma aktivan. Izložbu francuskih slikara video sam prvo u Beogradu, pa tek potom u Luvru. Jedan od onih koji je Beograd od palanke pretvorio u metropolu bio je i Geca Kon. Njegovu izdavačku kuću je 1942. godine preuzelo nemačko preduzeće, a cela njegova porodica je stradala.

Ko je na vas, kao mladog čoveka, najsna­žnije uticao?

Poznanstvo sa slikarom Borom Grujićem mnogo mi je značilo. Borinu biblioteku sam obožavao. Imao je i dobre gramofonske ploče. Uz njega sam zavoleo muziku. Danas znam sasvim sigurno da je muzika, pored slikarstva moja najveća ljubav. Uvek slušam muziku dok slikam. Inače, presudni uticaj na moj razvoj i profesionalno opredeljenje imao je i moj brat Čedomir. I danas se sećam izložbe italijanskog portreta kroz vekove u Muzeju Kneza Pavla. Fascinirala me je i izložba francuskog slikarstva 19. veka, kao i izložba Save Šumanovića koja se održavala na Filozofskom fakultetu. Pod tim utiskom upisao sam školu primenjenih umetnosti pred rat — nisam je završio. Do početka rata zvršio sam malu maturu.

Koliko su na vas rat i okruženje u kome ste se našli ostavili traga?

Pripadao sam porodici koja je bila levičarski nastrojena. Otac je nekako u vazduhu u Rijeci osetio nadolazeći fašizam i mislio je da ćemo kao porodica biti sigurniji u Srbiji. Nažalost, nije nam bilo pomoći. Počeli su rat i okupacija. Šestoaprilsko bombardovanje mi je i danas u živom sećanju. Tada sam počeo da slikam. Sada znam da je to, zapravo, bilo bekstvo od stvarnosti. Otac mi je 1943. godine dospeo u logor na Banjici, proveo je u njemu godinu dana. Brat Čedomir je poginuo na Sremskom frontu. Majka mi je takođe bila hapšena 1944. godine. Iz tog perioda čuvam u svom srcu gorka sećanja, ali i najstariji svoj portret. Izlažem ga skoro na svakoj postavci. Portret datira iz 1942. godine.

Posle oslobođenja Beograda bili ste mobilisani, a na Akademiju ste se upisali u partizanskoj uniformi. Kakva vas sećanja vezuju za taj period?

Krajem 1944. godine organizovali su nas u propagandnom kružoku Glavnog štaba. Pored mene, tu su bili i još neki slikari, između ostalih, Ivan Tabaković i Milo Milunović. Mobilisan sam i avionom prebačen u Italiju, a zatim u Split. Učestvovao sam u oslobađanju Istre... Primljen sam na Akademiju likovnih umetnosti u klasu profesora Ivana Tabakovića 1945. godine. Klasa je imala prostorije na vrhu Kolarčeve zadužbine, na mestu gde je bio i atelje Petra Dobrovića. Čak sam od njegove udovice kasnije i kupio neke veoma kvalitetne slikarske boje...

Koliko se tada politika mešala u umetnost?

Na Akademiji smo slikali tadašnje političke vođe i te portrete izlagali na palati "Albanija": Lenjina, Tita, Marksa, Staljina. Slikali smo čak i portret Envera Hodže koji je ličio na jednog našeg druga sa klase. U biti, bilo je to tmurno vreme. Politika se grubo mešala u umetnost. Taj period nimalo nije bio inspirativan za mene kao mladog slikara. Odnos prema umetnosti u našoj zemlji bio je čak mnogo krući i rigidniji nego u Rusiji. Na jesenjoj izložbi ULUS-a 1946. godine Miću Popovića i mene su kritikovali, zapravo, više naše profesore nego nas, jer smo još bili mladi slikari. Naši radovi, po mišljenju kritičara, bili su ideološki obojeni. U odnosu na zvaničnu ideologiju, po kojoj je umetnost trebalo da se uobliči u skladu sa njom, ja sam želeo da istrajem sledeći vlastite izazove, a to je u to poratno vreme delovalo kao kontrastav. Želeo sam da slikam u drugom ambijentu po diktatu talenta i umetnosti. A ne ideologije i dogme.

Članovi klase Tabaković su u proleće krenuli u avanturu?

Učinilo nam se najprirodnijim da se vratimo pravim slobodama umetnika stvaraoca. Sećam se i danas rečenice profesora Tabakovića. "Umetnost nije za danas ili sutra. Prava umetnost nije vezana za vreme i za ovu ili onu generaciju. Ona mora služiti svakome daleko u budućnosti." I tako Mića Popović, Petar Mladenović, Mileta Andrejević i ja odlazimo sa Akademije. Dosadilo nam je da više slušamo ili, pak, učestvujemo po komitetima i partijskim sastanicima, nego da se bavimo umetnošću. Odlučili smo da odemo na more. Jedan od razloga bila je činjenica da, osim mene, niko od njih ranije nije video more. Mileta Andrejević, Mića Popović, još jedan kolega i ja otišli smo u izvidnicu, ostali su čekali da vide šta ćemo napraviti. U Zadru je bilo mnogo ruševina, od gradskih vlasti smo dobili dozvolu da se uselimo u palatu koju je ranije koristio italijanski guverner. Bila je to vila bez vrata i prozora, ali pored mora. Dok smo mi bili u Zadru, iz Beograda je bilo pritisaka i pretnji, čak i ideje da nas uhapse. Ipak, iako tada toga nismo bili svesni, mi smo se formiranjem "Zadarske grupe" opredelili za slobodu u stvaralaštvu.

Posle povratka iz Zadra izbačeni ste sa Akademije...

To je bilo u jesen 1947. godine. Tadašnja ministarka prosvete Mitra Mitrović-Đilas pomogla nam je da se posle dva izgubljena semestra vratimo na Akademiju. Mića Popović je jedini kome je dalje školovanje bilo onemogućeno. Naš profesor Tabaković je u nekom smislu podelio našu sudbinu. Po kazni premešten je na Akademiju primenjenih umetnosti. Nedugo zatim smo Mića Popović, Mileta Andrejević, Bata Mihailović i Vera Božičković i ja otišli na radnu akciju Šamac — Sarajevo. Nije to bilo pokajanje, već smo pre tražili izazov. Tokom trajanja akcije pravili smo velike kompozicije po uzoru na El Greka. U Beograd sam se vratio 1951. godine i pored Bate Mihailovića učestvovao u formiranju grupe "Jedanaestorice". U novembru iste godine napravio sam i prvu samostalnu izložbu u galeriji ULUS.

Odbacili ste socijalistički realizam, jedini mogući pravac pedesetih godina u Jugoslaviji. U kom pravcu je krenuo vaš slikarski izraz?

Nasuprot socijalističkom realizmu moje slikarstvo je do sredine dvadesetog veka bilo u domenu poetske figuracije. Susret sa apstraktnom umetnošću usmerava me ka slobodnijem umetničkom izrazu. U mom kasnijem periodu prisutno je tematizovano slikarstvo, mozaik i ikonopis — portreti i crteži zatim i skulptura. Prošao sam sve stilske pokrete: figuraciju, ekspresionizam, novi realizam, do eksplozivne dinamike. Na svojim slikama sam uvek beležio trenutak. Slikajući portrete tragao sam za lepotom duše. Inspirisao me je karakter koji se na licu oslikava. Portret je za mene neiscrpni izvor inspiracije. Danas se, nažalost, na mnogim licima ne oslikava karakter, ljudi postaju sve bezličniji i bezizražajniji. To je moguće posledica nedostatka stava, mišljenja, posledica delovanja estetske hirurgije takođe, i to je ono što me brine.

Jedna žena obeležila je vaš život. Kako je izgledao brak dva tako moćna umetnika?

Kosu Bokšan sam upoznao 1947, već sledeće godine bili smo u braku. Nas dvoje smo bili prilično različiti, ali smo se u jednoj tački dodirivali, a to je ekspresionizam, mada je ona bila kolorista. Mi smo pripadali nečemu, jednoj istoj vrsti umetnosti, a to je za umetnike veoma važno. To je, zapravo, dovoljno za razumevanje i toleranciju. Imali smo razdvojene ateljee i to nam je odgovaralo.

Ko je na čije stvaralaštvo više uticao?

Uspeli smo da sačuvamo svoje ličnosti sasvim, nije bilo međusobnog uticaja. To nije bilo lako uspeti kada se nađu dvoje ljudi jakih temperamenata i provedu više od šezdeset godina zajedničkog života. Mislim da smo uspeli samo zato što smo ostali ono što jesmo, zato što smo bili borbeni i realni. Iskreno, malo se naših slikara obogatilo u Francuskoj, pa i svetu. Za sebe i Kosu mogu da kažem da smo živeli od slikarstva i to mi se čini velikim uspehom.

Šta je Kosa slikala i šta je volela?

Slikala je kao krv crvene kosovske božure, "Ikarov let", prirodne, ratne i ekološke erupcije i eksplozije, stogove sena i čemprese. Volela je Panoniju u kojoj su živeli njeni stričevi. Volela je Beograd, Pariz, Ritopek, Vela Luku, Novi Sad, Gornji Milanovac i Pećku patrijaršiju. Na njenim slikama se smenjuju obrisi svetla i tame. Kosa je bila velika žena, snažna, jaka i bezgranično rodoljubiva. Kosine slike su snažne. Nije se trudila da se dopadne — već je radije opominjala njima. Kosa je žena koja je provela sa mnom život "pod krošnjom kiselog drveta", kako je umela sama da kaže, u našem pariskom stanu u Žentiju, u južnom predgrađu Pariza. Ostvarili smo zajedno suštinu života uz neprestano ustajanje i padanje. Tako dobro je umela da čita govor ljudskog tela i snagu prirode. Kosa sada nije fizički pored mene, ali ona je uvek tu u meni, u mom srcu.

Kako ste uspeli da odete u Pariz?

Preuzeli smo ulogu kritičara tadašnjeg društvene situacije. Naravno, i nas su kritikovali. Hapšenja nas je spasao Branko Šotra. Bio sam dobar prijatelj sa ćerkom Ivana Ribnikara, odličnom vajarkom Milicom Ribnikar. Ona nam je pomogla. Dobili smo garanciju da zamenimo nešto novca. Seli smo u voz i krenuli put Pariza.

Kako je izgledao vaš pariski život duži od pola veka?

Kosa i ja od života nikada nismo tražili mnogo, živeli smo "seljački". Otišli smo u Pariz 9. maja 1952. godine, simbolično na Dan pobede, sa nešto malo para u džepu, misleći da ćemo tamo ostati dva meseca. Družili smo se sa mladim umetnicima koji su imali iste probleme i ciljeve kao i mi. Živeli smo na Sen Žermenu u tri kvadratna metra u prostoriji koja je bila ostava na potkrovlju. Saginjao sam glavu da bih ušao u sobu. Vreme smo provodili u Luvru. Učili smo jezik, radili razne poslove kako bismo preživeli. Molerisao sam, pozirao na Akademiji, pozirao sam i poznatom skulptoru Landovskom koji je radio ratne spomenike. Taj spomenik na Trokaderu je tamo i danas. Prikazan sam kao ratnik i kao vojnik, jer je spomenik u slavu francuske armije... Mislio sam pozitivno i to me je održalo. I mnogo sam radio, ja i danas slikam gotovo svakog dana, a ne moram. Kosi i meni trebalo je mnogo godina da počnemo da živimo od svojih slika. A nije bilo lako boriti se sa životnim nedaćama i stvarati umetnost. U galeriji "Arno" 1955. godine održao sam svoju prvu samostalnu izložbu.

Da li podržavte mlade koji danas kreću put Zapada?

Mladi danas misle da je lako otići u tuđinu. Kada odu, brzo vide da nema divnih i sjajnih situacija na Zapadu. Sada je mnogo teže nego što je to nama bilo. Mi smo često pomagali mlade umetnike, moj atelje im je uvek bio na raspolaganju, kao što je to i danas. Evo kako ja vidim situaciju, a ovu misao sam negde čuo i zapamtio je: Zapad je u konvulziji (grčevito stanje), a Istok je u rezignaciji. Danas Zapad neprestano grize i oseća sve veću glad za znanjem. Istok sedi pod duhovnim "drvetom života", a ne može da dohvati plod. Zapad je mahnit za organizacijom (spoljnim stanjem stvari), Istok je mahnit za organizmom (unutrašnjim sdanjem, duhom). Mi spadamo u grupu malih naroda, kod nas sve novine stižu kasno, pa tako i pravci koji su na zalasku na Zapadu, ovde tek započinju. Kao mala nacija, skloni smo da pratimo šta se tamo dešava.

Zapad je umeo da prepozna vaš talenat....

Da, toga sam bio i više nego svestan, veoma brzo po dolasku u Pariz. Povodom izložbe koju sam pravio na Korzici 1954. godine kritičar lista "Art" Sijuma Baram napisao je sledeće: "Evo jednog novog među nekoliko novih mladih slikara u Parizu." Potom sam izlagao na Majksom salonu, ponovo me je zapazio pariski kritičar Mišel Sefor, izložba je još trajala kada mi je sligla dopisnica (7. maja 1955. godine) sa rečima: "Bio sam zapanjem vašim platnom, to je prvo vaše delo koje vidim. Nadam se da imate još neku sliku iste jačine kako bih opravdao odluku koju sam doneo, da vas uključim u svoju 'Istoriju apstraktne umetnosti'." Tako sam dospeo u "Rečnik" koji se do kraja iste godine pojavio u izdanju "Hazana", i to u vreme dok sam još uvek molerisao.

Vaš stav prema kritici i kritičarima? Kada to pitam mislim na vašu sliku iz kataloga pariske izložbe pod nazivom "Kritičari"...

Kritika je počela u Francuskoj u prosvetiteljsko doba Velaskeza. U to vreme je postojao kriterijum. Kasnije kritika postaje nešto drugo — zanat. Na toj slici koju spominjete prepoznaju se mnoga lica, ima tu i nekih prijateljskih lica, ali ja sam ih u besu precrtao sa dva snažna pokreta četkice. Sve sam ih strpao zajedno. U umetnosti, kao i u životu, uvek mora da se odvoji bitno od nebitnog. Ja nikada nisam sumnjao u svoj talenat. Po dolasku u Pariz imao sam samo dva zadatka: da obezbedim sebi egzisteniciju, a potom da pronađem i prokrčim svoj umetnički put. Kao mlad čovek, bio sam prilično buntovan, bio sam veliki kontraš i svađalica. Ali, ja volim život takav kakav je. Umetnost je moja najveća ljubav. Radiću zato dok trajem.

Intervju objavljen u Ilustrovanoj politici, 30.12.2011.
Fotografija: designed.rs  Autor nepoznat
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: