Miodrag Mića Popović (1923—1996)*
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Miodrag Mića Popović (1923—1996)*
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miodrag Mića Popović (1923—1996)*  (Pročitano 22517 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Jul 05, 2013, 03:42:49 am »

**




MIODRAG MIĆA POPOVIĆ

Miodrag Mića Popović (Loznica, 12.06.1923 — Beograd, 22.12.1996), akademik, slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser.


BIOGRAFIJA

Slikar i akademik, ali i scenograf, reditelj i književnik — Mića Popović, rođen je u Loznici, 12. juna 1923. godine, od roditelja Tome i Dane. Otac je bio učitelj i poticao je iz ugledne svešteničke porodice, a majka iz trgovačke porodice Čvorić. Sem Miće, imali su i sina Aleksandra. Porodica je živela u Loznici i Banji Koviljači do 1927. godine, kada se preselila u Beograd, na Savinac, gde je Mića, 1933, završio osnovnu školu.

Upisao se, potom, u Treću mušku gimnaziju u Beogradu. Pošto je sa sobom već tada raščistio da će biti samo slikar, redovne školske obaveze nisu ga posebno zanimale i bio je osrednji đak. Učitelji crtanja bili su mu vajari Risto Stijović i Dejan Bogdanović. Jedno vreme je bio član Uprave Školske literarne družine Javor.

Gimnaziju je završio 1941. godine.

Prvi put je izlagao na XIII jesenjoj izložbi u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić", 1940. godine, kada su mu primljena sva tri rada. Upoznao je Petra Lubardu, Mila Milunovića, Zoru Petrović i Stevu Bodnarova. Neprestano crta, a za njegove radove se posebno zainteresovala Jelena Lubarda, likovni kritičar.

Početkom rata, otac Toma je odveden u nemačko zarobljeništvo, pa je Mića ostao sam sa majkom i mlađim bratom. Da bi prehranio porodicu, radio je kao zidar, kasir i konobar. I majka Dana se snalazila kako je znala i umela — po selima oko Beograda trampila je stare stvari za mast i brašno. Mića se nije libio ni druženja sa nekim kockarima, švercerima i probisvetima, kojih se vazda nakupilo u okupiranom Beogradu. Ali je, istovremeno, konstantno crtao, slikao i vodio dnevnik.

U kasnu jesen 1942, odveden je u Nedićevu Nacionalnu službu, prvo u Bogosavac kod Šapca, a zatim u Brzan kod Kragujevca. U Brzanu je navukao neku tešku bolest i jedva živu glavu izvukao. Posle nekoliko operacija u kragujevačkoj Bolnici, vratio se u Beograd, početkom 1943. godine, izmučen i iscrpljen. Jedva se malo oporavio, a već je bio pozvan u Obaveznu službu. Obreo se u lageru Franken, između Bora i Žagubice, gde su gradili "neki besmislen i nepotreban put". Tu se nagledao svega i svačega. Posle tri meseca, upućen je u lager u Borski rudnik, gde je bio pravi pakao. Radilo se duboko pod zemljom, a dnevna norma je bila tri vagoneta iskopane rude. Nenaviknut na teške fizičke poslove, teško bi se izvukao da mu drugovi nisu pomagali. Vratio se u Beograd u decembru 1943, izmučen, gorak i iscrpljen.

Boravio je u Beogradu do maja 1944. godine i slikao.

Po oslobođenju Beograda, kad je obnarodovana opšta mobilizacija, zaslugom Branka Šotre, Mića je raspoređen u Propagandno odeljenje II armije u Zvornik. U novembru 1944, došao je u Beograd, na skupštinu likovnih umetnika, koju je sazvao Branko Šotra. Uvodni referat o socijalističkom realizmu imao je Radovan Zogović, jedan od vodećih ideologa toga vremena. Kako se nije slagao sa nekim stavovima iznetim u referatu, Mića je javno reagovao. U svojoj diskusiji rekao je, pored ostalog, da o slikarstvu ne treba da govori jedan književnik, a pojedine delove Zogovićevog referata nazvao je već viđenom lakirovkom.

Potom se Mića vratio u jedinicu, gde je čuo da su Nemci likvidirali neke napredno opredeljene zarobljenike, među njima i njegovog oca. Mada se kasnije ispostavilo da je ova informacija netačna, on je odmah, od Koče Popovića, energično zatražio da bude upućen na front. Želja mu je nerado ispunjena i upućen je u 45. srpsku udarnu brigadu, gde je šef Propagandnog odseka bio Stojan Ćelić. Ovaj mu je predložio da ostane u Propagandnom odseku, kako bi se fizički oporavio, ali je Mića to odbio.

Ratovao je u dolini Spreče, gde je i ranjen prilikom drugog oslobađanja Gračanice. U brigadnoj bolnici, gde su mu vadili geler iz noge, upoznao je Žiku Stojkovića, bolničkog komesara, s kojim će ostati u trajnom prijateljstvu.

Čim se oporavio, vratio se na front. Učestvovao je u mnogim borbama i sa Brigadom stigao čak do Austrije. Kraj rata zatekao ga je u Lajbnicu. U tih nekolijko meseci ratovanja, primljen je u SKOJ i KPJ. Kad je 45. srpska udarna brigada prebačena u Beli Manastir, bio je angažovan u Klubu — na pripremi zidnih novina, držao je prigodna predavanja i tumačio aktuelne političke programe. Zatim su ga pozvali u Beograd, gde je upućen da radi na dekorisanju Doma Sovjetske armije. Tu je upoznao Petra Omčikusa i Miletu Andrejevića.

U novim, mirnodopskim uslovima, u periodu obnove i izgradnje zemlje, vrlo brzo se suočio sa pojavama koje nije mogao razumeti. Nevičan da odvoji suštinsko od nebitnog, brz, razočaran i demoralisan, piše pismo prijatelju iz jedinice, u kome iznosi niz negativnosti na račun naših oficira, svoje Brigade i Armije u celini. No, pismo je dospelo u ruke jednom oficiru OZNE, pa je Mića hitno pozvan nazad u jedinicu, izbačen iz Partije, uhapšen i sproveden u istražni zatvor, gde je proveo četiri meseca. Vojni sud u Somboru docnije ga je osudio na dve godine zatvora, ali je odmah bio amnestiran i demobilisan. Vratio se u Beograd u rano proleće 1946. godine.

Iste godine, upisao se na Likovnu akademiju. Bio je u klasi Ivana Tabakovića, zajedno sa Batom Mihajlovićem, Petrom Omčikusom, Kosom Bokšan, Ljubinkom Jovanović, Verom Božičković i Miletom Andrejevićem. Među kolegama je imao najduži slikarski staž, pa se odvažio da pošalje dve slike na Treću izložbu ULUS-a, u jesen 1946. godine. Prema ocenama kritičara, njegove slike su se utopile u "opšte sivilo osrednjeg i nemaštovitog slikarstva".

Mićine studije nisu dugo trajale. Nemirni duh vodio ga je u nove avanture i probleme. Ideja o Zadarskoj Grupi ponikla je 1946. godine, među studentima Tabakovićeve klase. Prvo su Petar Ončikus i Mića Popović obišli neka mesta na Jadranu i definitivno se opredelili za Zadar, gde su pronašli najbolje uslove za rad likovne grupe. Ovde su, od opštinskih vlasti, dobili na korišćenje jednu polusrušenu kuću na gradskoj periferiji i bonove za hleb. Tako je, u aprilu 1947, započela rad ova mala likovna komuna, koju su činili: Bata Mihajlović, Borislav Mihajlović Mihiz, Mića Popović, Petar Omčikus, Mileta Andrejević, Bora Grujić, Ljubinka Jovanović, Vera Božičković i Kosa Bokšan. U Zadru su ostali četiri meseca, slikali bez predaha i razmenjivali iskustva. U Beograd su se vratili sa brdom slika, crteža, zabeleški i dnevnika; Mihiz sa zbirkom najboljih pesama. Odmah su otišli na radnu akciju.

Na jesen ih je čekalo neprijatno iznenađenje. Zbog nediscipline i drugih ogrešenja, svi su izbačeni sa Akademije. Na intervenciju ministra kulture Mitre Mitrović, ubrzo su svi vraćeni, sem Miće, kome je pristup Akademiji bio trajno zabranjen. Rektor Akademije, vajar Sreten Stojanović, gotovo cinično se obratio Mići: "Ti toliko znaš, da više ne moraš ništa ni da učiš!"

Od tada je Mića imao posebnu privilegiju. Profesor Tabaković je, svakog dana, svraćao njegovoj kući, u Zorinu 6, da mu pomogne i da ga uputi; da koriguje crtež ili sliku.

Zadarsku grupu represalije nisu rasturile. Naprotiv. Nastavili su da rade u istom duhu, smatrajući da slika mora da sadrži tri osnovna elementa: doživljaj, istinu i jednostavnost. Neke od njih je život zauvek spojio.

Boreći se protiv krutih normi socrealizma u prvim posleratnim godinama, Mića se zalagao za poetski realizam, koji je, za većinu mlađih slobodoumnijih slikara, kao pravac i usmerenje, mogao biti prihvatljiv. Sam Mića je, kasnije, uslovno prihvatio ocenu jednog nemačkog kritičara, koji je ceo njegov likovni život nazvao mukotrpnim putem od realizma do realizma.

Danas bi se moglo reći da su posleratne političke i kulturne stege iznedrile grupu mladih intelektualaca, mahom studenata, demokratske i oportunističke orijentacije. Sastajali su se u velikoj sobi, u Siminoj 9 a, u kojoj su stanovali studenti Vojislav Đurić i Borislav Mihajlović Mihiz. Pored ove dvojice, grupu su činili: Mića Popović, Dejan Medaković, Mirko Borota, Voja Korać, Stojan Subotin, Vlada Medak, Mihailo Đurić, Dobrica Ćosić, Pavle Ivić, Petar Omčikus, Bata Mihajlović... Kako Mića kaže, iz ove grupe proisteklo je "pet ili šest akademika".

Kasnije su se sastajali i kod Miće Popovića na Savincu, Pavla Ivića na Pašinom brdu i Isidore Sekulić na Topčiderskom brdu.

Član je ULUS od 1948. godine.

Godine 1949, Mića se oženio koleginicom, Brčankom, Verom Božičković, akademskim slikarem. Ceo život posvetila je Mići, svesno žrtvujući svoju karijeru. Ostala je nedorečena i u njegovoj senci. Posle Mićine smrti, znala je da kaže da je proživeo život kao junak iz nekog romana; da je imao "neku auru... nešto ubedljivo i fascinantno"; pa u šali dodaje da je Mića bio malo "razbarušen" kad su se upoznali, ali je ona uspela da ga dovede u red. Za Miću je još govorila da je "uvek bio nešto kriv, ali činjenica je da je i pravio ispade". I dodaje: "Mića je zaista bio izuzetan, a ja sam mu se divila... Bio mi je ideal".

Godine 1963, Mići i Veri rodio se sin Jovan.

Vera je, 1992. godine, poklonila Loznici, rodnom gradu svog supruga, vredna slikarska dela.

Umrla je u Beogradu, 2002. godine.

Prvu samostalnu izložbu Mića je imao 24. septembra 1950. godine, u Paviljonu na Kalemegdanu, kada je izložio čak 160 svojih radova. Za izložbu se odvažio zbog posticaja i podrške prijatelja iz Simine 9 a i, posebno, profesora Tabakovića, koji mu je pomagao i pri izboru slika. U katalogu izložbe, Mića je štampao svoj programski tekst. Poseta publike "je bila zapanjujuća, a kritika više nego pozitivna". Mića, koji je tada imao 27 godina, ovu izložbu je doživeo "kao jednu veliku pobedu".

Posle izložbe na Kalemegdanu, na kojoj je prodao nekoliko slika, na intervenciju Isidore Sekulić, od Ministarstva kulture dobio je stipendiju od 60.000 starih franaka mesečno. Pošto se u Beogradu tada od slikarstva nije moglo živeti, sa tromesečnom stipendijom i mršavim honorarom, odvažio se da krene u Pariz, koji je, kao magnet, privlačio mlade slikare. U Parizu će boraviti u više navrata. U prvo vreme, stanovao je u Hotelu "Atina", a dobio je i atelje na korišćenje. Povezao se sa galeristom Helebrantom i uspevao da sastavlja kraj s krajem.

O svom pariskom periodu, Mića je govorio da je bio "matiran" modernom umetnošću: "Ja sam... nastavio sebe da tražim. I bio sam potpuno svestan da sebe nisam našao". Zapravo, lutao je od ekspresionizma, do stila inspirisanog našim srednjevekovnim freskama.

Kada je u Parizu, 1956. godine, ostao bez ateljea, Helebrant mu je omogućio ugodan boravak na ostrvu Brea u Bretanji. Tu je, u predivnoj prirodi, crtao, slikao i uživao, zajedno sa suprugom Verom.

U Parizu se uglavnom družio sa našim slikarima i prijateljima: Batom Mihajlovićem, Petrom Omčikusom i Miletom Andrejevićem, ali mu je najviše značilo druženje sa fascinantnim Markom Čelebonovićem.

Početkom maja 1952. godine, u Muzeju Vuka i Dositeja u Beogradu, priredio je izložbu pod nazivom Selo Nepričava, na kojoj je izložio 17 slika. Izložba je, iste godine, preneta u Galeriju Barbizon u Parizu. Za ovu izložbu Mića kaže da je bila jedan njegov "kratak izlet u folklor".

Mića se veoma rano vezao za pozorišnu umetnost. Premijerom drame Semjuela Beketa Čekajući Godoa, 17. decembra 1956. godine, rođen je Atelje 212. Ista predstava, sa istom glumačkom ekipom, pripremana je i dve godine ranije, u Beogradskom dramskom pozorištu, ali nije doživela svoju premijeru pošto je bila zabranjena. Održana je samo jedna zatvorena proba, na koju su se nekako prošvercovali neki važni ljudi iz kulture ondašnjeg Beograda.

No, kad god je nešto klizavo i problematično, tu se nađe Mića. Neko vreme posle "sudbonosne" probe u BDP, zabranjena predstava Čekajući Godoa odigrana je u njegovom velikom ateljeu na Starom sajmištu. Prema dnevničkim podacima režisera predstave Vasilija Popovića, bilo je to 31. maja 1954. godine. Scenografiju su, očigledno na brzinu, uradili Mario Maskareli i Mića Popović, a igrali su Ljuba Tadić, Bata Paskaljević, Rade Marković, Mića Tomić i Ratislav Jović. Na predstavi se okupio, kako se to kaže, "ceo Beograd". Mića nije ni slutio kakvim se sve rizicima izlaže. Tek kasnije, njemu i Mihizu, Milovan Đilas je rekao da su mogli biti jednostavno uništeni.

U februaru 1955, u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu, priredio je izložbu Od magle, od kostiju, sa 50 slika. Iste godine, izložba je preneta u Muzej za umjetnost i obrt u Zagrebu. Dok je u Beogradu, i od kritike i od publike, bila veoma dobro primljena, u Zagrebu je, posebno od kritike, bila, "dočekana na nož". Kasnije je Mića samokritički znao da kaže da je zagrebačka kritika "bila mnogo više u pravu nego beogradska".

U novembru 1960, priredio je samostalnu izložbu u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu. Pored starijih, ovde je prikazao i prve enformel slike, stavljajući do znanja da ulazi u novu slikarsku fazu. Kasnije je objašnjavao da je enformel bio zapravo jedan pokret koji se pobunio protiv socijalističkog etatizma. Za Mićine enformel slike, Radomir Konstantinović je rekao da se "obnavljaju dok ih gledate... i u tome se nalazi njihova čudesna moć".

Izložba Slikarstvo prizora, koja je otvorena u maju 1971. godine u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, sa 35 slika, nagoveštava novu fazu u Mićinom slikarstvu. On sam ocenjuje da je njegov rad u sedmoj deceniji prošlog veka bio i haotičan i logičan. Jer, silno je želeo da se vrati figuralnom slikarstvu, a sa enformelom još nije raskinuo sve veze. Mada se u životu okušao u raznim oblastima društvenog stvaralaštva, sebe je uvek smatrao prevashodno slikarem. Tumačeći, na svoj način, slikarstvo prizora, Mića kaže: "Imao sam silnu želju da napravim figuru koja bi se pokrenula. I to sam pokušao da učinim na taj način što sam uveo treću dimenziju i simultane portrete". I sam priznaje da to danas deluje neobično i romantično.

U svom dugom slikarskom veku, Mića je uradio preko 10.000 slika i nekoliko hiljada crteža. Za svaku ozbiljniju sliku pravio je više crteža. Na jednoj slici je, po sopstvenom priznanju, radio prilično dugo, oko mesec dana. Smatrao je da ona nikad nije definitivno završena, da se uvek može dograđivati.

Velika Mićina samostalna izložba, koja je, 1974. godine, bila postavljena u Kulturnom centru Beograda, zabranjena je neposredno pred otvaranje. Tako je došao u direktan sukob sa ondašnjim vlastima i režimom. O tome će Mića kasnije reći: "Lično, ja nisam mislio, ni tada ni posle, da je ta izložba bila toliko kritična da bi morala biti zabranjena. Međutim, osećao sam da su je ljudi tako prihvatili."

Ipak, za dopisnog člana SANU Mića je izabran 1978, a za redovnog 1984. godine. Status akademika ovako je objašnjavao: "Ja sam prijem u Akademiju doživeo kao višestruko priznanje, ne samo svom umetničkom radu, nego i... društvenom, slobodarskom i bundžijskom ponašanju".

Konačno, od većih i reprezentativnijih, pominjemo i samostalnu izložbu u Galeriji SANU, 1980. godine, koja je imala čak 500.000 gledalaca. Mića kaže da je to "bio svojevrsni referendum o tome šta umetnost treba i šta može da znači".

Mada je bio nestranačka ličnost, povremeno se uključivao u politički život zemlje, posebno u burnim poslednjim decenijama 20. stoleća. Bio je član Krunskog saveta i ubeđeni karađorđevićevac.

Samostalne izložbe je imao u gradovima: Beograd (1950, 1952, 1955, 1957, 1960, 1963, 1971, 1973, 1974, 1982. i 1983.), Pariz (1953. i 1958.), Zagreb (1956. i1979.), Zrenjanin (1972), Niš (1972), Berlin (1975. 1977.), Dubrovnik (1976), Minhen (1976), Zemun (1976), Apatin (1977), Novi Sad (1977), Sombor (1978) i Skoplje (1978).

Grupno je izlagao u sledećim gradovima: Beograd (1940, 1946—1949, 1953—1983), Pariz (1953, 1956, 1961. i 1971), Rijeka (1954, 1961, 1963. i 1976), Lion (1954), Marsej (1955), Bordo (1955), Nansi (1955), Mec (1955), Zagreb (1955, 1963, 1965. i 1983), Strazbur (1955), Štutgart (1955), Skoplje (1957, 1964. i 1972), Minhen (1958), Kairo (1960), Visbaden (1961), London (1961), Oslo (1961, 1962), Braunšvajg (1961), Koventri (1961, 1973), Esen (1961), Brajton (1961), Ahen (1961), Karlsrue (1961), Kragujevac (1961), Niš (1961, 1963. i 1971), Aleksandrija (1961, 1978), Kruševac (1962), Stokholm (1962), Senta (1962), Bombaj (1962), Ahmadabad (1962), Novi Sad ((1962, 1966, 1976, 1977. i 1979), Nju Delhi (1962), Bor (1962), Zaječar (1962), Rim (1962, 1964. i 1979), Slovenj Gradec (1962, 1966. i 1975), Vrnjačka Banja (1962), Subotica (1962, 1974), Zadar (1962), Venecija (1962, 1964), Maribor (1962), Sombor (1962, 1963, 1968, 1970, 1971, 1972, 1973. i 1976), Bari (1962), Subotica (1963), Bačka Topola (1963), Bečej (1963), Kikinda (1963), Zrenjanin (1963), Pan-čevo (1963), Njujork (1963, 1967. i 1983), Atina ((1963,1977), Solun (1963, 1977), Dubrovnik (1963), Novi Pazar (1963), Kosovska Mitrovica (1963), Priština (1963), Peć (1963), Prizren (1963), Gnjilane (1963), Faenca (1963), Bremen (1964), Vašington (1966), Frasno (1966), Denver (1966), Rovinj (1966, 1967, 1968, 1970, 1972, 1978. i 1979), Portland (1966), Poreč (1966), Andover (1966), Milvoki (1966), Moskva (1967, 1982), Montreal (1967), Čačak (1967, 1969. i 1970), Zadar (1968, 1970. i 1974), Kraljevo (1969), Banja Luka (1970, 1981), Ljubljana (1971), Sarajevo (1971, 1978. i 1983), Kragujevac (1971), Brno (1972), Zemun (1873, 1977), Budimpešta (1973, 1977), Meksiko Siti (1975), Gvadalahara (1975), Dortmund (1978), Berlin (1978, 1981), Nirnberg (1978), Brisel (1979), Luksenburg (1979) i Bukurešt (1980).

Već je spomenuta Mićina sklonost ka pozorišnoj i filmskoj umetnosti. Kako prostor ne dozvoljava šire opservacije, ograničavamo se na šture faktografske podatke. Mića je režirao sledeće filmove:

— "Čovek iz hrastove šume" (1964; uloge: Mija Aleksić, Tamara Miletić);
— "Roj" (1966; uloge: Mira Stupica, Rade Marković);
— "Hasanaginica" (1967; uloge: Milena Dravić, Relja Bašić);
— "Delije" (1968; uloge: Jovan Janićijević, Bata Stojković);
— "Burduš" 1970; uloge: Jovan Janićijević, Milan Srdoč).

Iste, 1970. godine, po Mićinom scenariju, snimljen je film Prirodna granica, u režiji Mihaila Ilića. Igrali su Janez Vrhovec i Ljerka Draženović.

Filmovi "Čovek iz hrastove šume" i "Delije" bili su zabranjeni za prikazivanje i "bunkerisani", a dobar deo ostalih doživeo je osudu i marginalizaciju, iz ideoloških razloga. Jednostavno, Mićini filmovi se nisu uklapali u sliku "poletnog marksističkog optimizma".

U "Čoveku iz hrastove šume", glavni junak je četnik, koga su se i sami četnici odrekli, a "Delije" su priča o ratnim zavisnicima, koji i u miru nastavljaju da se igraju rata.

Prema rečima dramaturga Jovana Popovića, Mićinog sina, "u centru svih njegovih priča nikada nije bila ideologija, već čovek, pojedinac, sa svojom dramom".

Filmove je Mića snimao sa minimalnim budžetima; glumci su igrali bez honorara, a filmskih traka je katkad imao tek da može napraviti dva dubla.

Film "Delije" je bio pozvan na Kanski festival, ali je Mići bilo zabranjeno da tamo učestvuje.

Mićini filmovi su dugo bili pod cenzurom, van bioskopskih repertoara i nedostupni javnosti.

Iz filmske umetnosti, Mića se povukao posle napada na tzv. crni filmski talas.

Od filmskih stvaralaca, veoma je cenio Kurosavu i Tarkovskog.

Scenografiju i kostime, u periodu od 1958. do 1983. godine, radio je za brojne pozorišne predstave i teatre, pre svega u Beogradu, ali i u Nišu i Skoplju.

Kao čovek višestrukih interesovanja, ogledao se i u književnosti. Objavio je četiri knjige (jedan roman) i veliki broj eseja, kritika, scenarija, predgovora, kataloga, delova dnevnika i slično. Objavio je sledeće knjige:

— "Sudari harmonije", Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1954;
— "Izlet" (roman), Kosmos, Beograd, 1957;
— "U ateljeu pred noć", Prosveta, Beograd, 1962;
— "Ishodište slike", Nolit, Beograd, 1983:

S obzirom na svoj društveni i politički renome, sasvim je razumljivo što zvaničnih nagrada i priznanja nije imao. Ali je zato, stručno-umetničkih bilo sasvim dovoljno:

Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu u Beogradu, 1961;
Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi "10 godina umetničkih kolonija u Vojvodini", Novi Sad, 1962;
Nagrada za slikarstvo na izložbi "Salon 63" na Rijeci, 1963;
Nagrada za slikarstvo na izložbi "Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva", Sombor, 1968;
Zlatna plaketa ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd, 1969;
— I nagrada na izložbi "Internacional art exhibition commited figurative art", Slovenj Gradec, 1975;
Otkupna nagrada na X Bienale internazionale d'arte, Campione d'Italia, Slovenj Gradec, 1976;
Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka, 1977;
Nagrada Zlatna batana na izložbi "Anale" u Rovinju, 1978;
Nagrada publike na izložbi "Kritičari su izabrali", Beograd, 1983.

Umro je u Beogradu, 22. decembra 1996, 74. godini.

Autor: Branko Šašić

Branko Šašić | Znameniti Šapčani i Podrinci II | Izdavač: Čivija print Šabac | Štampa: "Čivija print" — Šabac | Šabac, 2012.

Fotografija preuzeta sa facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 20, 2013, 01:49:11 am »

*

MIODRAG MIĆA POPOVIĆ — SLIKE





Autoportret u ateljeu, 1978.
akrilik na platnu, 70 x 60 cm


Mića Popović jedan je od najznačajnijih srpskih umetnika druge polovine 20. veka. Godine 1947. bio je jedan od umetnika koji su se pobunili protiv sistema nastave na umetničkoj akademiji u Beogradu, otišli u Zadar i tamo formirali čuvenu Zadarsku grupu. U opusu Miće Popovića ističe se period enformela 60-ih godina, gde se ovaj umetnik javlja kao jedan od prvih eksponenata ovog pravca u srpskom slikarstvu, kao i njegovo "slikarstvo" prizora kojim se intenzivno bavio od 1968. godine. Autor je nekolicine filmova i književnih dela.
arte.rs

* * *

"Iako je sa samo tri godine napustio Loznicu, Mića Popović je tom gradu darovao neke od svojih najlepših slika. 'Kako je otac Miće Popovića bio profesor u srpsko-francuskoj školi, porodica se zbog oca preselila u Beograd. Ali upravo ovaj čin darovanja i pribora i slika, svom gradu, Mića Popović se na najlepši mogući način vratio u svoj grad'." [Snežana Nešković Simić]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jul 20, 2013, 01:54:37 am »

*

MIODRAG MIĆA POPOVIĆ — SLIKE





Predeo iz Bavarske
ulje na platnu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jul 20, 2013, 02:02:42 am »

*

MIODRAG MIĆA POPOVIĆ — SLIKE





Bez naziva, 1966.
130 x 160 cm
inv. br. 670
Izvor: slikarstvo.net
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Oktobar 16, 2013, 04:15:25 am »

*

MIODRAG MIĆA POPOVIĆ — SLIKE





Mrtva priroda, 1984.
kombinovana tehnika na platnu
57 x 64 cm.  / binom.rs





Bez naziva, 1985.
ulje na platnu, 65 x 75 cm
Izvor: artinfo




Cveće u ibriku, 1985.
ulje, komb. tehnika na platnu, 75 x 68 cm.
Izvor: madlart.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Novembar 29, 2013, 04:28:42 am »

*

MIODRAG MIĆA POPOVIĆ — SLIKE





Ne, hvala!, 1977.
Izvor: sr.wikipedia




Čekaonoica 2. razreda, 1977.
Second Class Waiting Room
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Novembar 12, 2015, 03:35:41 am »

*

MIODRAG MIĆA POPOVIĆ — SLIKE





Bez naziva
Foto: loznicainfo.com




Srbi
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Novembar 26, 2015, 10:41:09 pm »

*

MIODRAG MIĆA POPOVIĆ — SLIKE






"1. maj 1985."
(slika stradanja Đorđa Martinovića)


SLUŽBA ZATVORILA POPOVIĆEVU IZLOŽBU Pošto je vest o nasilju nad srpskim seljakom sa Kosova eksplodirala u štampi, čuveni srpski slikar Mića Popović je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti priredio izložbu svojih slika pod nazivom "Raspeće Đorđa Martinovića". Izložba je otvorena u SANU, ali je već posle pola sata zatvorena — kaže Milorad Bajić, TV snimatelj, koji je o ovoj tragediji snimio nekoliko dokumentarnih filmova. — Došli su agenti tadašnje službe bezbednosti i stavili katanac na vrata, a autora Miću Popovića zadržali nekoliko sati na "informativnom razgovoru". [ M. Đorđević za Vesti, 2010.]

Slika Miće Popovića preuzeta sa blogspot-a dan veterana
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Novembar 26, 2015, 10:41:18 pm »

*

MIODRAG MIĆA POPOVIĆ — MEĐU PRIJATELJIMA





Među prijateljima


... Izložba nazvana "Među prijateljima" predstavlja kompoziciju od šest slika "Heksagonalni prostor" na kojoj su u prirodnoj veličini predstavljeni pored samog slikara i njegovi prijatelji iz studentskih dana, a koji su u toku nekoliko narednih decenija postali poznati i široj javnosti.
 
Tako će posetioci imati prilike da vide pored auto-portreta Miće Popovića i portrete Živorada Stojkovića, Borisava Mihajlovića Mihiza, Dobrice Ćosića, Lazara Trifunovića i Antonija Isakovića. Ono što ih je tokom života držalo na okupu je činjenica da nikada nisu priznavali legitimnost autoriteta tokom režima kome je trebalo da se potčinjavaju, tako da su tokom dugogodišnje karijere stvarali uglavnom kontroverzna dela. [belgradian.com]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Decembar 14, 2015, 02:14:19 am »

*

CENZURISANA SLIKA MIĆE POPOVIĆA PRVI PUT PRED PUBLIKOM


Na izložbi "Suočavanje", koja se večeras u 19 sati otvara u Nacionalnoj galeriji u Dositejevj ulici, naći će se jedan raritet — pored tri reprezentativna dela našeg velikana Miodraga Miće Popovića (1923—1996) biće prikazana i njegova kontroverzna, nikad izlagana slika "Ričard Titovog lika/ Životinjsko carstvo". Iako nikada nije bilo pomenuto, niti reprodukovano ni u jednoj od Popovićevih monografija i kataloga, ispostavilo se da je "Ričard Titovog lika/ Životinjsko carstvo" delo koje je, zajedno sa "Svečanom slikom", bilo povod da se njegova izložba 1974. godine u Kulturnom centru Beograda zabrani. Stavljajući ovo delo ogromnog formata nasuprot prikazu socijalne bede, Popović je kritikovao Titov kult i izrazio ozbiljnu provokaciju, što je tada bilo problematično — objašnjava Milica Živadinović, autorka monografije o Mići Popoviću na francuskom jeziku.





Uprava centra, posle pritisaka vlasti, izložbu je tada na dan otvaranja "odložila" na neodređeno vreme bez obrazloženja, da bi se potom saznalo da je sporan, zapravo, bio kontekst u koji je Popović stavio ove dve slike. Naime, prva slika, na kojoj je prikazan Tito koji u šetnji pokazuje svoj zoološki vrt na Brionima glumcu Ričardu Bartonu, i druga, na kojoj su Tito i Jovanka Broz okruženi članovima holandske kraljevske porodice, bile su smeštene u društvu prizora radnika sa nesrećnim i umornim izrazima lica, mrtve prirode sa ustajalim hlebom i jedne porodice majmuna.

Milica Živadinović, autorka i teksta kataloga koji prati postavku, prvu informaciju o postojanju slike "Ričard Titovog lika" pronašla je u francuskoj štampi tragajući za građom svoje doktorske disertacije o Popoviću.

— Dok nisam naišla na članak Emila Gikovatija, koji kao dopisnik iz Beograda pominje obe slike u kontekstu cenzure Komunističke partije Jugoslavije i Popovićevu izložbu 1974, nisam ni znala da ona postoji. Niko nije znao. Nije postojao nijedan jedini trag koji je to sugerisao. Krenula sam u pravo detektivsko istraživanje, kopala po francuskim novinama, arhivama. Put me je doveo do Jovana Popovića, Mićinog sina, sa kojim sam došla do prvog traga, da bih na kraju sliku i locirala. Reč je o vernoj reprodukciji fotografije objavljene na naslovnoj strani časopisa "Svet" na kojoj su Barton i Tito prikazani u prirodnoj veličini, dok žirafe u pozadini prisustvuju sceni u ulozi svedoka, kaže Milica Živadinović. [...] Politika  02.12.2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Decembar 14, 2015, 03:56:51 am »

*

MIODRAG MIĆA POPOVIĆ — SLIKE





Svečana slika, 1974.
Izvor: artinfo




"Državna posete predsednika Tita"
predsednik Tito i supruga Jovanka Broz, kraljica Juliana i princ Bernhard,
princeza Beatrix i prins Claus, princeza Margriet
Datum 21. oktobar 1970.
Fotograaf Koch, Eric / Anefo
Izvor: gahetna.nl
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Decembar 15, 2015, 09:24:42 pm »

*

"SVEČANA SLIKA" NEKAD I SAD


Mali čovek Miće Popovića u velikom vremenu

Jedini komični događaj u trenutku (ne)otvaranja izložbe Miće Popovića 1974. godine koja je bezrazložno, isključivo zbog tupe volje vlasti i pored protesta javnosti nije bila otvorena, zbio se čitanjem obaveštenja Izložba je odložena (istaknutom na zamandaljenim vratima galerije) kao Odložba je izložena. Ta izložena odložba umesto same izložbe, zapravo je bila, i sve do danas ostala, poput konstantnog znaka sudbine koja nije pratila jedino našu kulturnu politiku — a kako stvari izgledaju ona se nastavlja uprkos evidentnim naznakama promenama karaktera vlasti u ovim socijalnim i političkim prostorima. Mora biti da je u pitanju zapravo nepromenljivi mentalitet onih koji vrše vlast — i posebno onih koji takvu vlast podnose bez ozbiljnijih primedbi. Zanimljiva će stoga biti provera ove konstatacije u novom suočenju sa Slikarskim prizorima Miće Popovića, onim od pre dvadesetak godina, makar i u najsažetijem vidu koji je danas bilo moguće načiniti.

"Slikarstvo prizora nije, ipak, političko slikarstvo. Moralo bi da ima više usrećiteljskih ili, bar, popravljačkih ambicija. A ja želim samo da svedočim... Hteo bih da prisustvujem i da svedočim. Ne želim da zauzimam ništa pa ni stav. Ne treba mi." — napisao je Mića Popović 1971. godine u povodu izložbe na kojoj je prvi put prikazao slike‑prizore iz novog cilkusa koje su nužno morale, ponovo, izazvati oprečne reakcije javnosti, kritike i politike. Njihove ekplicitno izražene poruke — uz sve neophodne napomene koje su iznete — direktno su pogađale bolno mesto očiglednih razlika koje su nastale između proklamovanih političkih ciljeva Titovog režima i realnosti svakodnevice običnog, malog čoveka. Propagandisti vremena velikih uspeha socijalističke izgradnje to su prvi shvatili. Po njihovom razumevanju, mesto na socijalnoj lestvici svakog podanika određeno je stepenom podrazumevajuće kritičke pasivnosti koja je kompenzirana tobožnjim blagostanjem, socijalnom zaštitom koju je finansirao Uncle Sam, prividom lične perspektive itd. Zaglušujući mitovi bratstva i jedinstva, samoupravljanja i nesvrstanosti opčinili su malog čoveka izolovanog od spoljašnjeg sveta. Upozorenja Miće Popovića (i drugih kritičkih patriota, filozofa, angažovanih umetnika, disidenata itd) ostala su na marginama društvenog uticaja — vrlo daleko od uvida i razumevanja javnosti. Potom je usledilo dramatično buđenje: u devedesetim krvavi rasplet je neminovno stigao kao (ne)zaslužena kolektivna kazna.

Poništena individualnost malog čoveka današnjice u ovim prostorima u najnovije vreme dobila je monstruozne razmere: u ranijem režimu ovaj politički cilj je nešto blaže i bezbolnije dosezan dok današnji vlastodršci i pretendenti bezobzirno demonstriraju silu vlasti, pogubnu ideološku dezorijentisanost, odsustvo civilne kulture, nedostatak mere, ukusa, takta. Njihova poruka je transparentna: ne vidimo nikakvog razloga da danas išta učinite za dobro vas i vaše dece s obzirom da ste već pokazali neograničenu trpeljivost prema poretku koji vas je tako očigledno tokom poslednjih pola veka varao.

Podjednako je važno suprotstavljanje, i danas potvrđuju dela Miće Popovića slikana pre dve decenije, i crvenom i crnom totalitarizmu — levom ili desnom, svejedno. Crveno‑crna nakaza nacionalsocijalizma otelotvorena kroz nekada nezamislivu koaliciju domaćih socijalista i nacista otvoreno deluje. Njihove svakodnevne aktivnosti su impresivnih razmera sa glavnom posledicom — uništavanje nekadašnjeg međunarodnog prestiža uz famozne i nesankcionisane izborne krađe te zemunske deložacije, sa stalnim mas‑medijski propagiranim izrazima uzajamnih naklonosti u mnogim političkim temama — od identičnog shvatanja patriotizma do praktično istog razumevanja institucija sistema u iskrivljujućoj ulozi regulacije društvenih procesa, od podudarnog odnosa prema studentima i građanima u protestu do manjeviše totalnog autizma u odnosu na svetsku zajednicu, itd.

Neizbežnost ponavljanja

Bilo je vazda velikih i značajnih dela likovne umetnosti kroz našu istoriju. Sva su ona trezorisana u nacionalnoj memoriji i odatle nekada povremeno a nekada često izlaze na svetlost dana sa istim ili modifikovanim porukama namenjenim novim epohama i naraštajima. Ta neizbežna ponavljanja — deja vu sindrom, dobijaju upravo ovde poslednjih godina na ubrzanju tako da se ta učestalost već viđenog sve nesnosnije i sve mučnije doživljava. Neke slike i prizori iz dalje ili bliže prošlosti izgledaju toliko sveže i aktuelne da se teško možemo otresti opsesivnog utuska da oni nisu upravo sada nastali već da su se dramatično povratili u sadašnje vreme. Ponovno sučeljavanje sa Slikarskim prizorima Miće Popovića koji su nastali pre dvadeset godina pričinjavaju se toliko novim da nekome čak može izgledati da se boja na njima još nije ni osušila.

Razaranje ikona savremene kulture, uništavanje kodova vremena:  civilnih simbola i znakova sadašnjosti, narušavanje podele u semantičkim poljima paralelnih svetova koji su karakteristični za postistorijsku epohu (i njenu postmodernu umetnost) koju baš mi imamo kao datu privilegiju da gledamo i preživljavamo na kraju ovog veka — šta više i milenijuma, učinila je da se istorijski citati iz umetničke realnosti gde im je jedino mesto presele u našu evidentu, životnu stvarnost. Halucinatno vraćanje dobro poznatih mitova i legendi u naše živote koje smo ipak trebali upravo kao istorijski narod da ostavimo tamo gde im je jedino mesto — u povesnim čitankama, postaje novi krvavi danse macabre, ne literarni već bukvalni bloody Balkan baroque kako je to pokazala Marina Abramović na ovogodišnjem venecijanskom Bijenalu. Iz ovog htoničkog kazana, pravog pandemonijuma naših naravi, opet su se prelile najnovije slike mortalne realnosti — one kojih se svet civilizacije pokušava zasvagda otarasiti. Monstruozni crveno-crni savez levog i desnog, crvenog i crnog socijalizma te crnog i crvenog fašizma postaje stvarnost koja zatamnjuje perspektive i oduzima budućnost mnogim generacijama. Gde se sve mogu pronaći dokazi ovome: svakako i u slikama-prizorima Miće Popovića.

Kada je brzom akcijom cenzora 1974. godine umesto da bude otvorena izložba novih slika Miće Popovića zauvek ostala neotvorena, njihovu pažnju najviše je privukla jedna — Svečana slika (1974). Na njoj su naslikani likovi dve tada aktuelne evropske vladalačke porodice: jugosloveska i holandska a kao predložak poslužila je jedna već objavljena fotografija u dnevnoj štampi. Suviše je bilo opasno po režim, izgledalo je činovnicima, prenošenje ovog foto‑snimka u ogroman format naslikanog prizora. Kao da je time, oni su mislili, povećano i upozoravajuće svedočenje Miće Popovića o kontrastu koji se pojavio između tog svečanog blještavila i pomračene sudbine velikog broja onih koji su upravo tih godina postali gastarbajteri. Na takvu perspektivu malog, običnog čoveka odnosio se Popovićev ciklus Gvozdenačoveka koji putuje podstaknutog službenom propagandom najuticajnijih medija (TV i novina: "Kada kažem novina mislim Politika"...): Gradić Pejton (1971) i Srbi u čekaonici (1978), da iz Jugoslavije krene u potragu za srećom u tom vremenu koje se vidi u prizoru Ovaj narod spava (1972). Najzad, Manipulacija (1979) i Ne hvala! (1977) su Popovićevi lični javni proglasi kojima je, kao i uvek u takvim prilikama, nedvosmisleno manifestovao svoju individualnu ideologiju sazdanu od solidarnosti, protesta, nemirenja, svedočenja ...

Kako bi danas izgledala Svečana slika? Ko su današnji Gvozdeni? Da li Ovaj narod (i sada) spava i da li su Srbi (još) u čekaonici? [ta propagiraju centralni mediji? I šta uopšte sada raditi? Sve se to može videti i pronaći na starim slikama Miće Popovića kojima zarad aktuelizacije očigledno da nije potrebno menjati nazive. Potrebno ih je još jednom dobro pogledati — stariji da bi se podsetili njihove stare odgovornosti, mlađi da bi postali svesni svoje nove obaveze. A mali čovek da bi mogao postati veći, odlučniji i svakako hrabriji. Tek tada bi se mogla načiniti neophodna demitologizacija, denacifikacija i dekontaminacija, dekonstrukcija koje bi ga (koje bi nas) dovele u društvo etnički, etički i estetički prosvećenih.

Biografija Miće Popovića otkriva jednu stalnu nepromenljivost — njegovu konstantnu opoziciji: isprva protiv dogmatskog shvatanja umetnosti socijalističkog realizma koju je iskazao prvom samostalnom izložbom 1950. godine te radikalnom apstrakcijom — enformelom čiji su socijalni nihilizam i utopizam doživljeni kao kritika svega postojećeg, odnosno negiranje socijalističkih ciljeva izgradnje novog čoveka, zatim pripadnošću crnom talasu i bunkerisanim filmovima šezdesetih, zabranjivanim i osporavanim izložbama sedamdesetih, najzad aktivnošću u famoznom Dobričinom štabu za odbranu srpstva osamdesetih, ućešćem u protestima kad kod su bivale ugrožene individualne, nacionalne ili političke slobode, pisanjem i potpisivanjem brojnih peticija kojima su dobrano bivali uznemiravani najzagriženijii branitelji lika i dela... Među prvima se našao i u procesu uspostavljanja (za sada) neuspelog demokratskog društva evropskih standarda. A njegovo poslednje javno obraćanje — nimalo slučajno i sa velikom simbolikom, pobunjenim studentima beogradskog univerziteta decembra 1996. imalo je jasan prizvuk jednog političkog legata.

Ta ostavština se može pročitati i u jednoj WR poruci: "Samo ti sam možeš biti svoj oslobodilac!"; nužnost patnji malog čoveka u vremenu neizbežnih ponavljanja nije definitivno zadata — uslov za promenu isključivo je u njegovom ličnom stavu i hrabrosti, jednostavnoj odluci da sam i slobodno odredi vlastitu sudbinu. život Miće Popovića — a trajnost njegove umetnost još i više, nesumnjivo da to dokazuje.

Napomena: U okviru manifestacije "Zabrinuti septembar 1997" sa naslovom ŽUDNJA ZA ŽIVOTOM, odnosno RAJH U BEOGRADU (povodom stogodišnjice rođenja Vilhelma Rajha) priređena je od 13. do 16. septembra i izložba Miće Popovića "Svečana slika nekad i sad" u Centru za kulturnu dekontaminaciju — "Paviljon Veljković". "Zabrinuti septembar 1997" tematski je ilustrovan sledećim slikama Miće Popovića: Manipulacija (1979), Iz njive pored pruge — Gradić Pejton (1971), Srbi — Srbi u čekaonici (1978), Svečana slika (1974), Gvozdenov odlazak (1978), Čekaonica 2. razreda (1978), Ovaj narod spava (1975), Ne hvala! (1977). Oskosnicu izložbe činila je famozna Svečana slika zbog koje nije bila otvorena Popovićeva samostalna izložba 1974, (jer su tadašnji cenzori tražili da bude sklonjena) pa je stoga ovo zapravo bila prva prilika da je beograđani vide — posle punih dvadeset i tri godina.

Jovan Despotović

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd, 1997.
Književne novine, 1.5.1998, str. 10
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Maj 11, 2016, 01:51:14 am »

*

DRAGOCENI HRONIČAR EPOHE

Povodom desetogodišnjice smrti slikara Miodraga Miće Popovića

Deset godina posle smrti Miodraga Miće Popovića prilika je da se podsetimo na jednu od najmarkantnijih figura srpskog slikarstva druge polovine XX veka. Pri tom je posebno zanimljiv osvrt na problem odnosa između formalno-estetskog i značenjskog u njegovom umetničkom konceptu. Sam početak bio je obeležen zainteresovanošću za igru — olovkom na papiru, bojom na platnu — dakle, za stvaralačko "ništa", kako je to on govorio. U tom smislu odvijao se njegov razvojni put od realističkog do asocijativnog slikarstva, predstavljenog na izložbi pod nazivom "Od magle, od kostiju", 1955. godine.

Međutim, silovit Popovićev temperament tražio je što više kontakata sa životom, koji je on inače veoma emotivno doživljavao i pratio do poslednjeg dana. Prema tome, moglo bi se reći da je prva polovina njegovog opusa pod senkom sukoba između čoveka i umetnika, sukoba koji je u enformelu kulminirao do nepodnošljive tačke. Slikar je stajao pred dilemom: definitivno napustiti tradicionalno slikarstvo ili pomiriti narasle suprotnosti uvođenjem elementa značenjskog u novu sliku. Srećom po slikarstvo, Popović je prihvatio ovo drugo rešenje, a rezultat toga je da smo dobili autentičnog i reprezentativnog predstavnika jednog novog kritičkog realizma.

Osnovni problem u slikarstvu prizora svodio se na zadatak: kako postići da visok nivo likovnosti — jer ona ipak rešava sve — omogući sadržini da dobije svoju punu vrednost, a da ne zavede posmatrača u površan estetski doživljaj? Odmah možemo konstatovati da je jedan od prvih kvaliteta Popovićeve umetnosti upravo u izuzetno uspešnom rešenju, koje suptilnom osetljivošću dve različite ambicije dovodi u željeni odnos.

Kad je u pitanju formalna struktura, to nije antifokusna slika enformela, ali je njeno iskustvo omogućilo novu kompoziciju. I drugo iskustvo enformela — ukupnu obojenost nove slike karakteriše monohromija sivih tonova. Kod figuralne kompozicije sa složenijim sadržajem gama je uglavnom svedena na rafinovane odnose crno-belo; kad je tema mirnija recimo mrtva priroda, njena idiličnost grubo je razbijena nedopadljivo obojenom pozadinom. Rekli bismo, u ravnotežu gde odbojnost i dopadljivost uspostavljaju primirje u različitim gradacijama, nalazi se najveći deo formalno-estetske "slikarske tajne" Miće Popovića.

S druge strane, kad je u pitanju sadržina, čini se da je slikar prihvatio shvatanje da istorija kao trajne vrednosti beleži samo ona dela koja senzibilitetom svog vremena prenose poruku o ljudskoj sudbini. A ljudska sudbina u našem vremenu pritisnuta je razumljivim i surovim problemima kao što su zagađenje prirode, socijalno raslojavanje, imigracija, nacionalna netrpeljivost, otuđenje. To je trebalo zabeležiti kao hroniku vremena, kao savest generacije i njenu poruku sledećim generacijama. Za Popovića to je istovremeno značilo povratak predmetnom slikanju u kom je ljudska figura — taj iskonski odraz kolektivno nesvesnog — ponovo povratila svoje prvorazredno mesto. Mada se u programskom izboru bavio i drugim temama, nesumnjivo najuzbudljivija i najsnažnija jeste ona o "gastarbajteru" Gvozdenu.

U tom smislu, ciklus o sudbini malog srpskog čoveka izrastao je vremenom gotovo u moderan ep, ispričan u teškom ritmu, prožet razumevanjem i humanošću, čak oporim humorom. Dramatika situacije podvučena je tim što je svedena na ugroženost osnovne egzistencije: fizičke, da se preživi u teškim uslovima nezaposlenosti i potucanja po svetu; duhovne — da se ne prepusti talasu masovne zaluđenosti jeftinim atrakcijama šund-muzike, šund-literature, pa sve do toga da se ne izgubi vlastiti identitet i nacionalna svest.

Činjenica da su Popovićeve slike lako čitljive, gotovo neka vrsta savremene "bibliae pauperum", ne sme nas zavarati: one svakom posmatraču pružaju mogućnost da maksimalno angažuje vlastitu erudiciju, maštu i opredeljenost. A ako je njegovo slikarstvo, ipak, tako jednodušno prihvaćeno na svim meridijanima, onda je to zbog opštečovečanske i svim jezicima sveta razumljive poruke srpskog slikara Miće Popovića.

Stanislav Živković | Politika | 23.12.2006.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: