Sava Šumanović (1896—1942)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Sava Šumanović (1896—1942)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Sava Šumanović (1896—1942)  (Pročitano 26496 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« poslato: Jun 16, 2013, 12:53:55 am »

**




SAVA ŠUMANOVIĆ
(Vinkovci, 22.01.1896 — Sremska Mitrovica ili Šid, 1942)


"...Svi ti umetnici nalazili su dopadanja na mojim slikama ... koje sam u to vreme radio, a jedan moj znanac mislio je da su bolje nego one koje sam radio kao zdrav, a Andre Lot mi je rekao, adekvatnog su valera, a sigurno i bolje od Sezana jer ste bolje školovan, ali šta vam to vredi da se i kaže, kada ste bez 'cena'. Mislim da je u tome bilo mnogo utehe bolesnom čoveku, ali on mi reče da to nije tešenje. Svi su me od reda, koji su slike videli savetovali, da se zauvek otarasim toga da budem propagandist "francuskih vrednosti" u svojoj otadžbini. Činite to Francuzima što su oni činili Vama, gnjavite ih i mrzite pa ćete od njih biti poštovani, bile su otprilike njihove reči. I koliko bih i hteo da ih ne poslušam morao sam. Moja bolest me je vezala za selo, a bolestan um, koji je patio od zaboravnosti, premora radi, učinio je da su pariske uspomene izbledile, a želja me je prestala da vuče, da izlažem u Parizu. Za mene je to moja umrla mladost, gde sam često sa oduševljenjem gledao na beznačajne tvorevine parižana..."


* * *

"Malo je slikara u istoriji srpskog slikarstva koji mogu da se porede sa Savom Šumanovićem. Naše uobičajene predstave o umetnicima ne važe na ovom primeru čiji je raskošni talenat potpuno srazmeran njegovom obrazovanju, visokim moralnim principima, sistematičnosti, urednosti..." [Vesna Burojević, direktorka Galerije "Save Šumanovića" u Šidu]

Fotografija: Sava Šumanović, u Zagrebu
Vlasništvo Galerija slika "Sava Šumanović"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 16, 2013, 01:33:44 am »

**

SAVA ŠUMANOVIĆ


BIOGRAFIJA

Sava Šumanović je rođen 22. januara 1896. godine u Vinkovcima, gde je njegov otac Milutin, šumarski inženjer, bio upravnik šumarije. Oba roditelja pripadala su, uglednim, dobrostojećim šidskim, građanskim porodicama. Zbog zdravstvenih problema otac se vrlo rano penzionisao i porodica se vratila u Šid sa četvorogodišnjim Savom. Otac se posvetio vođenju velikog imanja, a majka je otvorila prvu poštu u gradu. Sava je u Šidu završio osnovnu školu. Kao desetogodišnjak nastavio je školovanje u Zemunu, gde je pohađao Realnu gimnaziju. Tada je otkrio svoje umetničke sklonosti. Upisao se na slikarski kurs kod profesora Isidora Junga. Družio se sa Slavkom Vorkapićem, koji je već pohađao Umetničko-zanatsku školu Ljube Ivanovića i po sopstvenom priznanju od njega je dobio dragocene savete o crtanju i slikanju. Za vreme školovanja u Zemunu, Sava je veoma malo boravio u roditeljskoj kući. Raspuste je provodio u Gracu kod stričevog prijatelja učeći nemački jezik. Nakon mature vratio se kući čvrsto rešen da slikarstvo bude njegov životni poziv i da školovanje može nastaviti jedino u tom pravcu. Otac je imao sasvim druge planove za svog sina jedinca. Želeo je da on nastavi stričevim stopama i postane advokat. Majka je odigrala značajnu ulogu u rešavanju ovog problema. Podržala je sina u negovim željama i pronađeno je kompromisno rešenje. Sava se 1914. godine upisao u Zagrebu u Višu privremenu školu za umjetnost i obrt. Prvu godinu bio je u klasi profesora Otona Ivekovića, a sledeće tri u klasi Klementa Crnčića. Rad škole podrazumevao je studiranje po starim majstorima, Direru, Mikelanđelu, Rubensu i Rembrantu. Interesovanje za impresioniste je pokazao još u Zemunu, a sada ih je sam proučavao. Druži se sa kolegama, Đurom Tiljkom, Marijanom Tepšeom, Jozom Turkaljom, Srećkom Sabljakom, Milivojem Uzelcem, a naročito sa Milanom Štajnerom. Tada je započelo i dugogodišnje prijateljstvo sa Antonijom Tkalčić Koščević, koja je u istoj školi učila vajarstvo. Redovno je učestvovao na školskim izložbama. U svedočanstvu o završenom školovanju zabelažene su najbolje ocene i kvalifikacije, i u julu te 1918. godine učestvovao je na zajedničkoj završnoj izložbi svoje škole. Iznajmio je atelje u Bosanskoj ulici sa Milanom Štajnerom. Te iste godine u Urlihovom salonu priredio je prvu samostalnu izložbu zajedno sa Bogumilom Carom. Predstavio se predelima iz okoline Zagreba. Učestvovao je na više zajedničkih izložbi iste godine. Nažalost 1919. godine prerano umire Savin veliki prijatelj Milan Štajner, tada atelje preseljava u Jurkovićevu ulicu.

Sava se intenzivno družio sa Antunom Brankom Šimićem, književnikom, kritičarem i pokretačem književnih revija. Radi ilustracije za književnu reviju Juriš, koju uređuje A. B. Šimić. Pored toga radi i kao scenograf u Narodnom kazalištu. Sledeće 1920. godine u maju priređuje drugu samostalnu izložbu u Muzeju za umjetnost i obrt. Predstavio se platnima koja ukazuju na simbolizam i secesiju, tada aktuelne u hrvatskoj umetnosti. Izložba je dobila pozitivne kritike, prodat je veći broj slika. Posle toga Sava je dobio očevu podršku i na jesen se uputio u Pariz.

Bio je među prvim našim slikarima koji su za usavršavanje odabrali tadašnji centar umetničkih zbivanja u Evropi. Prvi boravak trajao je samo nekoliko meseci, ali je predstavljao dragoceno iskustvo za mladog umetnika. Pohađao je kurs istaknutog likovnog pedagoga i umetnika Andre Lota koji je pripadao struji analitičkog kubizma. Andre Lotje Savu smatrao svojim najtalentovanijim učenikom. Njegov snažni uticaj na Savu bio je prisutan tokom celog umetnikovog života. To je vreme kada su nastale najznačajnije postkubistički orjentisane slike u istoriji našeg slikarstva, Skulptor u ateljeu, Mrtva priroda sa satom, Mornar na molu, Lučki agent.

U leto 1921. godine Šumanović se vratio u Zagreb, gde je stanovao kod prijateljice Antonije Tkalčić Koščević. U oktobru, u Umjetničkom paviljonu priređuje izložbu slika koje su nastale u novom stilu preuzetom od Lota. Sava je imao potrebu da objasni slike kroz tekst kataloga, ali ni to nije pomoglo da ga konzervativna kritika i publika shvate. Sledeće četiri godine Sava Šumanović je proveo u Zagrebu, neumorno pokušavajući da izmeni te konzervativne i provincijalne stavove umetničkih krugova Zagreba. Tada su nastali izuzetni tekstovi Slikar o slikarstvu i Zašto volim Pusenovo slikarstvo, koji su veoma značajni za razumevanje njegove umetnosti. Učestvuje na više zajedničkih izložbi. Neumorno je slikao. Kratko vreme radio je i kao bibliotekar Muzeja za umjetnost i obrt. Pokušao je da dobije mesto likovnog pedagoga u Umetničkoj školi u Beogradu.

Advokat Dorić otkupio je 1925. godine dvadeset Savinih slika koje se danas čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. To mu je omogućilo ponovni odlazak u Pariz. Taj drugi boravak u Parizu protekao je obeležen ponižavajućim uslovima pod kojim je Sava Šumanović dobio vizu. Sam je o sebi govorio kako je najveći frankofil među našim umetnicima te ga je veoma pogodilo to što je dobio je samo ograničenu dozvolu boravka koju je morao produžavati svakih šest meseci. Nije mu bilo dozvoljeno da prodaje slike. Bio je obavezan da nastavi školovanje u nekom ateljeu. Tridesetogodišnjak, formirani i afirmisani slikar, materijalno obezbeđen, time je sveden na status učenika. Ponovo se upisao na kurs kod Andre Lota, vredno radio, proučavao stare majstore. Izlagao je na Jesenjem salonu u Parizu 1926. godine. Francuska vlada tada je otkupila sliku Akt koja se danas čuva u muzeju u Monpeljeu. Ugledni francuski časopisi koji su se bavili umetnošću pišu o Savi Šumanoviću i reprodukuju njegove slike. Tada je naslikao Doručak na travi, autoportret sa četiri akta u predelu, neposredno inspirisan Maneovom istoimenom slikom, koja se danas nalazi u Spomen zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu. Te 1927. godine učestvovao je u oslikavanju kultne pariske kafane Kupola, gde je na jednom stubu naslikao četiri ženske figure. Najznačajniji događaj te godine, a po mnogima i u celokupnom stvaralaštvu Šumanovića svakako je nastanak slike Pijani brod.

Ova slika monumentalnih dimenzija, nastala je u grčevitom radu za samo sedam dana i noći. Inspirisanaje Remboovom istoimenom pesmom koju je tada prevodio Rastko Petrović i Žerikoovom slikom Splav meduze. Izložio je na Salonu nezavisnih, a ocene kritike bile su podeljene. Danas je slika Pijani brod ponos zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja doveli su umetnika do nervne iscrpljenosti, pa se 1928. godine na kratko vratio u Šid, na oporavak. Tada su nastale prve slike predela iz okoline Šida, "Sremske krajine", niz pejzaža na kojima beleži jedinstvenu svetlost i atmosferu zavičaja. Ovoj temi mnogo više se posvetio kada se kasnije zauvek vratio kući. U septembru 1928. godine izložio je na Novom univerzitetu u Beogradu slike koje su nastale u Parizu. Dobro je prošao i kod kritike i kod publike. Skoro sve slike je rasprodao.

Odmah u oktobru, ponovo se uputio u Pariz. To je bio njegov poslednji boravak u omiljenom gradu, koji je trajao nešto više od godinu dana. Ponovo je na Monparnasu, oprema atelje, vreme provodi u društvu vodećih francuskih umetnika. Predano slika i iz tog perioda su remek dela poput Crvenog ćilima, Ležeći ženski akt, Luksemburški park u Parizu. Verovatno se nije dovoljno oporavio, jer su se problemi koje je imao ranije sa zdravljem vratili i to u tolikoj meri da je majka došla po njega u Pariz. Zajedno su se vratili u Šid, marta 1930. godine.

Kratko vreme proveo je na klinici dr Radenka Stankovića u Beogradu. Dokumentacija bolnice uništena je prilikom bombardovanja u Drugom svetskom ratu, te nema nikakvih pouzdanih podataka o Šumanovićevoj dijagnozi i lečenju. Pasteli i akvareli voždovačkih pejzaža svedoče da sa slikanjem nije prestao ni za vreme boravka u bolnici. Ove pejzaže je nekoliko godina kasnije u Šidu uradio u ulju.

Kod kuće u Šidu, potpuno se posvetio slikanju. U početku je imao problema sa kvalitetom boja, kasnije to više ne pominje. Prvih godina slikao je aktove po skicama koje je doneo iz Pariza i pejzaže iz svoje neposredne okoline. To su ostale dominantne teme do kraja života. Kako i zašto je radio, sam je objasnio u predgovoru kataloga za izložbu 1939. godine. Otac Milutin preminuo je 1937. godine. Tada je Sava preuzeo vođenje porodičnog imanja. Prema sačuvanoj dokumentaciji iz tog perioda vidi se da je i toj obavezi pristupio krajnje ozbiljno kao i svemu drugom u životu. Tada je učio engleski jezik, uzimao časove igranja, posetio je izložbu francuskog slikarstva devetnaestog veka, koja je gostovalau Narodnom muzeju u Beogradu.

Neumorno je slikao i pripremao se za veliku izložbu koju je organizovao u septembru 1939. godine na Novom univerzitetu u Beogradu, na kojoj je izložio 410 slika. Izložba je doživela veliki uspeh.

Ohrabren uspehom, vratio se u Šid i nastavio da radi sa velikim poletom. Nije imao sreće da se mirno posveti onom što je najviše voleo i najbolje znao. Rat je došao i u mali Šid. Sava je na kratko mobilisan. Šid ulazi u sastav Nezavisne države Hrvatske. Ćirilica tada postaje zabranjeno pismo pa se Sava iz protesta ne potpisuje, već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine uhapšen je i odveden sa još 120 Šiđana u Sremsku Mitrovicu, gde su ih ustaše streljale. Sahranjen je u zajedničkoj grobnici. Tako je tragično završio život jedan od najvećih srpskih slikara svih vramena. Ostalo je mnogo pripremljenog slikarskog materijala ... I slike.






Autor teksta: Vesna Burojević
Izdavač: Galerija slika "Sava Šumanović", Šid
Štampa: GIP "ILIJANUM" Šid
Šid, 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jun 16, 2013, 03:02:58 am »

**

SAVA ŠUMANOVIĆ


VELIKAN SRPSKE MODERNE

Sava Šumanović rođen 22. januara 1896. godine u Vinkovcima, studirao je u Zagrebu i Parizu. Počeo je kao impresionist, potom pao pod uticaj kubizma i najzad se zadržao na kolorističkim shvatanjima pariske škole. On slika prostrane sremske pejzaže u zlatnu ravničarsku jesen sa žutim lišćem i zrelim vinogradima, ili zimu, pod prostranim snežnim pokrivačem, u velikim belim površinama nad kojima se nadnosi mir i tišina zaspale prirode.

Sava je počeo da slika u petnaestoj godini, kada je pohađao privatni tečaj kod profesora Junga, koji ga je učio impresionističkom slikanju i to na način Sezana i Van Goga. Od 1914. do 1918. pohađa Višu školu za umjetnost i obrt u Zagrebu i to najpre u klasi O. Ivekovića, a zatim kod M. Ml. Crnčića.1 Studije nastavlja u Parizu od 1920—1921. godine u ateljeu Al. Lhotea (A. Lota). Po drugi put odlazi u Pariz 1925. i tamo ostaje sa kraćim prekidima do 1930. godine.

Prihvatio je kubizam kao stil, koji je tada bio jako popularan i kao takav prihvaćen od svih onih koji su došli u Grad svetlosti. Godine 1929. njegove slike našle su se pred žirijem Pariskog jesenjskog salona. Žiri je radove Šumanovića ocenio visokom ocenom, istaknuvši pri tom da su koloristički i materijalno besprekorno urađeni. Mnogi ugledni umetnici pohvalno su se izrazili o slikama Save Šumanovića. Andre Lot, na primer, izjavljuje "da su slike jugoslovenskog umetnika, velike vrednosti, a sigurno i bolje od Sezana, jer je bolje školovan".

Kada je početkom 1930. godine novčana kriza postala neobično oštra, prestala je i slikareva želja da izlaže u Parizu, pa je odlučio da se vrati u zemlju. U to vreme slikar je ozbiljno patio od nervnog rastrojstva.

Rastrzan teškom bolešću veliki slikar odmarao se u svom Šidu, daleko od pariske vreve i bulevarskih sitnih trgovaca koji su od talentovanih i siromašnih slikara kupovali slike u bescenje, da bi ih za velike pare preprodavali.

U rano jutro, 28. avgusta 1942. godine, kroz Savinu glavu prolazile su mnoge misli i sećanja na Pariz, a možda i na crnoputu i crnooku Floransu, koje su njegovo senzibilno biće, plahovitost i nervnu razapetost još više uznemiravale. Slikar je teško disao. Krupne graške znoja rosile su mu čelo. Kroz otvoreni prozor gledao je baštu u kojoj su se rascvali vitki cvetovi gladiola u jarko crvenoj boji.

— Majko, ko to tako jako udara u vrata — uzviknuo je slikar trgnuvši se iz svojih misli. U sobu su banula dva agenta u civilu u društvu nekoliko ustaša.

— Dajemo vam deset minuta vremena da se spremite i pođete sa nama. Slikar je znao da je ta krvava godina značila i kraj njegovog života i stvaranja. Mirno je ušao u kupatilo, obrijao se i vezao kravatu živih boja. U međuvremenu izvršena je premetačina. Umetnik je bio spreman za polazak. Prišao je majci, sagao se, poljubio joj ruku i prošaputao:

— Možda se nikada više nećemo videti. Volim te. Zbogom majko!

Starica rastrzana bolom stojički je podnela ovaj udar i ledenim pogledom, prepunim mržnje posmatrala ove zlikovce, koji su joj oduzeli sina. Nekoliko koraka od vrata, jedan od ustaša odsekao je Savi, nožem prste na desnoj ruci. Majka je prkosno rekla: — Mi se vas ne bojimo. Mi smo u pravu. Mi smo na svojoj zemlji. Potom su ustaše besomučno počeli da udaraju po Savinom telu, dok ih je on gledao svojim krupnim, dubokim očima u kojima je carevala tišina šidskih sokaka. Izmrcvarenog i oblivenog krvlju bacili su ga u krečanu, iza kuće. Jedan od njih, krezub i zakrvavljenih očiju dobacio je starici koja je nemoćno kršila prste:

— Mnogo je voleo belu (boju) pa neka sad uživa u njoj.

Krvava ruka zlikovca presekla je život jednog mirnog, dobroćudnog čoveka i genijalnog slikara.

U čemu je bila Savina krivica? Bio je Srbin koji nije uvek poštovao Uredbu kojom je bila zabranjena ćirilica na teritoriji marionetske ustaške tvorevine (Nezavisne države Hrvatske), i potpisivao svoje slike, ćirilicom.

Ove godine navršava se 110 godina od rođenja velikog umetnika. To je prilika da se na najbolji način odužimo Savi Šumanoviću — tragičnom geniju srpske moderne umetnosti, i saopštimo punu istinu o njegovoj smrti.

Pesnik sremskih pejzaža — Sava Šumaiović — ubijen je od strane ustaša u svojoj kući u Šidu, pred očima majke. Ta bolna istina je u ime tzv. bratstva i jedinstva sakrivena od očiju javnosti. Bilo je bezbolnije, gotovo prirodno, kazati da je zajedno sa mnogim Srbima i ponekim pripadnikom druge nacionalnosti streljan u logoru u Sremskoj Mitrovici od strane fašista i ustaša.

Radovao bih se kada bi ljudi iz OZNE i DB (a ima ih još uvek, hvala bogu živih) razložno objasnili zašto su do kraja života pratili Savinu majku, zabranjivali joj da govori o sinovljevoj smrti, pretili joj i ucenjivali je penzijom. Čega su se bojali? Da će istina o smrti genijalnog umetnika ugroziti bratstvo i jedinstvo između srpskog i hrvatskog naroda, ili da će do kraja ogoliti tu "tekovinu rata i revolucije"?

Istina se ne može nikada do kraja sakriti. Pred svoju smrt Savina mati je ispričala bolnu istinu o sinovljevoj smrti.

Stvaralački opus Save Šumanovića obuhvata oko 800 uljanih dela i preko 400 crteža, akvarela, gvaševa i pastela.

"Jesenji put" je jedno od njegovih poslednjih dela, možda najlepše od svih. Ovim platnom je dostigao sintezu svog dotadašnjeg stvaralaštva i pokazao kojim će putem ići, dalje.

U pejzažima iz Šida, Šumanović je oslobodio sebe od izvikane konstruktivnosti i zaronio duboko u boje, tonove, u pravo slikarstvo. Zlikovci mu nisu dali da dočeka sledeću jesen.


Kamenko M. Marković

_________________

1 Vanja Kraut, Crteži Save Šumanovića iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu, Privredni pregled, Beograd, 1969, str. 7.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jun 16, 2013, 03:03:08 am »

**

PEJZAŽ


"Taj šidski kraj je najslikovitiji kraj i meni najlepši"54

Sava Šumanović je zaista tako mislio, jer je tokom poslednjih deset godina nasliko više od tri stotine slika inspirisanih okolinom Šida. "Pretvorio se vremenom u portretistu sremskih pejzaža."55

Lepotu sremskih krajina otkrio je Šumanović tokom kratkog boravka u roditeljskoj kući 1928. godine. Iznenada se vratio temi koju prethodnih nekoliko godina nije radio. Pejzaže koje je tada naslikao izložio je i prodao na izložbi u Beogradu iste godine. Moguće da je još tada nagovestio svoje namere u budućnosti. Ovu pretpostavku veoma potkrepljuje izjava koju je dao povodom izložbe u Beogradu i odnosi se na pejzaže. "Miris čudne čistote privukao me je i ja sam počeo da radim, da slikam osećajući ogromno zadovoljstvo u sebi što sam baš ja taj prvi slikar koji je došao da svojim slikarskim okom pređe preko nevinih, netaknutih, čistih i raskošnih sremskih njiva, preko ravnih polja i krivudavih puteva."56 Bio je to izazov kome nije mogao odoleti. Spoznao je da su mu oduvek na dohvat ruke bili najlepši motivi, sa kojima je imao jedinstvenu emotivnu vezu, neophodnu za stvaranje. Kroz nekoliko godina otpočelo je ostvarenje njegovog velikog sna, stvaranja sopstvenog stila. Otkriće lepota sremskih krajina dogodilo se istovremeno kada je u Parizu postala aktuelna tendencija povratka prirodi, kao reakcija na prethodne pokrete poput kubizma, futurizma, purizma i drugih koji su imali istraživački karakter i podrazumevali određene teorije i pravila. Za zagovornike neorealizma priroda postaje osnovna inspiracija, a umetnik nastoji da ostvari jedinstvo sa njom u dubokom ličnom kontaktu.

Dok su drugi umetnici u potrazi za idiličnim predelima i inspiracijom putovali u egzotične krajeve, na obale mora, Sava Šumanović je ono što želi pronašao u Šidu. Njegov destogodišnji rad, svojevrstan je letopis sremskog pejzaža.

Početak je bio težak. "Pred jednim novim krajem — Šidom — on je morao da stvori nov slikarski jezik. Trebalo je naći adekvatan slikarski izraz za polja, žito, proplanke, seoske kuće, prašnjive drumove obasjane suncem u razno doba dana, zlatne kukuruze, ambare, livade, vinograde i oblake. Šumanović je postepeno izgradio slikarski rečnik za sve te motive koji su bili novi i za njega, i za naše savremeno slikarstvo."57Sava Šumanović je bio svestan kakav je zadatak sebi postavio. O tome svedoče nekoliko godina kasnije zabeležena sećanja "... morao sam da pronađem način koji će dati najbolje tu svetlost i jasnoću sremske krajine. Ona deluje vedro, jasno, kao ni jedan drugi kraj, koji sam do sada video. Tu sam morao napustiti "tonovanje" pa se izraziti bojom i svetlom. To je kraj koji je diktovao moj način slikanja."58

Za radove koji pripadaju počecima u Šidu karakteristična je izrazito reljefna faktura, "bregovi i žile"59. Boju je nanosio u gustim slojevima, slikarskim nožićem. Prvi pejzaži, koje je radio po povratku u Šid, datiraju iz 1932, 1933. godine. Od tih prvih radova, jasno se uočava koliko je boja postala dominantna. Iako je to bio tek početak stvaranja jedne poetike, neke od tada nastalih slika, svrstavaju se među njegova najbolja ostvarenja. Opredelio se da stvara u ciklusima, tada su nastali Šidski sokaci, Proleće u šidskim baštama, Proleće u dolini Svete Petke. Najčešće ga inspirišu proleće i jesen, verovatno zbog raskošnog kolorita. Vremenom, dolazi do promena. Rasvetljava paletu. Reljefna faktura se potpuno gubi, postaje tanka, skoro prozirna, svetlost više nema prepreka.

_______________

54 Sava Šumanović, n. d. str.19.
55 Miodrag Kolarić, Sava Šumanović i srpski pejzaž između dva rata, Memorijal Save Šumanovića 1962. Galerija Srema Sremska Mitrovica 1962. str 9.
56 Anonim, "Sava Šumanović pronalazač sremskog pejzaža", Politika, Broj 7307, Godina 25, Beograd 3.9.1928.
57 Pavle Vasić, n. d. srt. 251—252.
58 Sava Šumanović, n. d. str. 19.
60 Milan Kašanin, n.d. Str. 127.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Jun 16, 2013, 02:40:01 pm »

**

IZLOŽBA SAVE ŠUMANOVIĆA — 1921


UMJETNIČKI PAVILJON, ZAGREB, NOVEMBRA 1921.

Da ne bi došlo do nesporazuma između mojih gledalaca i mene moram, prem nerado, da napišem iz kakovih motiva i na koji način su nastale moje slike, koje sada izlažem. Slika se rađa intuitivno iz doživljaja, koji je kod slikara ritmičan i plastičan, dakle sasvim vizuelan a nikako deskriptivan. Sama ta intuicija i doživljaj nisu još slika, već je to samo podloga na kojoj će tek nastati slika. Najvažnije je sad kod toga, da li slikar sliku improvizira, tj. da li slikar slika sliku samo pokoravajući se svome primarnom čuvstvu ili je faktično stvara donoseći zakone i redu svoju sliku.

Prvim načinom ne dolazi se nikako do jednog objektivnog dela, stvorenog za večnost, već samo do konstatovanja svog doživljaja, tj. jedne ekspresije, koja ima također svojih velikih lepota, a drugim putem, konstruktivnim, objektivnim gde je samo prvi stadij nastao iz doživljaja, a ostali radje samo stvaranje prema večnim i bezgraničnim zakonima, dolazi se do sintetičnog dela.

Ne bi želeo da me neko shvati tako, da ja mislim to, da se zakoni mogu potpuno naučiti, umetnik mora imati mogućnostu sebi, da ih razvije.

Veliki renesansni majstori znali su u okovima svoga okvira stvoriti jedan život, koji ima svoj smisao i svoju svrhu samo u tome okviru. Oni su, drugim rečima, vezani za svoj materijal, i baš zato što su oni stvarali svetove nezavisno od našeg. Stvarajući tako svetove i dajući im zakone, bili su slični bogu.

Eto u toj našoj reči "b i l i  s u  s l i č n i  b o g u" leži sav misterij stvaranja. Njihovi sujeti davno su zaboravljeni i ne deluju ništa (šta za boga ima jedan čovek današnjice sa Venerom, čistom Suzanom i čitavom antiknom garderobom) ali čisti slikarski izraz, veličina koncepcije kod njih bijaše tako ogromna, a moć realizacije neizmerna, da su njihova dela izvan vremena i večna.

Jednog Rafaela, Đorđonea, Sinjorelija i Pusena možete deliti do neverovatnih granica sa vertikalama, horizontalama i dijagonalama, čitava im je plastika sastavljena iz primarnih formi valjka, čunja i kugle, te stvarahu iz tih elemenata jedan postojeći prostor. Nikada ne bi Pusen stavio jedan plavi hladni fon pred jedan oranž. Imali su tačno precizirane zasede, da je prvi plan slike uvek osvetljen toplo, sena da je hladna, a refleks topal, dok drugi da je obrnuto od prvog, a treći da je kontrerno od drugoga itd.

Da nikada se u liniji ne ponavlja pravac na pravac već pravac pa krivulja i da je uvek taj kontrast potrebno naglasiti. Na svaku oštrinu dolazi jedan pasaž (prelaz) i obrnuto. Ako želite možete se o ovome uveriti na svakoj Rubensovoj slici. Kao što vidite tu vladaju stalni zakoni, a u granicama tih (a i još mnogo drugih) znati misliti i izražavati se, znači biti slikar.

Sve ovo je tako jednostavno da ćete se zapitati, pa u čemu je ta umetnost, a ja Vas pitam šta je umetnost kod jedne klasične arhitekture, recimo kod jednog grčkog hrama? Ta on je sav sastavljen iz najjednostavnijuh formi, kod njega postoji samo pravilan ritmičan raspored stubova, samo pravilan osećaj proporcije i svrsi shodnosti, samo delovanje svetla i sene, pa ipak koliko ta najmaterijalističkija (u pravom smislu) umetnina probudi u Vas čisto apstraktna uživanja.

Želio bi da Vam to mogu jednom na kojem velikom majstoru sve i pokazati. Čitava druga polovina devetnajstog veka bila je u znaku impresionizma. Šta je impresionizam kod nas se pravog pojma nema. Njegova teorija u koliko je on ima, bila je doneti komad života gledanog sa stajališta svog ličnog "ja" ili pomoću temperamenta kako su to impresioniste nazvale. To je dovelo do jedne potpune anarhije i uništenja svega onoga, što je dovelo veličinu svima velikim umetnostima od vremena Grka, Egipta pa do danas, a čitav impresionizam da nije imao dva velika čoveka, Sezana i Renoara bio bi obeležen kao jedna od najnegativnijih stranica istorije umetnosti. Ta dva čoveka su primitivci današnje umetnosti. Sezan je nosio u sebi sve mogućnosti da bude apsolutan stvaralac i čitav mu je život protekao u najvećem naporu da dade najveće "muzejske slike" (to su njegove reči).

Sva njegova pisma, njegovi razgovori bili su puni reči "construction" i on još pun naturalističkog elementa, koji je doneo impresionizam, daje slikarstvu opet njegovu pravu vrednost. Iz njegovih skoro staromajstorskih nastojanja razviše se svi pokreti u današnjoj umetnosti. Izađoše Fovisti (zverke, kako ih nazva posredno publika koja ih danas slavi i koja danas daje njihovim pravcima kraljevske dohotke. Matisova izložba 1920. donela mu je 3/4 milijuna franaka) i Kubisti (isto ime iz poruge, a sa njima analogan slučaj kao i sa Fovistima). Fovisti pođoše od improvizacije i kolorističke senzacije, a Kubisti osnovaše na rečima Sezanovim: sve se modeluje "kao valjak, čunj i kugla", svoju teoriju te usavršiše jezik slikarstva i dadoše sve mogućnosti, da se opet dođe do jednog sintetičkog slikarstva.

Njihov izraz je tako stalan kao u renesansnih majstora, te su mogli da posluže danas nekolicini ljudi kao podloga.

U Parizu ih nazivaju "Puriste" (čistioci) ili "Neoclassique", a kojima se i ja pridružujem. Da iz svega izvedemo konkluziju: "Danas želimo polaziti od doživljaja koji je intuitivan, cerebralistički, da ga organizujemo, da mu damo životnu sposobnost na platnu, da ga materijalizujemo i da Vam stvorimo jedno večno veselje za oči, ako nam to bude moguće, a to je uveravam Vas, sve.


Sava Šumanović

Tekst preuzet iz kataloga "Put do slike"
Galerija slika "Sava Šumanović", Šid
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Jun 16, 2013, 04:14:38 pm »

**

SAVA ŠUMANOVIĆ


POVODOM NJEGOVE IZLOŽBE U BEOGRADU

Izložba Save Šumanovića 1928 godine u Beogradu bila je umetnički događaj, a o njemu se tada pisalo kao su bile rasprodate.

A zatim, kao što to obično biva posle bure, nastala je tišina. O Savi Šumanoviću se više ništa nije govorilo, ništa čulo. Tek samo najbliži znali su ponešto o životu toga našeg mladog slikara.

Život Save Šumanovića je kao priča. Sin šumara iz sremskih šuma, atletska tela, crne kose i očiju, četrnaestogodišnji učenik Zemunske gimnazije privatno studira impresioniste, radi najviše po Sezanu i Van Gogu. Drug Slavka Vorkapića, danas poznatog filmskog režisera u Americi, zajedno s njim savlađuje tehniku olovkom, ispoljavajući još tada svoju istrajnost i talenat.

Za vreme rata je đak u Zagrebu kod profesora Crnčića: sa svojom majstorskom tehnikom mladić crta po uzorima Mikel-Anđela i Direra, slika po Rubensu i Rembrantu, a za svoje zadovoljstvo kod kuće radi po Maneu, Sezanu i Moneu, tim tako moćnim čudotvorcima francuskim.

Godine 1920 odlazi u Pariz i đakuje kod poznatog Andre Lota, čija je deviza bila: "Bez romantičke inspiracije i klasične obrade ne može se praviti slika. Pozivajući se na kompozicije velikih majstora Renesansa i dela Pusena, i koristeći se iskustvom Sezana i kubista, on propagiše umetnost koja bi isticala arhitektonsku disciplinu. Veran Leonardovom načelu da se praksa mora uvek osnivati na dobroj teoriji, on žel i da u haos modernog slikarstva unese što više reda, logike, stabiliteta."

I sin sremskih šuma postiže ime najboljeg Lotovog učenika, ali baš tada, mora u otadžbinu.

Od 1922 do 1925 živi u Zagrebu, radi danju i noću, u teškim prilikama. U to vreme se već opaža na njegovim platnima "monumentalni stil jugoslovenskog karaktera", kako je tada pisao naš poznati kritičar Kosta Strajnić.

Zatim, s jeseni 1925, opet je u Parizu. Divi se Matisu i radi ponovo kod Lota. Gleda, zapaža, produbljuje. "Kolorit njegovih kompzicija iz tih dana pun je titranja prolećnog jutarnjeg sunca, melodija pastirskih frula i mirisa svežih bresaka".

A onda — nervi, groznica, i bolest. I povratak domu.

Ali i bolestan, Sava Šumanović je radio. Bez predaha. I priredio je onda svoju izložbu u Beogradu, 1928. O njemu se govorilo, pisalo, a slike su bile rasprodane.

Obezbeđen materijalno, odlazi i po treći put, možda poslednji, u metropoli umetnosti, u Pariz. Iako uvek bolestan, radi bez prestanka, kreće se u društvu najboljih arbitera umetnosti. Njegove slike kotiraju na svetskoj berzi za umetnike u Hotelu Druo.

Međutim, pored svih uspeha, borba za svakidašnjicu je neminovna, a njegov umor sve veći, tako da ga bolest sasvim obhrva 1930, i on se oprašta s Parizom, gde mu je protekao dobar deo mladosti, i vraća se kući.

U svom zavičaju, u Sremu, provodi teške dane. Privredna kriza zahvatila je i taj kraj. Sin neka a boga od oca, koji je neštemice davao sve za napredak svoga sina, a koji je za vreme rata bio talac i materijalno skoro sve izgubio, počeo se saživljavati s domaćom sredinom. Radio je slike iz što jeftinijeg materijala, kako bi što više pomogao svojima. Morao je sam praviti boje, služiti se crvenim lanenim uljem, preparisati rđava platna. Takav rad i takvim sredstvima dovodi do trovanja, do teške bolesti, koja ga je mučila pet godina. Ali sve to nije smetalo Savi Šumanoviću da radi. I tu se baš vidi njegova snaga: njegove slike, nastale u tako teškim prilikama, nisu sumorne, naprotiv, iz njih izbija vedrina jednog snažnog čoveka zemlje. I on tu, kod kuće, definitivno nalazi sebe, svoje gledište na slikarstvo, svoj stil stečen trudom i mukom "stil kako znam i umem", koji nije ni akademičarski, ni levičarski, nego onakav, "kako mi ga motiv, moje znanje i moje raspoloženje diktira", kako ga on sam naziva.

A onda dolaze i lepši dani, s novim, dobrim materijalom, i on se baca svim svojim snagama na rad, s kojim, evo sada, izlazi pred nas. Posle punih 11 godina, za koje se vreme iskristalisalo kao naš čovek, istinski naš.

Preko 200 platna blistaju na zidovima Novog univerziteta. Čitavo bogatstvo. Ciklusi kao u narodnim pesmama, da, ono što je bio Branko Radičević u poeziji to je Sava Šumanović u slikarstvu Srpstva.

Dođite i videćete sva godišnja doba; proći će kraj vas seoske vodonoše; berba i povratak uz zvuke harmonike; odmor na putu; večernji oblaci; kupačice u potoku; trešnje, ruže, rascvetali bagremi; Ciganke, žena tu i tamo, plave Rusinke sa svojim haljinama nežnih boja i toplim očima; mrtve prirode; najzad, široki sokaci, kroz koje je toliko puta prolazio Sava Šumanović, idući u lov na lepe pejsaže, a koje sada kao najljubazniji domaćin iznosi pred svoje prijatelje.

Pa ako na izložbi sednete na stolicu u sredini sale i pogledate unaokolo, okolo vas će blistati sunce, lahoriće prijatni vetrić s fruškogorskih strana, vaše oči će se odmarati po zelenoj travi, ležaćete u divnome hladu, tu i tamo devojke će igrati; njihovi vrisci daleko odjekivati.

I Sava Šumanović će vam izgledati tada kao raspevani "Pastir Kostja". E, hajde, ne zapevajte i vi, kada Kostja peva! Pokušajte, molim vas. Pa neka vam je srce puno tuge kao devojke čiji dragi na granici kopa rovove.

Ta vedrina Save Šumanovića je ujedno i njegova veličina. A ako ste i pored svega toga hladni i sumorni, ako vas život slama, i seče parče po parče mesa, eno i za vas utehe, "Noć kraj Monparnaškog groblja" — čovek i žena, zagrljeni, a samo malo dalje krstovi, ćute.

Dakle, požurite u Beograd! Ne gledajte što su dani tmurni. Budite vedri kao Sava Šumanović. Znajte, ma šta bude, "naše pleme izginuti neće", naši dvorovi pusti ostat neće, ostanuće ptići ždralovići", a njima se mora ostaviti znak našeg postojanja i naše snage. Slikar je stalno tamo. Razgovarajte s njim; on će vam rado pričati koliko njegova "Rumenka" u Šidu daje litara mleka kao i o bilo kojem slikaru Pariza, i o Parizu, o kome on više i ne sanja. Ide jesen, koja njemu treba da donese žetvu za jedanaestogodišnju setvu, a od vas sviju zavisi kakva će ta žetva biti. Jer ako omane, a zima dođe, ko zna da li će Sava Šumanović moći biti vedar, i da l i će smeti izaći pred "Rumenku" koja će preko zime trebati mnogo i mekinja, i kukuruzovine, pa onda kako da izađe pred svoju majku, koja je za svoga sina sve žrtvovala, kako da je ubedi da svi napori nisu bili uzaludni.

Može da bude teško, brlo teško. Sava Šumanović zna samo za svoje slike, u koje je sve svoje uložio, za svoju malu ekonomiju, za ostarelu majku, za velike čovečje ideale.

I za vas, Srbi-Vojvođani, u koje još veruje.

Jer Sava Šumanović, u smislu one predratne, da Srbin biti, znači biti Čovek, zaista je to u punom smislu te reči, a njegovo slikarstvo je plodno zdravo i čestito.

Pa neka nam dozvoli onaj drugi slikar-pesnik da vas pozdravimo s njegovim malo imenjenim stihom:

"Vojvodino stara ne bilo te stid"


Dušan Žarkov
Dan, 16 IX 1939.

Tekst preuzet iz kataloga "Posle 70 godina"
Galerija slika "Sava Šumanović", Šid
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Jun 16, 2013, 04:17:29 pm »

**

UMETNOST — PERIODIZACIJA


Slikarski opus od oko 1600 dela, nastalih u periodu od 25 godina, svakako podrazumeva da je umetnik u svom radu prošao kroz više razvojnih faza. Na interesantan način, promene u likovnom izrazu i interesovanju kod Save Šumanovića uvek su u vezi sa mestom boravka, tako da razvojne faze slikara nose geografska imena.

1914—1920. god.Prvi zagrebački period — počeci između starog i novog

1920—1921. god.Prvi pariski period analitički kubizam i konstruktivizam Andre Lota

1921—1925. god.Drugi zagrebački period neoklasicizam

1925—1928. god.Drugi pariski period ekspresionizam boje oblika i gesta, Pijanalađa,

1928—1930. god.Treći pariski period — novi realizam (poetski realizam)

1931—1942. god.Šidski period "zverski" i "kako znam i umem" stil




MESTO PREDGOVORA

Hoću da Vam opišem kako sam radio slike, koje izlažem i u kakvim prilikama sam živeo za to vreme.

Posle moje potpuno rasprodane izložbe, koja je bila septembra meseca 1928. u Beogradu krenuo sam natrag za Pariz i ako teško duševno bolestan. U Parizu sam živeo od 1925, gde sam imao svoj atelje, sve do moga obolenja u mesecu februaru 1928. Tada je zimska pariska groznica, učinila, da sam poludeo, a preduslovi za moju bolest bili su, slaba dohranjenost, duhovna premorenost i neuspeh u životu. Kako je, od svih tih nezgodnih dana i godina, u mome životu došlo, opisaću kasnije, u koliko bi to imalo veze sa mojim slikarstvom.

Čitav moj život u Parizu od 1925. bila je oštra borba u sebi samom, protiv žalosti, sentimentalizma, te sam radio slike u vedrom tonu, sa veselim koloritom. Ali sve to nije pomoglo, preživot je bio toliko ružan, toliko ogavan i žalostan, da je dostajala jedna jaka groznica, pa da svu moju "odbranu" sruši. [...]

Posle svršene umetničke škole počeo sam rad u ateljeu, koji mi je kipar Jun ustupio (slika br. 2 iz god.1919). U isto vreme sam zamenjivao scenografa na narodnom kazalištu u Zagrebu, kroz godinu 1919-20. Prvu izložbu imao sam kao đak 1918 sa lepim uspehom. Pred leto 1920 priredio sam II izložbu svojih radova u muzeju za umetnost i umetni obrt, koji je ondašnji direktor Sabo, davao umetnicima na raspolaganje, jer je umetnički paviljon bio zakrčen dobrotvornom institucijom "Prehrane". Izložba je imala lep moralan a i dobar materijalan uspeh, zahvaljujući ljubaznosti gospodina Grivičića, koji je odkupio veći broj radova (slike br. 3—4 iz 1919—20).

Kritika me je metnula u red prvih slikara sveta i ja sam bio okružen dosta velikom ljubaznošću i pažnjom. Na žalost Zagreb nikada više nije bio za mene mesto od nekog interesa posle te izložbe. Ja svoj renome nisam mogao zadržati u tom gradu i ako sam činio sav mogući napor da budem uvek na „visini“. Oni su imali svoj vidokrug, a koji se usudi, da radi ono, na šta Zagrebčani nisu navikli, toga se oni odreknu. Kako su veoma neelastični duhom, moda je kod njih uvek sa 10 godina zakašnjenja. [...]

Taj kraj, njegovo sunce i svetlo učinili su, da ćete moje slike naći opet vedrim i jasnim tonovima slikane, kao one što su bile na izložbi 1928. u Beogradu, a koje su bile svetlo Srema odneseno u Parizki pejsaž, a sada je sve to samo primenjeno na ovaj kraj koji je u istinu takav. Nadam se, da ću naći među vama beograđanima opet poštovaoce i ljubitelje moga slikanja od pre, pa ako vam dajem da osetite i tamne i sočne boje Pariza i severne francuske, kontrast će biti ubedljiv da sam ja realist, više nego pre i da sve činim da Vas zadovoljim u najvećoj meri, koliko moje znanje i talenat dopušta.

Sava Šumanović

KATALOG IZLOŽBE SAVE ŠUMANOVIĆA,
NOVI UNIVERZITET, BEOGRAD, SEPTEMBAR 1939.


kompletan tekst: "Sava Šumanović" Šid
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Jun 16, 2013, 04:42:27 pm »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ — SLIKE
1920—1921. god. Prvi pariski period analitički kubizam i konstruktivizam Andre Lota






Gajdaš, 1924.
Zbirka Galerije Matice srpske




Pastirica, 1924,
ulje na platnu, 80 x 102,5 cm
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Jun 16, 2013, 09:49:01 pm »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ — SLIKE
1925—1928. god. Drugi pariski period ekspresionizam






Pijana lađa, 1927.  
Drunk boat
ulje na platnu, 190 x 250 cm
izvor: srbija.travel


Najznačajniji događaj 1927. godine, a po mnogima i u celokupnom stvaralaštvu Save Šumanovića svakako je nastanak slike "Pijani brod". Ova slika monumentalnih dimenzija, nastala je u grčevitom radu za samo sedam dana i noći. Inspirisana je Remboovom istoimenom pesmom koju je baš tada prevodio Rastko Petrović i Žerikoovom slikom "Splav meduze". Izložio je na Salonu nezavisnih, a ocene kritike bile su podeljene. Čuva se u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, a galerija u Šidu poseduje tri skice za ovu sliku. Sve tri su veoma značajne, jer daju izuzetan doprinos u rasvetljavanju nastanka ove antologijske slike. [...] Galerija "Sava Šumanović" Šid


"...Tih strašnih dana kada sam bio u tim mučnim trzajima, nastale su te slike koje nazivam zverskim, a koje zahvaljuju svoj izgled ne kakom študiju francuza i ako im nešto liče nego nevolji. Podloga je bila rađena cinkovim belilom na podlozi koja ne upija. Pa su zato nastajali tokom rada "bregovi" i "žile" i "podebljanja" na slikama i uvek je bio nov problem kako da ih dovršim. Ja sam u šali zvao te slike "Krvava Hrvatska", "Tužna Bosna" itd., a u stvari to je bio komad moga tužnog i gadnog života. Taj stil sam u muci osvojio pa je on moj, kao i svi sledeći, koje sam radio u svome selu. Bio sam nameran da izdržim do kraja tu borbu i da sav svoj materijal, kao i svo svoje gledište na slikanje izradim sam, ne mnogo drugačije od opšteg i onog što se radi u savremenom slikarstvu, ali da bude osvojeno kroz moj trud i da postane tako moje. Originalnost pod svaku cenu nisam hteo imati, jer ta mi je se gadila, kao suviše jeftina i prosta i dobra za "Pariz", neg sam hteo originalnost istinsku i ozbiljnu. [...]

Sava Šumanović, Iz kataloga
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Jul 05, 2013, 12:11:40 am »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ — SLIKE
1928—1930. god. Treći pariski period — novi realizam






Mladi par na klupi, 1929.
Galerija slika "Sava Šumanović" Šid
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Jul 20, 2013, 01:08:08 am »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ — SLIKE
1928—1930. god. Treći pariski period — novi realizam






Crveni ćilim, 1929.
ulje na platnu, 71,5 x 91,5 cm
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Oktobar 14, 2013, 01:39:34 am »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ — SLIKE
1928—1930. god. Treći pariski period — novi realizam





Pejzaž iz okoline Pariza, 1929.
Galerija slika "Sava Šumanović" Šid




Luksemburški park, 1929.
Galerija slika "Sava Šumanović" Šid
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Oktobar 14, 2013, 11:43:10 am »

*

ŠIDSKI PERIOD — POSLEDNJA DECENIJA

Sava Šumanović zauzima posebno mesto u istoriji srpskog slikarstva, koje je obezbedio još u mladosti, uključujući se u Parizu u savremene tokove evropske umetnosti. Mogao se tada zaustaviti, ali po prirodi veoma vredan, sistematičan, izuzetno obrazovan i lepo vaspitan, Sava je nastavio neumorno da radi do samog kraja života.

Poslednjih dvanaest godina života Sava Šumanović je proveo u Šidu. Od toga deset slikajući. U miru malog provincijskog mesta u sigurnosti roditeljskog doma, pronašao je idealne uslove za rad.

Slike nastale u Šidu smatraju se njegovim najzrelijim delima. One su rezultat spoja ranije stečenog znanja i iskustva sa inspiracijom koju je pronašao u rodnom kraju. Iskustvo iz Pariza i svetlost Srema, prepoznatljivi su na svim ovim slikama. Slikar je imao jasan cilj pred sobom, pronalaženje jedinstva stila, (kao krajnjeg cilja svakog umetnika). Zarad toga nastali su brojni različiti ciklusi, neki kao krajnje definisani, a neki tek kao karike u lancu. To su pre svega Šidski sokaci, Proleće u dolini sv. Petke, Proleće u šidskim baštama, Šidijanke (Kupačice), Dečaji likovi.

Slike koje su nastajale tokom tih poslednjih deset godina u Šidu, nastavak su pravca kojim je Šumanović krenuo 1929. god. u Parizu. Tada je, kao posledica atmosfere koja je vladala tih godina u umetničkim krugovima Pariza, nastupio još jedan zaokret u njegovom slikarstvu. Na Monparnasu, vodeći umetnici Pariza propagiraju nove ideje, a po pisanju kritičara i pisca toga doba Floransa Felsa, među njima je i Sava Šumanović. Prethodnih godina pojavilo se previše avangardnih pokreta i manifesta u umetnosti. Zasićenje tim sve komplikovanijim umetničkim izrazima izazvalo je reakciju kod jedne grupe umetnika. Oni se okupljaju i propagiraju svoje ideje koje upućuju na povratak na pravi izgled stvari, novi realizam. Sava Šumanović je jedan od njih. Promene su uočljive već na prvi pogled. Umesto četkice koristi slikarski nož, čime povećava čvrstinu oblika i arhitektonske celine slike. Osnovni činilac slike je boja, koja je postepeno slagana, sloj po sloj, kao gusta materija kojom gradi sliku. U takvom stvaralačkom procesu linija gubi svoju čistotu i oštrinu. Ritam i strukturu slike određuje potez kojim se boja nanosi. Sam je slikar izjavio u Politici od 3.9.1928. godine "Oslobodio sam se crtačke forme i pronašao čist slikarski izraz". Slika Luksemburški parku Parizu na najbolji način predstavlja težnje slikara. Sve karakteristike poetskog realizma, gusta materija, smiren kolorit, forma mirna samo na prvi pogled, sažete su na ovoj slici. Galerija poseduje nekoliko slika koje je Sava doneo sa sobom iz Pariza, 1930. godine i one su polazište svega što je uradio kasnije u Šidu. Teme svih tih slika iz Pariza su akt i pejzaž, jedine koje je radio i prvih nekoliko godina u Šidu.

Po povratku u roditeljski dom, postepeno se vraća slikanju. Prve slike koje je uradio u Šidu, bili su aktovi. To je ciklus od preko dvadeset ženskih aktova koje je prema skicama iz Pariza započeo 1932. godina, a završio tek dve godine kasnije. Nadslikavao ih je više puta. One su zbog toga u pojedinim partijama slike izuzetno reljefne fakture, što se naročito uočava na frizurama nekih aktova. Na prvim pejzažima nastalim u Šidu, takođe je uočljiva takva reljefna faktura, ali nasuprot njoj su velike, glatke, ravne površine neba, slikane nožem. To se može smatrati karakteristikom početka šidskog perioda. Pejzaži su kako sam umetnik kaže puni "bregova i žila", naziva ih i "zverskim". Koloritje, u odnosu na Pariz, od samog početka svetliji.

Opredelivši se za prirodu kao inspiraciju, Sava Šumanović je krenuo u traženje sopstvenog izraza. Sa ličnim kočijašem obilazi okolinu Šida, crta, skicira u pastelu i akvarelu, zapisuje doba dana, svetlost, senke... Promene godišnjih doba, boja i svetlosti su polje njegovog interesovanja, a motivi su tu na dohvat ruke, sokaci, šumarci, putevi, rascvetale voćke, usamljeni krovovi i drveće...

Prvih nekoliko godina slika isključivo pejzaže i aktove, a jedino odstupanje od tih tema su portreti devojke Rusinke koja je radila u njihovoj kući. Ove slike su neobične i zbog naglašenog kolorita koji je potpuno opravdan, jer je devojka pozirala u tradicionalanoj rusinskoj odeći, ali i zbog, za Šumanovića neuobičajenog, ali vrhuskog, u stilu velikih starih majstora, tretmana lika devojke.

Poseban i veoma značajan ciklus u opusu Save Šumanovića su slike nastale u periodu između 1935—38. godine. Većina ovih slika je velikog formata i sve imaju istu temu, nago žensko telo u pokretu. Sam slikar nazvao je ovaj ciklus Šidijanke, a prvi put je izložen i u potpunosti prikazan, na šestoj samostalnoj izložbi u Beogradu 1939. godine. Tačan broj slika nije konačno utvrđen, ali se pretpostavlja da ciklus broji oko 60 slika i 100 crteža, skica i studija. U Galeriji se čuva 37 slika. Ove slike su dugo bile zapostavljene od strane teoretičara umetnosti, ali takav grandiozan ciklus svakako je bio krajnje promišljen od strane slikara, naročito poznavajući njega i njegov pristup radu. Ciklus je započeo serijom pojedinačnih ženskih aktova, da bi postepeno povećavao broj figura do sedam, a samim tim povećavale su se i dimenzije slika. Za sve figure koristio je isti model, jedini koji je imao u Šidu. U Parizu su mu pozirali najpoznatiji modeli tog doba, kao što je Kiki, kraljica Monparnasa, a u Šidu mu je bilo potrebno pet godina da pronađe model za akt. Ovaj ciklus Kupačica očigledno je odavno bio kao ideja osmišljen i definisan a od trenutka kada je pronašao model, izuzetno brzo i realizovan. Figure su postavljene u prvom planu u pejzažu kakav ne postoji u okolini Šida. Sve su nage, u pokretu koji je više poza nego pokret, stvarajući tako neki svoj zamišljeni ritam. Pored pokreta stalno eksperimentiše sa svetlošću. Jaka kontura kojom uokviruje tela, po njemu je tu da pojača količinu svetlosti na slici. Skoro sve figure sede, leže, obavijene su, ili bar drže belo platno. Prepliću se antika, renesansa i nešto potpuno novo u svetu slike Save Šumanovića. Jedinstvo stila kome je toliko težio na ovim slikama se najbolje uočava. Nazvao gaje "kako znam i umem" stil.

Za sve to vreme Šumanović nije zanemario svju omiljenu temu u Šidu, pejzaž. Istovremeno je slikao i pejzaže, mada u manjem broju. Neke elemente koje je ugradio u Šidijanke unosi i na pejzaže. To se pre svega odnosi na konturu kojom sad delimično naglašava oblike u prirodi.

Promena nastupa oko 1938. godine. Siguran u sebe radi još više. Kombinuje elemente koje je ranije usvojio i ugradio u svoje slike, traži nova skladna rešenja. Kontura koja je prisutna na svim slikama sastavni je deo ideje kojoj slikar stremi. To je linearizam kao put ka što većem uprošćavanju slike. Poznavajući Šumanovićev dotadašnji sistem rada, njegovo vraćanje u osvojeno znanje, kombinovanje istog sa novim elementima, uvek novi cilj, dolazi se do saznanja da je slikar u svojoj punoj zrelosti težio samo jednom, a to je topla jednostavnost slike na najvišem mogućem nivou. Realni svet slike zrelog Šumanovića svim svojim činiocima naizgled jednostavnim, neverovatno skladno zrači najtoplije emocije i nikog ne ostavlja ravnodušnim. To što su njegove slike razumljive svima, što svi mogu da ih dožive i osete, vrhunac je umeća jednog umetnika.

Za karijeru slikara 1939. godina je veoma značajna. Te godine u septembru priredio je šestu samostalnu izložbu na Novom Univerzitetu u Beogradu. Verovatno u okviru priprema za izložbu proširuje interesovanja, slika mrtve prirode, malo drugačije pejzaže (Voždovački) i uvodi figuru u pejzaž, a neke teme pojavljuju se po prvi put.

To se pre svega odnosi na dečije likove. Uradio je pedesetak slika na ovu temu, od kojih se u galeriji čuva 26. Ovaj ciklus je tek nedavno analiziran kao celina. Neopravdano je smatran samo jednom beznačajnom epizodom, lošijim ostvarenjem slikara. Međutim, imajući u vidu Šumanovićev pristup radu, potrebu da sve ima smisao i opravdanje, sistematičnost i prosto naučni pristup slici, ovaj ciklus dobija smisao. Na prvi pogled sva naslikana deca liče, što je umetnik svakako hteo da naglasi. Inspirisala ga je univerzalnost dečijeg lika, a duboka psihološka podloga ciklusa čita se u uočenom naivizmu u slikarskom postupku koji slikar sigurno namerno upotrebio praveći tako paralelu imeđu psihološke prirode dece i likovnog postupka. Neophodno je istaći da pritom slikar nije zanemario onu osnovnu karakteristiku portreta, sličnost sa modelom. Ovaj ciklus umetnikovu ideju pronalaženja jedinstva stila u potpunosti opravdava. Likovni elementi dečijih portreta imaju uporišta i u prošlim i budućim radovima slikara.

Veliki broj figuralnih kompozicija, sasvim različitih po temi i likovnom izrazu takođe su neobična pojava za šidski period. Pojavljuju se figure u pejzažu. Umetnik slika seoske radove i idile. Slike sa krupnim figurama u prvom planu su duboko zadiranje u sećanje slikara. Vraća se onom što je naučio u ateljeu Andre Lota u Parizu. Istovremeno je naslikao i seriju slika sa figurama koje su blago izdužene, uokvirene jakom crnom konturom, naglašene jednostavnosti i minimalističke. Neke od njih uradio je u neuobičajeno malom formatu.

Najveći broj slika, sudeći prema inventaru galerije, nastao je upravo u godini koja je sledila posle pomenute izložbe. To svedoči o velikom poletu slikara koji je usledio nakon uspele izložbe. Tada je naslikao seriju zima, remek dela po kojima je tako preoznatljiv. Zna da je sneg beo samo u našim mislima i da se na njemu ogledaju kuće, sunce, nebo, drveće. Šumanović majstorski vlada belinom, koja zahvaljujući nežnim mrljama plave, žute, roza boje ne deluje hladno i prazno.

Možda je imao u planu ponovni odlazak u Pariz, jer se vraća skicama koje je doneo iz Pariza deset godina ranije. Na osnovu tih skica nastaju slike pariskih parkova i okoline, okupane svetlošću Srema. Kao što je iskustvo Pariza utkano u prve slike nastale u Šidu, sada je svoju zrelost stečenu u Šidu udružio sa sećanjima iz Pariza. Zahvaljujući ovim slikama može se porediti nastanak umetničkog izraza sa zrelim definisanim stilom. Znatno svetliji kolorit dominira na svim ovim slikama, odnos prema boji i svetlosti drugačiji je nakon deset godina.

Aktovi nastali poslednjih godina razlikuju se od ranijih. Prepoznatljiva je u njima sinteza ranih šidskih aktova i Šidijanki sa novim idejama, ali nedostajalo je vreme da ovaj obrazac bude jasno definisan. U svoj svojoj jednostavnosti i lepoti, njima je tek trebala da predstoji ona sigurnost i konačnost koja krasi ranije radove na temu akta.

Rat koji je zahvatio celu Evropu možda ga je sprečio da ponovo ode u Pariz ali nije ga omeo u radu. Prema sačuvanoj dokumentaciji očigledno se dobro pripremio za ratne uslove. Obezbedio je velike količine platna, boje, ulja i nastavio vredno da radi. Slika pejzaže, mrtve prirode, žanr scene. Kratko vreme bio je mobilisan u Osijeku. Tada je naslikao nekoliko slika sa motivima iz Osijeka i reke Drave.

Neumorno je radio do samog kraja. Neposredno pred smrt naslikao je tri monumentalna platna Beračice. Motiv berbe grožđa slikao je i ranije, nikada ovako. Kolorit je naglašeno svetao, atmosfera slike je drugačija, oseća se neka poruka što nije uobičajeno za Šumanovića. Smatralo se da ova platna predstavljaju novi tek započet ciklus koji umetnik nije stigao realizovati. Pre izvesnog vremena uočeno da se tri platna nižu, nastavljaju jedno na drugo kao filmska traka, da čine jednu celinu, triptih.

Kompoziciju triptiha čini dvanaest snažnih, stasitih žena koje potpuno bez napora nose korpe pune crnog grožđa. Neke od njih kleče kao u molitvenom stavu nagnute nad korpama grožđa. Radnja se odvija na pozornici, na kojoj se u centru središnje kompozicije zavesa od čokota vinove loze razmakla, pred njivom zrelog žita.

Zajedno naslikani crno grožđe i njiva zrelog žita, koji koji upućuju na suštinske simbole hrišćanstva, vino i hleb, simbole tela i krvi Hristove, sa dvanaest žena, kao dvanaest apostola uz dokumentovano saznanje da je treća kompozicija koja čini ovaj triptih završena 26.08.1942. po podne, dva dana pred hapšenje i da je ta slika ostala da se suši na štafelaju kada su ga odveli zauvek, navode na sasvim novi stav o svesti umetnika o vremenu u prostoru u kome živi i stvara.

Pored likovne i tematske analize može se primetiti matematički pristup komponovanju ovog dela na koji je primenjiva Pitagorina teorema. Obrazovanje i promišljenost Šumanovića nikad nije bilo osporavano pa bi se sve ovo teško moglo protumačiti kao niz slučajnosti. Beračice se mole za spasenje duša, i pogled uperen ka nebu svima pokazuje gde je spas. Ovim triptihom završio se zemaljski život Save Šumanovića i započeo onaj drugi večni.

Da li je u Šidu došlo do sazrevanja ili mirenja sa situacijom, to se može različito tumačiti, ali promena je očigledna. Mladalački zanos i težnja za originalnošću i promenom sveta je nestala. Došlo je do promene toga šta je u osnovi slika, koja je njena stvarnost. Slikar je svoje želje i namere objasnio u predgovoru kataloga koji je izašao povodom izložbe 1939. godine. Uživajući u njegovim slikama, neprimetno se divimo majstoru kompozicije, vrhunskom koloristi, slikaru svetlosti, vizionaru. Sklad svih činilaca slike, čini nam se tako lako postignut, a zapravo iza svega stoji veliki talenat, odlično obrazovanje i mnogo rada.


Autor teksta: Vesna Burojević
Izdavač: Galerija slika "Sava Šumanović", Šid
Štampa: GIP "ILIJANUM" Šid
Šid, 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Januar 31, 2014, 04:20:04 am »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ — SLIKE
1931—1942 Šidski period





Sušara kod Šida, 1933.
Zbirka Galerije Matice srpske




Pozna jesen, 1934.
Galerija slika "Sava Šumanović" Šid




Proleće u Šidskim baštama, 1934.
Galerija slika "Sava Šumanović" Šid




Šidski sokak, 1935.
Zbirka Galerije Matice srpske


"Mladost i poslednje godine života proveo je u Šidu.
Divio se pejzažima i svetlosti ravnice i naslikao ih u snažnom koloritu i raskošnom sjaju".
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Januar 31, 2014, 04:41:53 am »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ — SLIKE
1931—1942 Šidski period






Šid pod snegom, 1935.


Emotivan pristup slikarskom činu, koji je nastupio oko 1925. godine, otvorio je ekspresionističke rezerve Šumanovićevog talenta, skrivene iza kubističkih i neoklasicističkih studioznih kompozicija nastalih tokom prethodnog pariskog i zagrebačkog perioda. I dok se na platnima naslikanim do kraja dvadesetih godina ekspresionistički izraz otkriva više u neposrednosti žestokih poteza, a zatim u šidskom periodu dalje razvija u gustoj materiji lirskih pejzaža, on se na manjem broju slika pojavljuje kao specifična vrsta egzistencijalnog iskaza umetnika, približavajući se na taj način suštinskom značenju pojma ekspresionizam. Šumanović je naročito krajem šidske faze, stvarajući u potpunoj izolaciji, slikao zimske predele Šida s centralnim motivom puta koji se gubi u daljini prostora (Iločki drum zimi, 1942), a Šid pod snegom iz 1935. godine jedan je od prvih primera ove vrste. U svim ovim slučajevima ulica je predstavljena kao pusta, otkrivajući bolnu istinu umetnikove sudbine koju i sam konstatuje: "I sve to vreme proveo sam potpuno usamljen, bez društva." Iako okrenuti prema ulici, zidovi kuća na slici Šid pod snegom nemaju prozore, a električni stubovi ne razvode nikakve žice, čime ovaj naizgled racionalan i pregledan prizor dobija na iracionalnosti i izvesnoj prikrivenoj napetosti, pojačanoj dugačkim senkama na putu. Jedino put u središtu kompozicije najavljuje mogućnost izlaza i odlaska, tako da Šumanovićeva zaokupljenost ovakvim fiksnim sadržajem preobražava motiv iz realnog stanja u stanje simbola kao ekspresije pritajene, unutrašnje borbe u traganju za duševnim mirom.
Spomen zbirka Pavla Beljanskog
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #15 poslato: Januar 31, 2014, 05:03:54 am »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ — SLIKE
1931—1942 Šidski period






Lonac sa cvećem, 1928.
Galerija slika "Sava Šumanović" Šid
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #16 poslato: Novembar 14, 2015, 03:07:15 am »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ — SLIKE
1931—1942 Šidski period






Šidska crkva II, 1940. godina
ulje na platnu, 80 x 100 cm
"remek-delo, pogled iz slikarevog ateljea"
Galerija slika "Sava Šumanović" Šid
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #17 poslato: Novembar 25, 2015, 02:03:44 pm »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ — SLIKE
1931—1942 Šidski period





Šid u proleće, 1940.
Galerija slika "Sava Šumanović" Šid




Motiv iz Šida, 1940.
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #18 poslato: Novembar 30, 2015, 12:08:03 pm »

**

SAVA ŠUMANOVIĆ — SLIKE
1931—1942 Šidski period






Jesenji put, 1941.
Ulje na platnu; 91 x 71 cm.
Datum dole desno: »1941.« Inv. br. 1517.


SAVA ŠUMANOVIĆ — JESENJI PUT • Na više stotina slika i crteža, koji čine umetnikovu ostavštinu, dominiraju dve teme: ljudska, pretežno ženska figura, i predeo. Sremski predeo, za koji je Šumanović bio vezan najvećim delom svog života i svim svojim srcem, bio mu je dovoljna inspiracija za stotine slika. Gradeći na platnu svoj Jesenji put izuzetno nadahnuto i vedro, kao da prvi put otkriva lepotu tog jednostavnog i mirnog predela, Sava Šumanović nije ni slutio da tih dana poslednji put gleda svoje drage šidske sokake u jesen. Fašisti mu nisu dali da dočeka sledeću jesen.

U delu Save Šumanovića, Jesenji put zauzima izuzetno mesto. Ne zato što je jedno od poslednjih dela, niti jedno od najpopularnijih, već što je u njemu dostigao sintezu svog dotadašnjeg stvaralaštva i savremeni trenutak obeležio kao najzreliji. Na tom platnu ima traga i ranijih slikarevih traganja. Ima tu i čvrste forme iz vremena konstruktivizma, i kolorizma iz vremena ekspresionizma, ali više od svega na ovom platnu dominira sigurno vladanje čistim likovnim jezikom. Sunčani jesenji predeo koncipiran je realistički, crtan sigurnom rukom; u izuzetno srećnom spletu vizuelnog i emotivnog doživljaja, objektivnog i subjektivnog trenutka u stvaranju dela dočarava se potpuni štimung. Koloristička čistota ovog platna, uz navedene druge vrednosti, čini ga jednim od najznačajnijih dela našeg slikarstva toga vremena.


Tekst:
Muzeji sveta NARODNI MUZEJ
Urednik: Branka Tasić
Izdanje: IRO "Vuk Karadžić", Beograd
Štampa i povez Mladinska knjiga Ljubljana, 1983.
Autor teksta: Nikola Kusovac
 

Fotografija: Narodni muzej
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #19 poslato: Novembar 30, 2015, 02:15:52 pm »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ — SLIKE
1931—1942 Šidski period






Manastir Privina Glava, 1942.
Galerija slika "Sava Šumanović" Šid
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #20 poslato: Novembar 30, 2015, 02:54:09 pm »

*

HRONOLOGIJA VAŽNIJIH DOGAĐAJA IZ ŽIVOTA I STVARALAŠTVA


1896. Rodio se 22. januara u Vinkovcima.

1900. Postao je stanovnik Šida, rodnog mesta svojih roditelja.

1905. Olovkom uradio portret svog učitelja Stevana Pajića.

1906. Upisao se u prvi razred realne gimnazije u Zemunu. Crtao je motive Zemuna (ulice, krovove, ograde, čamce) i korpe sa voćem.

1911—1913. Počeo je da pohađa privatni tečaj svog gimnazijskog profesora Isidora Junga. Tehniku crtanja i rad po prirodi savladao je uz njemu vrlo korisne savete dve godine starijeg druga Slavka Vorkapića. Pohađao je časove crtanja kod Ljube Ivanovića.

1914. Završio je gimnazijsko školovanje. Položio je prijemni ispit i od jeseni počeo da studira u Privremenoj višoj školi za umjetnost i umjetni obrt, kod prof. Otona Ivekovića. Započeo je prijateljstvo sa Antonijom Koščević, tada studentkinjom vajarstva, koja je ostavila dragocene podatke o njegovom formiranju i životu u Zagrebu.

1915. Nastavio je i do kraja studija ostao u klasi prof. Menci Klement Crnčića, cenjenog hrvatskog umetnika. Neumorno je vežbao da bi ovladao elementima veštine. Pročitao je mnogo knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti. Predstavio je osam radova na studentskoj izložbi. Družio se sa budućim poznatim umetnicima Đurom Tiljkom, Marjanom Trepšeom, Srećkom Sabljakom, Milivojem Uzelcem, Hinkom Junom i, ponajviše, Milanom Štajnerom. Prijatelji ga pamte kao vedrog i nasmejanog.

1916. Oslobođen je vojne obaveze zbog ravnih tabana. Učestvovao je na Školskoj izložbi.

1917. Predstavio je četiri slike na V izložbi Prolećnog salona i nastavio da redovno učestvuje na smotrama jugoslovenskih umetnika.

1918. Završio je studije slikarstva i 28. jula dobio diplomu. Mnogo je slikao, uglavnom parkove i predgrađe Zagreba, zatim nekoliko portreta i autoportret. Predstavio je predele na prvoj samostalnoj izložbi u Salonu Ulrih u Zagrebu.

1919. Umro mu je najbolji prijatelj Milan Štajner. Produbio je prijateljstvo sa Antunom Šimićem, književnikom, kritičarem, prevodiocem, pokretačem i urednikom književnih revija, između ostalih i Juriša. Likovno je osmislio naslovne strane Juriša. U sledeće četiri godine se, osim slikarstvom, bavio ilustracijom, grafikom, opremom knjiga, vitražom i teorijom umetnosti. Ove i sledeća godine uradio je svoj prvi ciklus Pasija. Učestvovao je na Izložbi jugoslovenskih umetnika u Parizu.

1920. Na drugoj samostalnoj izložbi u Muzeju za umjetnost i obrt predstavio je simbolističke kompozicije, motive iz Zagreba, mrtve prirode i dva portreta. Vezao se za tokove simbolizma i secesije, pravaca karakterističnih za prve dve decenije hrvatskog, ali ne i istovremenog srpskog slikarstva, a približio i ekspresionizmu forme. Radio je scenografije za Hrvatsko narodno kazalište. Boravio je u Parizu od septembra. Iznajmio je atelje na Monparnasu (Rue Bréa 15).

1921. Tri meseca se usavršavao kod Andre Lota, tada kao jedini slikar iz nekadašnje Jugoslavije. U Francuskoj je uradio mnogo crteža, akvarela, gvaševa, nekoliko pastela i preko pedeset ulja. Obrađivao je, uglavnom, pariske motive, nekoliko portreta i mrtvih priroda, dosta kompozicija sa figurama žena u predelu. Započeo je prijateljstvo sa čuvenim srpskim književnikom i likovnim kritičarem Rastkom Petrovićem. Ušao je u ekskluzivne i napredne krugove na Monparnasu, kojima su pripadali Pikaso, Deren, Kisling, Papazof, Fužita i dr. Priredio samostalnu izložbu u Zagrebu.

1922. Izlagao je u Salonu Ulrih od 20. do 30. januara. Uputio je molbu Ministarstvu prosvete da dobije mesto nastavnika crtanja u Umetničkoj školi u Beogradu. Sa Pete jugoslovenske umetničke izložbe Ministarstvo je otkupilo kompoziciju Berba i Kraj s mostom (danas u Narodnom muzeju u Beogradu). Iznajmio je stan u Zagrebu. Nije mnogo slikao.

1923. Radio je kao bibliotekar u Muzeju za umjetnost i obrt u Zagrebu. Nastavio je da razvija započeto krajem prethodne godine. Njegov konstruktivizam i postkubizam prelaze u neoklasicizam koji razvija i sledeće godine.

1924. Objavio je tekstove Slikar o slikarstvu i Zašto volim Pusenovo slikarstvo. Uradio je nekoliko izuzetnih slika.

1925. Zabeležio je svoj lik olovkom (kod porodice Ulrih u Zagrebu) i uljanim bojama (u Modernoj galeriji u Zagrebu). Potresla ga je smrt prijatelja Branka Antuna Šimića. Advokat Dorić je otkupio dvadeset njegovih slika koje se danas većinom nalaze u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Od jeseni je po drugi put u Francuskoj. Iznajmio je atelje (Rue Dauvil 5) i mnogo radio. Razmišljao je o mestu atašea za umetnost. Kod pojedinih kompozicija oblike definiše preciznom linijom, kod drugih znatno mekšoim crtežom ublažava voluminozne mase tela, razvija planove po dubini i sve više primenjuje kolorističke kontraste.

1926. Uz aktove, predele i pariske motive, slikao je i mrtve prirode. Preispituje Matisova iskustva. Francuska vlada je otkupila njegov akt sa jesenjeg salona (danas u Muzeju u Monpeljeu), kasnije i jednu sliku sa aukcije. Redovno je izlagao u Francuskoj i u Jugoslaviji.

1927. Doručak na travi je reprodukovan na stranicama uglednog lista L'art vivant uz dela Matisa, Derena, Vlamenka i drugih uglednih francuskih umetnika i uz pohvale kritičara. Počeo je da neguje pikturalno sočno, koloristički bogato i emotivno slikarstvo ispunjeno svetlošću. Uradio je devet zidnih slika u umetnicima omiljenoj pariskoj kafani Kupola. Prekinuo je prijateljstvo sa Rastkom Petrovićem. Pijani brod je izlagao na Salonu Nezavisnih u Parizu. Ova monumentalna kompozicija se našla i na naslovnoj strani umetničkog časopisa La Cropouillet. Uradio je seriju predela.

1928. Iscrpljen radom, neprospavanim noćima i događajima povezanim sa Rastkom Petrovićem, februara je doživeo nervni slom. Posle kraćeg lečenja u pariskom sanatorijumu, vratio se u Šid 6. jula. Brzo se oporavio i, tokom leta, naslikao dvadeset dve slike iz ciklusa Sremski predeli, koji najavljuje njegovo četiri godine kasnije započeto šidsko razdoblje. Priredio je samostalnu izložbu na Novom univerzitetu u Beogradu (9—23. septembra), koju su izvanredno propratili stručnjaci (Todor Manojlović, Kosta Strajnić, Sreten Stojanović). Većinu eksponata otkupio je trgovac A. Đerasi. Vratio se u Pariz 14. oktobra. Na Monparnasu je ruinirane prostorije adaptacijom pretvorio u prostran atelje (Rue Denfert-Rrochereau 38) i nastavio da slika.

1929. Nastali su vrlo značajni, pikturalno zasićeni pariski motivi, predeli i aktovi, među kojima i svetski poznatih modela Kiki i Ajše, bliski poetskom realizmu i umerenom kolorističkom ekspresionizmu. Pretežno se potpisivao ćirilicom. Najviše se družio sa Žilom Paskinom, Sejom Kojonagijem i Perom Krogom. Njegova dela su ušla u antologijski pregled tek otvorenog Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

1930. Problemi sa francuskom vizom, nerazumevanje žirija i neprihvatanje njegovog srpskog prezimena, opet su izazvali probleme sa zdravljem. Vratio se sa majkom u Šid 30. marta. Od juna se tri meseca lečio na Propedevtičkoj klinici dr Radenka Stankovića u Beogradu. Radio je akvarele sa motivima Voždovca, po nekima kasnije i slike tehnikom ulja. Povratkom u Šid nisu prestali problemi sa zdravljem. Mada nema tačne dijagnoze (dokumentacija iz bolnice uništena prilikom bombardovanju Beograda), osim one psychosis paranoica koju je, na umetnikov zahtev (po svemu sudeći da bi se oslobodio vojne obaveze) potpisao šidski lekar početkom Drugog svetskog rata, čini se da Živko Brković nije daleko od istine kada, prihvatajući termin psihoanalitičara, pominje razumno ludilo i dobro poznatu odrednicu sveta bolest. Učestvovao je na Izložbi jugoslovenske umetnosti u Londonu.

1931. Nije slikao.

1932. Vratio se slikarstvu. Uradio je nekoliko akvarela i ulja. Osim predela, naslikao i seriju aktova, od kojih je, osim jednog, sve doslikao 1934. godine. Sam je pripremao boje, preparirao platna i sl. Učestvovao je na izližbi Savremena jugoslovenska umetnost u Amsterdamu i Briselu.

1933. Posvetio se šidskim sokacima i predelima.

1934. Nastali su pikturalno bogati ciklusi Proleće u dolini sv. Petke, Proleće u šidskim baštama, kao i serija ženskih aktova.

1935. Započeo je ciklus Šidijanke, seriju kompozicija sa jednim ili umnoženim istim ženskim aktom u predelu, koji dostiže zenit 1937, a u nešto izmenjenijem obliku se nastavlja i sledeće godine.

1936. Pretpostavljamo da je, između 14. maja i 14. juna, na Izložbi modernog francuskog slikarstva u Narodnom muzeju u Beogradu, video radove Matisa, Derena, Modiljanija, Pikasa, Braka i ostalih, od kojih se sa pojedinima i družio u Parizu. Njegova dela se od ove godine nalaze u stalnoj postavci Narodnog muzeja, kasnije i Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Galerije Matice srpske i Spomenzbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, kao i ostalih muzeja u Srbiji, povremeno Umetničkog muzeja u Cetinju, Moderne galerije u Zagrebu i Umetničke galerije u Skoplju.

1937. Posle smrti oca preuzeo je brigu o porodičnim poslovima. I dalje je mnogo slikao, ali i učio engleski jezik.

1939. Početkom godine je uzimao časove igranja. Naslikao je serije dečijih portreta i žanr prizora iz svakodnevnog života. Najavio je ciklus Beračice. Posetio je izložbu Francusko slikarstvo u XIX stoleću (170 dela, uglavnom iz francuskih muzeja i kolekcija) u Narodnom muzeju. Na Novom univerzitetu u Beogradu predstavio je četiristo deset radova i u katalogu objavio dragocen predgovor sa mnogo biografskih podataka. Izložbu je, 3. septembra, otvorio Todor Manojlović.

1940. Bio je na vojnoj vežbi od kraja januara. Krajem aprila se vratio u Šid. Pod okupacijom je nastavio da slika, predele, aktove, cveće i žanr prizore.

1942. Pored predela i šidskih motiva, uradio je nekoliko žanr scena i tri velike kompozicije iz započetog ciklusa Beračice. Uhapšen je 28. avgusta, oko šest sati ujutru, sa još stopedeset Srba iz Šida, koji su bili na spisku nepoželjnih u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Posle mučenja, streljan je, najverovatnije, 30. avgusta. Počiva u nepoznatom zajedničkom grobu na groblju u Sremskoj Mitrovici. Njegovi radovi se redovno uključuju u antologijske preglede srpske umetnosti, čak i u vrlo selektivne i sažete poput onog Umetnost na tlu Jugoslavije od praistorije do danas u Parizu i Sarajevu (1970).

1952. 21. septembra počela je sa radom Galerija slika Sava Šumanović.

1962. Ustanovljen je Memorijal Save Šumanovića.

1982. Otvorena je Spomen kuća Save Šumanovića.


Šidski portal
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #21 poslato: Decembar 06, 2015, 03:19:38 pm »

*

UMETNIČKA ZBIRKA GALERIJE DOMA VOJSKE SRBIJE





Umetnička zbirka Galerije Doma Vojske Srbije raspolaže sa više od 1.500 dela likovnih stvaralaca svih generacija sa područja nekadašnje Jugoslavije. Kolekciju uglavnom čine svojevremeno otkupljena dela i pokloni umetnika koji su nekada izlagali u Domu Vojske ili koji su učestvovali u likovnim kolonijama u organizaciji ove ustanove.

U zbirci se nalazi nekoliko značajnih ostvarenja nastalih tokom prve polovine 20. veka, kao što su slike Vlaha Bukovca, Ljube Ivanovića, Save Šumanovića i Marina Tartalje.[...]

Mnoga od dela iz umetničke zbirke nikada nisu izlagana i predstavljaju nepoznanicu čak i za istoričare umetnosti. U toku je stručna obrada umetničkih dela i priprema kataloga zbirke, koji će je približiti i potpunije predstaviti ljubiteljima likovne umetnosti i stručnoj javnosti. Zbirka se čuva u depou koji je opremljen po savremenim muzeološkim standardima. [...]

Media centar Odbrana | 20.03.2015
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #22 poslato: Decembar 13, 2015, 05:04:25 pm »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ Sfinga i sirena

Šidske slike Save Šumanovića sve su sem psihotične. Nikad se u istoriji novije srpske umetnosti nije pojavilo radosnije, svetlije i duševnije slikarstvo. U zimskim pejzažima Šida i njegove okoline slikar je  prepoznavao i pitominu pariskog neba, pa ih pojedinci  više cene od Van Gogovih predela...

Medija centar "Odbrana" od početka ove godine sasvim menja izlagačku koncepciju. U "Velikoj galeriji" Doma Vojske Srbije više neće izlagati umetnici po konkursu, već "Galerija" postaje neka vrsta muzejske institucije u kojoj će se prikazivati dela iz naših vodećih muzeja ili iz fonda Vojnog muzeja i same "Galerije". Medija centar "Odbrana" štampa za svaku izložbu i kvalitetan tipski katalog u boji. Prva izložba koja je obeležila veliki zaokret u izlagačkoj koncepciji bila je "Sava Šumanović. Put do slike". Autorke izložbe koju je videlo četrnaest hiljada posetilaca tokom decembra i januara su Vesna Burojević i Ljubica Jukić. Vesna Burojević je autorka teksta u katalogu i direktorka Galerije slika "Sava Šumanović" iz Šida, odakle su pozajmljene slike i akvareli.

HARIZMA I NADAHNUĆE

Opšte mesto u srpskoj likovnoj kritici i istoriji umetnosti kojim se određuje delo Save Šumanovića (1896—1942) i najčešće navođena teorijska odrednica je sezanizam. Nije u pitanju pravac već estetski upliv koji, kako misli Miodrag B. Protić, posreduje "Savremeniji pogled na tradiciju, začaranu zatvorenu shemu i uticaj". Postimpresionizam je za Savu Šumanovića raskršće puteva ka kubizmu, neoklasicizmu i Pusenu, koje etapno prelazi tokom svoje slikarske karijere. Sveukupnim, apsolutnim, potpuno ostvarenim slikarstvom pokušao je da razreši čvorišta umetnosti dvadesetog veka. U njegovom delu susreću se paradoksalno analitički metodi kubizma, destrukcija i rastakanje oblika i svetlosti (zaveštanje impresionizma i postimpresionizma), ekspresionistički patos i tragika sa gotovo bolnom i dirljivom željom da se očuva tradicija. Nasuprot drugim velikim slikarima koji su išli do kraja u ogoljenju materije, Šumanović slikarstvo shvata kao veliki, ciklični, veličanstveni i svečani oblik stvaranja. Ceo njegov opus izraz je  poštovanja, samopožrtvovanosti i odanosti Umetnosti, nalik višedecenijskom kićenju neveste. Malo je srpskih umetnika tako vedro, radosno, umiveno, svečano i samopouzdano slikalo, rumenim nebesima i toplim inkarnatom erotizovanih figura ispunjavalo sliku. Svaku, pa i najmanju sliku, doživljavao je kao veliki, značajan i pun likovni oblik. Posebno se to uočava na  akvarelima slikanim na neki čudan, posan način, kao da je vodenost tehnike manje važna. Svako delo za njega je bilo vid slavlja i svečanosti. Njegov lični, dendistički, visoko kulturni, evropski način života kosmopolite, ali i rodoljuba koji je izgubio život jer je  odbio zahtev ustaša da se potpiše latinicom, njegova snažna, ali aristokratska, nimalo balkanska pojava, udruženi sa delom u kojem sve trepti, vibrira, isijava svetlošću i energijom, čine ga osobenim slikarom u generaciji pre Drugog svetskog rata. Mada je to bilo vreme izuzetnih, značajnih slikara, oni su često bili više ili manje lokalne pojave.  Samo su Nadežda Petrović, Ljubomir Micić sa svojim zenitizmom, Milena Pavlović Barili i Ivan Tabaković znali da drže korak sa svetskim dešavanjima, grčevima, eksplozijama i posuvraćanjima istorijskih avangardi. Mada su cene Šumanovićih dela na pariskim aukcijama  simbolične u odnosu na ovdašnje, a savremena nemačka publika i kritika ga smatra samo nastavljačem Lotove škole, u  provincijalnoj sredini koja je oskudevala glamurom, elitizmom, i visokim shvatanjem kulture, uz Milenu Pavlović Barili bio je jedini slikar sa harizmom i nadahnućem, misijom u svojoj sredini. Šumanović i čuvena Požarevljanka su kažnjeni za svoju hrabrost i izuzetnost, živeli su kratko i umrli tragično. U odnosu na njihov elan, erotiku, višak posvećenosti i auru, drugi deluju skromno. Šumanovićevo slikarstvo uvek je prožeto erosom, kristalno jasno, čistih boja, slikano "bez očevidnog napora, iako ne bez truda", kako sa oduševljenjem 1927. godine piše pariski kritičar Žak Gen.

CRNO SUNCE MELANHOLIJE

Često u nauci pretpostavljen pariskom, kubističkom periodu velikih formata, ideja i uzora, Šumanovićev labuđi pev, coup de grace opusa predstavlja šidski period. Tada nastaju slike neuslovljene istorijskim avangardama, uticajima i poukama. Poslednjih dvanaest godina života, pre nego što će ga ustaše 1942. godine ubiti, Šumanović je u Šidu ušao u period najtežeg ludila (u kojem ga je povremeno obasjavala normalnost) i najlepšeg slikarstva. On je kao Gogen, Kirhner, Vols i Arnulf Rajner bio u opasnoj senci Van Goga, stigmatiziran bolešću i suicidnošću. U bizarnoj igri sudbine koja nadmašuje literarnu, profesor crtanja po imenu Jung, kao u nekom psihoanalitičkom romanu, u četrnaestoj godini zainteresovao je Šumanovića za umetnost učeći ga da slika kao Van Gog! Tada je doživeo saturnovsku inicijaciju i kasnije ga je obasjalo crno sunce melanholije koje je prvi izgravirao Direr na svojoj čuvenoj grafici,  čiji će opaki sjaj zadugo bacati senku na njegovu čestitost. Šumanović se u šidskom periodu vratio jednostavnosti slikanja želeći da kaže da ne haje za bolest i da nema ludih slikara jer je umetnost zdravlje. Njegove šidske slike su sve sem psihotične. Nikad se u istoriji novije srpske umetnosti nije pojavilo radosnije, svetlije i duševnije slikarstvo. U zimskim pejzažima Šida i njegove okoline slikar je  prepoznavao i pitominu pariskog neba, pa ih pojedinci više cene od Van Gogovih predela. O njima ne možemo suditi sa istorijskih pozicija, u tom smislu  su anahroni. Ako  pak svečanu, prozračnu i prosunčanu atmosferu njegovih pejzaža shvatimo sa emotivnog, ljudskog stanovišta, sledeći osećanja koja u nama izaziva lep dan, nesputana priroda i vedro nebo, ako porušimo u sebi barijere istorijskog resentimana i intelekta, onda razumemo zašto je Šumanović jedan od velikih evropskih slikara. On je na emotivnoj i duhovnoj visini do koje se mnogo poznatiji od njega nikad nisu uspeli.

Pripada najosobenijim, ukletim slikarima, kakvi su u srpskoj i crnogorskoj umetnosti Novak Radonić, Miloš Tenković, Leon Koen, Igor Vasiljev i Uroš Tošković. Igor Vasiljev je bio neopisivo lep mladić koji je stvarao jezivo i rugobno slikarstvo, često nadahnuto Van Gogom. Sava Šumanović je bio povremeno pomračenog uma, a stvarao je najvedriju umetnost. Negde na tim putanjama nemogućeg, dijagonalama između Boga i smrti, čvorištima i kontrapunktima emotivnog i duševnog, saznajnog i telesnog, treba možda tražiti razloge, kako tek sada vidimo, Šumanovićevog zavidnog, neshvaćenog prodora u umetnost i lepotu. Nijedan istoričar umetnosti, kritičar, do sada nije adekvatno rešio i rastumačio tu sirenu srpske umetnosti. To nije ni toliko važno. Zov koji Šumanović upućuje, osećanja i interesovanje koje pobuđuje, svest koja se budi u dodiru sa njegovim delom iznad svega su, pa i iznad posustalog dvadesetog veka.

To su samo neki od razloga zašto se iz generacije u generaciju, publika, javnost, kolekcionari i  stručnjaci posvećuju Šumanovićevom delu, znajući da ga je stvorio jedan od najvećih slikara u istoriji srpske umetnosti, svakako najznačajniji i najostvareniji iz perioda pre Drugog svetskog rata. Sfinga i sirena, Šumanović je među utemeljiteljima jedne male, ali bogate kulture.

Piše Dejan Đorić | 03.02.2011. | Stil magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #23 poslato: Decembar 26, 2015, 01:37:55 am »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ — Zavet apsolutne posvećenosti


Slikarstvo Save Šumanovića još uvek zaokuplja punu pažnju kako ljibitelja umetnosti, mnogobrojnih poklonika i kolekcionara tako isto i znalaca, istoričara umetnosti, kritičara i teoretičara koji sa nesmanjenom pažnjom i dandanas proučavaju njegov život i delo. Budući da je veoma složena, Šumanovićeva umetnost upravo zbog toga omogućava da joj se priđe, katkada sa sasvim različitih stanovišta. Njegovo delo odavno je proučeno, periodizovano, istorizovano, postavljeno u zenitnoj tački srpske i jugoslovenske Moderne, ubrojano među najznačajnije fenomene naše likovne umetnosti u ovom veku. S druge strane, Šumanovićeve slike od kada su se pojavile krajem druge decenije, neprestano su privlačile pažnju publike koja je (uz samo jedan izuzutek 1921. godine) pokazivala vanrednu naklonost — sa njegovi samostalnih izložbi bivali su otkupljivani svi ili većina radova. Ali ti uspesi koji su ga pratili još za života očigledno da mu nisu bili dovoljna satisfakcija — preostljiv na kritičke primedbe, složene duhovnosti koju je odlikovala urednost, preciznost, posvećenost roditeljima i privrženost prijateljima, sve je to u jednom trenutku prevagnulo izazvavši bolest koju je jedva savladao. O tome je u novije vreme pridodato još jedno svedočanstvo.

U Pogovoru sa naslovom "Još ponešto o životu i smrti Save Šumanovića" napisanog za drugo i dopunjeno izdanje monografije "Sava Šumanović — život i umetnost" Dimitrija Bašičevića (Prometej, Novi Sad, 1997), ukazano je na Savino kobno "zavetovanje apsolutne poslušnosti roditeljima" koja će biti, saznaje se upoređivanjem njegovih komplikovanih, katkada dramatičnih biografskih i stvaralačkih ukrštanja, važna za veoma značajne odluke koje je donosio u uslovima "zaveta". I u Savinoj bolesti, takođe je istaknuto, isti "zavet" igra značajnu ulogu: "Izgleda da je još 1914 g. pre upisa na Umetničku školu, Sava u Šidu postigao neki sporazum sa roditeljima". Ova trajno obavezujuća obligacija prema roditeljima bila je u jednom trenutku, prema svedočenju Antonije Tkalčić‑Koščević (Zagreb, 1891‑1981), Savine koleginice iz umetničke škole a potom i veoma intimne prijateljice, (o kojoj njegova majka protiveći se toj vezi, grubo govor kako: "ta žena ima dete, katolkinja je i Hrvatica") poprimila takve razmere da mu je čak ugrozila zdravlje — od tada datiraju i prve manifestacije bolesti. Iz "Balade o pokojnom školskom drugu S.Š." može se videti kako ni sama Antonija nije bila nimalo nežna, a u stvari vrlo direktna, kada je 1953. zapisala da se on borio: "da mu i samom ne dođe do svijesti tko je taj koji mu ne da da živi, jer su to bili njegovi roditelji koje je ljubio...". Budući da ga je dobro poznavala, a to znači, pošto je i sama bila umetnica (vajarka) da je mogla u njegovom delu prepoznati neprolazne umetničke vrednosti, na istom mesti zapisala  kako je "Svojom inteligencijom, voljom, marljivošću te na kraju uživljavanjem u bit stvari ušao u beskonačni prostor, dirnuo ga genij" — a taj dodir genija možemo danas razumeti, preusmeravajući smisao zaveta apsolutne poslušnosti roditeljima, kao zavet apsolutne posvećenosti slikarstvu. U tom znaku je i priređena ova publikacija. [...]

Jovan Despotović
Istoričar umetnosti i likovni kritičar
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #24 poslato: Decembar 26, 2015, 03:21:53 am »

*

SAVA ŠUMANOVIĆ — Večni sjaj


Ove godine navršilo se 70 godina od tragične smrti i 60 godina od formiranja legata u rodnom Šidu jednog od najvećih i najvoljenijih srpskih slikara, čija su platna na našem, a i svetskom tržištu plaćenija nego ikad! To je bila i prilika da se na specijalno priređenim izložbama ponovo susretnemo sa vrhunskim dometima umetnosti Save Šumanovića.

U susret obeležavanju značajnih jubileja vezanih za život i za zaostavštinu proslavljenog šidskog slikara Save Šumanovića, Galerija slika koja nosi njegovo ime u rodnom gradu, ujedno i najveći trezor njegovog stvaralaštva, i ove godine je priredila izuzetne izložbe, neprocenjive za upoznavanje ličnosti, kao i dela vanserijskog i jednog od najčešće falsifikovanih umetnika na našem prostoru. Posle predstavljanja u Šidu, one su krenule na turneju, pa su tako prestonički poklonici vrhunskog slikarstva imali mogućnost da do kasnih dana juna u ambijentu Velike galerije Doma Vojske Srbije vide postavku "Poslednja decenija" (autori izložbe Ljubica Jukić i Vesna Burojević, kustosi Galerije slika "Sava Šumanović"). Rec je, kao što i sam naziv sugeriše, o izboru cetrdeset pet dela iz poslednjih deset godina Šumanovicevog stvaralaštva u Šidu, od 1931. do 1942, nakon višegodišnjeg boravka i rada u Parizu. Taj period se smatra i najznačajnijom fazom u njegovom celokupnom radu. — Poslednjih dvanaest godina života Sava Šumanović je proveo u Šidu. Toliko dugo nikada ranije nije boravio na jednom mestu. U roditeljskoj kući pronašao je mir, sigurnost i idealne uslove za rad. Inspiracija mu nije nedostajala.

"Mrtva priroda", 1938, ulje na platnu — crtež sa predelom iz Srema.

Obronci Fruške Gore taman su toliki da razbijaju monotoniju ravnice, a da istovremeno ne ometaju sunce da raskošno obasjava te iste predele. Ta slika, ili ta svetlost, fascinirala je Savu Šumanovica. Pronašao je svoju sudbinu ovekovecivši za sva vremena lepotu svoga zavičaja. Objedinio je u Šidu svoje prethodno znanje i iskustvo i stvorio najlepša i najzrelija dela. Bila je to savršena sinteza pariskog iskustva sa koloritom i svetlošcu Srema — otkrivaju nam kustosi Galerije u Šidu i dodaju da se njegovo stvaralaštvo ovde u potpunosti nadovezuje na ideje koje je zastupala grupa umetnika sa kojima se družio za vreme poslednjeg boravka u Parizu, od 1929. do 1930. godine. A to je povratak realizmu na jedan moderan način izdvajanjem boje kao osnovnog činioca slike. "Umesto četkice koristio je slikarski nož. Umesto linije, potez kojim se boja nanosi, gradi predmet i određuje ritam i struktura. Materija je gusta, slagana sloj po sloj i zbog toga linija gubi svoju čistotu. Ta gusta materija, smireni kolorit, forma mirna samo na prvi pogled, odlike su Šumanovicevog stvaralaštva u Šidu koje je definisano kao poetski realizam", objašnjavaju kustosi.

"Beračice", 1942. — koloristički raskošno "Proleće", 1942, ulje na platnu.

Ovaj period je i poslednja razvojna faza, koja je trajala najduže, a odlikuje je prava euforija rada, jer je umetnik tokom njega naslikao oko 600 slika, prethodno skicirajući u prirodi, a zatim često u ateljeu radeći istovremeno i nekoliko slika, sve u traganju za jedinstvom sopstvenog stila, što ga je i usmerilo ka kreiranju ciklusa, među kojima su svakako najznačajniji "Šidanke" (Kupačice), "Proleće u šidskim baštama", "Proleće u dolini Svete Petke" i "Dečiji likovi". Njegova šesta i poslednja, vrlo uspešna izložba priredena na Novom univerzitetu u Beogradu, 1939. godine, na kojoj je izložio 410 slika, svakako je najvažniji događaj vezan za to vreme, a najzastupljeniji motivi su akt (koji je slikao celog života) i novootkrivena čar pejzaža, odnosno "prirode kao majstora skladnih odnosa". Još jedna izložba, komplementarno zamišljena kao prateći program izuzetne postavke "Poslednja decenija", rasvetljava život slikara, koji je još za života stekao priznanje i slavu. Pod nazivom "Sava Šumanovic — lično, porodično, nacionalno" (autora Radovana Sremca, direktora Galerije u Šidu) prikazano je 29 panoa na kojima je preko porodičnih fotografija iz Beograda, Novog Sada, Sremskih Karlovaca, Zagreba, kao i iz Nemačke iz Hanovera, dokumentarne građe i rodoslova, predstavljena šira porodica umetnika. Neki od dokumenata su prvi put prikazani javnosti. Mogućnost sagledavanja i upoznavanja manje poznatih detalja iz života i rada, kao i najbližeg okruženja umetnika, omogućila je slikareva majka Persida, zaveštavši arhivu fondu Galerije "Sava Šumanović", koja je i osnovana u Šidu 1952. godine, zahvaljujući njenoj velikoj želji, plemenitosti i upornosti. Samo deset godina nakon smrti sina jedinca, poklonila je gradu Šidu legat neprocenjive umetničke i materijalne vrednosti.

"Portret devojčice u beloj haljini" iz ciklusa "Dečijih likova", 1939, ulje na platnu.
"Pred podne" iz ciklusa "Šidijanki" (Kupačica), nastale 1936/7—42

On je, prema odredbama ugovora, smešten u porodicnu kuću Šumanovića u kojoj je do tada bio opštinski sud. Umetnički fond Galerije broji 417 dela, od toga 350 slika urađenih tehnikom ulja na platnu i 67 skica u raznim tehnikama (crtež, pastel, akvarel, razblažena tempera). Najveći broj slika pripada poslednjem stvaralačkom (šidskom) i životnom periodu. Manji deo zbirke, ali samo po broju, a ne po značaju, čine slike koje je je umetnik doneo iz Pariza. Nakon smrti Perside Šumanović, u posed Galerije došla su i mnogobrojna dokumenta koja je ona sačuvala.

Među remek-delima su i zimski pejzaži — "Šidska crkva", 1940, ulje na platnu; "Model u ateljeu", 1939, ulje na platnu; omiljena tema — nago žensko telo — "Poluležeći ženski akt na divanu" iz 1934.

Ambijent Galerije, čiji izložbeni kapacitet iznosi 600 m2, pruža mogućnost da u stalnoj postavci bude izložen veliki broj slika. Posetiocima je pružena mogućnost da se u potpunosti upoznaju sa poslednjom, ključnom decenijom stvaralaštva Save Šumanovića. U neposrednoj blizini Galerije, u ulici koja danas nosi njegovo ime, nalazi se spomen-kuca Save Šumanovića. Porodična kuća, pod zaštitom Republickog zavoda za zaštitu spomenika kulture, od 1982. godine otvorena je za posetioce, zahvaljujući otkupu opštine od naslednika. O njenoj važnosti govori i činjenica da je slikar baš tu proveo detinjstvo, ali i poslednje godine života. U njoj je sačuvan porodični nameštaj i atelje u kojem je stvarao remek-dela. Iz ove kuće je odveden 28. avgusta 1942. godine u smrt.

Izvor: Casa Viva - Jelena V. Milić | 02.10.2012. | nekretnine.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #25 poslato: Decembar 26, 2015, 10:51:22 pm »

*

O GALERIJI "SAVA ŠUMANOVIĆ"


"Smatrajući životnu želju svoga sina svojom materinskom i ljudskom obavezom, ostvarujem je danas kao naš zajednički cilj poklanjajući Savino životno delo rodnom mestu koje je ovekovečio kroz svoju ljubav, učinio poznatim i slavnim svojim slikama. Posle nesrećne i nagle smrti moga sina kao amanet sam zadržala toliko puta ponovljenu želju da njegova umetnost nađe mesto i bude sačuvana u našem rodnom kraju. Ispunjavajući taj amanet, uverena sam u duboko razumevanje i ljubav kojom će biti prihvaćen kako od građana Šida, tako i od budućih naraštaja."

Ovo su reči Perside Šumanović kojima započinje tekst darovnog ugovora na temelju kog je 1952. godine osnovana Galerija slika "Sava Šumanović" u Šidu.

Zahvaljujući njenoj velikoj želji, plemenitosti i upornosti, deset godina nakon smrti sina jedinca, poklonila je gradu Šidu legat neprocenjive umetničke i materijalne vrednosti. Prema odredbama ugovora, legat je smešten u porodičnu kuću Šumanovića u kojoj je do tada bio Opštinski sud.

Umetnički fond Galerije u Šidu broji 417 dela, od toga 350 slika urađenih tehnikom ulja na platnu i 67 skica u raznim tehnikama (crtež, pastel, akvarel, razblažena tempera).

Najveći broj slika pripada poslednjem stvaralačkom periodu (šidskom), naslikane su u Šidu tokom poslednje decenije slikarevog života.

Manji deo zbirke, ali samo po broju, a ne po značaju čine slike koje je je umetnik doneo iz Pariza.

Nakon smrti Perside Šumanović, u posed Galerije došla su i mnogobrojna dokumenta koja je ona sačuvala, a od velikog su značaja za proučavanje umetnikove ličnosti i dela.

Izložbeni prostor galerije iznosi 600 m² što pruža mogućnost da u stalnoj postavci bude izložen veliki broj slika.

Posetiocima galerije pružena je mogućnost da se upotpunosti upoznaju sa poslednjom decenijom stvaralaštva Save Šumanovića.

U neposrednoj blizini Galerije, u ulici koja danas nosi njegovo ime nalazi se Spomen kuća Save Šumanovića. Porodičnu kuću, koja je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture, opština je otkupila od naslednika i od 1982. godine je otvorena za posetioce. U ovoj kući slikar je proveo detinjstvo i poslednje godine života. U njoj je sačuvan porodični nameštaj i atelje u kom je stvarao remek dela. Iz ove kuće je odveden 28. avgusta 1942. godine.  Galerija slika "Sava Šumanović" Šid

*

"U Stalnoj postavci u delimično izmenjenoj koncepciji izloženo je 100 dela. ... Tamo gde prostor dozvoljava, diskretno su formirane manje celine koje sugerišu namere i interesovanje umetnika. Dve dominantne teme, pejzaž i akt pred očima posetilaca prolaze kroz transformacije. Smenjuju se godišnja doba, predeli okupani suncem, i nage žene, crnke iz Pariza i jedna plavuša iz Šida.
Slike nastale u Parizu 1929. godine izložene su u prvoj prostoriji zajedno sa kopijom stuba iz pariske kafane Kupola, koji je oslikao Sava Šumanović. U istom prostoru izložena je i najstarija slika ove postavke, svakako jedna od najznačajnijih u zbirci, skica za Pijani brod, ulje na kartonu iz 1927. godine. ...
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #26 poslato: April 17, 2016, 01:06:55 am »

*

U ŠIDU OBELEŽAVANJE 120 GODINA OD ROĐENJA SAVE ŠUMANOVIĆA


Galerija slika "Sava Šumanović" u Šidu obeležiće 22. januara prigodnim programom 120 godina od rođenja velikog umetnika.

Pored promovisanja nove stalne postavke u delimično izmenjenom prostoru, planirano je da se ta svečana prilika iskoristi da se galerija zahvali svim prijateljima kuće, institucijama, ustanovama i pojedincima koji su u prethodnom periodu pomogli i podržali njene programe.

Sava Šumanović (1896—1942) jedan je od najznačajnijih slikara 20. veka.

Rođen u Vinkovcima, kada je imao četiri godine preselio se sa porodicom u Šid, gimnaziju je pohađao u Zemunu, a Višu školu za umjetnost i obrt završio je 1918. u Zagrebu sa najboljim ocenama kada je počeo i javno da izlaže svoja dela.

U svojim ranim delima, Šumanović je insistirao na atmosferi i spretno koristio bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavio se ilustracijom, grafikom i scenografijom.

Godine 1920. otišao je u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma, a družio se sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem i Maksom Žakobom.

Uticaji kubizma su vidljivi u toj, ali i u kasnijim fazama slikarevog rada, pa Šumanovićeva dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva.

Sava Šumanović je 1927. godine naslikao "Doručak na travi", koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj.

Nešto kasnije je za sedam dana i noći naslikao delo "Pijana lađa", reakcije kritičara su bile podeljene, a Šumanović je, iscrpljen radom, teško podneo one negativne.

Vratio se u Šid 1928. godine, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika i tamo je slikao sremske pejzaže.

Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su pozitivno ocenili, a novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz.

Tamo je uradio značajne slike: "Luksemburški park", "Crveni ćilim", "Most na Seni".

Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama i lirskom atmosferom.

Po povratku u Šid, 1930. godine, slika lokalne pejzaže i aktove, tri godine je radio na ciklusu "Šiđanke", a kasnije i na ciklusu "Beračice".

Za vreme Drugog svetskog rata, Šid je ušao u sastav Nezavisne Države Hrvatske, ćirilica je bila zabranjeno pismo, pa se Šumanović iz protesta nije potpisivao već samo označavao godinu nastanka slike.

Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine, Šumanovića su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko šest sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su posle mučenja streljani.

Najveći broj njegovih dela se čuva u Galeriji slika "Sava Šumanović" u Šidu — više od 400 dela, od kojih je 350 ulja na platnu. (Tanjug)

Tekst objavljen u "Politici", 18.01.2016.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: