Primenjena umetnost i dizajn
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Primenjena umetnost i dizajn  (Pročitano 9865 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« poslato: Maj 21, 2012, 02:40:40 pm »

*

PRIMENJENA UMETNOST I DIZAJN


Bogata i marljivo razvijana narodna umetnost u Srbiji kroz zanate koji su se vekovima usavršavali u svom tehničkom postupku bila je i ostala trajna inspiracija za podsticanje stvaralačke imaginacije umetnika primenjenih umetnosti.

Originalna i u boji harmonična ornamentika pirotskih ćilimova, narodna grnčarija iz Pomoravlja i tradicija veštih i darovitih pletilja iz krajeva zapadne Srbije i drugi umetnički zanati bili su značajan faktor da se uspostavi kontinuitet našeg kulturnog razvoja.

Bogatstvo oblika, raznovrsnost materijala uz snažan kolorit i ornamentiku narodne umetnosti predstavljali su snažan podsticaj za afirmaciju primenjene umetnosti, koja u drugoj polovini 19. veka dobija svoje prve značajne stvaraoce u Srbiji.

Decenije s kraja prošlog i početka ovog veka bile su ispunjene radom pojedinih ličnosti od kojih je svaka dala značajan doprinos razvoju ili, čak, istoriji primenjene umetnosti u Srbiji. To su bili ljudi sličnih zanimanja: arheolog i istoričar umetnosti Mihajlo Valtrović (1839—1915), slikar Vladislav Titelbah (1842—1927), arhitekt Dragiša Milutinović (1843—1900) i slikar dekorater, a u današnjem smislu reči i dizajner, Dragutin Inkiostri Medenjak (1866—1942). Svaki od njih delovao je u svom domenu, ali je ostavio dubok trag.

Valtrović se javlja kao arhitekt koji unosi izvesne novine u jednu važnu oblast primenjene umetnosti, a to je dekorativna plastika ikonostasa. Valtrović je projektovao ikonostas za srpsku crkvu u Čurugu, čime je dao nov akcenat ovoj grani. Na prvom mestu to je bio raskid s dotadašnjim shvatanjima u crkvenoj umetnosti u Vojvodini, oživljavanje vizantijskog stila u jednoj neovizantijskoj varijanti, čije je poreklo u Srbiji.

Vladislav Titelbah, slikar, crtač i istraživač, s velikim interesovanjem posvetio se sakupljanju i proučavanju elemenata narodne umetnosti s težnjom da pojedine vidove primenjene umetnosti približi svakodnevnom životu. Titelbaha je privlačilo otkrivanje prošlosti i njegovo stvaralaštvo bilo je prožeto medievalizmom i prikazivanjem kulturnog stanja u srpskoj srednjovekovnoj državi. Tako je on prikazao ornamentiku, narodne nošnje, ukrase i nakit, oružje i nameštaj društvenih slojeva srednjeg veka, od župana do običnog ratnika.

Umetnik koji je celim svojim bićem pripadao primenjenoj umetnosti i ostavio o njoj najdublji trag bio je Dragutin Inkiostri. Stvaralački opus Inkiostrija obuhvata mnoga područja primenjene umetnosti, od velikih celina unutrašnje arhitekture i dekoracije, nacrta nameštaja, nakita i tkanina do nacrta za korice dečjih školskih knjiga.

Inkiostrijev stil bio je uperen protiv secesije, koja je uveliko vladala umetnošću srednje Evrope, ali nije mogao odoleti tome da ne preuzme nešto od nje, pa makar to bio samo jasan, vedar kolorit, uokviren u narodne oblike. Njegova dekorativnost uzimala je u pomoć često figuralne motive koji su dobijali simboličan ili alegoričan smisao. Inkiostri je koristio elemente srpske narodne umetnosti, zadržavajući pri tome ulogu boje, kao nasleđe impresionizma, koji se početkom našeg stoleća već počeo akademizovati.

Jedan od važnih događaja u istoriji primenjene umetnosti u Srbiji bila je Izložba dekorativne i industrijske umetnosti u Parizu 1925. godine. Paviljon kao delo moderne arhitekture projektovao je Miroslav Krejčik, dok je dekorativna strana paviljona poverena slikaru Dušanu Jankoviću.

Likovna umetnost se posle Prvog svetskog rata se više orijentiše prema Parizu, kao svetskom centru umetnosti, tako da je bilo razumljivo što je i primenjena umetnost posle Pariske izložbe tražila isti put.

Unutrašnjom arhitekturom i primenjenom umetnošću naročito bavio se arhitekt Branislav Marinković. Smatrao je da ne treba kopirati narodne motive i ornamente već se njima inspirisati za stvaranje novih dekorativnih elemenata.

Dekorativno slikarstvo imalo je dosta predstavnika koji su se bavili profanim i crkvenim slikarstvom. Jedni su u okviru grupe "Oblik" opredeljeni za ekspresionizam i vezani za srednjoevropske centre Prag i Krakov (među njima treba istaći Jovana Bijelića i Petra Dobrovića), dok su drugi pripadali grupi "Zograf" i imali za cilj da uspostave vezu sa srpskom srednjovekovnom umetnošću. U ovoj grupi značajno mesto pripada Živoradu Nastasijeviću s freskama u Uspenskoj crkvi u Pančevu, Vasi Pomorišcu s velikom kompozicijom Zidanje Skadra i Milu Milunoviću s freskama u crkvi u Prčanju. Dok Nastasijevićeve freske podsećaju na limu italijanske gotike rane renesanse i po temama su bliske srpskom srednjovekovnom slikarstvu, Pomoriščeva dela bliži su konceptu dekorativnog slikarstva s osećanjem za zvučnost kolorita. Milunovićev stil nalazi se između čvrstine, koja takođe podseća na neku notu kvatročenta, i vedrine jedne idealističke formule. U tom periodu, u primenjenoj grafici istaknuto mesto pripada Mihailu Petrovu, koji je grafički opremio veliki broj edicija mnogih poznatih izdavača. Petrov se odlikovao čvrstom formom s likovnim izrazom u apstraktnom duhu, koji je inače bio prisutan u njegovom stvaralaštvu uopšte.

Period posle Drugog svetskog rata počinje organizacijom školstva i formiranjem profesionalnih udruženja. Godine 1948. osnovana je Akademija primenjenih umetnosti u Beogradu, koja kasnije postaje Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna. U Novom Sadu, Prizrenu i Nišu osnivaju se srednje škole za primenjenu umetnost. Početkom 1953. godine osnovano je Udruženje primenjenih umetnosti Srbije i pokrajinska udruženja u Novom Sadu i Prištini, što je doprinelo napretku primenjene umetnosti u Srbiji.

Na polju unutrašnje arhitekture pojedini arhitekti postižu zapažene rezultate u harmoničnoj sintezi funkcionalnih i estetskih zahteva unutrašnjeg uređenja mnogih javnih objekata. Milan Manić bavio se enterijerom Narodne skupštine Srbije i Skupštine grada Beograda a Momčilo Belobrk projektovao je enterijer Jugoslovenskog dramskog pozorišta, služeći se jednostavnim materijalima originalne konstrukcije i strukture, dok je Aleksandar Šaletić, sa kompletnim enterijerom Centra "Sava", ostvario vrlo funkcionalan i savremen prostor.

Dekorativna plastika u tom periodu oslobađa se svoje tradicionalne uloge koju je imala još od antičkih vremena. Tako su se mnogi naši vajari opredelili za kreiranje dekorativnih i upotrebnih predmeta, plaketa, medalja i slično. Među njima istaknuto mesto ima Nebojša Mitrić, umetnik široke imaginacije, majstor crteža i forme, koji je obeležio naše vreme brojnim delima visoke umetničke vrednosti.

Dok je pre Drugog svetskog rata dekorativno slikarstvo imalo svoju tehniku (fresko) i svoje motive (crkvene i profane), posle rata sve više se uvode mozaik i druge tehnike. Vrlo visok umetnički domet predstavljaju mozaici Mladena Srbinovića u svečanoj sali Opštine Kruševac, s motivima iz Kosovskog ciklusa u stilu koji je između dekorativnog i likovnog sa sublimiranom simbolikom. Petar Lubarda kreirao je monumentalnu kompoziciju Kosovskog boja u Izvršnom veću Srbije sa zvučnim koloritom apstraktne forme. Monumentalno slikarstvo, po pravilu figuralno i dato u realističkom duhu, zastupljeno je u enterijeru hotela "Metropol" u Beogradu, vitražima Vase Pomorišca, intarzijama Branka Bosića i Bosiljke Kićevac.

Zapažen broj naših umetnika bavi se tapiserijom i dekorativnim tekstilom i njihova dela izlagana su i nagrađena na velikim izložbama u Parizu, Helsinkiju i drugim svetskim metropolama. Zlatnu medalju na međunarodnoj izložbi u Busto Arsiziju (Italija) dobila je Ninela Pejović za tapiserije u originalnoj stilizaciji živih boja i prepletaja. Slikar Desa Tomić Đurovi, inspirisana motivima srpske srednjovekovne umetnosti, ostvarila je brojne kreacije na polju dekorativnog tekstila koje se nalaze u enterijerima javnih objekata.

Keramika, koja ima inače dugu tradiciju u našoj narodnoj umetnosti, s delima zapaženog broja umetnika doživljava obnovu osnivanjem Akademije primenjenih umetnosti i nastavom koju je dugo godina vodio Ivan Tabaković, ugledni slikar koji se bavio i keramikom, dobitnik visokih međunarodnih priznanja kao što su zlatna medalja u Kanu 1956. godine, u Ostendeu u Pragu 1962. i velika nagrada u Parizu 1967. godine. Pored njega, visoka priznanja na ovim i drugim međunarodnim izložbama dobili su Miloš Nedeljković (Faenca 1968) i Velja Vukićević Mlađi (Faenca 1992).

Posle Drugog svetskog rata scenografija i pozorišno slikarstvo, kao i kostimografija, dobijaju veliki polet. Miomir Denić, Milenko Šerban i Vlada Marenić podigli su scenu naših pozorišta na evropski nivo, što je potvrđeno i kroz mnoge nastupe naših pozorišta u Londonu, Moskvi, Parizu i drugim svetskim centrima. Naši kostimografi, kao npr. Milica Babić, Miroslav Glišić i Dušan Ristić, lepotu i sugestivnost mnogih uloga naših glumaca i operskih pevača dočarali su kostimima koje su kreirali s mnogo ukusa i mašte, kako za klasična tako i za savremena pozorišna dela.

U primenjenoj grafici, koja po svom karakteru i nameni zahteva serijsku reprodukciju i može se uvrstiti u grafički dizajn, postignuti su vredni rezultati i to naročito na području plakata. Mihailo Petrov, Mateja Zlamalik i Dragoslav Stojanović-Sip postavili su temelje plakatu kao disciplini u pedagoškom smislu, a kao kreatori ostvarili su snažne prodore na slikarsko-grafičkom planu prefinjenim ekspresijama svog stila, kolorita i kompozicije. Poslednjih godina vrlo visoke rezultate postigli su Saveta i Slobodan Mašić svojim originalnim kreacijama plakata kroz harmonično pomirenje tehnike fotografije i crteža, za koje su dobili brojna priznanja, kao što je npr. zlatna medalja na međunarodnom bijenalu grafike u Brnu 1978. godine.

Dizajn ambalaže i prezentacije proizvoda afirmisali su Mateja Rodičija, koji je dobio prvu nagradu na konkursu u Padovi 1974. godine, i Biljanu Rakić, koja je osvojila zlatnu medalju za dizajn na svetskom salonu inovacije "Eureka 91" u Briselu. Ostvarenja iz pojedinih oblasti grafičkog dizajna Eduarda Čehovine, Radomira Vukovića, Aleksandra Pajvančića i Miloša Ćirića, po originalnosti ideje i harmoničnoj sublimaciji svih zahteva, zavredela su da budu uvrštena i objavljena u mnogim svetskim edicijama, pa i onima koje obuhvataju vrlo uzak izbor.

Industrijski dizajn u našim krajevima javlja se tek posle Drugog svetskog rata, da bi svoj puni zamah dobio pre nešto više od dve decenije. Za afirmaciju industrijskog dizajna potrebni su brojni preduslovi koje nije lako obezbediti, tako da je čitav put za njegovu afirmaciju u Srbiji bio realno dug i praćen brojnim teškoćama. Međutim, uprkos tome, praksa industrijskog dizajna sve se šire prihvata u privredi Srbije, tako da su i rezultati u ovom domenu stvaralaštva sve upadljiviji.

Na mnogim izložbama — kao što su Oktobarski salon u Beogradu i godišnje izložbe Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije, ali i u okviru međunarodnih sajamskih priredbi u Beogradu, Novom Sadu i Leskovcu — naši industrijski dizajneri potvrdili su da prate svetske tokove i tendencije i da kreiraju vrlo kvalitetne i konkurentne proizvode. Visoka priznanja za zapažena ostvarenja dobili su poslednjih godina — naročito na Oktobarskom salonu i na sajmovima u Beogradu — Vladimir Najdović (dizajn autobusa "Ikarus"), Branko Ladavac (nameštaj za preduzeće "Marko Radovi" iz Podgorice), Slobodan Vukić (sanitarna armatura za "FASAU", Užice), Zvonimir Stanković (telefonski aparat, EI "Pupin", Zemun). Mešu ove dizajnere treba uvrstiti i one koji sa zapaženim uspehom kreiraju modele za odevnu industriju, kao što su Anđelka Slijepčević i Mirjana Marić, čiji su modeli proneli slavu naše industrije konfekcije širom sveta, i drugi, pri čemu je kod mnogih prisutna tendencija da se u stilu i ukupnoj kreativnoj ekspresiji prikažu sve osobenosti našeg podneblja i tradicija u kojoj je ugrađena stvaralačka imaginacija harmonije oblika i boje.

Istorijski razvoj primenjene umetnosti i dizajna u Srbiji i rezultati koji su do danas postignuti svedoče o tome da su oni nerazdvojni deo svetske kulture, da je u kontinuitetu prate i da se pridržavaju s njenim tokovima. Sve to ide u prilog uverenju da možemo s optimizmom gledati u budući razvoj i progres sveukupnog stvaralaštva srpskog naroda, čiji su neodvojiv deo i umetnici primenjenih umetnosti i dizajneri kao i njihova dela.


Miroslav Fruht | Rastko
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: