Srpski umetnici svih generacija koji žive i stvaraju u Parizu
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « ČITAONICA « Umetnost • društva • događaji « Srpski umetnici svih generacija koji žive i stvaraju u Parizu
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srpski umetnici svih generacija koji žive i stvaraju u Parizu  (Pročitano 19082 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Maj 21, 2012, 05:09:00 pm »

*
POVODOM VELIKE DVODELNE IZLOŽBE "PARISKE VERTIKALE" U BEOGRADSKOJ GALERIJI "ATRIJUM"


PROROCI I BARBAROGENIJI

Po prvi put na jednom mestu predstavljena je većina srpskih umetnika svih generacija koji žive i stvaraju u Parizu, njih 40. U prvom terminu, 25. maja, predstavljena su dela onih najrenomiranijih, uglavnom slikara, a u drugom, od 6. do 25 juna, dela onih mlađe generacije koja odražavaju složenu interaktivnu mrežu današnjih umetničkih praksi. Organizator je Odeljenje umetnosti Biblioteke grada Beograda, autor istoričar umetnosti Mirjana Savić. Tim povodom "Nacionalna revija" još jednom ukazuje na neke iz kruga najznačajnijih srpskih slikara u Parizu

Duže od jednog veka traju prijateljski odnosi između srpske i francuske kulture, između dve duhovnosti. Često je to bilo u znaku potpune opčinjenosti, kao u vreme između dva svetska rata, ili u vreme uspona nadrealizma, kada sa srpskim umetnicima sarađivali Andre Breton, Salvador Dali i drugi. Francuskoj je odgovarao mit o plemenitom srpskom varvarinu, koga je u više svojih pariskih knjiga opisao Ljubomir Micić, jedan od bitnih avangardista. Mit o barbarogeniju je iskoristilo parisko krilo "Mediale" (Miodrag Dado Đurić, Ljuba Popović, Vladimir Veličković, Uroš Tošković i Prvoslav Arsić).

Na relaciji Beograd-Pariz ne postoje samo stvaralačke ličnosti, već i kontinuitet rada, izlaganja i življenja, izraženiji nego što su u relaciji sa Parizom imali umetnici Moskve, Berlina ili Praga. Naši umetnici, mahom slikari, odlazili su u Pariz između dva svetska rata kao učenici i sledbenici. Posle Drugog svetskog rata, sa Beogradske likovne akademije, po mnogima tada najbolje u Evropi, stižu barbarogeniji da osvoje Pariz, ne da uče, već da prorokuju i bivaju prihvaćeni. Treća, najmlađa, savremena generacija se školovala u Parizu i lagodno, nekonfliktno, uklopila u savremene umetničke tokove. Tri generacije srpskih umetnika živi i stvara u Parizu i Francuskoj, postajući deo elitne kulture, ne samo francuske.

Povodom vredne izložbe "Pariske vertikale" u Biblioteci grada Beograda, od 15. maja do 25. juna 2009, podsetićemo na nekoliko njih, najznačajnijih, pre svega na one svrstane u parisku ArsPhantastica.
 
DADO

Još u svom beogradskom periodu, dok je studirao na Likovnoj akademiji, Miodrag Dado Đurić je bio legendarna ličnost. Čovek-zver, divljak koji se spustio sa crnogorskih planina, došao iz pakla Drugog svetskog rata, on je istovremeno i jedan od najsuptilnijih, najprofinjenijih slikara XX veka. Samo studijama povezan sa Beogradom, koji prezire zbog tu doživljenih nepravdi (između ostalog, nikada nije održana retrospektivna ni ma kakva veća njegova izložba, ne postoji ni njegova monografija), on nije ni crnogorski ni francuski, već slikar sveta, poznat u svim kulturnim sredinama. Akademik bez pompe, koji živi na kori hleba, bio je jedini slikar koga je Beograd smeo da pokaže Henriju Muru.

Pravo sa studija odlazi u Pariz, 1956, gde prvi put samostalno izlaže 1958. Otkrili su ga Žan Dibife, Anri Mišo i neki od tada najznačajnijih francuskih ljudi od duha. Smatraju ga najvećim živim francuskim slikarem, a u jednom britanskom umetničkom časopisu iz 1980-tih proglašen je najvažnijim umetnikom nakon Frensisa Bejkona. Slike mu se nalaze u stalnoj postavci Centra "Žorž Pompidu", predstavljen je u brojnim pregledima umetnosti, monografijama, rečnicima i enciklopedijama. Poznat je i slavan kao svojevremeno Paja Jovanović. No, njemu je svejedno, više ga zanima šta rade labudovi i pilići u njegovom fantastičnom slikarskom raju, stvorenom od mlina Eruval nadomak Pariza.

Potpuno se formirao još kao đak umetničke škole u Herceg Novom, Likovna akademija mu ništa novo nije donela. Osnov njegovog likovnog čuda je izuzetno senzibilan crtež. Samo još Uroš Tošković, njegov stari prijatelj iz Herceg Novog, Beograda i Pariza, ima takvu harizmu. Manje uspešan kao slikar, Tošković je verovatno najoriginalniji crtač u drugoj polovini XX veka.

Dadovo vanvremeno slikarstvo moglo je da nastane u doba gotike Konrada Vica, ili u vreme Goje. Njegova monstruozno lepa fantastika ide u prvi red najboljih ostvarenja te umetnosti u svim epohama.
 
LJUBA
 
Jedan je od najvećih slikara fantastike u XX veku. Ljubomir Ljuba Popović se još u beogradskom periodu povezao sa vodećim umetnicima tog žanra, crtačima Draganom Lubardom i Urošem Toškovićem, slikarima Dadom Đurićem, Leonidom Šejkom i Ljubodragom Jankovićem Jaletom. Sa njima čini jezgro umetničkog pokreta i grupe "Mediala".

Nakon završene Likovne akademije, dolazi u Pariz 1963. U slikama istovremeno medonosnim, zlatotkanim i demonskim, sjedinio je grozu i gnozu medialne škole. Prošao je više faza u svom radu, ali one nisu bitno izmenile njegov odnos prema slici. U znaku organskog narastanja, u njegovom slikarstvu se iz mnoštva ljuspica svetlosti i boje lagano i svečano pojavljuju figure, predmeti i pejzaži.

Ljuba se iskazao kao kompletan slikar, koji se bavi svim slikarskim fenomenima, od akta, mrtve prirode do arhitekture. Ovaj veliki tradicionalista, htonski slikar utopijske Rutanije, uneo je u "Medialu" erotiku za koju Miro Glavurtić kaže da je, zajedno sa humorom, bila prognana iz medialne estetike.

Ljubin rad je predstavljen u najboljim pregledima erotske umetnosti, poput Majstora evropske umetnosti XX veka Bredlija Smita. U desetak monografija o njemu su pisali poznavaoci fantastike i nadrealizma, od Renea de Solijea, Gustava Renea Hokea, do Sarana Aleksandrijana. Međutim, njegovo delo je iznad svakog tumačenja. Imponuju njegova široka kultura, diskurzivna moć, nadasve misija odbrane i promovisanja neosimbolističkog, fantastičnog i metafizičkog u srpskom slikarstvu. Upravo tako Popović tridesetak godina vodi Modernu galeriju "Valjevo", predstavljajući na najvišem nivou slikarstvo naših volšebnika. Zato se može reći da je na kraju XX i početku XXI veka on, u umetničkom i društvenom smislu, naš najznačajniji slikar i akademik.
 
VLADA
 
Vladimir Veličković je diplomirao na beogradskom Arhitektonskom fakultetu. Veoma rano se iskazao kao jedan od najboljih evropskih crtača, postupno razvivši svoj slikarski opus u više faza i ikonografski bliskih tema. U Parizu živi od 1966, a od 1983. do 2000. godine bio je profesor na tamošnjoj Likovnoj akademiji. Opravdano je obasut počastima, počev od najviših francuskih priznanja u oblasti kulture i umetnosti, do članstva u SANU. Na prvom je mestu među svim balkanskim umetnicima po broju objavljenih monografija. Njegov apsolutni uspeh je ulazak u francusku Akademiju nauka i umetnosti, u koju je pre njega od velikih umetnika primljen Salvador Dali.

Ako je Leonid Šejka najavio planetarno i kosmičko đubrište (svojom čuvenom metaforom Grad-Đubrište-Zamak), Veličković je bio prvi slikar katastrofizma, haosa, horora, ljudske i planetarne ugroženosti. Više decenija je prethodio, a i sada je, na velikim smotrama savremene umetnosti i u novoj teoriji, ispred aktuelne estetike katastrofičnog, dominantne u Holivudu.
Samo je on takvo viđenje sveta i sveta umetnosti izrazio u klasičnom mediju, ne izneverivši veliku evropsku slikarsku tradiciju. I odmah je bio prepoznat u francuskoj umetnosti, za koju je Dado Đurić rekao da je u slikarskom smislu najveća u istoriji.
 
LJUBICA

Više srpskih umetnika iz generacije rođenih posle 1930. takođe je uspelo u Parizu. Ljubica Mrkalj u Pariz prvi put odlazi 1971, onda se vraća u Beograd da završi postdiplomske studije na beogradskoj Likovnoj akademiji, i od 1973. opet živi u Parizu. Vanredne fizičke lepote i izuzetna kao slikarka, u Parizu je pronašla svoj važan krug prijatelja i poznanika, od Irine Jonesko, ćerke Ežena Joneska, mistične lepotice i autorke snažnih erotskih fotografija, zatim kritičara Mišela Randoma, sada najboljeg poznavaoca i tumača vizionarske i fantastične umetnosti, do Gija Skarpete i Žana Klera.

Uz Ljubicu Cucu Sokić i Olju Ivanjicki, Ljubica Mrkalj je jedna od najvažnijih srpskih slikarki kraja XX i početka XXI veka. Na to upućuje, najpre, njen sakralni odnos prema slici i kvalitet koji ne opada sa godinama. Ljubica Mrkalj, ta otmena dama plemenitog roda, koja fotografiše i piše poeziju i prozu isto onako kako slika, sjedinila je najfinije iz srpske i francuske kulture, evropsko sa balkanskim i zapadno sa vizantijskim. Široko obrazovana, znalac antike, otkrila je rajske predele Grčke, a onirizam Hipnosovog i Hermesovog carstva uvela u Parisku školu. Za nju je Balkan Platon, Partenon i Fidija, a Francuska i Evropa nešto drevno. Svojim delom, misaonošću i pojavom iznedrila je viziju čije osnove nisu ni tradicionalne ni moderne, već vanvremene.
 
MIKAN
 
Odmah nakon završene beogradske Likovne akademije i magistarskih studija, Mikan Aničić se istakao kao jedan od naših najsmelijih slikara fantastike. Nakon dolaska u Pariz (bio je stipendista na Bozaru – L'ecole des Beaux Arts i živi u Parizu od 1989) prevrednovao je svoju fantastiku pod uticajem slikarstva starih majstora.

Aničić je kadar da odgovori na izazove, da slika ulja većih formata, figuralnu tematiku u kojoj rešava složene probleme osvetljenja, perspektive, ljudske i životinjske anatomije, kompozicije sa mnogo aktera. To je utoliko teže što je njegov likovni jezik metafizički, posve tradicionalan. Za Otmicu Evrope, delo proročko, u najboljoj tradiciji evropskog mitološkog i vizionarskog iluzionizma, dobio je Medalju za slikarstvo na Salonu francuskih umetnika u Gran Paleu, godine 2006. Samo se u Francuskoj, najširoj i (dakle) najbogatijoj kulturi, na sasvim savremenoj izložbi mogu prepoznati i tradicionalne vrednosti koje ovaj slikar i vanredni portretista neočekivano dovodi u sasvim aktuelan kontekst.
 
NA KRAJU
 
Mnogo je u Parizu umetnika srpskog porekla kojima se ovom prilikom ne možemo značajnije posvetiti. Nebojša Bežanić, na primer, svrstavan je među najveštije i najčudesnije evropske crtače. U Francuskoj su cenjeni i Aljoša Josić, Marko Stupar, Slobodan Jevtić Pulika. Generacijski su različiti i nikada nisu ozbiljnije predstavljeni srpskoj publici. Slično je i sa skulpturama Adriane Popović. Svi su oni manje ili više uspeli u gradu u kome živi osamdeset hiljada umetnika, a još toliko godišnje prođe kroz njega.

Da li će to biti dovoljno da uspeju i kod nas?


Piše: Dejan Đorić | SRBIJA nacionalna revija
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 03, 2015, 06:19:23 am »

*

PARIZ PUN MLADIH SRPSKIH SLIKARA

U Parizu stasava još jedna darovita generacija likovnih umetnika sa naših prostora. Vladimir Veličković: Svi moji studenti su veoma talentovani, imaju autentičan izraz i hrabro se bore

PARISKI likovni i književni kritičar Jezdimir Radenović napisao je jednom da su svi najvažniji srpski slikari druge polovine 20. veka živeli i stvarali u Parizu. Insistirao je na onom — svi. Koliko god u svakom pravilu ima izuzetaka, nepovratna je istina da se posleratni srpski likovni krug formirao na obalama Sene. Slikarska svetla Pariza oduvek su privlačila Srbe. Tako je i danas, kada na scenu stupa najmlađa generacija potomaka velikih imena srpskog slikarstva.

Ima, očito, nečeg u ovom gradu, u ultramarinu njegovog neba, smaragdu očešljanih parkova, slonovači atlantskih oblaka, tinti crnačkih kvartova, karminu vina, šarenilu buvljih pijaca..., u nepisanom pravilu da je ovde sve moguće, u večitom stvaralačkom nadmetanju, u magiji velike, svetske, otvorene galerije.

Na samom početku prošlog veka ovu riznicu otključali su Nadežda Petrović i Paja Jovanović, dok je njenu snažnu likovnu energiju istim žarom sledila generacija između dva rata, predvođena Milom Milunovićem, Markom Čelebonovićem, Savom Šumanovićem, Milanom Konjovićem, Petrom Lubardom, Peđom Milosavljevićem, Borom Baruhom ... Pre njih, slikarstvo je u Parizu studirao i Moša Pijade.

Istim putem krenula je sada već srednja generacija srpskih slikara iz Pariza, od kojih su se neki vratili u Srbiju, ali zadržavši stalni kontakt sa istorijskom prestonicom umetnosti. Među njima su Bogdan i Miško Pavlović, Mihail Milunović, Darko Karadžić, Nikola Kovačević, Nebojša Vukadinović, Zoran Pejić, konceptualista Milan Atanasković, vajar-keramičar Maša Krivokapić. Tu su i potomci poznatih stvaralaca — skulptor Adriana Popović, kćerka Ljube Popovića, Danica, kćer Cileta Marinkovića, Vuk Vidor i Marko Velk, sinovi Vladimira Veličkovića.

Među mlađima, koji danas krče trnovit slikarski put su i Brankica Žilović, Milica Živadinović, Julija Dašić, Miloš Todorović, Selena Vicković, Katarina Termačić, Miloš Trifunović, Maja Marković, Kosta Kulundžić, Filip Mirazović... Ovi najmlađi su, uglavnom, bili i studenti profesora Vladimira Veličkovića na Pariskoj likovnoj akademiji.

— I svi su položili iz prve! Prave profesionalne karijere, prisutni su u likovnom životu Pariza. Ne bih nikoga posebno izdvajao, jer su svi talentovani i imaju autentičan izraz. Hrabro se bore. Ušli su u veliku avanturu, s neminovno različitim ishodom - kaže Veličković za "Novosti".

Naš akademik nema dilemu kome je bilo teže da se pokaže i dokaže, njegovoj generaciji, ili ovoj što sada dolazi.

— Teže je njima, u svakom slučaju. Kad sam počinjao, bilo je mnogo manje umetnika u Parizu. Svi se danas jako žure da uhvate voz. Galeristi nemaju vremena da im se posvete. Bilo je mnogo više ugovora, nekih i s eksluzivitetom, sa svim onim što to donosi. Nisu današnji umetnici krivi, već sistem. I biće sve gore, zbog preteranog interesa za spoljne efekte kao što je ekonomija — tvrdi Veličković.

On ne dovodi u sumnju ni činjenicu da se srpska slikarska nit u Parizu nastavlja na odgovarajući način.

— Oni jesu naši naslednici, svaki sa svojom pričom. A vreme će pokazati na koji su nas način nasledili - zaključuje profesor koji je iškolovao brojne generacije pariskih slikara.

I velika dama srpske umetnosti, doajen našeg slikarstva Ljubinka Jovanović, ceni naslednike.

— Uspem, tu i tamo, zbog godina, još ponešto da obiđem. Pre nekoliko dana sam prisustvovala jednoj instalaciji. Gledam neke meni potpuno strane stvari, novo, svetski aktuelno. Krčka se nešto. I, naši to prate. Uvek smo bili talentovani — ističe Jovanovićeva.

Supruga Bate Mihailovića, koja slika buru u tišini, takođe nema dilemu kad je bilo teže: onda, ili sad.

- Galeristi bi nekada bili srećni kada bi seli sa slikarima za isti sto. Sad beže kad ih slikari pozovu. Desio se preokret u društvu. Nema interesa za slikarstvo. Vlada tehnika. Vreme je pronalazaka u nekom drugom pravcu. Ipak, osećam da ljudi polako, doduše još uvek veoma stidljivo, počinju da se vraćaju pravoj umetnosti — kaže naša sagovornica.

A šta misle oni iz mlađe garde, kojih se sve to i najviše tiče?

— Prethodne generacije su nam prokrčile put. Da nije bilo njih, svakako bi nam bilo teže. Mnogi slikari su bili na akademiji u klasi Vladimira Veličkovića. On, Petar Omčikus, Bata Mihailović, Dado i ostali bili su nam podstrek, vodilja, primer - ističe Brankica Žilović, koja predaje na američkoj privatnoj školi "Parsons" za primenjeni modni dizajn.

Mnogi umetnici su ekonomsku sigurnost našli kao profesori slikarstva i umetnosti. Među njima je i Bogdan Pavlović, koji predaje u poznatoj pripremnoj školi za likovnu akademiju "Atelje Sevr".

— Svet se promenio — kaže Bogdan Pavlović i navodi nekoliko razloga za to. — Mnogo više mladih se danas bavi umetnošću i konkurencija je znatno veća. Zatim, zemlja se smanjila: Evropa je politički, ekonomski i na svaki drugi način bila otvorenija onda prema Jugoslaviji nego danas prema Srbiji. Treba uzeti u obzir i ekonomsku krizu. Na delu je i umetnički raskol s večitim pitanjem šta je savremeno, šta nije, i šta ima "prođu".

Zbog svega, Pavlović ističe još jedan fenomen, da se mnogi umetnici danas, i pored toga što su prešli četrdesetu, i dalje smatraju mladim slikarima. Milica Živadinović se nadovezuje na ovu priču.

— Čoveku se uvek čini da je onim drugima bilo lakše. Mislim da je ipak tako. Kome danas galerije još otkupljuju slike? Moramo da se bavimo i drugim poslovima, dajemo časove, radimo po galerijama. Sve nas je više, a kolekcionara sve manje — kaže Živadinovićeva.

Tako misli i Vuk Veličković, alijas Vidor.

— Okolnosti nisu kao što su nekada bile — ističe, i dodaje: — A ni Pariz nije više slikarski centar sveta. To su sada Njujork, London i Berlin.

Nekih boja, onih unutrašnjih, ipak, i dalje, ima samo — u Parizu.



SMELOST I SVEŽINA I Milija Belić naglašava da traje jedna, neprekinuta priča među srpskim slikarima, od Nadežde Petrović do danas. — Imaju svežinu, smelost. Tako i treba da bude. U svakom slučaju, makar i podsvesno, postoji kontinuitet nasleđa između naših mladih umetnika i onih koji su ranije dolazili u Pariz i prolazili kroz njega — govori Belić o mlađim kolegama.

SLAVNA KOLONIJA Pedesetih godina prošlog veka u ovom gradu nastanili su se Bata i Ljubinka Mihailović, Petar Omčikus i Kosa Bokšan, Dado Đurić, Ljuba Popović, Vlada Veličković, Mića Popović, Vera Božičković, Đorđe Ivačković, Radovan Kragulj, Marko Stupar... Nikako iz ovog miljea ne treba isključiti Slobodana Jevtića Puliku izmeštenog u daleki Klermonferan. Tu su i pariski skulptori Momčilo Milovanović, Zlatko Glamočak, Raško Marinković Rasko. Parisku koloniju naših slikara nastavili su Miloš Šobajić, Milan Cile Marinković, Jarmila Vešović, Mirjana Maoduš, Drago Dedić, Branko Papović Papo, Mikan Aničić, Ljubica Mrkalj, Miki Tica, Zoran Ljutica, Pero Nikčević, Milija Belić, Vesna Milunović, Vesna Bajalska, Nenad Žilić, Evgenija Demnievska...

Piše: Goran Čvorović | 27.10.2013. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: