Milena Pavlović Barili (1909—1945)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Milena Pavlović Barili (1909—1945)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milena Pavlović Barili (1909—1945)  (Pročitano 36748 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« poslato: Avgust 21, 2012, 07:39:30 pm »

*




MILENA PAVLOVIĆ BARILI
(Požarevac, 05.11.1909 — Njujork, 06.03.1945)

Milena Pavlović Barilli, slikarka i pesnikinja, rođena je u Požarevcu. 5. novembra 1909. godine kao jedino dete požarevačke učiteljice i pijanistikinje, školovane na Konzervatorijumu u Minhenu, Danice Pavlović i poznatog italijanskog kompozitora, muzikologa i pesnika Bruna Barilija, koji je zbog braka sa Danicom primio pravoslavlje.

Školovala se u Beogradu, u umetničkoj školi, a 1926. nastavila školovanje u Minhenu, na Knirr Schule i Akademie der Bildenden Kunste, do 1928. I Knirova i Likovna akdemija u Minhenu bile su poznate kao veoma dobre, ali konzervativne škole, koje su negovale pre svega perfekcionizam slikarskog zanata i tradicionalan pristup umetnosti.

Da zadovolji svoju veliku radoznalost i potrebu otvorenog duha za novim izvorima iskustava, oslanjajući se na tu snažnu unutrašnju slikarsku potrebu, senzibilnost i ličnu snagu, Milena odlazi u Španiju, odakle potče serija slika sa temama iz španske svakodnevice, dramatične i strastvene. Slikarsko usavršavanje i umetničku karijeru zatim nastavlja u drugim evropskim prestonicama, prvo u Londonu, zatim, tokom više boravka Parizu i Rimu, gde održava samostalne izložbe družeći se sa istaknutim, avangardnim umetničkim ličnostima, slikarima, pesnicima, kritičarima. Istovremeno, izlagala je na grupnim izložbama u Beogradu i Požarevcu, zajedno sa našim umetnicima. Samostalno je izlagala u Beogradu i Požarevcu 1928. i 1929. u Parizu 1932. i 1938, u Rimu 1932. i 1937, Firenci 1933, u Njujorku 1940. i 1943, u Vašingtonu 1944.

Stilski razvoj Milene Pavlović Barili ima više faza. Prva faza je školovanje, gde se uočava prefinjenost senzibiliteta, talenat, interesovanje za realnost u slici, ali već povezano sa simbolikom i dekorativnošću secesije, najčešće u modnom dizajnu. Koristi pastel koji još više ističe blage prelaze i mekoću izraza. Druga faza je okvirno od 1932. do 1936. linerani period, od kada se prepoznaju snažne vizije i razvijen simbolčki sistem, rađen i dalje laganim, ovlašnim, ali sigurnim potezima. Treća faza — Ikonografija se naglo razvija, unoseći enigmatske kompozicije sa alegorijskim likovima, kombinujući slikarstvo memorije (kao metafizičko slikarstvo De Kirika i Alberta Savinija) sa antičkim arhitektonskim elementima, renesansnim mizanscenom i kostimima, povezanim sa savremenim likovima, gde često ugrađuje i sopstveni lik, povezujući ono što je prolazno i efemerno sa trajnim i večnim. Njeno delo najvećoj crpi iz iracionalnog, sna i velikih majstora istorije umetnosti i drugog talasa nadrealizma. Ipak, nije se oslanjala na destruktivno u nadrealizmu, već sa metafizičkim odnosom prema stvarnosti, tražeći nezavisnost, odvojenost od realnog sveta, stvarajući sopstveni svet, ispunjen sistemom trajnih vrednosti, stvarajući na taj način svoju ličnu mitologiju. Četvrta, američka faza naglašeno je nostalgična, sa portretima ličnosti iz visokog društva, kao i serijom posvećenom religioznoj simbolici, te komercijalnim modnim dizajnom, kojim je dala doprinos njujorškoj modnoj sceni, saradjujući sa vodećim modnim časopisima i časopisima za enterijer, Vogue, Harper's Bazaar, Town and Country, Glamour, Charm.

Milena Pavlović Barili bila je u našoj sredini nepoznata do sredine 20. veka kada Miodrag Protić, pripremajuci fundus za budući MSU u Beogradu otkupljuje više slika od Milenine majke u Požarevcu, gde se skoro istovremeno radi na osnivanju memorijalne galerije. Protić piše nadahnute eseje o Mileninom stvaralaštvu, te njeno slikarstvo analizira i Lazar Trifunovć, tada direktor Narodnog muzeja u Beogradu, a zatim i slavni profesor moderne istorije umetnosti.

Milena je bila odličan portretista, te je često slikala svog oca, Bruna Barilija, kao i majku Danicu. Izuzetno je sugestivna psihološka produbljenost likova, očev nemirni duh i zanesenost kompozitora, kao i majčina senzibilinost, prefinjenost i posvećenost. Takođe, slikala je u ranom periodu i portrete filmskih gulamaca, npr. Rudolfa Valentina, oduševljena izražajnim mogućnostima koje nosi novi, filmski medij. Naslikala je portret Gonzalesa, kubanskog pijaniste koji je bio ljubav njenog života, te kasnije i portret supruga, američkog oficira, Goselina. Značajan je i portret pesnika Siba Miličića, koji je bio jedan od Mileninih mecena, te je za pare od male slike Kompozicija, koju je njemu prodala, kupila kartu za Njujork, i otputovala septembra 1939. uoči Drugog svetskog rata, koji ju je sprečio da se vrati u Pariz i u Požarevac.

Godine 1943. udala se za Roberta Tomasa Astor Goselina iz Čikaga, koji iz drugog braka ima kći, Milenu. Gospođa Malori bila je Milenina prijateljica i mecena u Njujorku, ali i darodavac više Mileninih slika za memorijalnu galeriju u Požarevcu, gde je lično doputovala tokom '60-ih. Žan Kasu, slavni francuski književnik i levičar, sa kojim se Milena družila u Parizu takođe je dolazio u Požarevac, da poseti Mileninu galeriju, kada je bio u zvaničnoj poseti Jugoslaviji. Milenini rođaci Barilli iz Parme, aristokratske porodica levičarskog opredeljnja, često su i rado posećivali Požarevac tokom '60-ih.

Osim bavljenja slikarstvom i kasnije, komercijalnim modnim dizajnom, Milena je radila i rane modne ilustracije, nacrte za pozorišne kostime i za modne kreacije haljina, koje su nastale tokom školovanja i Minhenu, te nisu imale komercijalni karakter. Međutim, one već odišu njenim duhom, svedenom stilizacijom i linearnošću secesije, ličnom i umetničkom prefinjenošću i gracioznaošću, osećajem za boju i fluidnu formu, kao i posebnim interesom za predstavljanje pokreta.

Tokom celog života bavila se i pesništvom, te je objavljivala poeziju na francuskom i italijanskom u Italiji (od 1934—1936), gde je dobijala veoma afirmativne kritike. Ikonografija pesama koincidira sa ikonografijom slika, nesvakidašnje vizije, snoviđenja, večna nostalgija i razapinjuća čežnja lutalice, modernog nomada. Neodređenost pesničke slike, između jave i sna, zasnovana je na pokretu muzičke strukture. Od šapata i strepnje preko neizvesnosti do strasti, u "dijalogu između penika i sveta".

Umrla je u Njujorku 6. marta 1945, od kompleksnih posledica, pada sa konja, najverovatnije od srčanog udara, kao tragični ishod krhkog zdravlja i nezaustavljivo nemirnog duha.

Njena urna, sahranjena je na Nekatoličkom groblju u Rimu, gde su sahranjeni i njeni roditelji, Danica Pavlović i Bruno Barili.


Iz teksta Jelice Sretenović za katalog izložbe u Galeriji SANU, 2009.
Autor fotografije nepoznat

više o Mileni Pavlović Berilli » » » Srpski pesnici XX i XXI veka
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Avgust 21, 2012, 08:00:11 pm »

*






MILENA PAVLOVIĆ BARILI

...U monografiji Žene u srpskom slikarstvu piše da je Danica Pavlović "u detinjstvu odlučujuće uticala na Milenino vaspitanje", ali da je i kasnije, "kada je otvorena Memorijalna galerija Milena Pavlović-Barili u Požarevcu, doprinela stvaranju njenog, pomalo bajkolikog lika čuda od deteta, uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa poznatim ličnostima, srećno se udala za jednog Amerikanca i umrla od posledica pada s konja". U poodmaklim godinama, često puna gorčine, Danica Pavlović je svojim sećanjima, u sačuvanim i još više onim uništenim pismima stvorila o svojoj ćerki, ali i o sebi, sliku kakvu je želela. O specifičnom slikarkinom odnosu sa majkom svedoči i jedno od pisama nepoznatog datuma: " ...Da znaš samo koliko mi je potrebno da me jednog dana razumeš i da mi kažeš: 'Sine, je l' si umorna, odmori se malo, jer si sve uradila što si umela i mogla.' Čini mi se, kad bih jedanput u životu to od tebe čula više nikad ne bih imala nesanicu. Više nikad me zora ni sunce ne bi zatekli budnu i prenapregnutu od misli i briga i strahovanja u krevetu. I ne bih se uvek luda i kriva osećala. Ja drugima ne dozvoljavam da mi kažu ni da sam luda ni da grešim, jer znam i vidim da niko od njih ne bi mogao moju ravnotežu da izdrži. Ja sam ovde sasvim smrvljena. Znam kako nana kaže: 'Iz ove se kože nema kud', pa se i ja koprcam, pa ne umem ćud da promenim."

UMETNOST BEZ ZADRŠKE Milena se u svemu što je radila predavala svim bićem. Njeno slikarstvo ispunjeno je neobičnim događajima, susretima, odlascima, lutanjima i rastancima, tugama, pritajenim traumama i nostalgičnim sećanjima. Gotovo sve njene nadrealno-magične kompozicije imale su u sebi romantičarsko značenje, velovi, odnosno draperije, simbolično označavaju deobe i razdvajanja, ali i spajanja i povezivanja realnosti i mašte, svetla i tame, dobra i zla, intime, meditativnog i onog senzualnog. Slikajući lampe i sveće unosila je svetlost mudrosti i prosvetljenja u ambijente u kojima je vladao mrak. Njene maske skrivale su i štitile identitet lika, leptiri pričali o kratkotrajnosti života, a slomljeni stubovi i isečene ruke ili noge govorili o željama i čežnjama. Naslikane povijene katarke brodova nagovestile su ratne lomove koji su je zauvek odvojili od otadžbine.

DVE DOMOVINE Milena je slikarstvo studirala u Beogradu i Minhenu. Prvu izložbu priredila je u Beogradu, a zatim su usledile njene izložbe u Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu, Njujorku. Višestruko talentovana, Milena je pisala i stihove koje je prvi put objavila 1934. u italijanskom listu Kvadrino. Uvek je lebdela između svoje dve domovine - Srbije i Italije, pa ne čudi njen veliki nagon da ode u treću zemlju, Ameriku i tu od 1939. godine pronađe svoj mir. Iz njenih pisama se vidi da je taj odlazak značio odrastanje, a u simboličkom smislu i oslobađanje od roditelja koji su bili previše snažne ličnosti. Iz Njujorka roditeljima sve ređe piše a više se posvećuje sebi.

BEG U AMERIKU Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Tamo je slikala, izlagala i, što je bitnije za taj njen period, bavila se ilustracijom, dizajnom, kostimom, scenografijom. U jednom pismu nastalom čim je brod pristao u Njujork, u avgustu 1939, Milena majci piše: " ...Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci, i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično..." Iako većina teoretičara smatra da se Milena zbog materijalne sigurnosti prisilno angažovala u primenjenoj umetnosti, pre je sledila put kojim su pre nje krenuli svetski poznati pisci, slikari i umetnici koji su radili za novine. Milenine modne ilustracije objavljivane u Vogu tokom 1940. i 1941. odlikuju se lakoćom linija i kolorističkom prozračnošću akvarela. Milena je crtala dame u jednostavnim haljinama sa spuštenim strukom ili dekolteom nepravilnog oblika koji obnažuje ramena ili leđa, ukrašene perlama, cvetovima, ogrlicama, minđušama, tijarama, broševima, lepezama, šalovima. Slikarka je svetske žene crtala po uzoru na sebe.

REKLAMA ZA VOG Za Milenu su govorili da je graciozna i lepša od svojih slika. Videla je vlastiti lik, stasitost, uzvišenu ženstvenu lepotu, posebno u ciklusu njenih predivnih reklamnih kreacija za velike modne magazine, poznate parfeme i firme: Vog, Tekstron vog, Harpers bazar, magazin Herst, Taun end kantri. Zračila je harizmatičnom lepotom i lako osvajala visoke aristokratske krugove. U privatnom životu bila je krhkog zdravlja i zamišljena nad večitim temama života i smrti. Mnogi su govorili da je slikarka lepša i ljupkija od svojih modela i da bi, kada je ulazila u neku prostoriju prepunu bogatih žena, sve oči bile uprte u nju. Iako u jednostavnoj haljini, bez nakita i u šeširiću koji je sama napravila, Milena je očaravala svojom pojavom.
 
TIHI ODLAZAK Milena Pavlović-Barili umrla je 6. marta 1945. godine u svojoj 36. godini u Njujorku. Po jednima, za umetnicu su bile kobne posledice nezgodnog pada s konja a po drugima srčani udar...


Autor: Zorica Marković, 10.12.2007.
Deo teksta preuzet sa: Stil magazin
Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Avgust 21, 2012, 08:00:19 pm »

*

MILENA PAVLOVIĆ BARILI (1909—1945)


Srbija nije izuzetak: pozicija i uloga žene u društvu predmet je modernog interesovanja, mnogih istraživanja i novih tumačenja. Napisano je mnogo studija i celih knjiga o retorici modernizma kao apogeja muške produktivnosti, industrializacije i nauke gde se tek budi mesto žene, i o svim onim promenama koje su se desile, najpre krajem 18, potom u 19, a posebno u 20. veku u odnosu na raniju dominantnu mušku poziciju uopšte, sa posebni naglaskom na kreativnost. I u tom pogledu zna se da Srbija i Jugoslavija dele sudbinu cele evropske razvojne situacije: za rodonačelnicu srpske umetnosti i jednog od najreprezentaivnijih predstavnika klasicizma vezuje se ime Katarine Ivanović, rođene u mađarskom gradu Szekesfehervar-u 1817, koja je u isiti mah bila i među prvim ženama-članicama Srpskog učenog društva, sadašnje Srpske akademije nauka i umetnosti. Kad je ona umrla 1882. godine, velika umetnica Nadežda Petrović nema ni deset godina (rođena je u Čačku 1873, umrla je od tifusa 1915. u  valjevskoj Prvoj rezervnoj bolnici gde je radila kao bolničarka). Ona je predvodnica moderne epohe, i to podjednako u smislu velikih likovnih novina koje spajaju — po prvi put u srpskoj umetnosti — ekspresionističke i fovističke vrednosti na samom početku 20. veka, i u smislu promenjenog, ravnopravnog, ili tačnije ravnopravnijeg mesta žene za šta se ona usrdno borila svojom velikom angažovanošću na društvenom planu.

Za razliku od ideja Nadežde Petrović, cela generacija mlada umetnica prvih decenija 20. veka — slikarstvo im je još uvek bilo bliže od skulpture — u koje uglavnom spadaju i Natalija Cvetković, Ana Marinković, Vidosava Kovačević, Anđelija Lazarević, Beta Vukanović i druge, obeležila je na drugi način umetnost Srbije. Njihovo pitomo, rafinirano, kultivisano slikarstvo bilo je različito od Nadeždinih prodora: bilo je ono pravi most između sačuvane tradicije klasičnih likovnih postulata, i zakasnelih, ali značajnih  postavki plenerizma i impresionizma koje su se u srpskoj umetnosti lagano radjale i realizovale od kraja 19, a naročito s početkom 20. veka.

Pokolenje umetnica koja sledi obeležava još autonomniji, autentičniji i samosvojniji izraz. Paradigmatično ime Zore Petrović (1894—1962) najjednostavnije se paralelno stavlja uz umetnički stav i ličnost Nadežde Petrović (čak i prezime, igrom slučaja, je isto). Zorino žestoko, moćno i hrabro ekspresivno i nesentimentalno slikarstvo često su, kao i Nadeždino, rado poredili sa muškim načinom izražavanja, uzimajući to kao negativnu konotaciju jer ne odgovara ženskom izrazu! Bio je to pravi prodor u onaj modernizam koji govori o ličnom iskustvu a ne o naučenom stavu. Postepeno, širi se broj slikarki koje učestvuju u obogaćivanju likovnog života svoje sredine u celini, učestvovanjem u izlagačkoj politici, značajem koji im pridaje kritika, načinom na koji ih prihvata publika i pripadnošću umetničkim grupama koje su obeležavale likovni život Srbije i Jugoslavije u periodu između dva rata. Ako bi se izuzelo temperamentno slikarstvo Zore Petrović, međutim, generacija od nje nešto mlađih umetnica (Liza Križanić, Vera Čohadžić, Danica  Antić, Leposava Bela Pavlović, nešto kasnije Ljubica Cuca Sokić) obeležila je na poseban način stvaralaštvo svoga vremena. Ponovo smo u prilici da konstatujemo da se amalgamišu prodori modernizma sa željom za očuvanjem one oplemenjene tradicije, koja bi se aktuelnim jezikom mogla nazivati ženskim pismom još uvek patrijarhalnih nazora.

Na sasvim izdvojenom mestu, izvan i iznad ovih glavnih razvojnih tokova jugoslovenskog slikarstva, koji govore o logici jednog vremena i koji su ukalupljeni u stereotip evropske umetnosti  tridesetih godina, posebno Pariske škole, susrećemo se sa životom i stvaralaštvom Milene Pavlović Barilli. Njena umetnost je, kao i njen život, govore o odsustvu svakog stereotipa ali pri tom o zloduhu sudbine koja je često pratila umetnice modernizma. U detinjstvu je živela u Rimu, Nici, Bergamu, Lincu, Gracu; školovana je najpre u Umetničkoj školi u Beogradu kod profesora Bete Vukanovic, Ljube Ivanovića i Dragog Stojanovića, a zatim kod najuglednijih pedagoga na čuvenoj minhenskoj Akademiji (Habermann i Knirr), bila prijatelj sa Franz-om von Stuck-om,  da bi zatim nastavila svoja životna kretanja, lutanja i traganja između Srbije — Požarevca i Beograda gde s uspehom izlaže, i Španije — Barcelone, Sevilje, Kordobe, Granade, Madrida i Malage, pa potom Londona i Pariza. Želela je da svoj život veže za rodnu sredinu i prenese svoja znanja, iskustva i veliku ljubav koju je gajila prema njoj. I kao u nekoj bajci sa lošim krajem, ona je tražila — bez uspeha — samo skroman posao nastavnika crtanja u mestu svog rođenja Požarevcu, ali i u malim makedonskim gradovima kao što su Štip, Tetovo i Veles. Razočarana zbog tog neuspeha, odlučila je da ponovo bude građanka Evrope, a kada joj je i Evropa postala tesna, pred sam početak Drugog svetskog rata — otputovala je za Njujork. Rat ju je sprečio da se vrati, tako da je postala i građanka Sjedinjenih Američkih Država.

Ostalo je još dosta nerasvetljenih tačaka iz njenog života — dovoljno da još uvek pobuđuju interesovanja i maštu, pomažući u stvaranju novih knjiga, dokumentarnih, esejističkih i romanesknih, kao što je svakako ostalo još neotkrivenih slika i crteža, razvejanih po putanjama njenih lutanja Evropom i Amerikom. Možda se to može da odnosi i na njene pesme pisane na španskom, italijanskom i francuskom jeziku, koje su sačuvane, prevedene i objavljene, i koje nas približavaju njenoj skrivenoj intimi, njenom sentimentalnom stanju, traumama i dilemama, mislima i simbolici koju čitamo sa njenih likovnih realizacija. Iako u prvom čitanju te pesme ostavljaju utisak lepršavosti i ležernosti, one su, kao i njeno slikarstvo, satkane od enigmi, simbola, metafora. I na isti način one govore o intimi, pretaču san i maštu u javu i javu u snoviđenja.

Slikarstvo Milene Pavlović-Barilli prolazilo je kroz nekoliko faza u kojima nema jasnih i naglih rezova, ali ima bitnih razlika. U tom smislu je već prihvaćena klasifikacija Miodraga B. Protića, najvećeg stručnjaka za Milenino slikarstvo koji predlaže da se period tokom tri godine njenog najranijeg stvaranja nazove akademizmom (između 1922. i 1931), da bi nakon studiranja u Beogradu i Minhenu (između 1922. i 1928) došlo do sinteze akademizma i secesije  (do 1930), posle čega počinje da se razvija  postnadrealizam, koji traje do njene prerane smrti 1945. godine. Njen postnadrealizam se, prema Protiću, može podeliti u tri faze: između 1932. i 1936. godine, kada Milena boravi u Parizu i Rimu, njen magični relacionizam je imao linearne karakteristike, koje se nastavljaju na tzv. renesansni period između 1936. i 1939. godine, tokom boravka u Firenci, Veneciji i Parizu. Najzad, poslednji period njenog života i rada u Njujorku obeležen je magičkim verizmom.  

Celokupno Milenino stvaralaštvo, njene slike, kao i njene pesme, je autobiografsko, uspunjeno osećanjem usamljenosti i izvesne otuđenosti, možda zastrašenosti i lične podeljenosti. Ona je svesna da je okružuje preteći svet koji u njoj izaziva anksioznost, nesigurnost i neiskazani ali sveprisutni strah od prolaznosti, od nepoznanica života, od zla i tame koje nije mogla da izbegne u teškim vremenima sa kojima je bila suočena.

Sasvim je razumljivo što se u njenim ranim ostvarenjima sreće parafraza realnog sveta, interes za slikanje ljudi i predela iz sopstvene okoline, zatim dekorativne skice sa secesionističkim ornamentom, koje govore o vladajućem ukusu prvih decenija veka. Često radi i portrete ličnosti iz svoje okoline ili poznate glumce izvanrednim pastelima, tom osetljivom i vrlo zahtevnom tehnikom koja omogućuje punoću izraza i plemenitost fakture kojoj je ona težila. Tek od 1932. godine počinje prepoznatljiv i za nju karakterističan postupak poetskog vezivanja raščlanjenih elemenata, najčešće uzetih iz sveta antike. Ona ih  vezuje u nove nizove, po principu slobodnih asocijacija u kojima se može čitati simboličko značenje. Ili se, možda, to značenje podrazumeva zahvaljujući pitorersknim, realnim motivima iz sopstvenog života a u skladu sa njenim poetskim iskazima koje čitamo i u njenim pesmama i pismima. Ceo taj ambijent njenog života, okruženja, stvaralaštva možemo da uklopimo u duh i vreme postnadrealističkog zračenja tridesetih godina XX veka. Za razliku od izvornog nadrelizma prethodne decenije, koji je imao jaku angažovanost, bilo političku, erotsku, psihološku ili jednostavno drušvenu poruku, koji se hranio radikalnim eksperimentima, novim teorijama i bezgraničnim osvajanjem prostora umetnosti, medija i života uopšte, tridesete godine donose smiraj sa poetskim i značenjskim pomakom. U njemu se naglašava smisao i uticaj podsvesti, sada već priznate psihoanalitičke kategorije koja je umetnosti nudila bezmerna područja istraživanja. Otuda  stare kolone, torza, krila, draperije, statue, nataloženi u memorijama arhetipske svesti i arhajskih kultura, za koje je Milena osećala da im i sama pripada, svi suprotstavljeni  modernom vremenu u kojem ona živi. Time umetnica daje dimenziju prolaznosti onome što večno traje. I obrnuto, ovekovečuje osećaj prolaznosti sopstvenog — i svakog ljudskog — bića. Na mnogim njenim delima iz tog perioda, u alogičnim odnosima predmeta, radjaju se fantastični prizori: ruše se stubovi, kidaju se niti života, vraća se prvobitni haos. Osećaj nesigurnosti i nemira je očevidan.

Ona slika likove iz svoje okoline, često udvojene, a kako se uglavnom radi o ponovljenom sopstvenom liku, krupnih crnih očiju sa širokim veđama, izduženog nosa i lepo izvajanih ustiju, prepoznajemo značenje alter ega, igre svetla i tame, otkrivanja i skrivanja. I pogleda gotovo uvek uprtog mirno ali ljubopitljivo u posmatrača. Vrlo je mnogo predstava dečjeg lika koji simbolizuje nevinost, čistotu, čednost, biće iz stanja koje prethodi grehu i spoznaji i koji se idealno uklapa u androgine figure kojima Milena uzdiže težnju ka savršenstvu, ka sjedinjavanju sa božanskim. Jednom reči — ka apsolutu.

Nakon 1936. godine njen crtež se gubi, plošnost ustupa mesto voluminoznosti i punoći oblika, postaje očevidan uticaj ranorenesansnih majstora kojima se divila i čijim se delima nadahnjivala po muzejima, zbirkama i crkvama Firence, Rima, Venecije, u Pradu, Luvru, londonskoj Nacionalnoj galeriji ili minhenskoj Staroj pinakoteci. Kao po shemi koju je lansirao Breton da se umetničko delo gradi automatskim beleženjem podsvesnih impulsa, njene slike sve više dobijaju obeležja intimnog, čak autobiografskog iskaza punog melanholije, pritajenog straha od kratkovečnosti i zle sudbine, koja će je odista i zadesiti.

Pod određenim i jasnim uticajem firentinske rane renesanse, posebno Fra Angelico-a, Botticelli-a i drugih, razvija se arhitetonski prostor kao subjektivna priča, kao dubinska ispovest, nežnost i čednost. Njena fabula, to je njena intima.

Atmosfera njenih slika je ispunjena romantičarskim raspoloženjem u kojima se jedan lik, upravo njen, transformiše u različito projektovane osobe, sa različitim atributima kao nosiocima bogatih simboličkih značenja. Tako se na njenim slikama mogu čitati otkrića mudrosti, meditacije i života kroz čest prikaz lampe, ili čin predavanja, žrtvovanja i ljubavi kroz prikaz plamena i žižka, kao i znak zaštite, vlasti  i snage kroz prisustvo ruke, ruke stvaraoca koji prenosi energiju. Još je evidentnije često odsustvo ruke, čime se evocira kastracija, nemoć, neispunjena želja... Bez ruke ljudi postaju statue, daleki odblesci života; samo padaju u istoriju koja ih čuva od zaborava. Let, kao suprotstavljanje zemaljskim silama, telesnoj težini, kao izraz čežnje ka eteričnom i nadljudskom, veza duše i tela, zemlje i neba, kratkotrajnosti života i duhovne lakoće — jedan je od stalnih njenih motiva kroz prikaze leptirova, ptica i krila. Kao kontrapunkt, njene slike su pune i naizgled drukčijih motiva (plotovi, ograde, prepreke, zidovi), ali ona njima upravo metaforično govori o istim težnjama, o zatvorenosti, o zaštiti, o težnji ka sigurnosti. Istovremeno na putu smo čitanja da se radi i o deobi, odvajanju i razdvajanju, skrivanju i otkrivanju, pravljenju razlike između unutrašnjeg i spoljašnjeg: ponovo prepoznajemo autobiografski iskaz u simboličnoj predstavi maske i vela koje ona često stavlja na glave svojih naslikanih ličnosti.  Tuga, nostalgija, blagost, naracija, poetičnost — sve su to atributi njenog slikarstva.

Poštujući  klasičan likovni postupak, koji je u to vreme, tridesetih godina, bio uglavnom u celoj Evropi refleks smirenja nakon velikih eksperimentacija dvadesetih godina, Milena naglašava svoj crtež, prozirnost ekrana na kojem se dešavaju scene njenih prizora i prividno postavlja klasičnu kompozicionu shemu. Crtež je najpre oštar, kao da je  rađen perom. Umetnica njime uokviruje plošne delove, blago osenčene akvarelski prozračnim i lirskim nijansama. Na slikama i crtežima uočljiv je uticaj metafizičnosti Giorgio-a De Chirico-a, sa kojim se, kao i sa njegovim bratom Alberto-m Savinio-m, ona družila u Parizu, sa kojim je izlagala, uz De Pisis-a, Kubin-a, Zadkin-a i Tereškovič-a. Za De Chirico-a i njegovo delo vezuju ih isti pojmovi sugestije zaustavljenog trajanja, zaleđenog vremena, magičkog i nadrealnog, pretakanje zbilje i snoviđenja, realnog i utopijskog, prošlog i sadašnjeg, intelektualnog i emotivnog. Možda i srodno osećanje podeljenosti sveta — rođeni su i ona i on na Balkanu koji se teško prepoznaje i vrednuje u damarima velikih metropola Zapada koje u suštini oboje prihvatili i kojima oboje pripadaju.

Taj evropski umetnički krug metafizičnosti, intimiziranog i romantizovanog  postnadrealističkog diskursa njoj je najbliži: vezuje ih srodno osećanje potrebe da se pobegne u svoj zatvoreni svet od modernog agresivnog života koji je slojevito i nemilosrdno započinjao da iskazuje, ili potvrđuje na još strašniji način nego ranije, svoje antihumanističko načelo. Podsetimo se: dvadesete godine se završavaju, a tridesete počinju velikom ekonomskom krizom; fašizam i nacizam su u usponu; španski građanski rat će uskoro okupiti internacionalne snage na obe suprotstavljene strane... Umetnici su ili u prvim krugovima odbrane svojih modernističkih postavki i kroz čistu umetnost smatraju da se mogu suprotstaviti pošastima predosećanih razaranja, ili kroz umetnost pronalaze puteve socijalne i političke angažovanosti. Međutim, glavni tokovi umetnosti cele Evrope, pa i Jugoslavije, smiruju strasti, zapostavljaju intelektualizam i eksperimentacije avangardi prethodne decenije. Oni traže svoje mesto u tom prividno smirenom i blaženom, a u suštini već uskovitlanom svetu, kroz svoje slike intimne ikonografije, porodične idile, skromnih ambicija, utišane čulnosti, naglašene pitoresknosti. Takvu bi generalnu sliku dali saloni i velike izložbe, galerije i muzeji moderne umetnosti, kritike, katalozi i knjige tridesetih godina.

Milena Pavlović Barilli živi izmedju Pariza i Rima, izlaže u Firenci i Londonu, boravi u Veneciji; bliska je Jean-u Cassou-u, koji piše predgovor za njenu parisku izložbu 1932, André Lhote-u, Paul-u Valéry-u; izlaže u najprestižnijim galerijama i salonima: Jeune Europe, Quatre Chemins, Billiet, Pittoresque, Galleria del Milione, Galleria della Cometa, na rimskom Quadriennale-u, pariskom Salon des Tuileries, na izložbi grupe Nouvelle Génération sa kojom učestvuje u manifestu Rupture (Raskid) zalažući se za umetnost koja odgovara novom vremenu i novim pokolenjima, a to znači što dalje od impresionizma koji stalno pronalazi modalitete svoga preživljavanja, a što bliže nadrealizmu, ceneći pri tome i istorijsku ulogu kubizma. U krugu je Novih snaga kojima se umetnici iskazuju kao borci za povratak redu. Ređaju se napisi o Mileni u štampi, čak i u najboljim stručnim časopisima kao što je Beaux-Arts; njene fotografije su merilo mondenskih evropskih krugova. Ona uživa status neke vrste modernističke "ikone" a pri tome vodi veliku umetničku i intimnu bitku da pronađe sebe i svoje mesto pod krovom sveta. Prezime oca Bruno-a Barilli-a — uglednog pesnika, kritičara, kompozitora, autora zapaženih knjiga, zanimljive ličnosti evropske boemije — Mileni je svakako pomagalo. A možda još više ljudima njenog okruženja — ne bi li je ipak lakše prepoznali i smestili u tim galimatijasima umetničkih vreva i njene lične ambivalentne sudbinske podeljenosti između patrijarhalne srpske provincije i ekstremnih likovnih traganja metropola Evrope.

Povremeno dolazi u Srbiju da poseti majku sa kojom je u intenzivnoj prepisci i dragu rodbinu, ali posle prve samostalne izložbe u beogradskom Novinarskom klubu decembra meseca 1928. godine sa preko sto radova (u svom rodnom Požarevcu je izlagala u Kristinoj kući, današnjem Narodnom muzeju sledeće, 1929. godine) i nakon grupnog izlaganja na Prolećnim i Jesenjim izložbama jugoslovenskih odnosno beogradskih umetnika (1928. i 1929) u Beogradu, kao i na izložbama grupe Lada (1930. i 1932) — Milena više ne deli likovni život ovdašnje sredine. Ona nema prilike da svojim delima ostavlja trag na našu umetnost. O njoj se više čuje, priča, povremeno piše u jugoslovenskim glasilima, prate se njeni evropski uspesi, ali sve ređe i ređe, tako da su njenu iznenadnu smrt (umrla je od srca, kao posledice pada s konja) u Njujorku marta 1945. godine zabeležile samo američka i italijanska štampa. Život je pisao tragičnu sudbinu: njen muž Robert Thomas Astor Goslan preneo je njene posmrtne ostatke u Rim, gde počiva na groblju Testaccio, između oca i majke koji su mnogo kasnije od nje otišli i koje je ona, ako ne u životu, onda u smrti, spojila. A u Njujork je krenula brodom juna 1939. godine, plativši kartu parama koje je dobila od poznatog pesnika i kritičara Sibe Miličića, tada jugoslovenskog konzula u Roterdamu za sliku Kompozicija iz 1938. godine (sada u Narodnom muzeju u Beogradu). Želela je da poseti veliku nadrealističku izložbu sa delima umetnika koje je posebno cenila — Max-a Ernst-a, Dali-a, Magritte-a, Masson-a i mnogih drugih, organizovanu prilikom održavanja Svetske izložbe. Međutim, povratka u Evropu nije bilo jer je izbio rat. U Sjedinjenim Državama najpre živi teško, a zatim se stabilizuje, izlaže svoje evropske radove kod čuvenog Julien-a Levy-a, potom američke u sedištu Organizacije za zajedničku pomoć američkih prijatelja jugoslovenskim zarobljenicima u logorima Italije i Nemačke, za koje je urednik Vogue-a Frank Crowninnshield dao epitete prostudirano, smireno, izuzetnog kvaliteta, duboke duhovne preokupacije... Izlaže i u znamenitoj vašingtonskoj Corcoran galeriji, i te njene nastupe beleže značajni kritičari i važna glasila (New York Times, New York World Telegram, Art News); angažovana je kao ilustrator prestižnog internacionalnog modnog časopisa Vogue, radove joj objavljuju i Harper's Bazar, Town and Country, radi skice za scenografiju i kostime za balet na muziku Gian-Carlo-a Menotti-a Sebastian, izvedenu mnogo kasnije tako da nije doživela da svoj rad vidi na sceni. Bavi se dekorom i za San letnje noći, ali to ostaje nerealizovano: činilo se da će sceničnost njene umetnosti naći svoj pravi ekvivalent u pozorištu i da će to biti njena budućnost. Ipak, ne prestaje i da slika. Dela su razvejana između privatnih kolekcija Njujorka, Virdžinije, Kalifornije, pojedina su kasnije doneta u Jugoslaviju — i nalaze se u galeriji njenog imena u Požarevcu i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu gde se inače čuva i izlaže značajan broj njenih najmarkatnijih ostvarenja, zahvaljujući pre svega poklonu njene majke, a u izboru Miodraga B. Protića.

Slikarstvo njenog američkog perioda je, po ovom autoru, verističkog karaktera, i mada se pisalo o promenama melanholičnog, lirskog raspoloženja na njenim portretima koje je u Njujorku rado slikala, kao i o drugoj vrsti dubine njene nove umetničke vizije, nije nestala snaga invencije koju ju je i ranije karakterisala. Možda je samo naglašenije prisustvo prerafaelitskih uzora — tvrdi kritika.

Godine 1948. Američko-britanski umetnički centar je organizovao neku vrstu komemoracije njenom izložbom sa devetnaest slika i skicama za balet Sebastian i u tom prvom posleratnom periodu sledi samo još jedna manifestacija pod nazivom Mostre: La Donna nell'Arte 1949. godine u Palermu. Povremeno, i to mnogo kasnije, njene slike će se javljati na pojedinim grupnim izložbama u svetu, ali njeno zračenje ne prestaje u Jugoslaviji.

Nakon Drugog svetskog rata u našem delu Evrope mir je došao zajedno sa novim režimima i njihovom dogmatizovanom umetnošću koja je imala svoja stroga pravila. Zbog toga je moralo da prođe devet godina od Milenine smerti da bi se njana majka Danica Pavlović, podstaknuta istom željom i oca Bruna Barilli-a, usudila da pokloni 1954. godine porodičnu kuću sa baštom u Požarevcu za Spomen galeriju Milene Pavlović Barilli, zajedno sa njenim ličnim i porodičnim stvarima i dokumentima, i beskrajno značajanom kolekcijom njenih radova iz svih perioda koje je majka imala, sakupila i do kojih je u svom traganju nakon Milenine smrti mogla da dođe. Ta memorijalna galerija sa nekoliko stotina Mileninih dela — tačnije oko 600 slika, crteža, pastela, grafika, skica i školskih radova, fotografija — otvorena je tek 1962. godine da bi njeno duhovno ali pravo prisustvo na neposredan način bilo sada dublje i substancijalnije u našoj sredini, nego što je to bilo za vreme njenog života. Danas ta galerija/muzej funkcioniše kao Fondacija Milenin dom, sakuplja svu raspoloživu dokumentaciju o umetnici, tekstove o njoj, nastoji da otkrije nova dela u zemlji i svetu, da proširi postojeći fundus Mileninih radova u Požarevcu zahvaljujući novim darovima, legatima i drukčijom organizacijom posla. Publikuje knjige i kataloge, organizuje izložbe i pomaže drugima u permanentnom predstavljanju Mileninog opusa i njenog zračenja u našoj umetnosti. Između ostalog, tradicionalno se priredjuje bijenalna manifestacija savremenih umetničkih tendencija poznata pod nazivom San i mašta. U svetlu Milene koja je nastojala da prati reflekse njenog slikarstva na mlađe generacije umetnika fantazije.

Bila je slobodna građanka sveta sa kojim nije bila u ljubavi, bila je simbol jednog vremena, ali je to vreme snagom svoje kreativnosti i sama oblikovala, koliko svojim inventivnim i poetskim radovima, toliko i svojom enigmatičnom, zanimljivom, pre svega neobičnom, i po svoj prilici, duboko nesrećnom ličnošću. Aura njene pojave kao da još uvek ledbi negde na raskršćima tradicionalnih običaja Istočne Srbije, otmenih rimskih vila i uznemirenog likovnog života američke metropole.


Irina Subotić (1941) | arte.rs

_________________


* Ovaj naslov je stih Milene Pavlović Barilli iz jedne od njenih pesama pisanih na francuskom jeziku i u originalu glasi:
  "Quel voayage étrange!
  Je n'eus à me séparer de personne"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Avgust 21, 2012, 09:18:06 pm »

**






BARILLI
MILENA PAVLOVIĆ (1909—1945)

Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske


uvodna reč


Ličnost bez presedana u srpskoj modernoj umetnosti, Milena Pavlović Barili (Barilli), udata Goslen (Gosselin), jedna je od najavangardnijih i najzanimljivijih ličnosti evropske i američke umetničke scene u četvrtoj i prvoj polovini pete decenije XX veka, arhitekta sna i sanjarenja, koja je u svom raskošnom umetničkom opusu neprestano hodala po tananoj niti snoviđenja.

Od trenutka prvog posthumnog predstavljanja u Srbiji, u Kulturnom centru Beograda, 1955. godine, umetničko delo Milene Pavlović Barili ne prestaje da zaokuplja pažnju kulturne javnosti. Sud o njemu dali su mnogi eminentni likovni kritičari, teoretičari umetnosti, esejisti.

Kada je, međutim, pedesetih godina XX veka otpočeo mukotrpan posao na sređivanju i proučavanju oskudne dokumentarne i arhivske građe i umetničkog opusa Milene Pavlović Barili, nije bilo dovoljno faktografskog materijala koji bi mogao da posluži kao čvrsta osnova u uobličavanju objektivne slike o neobičnom i nesvakidašnjem liku jednog izuzetnog stvaraoca. Konture tog lika tek su se naslućivale što je nagoveštavalo da će rekonstruisanje jednog veličanstvenog mozaika biti težak i dugotrajan posao.

Otvaranjem memorijalnog muzeja, odnosno Galerije Milene Pavlović Barilli u njenoj rodnoj kući u Požarevcu, 1962. godine, stvoreni su uslovi za ispunjenje oporuke Mileninih roditelja da se ovo jedinstveno umetničko delo, koje je u najvećem obimu sačuvano u porodičnoj zaostavštini, ali čiji se značajan deo nalazi u muzejskim i privatnim zbirkama Evrope, SAD-a i Australije, otrgne od zaborava, da se zaštiti od propadanja, stručno obradi, istraži i prezentuje javnosti.

Orijentacija ka multidisciplinarnim programskim sadržajima i međudržavnim projektima, kao realnim sagledavanjem visokog mesta Milene Pavlović Barili u evropskoj i svetskoj istoriji umetnosti, rezultirali su snažnom afirmacijom Mileninog dela o čemu svedoče reprezentativne izložbe predstavljene u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani 1979/80, Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu — 1993, Galeriji Progres u Beogradu — 1999. godine, kao i međudržavni projekti predstavljeni u Parmi — 1989, Parizu — 2002, Bukureštu — 2004, Bratislavi — 2005, Pragu, Bernu — 2006/07, Rimu, Riminiju 2009/2010, Skoplju, 2010. godine. Ove godine, Milenino jedinstveno umetničko delo prvi put predstavljamo likovnoj publici Banja Luke i Republike Srpske čime još snažnije učvršćujemo političke i kulturne veze dveju prijateljskih zemalja.

*

"...tamnoputa i visoka, dubokog alta, radoznala i atraktivna, šarmantna, lepršavog duha, uvijek elegantna, u zlatnim sandalama, sa cigaretom u ruci..."


Katalog Milena Pavlović Barili (1909—1945)
Izdavač: Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske
Za izdavača: Ljiljana Labović Marinković
Organizacija izložbe: Fondacija Milenin dom Galerija Milene Pavlović Barili, Požarevac i Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske, Banja Luka
Predgovori / Kustosi izložbe: Jelica Milojković i Lana Pilipović
Fotografija: Arhiva fondacije Milenin dom Galerija Milene Pavlović Barili
Godina izdanja 2011.


Fotografija: Naslovna strana časopisa "Vogue" od 15. aprila 1940. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Avgust 21, 2012, 09:40:08 pm »

*





OPUS MILENE PAVLOVIĆ BARILI


Opus Milene Pavlović Barili pripada srpskom i evropskom slikarskom iskustvu tridesetih godina, zahtevu za povratkom redu i velikim uzorima iz prošlosti, kao i za odbacivanjem eksperimenta u umetnosti. Radi se o idejama umerenog nadrealizma i postnadrealizma, francuskog magičnog realizma, zatim umetnika okupljenih oko časopisa Valori Plastici iz Rima. Milenin opus poseduje unutrašnju jedinstvenost, bez obzira na različite stilske modele i uticaje. Njegov procvat trajao je samo desetak godina, od 1932. do 1942. Specifična osećajnost i sistem lične simbolike, formirali su magičnu, privatnu metafiziku izraza i značenja. Njena autentična ikonografija zasnovana je na oniričkom i fantazmagoriji ali i na muzejskom slikarstvu velikih majstora iz kojeg umetnica, erudita i poliglota, takođe crpi svoje inspiracije.


Prepoznaju se četri faze slikarstva Milene Pavlović Barili:



1922―1928  beogradski i minhenski perod;

1931―1936  parisko-rimski period;

1936―1942  "renesansni" metafizički period;

1939―1945  američki perod.


beogradski i minhenski period, faza školovanja;
parisko-rimski period magični linearni stil, poetičnost zasnovana na ličnoj mitologiji;
američki perod, obeležen kontrastima: komercijalnim modnim dizajnom, portretima ličnosti iz visokog društva sa metafizičkim prizvukom i mističnim, religioznim kompozicijama. [MSUB]

* * *

" [...] U Požarevcu, u njenoj rodnoj kući, danas se nalazi Spomen-galerija "Milena Pavlović Barili", u kojoj se čuva oko 800 njenih umetničkih radova."


"Milena je imala dva paralelna kulturna nasleđa, dve domovine, nosila je dva prezimena — majčino i očevo, progovorila je na dva jezika, maternjem i očinskom, majci je pisala najnežnija pisma na srpskom, ocu ista takva na italijanskom, umetnički se izražavala slikanjem i poezijom, odrasla je ne poznajući roditeljski dom, putujući od oca do majke koji su proživeli život u braku, ali nikad zajedno. Ostala je nedužno dete i u liku fatalne žene". [Vida Ognjenović]


" [...] Posle uspeha u Evropi, Milena Pavlović Barili napušta Stari kontinent i karijeru nastavlja u Americi, gde veoma brzo stiče izuzetnu afirmaciju. Bizaran svet Mileninog carstva snova satkan od oblaka velova, mesečeve svetlosti, rasutih kosa, magle i dima, morskih pučina i prozračnog nebeskog plavetnila, egzistira u njenom delu i dalje, u novim i raznovrsnim kombinacijama. Milenine izložbe u Njujorku i Vašingtonu 1940. i 1943. godine zaokupljaju pažnju istaknutih kritičara i galerista koji o njenoj umetnosti govore kao o ogromnom polju uspomena i prefinjene usamljenosti prožete beskrajnom nostalgijom i arhitekturom sanjarenja.
Originalna i samosvojna, Milena Pavlović Barili je mag, pesnik protivrečnosti, suprotnosti, sinkretizma, kao što kazuje stihovima 'na kutku oblaka spava nejasna tuga'." [Jelica Milojković]

Fotografija: pouke.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Avgust 21, 2012, 09:42:05 pm »

*

MILENA PAVLOVIĆ BARILI — SLIKE
1922―1928 beogradski i minhenski perod





Autoportret sa majkom, 1926.
ulje na platnu, 47 x 50,5 cm
Signatura, na poleđini ćirilicom:
Kopija sa fotografije, 1926. mama sa mnom Milena





Nana Bosa, 1928.
pastel na papiru





Moderna Japanka, 1929.
ulje na platnu





Prvi osmeh, 1929.


Fotografije: Katalog Milena Pavlović Barili (1909—1945)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Avgust 21, 2012, 10:34:36 pm »

*

MILENA PAVLOVIĆ BARILI — SLIKE
1922―1928 beogradski i minhenski perod





Diana, 1927.





Life, 1927.
tempera na papiru





Iris, 1929.
tempera na papiru


Fotografije: Katalog Milena Pavlović Barili (1909—1945)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Avgust 21, 2012, 11:35:57 pm »

*

MILENA PAVLOVIĆ BARILI — SLIKE




Dama sa lepezom, 1929.
Večernje novosti




Autoportret sa belom tokom, 1929.




Dama sa belim šeširom
SRBIJA nacionalna revija
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Avgust 21, 2012, 11:52:28 pm »

*

MILENA PAVLOVIĆ BARILI — SLIKE
1931―1936 parisko-rimski period





Portret majke, 1931.
pastel na papiru

Portret Milice Đorić
ulje na platnu


Fotografije: Katalog Milena Pavlović Barili (1909—1945)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Oktobar 01, 2012, 11:03:26 pm »

*

MILENA PAVLOVIĆ BARILI — SLIKE
1931―1936 parisko-rimski period





Portret, 1936.
Fotografija: Katalog Milena Pavlović Barili (1909—1945)





Slikarka sa strelcem, 1936.
Fotografija: plezirmagazin.net





Devojka sa lampom, 1936.
ulje na platnu 63 x 53 cm
Fotografija: Muzej savremene umetnosti, Beograd
Zbirka slikarstva od 1900. do 1945. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Mart 09, 2013, 05:57:03 pm »

*

MILENA PAVLOVIĆ BARILI — SLIKE






Venera sa lampom, 1936. ili 1938.
Fotografija: Muzej savremene umetnosti, Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Mart 09, 2013, 06:04:09 pm »

*

MILENA PAVLOVIĆ BARILI — SLIKE
1936―1942 "renesansni" metafizički period






Kompozicija, 1938.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Mart 09, 2013, 06:26:59 pm »

*

MILENA PAVLOVIĆ BARILI — AUTOPORTRETI





Autoportret, 1938.                                                                      Autoportret, 1939.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Mart 09, 2013, 07:05:38 pm »

*

MILENA PAVLOVIĆ BARILI — VOGUE






Model večernje haljine,
Vogue, 1. decembar 1939.
Fotografija: anaarpart.tumblr.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Mart 09, 2013, 07:05:48 pm »

*

MILENA PAVLOVIĆ BARILI — SLIKE
1939―1945 američki perod






Bez naziva, 1943.
Fotografija: Katalog Milena Pavlović Barili (1909—1945)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #15 poslato: Novembar 14, 2015, 05:41:44 am »

*

MILENA PAVLOVIĆ BARILI — SLIKE
1939―1945 američki perod






Hot pink with cool gray, 15. januar 1940.
Časopis Vogue
Komercijalna ilustracija za žensku odeću


Izložbom slika Milene Pavlović Barili želeli smo da predstavimo jedan mali, no izuzetno značajan deo nacionalne kulturne baštine čiji značaj prevazilazi granice Srbije. Ova dela su prekrasna i dragocena ostvarenja jedne izuzetne i svestrane umetničke ličnosti koja je poput meteora zasjala na nebu naše umetnosti, darujući joj jedan svet dotle nepoznat: svet tajanstvenih snoviđenja i fantazmagorija, treperavih slutnji i strepnji, pretočenih u jezik slikarstva i poezije. [Jelica Milojković, katalog]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #16 poslato: Novembar 29, 2015, 12:23:00 am »

*

SIMBOLI I ENIGME MILENE PAVLOVIĆ-BARILI


Tri dela iz Narodnog muzeja u Beogradu

U jednom kutu mora, spajajući vale sa zvezdama, čekala sam celog života

M. P. Barili

Milena Pavlović-Barili ušla je ponovo, posle dugog i tragičnog lutanja svetom, u svoj rodni Požarevac i u našu umetnost 1953. godine, kada je njena majka Danica Pavlović poklonila tom gradu kuću u kojoj se Milena rodila, zajedno sa velikim brojem slika, crteža, akvarela, pesama i dokumenata.

Iako je sećanje na Milenu još živelo u krugu umetnika sa kojima je ona prijateljevala, njen rani odlazak iz Jugoslavije, a zatim iz Evrope, udaljio je njeno delo i njenu ličnost od naše kulture i naše istorije. A kada se vratila, svojim poetskim svetom, transponovanim u slike i pesme, obogatila je našu umetnost na neobičan, čudesan način.

"U traganju za jednim izgubljenim likom, za jednim izgubljenim vremenom, trebalo je viziju tek oživeti, tek stvoriti od slučajnih tragova, uspomena, razgovora, novinskih isečaka, časopisa, od kataloga i fotografija, a naročito od sjaja, nežnosti i slutnje Mileninih stihova i slika", pisao je Miodrag B. Protić, svakako najbolji poznavalac Mileninog dela, kada je počeo da ga istražuje.1

Kao i njeno slikarstvo, njen život je bio nesvakidašnji, bogat, ispunjen tajnama koje se samo naziru i koje još više nagone na pitanja, na maštanja i nova traganja. Njenu životnu sudbinu odredile su u velikoj meri čudne sudbine njenih roditelja: majka, koja je bila poreklom iz ugledne srpske porodice, iako višestruko nadarena i obrazovana, posvetila je svoj život kćeri i njenom vaspitanju. Uz to je nastojala da Požarevcu udahne bar delić njoj bliske svetske kulture.

Otac, Bruno Barili, koga je Danica upoznala u Minhenu tokom studija muzike na Konzervatorijumu, bio je ugledan pesnik, kompozitor i kritičar, pisac nekoliko zapaženih knjiga, a nadasve zanimljiva i senzibilna boemska ličnost evropskih umetničkih krugova.

Tim protivurečjima patrijarhalne Srbije i modernog sveta obeležen je život Milene Pavlović-Barili.

Rođena 1909. godine, školovana je između Požarevca i Nice, Bergama i Linca, Beograda, Graca i Minhena, gde su joj profesori bili ugledni, ali tada već konzervativni Franc fon Štuk, Haberman i Knir. Bežeći od tog, kako je sama izjavila, "gluvog i reakcionarnog nemačkog ambijenta", Milena se oslanjala na sopstveni instinkt, senzibilnost i snagu. Od 1928. godine izlagala je nekoliko puta u Beogradu i Požarevcu, na samostalnim i grupnim izložbama, zajedno sa našim najpoznatijim slikarima i vajarima — Jovanom Bijelićem, Lazarom Ličenoskim, Vasom Pomorišcem, Ristom Stijovićem, Ivanom Radovićem, Milanom Konjovićem, Marinom Tartaljom, Tomom Rosandićem…

Kritika uočava njenu "živahnu fantaziju", smisao za grotesku, neobična tematska interesovanja i čistotu dekorativnog crteža — osobine koje su već na početku njenog umetničkog rada izlazile iz okvira sredine kojoj je više želela da pripada nego što je odista pripadala.

Talozi sentimentalnog i starinskog vaspitanja, velike, idilične ljubavi prema malim stvarima male sredine, bili su osnov na kojem je ona izgrađivala svoju kosmopolitsku ličnost, emancipovanost umetnika i pesnika, svoju široku, modernu kulturu. Vukli su je izvori legendarnih svetskih stvaralaca svih vremena i svih podneblja, muzeji Firence, Madrida, Barselone, Rima, Venecije, Minhena, Londona, Pariza. Istina, ona je želela sebe da prepozna u našem ambijentu, u kojem je pokušavala da se zaposli bar kao učitelj crtanja; za nju — građanina sveta, vaspitanu širom Evrope — nije bilo mesta ni u Požarevcu, ni u Štipu, ni u Velesu, ni u Tetovu. To je moralo da slomi deo njenih iluzija i, mada se do 1936. u zemlju vraćala nekoliko puta, Milena, u stvari, našoj sredini nije pripadala još od 1930. Tačnije, sredina je nije htela, bolje reći — nije otkrila da njena neobičnost crpi sokove iz ovdašnjih korena, a da njen nomadski duh odražava splet životnih okolnosti koje su je raspinjale. Tako je nastavljeno njeno lutanje.

Posle Španije, Italije, Francuske i Engleske, Evropa joj je postala tesna, mada je izlagala sa najpoznatijim umetnicima i družila se sa najeminentnijim intelektualcima. Put ju je vukao u Ameriku. Septembra 1939. godine, parama od dragocene male slike Kompozicija, koju je kupio njen pariski prijatelj, pesnik i slikar Sibe Miličić, Milena je — po svedočenju svoje majke — platila brodsku kartu za Njujork. Namera joj je bila da se vrati u zemlju i Pariz, gde je najduže živela, ali vihori rata nisu joj dozvolili da ispuni te želje.

Milenin početak u Americi bio je turoban, težak, nostalgičan. Sa uspehom je radila reklame i ilustracije za poznati ženski časopis Vogue, a zatim je polako počela da izlaže, nižući prve uspehe. Njeno je slikarstvo dobilo drukčiji ton; Miodrag B. Protić ga naziva "verizmom muzejskog tipa". Zadržan je renesansni okvir, ali je ispunjen daljim, mitskim i religioznim asocijacijama, dok brojni portreti uglednih ličnosti izoštreno karakterišu likove naslikanih. Kreće se u krugu uticajnih ličnosti. Između ostalih, postaje prijatelj sa poznatim kompozitorom Đan-Karlom Menotijem, za čiju je operu San Sebastijan izradila dekor i kostime. Ali već sledeću narudžbinu — za scenografiju i kostime Šekspirovog Sna letnje noći — nikada nije okončala. Inače krhkog zdravlja, nije uspela da preboli pad sa konja marta 1944. godine. Mada se lagano oporavljala, uspevši, čak, da pozdravi oslobođenje Beograda preko njujorškog radija, umrla je marta 1945. O njenoj smrti čitalo se u New York Times — u, New York Herald Tribune-u, Art News-u.

Ovoj sunovratnoj životnoj priči, koja bi mogla da bude velelepno nadahnuće nekom velikom romanu ili filmu, pridružuje se njeno osebujno slikarstvo i isto tako inspirativna, mnogima nedokučiva poezija.

Pesme je pisala na italijanskom, španskom i francuskom jeziku.2 U prvom čitanju one deluju lepršavo i vedro, kao i njene slike, da bi se u sledećim susretima shvatilo da su satkane od enigmi, da imaju iste slojeve koji prekrivaju njeno slikarstvo. Pretaču se san i java, istina i snoviđenje, vodi se dijalog između nje, usamljene umetnice i nekog zlokobnog, pretećeg sveta, sveta nesigurnosti, unutarnje tame i strahova od prolaznosti, neizrečenosti, od životnog neistrošenog elana, sputanog tajnovitim silama.

Slikarstvo Milene Pavlović-Barili prolazilo je kroz nekoliko faza, među kojima nema jasnih i naglih rezova, ali ima bitnih razlika.3 Početak je bio vezan za školske nazore, za parafrazu realnog sveta, za ljude i prirodu koji su je okruživali. Rađene lakim potezima, sa blagim namazima, slike iz Londona samo nagoveštavaju bujnu maštu umetnika. Nešto više vizionarstva srećemo na njenim ilustracijama, nacrtima za kostime i dekorativnim skicama, u kojima se secesionistički ornament i ljubav prema liniji prepliću sa pomodnim ukusom vremena. Često slika pastelom — osetljivom, ali istovremeno zahvalnom tehnikom, koja omogućuje blagost postupka, punoću izraza i plemenitost fakture. Niz portreta rađenih tom tehnikom vraćaju u izvesnoj meri Milenu realnom i realističkom svetu, u kojem prepoznajemo osobe iz njene okoline i njen sopstveni lik.

Takozvani linearni period, između 1932. i 1936. godine, odlikuje se unošenjem simbola i sadržaja koji će se provlačiti i kasnije, ali drukčije likovno oblikovani. Njeno slobodnije vizionarstvo počinje da menja ustaljeni poredak stvari i uobičajeni, klasični tematski krug. Milena izvlači predmete i ljude iz prepoznatljivog ambijenta, slikajući pritom niz enigmatskih kompozicija s alegorijskim likovima u kojima se antički elementi prepliću sa savremenim.4 Stubovi, torza, krila, draperije, statue, nataloženi u memorijama starih kultura, kojima i sama duhovno pripada, suprotstavljeni su vremenu u kojem živi. Tako umetnica daje dimenziju prolaznosti onome što večno traje. I obrnuto, ovekovečuje osećaj prolaznosti i sopstvenog bića.

Na njenim slikama Alegorijski lik (Muška figura sa krilima), Nadrealistička kompozicija II, Enigmatska kompozicija sa ženskom figurom, stubom i drvetom, Enigmatska kompozicija sa ženskom figurom i stubovima, Lutka (Kompozicija sa loptom) stubovi su srušeni, pokidane su niti ustrojstva, sređenosti života; kao da je došao kraj svetu; kao da se vratio prvobitni haos, kao da su životna i duhovna energija, koja kroz stubove — vertikale i ose sveta — vezuje čovekovu egzistenciju na zemlji sa njegovom transcendentalnom beskonačnošću, odjedanput nestale.

Milena nepogrešivo prikazuje likove: ako to nisu portreti znanih i neznanih ličnosti - onih koje je sretala, volela ili koje je samo sa daljine znala (portreti poznatih glumaca, na primer), onda je to jedan ponovljeni lik, najbliži njenom, lice na kome su ispisane misli i osećanja, koje simbolizuje samo biće, otkriva njegove tajne slojeve i nemi jezik pun govora. Često su ti likovi udvojeni (Kompozicija, Anđeli, Pomona, Slikarka sa strelcem, Devojka sa lampom) — kao alter ego, kao igra tame i svetla, otkrivanja i skrivanja. Ona insistira i na predstavi deteta kao simbolu nevinosti i čistote, čednosti, bića iz stanja koje prethodi grehu i spoznaji (Devojčica i soko, Portret devojčice u zelenoj haljini, Madona). A kada naslika Lutku (Kompozicija sa loptom), gde je centralna ženska figura androginih iako detinjih odlika, onda smo na putu Mileninog traganja za savršenstvom, božanskim jedinstvom, apsolutom, koji Mirča Elijade naziva koegzistencijom suprotnosti: gotovo svi Milenini tipični atributi sreću se na ovoj slici — od vela i plota, preko ženske figure, do muškog osakaćenog lika i oborenog stuba.

Naglašen crtež, često oštar kao da je rađen perom, uokviruje plošne delove blago osenčene akvarelski prozračnim i lirskim nijansama. Na slikama i crtežima uočljiv je uticaj Đorđa De Kirika, korifeja metafizičkog slikarstva, sa kojim je izlagala, družila se i za čije je delo vezala pojam zaustavljenog vremena, magičnog i nadrealnog, pretakanja zbilje i snoviđenja, realnog i utopijskog, prošlog i sadašnjeg, intelektualnog i emotivnog. Posle 1936. godine Milenin crtež postao je manje uočljiv, boja je preuzela njegovu dotadašnju ulogu. Plošnost slika prešla je u blagu voluminoznost i novi sadržaji dopunili su stare. Pod jačim uticajem renesansnih, posebno ranorenesansnih majstora, čijim se delima nadahnjivala u Firenci, Rimu i Veneciji, u Pradu, Luvru i Pinakoteci, ona sve češće i sve određenije traži spoj svoje imaginacije sa doživljajima stvarnosti. Tako njeno slikarstvo dobija nova obeležja magičnog i nadrealnog, ali bez oslanjanja na Bretonovu definiciju nadrealizma kao automatskog beleženja podsvesti i bez traganja za revolucionarnim spojevima nespojivog. Gama njenog slikarstva postaje tamnija, jače suprotstavljena blesku svetlosti. Prostori njenih prizora rekonstruišu ranorenesansni ili prerafaelitski ambijent.

Romantičnu atmosferu naseljavaju blaga, poetizovana bića, koja i dalje podsećaju na lik same umetnice, što još više gledaoca uverava da su Milenine slike duboka i intimna ispovest. Tome doprinosi i često ponavljanje pojedinih motiva, koji iz različitih uglova celokupno njeno stvaralaštvo stapaju u jedinstveni intimni i lični okvir. Razume se, nije reč o projektovanju događaja, već o sučeljavanju osećanja i predskazanja. Tako se motiv lampe javlja na nizu kompozicija — između ostalih, na jednom od njenih remek-dela, Veneri sa lampom, ali i na slikama Pomona, Devojka sa svetiljkom u laguni, Žena sa velom uz petrolejku, Dama sa petrolejkom i dr.

Zračenje svetlosti, simbolizovano kroz prikaz lampe, u stvari je otkrivanje mudrosti života. U ezoterijskom značenju, svetlost, tj. lampa, predstavlja istovremeno i meditaciju i odnos čoveka prema kosmosu kao izvoru života, svevišnju silu za koju se veruje (ili se verovalo) da je darovala čoveku moć. Plamen ili žižak označuju žrtvovanje, čin predavanja i ljubavi. Milena slika lampe uz ženske likove, što podvlači autobiografsko kazivanje o sopstvenoj melanholiji, o pritajenom strahu da se žeđ za životom suviše rano ne iscrpe i ruka sudbine ne poigra sa njenim životom. A ta ruka, kao sudbina, kao znak vlasti, zaštite pravde, snage i mudrosti, na slikama Milene Pavlović-Barili istovremeno je ruka koja sve vidi, koja krije tajnu i prenosi energiju misli. To je ruka stvaraoca — Enigmatska kompozicija (Torzo sa maskom i crnom rukom), Enigmatska kompozicija (Žena sa probušenim listom), Enigmatska kompozicija, Crna žena sa figurom, Fantastična kompozicija sa dva lika, Fantastična kompozicija sa leptirima. Još češće, međutim, na njenim slikama nema ruke, i to odsustvo se oseća još više no kada je ruka normalno prisutna. Odsustvo ruke, kao produženja čovekovog libida, simbol je kastracije i neispunjenih želja. Neko je kažnjen, neko je uskraćen, neko je nemoćan. Bez ruke, ličnosti postaju statue, daleki odblesci života; padaju u istoriju, a istorija grabi večnost zaborava (Ženski torzo sa draperijom, Alegorijski lik (Sedeća ženska figura pored drveta), Torzo s krilom, Devojka s gitarom, Enigmatska kompozicija sa ženskom figurom i stubovima).

Tri motiva vezana za let, za eteričnost, za nadvladavanje zemaljskih sila takođe se često sreću na njenim slikama: ptice, leptiri, krila.

Ptice simbolizuju vezu zemlje i neba, predstavljaju dušu koja se oslobađa iz tame i koja nadvladava pritisak zemlje. Sent Džon Pers je u pticama video čuvare prvobitne čistote i, istovremeno, čuvare čovekove imaginacije, kao i njegovu težnju da pobedi smrt, ovaploćenu u antipodnom htonskom simbolu — zmiji. Ptica je simbol besmrtnosti duše, maštovitosti i inteligencije. Primera je mnogo: Enigmatska kompozicija, Devojčica sa sokolom, Venecijanski dužd, Fantastična kompozicija sa mesečinom, Usnula devojka s pticom, Enigmatska mrtva priroda sa gvozdenim krevetom i pticama, Devojka sa sokolom.

Iako pripada istom sledu misli, leptir ima drukčije konotacije: on je simbol prolaznosti, lakoće, ali i kratkotrajnosti života. Povezan sa plamenom, koji tako često gori na Mileninim platnima (Fantastična kompozicija sa leptirima, Melanholija, Starica), leptir samoubilački juri i sagoreva na vatri, što podseća na čovekovu trku ka samouništenju i samopogubljenju.

I krila su atributi duhovne lakoće, uzleta do nebeskih visina, simbol oslobađanja od telesne težine i vezanosti za formalno postojanje, sa težnjom da se nadvlada svakidašnjica (koja Mileni nije bila naklonjena) i da se, kao plod kontemplacije, otkrije sopstvena spoznajna sposobnost. Tako se i njene slike, poput Torza sa krilom, Alegorijskog lika sa crvenom violinom, Alegorijskog lika (Muške figure sa krilima), Enigmatske kompozicije sa dve glave, Krilate antropomorfne vaze i mnogih drugih, smeju protumačiti kao odraz umetnikove duhovne prirode, njene delatne snage transponovane u elemente vazduha; pa ipak, istovremeno je prisutna i svest o tragičnom kraju, Ikarovom padu. Te alegorijske figure, određene duhovnim kvalitetima, imaju u hrišćanstvu i obeležja božanskog: zar preobraženu dušu ne simbolizuje golub — Sveti Duh? Ali, za tu vrstu večnosti, blaženstva i moći potrebno je imati bašlarovska onirična krila, čijom se pokretljivošću oslobađa i pobeđuje, odlazi na velika, daleka, pa i beskrajna putovanja, koja su upravo u Mileninom životu poistovećivana sa samim njenim životom, njenim ambicijama da se vine u dalje, više sfere, koje su joj po njenoj duhovnoj konstelaciji i pripadale.

Međutim, Milena postavlja još neke detalje na svojim slikama koji govore o preprekama koje onemogućavaju njene uzlete. Ona je, dakle, svesna svih međa, svih zatvaranja, svih odbrana od takvih uspona i letova ili bar nosi u podsvesti. Na mnogim slikama (Enigmatska kompozicija, Ženski krilati torzo, Devojčica sa sokolom, Krilata antropomorfna vaza sa cvećem, Lutka, Kompozicija sa loptom, Žena pred rešetkom) javljaju se ograde, prepreke, zidovi, plotovi... Oni zatvaraju jedan svet, brane ga i štite od onog drugog, manje poznatog. Kao simbol deobe, ovi atributi evociraju razdvajanje i odvajanje, što je na Milenin slučaj sasvim primenljivo — kada se zna da je ona delila svoj život između majke i oca, između patrijarhalnog i kosmopolitskog, između Požarevca i celog sveta. U stalnom povezivanju antinoma života i smrti, unutrašnjeg i spoljašnjeg, istine i tajne, misaonog i erotskog, Milena često svojim likovima stavlja masku na lice, masku koju je Karl Ajnštajn nazvao nepokretnom ekstazom (Enigmatska kompozicija sa dve glave, Fantastična kompozicija sa dva lika, Krilata antropomorfna vaza sa cvećem, Enigmatska kompozicija, Torzo s maskom i crnom rukom, Cirkus, Devojka i maska).

Maska zaustavlja i štiti, kao instrument želje za posedovanjem, kao kavez ili zamka neke magične sile koja uništava svet oko sebe. Zbog toga maska ima dvostruko značenje i dvojaki smisao: sakriva i razdvaja spoljašnje od unutrašnjeg i unutrašnje od spoljnog. Značenje blisko maski ima i veo, gotovo nezaobilazni element Mileninih slika. Kao maska, i veo nosi ambivalentno značenje: on otkriva i skriva, on se stavlja da bi bio skinut, da bi se otkrilo pokriveno, sam čovek, čak i kad ga skriva hiljadu slojeva što mu zaklanjaju identitet. Veo razdvaja svetlost od tame; njegovo dizanje je znak spoznaje, saznanja samog sebe. Inicijacije, velovi Milene Pavlović-Barili na slikama Devojka i maska, Crna žena sa figurom, Žena u velu sa psom i detetom, Žena sa velom uz petrolejku, Žena sa lepezom, Igračica sa velom i rukavicom, Pomona, Venera sa lampom, Devojka sa velom obavijaju likove koji su hronometri prošlosti, ali i svedoci njene sadašnjosti. Kao da je želela da svu svoju snagu, koje je bila svesna, kojom je osvajala ljude i prostore, ljubomorno sačuva od prolaznosti i bezvrednosti trenutka. Vrhunac simbolike nalazimo na njenom Autoportretu sa strelcem: na njemu su dva lika, devičanski čista, mlada, gotovo identičnih crta, istih pogleda, kao da je u pitanju jedan ponovljeni, preobučeni lik. Oba upiru pogled u gledaoca, tražeći njegovo saučesništvo, njegovo razumevanje i odobravanje. I ovde devojka nosi veo preko glave, blago pokrenut povetarcem koji ćarlija i vijori njene draperije, njenu kosu, površinu mora, oblake na nebu, travu na obali. Strelac je svoj nategnuti luk uperio ka žrtvi koju ne gleda, ali sa kojom se već identifikovao, jer cilj mu je ono što je već dostupno. Ubiti — znači vladati: i Eros nosi luk i strelu, svoju božansku moć. Sasvim je razumljivo da je uskomešani život morao da ostavi određenog traga u Mileninom stvaralaštvu. Ma koliko da je ona umela da prevlada svoje traume, da ih racionalizuje i pretoči u svoje vizionarske i poetske kompozicije i usmeri ka stvaralačkoj snazi velikog dijapazona, kroz njene slike i crteže provejava osećanje traganja i nenalaženja, osećanje nesigurnosti i omeđenosti, lišenosti i uskraćenosti. Na mnogim kompozicijama ponavlja se, kao moto, ista forma, isti dekorativno obrađeni starinski gvozdeni krevet, romantičan, nepotpun, kao da se skriva iza drugih rekvizita, kao da mu svesno ne želi da posveti preveliku pažnju, već ga naznačuje na slikama samo ovlaš, sigurnom crtačkom rukom (Devojka sa sokolom, Enigmatska mrtva priroda sa gvozdenim krevetom i pticama, Fantastična kompozicija sa leptirima, Devojka u sobi). To su slike uglavnom iz njenog kasnijeg, renesansnog perioda, onda kada je počela da se intimno rastrže između velikog sveta koji ju je privlačio da u njemu živi, sentimentalne vezanosti za patrijarhalni mali Požarevac, rodnu kuću, za majku i rodbinu. Upravo u to vreme pojavljuju se i atributi putovanja, napuštanja i lomova: na Portretu Siba Miličića u pozadini su visoke katarke velikih brodova, na slici Žena pred rešetkom te katarke se lelujaju, možda i ruše, kao daleki nagoveštaji katastrofe koja se sprema, ratnog vihora koji će je definitivno odvojiti od domovine i zaustaviti u njenim daljim sanjarenjima i putešestvijima. Stalni dualitet između dobra i zla, između života i smrti, meditativnog i senzualnog života — dijalog je koji Milena Pavlović-Barili kontinuirano vodi sa sobom i svojim delom. Sav taj čudni i čudesni svet njenih slika podario joj je sasvim izdvojeno mesto u istoriji modernog jugoslovenskog slikarstva. Nedokučiva i mistična, Milena podstiče na nove susrete i uvek nova tumačenja, za koja nikada nećemo saznati da li su i ona prava.

Posle velike retrospektivne izložbe dela Milene Pavlović-Barili u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 1979. godine5, ovim tekstom obnavljamo sećanje na veliku umetnicu povodom osamdesetogodišnjice njenog rođenja.

Tri dela iz Narodnog muzeja u Beogradu, manje izlagana i manje obrađivana, drugi su povod ovom napisu.

Portret kompozitora Petra Konjovića6 rađen je pastelom 1929. godine, u vreme kada je Milena mnoga svoja dela posvetila klasičnom paradnom portretisanju ličnosti koje su je okruživale, paralelno sa interesovanjem za vremenski i prostorno udaljene svetove približene legendama (Saloma, Pieta, Egipatska igračica, Epopeja kroz Albaniju). Portret je rađen relativno ujednačenim potezima, koji teže više da odrede izgled nego karakter ličnosti.

Pažnja je obraćena na materijalizaciju u celini, kako inkarnata tako i odeće, dok je pozadina neutralna, sa blagim nijansama sivo-plavih tonova. Smirenost poze i uperenost pogleda u neodređenu tačku izvan vidnog polja slikara, olakšani su pomalo razbarušenom kosom, jedinim slobodnim detaljem. Očevidno je mlada umetnica osećala potrebu da ostvari portret klasičnim postupkom, o čemu je, svakako, slušala dobre lekcije svojih minhenskih, pa i beogradskih profesora, ali je istovremeno težila ka slobodnijem izrazu, koji se neće u potpunosti poklopiti sa tradicionalnim načinom realizacije lika. U tome joj je pomogao pastel, koji zahteva slobodniji, otvoreniji način rada i mestimičnim akcentima oživljava celinu, koja je, inače, ujednačene sive game. Čak se ni crvena leptir-mašna ne izdvaja iz celine ostvarenog utiska.

Druga slika, Autoportret, tipičan je primer Mileninog linearnog stila s početka četvrte decenije. Rađen je u značajnoj, 1933. godini, kada su nastali i drugi portreti (Portret gospođe M., Autoportret sa šeširom, Portret Rejnolda Gonzalesa, Žensko poprsje, Žena sa španskim češljem, Žena sa crnim licem), ali i niz simboličkih dela — Enigmatska kompozicija sa ženskom figurom, stubom i drvetom, Ženski krilati torzo, Fantastična kompozicija sa dva lika, Enigmatska kompozicija (Poluakt i portret), sva iz Galerije Milene Pavlović-Barili u Požarevcu. Slika je nastala u vreme Mileninog boravka u Parizu, kada je izlagala sa uglednim umetnicima — Zadkinom, De Pizisom, Kubinom, De Kirikom, i družila se sa značajnim piscima, kao što su bili Pol Valeri, Anre Lot, čijim je lekcijama kratkotrajno prisustvovala, ili Žan Kasu, koji joj je napisao predgovor. Milenin lik se na ovom Autoportretu izdvaja svojim crnim, jasno konturiranim očima misaonog pogleda, na svetlozelenoj pozadini rađenoj neujednačenim namazima. Bela, podvijena i podvezana draperija, čest atribut njenih slika, posebno portreta i autoportreta, ima ambivalentno značenje predmeta koji sakriva i otkriva, ali i spaja i povezuje. Crvena haljina, bogatih nabora na rukavima, isprepletana je akcentima svetlije zeleno-sive i beličaste boje. Celokupni tonalitet slike je otvoren, bez dramatičnih suprotstavljanja, kakva bi se očekivala od zelene pozadine i crvene odeće. Slika je suma poetskog, tek otkrivenog umetničkog puta.7

Odjeci njenih druženja se nagoveštavaju, talože, ali će tek posle 1936. godine da se razvije njen klasični renesansni poetski izraz, kojem pripada i svakako najznačajnija od tri Milenine slike iz Narodnog muzeja — Kompozicija, iz 1938. godine. Dobijena je 1963. iz zaostavštine Siba Miličića, zatečene posle smrti ovog uglednog diplomate, pesnika, pisca i slikara u Roterdamu. U njegovu kolekciju je dospela — videli smo — kada se Milena spremala za Ameriku, 1939. Kompozicija je sasvim bliska još dvema Mileninim slikama iz istih godina — Devojci sa svetiljkom na laguni8 i Anđelima9 — po srodnom renesansnom komponibilnom ambijentu, očevidno inspirisanom starim italijanskim pjacama. Ponavljaju se motivi kuće karakterističnog visokog krova s okruglim i četvrtastim prozorima, kružni visoki zvonik sa arkadama, kasetirani pločnik itd. Na sve tri slike u sredini prizora su ženske figure u dugim haljinama, duge raspletene svetle kose — lik same umetnice, koji se kao moto ponavlja na svim njenim figuralnim delima. Ono što izdvaja Kompoziciju iz Narodnog muzeja jeste enigmatičnost ponovljenog lika mlade žene: jedna figura je naga, slikana s leđa, druga obučena, povezana poput monahinje u plavu maramu, sa dugim rukavima, koji ne pokrivaju samo čedno skrštene šake. Ali, jedan provokativni detalj ne može da umakne našoj pažnji: iako je slikana kao iskušenica ili monahinja, ova osoba ipak prikazuje obličje svojih grudi, a sasvim izazovno, svetovno, prozirni veo dopušta da se nazre inkarnat ispod vrata, do prsa i do ramena. Time je kao bitno odličje ove kompozicije naznačen privid skrivenosti, kao što i prozirni veo oko druge, neobučene žene, podstiče, u stvari, raskalašnost njene poze, doživljaj njene nagosti, otkrivanje njenog erotski prikazanog tela.

Kao udvojeni portret neznane osobe (koja bi mogla da bude i sama umetnica, sudeći po raspoznatljivom liku), ova slika se igra sa dva lica istog života, sa svesnim i podsvesnim porivima, sa slobodom i dužnošću, identifikovanom kao sputanost, osiromašenje, zatvorenost i nabeđena čednost.

Slika je rađena veoma scenično, kao da nagoveštava budući Milenin rad za pozorišne i operske predstave. Tome najviše doprinosi pozadina sa kućom postavljenom na kvadratne keramičke ploče, koje se kao veštački uneti niski praktikabl odnose prema zelenoj livadi, prirodi koja je nadrealno uključena u izričito urbani predeo. Od najstarijih slika (kao što je npr. Autoportret sa majkom, 1926. godine) do Portreta oca Bruna Barilija ili Kompozicije iz 1938. godine, proteklo je samo dvanaest godina. Od učeničke, gotovo detinje kompozicije klasičnih odnosa, do osvojene slobode izraza, proteklo je tako mnogo događaja, mnogo uticaja, traganja i nalaženja, da bi se time ispunio i ceo jedan stvaralački opus, a ne samo nešto više od decenije rada. To govori o Mileninoj snazi, inventivnosti, nepomirljivosti, njenoj znatiželji i spremnosti da ide napred, da svoju mladost, inteligenciju, obdarenost i znanje pretoči u veliki umetnički čin.


Irina Subotić

Zbornik Narodnog muzeja, istorija umetnosti, XIV—2, Beograd 1990, str. 135—145.

Ovaj tekst se zasniva na scenariju za televizijsku emisiju školskog programa RTV Beograd iz serije Slikari i vajari, 1986, a delom je objavljen pod nazivom "Milena Pavlović-Barili — slikar enigmi života", Viminacium, Požarevac, br. 2, 1987 (1988), str. 145—150.

____________

1 Miodrag B. Protić: Milena Pavlović-Barili, Život i delo, Prosveta, Beograd 1966, str. 11; Protić je objavio i druge studije o Mileni: predgovor u katalogu izložbe posvećene otvaranju Galerije Milene Pavlović-Barili, Požarevac 1962, predgovor u katalogu retrospektivne izložbe, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1979. — Američki period je obradila i
Olga Bataveljić: Slika i utopija. Milena Pavlović-Barili — San, podsvest i sudbina; Srpska književna zadruga, Beograd 1985, str. 189—269. Imajući u vidu ove sveobuhvatne studije, ovaj tekst u Zborniku Narodnog muzeja zadržava se na pojedinim specifičnim problemima njenog slikarstva, obrađujući nekoliko dosad neizlaganih dela, a preko celine stvaralaštva prelazi letimično.
Olga Bataveljić: Slika i utopija. Milena Pavlović-Barili — San, podsvest i sudbina; Srpska književna zadruga, Beograd 1985, str. 189—269. Imajući u vidu ove sveobuhvatne studije, ovaj tekst u Zborniku Narodnog muzeja zadržava se na pojedinim specifičnim problemima njenog slikarstva, obrađujući nekoliko dosad neizlaganih dela, a preko celine stvaralaštva prelazi letimično.
2 Preveo ih je Nikola Bertolino i one su objavljene u navedenim knjigama i katalozima.
3 Miodrag B. Protić je u katalogu retrospektivne izložbe i u knjizi Slika i utopija predložio periode i poetske obrazce njenog dela:
prvi period, akademizam, traje 1922—1931 (Umetnička škola, Beograd, 1922—1926; Umetnička akademija, Minhen, 1926—1928. Prvi znaci njenog autentičnog dela su sinteza akademizma i secesija filmskog plakata — Beograd 1928—1930). Drugi period, postnadrealizam, traje 1932—1945 (magički relacionizam — linearni period, Pariz, Rim 1932—1936; magički relacionizam — renesansni period, Firenca, Venecija, Pariz — Nove snage — 1936—1939; magički verizam, Njujork 1939—1945).
4 U tumačenju simbola koristila sam sledeću literaturu: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović: Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd 1969; Svetislav Ristić: Mit i umetnost, Vuk Karadžić, Beograd 1984; J. Chevalier, A. Gheerbrant: Riječnik simbola, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb 1987.
5 Milena Pavlović-Barili — Retrospektivna izložba 1926—1945 (uvodna studija: Miodrag B. Protić, Olga Bataveljić), Muzej savremene umetnosti, Beograd, oktobar—decembar 1979.
6 Slika je kupljena 1985. godine od Borisa Maksimovića, umetnika iz Novog Sada, koji je bio u rodbinskoj vezi sa kompozitorom Konjovićem i nasledio zaostavštinu reditelja Jovana Bate Konjovića.
7 Slika je kupljena 1958. godine od Božidara Bogosavljevića, rođaka Milenine majke iz Požarevca.
8 Vlasnik nepoznat
9 Vlasnik Margaret Malori, Santa Barbara, Kalifornija.


Deo teksta pod nazivom "Od Avangarde do Arkadije" preuzet sa sajta: Projekat | Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #17 poslato: Novembar 29, 2015, 12:23:10 am »

*
MILENA PAVLOVIĆ BARILI (1909—1945), DOISTA SRPSKA, DOISTA SVETSKA


OTERANA DA USPE

Sa samo dvanaest godina primljena je u Umetničku školu u Beogradu, tadašnju Akademiju. Studirala je u Minhenu kod čuvenog fon Štuka, svojom umetnošću i svojom ličnošću plenila u Parizu, Rimu, Njujorku. Zauzela mesto uz Fridu Kalo i Tamaru de Lempicki. A nije mogla da dobije mesto ni nastavnika crtanja u (tada) južnosrbijanskim palankama Štipu, Velesu i Tetovu, zbog čega je i otišla! Srbija danas obeležava stogodišnjicu njenog rođenja kao prvorazredni kulturni događaj. Da li je to znak da smo shvatili?





"Sve je u Mileninom životu izuzetno, nesvakidašnje — početak, trajanje i kraj." Tako je Miodrag B. Protić pisao o egzotičnom životu i delu Milene Pavlović Barili, o tom pozivu na san i promišljanje, na dodavanje nekih novih slika, mirisa i boja. Slikarka je rođena 1909. godine u Požarevcu kao jedino dete Danice Pavlović i Bruna Barilija. Majka joj je bila lepotica iz ugledne porodice, potomak najstarije Karađorđeve kćeri Save, kulturna, svetska dama, znalac nekoliko jezika, strastveni putnik. U Minhenu je na Konzervatorijumu studirala klavir i pevanje, tu je i upoznala Bruna Barilija, kompozitora, muzičkog kritičara, pesnika i estetu, poreklom iz slikarske porodice. Očevo ime i uticaj su Mileni otvorili vrata književnih salona, galerija, omogućili ulazak u najviše intelektualne krugove. Imala je izuzetne roditelje. Upravo je u porodici je najpre upoznala esteticizam, dendizam, ljubav prema secesiji i prošlosti. To što je ponela iz kuće kasnije je samo dopunila i razvila.
 
Kao vunderkind, sa samo dvanaest godina primljena je u Umetničku školu u Beogradu, neku vrstu međuratne likovne akademije, koju je završila posle četiri godine. Već tada, 1926, u njenoj 17-oj, ime joj dospeva na stranice Politike. Školski drugovi su joj bili Đorđe Andrejević Kun i Lazar Ličenoski. Upravo tada se okrenula svetu mita, fantazije i glamura, fascinantnoj patetici, naslikavši Hamleta, ranjenog Indijanca, Rudolfa Valentina i druge glumce, polazeći od filmskog plakata. Beli šeik, romantizam, popularna kultura, kič i ekstravagantnost su njena idejna polazišta. Ona ih je, kao niko pre nje, preformulisala vizijom vanredne lepote. Koliko su tada naši najbolji umetnici bili neshvaćeni u maloj palanačkoj sredini, čak i od svojih profesora, svedoči slučaj Dragog Stojanovića. On je u Mileni, tada, video "rođenog dekorativnog slikara i karikaturistu"!

IDEOLOGIJA POVRATKA SLICI

Veoma rano je počeo da se upotpunjava likovni svet Milene Pavlović Barili. I da biva jasno: njeni život i delo su nedeljivi. To je vreme treće decenije, odocnelog kubizma, ekspresionizma, konstruktivizma, intimizma, delimičnog povratka Pusenu i Engru. Milena Pavlović Barili uopšte nije učestvovala u srpskoj umetnosti, ne samo zato što je stvarala u Parizu, Rimu i Njujorku. Njeno slikarstvo i poezija (a pevala je isto onako kako je i slikala) nemaju ničeg zajedničkog sa razuzdanim avangardizmom tog perioda. Sasvim je pogrešno vrednovati njenu umetnost kao nekakav nadrealizam ili postnadrealizam. Bili su joj strani eksperimenti svih vrsta. Premda je poznavala Đorđa de Kirika i Alberta Savinija, po strani je i od italijanskih metafizičara. Povratak redu, tradiciji ali i mašti, secesiji i simbolizmu čine je izuzetnom u svetskoj umetnosti. Jer, ne može se reći da je bila anahrona, nazadna ili izvan svog vremena.




 
Ova umetnica, čija ideologija povratka slici i danas mnogo znači, bolje se osećala u Parizu, Firenci i Veneciji, nego u Beogradu i Požarevcu. Iz današnje perspektive, pa i ondašnje, beše sasvim bedno nerazumevanje i odbacivanje na koje je naišla u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. U vreme kada su u našim umetničkim školama predavali ljudi koji nisu čestito pročitali nijednu istoriju umetnosti, ljudi sumnjive pismenosti i kulture, ova najbolja i najobrazovanija srpska slikarka nije mogla da dobije mesto nastavnika crtanja u Požarevcu, niti u južnosrbijanskim palankama Štipu, Velesu i Tetovu! Htela je da služi domovini iz patriotskih razloga, idealističkih. Na svu sreću, bila je neshvaćena, što ju praktično oteralo da uspe na svetskoj sceni.
 
Odlazi u Minhen, konkuriše za klasu Franca fon Štuka, znamenitog profesora Akademije, poslednjeg velikog slikara starog kova, sa kojim će kasnije biti u prijateljskoj prepisci sve do kraja njegovog života. Ne znajući čiji su, on je na prijemnom ispitu svojim čuvenim kružićima obeležio kao zrele upravo njene radove. Haberman, drugi profesor na njenom svedočanstvu, napisao je: "Na ovaj talenat obratiti naročitu pažnju!"

Kod Štuka je tada studirao i Đorđo de Kiriko, koji o srpskim slikarima nije imao povoljno mišljenje, rekavši da su to umetnici muljave, prljave palete. Njegov kasniji prijatelj, Dragoš Kalajić je celog života žalio što je intervjuišući Đorđa de Kirika propustio da ga pita o Mileni Pavlović Barili.

UČENICA STARIH MAJSTORA

Ona nije, kao toliki drugi, učila od Pikasa i Matisa već od majstora iz XIX veka (Obrija Berdslija, Gustava Klimta, Maksa Klingera i Arnolda Beklina), ne primećujući Kandinskog, nadiranje apstrakcije, dadaizma i avangardizma. U minhenskom periodu slika aktove, Japanke i egipatske igračice, a njenim slikama promiču Arabljani, Meksikanci, Persijanci, Španci, crnci, Kinezi... Formira se njen lelujavi, spiralni, poetski svet kosmopolitske romantičnosti, otvoren ka prirodi, noći, kosmosu, deci, cveću, vanvremenom i vaniskustvenom. U njene slike će ući leptiri, anđeli i bogovi. Na jednoj od poslednjih, slika monahinju (sebe?) vatrenog srca. Govorila je pet jezika, slikala groteske, likove iz 1001. noći, rokoko markize, arlekine, igračice (kao Žozefinu Beker), pariske žigoloe, fatalne žene, učene ljude, senjorite, stilizovane i ornamentalne figure. Jedan od najlepših delova opusa posvetila je strašnom i veličanstvenom trenutku sopstvenog naroda, golgoti i vaskrsu Srbije u Prvom svetskom ratu.





Njena umetnost spaja živu i bizarnu fantaziju sa čistom linijom, jezu sa Botičelijem i ranorenesansnim religioznim slikarstvom. Osećala je prošlost kao sadašnjost, čula su joj bila napeta i otvorena, verovatno i previše. Otuda u njenom delu toliko posebne noćne svetlosti, melanholije, jakog kontrasta i oštrih boja. Iako je bila aktivna u mondenskom i klupskom životu, i noćnom provodu, poznavala je neiskvarenu likovnost, osamljenost i tišinu u stvaranju kamernih remek-dela. U XX veku, samo je još španska slikarka Remedios Varo unela toliko tajnovitog u svoje slike. Nadrealistkinje poput Doroteje Tening, Kej Saž, Leonore Karington, Tojen i Valentine Igo, kao slikarke, ne mogu da se mere sa Milenom Pavlović Barili.
 
Po odlasku iz zemlje, nakon minhenske Akademije, celu deceniju je boravila u Evropi, Parizu, Londonu, Oslu, u gradovima Italije i Španije. Kako se sećala njena majka, slikala je kao opsednuta, danju i noću, bez prekida i odmora, pronalazeći svoj likovni univerzum. Oko 1937—38. napustila je svoj linearni stil i (pod sve većim uticajem italijanske renesanse) naslikala svoja najbolja ulja.

SENKE NEDOSTOJNIH POTOMAKA

Otkriće potpunog, celovitog slikarstva, preklopilo se, gotovo poistovetilo, sa njenim odlaskom u Njujork 1939. Tamo već 1940. izlaže u galeriji Đulijena Levija, koji je priredio prvu izložbu Salvadora Dalija i izdao prvu njegovu monografiju u Americi. Premda se tada egzistencijalno mučila, upoznala je i portretisala svetsku elitu. Njene prve godine u Americi obeležene su radom na dizajnu izloga, naslovnih strana i reklama mnogih ženskih časopisa, među kojima su najpoznatiji Vogue, Harper's Bazaar i Town and Country. Kako je pisala majci, morala je naporno da radi da bi podmirila zahteve koje je nametala pripadnost visokim društvenim krugovima, finansirajući poslugu, razne usluge, kupujući skupe toalete i bunde. Na dan bombardovanja Beograda otpočela je molitveni rad na slici sa anđelom a preko Radio Njujorka pozdravila je njegovo oslobođenje. U Americi se udala za Tomasa Astora Goslena, oficira avijacije, čija porodica čuva Milenin kult. Nakon pada sa konja i povrede kičme, umrla je 5. marta 1945.




 
Na slikarstvo Milene Pavlović Barili je malo ko iz njenog vremena uticao ali je ona posredno, kao rodonačelnik srpske škole fantastičnog i metafizičkog slikarstva, jedne od najboljih u svetu, ostavila mnoge sledbenike. Može se reći da srpska moderna umetnost počinje sa dve slikarke: Nadeždom Petrović, začetnicom međuratnog i visokog modernizma, i sa Milenom Pavlović Barili, čije delo i sudbina najavljuju noćnu, podzemnu, iracionalnu stranu srpske umetnosti.

Dve razvojne linije naše moderne se nigde ne susreću, to su stanovišta u večnom sporu. Domaća stručna i šira javnost u ovoj Požarevljanki otkriva ono najoriginalnije. Posle Paje Jovanovića, a pre Miodraga Dada Đurića i Marine Abramović, od svih naših umetnika jedino je ona imala potencijala da postane svetski slavna. Njeno mesto je uz Fridu Kalo i Tamaru de Lempicku.

Sadašnja, kao i sve prethodne kulturne garniture na vlasti, propušta priliku da svetu na pravi način predstavi delo ove velike umetnice. Srpska akademija nauka i umetnosti, Galerija "Milena Pavlović Barili" u Požarevcu i Muzej savremene umetnosti u Beogradu obeležili su stogodišnjicu njenog rođenja dosad najobimnijom retrospektivom njenih radova u Galeriji SANU (mada pod stupidnim nazivom "San o buđenju"). Umesto da izložbu otvori Miodrag B. Protić, koji je 1954. otkrio Milenu našoj javnosti, objavio prvu studiju, monografiju i priredio prvu veću izložbu, na otvaranju je govorio da akademik Tasić, nekada direktor Narodnog muzeja u Beogradu, koji je Milenu preimenovao u Milicu! Vrhunac arogancije je odustajanje Ministarstva kulture od izlaganja njenih radova u Italiji, i to pošto je pronađena pogodna galerija, a sredstva odobrena. Svetla tačka ove izložbe je prateća monografija na četiri stotine strana. Konačno možemo pročitati tekst Jelice Milojković, direktorke Galerije "Milena Pavlović Barili" u Požarevcu, najboljeg poznavaoca njenog života i dela, istoričarke umetnosti najzaslužnije za novije šire i bolje upoznavanje ove harizmatske ličnosti.


***
 
San o buđenju
 
Povodom stogodišnjice rođenja velike slikarke, u Galeriji SANU tokom jula i avgusta bila je postavljena izložba sedam njenih dela iz Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i stotinu slika, crteža, skica i ilustracija iz Galerije "Milena Pavlović Barili" u rodnom joj Požarevcu. Ovu vrednu izložbu videlo je preko 100.000 ljudi, što je rekord Galerije SANU u ovoj deceniji.

Piše: Dejan Đorić | SRBIJA nacionalna revija
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #18 poslato: Novembar 29, 2015, 12:23:17 am »

*

MONOGRAFIJA MILENE PAVLOVIĆ BARILI


U monografiji se razmatra slikarstvo Milene Pavlović Barili u kontekstu zapadnoevropske umetnosti tridesetih godina 20. veka, kao i u kontekstu kompleksnog života ove umetnice koji su obeležile različite kulture u kojima je formirana — srpske i italijanske, kao i razdvojenost njenih roditelja, njihovi različiti karakteri i životni modeli. Njena najbolja dela nastajala su u periodu između 1932. i 1942. godine, u Parizu, Rimu i Njujorku, uz podršku i pod okriljem njenog oca Bruna Barilija, stvaraoca čiji ugled u savremenoj italijanskoj umetnosti i dalje raste. U našoj sredini postala su poznata, međutim, tek početkom pedesetih godina i posebno, posle otvaranja spomen galerije u Požarevcu 1962. Danas, kada su tu prisutna preko 40 godina, ukazuju se kao značajan i sasvim osoben segment srpske umetnosti između dva svetska rata. Za razliku od umetnosti srca, temperamenta, čulnosti i osetljivosti za pikturalna svojstva bojene materije, koja je najčešće negovana u nacionalnoj umetnosti, slikarstvo Milene Pavlović Barili donosi razvijenu svest o umetničkim konvencijama i potrebi da se one prate, odnosno, sinhronost sa aktuelnim tendencijama svog vremena.

U periodu između 1932. i 1935. godine Milena Pavlović Barili slikala je polomljene stubove nekih imaginarnih hramova, fragmente trijumfalnih lukova, poprsja ili torza oživelih antičkih skulptura ili okamenjenih ljudskih likova koji lebde. Te slike rađene su svetlim, gotovo transparentnim plavkastim ili sivoplavim tonovima, a lebdeći predmeti na njima naglašeni su ekspresivnom, "tečnom" linijom. Od 1935. godine, međutim, dolazi do veće integracije elemenata slike, a fluidna scena, često naznačena podignutom zavesom, učvršćuje se i produbljuje uvođenjem renesansne linearne perspektive. U slikama kao "Slikarka sa strelcem", "Venera sa lampom", "Anđeli u zoru" i sl. ekspresivnu liniju ranijih slika zamenio je precizan i diskretan crtež, krhku bojenu fakturu glatki lazuri i klasična tehnika slikanja, a plitak prostor renesansna kutija pozornica.

Ono sto se, međutim, nije menjalo bilo je stalno okretanje umetnice ka istoriji umetnosti kao imaginarnom fundusu iz koga ona slobodno preuzima dekor, kostime, dramaturgiju prizora, preobražavajući ih svojom oblikovnom voljom i fabulom o nemogućoj ljubavi. Na taj način otvorila je u srpskoj likovnoj umetnosti veliku temu romantizma (ne kao umetničkog pokreta, već kao načina interpretacije stvarnosti u umetničkim delima) o Erosu i Tanatosu, sasvim lično intoniranu i povezanu sa sopstvenim porodičnim iskustvom. Tome je bio saobražen i metod koji je koristila a koji se oslanjao na iskustva tada novih narativnih tehnika kao što su tehnika tumačenja snova, ili tehnika filmske naracije.

Njen pristup umetnosti nije se u suštini promenio ni tokom života u Americi 1939—1945. godine, ali je u tom periodu složena, intimna ikonografija slika Milene Pavlović Barili radikalno pojednostavljena, simboli su ispražnjeni od nekadašnjih značenja, a akademska veština postala je dominantna. Zato je za taj period bio značajniji njen rad na komercijalnom dizajnu. Ona je u Njujorku radila za najpoznatije modne časopise, kozmetičke i tekstilne firme, ali i u pozoristu — kostime za balet "Sebastijan". Štaviše, smatrana je za jednog od onih evropskih umetnika koji su doprineli unapređenju komercijalnog dizajna u Americi.

U monografiji se ukazuje i na mogućnost razumevanja slikarstva Milene Pavlović Barili u duhu umetnosti postmoderne. "Ranim glasnikom postmoderne" čine je, naime, brojne osobine među kojima spremnost na stalne promene načina izražavanja i širina interesovanja — od različitih oblasti likovnih umetnosti do poezije i dizajna. Njen nomadizam može se shvatiti i u doslovnom smislu zbog stalnih putovanja izmedju Požarevca, Beograda, Minhena, Londona, Pariza i na kraju Njujorka gde je i umrla od srčanog udara 1945. godine, kao i činjenice da je govorila i pisala na nekoliko svetskih jezika. U slikarstvu, taj nomadizam bio je posebno prisutan u onom delu koji je nastajao na paradigmi muzejske umetnosti, u slikama u kojima se umetnica pozivala na velike uzore iz prošlosti: na Botičelija, Fra Anđelika, renesansne umetnike severno od Alpa, ili na slikarstvo Đorđa de Kirika pre 1920. godine i Pikasovu klasičnu fazu. Motive ili forme koji se javljaju u drugim umetničkim delima iz bližih ili daljih epoha, ona je preuzimala i transformisala u skladu sa danas uobičajenom strategijom prekoračenja, kojom se stavljanjem poznatih modela u novi kontekst dovodi u pitanje odnos forme i sadržine u jednom umetničkom delu. Štaviše, upisivanjem sasvim ličnih, ispovednih sadržaja u poznate i visoko vrednovane forme, nastajala je specifična naracija o različitosti umetnika koji istovremeno želi tu svoju različitost da sačuva i da je unese u dominantan umetnički a time i društveni kod. Uglađena forma i intimni sadrzaji kojima se sugerišu teskoba i "nelagoda u kulturi", osim toga, predstavljali su način da se preko opstih mesta istorije umetnosti istakne gubitak važnosti tradicionalnih vrednosti u savremenom životu.

Interslikovnost unutar koje se ističu protivrečnosti i, na krajnje suptilan način, otvaraju dominantni umetnički i društveni modeli, povezuju ovo slikarstvo i sa onim kategorijama za koje se danas smatra da karakterišu žensko pismo, čemu je u monografiji takođe posvećena potrebna pažnja.


Olivera Janković (1955) | arte.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #19 poslato: Novembar 29, 2015, 12:23:26 am »

*

Protiv zaborava: MILENA PAVLOVIĆ-BARILI

Za kratka života više je radila i bila cenjenija u inostranstvu, a u Srbiji gotovo nepoznata do druge polovine prošlog veka

Obeležavanje stogodišnjice rođenja srpske slikarke i pesnikinje Milene Pavlović-Barili (1909—1945) počeće ovog leta brojnim izložbama širom Srbije i u inostranstvu gde je umetnica provela značajan deo života i rada. Manifestacija počinje 17. jula u Muzeju savremene umetnosti izložbom slika iz galerije Milene Pavlović-Barili u Požarevcu.

Slikarka koja je za kratka života radila i izlagala u Minhenu, Rimu, Parizu, Londonu, Njujorku, srpskoj kulturnoj javnosti bila je skoro nepoznata do sredine prošlog veka, kada, za to vreme njeno ne baš razumljivo slikarstvo, u svojim esejima valorizuju profesori Miodrag Protić i Lazar Trifunović. Takođe i Milenina majka, Danica Pavlović-Barili nije se smirila dok nije ostvarila zavet i rodnu kuću u centru Požarevca 1961. pretvorila u galeriju koja nosi slikarkino ime. Daničine rodbinske veze po majčinoj liniji sa dinastijom Karađorđević i poslednje Milenine godine života provedene u Americi nisu oduševljavale tadašnji politički establišment u Jugoslaviji, ali uz svesrdnu pomoć požarevačkih lokalnih vlasti Danica je ostvarila svoju poslednju želju i spokojno umrla tri godine po otvaranju galerije. U to vreme sprijateljila se sa potpredsednikom, a kasnije i prvim čovekom požarevačke opštine, Brankom Ivoševićem, s kojim je satima razgovarala o svojoj prvobitnoj zamisli, koja nije do kraja realizovana, da na dvadesetak ari placa u centru grada podigne umetničku školu. Ivoševićeva ćerka, Dragana Ivošević, danas profesor u Poljoprivrednoj školi, kao devojčica viđala je često Danicu u društvu svojih roditelja. Seća je se kao visoke, otmene gospođe koja je uvek nosila šešir, strogog izraza lica. Hodala je sa štapom, a pred kraj života skoro da je izgubila vid.

— Videlo se da je nekada bila lepotica. Danica je bila obrazovana žena, i ona se kao i Milena školovala u Minhenu gde je završila Muzičku akademiju, svirala je klavir. Tamo je upoznala Mileninog oca, poznatog italijanskog kompozitora Bruna Barilija s kojim se venčala u Velikom Gradištu i koji je zbog tog braka primio pravoslavlje. Ali, Bruno je bio nestalnog karaktera i boemske prirode, nisu se razveli, ali su se ubrzo razdvojili. On je živeo u rodnoj Parmi, Danica i Milena u Požarevcu — seća se Dragana očevih priča o porodici Barili-Pavlović.

PAVLOVIĆI Pošto nije odrastala uz oca, Milena je kao devojčica bila jako vezana za svoja tri ujaka, crtala je njihove portrete. Dvojica Daničine braće, Voja i Bora, poginuli su na Solunskom frontu i sahranjeni su na srpskom vojničkom groblju Zejtinlik. Najstariji Mihailo bio je u lošim odnosima sa porodicom i živeo je u Beogradu u Krunskoj ulici, a najmlađi Boža, koga su jer je bio sitan zvali Stojančić, bavio se trgovinom i bio je najbogatiji. Nijedan se nije ženio, nije imao naslednike, pa je čitava imovina pripala Danici koja je uz Brunovu pomoć finansirala ćerkino školovanje u Minhenu gde se odselila 1930. posle studija slikarstva u Beogradu. Potom je nekoliko godina provela u Parizu i Londonu.

Milena je još od deteta bila osetljivog zdravlja, stalno su je boleli krajnici, rano je obolela od srca, pa je Danica smatrala da će joj klima na američkom kontinentu više prijati. Jedan od Mileninih mecena bio je diplomata i pesnik Sibe Miličić koji je kupovao Milenine slike. Pomogao joj je da 1939. kupi kartu i otplovi za Njujork gde je ostala do smrti 1945. godine. Nakon što je prebolela raskid sa kubanskim pijanistom Rodrigom Gonzalesom, Milena se udala za američkog oficira Roberta Tomasa Goselina, koji je, kako piše književnica Mirjana Mitrović u romanu Autoprtret sa Milenom, nakon slikarkine smrti došao u Rim i pokušao da izdejstvuje dozvolu za odlazak u Beograd kako bi urnu predao Danici. Ali u Beogradu je bila Crvena armija i bilo je nezamislivo da američki oficir nezvanično odlazi u još smutnije područje. Zato je urnu ostavio Brunu. Urna je pohranjena na groblju Destaćo (nekatoličko) u Rimu, gde su sahranjeni Bruno i Danica. O Mileninoj smrti bilo je različitih verzija. Prema jednoj umrla je od srčanog udara, po drugoj od posledica nezgodnog pada sa konja, a spekulisalo se da ju je sa konja gurnuo muž Robert, u šta Dragana Ivošević ne veruje.

— Nikada se nije sreo sa Danicom, niti je ona pričala o tome. Milena je oduvek bila nežnog zdravlja, doktori su joj zabranili kafu i cigarete, a ona je bila strastveni pušač. Robert je dolazio u Srbiju samo jednom, kada je 1965. otkriven Lepenski vir. Ponovo se oženio, ovde se pričalo da ima troje dece i da je ćerki dao ime Milena, ali to nije provereno — priča Ivoševićeva.

BARILIJEVI Kada je otvorena galerija u Požarevcu, Milenini rođaci iz Italije često su 60-ih dolazili u Srbiju i odsedali su u domu Ivoševića jer u gradu nije bilo hotela. Trojica Milenine braće po stricu — Aristide, Renato i Enco živeli su u Parmi, u velikoj trospratnoj kamenoj kući u centru grada. Najstariji Aristide bio je novinar, imao je tri ćerke koje su u Minhenu studirale jezike, muzičku i likovnu akademiju. Dragana se seća da je Renato imao ćerku Benedetu koja je bila modni kreator, a njen mlađi brat studirao je glumu sa Bernardom Bertolučijem.

Barilijevi su 60-ih godina često dolazili u Požarevac. Pojedinci iz ugledne, aristokratske italijanske porodice bili su komunističkog opredeljenja, pa je dolazak u tadašnju Jugoslaviju za njih bio čast. Aristide i njegova supruga Irma brinuli su o Danici koja je u Parmi provela poslednje mesece pre smrti. Poslednji put Barilijevi su se oglasili 2000. godine pismom saučešća povodom smrti Branka Ivoševića.

— Dve godine ranije fabrika slatkiša Bambi proizvela je limitiranu seriju bombonjera Barili, u luksuznoj metalnoj kutiji, i na predlog mog oca u Italiju je poslat jedan paket. Porodica je bila oduševljena što prezime Barili i dalje živi — seća se Dragana Ivošević.



IZ SANTA MONIKE U POŽAREVAC
— Nekoliko godina posle otvaranja galerije u Požarevcu iz Santa Monike luksuznom jahtom doputovala je gospođa Malori, bogatašica koja je finansijski pomagala Milenu u Njujorku. Nije joj bilo teško da svojom jahtom doplovi do Dubrovnika, a potom se prebaci i do Požarevca. Milenin rodni grad posetio je i francuski književnik Žan Kasu s kojim se družila u Parizu. Kasu je kao levičar bio u zvaničnoj poseti Jugoslaviji, a baš u to vreme Požarevac su pogodile poplave, izlila se Morava. Upozoravali su ga da ne ide, ali pesnik nije odustajao — pamti Dragana Ivošević.

Novi standard | 29.06.2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #20 poslato: Novembar 29, 2015, 07:52:35 am »

*

MILENIN ZVEZDANI TRAG

U Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u julu i avgustu održana je retrospektivna izložba Milene Pavlović Barili.





Ove godine, kada se obeležava jedan vek od rođenja velike slikarke i pesnikinje Milene Pavlović Barili, u italijanskim novinama Gazeta di Parma 22. juna je u odeljku Arte-Cultura zabeleženo pod naslovim "Il centenario di Milena" sledeće:

"Ove godine slavimo sto godina od rođenja Milene Pavlović Barili, jedine ćerke Bruna Barilija, drugog sina Čekrope, osnivača velike parmske umetničke porodice. Muzičar, kritičar, pisac, čovek izuzetno radoznalog duha, autor nezaboravne knjige Zemlja opere, Bruno se oženio pijanisticom Danicom Pavlović, po majci rođaci srpskog Kralja Petra Karađorđevića, talentovanom studentkinjom klavira najpre u Monaku, a kasnije u Beču. Ukratko pravom princezom. U braku su Bruno i Danica dobili Milenu, koja se rodila 5. novembra 1909. godine u Požarevcu, u Srbiji. Mileni je sudbina dodelila da postane izuzetna i afirmisana slikarka, ali je tragično stradala u Sjedinjenim Državama kada joj je bilo svega 36 godina …"

Dabome, u naslovu piše samo Milena, jer, kako je s vremenom, posle njene smrti, delo koje je za sobom ostavila sve više dobijalo dimenzije besmrtnosti, dovoljno je bilo napisati jednostavno — Milena. Takav je i njen potpis ispod koga je obično stavljala godinu nastanka slike ili crteže. A u rasporedu slova njenog imena i godine ispod, Milena je sprovodila poseban "estetizam" ostavljajući dovoljno praznine između brojki u drugom redu kako bi postigla istu dužinu prvog reda, to jest potpisa.

Centralna izložba Mileninog jubileja održana je u beogradskoj Galeriji SANU.

— Pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Srbije 17. jula je u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti otvorena velika retrospektivna izložba Milene Pavlović Barili, jedne od najistaknutijih ličnosti srpske i evropske umetničke scene u periodu između dva svetska rata, jedinog srpskog predstavnika postnadrealizma, "arhitekte sna i sanjarenja" koja je u svom raskošnom umetničkom opusu neprestano hodala po tananoj liniji snoviđenja, kaže za Nju rivju autor izložbe, monografije i postavke Jelica Milojković, muzejski savetnik Galerije Milena Pavlović Barili u Požarevcu, koja je svoj višegodišnji istraživački rad objedinila u jedinstven projekat pod nazivom "Zvezdanim tragom — Milena Pavlović Barili — sto godina od rođenja".

— Jedino dete u braku lepe i obrazovane Požarevljanke, Danice, i italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara, pesnika i putopisca, Bruna Barilija, Milena je rođena 23. oktobra po starom, odnosno 5. novembra 1909. godine po novom kalendaru, u porodičnoj kući svoga dede po majci, Stojana Pavlovića, nastavlja priču Jelica Milojković. No, njene životne staze brzo su se odvojile od pitome požarevačke čaršije. Romantiku njenih kaldrmisanih ulica, starih, secesionističkih fasada i krovova, smenili su prizori drevnog Rima, sunčane Nice, Bergama, Pezara, kasnije Madrida, Granade, Sevilje, Kordobe, Londona, Pariza, Njujorka. U ovim gradovima Milena je odrastala, školovala se, sazrevala, formirala svoju umetničku ličnost. Nostalgija i nemir rano začeti u njoj, pratiće je tokom čitavog životnog puta, postajući u isto vreme i jedan od atributa njenog umetničkog dela.





Ipak, slikarsko obrazovanje dobila je najpre u beogradskoj Umetničkoj školi (1922—1926). Kasnije je studije slikarstva nastavila u Minhenu, na Blocherer Bosshardt, Knirr Schule i Akademie der bildenden Künste (1926—1928).

— Najznačajniji deo Mileninog umetničkog opusa nastao je van granica Srbije, odakle je Milena otišla u rano proleće 1930. godine — ističe Jelica Milojković. — Skoro čitavu jednu deceniju ona je svojim životom i radom bila vezana uz zapadnoevropske umetničke metropole, London, Pariz i Rim, gde se družila i izlagala sa najistaknutijim predstavnicima evropske umetničke avangarde. Pred Drugi svetski rat, avgusta 1939, Milena je otputovala za Njujork. U Americi Milena veoma brzo stiče izuzetnu afirmaciju, pleneći svojom nesvakidašnjom pojavom, erudicijom, poreklom, vrsnim poznavanjem nekoliko svetskih jezika, Milena se upoznaje sa mnogim uticajnim ljudima iz sveta umetnosti,koji su joj pomogli da uđe u krug poznatih intelektualaca, galerista, urednika modnih časopisa. Njene izložbe u Njujorku i Vašingtonu zaokupljaju pažnju likovne publike, teoretičara umetnosti i javnosti. O Mileninim radovima likovni kritičari pišu kao o ogromnom polju uspomena i prefinjene usamljenosti, prožete beskrajnom nostalgijom i arhitekturom sanjarenja. U tekstovima je neizostavno naglašavano Milenino izuzetno obrazovanje, kosmopolitska širina njenog duha, briljantna imaginacija kojom odišu njena platna ispunjena poezijom, enigmom i fantastikom. Pored rada na čistoj umetnosti, Milena je u SAD bila angažovana i na komercijalnom dizajnu, pre svega kao ilustrator najuglednijih američkih modnih žurnala i časopisa za uređenje enterijera i eksterijera (Vog, Taun end kantri, Šarm, Glamur, Harpers bazar). Za Roberta Goselina udala se 24. decembra 1943. godine. Sarađivala je i sa kompozitorom Đankarlom Menotijem, za čiji je balet Sebastijan radila kostime (1944). Preminula je u Njujorku, 6. marta 1945. godine.

Autorka izložbe ističe da je najznačajniji deo Mileninog umetničkog opusa nastao van granica naše zemlje — u evropskim i američkim umetničkim metropolama. "No, ovo jedinstveno umetničko delo najprisutnije je u Požarevcu, gradu Mileninog rođenja i njene mladosti, gde je od 1962. godine izloženo pod krovom njene rodne kuće. Zahvalnost za ovaj skupoceni poklon, naglašava Jelica Milojković, dugujemo Mileninim roditeljima, pre svega njenoj majci, Danici, koja je svojim testamentom kulturnom životu naše zemlje darovala instituciju koja bogatstvom i značajem svojih zbirki i programima koje realizuje, prevazilazi državne granice.





Ipak, i njen otac Bruno Barili imao je udela u tome. On je posle Milenine smrti Danicu podsticao da sakupi njena dela i oformi zbirku. Miodrag B. Protić, koji je prvi pisao o Mileni (1954. i inicirao izložbu njenih dela 1955), navodi pismo iz Italija Bruna Barilija bivšoj supruzi Danici, s kojom je ostao blizak iako su se 1923. godine razveli, u kome piše o budućem muzeju. U Barilijevom pismu se vidi, ne samo žal za izgubljenom ćerkom i briga da se njene slike i stvari ne rasture po svetu, već i sama poetična priroda ovog izuzetnog čoveka čije je umetničke osobine, jednim delom Milena i nasledila. "Nas dvoje ostadosmo sami na zemlji, živi i smrtno ranjeni i čekamo sa slabačkim ostatkom daha da dođe — zna se šta treba da dođe — razdvojeni bez nade, dve hiljade kilometara jedno od drugoga, usamljeni .... i sahranjeni pod prošlošću i tolikim uspomenama. Danice moja, iskoristi pomoć koju su vlasti spremne da ti pruže, i napravi onaj mali muzej Mileninih slika. Donesi takođe iz Pariza sve Milenine stvari — nećeš valjda da se tamo izgube?" U jedom drugom pismu Danici pak, Barili beleži poetičnu atmosferu predratnog Požarevca i utiske koje je na njega ova sredina ostavila: "Sećaš li se onog Uskrsa u tvojoj kući, sa Milenom, pre 40 godina? I ja sam bio tamo, oh, kako se sećam toga — bila je tamo tvoja baba, tvoj otac — kako je bilo lepo veče! Dok ti ovo pišem, sećam ih se sve jasnije — živahnih, uspravnih, snažnih, dobrih, smelih i srećnih... Danas više nema takvih ljudi, a neće ih više ni biti... Kakva su to bila vremena! Od vas sam, i sa vama, a naročito sa tobom, sve naučio u to doba"... Podsetimo, takođe, da je Bruno Barili u knjizi "Srpski ratovi" (Prometej, 1996) sa mnogo simpatija prema srpskom narodu opisivao događaje za vreme ratova 1912. i 1914—1915. godine. To su njegovi ratni izveštaji objavljivani u italijanskoj štampi koje je priredio Đorđo Pelegrini.

Milenina majka Danica, koju Olivera Janković u knjizi Milena opisuje kao "oličenje žene za čiji je identitet značajniji odnos s detetom nego sa muškarcem i koja je zato, kao velike majke iz mitologije, Demetra ili Leto, obično spremna da se žrtvuje za dobrobit i budućnost svoje dece, ali i da kasnije, kada deca odrastu, utiče na njihove odluke i odnose s drugim ljudima", bila je takođe umetnik. Kao devojka iz bogate porodice školovana je u inostranstvu. Tokom studija na Konzervatorijumu u Minhenu, gde je učila klavir i solo pevanje, upoznala je, u pansionu gde je stanovala, Bruna Barilija. Zavoleli su se i, nešto kasnije, venčali. Ali u braku nisu dugo ostali. Razveli su se kad je Milena imala 14 godina. Ipak, i posle razvoda, ostali su prijatelji. Igrom sudbine, Danica je mnogo kasnije, 1965. u svojoj 83 godini, posetila Barilijevu porodicu u Parmi (Bruno je umro 1952). Krhkog zdravlja, tamo je veći deo vremena provela u bolnici, u kojoj je i umrla. Požarevačke novine Reč naroda beleže 26. novembra 1965. godine da su sahrani Danice Pavlović u Rimu, pored porodice, prisustvovali "pesnik Ungareti, tenor Tito Bjanki, vajar Asen Pejkov, otpravnik poslova Jugoslovenske ambasade u Rimu i generalni konzul, a vest nacionalne agencije ANSA prenelo je sedam italijanskih listova". Danica je sahranjena u Rimu na Cimitero acattolico degli stranieri, gde su već počivali Milena (čija je urna iz Amerike preneta 1947, a pohranjena 1949), i Bruno Barili. Opet su bili, a sada zauvek i ostali, zajedno.





U Galeriji SANU bilo je izloženo 136 Mileninih dela (od toga 128 je iz galerije "Milena Pavlović Barili", sedam iz Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i jedno iz beogradskog Narodnog muzeja). Izložena su zatim, dokumenta, lični predmeti, slikarkina paleta i čuvena venecijanska stolica. Uz postavku je priređen obiman katalog/monografija obogaćena brojnim fotografijama, dokumentima, reprodukcijama, kao i sabranom Mileninom poezijom.



Milenina pesma bez naslova

II
Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta —
bez vremena i prostora —
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.

Napomena: Milena nije davala naslove svojim pesmama koje je obeležavala rimskim brojevima. Samo dve pesme imaju naziv: "Slika" ("Image") i "Sablast" ("Phantom")

Tekst: Spomenka Jelić | 2009. | JAT
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #21 poslato: Novembar 29, 2015, 07:52:44 am »

*

SLIKE OD DUŠE I SNA

Čudo od deteta postalo je velika slikarka. Dok su je u Rimu, Parizu, Njujorku hvalili, ona je čeznula za Srbijom u kojoj su za nju saznali tek devet godina nakon njene smrti

Za veliku umetnicu Milenu Pavlović-Barili kod nas se čulo 1954. godine kad je njena majka Danica, pismom upućenim tadašnjem Savetu za prosvetu i kulturu, ponudila kao poklon svoju kuću u Požarevcu u kojoj se Milena rodila, a i veliki broj njenih crteža i slika. Bilo je to devet godina nakon smrti Milene Pavlović-Barili u Njujorku, o čemu se ovde takođe nije znalo.

Uz pismo, Danica Pavlović priložila je i biografiju svoje kćerke Milene. Rođena je 5. novembra 1909. godine u Požarevcu, u kući svog dede Stojana Pavlovića, trgovca, kao prvo i jedino dete Srpkinje Danice Pavlović i Italijana Bruna Barilija. Danica je bila potomak najstarije Karađorđeve kćerke Save, govorila je nekoliko jezika, studirala je klavir i pevanje na Minhenskom konzervatorijumu. Tamo je i upoznala Barilija i "bila očarana njegovom duhovitošću i talentom", kako mu je mnogo godina kasnije pismom otkrila. Milenin otac bio je kompozitor (napisao je dve opere), pesnik, muzički kritičar velikih listova, pisac nekoliko knjiga, čovek velikog duhovnog bogatstva s izgledom kao da je pao iz oblaka — kako ga opisuju biografi. "Sasvim izuzetni, Milenini roditelji imaju u njenom formiranju presudan značaj: njen život uglavnom teče između oca i majke, Požarevca i Rima. Reč je o dva sveta koja su se na mahove spajala i dopunjavala, a na mahove odvajala i sukobljavala. Kada je bila u jednom, osećala je čežnju za drugim. Ta tragedija za dete, postala je srećna okolnost za umetnika", pisao je Miodrag B. Protić, istoričar umetnosti, otkrivajući Milenu domaćoj javnosti.

Sudeći po sećanjima Danice Pavlović, njena Milena bila je čudo od deteta. U Rimu je prvi put bila kad je imala šest nedelja, u Požarevac se vratila kad joj je bilo osam meseci. U trećoj godini crta kokoške i piliće, u petoj čita novine, uči italijanski, u šestoj s majkom opet odlazi u Italiju, a zatim u Nicu, gde uči francuski. Prva dva razreda osnovne škole završava u Italiji, a naredna dva u Požarevcu. Majka je ispisuje iz drugog razreda Požarevačke gimnazije i upisuje u Majerovu školu u Lincu da bi je ubrzo zatim prebacila u Grac da u jednom manastiru nauči i nemački. Devojčica poliglota i svetski putnik, kako piše njena majka, vraća se u Srbiju da "sa dvanaest godina bude izuzetno primljena u Umetničku školu u Beogradu kao 'vunderkind', koju posle četiri godine izuzetno završava".


"LEPO SAM IZGLEDAO"

Sledeća stanica u Mileninom životu je Minhen, odnosno poznata privatna škola Bloherer, da bi se pripremila za prijemni ispit Minhenske akademije. Pregledajući radove na prijemnom ispitu, profesor Akademije Franc fon Štuk Milenine je obeležio kružićima kao radove koji se izdvajaju. Na svedočanstvu s Mileninog prijemnog ispita zapisano je: "Na ovaj talenat obratiti naročitu pažnju."

Slike iz dvogodišnjeg minhenskog razdoblja imaju sve odlike modernizovanog akademizma, pravca koji se odlikovao podražavanjem i koji je negovala Minhenska akademija, ali s jasnim traganjem za romantičnim i onostranim u uzorima renesanse — otud slobodniji, življi potez četkom, naglasak boje i materije, težnja ka imaginarnom. Sve je to povelo Milenu njenom kasnijem slikarskom opredeljenju — nadrealizmu. Mileni je Minhenska akademija pružala znanje, ali nije omogućavala da se njena osobenost razvije i ona posle dve godine napušta studije.

U Novinarskom domu u Beogradu otvorena je 16. decembra 1928. godine prva samostalna izložba Milene Pavlović-Barili. Pokazala je preko sto radova, pretežno studije i slike iz Minhena, veći broj pastela, akvarela, crteža i manji broj ulja. Kritike su bile pohvalne i tačne. Slede izložbe sa umetničkim udruženjem "Lada" i — traganje za zaposlenjem. Njena ponuda da bude profesorka crtanja odbijena je ne samo u Požarevcu, već i u Štipu, Velesu i Tetovu, s obrazloženjem da nema budžetskih mogućnosti. Ogorčena, 1930. godine Milena ponovo kreće u svet.

Odlazi u Španiju, zemlju koja joj odavno nije davala mira zbog El Greka, Velaskeza, Goje i drugih slikara koji su u njoj podsticali romantizam. Opsednuta novim prizorima i utiscima, slikala je "danju i noću, bez prekida i odmora", kako je napisala njena majka. Posle kratkog boravka u Parizu, 1931. godine odlazi u London. Krajem februara, u galeriji "Blumsberi" otvara samostalnu izložbu sa 80 slika i crteža. "Već tri dana kako se Blumsberi galerija puni svetom. Ovo je jedna od najbolje uspelih pojedinačnih izložbi jugoslovenskih umetnika u Londonu", javilo je beogradsko "Vreme" ističući boje kao "prvoklasno i važno u umetnosti ove devojke" koje su "neverovatno sveže i lepe, kao i njen manir".

Sledeće godine odlazi u Pariz s namerom da se tu i stalno nastani. I, odmah mu se predstavlja samostalnom izložbom 23 ulja i tempera u galeriji "Mlada Evropa". Ova izložba je pokazala da se u Mileni rodio slikar blagih snova i nemira. Istoričari umetnosti tumače da je, podstaknuta simbolima slika Đorđa de Kirika, prepoznatljivih između ostalog po izmišljenim urbanim elementima s kulama, Milena pošla putem metafizičkog slikarstva.

Iz Rima, gde iste godine izlaže u Umetničkoj galeriji, Milena piše majci: "Ima puno sveta uvek, ali se nije još ništa prodalo. Uzroci su razni, ali uglavnom to je da od mene sad niko nema tri čiste ovde ništa da kupi... Ja sam zdravo skromno bio obučen (ponekad koristi prvo lice muškog roda kao oblik umiljavanja), lepo sam izgledao, nisam ništa zbunjen bio, samo sam se vrlo umoran osećao. Sa svima sam pomalo razgovarao i znam da su Talijani ostali oduševljeni i sa mnom. Sveta je bilo vrlo interesantnog. Svi su grabili sa mnom da razgovaraju, bilo je puno fine i mlade gospode, koji su prosto krasili izložbu. Ovo je malo ironično, ali i istina zato što su mi se mnogi udvarali. Ja sam ozbiljan i gord. Ja sam užasno umoran. Sve mi se pred očima ljulja."


SLIKA ZA PUT U AMERIKU

Narednih godina Milena Barili slika svoja najbolja dela: "Devojka s velom", "Devojka s lampom", "Slikarka sa strelcem" i, ključno delo, "Autoportret".

Bilo je to vreme kad je svetu otkrila i svoje prve pesme. Prema svedočanstvu njene majke, najradije je pisala na španskom. Nađene su samo pesme na italijanskom, izuzev jedne na francuskom jeziku. U Italiji su njene pesme hvalili, objavljivali ih uz njene fotografije, slike i crteže. Sve su bez naslova, lične i ispovedne.

Nižu se uspešne izložbe, na primer, u februaru 1938. godine u pariskoj galeriji "Četiri druma" na kojoj su se, pisala je majci, izređala sva najveća imena Pariza "i oni koji znaju Bruna i oni koji ga ne znaju", ali zato "iz našeg poslanstva niko nije došao". Zatim slede izložba novog nadrealizma i grupne izložbe jugoslovenskih umetnika u Parizu i Hagu. Podstaknuta uspehom i vođena nomadskim duhom modernog umetnika, verovatno je poželela da se okuša u novom okruženju pa je otputovala za Ameriku. Rekla je da hoće da vidi veliku Svetsku izložbu u Njujorku na kojoj su glavni događaj bili nadrealisti Maks Ernst, Rene Magrit i Salvador Dali. Njena majka je pisala da je Milena "prodajom slike koju je kupio Sibe Miličić zaokruglila sumu s kojom je uzela kartu na jednom malom francuskom brodu i tako u septembru 1939. godine krenula za Ameriku u nameri da se vrati u Požarevac, da uzme svoju majku i da obe opet krenu za Pariz. Izbija rat i ona nije mogla natrag".

Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Saživljavanje s novom okolinom bilo joj je teško, neprestano je mislila na svoju zemlju i Evropu u kojoj je počinjao rat. Prvo vreme stanovala je u zapadnom delu grada blizu železničke stanice, u nekoj kući sa sobama za izdavanje, omiljenoj među jugoslovenskim emigrantima. U tamošnji restoran često bi navraćali i Amerikanci privučeni boemskom atmosferom. Jednog dana došao je bračni par Ekstrom, suvlasnici umetničke galerije "Kordije-Ekstrom" u Njujorku i Parizu, sprijateljili su se, i posle izvesnog vremena pomogli Mileni da se preseli u bezbedniji i lepši kraj grada, u istočni Menhetn, u hotel koji se danas zove "Henri IV". Družili su se gotovo svakodnevno.

Milena teško živi, naročito na početku boravka u Njujorku. Kao i većina umetnika emigranata, ona crta portrete. Januara 1940. godine javlja majci da zbog premorenosti i teškog života ima srčane tegobe, ali i da će za martovski broj modnog magazina "Vog" crtati naslovnu stranu "pa mi oči ispale radeći, oni mi posle platili, ali neće da štampaju jer nije došla moda. Zatim su mi dali jednu stranu unutra, cipele i rukavice i šešir, jedna bluza i šal; danas su je uzeli, kažu mi da je osobita, ali evo kako radim: dobih je u prošli ponedeljak, danas je ponedeljak opet — od četvrtka prošlog nisam iz kuće izašla, ne mogu, nemam kad za oblačenje".

Osim s "Vogom", Milena sarađuje i s drugim najpoznatijim modnim časopisima i s časopisima za uređenje enterijera i eksterijera.

U središtu umetnosti, u gradu punom najboljih, Milena je uspela da već marta 1940. godine održi prvu izložbu i to u galeriji "Julijan Levi", u kojoj su se održavale izložbe nadrealista. Kritike su bile brojne i izuzetno dobre. Majci javlja: "Ja sad imam koliko mi je potrebno za život. Julijan Levi kaže da ne očajavam, da ni Dali ni De Kiriko za prvu izložbu nisu nijednu sliku prodali, a obojica su njegovi slikari. On bi hteo da me lansira kao mondenskog portretistu, da pravim dva-tri na godinu za 3000 dolara." U nastavku još piše da upravo radi "jedan mali sasvim jeftin portret" italijanskog kompozitora Đan-Karla Menotija, koji će joj od tada postati prijatelj. Četiri godine nakon toga kreirala je kostime za njegov balet "Sebastijan" u tada novoosnovanom "Baletu internacional". Kritičari su bili vidno zadivljeni njenim nacrtima. Nesumnjivo, da je nastavila da kreira kostime, sigurno bi imala velikog uspeha.

Milena je tek nakon druge izložbe, 1943. godine u Organizaciji za zajedničku pomoć američkih prijatelja jugoslovenskim zarobljenicima u logorima Italije, osećala da je uspela. Većinu eksponata činila su dela urađena u Njujorku i potvrdila su je kao umetnika. Najzapaženiji rad izložbe bio je "Sv. Jovan". Neobjašnjivom igrom slučaja, Milena je započela ovo delo 6. aprila 1941. godine, baš na dan fašističkog napada na Jugoslaviju.

O Robertu Goslenu, za koga se udala krajem 1943. godine, malo se zna. Ocu je tek iduće godine javila da se udala "za jednog simpatičnog mladića, Amerikanca, koji je tada bio vojnik... Do juče je bio ovde sa mnom. Sada je otišao da pronađe neko zaposlenje". Goslen je za vreme rata bio oficir avijacije i istoričari umetnosti smatraju da je Milena, ušavši u njegov način života, promenila i svoj stil: slika s manjim poetskim značenjem, a njeni portreti postaju veristički.

Završetak rata u Jugoslaviji doneo joj je nadu da će opet videti Evropu i Požarevac. Ali, u tome je sprečio nesrećni pad s konja. U karti koju je Bruno Barili uputio 1947. godine iz Rima svojoj supruzi u Požarevac, opisao je poslednje dane njihove kćerke: "Milena i njen muž bili su zajedno na konju — padala je kiša, put je bio asfaltiran (u okolini Njujorka), konj se okliznuo, Milenina uzengija je pukla. Naša kći je sa krikom pala preko glave konja... Milena je bila pet meseci u gipsu, nepokretna, od pojasa do vrata... Prvih dana 1945. mogla je da se obuče, da hoda, došla je u Njujork. Sa Goslenom je našla jednu kuću — izgleda da se dobro osećala, činilo se da je sasvim ozdravila. Uveče 5. marta 1945. Milena je bila srećna, čak je i plesala sa Goslenom u restoranu hotela 'Plaza'. Otišli su da spavaju... rano ujutro... njeno jadno srce se zaustavilo."

Vest o Mileninoj smrti i njenu fotografiju objavio je "Njujork tajms" napominjući da je iznenadna smrt nastupila kao posledica povrede kičme prilikom pada s konja. Tu vest prenela je i italijanska štampa. Urnu s Mileninim pepelom Grosman je doneo Brunu Bariliju u Rim. "Milena počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta i sada počivaju tu, pored nje", javio je svojoj supruzi u Požarevac.

U Mileninoj rodnoj kući u Požarevcu, Memorijalna galerija čuva oko šest stotina slika, crteža i akvarela — uspomenu na veliku slikarku Milenu Pavlović-Barili.


Sonja Ćirić | 2008. | Politikin zabavnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #22 poslato: Novembar 29, 2015, 08:20:15 am »

*

STO SLIKA ZA PUNU KOLEKCIJU

Galerija u Požarevcu nije imala para da otkupi neke radove, dok su mnoge poznate slike nestale u Beogradu

Požarevačka Galerija Milene Pavlović- Barili saopštila je da je došla do saznanja da se kod privatnih kolekcionara ili u muzejima širom sveta nalazi 125 slika Milene Pavlović Barili. Tim povodom upućen je apel javnosti a posebno dobronamernim kolekcionarima da se jave Galeriji radi eventualnog otkupa.

— Znamo pouzdano da se kod beogradskih privatnih kolekcionara nalazi nekoliko izuzetno vrednih slika poznate slikarke, bile su nam ponuđene na prodaju, ali Galerija pre nekoliko godina nije imala para za otkup — kaže Jelica Milojković, direktor Milenine galerije u gradu pod Čačalicom u kome se velika slikarka i rodila.

Njena majka Danica, posle Milenine smrti 1945. godine, imala je čini se više sluha od poznate ćerke pa je gradu 1962. godine zaveštala zgradu Mileninog rođenja. To je kuća Mileninog dede po majci Stojana Pavlovića. Srećom nije nacionalizovana.

U njoj je smešteno 894 Mileninih dela od čega 135 ulja na platnu. Prostor je istina mali ali dobro iskorišćen. Ako da bog za koju godinu biće izgrađen i aneks Galerije za koji je potrebno obezbediti 12 miliona dinara.

— U pitanju su tempere, akvareli, pasteli, ulje na platnu jer je Milena gajila sve likovne discipline, dodaje Jelica Milojković. Mnoge njene slike još nam nisu dostupne. Srećom Milena je svaku svoju sliku fotografisala tako da posedujemo zbirku tih njenih fotografija a nedostajućih slika.

Na jednoj od njih njena majka Danica je zapisala 1953. godine, na poleđini, da je posle otkupa bila izložena u Beogradskom kulturnom centru, ali joj se ni do danas ne zna trag. Volšebno je nestala a potiče iz 1937. godine.

U urednoj dokumentaciji galerije postoji evidencija za tačno 125 Mileninih radova koji se nalaze van matične galerije. Smatra se da se veći broj Mileninih radova nalazi i van granica zemlje.

— Zvanično nam je potvrđeno da je jednu Mileninu sliku iz 1932. godine otkupila italijanska ambasada u Beogradu. Saznali smo i da je ta slika bila izložena na jednoj izložbi u Parizu. Zna se takođe da je svojevremeno Milenina majka iz Rima u Beograd poslala 17 Mileninih ulja na platnu i tri crteža. Takođe je poznato da je jedan pariski muzej otkupio je 1939. godine dve njene slike za svega 2.000 franaka.

Pre nekoliko godina Milenina galerija u Požarevcu obogaćena je sa još šest njenih slika koje su kao donacija stigle iz Amerike a od Gospođe Margaret Mauri, Milenine velike prijateljice iz Santa Barbare. Dobijen je i bronzani posmrtni odlivak Milenine ruke. Mileninu Galeriju redovno posećuju brojne đačke ekskurzije. Štampana je i prikladna monografija o Mileni Pavlović-Barili čija je promocija nedavno održana. Posle pariske izložbe u Jugoslovenskom kulturnom centru, tokom ove godine, kako nam je rekla direktor Jelica Milojković, izložba Mileninih radova biće sasvim sigurno organizovana i u Rimu.

U Galeriji gaje nadu da će im možda ovakvi budući kontakti sa evropskim i svetskim ljubiteljima likovne umetnosti pomoći da dođu do nedostajućih Mileninih slika.

Dragan Stodić | 28.03.2003. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #23 poslato: Novembar 30, 2015, 03:23:45 pm »

*

LJUBAVI I SNOVI MILENE PAVLOVIĆ BARILI

Nekoliko muškaraca ušlo je u njen život, bila je pred udajom, ali je srce poklonila jedino mladom vazduhoplovnom oficiru Robertu Goslanu

Milena Pavlović-Barili (1909—1945) poznata je srpska slikarka među malim brojem naših nadrealista, rafinirane kulture s posebnim osećanjem za prostor i poetičnu atmosferu. Miodrag B. Protić u delu "Slika i utopija" razlikuje dva krupa perioda u njenom umetničkom životu: akademizam od 1922—1931, dok se nalazila u Državnoj umetničkoj školi u Beogradu i Umetničkoj akademiji u Minhenu, i postnadrealizam, dok je boravila u Parizu, Rimu, Firenci, Veneciji i Njujorku od 1932—1945.

Ostavila je za sobom brojna dela, mahom portrete; nekim slikama davala je poetična imena, ali je u svet ponela, kao etički uzor, uspomenu na svoj rodni kraj i srpsko biće.

Književnik Žan Kasu, istaknuti kritičar savremene umetnosti i inostrani član SANU, kada je posetio Galeriju "Milena Pavlović-Barili" u Požarevcu, juna 1963. za "Politiku" je izjavio:

"Veoma sam dirnut što sam se našao u srcu Srbije. Osećam veliko zadovoljstvo što sam u ovom susretu probudio uspomene na moju prijateljicu Milenu, koja je imala toliko šarma, lepote i talenta da su je svi pesnici voleli!"

Milenu su voleli i drugi, a i ona njih. Na prvom mestu je majka Danica, kojoj je napisala bezbroj neobično duga i lepa pisma i s kojom je zajedno provela značajan deo svog kratkog života. Mileni su bili dragi i ostali: njen otac, Bruno Barili, istaknuti italijanski kompozitor i deda, stari Barili, poznati slikar, ujak — hrabri pukovnik Srpske vojske i — Valentino. U svom kratkom životu imala je i velike ljubavi, srećne i melanholične.


PRIVLAČILI JE GLUMCI

Rudolf Valentino, slavni američki glumac italijanskog porekla, bio je Milenina "prva ljubav". Valentino je, posebno dvadesetih godina, bio obožavan od devojaka i dama u nemim filmovima u ulogama zavodnika, a o toj ljubavi majka je u kazivanju "Milenin život" koje je objavljivala u požarevačkom "Braničevu" 1983—1984. napisala:

"Po jednom sunčanom majskom danu uradila je — ono što je najviše volela — portret Rudolfa Valentina, filmskog glumca kao Šeika. Pomagala se vrlo malo jednom malom crnom fotografijom. Oduševljavali su je filmski glumci i glumice. Pravila je sjajne, majstorske njihove karikature, od kojih je neke poslala Valentinu, našto je on ljubazno odgovorio i pohvalio!"

Milena je tada bila šiparica i imala je sedamnaest godina, a Valentinu je pisala na kitnjastom italijanskom jeziku; znala je četiri jezika, a kasnije je naučila još dva. Te, 1926, Valentino je umro, ožaljen od sveukupnog ženskog sveta.

U sedamnaestoj godini Milena je osetila prve tegobe na srcu i zajedno s majkom putuje u Nicu, a isto tako, počela je ponovo da oseća bolove na kraju kičme, od apcesa posle preležnog trbušnog tifusa. Mnogo čita i crta neumorno, pripremajući se za Umetničku akademiju u Minhenu. Na jednom takmičenju u Akademiji ko će najbrže da uradi portret nekog kolege iz klase, Milena je izabrala mladog slikara kome je često uzvraćala prijatne poglede — i pobedila je. U znak pažnje kolege su je na ramenima dopratili do njene kuće.

Posle Pariza s majkom odlazi u Španiju i tamo je oduševljavaju čudesne zgrade sa mavarskim prozorima, ulice zasađene pomorandžinim drvećem i bašte s šarenim dekorativnim cvećem.

U Granadi je Milena majci priznala još jednu "ljubav": bio je to španski vitez na jednom lepom, velikom zelenku, jahača koji joj je ličio na viteza iz srednjeg veka. U španskom odelu, s velikim šeširom na glavi i ogromno visokim čizmama šiljatim na prstima, dok je na petama imao ogromne mamuze.

Bio je to savršen spomenik kraj kojeg je Milena obavezno stajala dok se šetala. To nije bio Servantesov Don Kihot; njega svuda prati Sančo Panso, ali je u Mileninoj mašti bio vitez koji luta svetom kako bi ispunio zavet dami kojoj je poklonio srce.

Maštala je o svom vitezu: nacrtala ga je i poklonila mu divan rad, umesto čipkaste i namirisane maramice i mnogo je žalila, kad se obrela u Londonu.


MIRIS POŽAREVAČKE AVLIJE

U Ratnom muzeju, na sredini velike prostorije, pod staklom, Milena je videla sablju svog ujaka Stefana. Ujak je kao pukovnik Srpske vojske poginuo u novembru 1918. u jurišu na Kajmakčalan, a engleski oficiri su zamolili da im se pokloni njegova sablja, kada su posmrtni ostaci odneti u Solun.

Milena je nacrtala njegov portret, gledajući lice svoje majke, i kad je izložba bila otvorena, stavila ga je na istaknuto mesto. To je bila izložba portreta rađenih pastelnim bojama. Izložba je visoko ocenjena, ali materijalni uspeh bio je mali: na kraju je morala da plati i salon.

Na poziv starog Barili Milena je otputovala u Rim. Novine su pisale o Mileni, ali ne navodeći prezime Pavlović, ni srpsko poreklo. Ona je, jednostavno, u Rimu bila "kći našeg kolege", Bruna poznatog kompozitora. Ni Milena, ni njen otac nisu imali mnogo novca da se organizuje samostalna izložba, ali je — zbog uspeha koji su je pratili sa londonske, i još jedne u Parizu — učestvovala na Venecijanskom bijenalu, a nešto kasnije, u aprilu 1935, na Rimskom kvadrijenalu.

Upravo na njemu, Milena je pokazala i svoju pravu prirodu i svoju ljubav. Izložbu u Rimu posetio je i Musolini, i o ovoj izložbi Milena je pisala:

"Musolini je u našu salu ušao sa svojom pratnjom ministara i akademika, ali slike nije mnogo gledao. Opo, predsednik izložbe je redom imena svih slikara kazivao, a Musolini je išao dalje. Kada je Opo rekao: "Signorina Barili", Musolini je stao i pitao: "Shi, la figlia di Barili? Shi e"? Ja istupih napred, malo bliže, a on me zapita koje su moje slike, a ja pokazah rukom. On ostade nekoliko trenutaka gledajući mene i sve se više smešeći. Nije rekao ništa više, ostao je tako dvadesetak sekundi, nasmejan, gledajući me, pa onda izađe. Ja videh sve pokroviteljske osmehe onih koji su ga pratili!"

Italijanske novine pisale su o Mileni i objavile fotografije, ali je Milena doživela i jednu neprijatnu situaciju: izložbu je obišao i italijanski kralj Vitorio Emanuele Treći sa kraljicom Jelenom, ćerkom crnogorskoga kralja Nikole Prvog:

"Sutradan, u isto vreme, prošli su kralj i kraljica u pratnji generala. Ona je išla napred nekoliko koraka, bila je obučena sva u crni somot, vrlo je visoka, ali izgledala je sasvim mlada i izvanredno je lepa — prošli su bez zastajkivanja i gledanja, bila je potpuna tišina!"

Milena je u svojoj duši više osećala bol što nisu gledali slike, nego što kraljica uopšte nije na nju obratila pažnju. Milena je po majčinoj liniji vodila poreklo od najstarije Karađorđeve ćerke, Save, a kako je najstarija sestra Zorka italijanske kraljice bila udata za kralja Petra Prvog, to su Milena i Jelena bile daleke rođake.

Još dok je trajala izložba u Rimu, od grofa Ćana, italijanskog ministra inostranih poslova, dobila je ponudu da radi i njegov portret i izvesne priviligije u daljem slikarskom usavršavanju, ali su joj iz njegovog kabineta rekli da mora da uzme italijansko državljanstvo i da se potpisuje samo kao Milena Barili.

Ovo je bilo više nego dovoljno da uzburka njenu mladu dušu i da je povredi, te Milena piše majci:

"Znaš, mamo, na dnu moje duše ima jedan plamičak, kao kandilo koje se nikad ne gasi, uvek je živo i treperi, a to je moje srpsko poreklo. Svet je divan. Zemlje lepe, ljudi interesantni, ali nijednu varoš ne volim kao što Beograd volim rano ujutro. I nigde mi nije nebo lepo kao noću iz naše požarevačke avlije. Ni u Španiji, ni u Italiji! Naše je najlepše!"


LAMPA BAKE ROSE

Milena je u otputovala u Pariz krajem 1937, a već je sredinom februara otvorila novu izložbu i postigla sjajan uspeh. Ponovo se našla u društvu slikara, filozofa, kritičara i pesnika.

O izložbi u prestižnoj galeriji na Jelisejskim poljima, dopisnik lista "Vreme" iz Pariza Kosta Atanasijević poslao je izveštaj da je Milena sa svojim slikama izazvala senzaciju, ali i polemiku među francuskim umetnicima. U knjižici "Ključevi snova slikarstva" Koste Dimitrijevića i Smilje Stojanović citiran je deo ovog izveštaja u kome se spominju mnoga zvučna imena pariskog umetničkog društva, kao Andre Breton, Žan Kasu, Andre Lot, Bonžo, De Pizis i drugi.

U Parizu je započela da radi kompoziciju na velikom platnu: mladi ženski akt sa ogledalom u ruci i raspletenom kosom; dole kleči jedna žena i briše joj noge, iza nje stoji starica koja je ogrće crvenim plaštom, u daljini su dva vitka drveta i dva čoveka, a u dnu gori lampa. Kada je Valeri jednom pitao zašto često tu lampu stavlja na svoje slike, Milena je odgovorila:

"Kad sam ja bila dete, kod moje nana - Bose bila je takva lampa u kuhinji!"

Ta lampa pratila je Milenu stalno: podsećale su je na najranije detinjstvo i dugo kroz život, a posebno i posle aprila 1929, kad joj je baka umrla.

Pol Valeri, Kasu i mnogi drugi ispratili su je na oproštajnoj večeri u pariskom klubu "Kupola" za Havr, na njenom dugom putu brodom za Ameriku. Ponela je dva velika kufera slika za njujoršku izložbu, "samo da vidi tu izložbu i da se vrati''.

Prvo pismo iz Amerike Milena je napisala majci 7. septembra 1939:

"Puno je Srba i Crnogoraca, mnogo ima naših što su stigli ovih dana kao i ja... Svet je vrlo bučan i mnogo manje fini nego u Engleskoj. Niko nikad ne kaže 'Thank You' nizašta!"

Milena je našla smeštaj u jednom pansionu u kome su kelnerice Italijanke, gazda Srbin iz Novog Pazara, oženjen Francuskinjom.

Posle uspele izložbe koju je organizovao impresario Samjuel Levi, Mileni direktor modnog časopisa "Vog" sklapa ugovor. Milena neprestano radi čak i portret jedne bogate žene "svu u plavim loknicama s harfom koju je uzela pod kiriju". Zbog obaveza prema "Vogu" radi i noću, a kad se umori recituje Zmajeve "Tri hajduka", sve u ambijentu "u po burne crne noći!"

Tad je prvi put spomenula i misao o udaji; imala je tridest jednu godinu:

"Skoro sam bila na ručku kod Helene Rubinštajn. Od ljudi nema niko ni mlad, ni interesantan. Svi su samo sporedni i ženjeni uz to. To ti je Amerika! Nemoj da slušaš svet unaokolo da ti puni glavu: kako da se Milena obogati ili kako da se uda za milionera!

Milenina velika ljubav iz pariskih dana bio je Rodrigo Gonzales, kubanski pijanista. O raskidu sa njim Milena je pisala majci iz Njujorka, 9. oktobra 1940:

"Došao je iznenada R. iz Francuske i ostao mesec dana ovde. Ja sam ga valjda srela četiri-pet puta. Užasno su teška i žalosna ta viđenja bila. On me je zvao da idem s njim na Kubu i ovde da se venčamo ali mi je odmah objasnio, uostalom ono što je mesecima pre dolaska iz Evrope pisao (i ništa ja od prošlog decembra uopšte nisam odgovarala) da je njegov život i svi njegovi interesi potpuno promenjeni i da ga samo duševni i duhovni put i razvitak interesuje. Da nema razlike između živih i mrtvih, i da on, u tom smisli, ima ogroman put i rad pred sobom. Ne pije više i ne jede meso i uči sve to sa jednom ženom Španjolkom, Engleskinjom, šta li je, sa kojom je došao i od koje dok uči ne može da se rastane..."

Rodrigo je upoznao Milenu godinu dana ranije u Parizu posle jednog svog koncerta, i tad je bio rado priman u društvo umetnika. Ali, za godinu, koliko je ostao u Parizu apsolutno se promenio i potpao pod uticaj te žene, koju je Milena odmah ocenila da ima ogroman uticaj na Rodriga.

"Ali je pak istina da je neku nadčovečansku istinu dotakao. Onda mi je rekao: radi kako hoćeš ili hajde sa nama ka svetlosti... Kaže da ja imam neverovatno jakog anđela koji me čuva i koji me od najgorih stvari za dlaku spasao!"

Milena ga je dobro razumela i s njim se definitovno rastala jer se verila s jednim mladim čovekom. Rodrigo je otišao sa tom ženom na Kubu, gde je živeo prezrenim životom: odbačen od svoje porodice, u jednoj sobi, dok je njegov medijum stanovao u hotelu.

I sledeće pismo nastalo je kao kraj jedne, takođe melanholične i burne veze: Milena je raskinula veridbu sa mladim Lancom, jer ju je potresao susret sa Rodrigom. Osim toga Lanca je odjednom prestao da joj se sviđa, "dok mi se jednog dana nije dosadilo" — piše Milena.

Novi mladić, Majkl, koji je terao Milenu da ga zove Maj, "bio je onaj mali koji me je mnogo razveselio iz početka, ali taman da se rešim na udaju — već je sve bilo spremno sa dokumentima, a on se najednom promeni. Postade pravi Srbenda, pa samo kaže: 'Ja to volim, ja to ne volim, nemoj tamo nego ovamo, nije tako nego ovako!'


PREKRATNA BRAČNA SREĆA

Mileni je bio simpatičam i mlad dramski režiser Alfred de Liagre, potomak stare španske plemićke porodice. Bio je i veliki snob i previše zaljubljen u sebe. Dok ga je Milena portretisala, čak je birao i četkice, ali kad je uspela da ubaci i nekoliko poteza, tako da je ličio na Don Žuana, za Gišu — kako ga je zvala — bila je najveći slikar na svetu. Inače, i Milena je bila zadovoljna ovim portretom, ali kad je zaprosio, glatko ga je odbila:

"On ima svoju filozofiju i svoje poglede na stvari i vrlo je nesrećan i inače. Uostalom, ja sam htela uslovno na jednu godinu da se venčam i, svakako, posle toga odmah da se razvedem, tek toliko da u Beogradu i Požarevcu ne budem baba — devojka."

Milenino slikarstvo sve više dobija u svom kvalitetu i u stalnim pohvalama od strane eminentnih njujorških slikara. Njeni portreti kao da sanjare ispod prozirnih velova, poluzatvorenih očiju i tek vidljivim suzama, bleda lica osvetljena starinskim lampama.

U zimu 1943, posle veoma uspele izložbe u "Korsan galeriji" upoznala se sa mladim vazduhoplovnim oficirom zvučnog imena: Robert Tomas Astor Goslan. Venčali su se 31. decembra i kao svadbeni i novogodišnji dar otputovali su na njegovu veliku farmu u okolini Njujorka.

Na ovoj farmi Milenu je očekivalo veliko uzbuđenje: jahala je konje, kao nekad na ergeli u Ljubičevu, bila je srećna i jahala je skoro svaki dan sve do jednog martovskog dana kada je pala s konja, jer je uzengija pukla. Njen Robert je podigao sa zemlje ljubeći je i odmah odveo u bolnicu.

Pet meseci je ležala u gipsu, nepokretna u gornjem delu tela. Kad je malo prezdravila sedela je u krevetu i crtala sliku punu odgovora: jedna kaluđerica sa otvorenim rukama, imala je ramena od eksera i srce koje gori.

Umrla je u snu, 6. marta 1945. u velikoj kući koju je za njih dvoje kupio Robert.

U pismu njenom ocu Brunu u Rim — jer Milena od svoje majke sve vreme okupacije nije dobila nijednu vest — Robert je napisao:

"Slavili smo ulazak u novu kuću. Radosni smo bili kao deca. I, rešili smo da posle useljenja pođemo na put do vas i do njene mame u Požarevac, ali istog jutra našao sam je mrtvu. Posle sam je balsamovao. Hteo sam da je prenesem u Rim, ili Požarevac, ali propisi nisu dozvoljavali. I, spalio sam je. Ovu urnu predajem vama i, vi, smestite gde smatrate da je najbolje. Ja sam najnesrećniji čovek na svetu!"

Urna sa Mileninim pepelom položena je mnogo kasnije u zajedničku grobnicu engleskog groblja Testaćo u Rimu: tako je najzad bila zajedno sa ocem i majkom, koja je doživela duboku starost, čekajući svakog dana da pred sobom vidi kći:

"Danas mi se čini da je Milena živa i da onako u ljubičastom velu pevuši pored sivog štafelaja, a svetlost iz bašte polako kaplje po njenoj slici!"


Bogomir i Predrag Pejčić
Ilustrovana politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #24 poslato: Decembar 04, 2015, 12:11:18 pm »

*

SJAJNI DAROVI MAJKI SAVE ŠUMANOVIĆA I MILENE PAVLOVIĆ BARILI

U kakvom stanju su galerije sa imenima velikih srpskih slikara (2). Persida Šumanović i Danica Pavlović poklonile dela svoje dece

Veliko je pitanje da li bi Srbija danas imala legate — galerije posvećene velikanima poput Save Šumanovića (1896—1942) i Milene Pavlović Barili (1909—1945), da se upravo majke tih umetnika nisu svojski založile da otačestvu ostave dela svoje dece, koju su nadživele. A reč je o našim umetnicima sa međunarodnom reputacijom. Ostavljajući njihova dela potomstvu, ostavile su i nekretnine, jer obojica umetnika potiču iz bogatih porodica. Ali, ni tada to nije bila jednostavna misija. Da iza oba projekta nije bio angažovan sam vrh države — roditeljske želje bi ostale neostvarene, a zajednica uskraćena za ono što bi moralo biti sastavni deo njenog kulturnog nasleđa i memorije.

Trenutno, međutim, niti su sve lokalne zajednice podjednako svesne i(li) odgovorne prema kulturnom nasleđu koje su baštinile, niti tu nesrazmernost koriguje svojom brigom država koja bi, ipak, morala da brine o sopstvenom kulturnom identitetu.

Zahvaljujući poklonu slikareve majke Perside, u Šidu je 1952. godine osnovana Galerija slika "Sava Šumanović". Umetnički fond Galerije ima 417 dela, od toga 350 slika urađenih tehnikom ulja na platnu i 67 skica u raznim tehnikama (crtež, pastel, akvarel, razblažena tempera). Galerija sa kancelarijama je smeštena u kuću koja je pripadala porodici Šumanović, a uz koju je sazidan savremeni, svetli izlagački prostor, koji "pokriva" 600 kvadratnih metara i pruža mogućnost da u stalnoj postavci bude veliki broj slika.

U vrtu Galerije je pre nekoliko godina započeta i izgradnja depoa, ali ogoljena betonska konstrukcija i danas stoji nedovršena. Ispod vrta sa ovim betonskim "kosturom" — preko puta ulice — stoji porodična Savina kuća sa autentičnim nameštajem, takođe poklon potomstvu. Akademik, kompozitor Ivan Jevtić, nedavno je izneo ideju i da bi se u dvorištu sadašnjeg, mogao izgraditi još jedan galerijski prostor.

Galerija Milene Pavlović Barili smeštena je u njenoj rodnoj kući u Požarevcu i pruža mogućnost posetiocima da razgledajući njene slike, upoznaju ovu izuzetnu ženu, slikara, pesnika nadrealizma, jednu od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata. Osnovana je 1961. na osnovu ugovora o poklonu sklopljenom između darodavca Danice Pavlović Barili i Opštine Požarevac.

U svom Fondu Galerija danas ima 894 umetnička rada Milene Pavlović Barili (136 ulja, 51 pastel, 286 tempera i akvarela, 6 grafika i 415 crteža). Prioritetan značaj u radu Galerije ima stalna postavka u kojoj je izloženo 50 kapitalnih radova. Zahvaljujući bogatstvu i raznovrsnosti zbirke, stalna postavka se povremeno osvežava i dopunjuje. Dela naše velike i značajne umetnice bila su oktobra prošle godine izložena u zagrebačkim Klovićevim dvorima, a pre nekoliko godina deo Mileninog opusa viđen je i u Rimu, Parizu, Hagu...


ISPUNJEN AMANET

"Posle nesrećne i nagle smrti moga sina kao amanet sam zadržala toliko puta ponovljenu želju da njegova umetnost nađe mesto i bude sačuvana u našem rodnom kraju. Ispunjavajući taj amanet, uverena sam u duboko razumevanje i ljubav kojom će biti prihvaćen kako od građana Šida, tako i od budućih naraštaja."

Ovo su reči Perside Šumanović, kojima započinje tekst darovnog ugovora, na osnovu kog je nastala Savina galerija u Šidu.

Savo Popović | 21.01.2014. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #25 poslato: Decembar 04, 2015, 12:11:28 pm »

*

GROB PO ŽELJI MAJKE

Među znamenitim Srbima koji počivaju u tuđini je i slikarka Milena Pavlović Barili, rođena u Požarevcu. Umrla u Njujorku, a sahranjena u Rimu, po pravoslavnim običajima

Da su nove komunističke vlasti u Beogradu, 1947. godine, imale više sluha za želju Milenine majke, Danice Pavlović Barili, poznatoj srpskoj i evropskoj slikarki, sasvim sigurno, sudbina ne bi bila i — večna tuđina. Počivala bi danas u Požarevcu, kako je i najpre bila Daničina, ali i želja Mileninog supruga, američkog oficira avijacije Roberta Tomasa Astora Gostina.
 
Nastojanje nadležnih u Srbiji da u otadžbinu vrate Slobodana Jovanovića i ovde ga dostojno sahrane, ponovo pokreće pitanje da li se tako nešto može dogoditi i sa drugim znamenitim Srbima, čije su humke rasute po svetu. Kao što je i Milenina.
 
Tačku na nepravdu koja je pre gotovo šest i po decenija naneta ovoj porodici, stavila je upravo majka Milene Pavlović Barili, Danica. Odlučila je da njena kći, preminula u Njujorku, bude sahranjena u Rimu, gde joj je živeo otac. A, Danica, kada je bilo sigurno da joj se bliži kraj, testamentom je (1957. godine) zaveštala da ovde bude i njeno večno počivalište. Otputovala je u Italiju i koju godinu, potom, pridružila se kćerki i suprugu. Zajedno su sahranjeni na rimskom groblju za strance, Testačo.
 
— Nikada, posle odbijanja ovdašnjih vlasti 1947. godine da Mileninom suprugu izdaju vizu, kako bi njenu urnu iz Njujorka preneo u Srbiju, Danica Pavlović Barili nije pokretala pitanje prenosa ćerkinih posmrtnih ostataka u Srbiju — kaže nam Jelica Milojković, kustos Galerije i Muzeja slavne slikarke, u Požarevcu.
 
Ona upućuje na prepisku između Mileninog supruga i njenih roditelja, koja se čuvaju u požarevačkom hramu sećanja na Milenu, a koji svedoči da je urnu sa ostacima četiri godine u svojoj vitrini u kući u Njujorku čuvao njen suprug. S njom je razgovarao, tešio se i čekao priliku da je, po želji Milenine majke, uruči ocu u Rimu. Danica je imala još jednu želju, a to je napisala u pismu suprugu — da njihovo jedino dete, ako je moguće, bude sahranjeno uz pravoslavne običaje. Tako je i bilo.
 
Jelica Milojković kaže:
 
— Niko nema pravo da se ogluši o bilo čiju testamentarnu volju, pa i Daničinu, bez obzira ma kolika da je želja da Milena Pavlović Barili danas počiva u Srbiji. Vođeni time, nadležni u opštini Požarevac su još 1968. godine uplatili upravi groblja Testačo 260.000 lira za održavanje grobova porodice Pavlović Barili. Redovno posećujemo te grobove i mogu da vam prenesem da je to zaista jedno uređeno počivalište.
 
Time je, ponovo, stavljena tačka na mogućnost, ili nečiju želju, da se i posmrtni ostaci Milene Pavlović Barili prenesu i sahrane u Srbiji.
 

RUSKI SVEŠTENIK Bruno Barili, dva dana po sahrani, napisao je Danici pismo, u Požarevac: "Draga Danice, naša Milenica počiva u miru, zauvek, ispod jednog čempresa na najlepšem groblju na svetu. Ruski sveštenik je obavio sahranu, a ja sam urnu prekrio crnim velom, s njom sam položio i naše fotografije. I jedan cvetak".

 
M. M. | 09.02.2010. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: