sledeća tema »

[Angelina]

*

VIDOSAVA KOVAČEVIĆ

(Beograd, 15.05.1889 — Beograd, 11.09.1913)

Vidosava Kovačević (1889—1913) završila je Umetničko-zanatsku školu u Beogradu kao najtalentovanija i najradinija učenica Bete i Riste Vukanovića i Marka Murata. Slikarstvo je učila zajedno sa Kostom Miličevićem, Živoradom Nastasijevićem, Anđelijom Lazarević, Milošem Golubovićem i, na zajedničkim izložbama, isticala se među njima.

U Srpskom slikarstvu 1900—1950 (Beograd 1973) Lazar Trifunović označuje portrete Vide Kovačević kao maestralne, a njenu sliku Glava devojčice smatra remek-delom svoje epohe. [Jovan Pejčić SRBIJA nacionalna revija]

[Angelina]

**

VIDOSAVA KOVAČEVIĆ


Kovačević, Vidosava, slikarka (Beograd, 15. V 1889 — Beograd, 11. IX 1913)

Otac Ljubomir bio je istoričar i političar, majka Draginja Draga. Školovanje je započela 1895. u osnovnoj varoškoj školi a zatim završila devojačku školu (1899—1905) gde joj je nastavnik crtanja bio slikar Rista Vukanović. Na njegovu sugestiju 1903. pohađala je časove crtanja, a umetničko obrazovanje započela 1905. na Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu. Predavali su joj Marko Murat, Rista i Beta Vukanović, Dragutin Inkiostri i Đorđe Jovanović. Završila je opšti kurs (1905—1906), specijalni kurs slikarstva (1906—1909), kurs za učitelje crtanja i lepog pisanja (1909—1910) i stekla najviše umetničko obrazovanje u ondašnjoj Srbiji. Letnje raspuste (1909—1911) provodila je kod sestre Milice, supruge pesnika Milana Rakića, tadašnjeg konzula u Prištini. U Beogradu je slikala u prirodi, ponekad sa grupom umetnika okupljenih oko Koste Miličevića, a najčešće sa Anom Marinković, sa kojom je studirala. U februaru 1912. otišla je u Pariz da nastavi školovanje. Nekoliko meseci pohađala je privatnu školu Rosi i Akademiju Žilijen a u septembru 1912. konkurisala u Školi lepih umetnosti. Bila je osma od 120 kandidata i jedina primljena sa južnoslovenskih prostora. U novembru 1912. vratila se u Beograd zbog pogibije brata Vladete u bici kod Kumanova. Na putu se razbolela od gripa koji je dobila u Gatoriju na francusko-španskoj granici, gde je provela leto. Poslata je u Nicu na oporavak, ali se vratila u Beograd i umrla od tuberkuloze.

Jedna je od prvih srpskih slikara koji su se školovali u Parizu. Njen slikarski razvoj kretao se od školskih pouka u stilu akademizma, preko secesijske stilizacije, rada u pleneru svojstvenog impresionistima do faze ekspresivnog kolorita i snažnog poteza. Na delima nastalim tokom školovanja u Umetničko-zanatskoj školi vidljiv je snažan uticaj profesora — minhenskih đaka i prvih srpskih modernista. Crteži, akvareli, vezovi i ulja na platnu iz tog perioda odlikuju se sigurnim crtežom, studioznošću, izuzetnim smislom za kompoziciju i dobro savladanom anatomijom. Pokazala je i izuzetan smisao za vajarstvo, ali je portretno slikarstvo ostalo dominantan žanr do kraja njenog života. Likove je postavljala na tamnu pozadinu, baveći se isključivo realističnom obradom svetlog lica. Jasnom i detaljnom obradom fizionomije ostajala je u okviru pouka akademizma. U drugom periodu (1911—1912) tragala je za ličnim likovnim izrazom. Pod uticajem K. Miličevića oslobađala je potez, unosila bogatiji kolorit i rasvetljavala paletu. Posebnu pažnju poklanjala je psihologiji ličnosti, karakterologiji pokreta, emocionalnosti i duševnom stanju. Izlagala je na godišnjim izložbama Umetničko-zanatske škole u Beogradu (1908—1911). Nije imala samostalnu izložbu za života. Dela su prikazana 1940. u okviru Prve izložbe radova Udruženja ratnih slikara i vajara 1912—1918. u Beogradu a tek 70-ih godina XX veka uključena u izložbe posvećene srpskom slikarstvu prve polovine XX veka i ženama u srpskom slikarstvu (Beograd, Jagodina, Vrbas, Moskva, Zrenjanin, Čačak, Smederevo, Valjevo, Opovo itd.). Retrospektivne izložbe imala je u Narodnom muzeju u Valjevu (1988) i Spomen-zbirci Pavla Beljanskog (2000). Veliki broj radova izgubljen je u Prvom svetskom ratu, neke od najboljih odnela je u Pariz, oni koji su ostali u porodici u drugoj polovini XX veka dospeli su u muzeje u Srbiji putem otkupa i poklona. Pavle Beljanski otkupljivao je njena dela za svoju kolekciju savremenog srpskog slikarstva.


DELA: Friz pauna, 1907/8, SZPB; Friz labudova, 1907/8, SZPB; Friz fazana, 1907/8, SZPB; Dvor u Topčideru, 1908, MGB; Portret Olivere Kovačević, 1908, Privatna svojina; Glava devojke, 1909, SZPB; Ženski portret, 1909, SZPB; Studija starice, 1910, SZPB; Kovači, 1910, SZPB; Devojka u enterijeru, 1910, MGB; Portret seljaka sa šajkačom, 1910, MGB; Devojčica u plavom — Mirzača, 1910, MGB; Portret ciganke, 1910, MGB; Muslimanka u vrtu, 1910, MGB; Portret dečaka, 1910, NMB; Mlada žena s crnim velom, 1910, NMB; Portret starice u crnom, 1910, NMB; Portret mlade žene u plavom, 1910, NMB; Portret Tome Gavaza, 1910, Privatna svojina; Starica, 1910, Privatna svojina; Mrtva priroda, 1911, NMB; Topčider, 1911, MGB; Banaćanin, 1911, SZPB; Krovovi, 1911, SZPB; Pejzaž, 1911, SZPB; Portret žene sa šeširom — Autoportret, 1910, UGNP; Portret devojke, 1911, UGNP; Portret dečaka, 1911, UGNP; Portret starca, 1911, NMV; Portret Milana Rakića, 1911, GMS; Glava devojčice, 1912, SZPB; Plaža, 1912, NMB; Predeo sa mostom, 1912, NMB i dr.

LITERATURA: Branko Lazarević, Izložba Zanatsko-Umetničke Škole, SKG, 1910, br. 1, 54—57; Branko Lazarević, Izložba Zanatsko-Umetničke Škole. Izložba privatnih učenica G-đe B. Vukanović, SKG, 1911, br. 3, 213—214; Zora Simić Milovanović, Slikarka Vidosava Kovačević (1889—1913), Starinar, 1938, 41—52; A., Talentovana slikarka Vidosava Kovačević, Napred, 6. XI 1953, 285; Vera Jovanović Dunđin, Zaboravljena slikarka — Zanimljivi portreti Vidosave Kovačević, Dnevnik, 6. X 1963; Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Beograd 1973; Boško Jeremić, Slikarka Vidosava Kovačević, Napred, 9. III 1973; Vera Jovanović, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad 1977, 96; Lazar Trifunović, Srpska crtačko-slikarska i Umetničko-zanatska škola u Beogradu (1895—1914), Beograd 1978, 18, 225— 227, 232, 239, 293, 295—296, 298; Boško Jeremić, Slikarka Vidosava Kovačević, u: Kultura u prošlosti valjevskog kraja, Valjevo 1979, 118—120; Crteži i grafike Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, katalog izložbe, Novi Sad 2004; Likovna zbirka: Od značke do monumentalnog platna, katalog izložbe, Novi Sad 2007, 29—35.

Lj. Lazić
Odabrane biografije (tom V) | Matica Srpska

[Angelina]

*

VIDOSAVA KOVAČEVIĆ




Vidosava Kovačević oko 2012.


"... Nakon završetka svih školskih kurseva (pripremni, specijalni slikarski i kurs za učitelje crtanja i lepog pisanja), Vidosava Kovačević nastavlja školovanje u Parizu, najpre u privatnoj školi Žulijen, a zatim i na Akademiji lepih umetnosti. Pariski boravak bio je, nažalost, kratkog veka. Usled tragičnih ratnih okolnosti koje su zadesile Srbiju, ali i njenu porodicu (smrt brata Vladete), u Beograd se vraća 1912. godine. Dela naslikana u Beogradu neposredno nakon završetka školovanja i tokom njenog boravka u Parizu pripadaju drugoj fazi stvaralaštva. Na njima se može uočiti osamostaljenje slikarskog jezika i izdvajanje poteza kao osnovnog nosioca slikarskog izraza. U ovom periodu umetnica dostiže vrhunac svog likovnog jezika i stila, te se dela poput Studije za portret, Banaćanina, Predela sa mostom, Plaže i Glave devojčice mogu smatrati najvrednijim dostignućima njenog opusa. Umire od galopirajuće tuberkuloze 1913. godine u Beogradu."

Tekst: Muzej Pavle Beljanski
Fotografija: Beograd koga više nema Politikin zabavnik

[Angelina]

*

VIDOSAVA KOVAČEVIĆ — S L I K E






Topčider, 1908.
ulje na kartonu, 35,5 x 28,7 cm
Muzej grada Beograda
arte.rs

[Angelina]

*

VIDOSAVA KOVAČEVIĆ — S L I K E






Glava devojke 1909.
ulje na platnu, 43 x 32,7 cm


...Kolorit je snažan, iako još uvek sveden na mali broj boja: crvenu pozadinu, belu odeću i žućkastu boju inkarnata. Kao novina javljaju se koloristički akcenti na licu: rumeni obrazi i bele tačke svetlosti na nosu i ustima, zbog kojih slika dobija mnogo vedriji karakter. ...
Spomen zbirka Pavla Beljanskog

[Angelina]

*

VIDOSAVA KOVAČEVIĆ — S L I K E






Glava starca, 1910.
Spomen zbirka Pavla Beljanskog






Glava devojčice, 1912.
ulje na platnu, 43 x 32,7 cm
Spomen-zbirka Pavla Beljanskog,
Novi Sad


Glava devojčice iz 1912. godine svakako je najpoznatije delo iz slikarskog opusa Vidosave Kovačević. Na slici je prikazano nasmejano mlado lice okrenuto tri četvrtine ulevo. Devojčica je obučena u prugastu bluzu, ima crvenu ešarpu oko vrata i smeđu kapu na glavi. Po tehnici se logički nadovezuje na ranija Vidosavina dela, ali istovremeno odlazi i korak dalje. Portret je urađen debelom četkom i snažnim potezima, koji su na licu kraći i precizniji, da bi ih na odeći smenili oni duži i slobodniji. Nov je i koloristički kvalitet — snažni tonovi crvene i plave razbijaju dominantnu okerastu pozadinu bojeći sliku vedrinom. Osmeh na devojčicinom licu, anatomski veoma uspešno izveden, novina je u Vidosavinom slikarstvu, ali i srpskom slikarstvu uopšte, budući da je u to vreme iskazivanje emocija i slikanje smeha bilo još uvek prava retkost. Upravo po atmosferi koja ga razlikuje od svih prethodnih radova, ovo delo spada u najbolja ostvarenja autorke. Po načinu izvedbe i odnosu prema portretisanom, ono je sasvim blisko delima njenih savremenica, a pre svega portretu Glava Ciganke Danice Jovanović. Datovanje ovog dečijeg portreta u 1912. godinu potvrđuje ocena da "raspevanost i rafinovanost, upućuju na novi izvor". Može se pretpostaviti da je taj novi izvor bio Pariz. Glava devojčice, bez sumnje, pripada samom vrhu Vidosavinog umetničkog stvaralaštva, dokaz je njenog slikarskog sazrevanja i predstavlja najviši domet ekspresionističke poetike u njenom opusu. Na njoj je autorka produbila svoj već ranije formirani pristup portretu, iskazan na Studiji za portret i Banaćaninu, ali je otišla i korak dalje. Moglo bi se oceniti da bi tim putem krenuo dalji razvoj njenog slikarstva da nije tako iznenada i tragično prekinut.
Spomen zbirka Pavla Beljanskog

[Angelina]

*

VIDOSAVA KOVAČEVIĆ — S L I K E






Portret žene sa šeširom, 1912.
Izvor: arte.rs

[Angelina]

*
Retrospektivna izložba zaboravljene slikarke Vidosave Kovačević


NAJLEPŠI TALENAT SRPSKE MODERNE

Za samo sedam godina karijere prešla je put od realističkog slikarstva do impresionizma. Postavka od 64 eksponata

NOVI SAD — Tuberkuloza, apokaliptični pratilac srpske kulture u njenoj novijoj istoriji, prekinula je već u 24. godini život Vidosave Kovačević (1889—1913), decenijama gotovo zaboravljene slikarke samo sporadično verifikovanog stvaralaštva, kojoj je novosadska Spomen zbirka Pavla Beljanskog priredila izložbu sa prvi put prikupljenim kompletnim opusom.

Postavku od 64 eksponata iz brojnih galerija i muzeja (akvareli, ulja i do sada neizlagani crteži iz fundusa Zbirke) koncipirala je Tijana Palkovljević, prošlogodišnji laureat tradicionalne nagrade koju Zbirka Pavla Beljanskog dodeljuje za najbolji diplomski rad odbranjen na Katedri za istoriju umetnosti beogradskog Filozofskog fakulteta.

Po Lazaru Trifunoviću "jedan od najlepših talenata srpske moderne", Vidosava Kovačević temeljno obrazovanje je stekla u Umetničko-zanatskoj školi Riste i Bete Vukanović, u klasi Marka Murata. Za samo sedam godina karijere (1905—1912) prešla je put od realističkog slikarstva do impresionizma, da bi poslednjim radovima čak nagovestili pojavu ekspresionističke gestualnosti.

Pripadala je prvoj generaciji srpskih likovnih umetnika, koja je uspela da u potpunosti prevaziđe konzervativni akademizam 19. veka i bez problema korespondira sa najsavremenijim tendencijama evropske kulture. Dok su ovdašnji slikari uglavnom povremeno boravili u Parizu, ona je uspela — kao osma od 120 kandidata — da upiše Akademiju lepih umetnosti, ali nakon samo nekoliko meseci studiranja morala je da se vrati u Beograd, pošto je brat Vladeta poginuo u Prvom balkanskom ratu.

Samo nekoliko meseci kasnije, galopirajuća tuberkuloza pokosila je njenu sestru Jelu, a potom i Vidosavu Kovačević. Prva samostalna izložba priređena je pred stogodišnjicu njenog rođenja u valjevskom muzeju. Za revalorizaciju njenog stvaralaštva najzaslužnije je prijateljstvo njene sestre Milice, supruge Milana Rakića sa Pavlom Beljanskim, najkompetentnijim kolekcionarom srpskog slikarstva prve polovine 20. veka, koji je tridesetak Vidosavinih dela uvrstio u svoju probranu zbirku.


POTOMAK UGLEDNE PORODICE U duhu nacionalnog romantizma s jedne i ideala francuske kulture s druge strane, formirana je Vidosava Kovačević, potomak ugledne beogradske građanske porodice. Otac Ljubomir bio je intelektualac širokih interesovanja, istoričar, pionir arhivistike na našim prostorima, autor zamašne nedovršene studije "Istorija Srba", ministar u jednoj od 19 vlada ćudljivog monarha Aleksandra Obrenovića. Sina i svih pet njegovih kćeri krstio je Stojan Novaković, predsednik Srpske akademije nauke i jedan od najznamenitijih srpskih intelektualaca prošlog veka.

M. Lazović | 09.10.2000. | Glas javnosti

[Angelina]

*

SVI SU PLAKALI SEM OCA


Prvi novembar 1912. godine u Beogradu osvanuo je tmuran. Grad je bio neobično bučan. Oduševljenje je sijalo na licima Beograđana koji su u rukama držali "Politiku", "Štampu" .... . Prva armija nezadrživo napreduje, Turci su slomljeni na Kumanovu, vojska iz Crne Gore je pod Skadrom, još malo pa će pasti i Bitolj. Konačno pobeda, posle toliko dugih vekova ropstva! Pobeda! Sloboda! Osmesi, zagrljaji, nada i koja tiha molitva za pale, preko čijih mrtvih tela je srpska vojska ponela baklju slobode ka jugu. Tišina je okruživala samo u crno zavijenu kolonu starica, koje su u crkvama palile sveće za pale sinove. Tišina je teško počivala i na jednom — u crno odevenom — skupu na jednom beogradskom groblju.

Izdaleka, neko bi pomislio da najvažniji ljudi Srbije na ovom mestu tišine i spokoja većaju o sudbini zemlje. Svi su bili tu: ministri, akademici, univerzitetski profesori... Samo su njihova smrknuta lica otkrivala da ih je okupilo nešto mnogo bolnije od problema koji su nicali pred mladom i poletnom Srbijom. Tu je Stojan Novaković, akademik i ministar, prvak naprednjaka, predsednik vlade u teškim danima aneksione krize. Nedaleko od njega stoji Kosta Kumanudi, demokrata, visoki službenik ministarstva inostranih poslova. Sa njim je prijatelj i stranački kolega, Voja Marinković, za koga se govori da će u narednom sazivu vlade sigurno postati ministar. Mnogi drugi naučnici i politički moćnici stoje podalje od centra ovog crnog skupa, pognute glave, spuštenih šešira, bez snage da pogledaju ka otovrenom grobu oko koga su se svi okupili.

Otac je telo mrtvog sina doneo u Beograd čim se bitka završila. Dok je putovao vozom, iz ruku nije mogao da ispusti kameru od koje se Vladeta nije odvajao i koju je sa sobom poneo i u svoju poslednju bitku. Kamera je preživela, junak nije

Iznad samog groba, cipela blatnjavih od vlažne zemlje, princ srpskog pesništva Milan Rakić — i sam potomak ministra i akademika — stoji, sa suzama u očima jedva pridržava svoju ženu Milicu. A Milica jedva stoji na nogama. Lepotica čija elegancija nije ostala neprimećena na švedskom i italijanskom dvoru, žena koju je Milan Jovanović Stojimirović opisao rečima "lepa kao san i otmena kao kneginja", suzdržava se da glasno ne zajeca, samo zbog brata koji kao nemi kip stoji pokraj nje. Ljubomir Kovačević, profesor Velike škole, sekretar Srpske kraljevske akademije, rodbinskim i prijateljskim vezama povezan sa najmoćnijim ljudima Srbije, danas sahranjuje sina. Nekoliko tihih reči na uvo bilo koga od njegovih uticajnih prijatelja bila bi dovoljna da sin Vladeta rat provede u pozadini, daleko od boja i smrti. Umesto toga, nekoliko reči čekalo je da bude izgovoreno na ovom nemom skupu, iznad otvorenog kovčega sa telom sina izrešetanog turskim rafalom prvog dana Kumanovske bitke. Kad je stari profesor progovorio, svi su zaplakali osim njega.

"Sine,
idi mirno, jer si svoj dug otadžbini ispunio.
Sine,
ja ne plačem, ja se ponosim tobom, jer ti si bio sa vitezovima koji su posle vekova stradanja došli da svojom smrću spasu živote miliona drugih. Idi spokojno pred presto Večnoga i kaži radosno Lazaru i Dušanu, kaži svim kosovskim mučenicima da je Kosovo osvećeno!"

"Politika" je sutradan objavila posmrtni govor Ljube Kovačevića nad telom sina. Cela Srbija je zaplakala. Očevo oko je ostalo suvo. Imao je pet kćeri i jednog sina, čiji je život poput junaka grčke tragedije položio na oltar otadžbine. Ranjeno srce starog profesora još jednom se slomilo kad mu je godinu dana kasnije umrla kći, Vidosava Vida Kovačević — mlada, a već veoma cenjena slikarka. ... izdahnula je 11. septembra 1913. godine. Ljubomir Kovačević je i ovo izdržao. Živeo je još pet godina, do drugog decembra 1918. godine. Umro je dan nakon što je kralj Aleksandar Karađorđević proglasio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jedinstvenu kraljevinu. Duša velikog naučnika i patriote konačno je spokojno mogla da napusti ovaj svet. [wannabe magazine]