Katarina Ivanović (1811—1882)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XIV—XIX veka « Katarina Ivanović (1811—1882)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Katarina Ivanović (1811—1882)  (Pročitano 20816 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: April 24, 2011, 08:50:32 pm »

**




KATARINA IVANOVIĆEVA.
(Vesprem, 15.05.1811 — Sekešfehervar (Stolni Beograd), 22.09.1882)


prva srpska akademska slikarka


Slikarska umetnost srpska nema ni blizu toliko zastupnika i predstavnika koliko ih ima n. pr. umetnička poezija, ali je ipak broj njenih radnika u srazmeri s opštim kulturnim napretkom našega naroda. Nekolika, pak, imena novijega doba svedoče da se ta srazmera, gledajući na savršenstvo umetničko, kvari i to, srećom, u korist ove vrste umetnosti. A što je već prva polovina devetnaestoga veka mogla na tom polju istaći u prve redove i jednu umetnicu Srpkinju, znak je bogastva darova u narodu srpskom i podobnosti njegove za viši kulturni život.
 
Ta odlična kći našega naroda jeste K a t a r i n a  I v a n o v i ć e v a, slikarka.
 
Katarina je rođena 1819. u Stojnom Beogradu od roditelja Lazara i Marije. U mestu svoga rođenja započela je učenje crtanja i slikanja, na što ju je vrlo rano uputio u prvom redu njen prirodni dar, a nastavila je učenje u Pešti, završivši ga u Beču, u slikarskoj akademiji, pa je duže vremena provela, radi toga, i u Parizu.
 
Već u osamnaestoj godini svojoj Katarina je dobila javne pohvale u štampi naročito za izradu svoga vlastitog lika. Od toga je doba glas njen brzo rastao tako da kad je 1846. godine došla u Srbiju, u Beograd, dočekana je i primljena bila kao što se primaju najznatniji sunarodnici. Tada je bila za duže vremena gost u kući pesnika Sime Milutinovića, a iz toga je doba i njena izrada lika Siminog, najbolja do danas poznata slika Milutinovićeva. Time je umetnica zahvalila pesniku koji joj je, 1837, dok je još učila živopis u Beču, posvetio svoje "Trojesestarstvo", kazavši joj:


Sve pojasa... draži Afroditske
Nek Amore ljupke zabaljkaju,
Nek po harfe žicam' Eolijske
Lahorčići lahko udarkaju;
Al' Serb-vila rada pevakinja
Pazi, cjeni, jošte uzvišava,
Sve što radi njena sestrakinja,
Svoj li život čime dokrašava.
Svuđ je čega, no u Beču nešta,
Što još i Feb dosle ti ne viđe:
"Srb-djevojka kist vladati vješta!'
                                 .
Je l' to bilo još ikada igđe ?...
Sobom nežna nežno iskraskava
U obliku sve pričerke lica,
Odobrenje znalca izlaskava;
Radosna joj njena rodilica!
Još se trudi, još ozbilja uči,
Da b' iskustvu verha dokučila,
I kad o tom već se tol'ko muči,
Serpstvo i tim, Bog daj! ovjenčala!!
Ove l' pjesne tebi s' posvećaju,
A da s' tobom Serpke nakićaju..

Ovu posvetu Katarini preštampao je i "Srpski Narodni List" iste godine u 49. broju, donevši tada i lik mlade umetnice srpske.
 
Docnije je ona bila — jedina od svih Srpkinja — izabrana i za člana Srpskoga Učenoga Društva u Beogradu.

Kao umetnica imala je ne samo veštine u crtanju nego i posebnoga dara za komponovanje. Još u sedamnaestoj godini svojoj izradila je, docnije umnoženu i znatno rasprostranjenu, grupu oko slepoga guslara: dva Srbina i jedna Srpkinja slušaju "srpskoga Omira".

Njen se rad može najbolje proceniti po slikama koje je — na broju petnaest — 1874. i 1879. poklonila Narodnom Muzeju u Beogradu, dodavši im, za njihovo održavanje, zadužbinu od hiljadu forinata. Njeni radovi ispunjuju gotovo celo jedno odeljenje Muzeja, a gledaoci zastaju s puno interesovanja kod "Osvojenja Beograda 1806", "Zakletve Kralja Matije", "Dočeka Srpkinje Jelene, ugarske kraljice" i kod drugih, kao i kod portreta: vojvode Knićanina, njenih vlastitih i t. d.
 
Iskreno odana umetnosti, Katarina se nije udavala, a preminula je u mestu svoga rođenja 13. septembra 1882. godine. —

 
Tekst preuzet iz knjige: "Znameniti Srbi XIX veka", Andra Gavrilović, Drugo dopunjeno izdanje, Naučna KMD, Beograd, 2008.
Fotografija: Autoportret, 1834, preuzeta sa: designed.rs


Sekešfehervar je grad u Mađarskoj (mađ. Székesfehérvár)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 24, 2011, 09:31:14 pm »

*


KATARINA IVANOVIĆ





Katarina Ivanović, autoportret, 1836.



DVA LICA JEDNE LEPOTE

U trenutku kada stoji pred štafelajem, Katarina ima 25 godina, visoko lepo zategnuto čelo i vrlo sjajne pronicljive oči.

Postoje zapravo dve Katarine koje sada posmatramo. Jedna je ona koju vidimo, lepa i mlada devojka, koja je objekat posmatranja umetnika koji je slika. Postoji i druga. Ona je slikar, ona radi, ovekovečuje trenutak (svoje) mladosti i to radi vešto, precizno, s neospornim talentom. Ona se sprema na studije u Prag i Beč, pred njom je dug život koji će se završiti 1882. pošto će, pored Beograda i Pariza u kome jedno vreme živi, smrt dočekati u rodnom stonom Beogradu (Sekešfehervar) u Mađarskoj. Katarina je prva žena članica Srpskog učenog društva, a neke njene slike smatraju se najboljim primercima srpskog likovnog klasicizma. —


Ivana Stefanović, 27.06.2009.

* * *

Stalno se ističe da je prva žena akademik u Srbiji Isidora Sekulić, a zapravo je to bila slikarka Katarina Ivanović, u zanatskom, majstorskom i umetničkom smislu jedna od najuspešnijih u celokupnoj istoriji našeg slikarstva. Već na njenom primeru uočavamo osetljivost i zavisnost umetnika od često nenaklonjenog društva. Odrasla i umrla u Mađarskoj, sa puno poleta i nade došla je u beogradsku kasabu, premda nikada nije uspela da savlada srpski jezik. Bila je ponižavana od ondašnje prve dame Srbije, dvor se zatvorio za najbolju srpsku umetnicu, a njeno delo je (posle dolaska u provinciju i gubljenja kontakta sa evropskom kulturom) postalo problematično.

Dejan Đorić, Srbija nacionalna revija

* * *

Po mnogo čemu, Katarina Ivanović je bila i ostala prva. Ona je i danas, dva veka od njenog rođenja, most koji spaja, karika koja vezuje, primer i uzor koji služi na čast narodu za koji je živela, i onom sa kojim je živela.

Petar Petrović, Slika u ogledalu — Katarina Ivanović, Beograd, 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: April 24, 2011, 11:11:11 pm »

*

KATARINA IVANOVIĆ


KATARINA IVANOVIĆ. — Brodila je kroz Evropu postavši jedan od retko toliko pokretnih srpskih slikara. Pokušavala je da se veže za Beograd, ali ga je napustali kad se uverila da su njene želje, nade i očekivanja samo pusti snovi. Kasnije se povukla u usamljeničko trajanje u Stoni Beograd (Sekešfehervar u Mađarskoj). Srpsko učeno društvo ju je izabralo 1876 za počasnog člana, čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Prihvativši dobrotvorstvo grofice Čaki krenula je na studije u Beč. Čvrsto opredeljenje da postane slikar počela je da ostvaruje učenjem kod peštanskog slikara Jozefa Peškija. U odeljku za devojke bečke Akademije za likovne umetnosti našla se krajem 1835. Poštujući pomoć dobrotvorke, marljivo je studirala možda i više od propisanih pet godina. Zatim se otisnula u Italiju, pa u Holandiju i Pariz da bi se početkom 1844 odlučila da dve godine provede na studijama u Minhenu. Ako je početak srpske moderne umetnosti mogao imati dve tačke onda je jedna bila u Žefarovićevim zidnim slikama u manastiru Bođani a druga u odluci Katarine Ivanović da okuša oglašene zaokrete u umetnosti bavarske prestonice. Možda je preterano reći da u slikarstvu Ivanovićeve nema sredine između građanskog i romantičnog. Iako je svedeno na 35 sačuvanih slika, njeno umetničko delo svakim platnom svedoči o tim krajnostima. Prva na listi su dva autoportreta od kojih se jedan ubraja u antologijska dela srpskog slikarstva. Drugi njeni portreti: Sime Milutinovića, Vojvode Stevana Knićanina, Perside Karađorđević i Mladića sa pismom pripadaju estetici građanskog slikarstva. Italijanski vinogradar je spoj portreta i mrtve prirode pretvoren u žanrovski doživljaj primeren sentimentalizmu epohe. Katarina Ivanović se očigledno oslanjala i na stare majstore naročito Holanđane (Korpa s grožđem — sudbinska neminovnost koja preti svima; Dečak sa sokolom — amblem ljubavi, uzaludnost od bekstva i potrage za slobodom; Smrt Sirotice i Smrt bogatašice takođe nisu bez simbolike; Žena sa pismom — crnac donosi dobre vesti zbog kojih se može pocrneti i izgoreti u plamenu ljubavi; U svom ateljeu — starac je alegorija prolaznosti; Vračanje — približava obaveštenost Ivanovićeve do Alžirskih žena Delakroa).

U romantizam je Ivanovićeva uranjala na tematskoj ravni najčešće ali je bilo trenutaka kada je slikala i istorijske kompozicije. Dogodilo se to u Minhenu gde je izlagala i dobila nagradu za Osvajanje Beograda. Minhenska varijanta nije sačuvana, ali je verovatno ponovljena na postojećoj iz 1873, pa se može suditi o načinu na koji je rešeno ovo platno velikih dimenzija i složene kompozicije. Ocene uspešnosti prikaza ovog događaja uvažavaju vernost u predstavljanju likova, u slikovitosti srpskog i turskog nošiva, ali dopiru do poricanja poznavanja anatomije, skraćenja, komponovanja celine. Pokazaće se i na drugim poznim slikama da K. Ivanović opovrgava već potvrđeno zanatsko znanje, što može biti predmet raznovrsnih, pa i psiholoških provera razloga takvih promena u optici. Slika deluje kao jedan monumentalni plakat, kao zaustavljena završna masovna scena iz pozorišnog komada kakve rado koristi i dramaturgija našeg postmodernog vremena. Osim toga, nastanak slike u Minhenu otvorio je pitanja da li je bilo mogućno da se naša slikarka obrati čak i savremenim uzorima.

Ceremonijalnost, više nego bataljistički prikaz, dubinsko razuđivanje planova, nadvišeni zid kule na dnu, vode ka slikama belgijanaca Galea i De Biefa. Uspon belgijskog slikarstva započet je 1830 kad je proglašena samostalnost, baš u vreme kada je K. Ivanović u Minhenu. Naime, dve slike dvojice antverpenskih umetnika obilazile su evropske gradove i dodatno uticale na razmah ovog žanra. Turneja Abdikacije Karla V Luja Galea i Kompromisa nizozemskog plemstva Eduarda de Biefa su nastale u Parizu kao presudnom ishodištu ikonografskih recepata, pred rezultatima francuskih romantičara. Rado se kasnije pozivala na taj minhenski podsetnik. Doček Srpkinje Jelene, ugarske kraljice, zatim Turski poklisari prose Maru, naročito Zakletva kralja Matije i Carigradski patrijarh proklinje raskoš pružaju činjenice za takve zaključke. Primetna su insistiranja na obeležavanju glavnih ličnosti naglašenim crvenim baldahinima, sa ženskim figurama odevenim u sjajno bele atlasne kostime. Više od takvih detalja u prilog upoređivanju govori sistem inscenacije. U Zakletvi kralja Matije do punog izraza je došao razuđeni i složeni mehanizam zbivanja u prostranoj dvorani sa stubovima i galerijom ispunjenom zvanicama, kao na slikama dvojice Belgijanaca. Došavši u Beograd, gde su se za primat borili đaci bečke škole, Katarina Ivanović je pokazala da je umetničkim obrazovanjem bila ispred sredine u kojoj je pokušala da ga primeni. Nije to lako polazilo za 103 rukom ni Jovanu Popoviću, Urošu Kneževiću ili Dimitriju Avramoviću. Svedočanstvo mogućnostima je ostavila u portretu Danila Danića prvom delu posle ulaska u Beograd...


www.scribd.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jun 18, 2011, 04:35:05 pm »

*

KATARINA IVANOVIĆ — SLIKE






Mlada žena u srpskom (Anka Topalović rođ. Nenadović), 1837.
Delo je potpisano dole desno latinicom, pisano: "Katarina Ivánovits 1837"
Galerija Matice Srpske


" [...] U katalogu sačuvanih radova Ivanovićeve, ovo delo se nalazi među njenim najranijim ostvarenjima, tačnije, gotovo je sigurno da se radi o prvom portretu izrađenom po porudžbini, za honorar, kojem kao "dovršena" prethode samo dva slikarkina autoportreta.6 Najzad, oznaku "prvi" u srpskom slikarstvu ovaj portret zaslužuje u još dve kategorije: reč je o najranijem portretu žene koji je naslikala žena, te o prvom portretu u ukupnom korpusu srpskog slikarstva gde je žena prikazana u eksterijeru. Za razliku od Habsburške monarhije u kojoj je među srpskom građanskom populacijom ženski portret uobičajen, portretisanje žena u Kneževini, sve do polovine veka, bilo je rezervisano za najviši sloj, odnosno pripadnice kneževskih i najuglednijih porodica.7 Mada ovakva statistika još nije napravljena, teško da ukupni broj portretisanih žena iz Kneževine do 1840. prelazi jednu desetinu. Sa proticanjem decenija druge polovini 19. veka portreti žena su progresivno brojniji, a omiljeni, maltene isključivi povod kada se radi o mladim ženama iz Kneževine, je venčanje.8 ....

_____________

6 Oba autoportreta K. Ivanović su svojina Narodnog muzeja u Beogradu. Prvi je iz 1834. godine, naslikan tokom obuke u slikarskom ateljeu Jožefa Peškija (inv. br. 1031), a drugi je nastao u Beču 1836, tokom druge godine studija na odeljenju za devojke pri akademiji (inv. br. 95). Kao školske zadatke, između 1836. i 1839. Ivanovićeva je naslikala i tri studije muških glava po modelima (Glava starog obrijanog čoveka, inv. 950, Glava čoveka smeđe brade, inv. br. 93 i Glava čoveka sa dugom bradom, inv. br. 745, vlasništvo Narodnog muzeja). Up. Timotijević — Mihajlović: 2004, 159—161, sa starijom lit. U kataloškom delu nav. publikacije je portret o kojem je reč objavljen kao Anka Nenadović – Topalović.
7 Najraniji(?) je portret Tomanije Obrenović, supruge Jevrema, brata kneza Miloša, rad Pavela Đurkovića iz 1827. godine (Narodni muzej Beograd, inv. 889).
8 Norme patrijarhalnog društva u Kneževini su devojaštvo osudile na nevidljivost. Žena ima pravo da bude uvedena u "javnost" samo putem udaje/muškarca, odnosno njene "glavne", bračne uloge — očekivanog majčinstva, što je tema za dalju elaboraciju. U slučaju ovog ranog portreta nije slučajno što čin slikanja portreta obavlja žena, tačnije, devojka, čijem posmatranju bez posledica može biti izložena ženskost modela.


Milena Vrbaški, Daniela Korolija Crkvenjakov i Nevena Đorović
Galerija Matice srpske, Novi Sad
ZBORNIK NARODNOG MUZEJA XIX — 2/2010. Istorija umetnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Septembar 12, 2011, 08:36:56 pm »

*

KATARINA IVANOVIĆ — SLIKE










Grožđe, 1850—1860.
ulje na platnu, 76 x 62 cm

Mrtva priroda sa češljugarom, 1840.
Galerija Matice Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Septembar 12, 2011, 08:58:13 pm »

*

KATARINA IVANOVIĆ — SLIKE






Sima Milutinović Sarajlija, 1840.
ulje na platnu, 47 x 61 cm






Italijanski vinogradar, 1842.
ulje na platnu, 82 x 110 cm
Zbirka srpskog slikarstva 18. i 19. veka
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Maj 19, 2012, 02:03:18 am »

*

KATARINA IVANOVIĆ — SLIKE






Smrt sirotice,
Zbirka srpskog slikarstva 18. i 19. veka
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Maj 19, 2012, 02:09:13 am »

*

KATARINA IVANOVIĆ — SLIKE






Portret Beograđanke M. J. 1846—1847.
Izvor: designed.rs






Kneginja Persida Karađorđević, 1847.
Izvor: whenintime.com






Deca Pavla Stanišića, 1847.
ulje na platnu, 80 x 99 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Maj 19, 2012, 02:16:20 am »

*

KATARINA IVANOVIĆ, PRVA DAMA SRPSKOG SLIKARSTVA 19. VEKA


BEOGRAD. Za zbirku dela Katarine Ivanović koja je predstavljena u Atrijumu Narodnog muzeja u Beogradu zaslužna je sama umetnica koja je većinu dela (24) zaveštala ovom muzeju tokom života. Iako nije želela da bude nacionalna heroina, po ulasku u Srpsku akademiju (1876) to je postala. Danas njen "Autoportret" iz 1836. enciklopedija "Larus" navodi kao remek-delo srpskog slikarstva XIX veka. Katarina ga je naslikala u bidermajer maniru još za vreme studija!

Životni put Katarine Ivanović (1811—1882) značajan je i kao istorijski primer nesebičnog i predanog rada bez obzira na neuzvraćanje sredine.

Opirući se društvenim prilikama pokazujući nam svoju osvešćenost, svedočeći o tek započetom putu ka emancipaciji žena, Katarinin opus je intrigantan za savremena tumačenja (mišljenje je kustosa izložbe Petra Petrovića). Neka posluži za primer slike "Dečak sa sokolom" koju su profesori Radmila Mihajlović i Miroslav Timotijević pomno izanalizirali.

Na slici "Dečak sa sokolom" Katarina se bavi temom lova kao ljubavi prema slobodi, što ukazuje da je umetnica bila veoma obrazovana kad je znala da je soko metafora s više značenja. Jedno je slobodoljubivost, karakteristična za sokola, koja je i njena vrlina. Druga je vernost koju sledi borbenost itd.

Katarina je verna Serbiji čiji jezik čestito ne govori, rodoljubiva je — što je naučila biti u tuđini, zadojena je romantičarskim idejama — u Beču gde se školovala. Vinula se visoko kroz mrak i oblake — previše za glibljivu Srbiju koju je iznad svega volela.

Uzdržana, spolja, jer tako je u kući vaspitana, smela, iznutra, jer da takva nije bila ne bi od oca i izdejstvovala da je pusti u svet — i to da uči da slika! Slika "Dečak sa sokolom" je Katarinina sažeta unutrašnja istorija čiji je početak kidanje lanaca i napuštanje stega, a kraj — borba za priznanje u svojoj sredini.

Prva dama našeg slikarstva od početka angažovanja susretala se sa različitim preprekama, koje je to vreme nosilo ženama u umetnosti.

Rođena u porodici srpskog građevinskog preduzimača u Vespremu (Ugarska). Detinjstvo je provela u Stonom Beogradu (Šekesfehervar), u maloj srpskoj zajednici koja se opirala gubljenju nacionalnog identiteta. Slikarstvo je počela da uči zahvaljujući novčanoj pomoći trgovca Đorđa Stankovića u peštanskom ateljeu Jožefa Peškog.

Zapazivši njenu darovitost, mađarska grofica Čaki joj je omogućila da studije nastavi na Bečkoj akademiji, na upravo otvorenom odeljenju za devojke.

U Beču su je Serbi zavoleli, sledi njen kratak boravak u Beogradu, gde je nisu razumeli, zatim u Parizu i Zagrebu, putovanja po Holandiji i Italiji gde je učila gledajući stare majstore i pred kraj života povratak u Stolni Beograd gde je živela kao otmena usamljenica — do smrti.

O položaju umetnice svedoči zapis Milice Stojadinović Srpkinje: "Čitam pre za neku nemačku spisateljku, kako ju je jedna kneginja za družbenicu sebi uzela, i pri najsjajnijim društvima odlikovala, a za našu Katarinu Ivanović pripovedaju kako je jedanput jednu veliku srpsku gospođu portretirala, udari kiša, ova je ni svoji kola ne udostoji, no je po kiši i po blatu, peške do svog stana ići morala'."



Katarinin slikarski opus čini 48 slika. Najviše je slikala portrete, najradije istorijske žanr-kompozicije na nacionalne teme, što je bilo krajnje netipično za ženu njenog vremena, a s posebnim uspehom mrtvu prirodu. Najpoznatija su: "Autoportret" (1836), "Portret mladog muškarca", "Grožđe s korpom", "Portret Sime Milutinovića Sarajlije" (1840), "Italijanski vinogradar", "Portret kneginje Perside", "Portret vojvode Stevana Knićanina", "Deca Pavla Stanišića" i "Dečak sa sokolom" (1849). art magazin


* * *



Dečak sa sokolom, 1849.
Zbirka srpskog slikarstva 18. i 19. veka
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Septembar 22, 2015, 02:31:33 am »

*

KATARINA IVANOVIĆ — SLIKE






Oslobođenje Beograda, (1806). — 1857.
ulje na platnu
Narodni muzej u Beogradu


"...Beograd su na svetog apostola Andreju Prvozvanog ustanici oslobodili od Turaka, pod vođstvom Karađorđa Petrovića.
Po zimi i gustoj magli tokom jutra, na Sv. Andreju 1806. godine, Vožd Karađorđe je svojim saborcima izdao naredbu za napad, kada je oslobođena beogradska varoš. Četiri meseca nakon toga pala je i beogradska tvrđava, oslobođenje Beograda od turske vlasti predstavlja prekretnicu u stvaranju uslova za razvoj prestonice u moderan evropski grad."






Doček Srpkinje Jelene, ugarske kraljice, 1869.
Izvor: Katarina Ivanović (1811—1882)
Elektonski katalog izložbe broj 183
Biblioteka Matice srpske
Novi Sad, 26. april — 25. maj 2011.






Turski poklisari prose Maru, 1879.
Izvor: Katarina Ivanović (1811—1882)
Elektonski katalog izložbe broj 183
Biblioteka Matice srpske
Novi Sad, 26. april — 25. maj 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Decembar 06, 2015, 10:34:08 am »

*

KATARINA IVANOVIĆ


Živela je život koji joj neće dati umreti, jer je ime besmrtno sviju onih, koji su osećali i radili za svoj rod — Mihajlo Valtrović

Malo je umetnika među Srbima bilo u XIX veku čiji je život tekao bezbrižno i lako. Još manje je bilo onih čije je delo za života prihvaćeno i pravilno ocenjeno. Nada da njihovo delo dobije zasluženu ocenu, bilo je u vremenu koje dolazi, pre nego u vremenu u kojem su stvarali. Jednom malom, odabranom broju sudbina je ipak bila naklonjena za života, među njima i jednoj ženi, prvoj srbskoj slikarki Katarini Ivanović.

Iako nevelik, jer broji manje od četrdeset sačuvanih radova, opus Katarine Ivanović bio je dovoljan istoričarima da uoče i pravilno ocene značaj koji njena dela imaju za razvoj srbskog slikarstva XIX veka. Pojedina njena dela neizostavno su ušla i u korpus mađarskog slikarstva XIX veka. Srbsko poreklo i mađarska sredina bitno su uticali na sudbinu slikarke Katarine Ivanović. Međutim, mesto i uloga koju je Katarina Ivanović imala za razvoj srbskog slikarstva XIX veka, učinili su da je vreme potvrdi i odredi kao jednu od najistaknutijih ličnosti u istoriji srbske umetnosti.

Katarina Ivanović je rođena 15. aprila 1811. u manjem mađarskom mestu Vesprim (Veszprém) kod Stonog Beograda (Székesfehérvár). Život ju je vodio iz Stonog Beograda preko Pešte, Beča, Pariza, Minhena, Holandije, Italije, Beograda i Zagreba, te igrom sudbine vratio nazad u Stoni Beograd, gde je provela ostatak života.

Možda bi je i zadesila sudbina povučenih i zaboravljenih umetnika da nije, opet igrom sudbine, došlo do susreta 1873. sa filosofom, pravnikom i istoričarem dr Nikolom Krstićem. Tom prilikom je Krstić, u svojstvu izaslanika i člana Srbskog učenog društva, preuzeo odlučujuće korake kako bi njenu izričitu želju da pitanje svog umetničkog legata reši u korist srbskog naroda, sproveo u delo još za njenog života. Usledio je prijem u Srbsko učeno društvo i prijem njenog legata u Srbsko učeno društvo, odnosno Narodni muzej.

Srećom po nju, ali i srećom po Srbsko učeno društvo, sabrana zbirka od dvadeset tri slike Katarine Ivanović ubrzo je trajno bila smeštena u Narodni muzej. Taj darodavni čin posebno je dobio na značaju nakon njene smrti. U pomenu na tek preminulu slikarku, uprava Narodnog muzeja odala je počast i priznanje dostojno njenom liku i delu: "Sve te slike imaju ne samo svoju nacionalnu, nego i umetničku vrednost. One su jasno svedočanstvo da je naš narod kulturan, kada u njemu i ženske, danom prilikom, mogu da dođu do znatnog savršenstva u umetnosti. Ujedno je ovo lep primer srbskog rodoljublja, i kako svesna Srbkinja, ma po mestu bila član koje druge države, smatra danas Beograd za kulturno središte celokupnog naroda našeg".

Poreklo iz ugledne i dobrostojeće srbske porodice Ivanović, iz koje su u nekoliko navrata birani tutori srbske pravoslavne crkve u Stonom Beogradu, Katarina je imala sve uslove da stekne dobro i temeljno obrazovanje. Suprotno očekivanjima njenih roditelja Lazara i Marije, Katarina je još u najranijoj mladosti odlučila da želi da postane slikarka. Takvoj odluci, koja je po merilima ondašnje sredina za jednu ženu bila neprimerena, dosta je kumovao imućni trgovac Georgije Stanković, koji je prvi pomogao da dobije ozbiljnije crtačke i slikarske pouke, i to po svoj prilici od nekog slikara koji se krajem treće decenije XIX veka našao u Stonom Beogradu. Čvrsta i konačna odluka da se posveti slikarstvu i umetnosti, pak, primorala je njene roditelje da popuste i upute je na dalje slikarsko usavršavanje.

Ohrabrena dobijenom novčanom pomoći i izrečenim pohvalama, Katarina Ivanović je već početkom tridesetih godina stupila u atelje peštanskog slikara Jožefa Peškija (1795—1862), gde je uz kraće prekide učila do 1835. godine. Iz ovog ranog perioda njenog stvaralaštva nema sačuvanih dela, sem prvog poznatog Autoportreta koji nedvosmisleno nagoveštava njene buduće umetničke domete. Boravak u Pešti i školovanje kod Peškija, međutim, nisu tekli bez problema. U rasponu od svega godinu-dve, ona ostaje bez oba roditelja, što je moglo da dovede u pitanje njeno dalje slikarsko usavršavanje, a time direktno i da odredi njenu sudbinu. Ipak, krug prijatelja i poznanika koje je stekla u Pešti, naročito onih okupljenih oko njenog prijatelja Teodora Pavlovića, presudno su uticali na Katarinu da prebrodi teške trenutke i u potpunosti se posveti slikarstvu i umetnosti. Kada je bilo najpotrebnije, "ruku pomoći i zaštite" pružila joj je imućna i uticajna mađarska grofica Čaki (Csáky), shvativši da darovitoj i odlučnoj ženi, kakva je bila Katarina Ivanović, neće biti lako da se sama izbori za svoje mesto u patrijarhalnom i konzervativnom svetu.

U vreme kada je o njoj objavljen prvi napis u Serbskom narodnom listu od Teodora Pavlovića, Katarina Ivanović je već dve godine bila na Odeljenju za devojke pri Bečkoj likovnoj akademiji. To vreme je bilo dovoljno da savlada nastavni plan pri Odeljenju, ali i više nego dovoljno da stekne krug novih prijatelja, generacijski njoj bliskih istomišljenika okupljenih oko Vuka Karadžića. Pored Vuka, veliku moralnu i krajnje prijateljsku podršku pružio joj je pesnik Sima Milutinović Sarajlija, koji je stihove pesme Trojesestarstvo, štampane u Lajpcigu 1837, spevao u čast "najprvoj Serb-Krasarki" Katarini Ivanović. Inače, njen boravak i studije na Bečkoj akademiji bili su prilika da se približi srbskoj omladini, upozna sa idejama nacionalnog preporoda, pretplati na srbske knjige i novine i počne sa prvim skicama za kompozicije iz nacionalne prošlosti. Prvi rezultat prihvatanja novih ideja, bio je istovremeno i njen prvi uspeh na polju umetnosti, kompozicija Srbski Omir, ili Slepi srbski guslar. Međutim, prvi pravi uspeh i istinski pokazatelj njenog talenta i zrelosti bio je Autoportret koji je uradila 1836. godine. Zanimljivo je da je to jedno od retkih dela srbskog slikarstva tog perioda koje je odmah, već po svom prvom izlaganju i reprodukovanju, uočeno kao izuzetno ostvarenje i da je od tada i nadalje, sve do danas, postao svojevrstan zaštitni znak ne samo njenog, nego reklo bi se i celokupnog srbskog bidermajer slikarstva. Pomalo u senci ovog remek-dela, ali ne i u tolikoj da bi ostao potpuno nepoznat, bio je njegov pandan, Portret mladog muškarca, koji po svemu stoji u uzajamnoj vezi sa daleko poznatijim njenim Autoportretom. Očito inspirisana slikarima bečkog bidermajera kakvi su bili Jozef Danhauzer (J. Danhauser), Leopold Kupelvizer (Leopold Kupelwieser) ili Ferdinand Georg Vladmiler (F. G. Waldmüller), čije je radove imala prilike uživo da vidi tokom studija. Katarina Ivanović se u ovom važnom periodu, stvaralaštva neminovno okrenula jednom naturalističkom shvatanju u pogledu stida i realističkom pristupu u pogledu izbora teme. Zato je sledeći njen korak očekivano vodio u svet ispitivačkog odnosa prema prirodi, i to prema mrtvoj prirodi, koja među srbskim slikarima pre nje nije imala svog dostojnog "tumača". Već na prvoj Korpi sa grožđem, srbsko slikarstvo dobilo je i prvu tematski i likovno zaokruženu mrtvu prirodu, koja po koloritu i ostvarenim taktilnim vrednostima spada u najznačajnija dela Katarine Ivanović. Ona će i kasnije ponvaljati kompoziciono rešenje svoje prve mrtve prirode sa grožđem u korpi, ali te varijante u suštini neće doneti ništa novo, samo će dodatno potvrditi Katarinu kao slikarku savršenog osećaja za materijalizaciju, u čija su dela nesumnjivo uloženi veliki trud i rad.

Nešto drugačiji, na momente čak i lirski doživljaj, ispoljiće ona pred završetak svog studijskog boravka u Beču, kada je naslikala portret svog bliskog prijatelja, pobratima Simu Milutinovića Sarajliju, uzvratiši na najlepši način za stihove iz njegove Trojesestarstvo. Za njen boravak u Beču vezuje se i nastanak jednog ženskog portreta, portret Anke Nenadović, udate Topalović, mlađe sestre kneginje Perside Karađorđević, što je jedinstven primer u srbskom slikarstvu, jer to je prvi ženski portret koji je slikala jedna žena.

Katarinin boravak u Beču, koji je sigurno potrajao do 1842, bio je uspešan i značajan. Sledećih nekoliko godina, sve do revolucionarne 1848, predstavlja vreme njene pune stvaralačke zrelosti i ostvarenih najvećih dometa. Želeći da nastavi sa slikarskim usavršavanjem, ona iz Beča odlazi u Minhen. Pre dolaska u Minhen posetila je nakratko Pariz, bila u Italiji, obišla Holandiju, da bi od kraja 1844. do početka 1846. boravila u Minhenu, koji za većinu srbskih umetnika u to vreme još nije predstavljao centar modernih likova strujanja. Čini se da je u bavarskoj prestonici našla ono što je tražila, uzore za izradu velikih istorijskih kompozicija, kao i uzore koji će je podstaći da se kasnije ozbiljnije posveti žanr slikarstvu. Iz Minhena se nakratko vratila u Stoni Beograd, odakle se uputila u Srbiju, tačnije u Beograd, gde je boravila od sredine 1846. do septembra 1847. godine. Iz Beograda je otišla u Zagreb, ali zbog revolucionarnih dešavanja bila je primorana da se vrati u Stoni Beograd, što će joj biti i konačno odredište.

Iz ovog njenog stvaralačkog razdoblja, koje je trajalo manje od jedne decenije, sačuvan je najveći broj uspelih dela. Među prvim, Italijanski vinogradar na svojstven način u sebi sublimira najbolja iskustva Ivanovićeve kao portretiste i slikara mrtvih priroda, te kao takvo, predstavlja jedninstven spoj portreta i mrtve prirode u srbskom slikarstvu XIX veka. Ako je Vinogradar bio inspirisan njenim putovanjem po Italiji, dotle je drugo njeno delo manjeg formata, Starica se moli pred obred, rezultat boravka u Holandiji i uticaja nizozemskog slikarstva koji je unela u svoju likovnu poetiku. Za boravak u Minhenu nedvosmisleno se vezuje prva u seriji njenih žanr kompozicija nazvana Povratak sa litije. Vrlo širok narativni i ikonografski temat ovog dela ukazuju da je Katarina Ivanović imala ozbiljnije namere da i u ovoj oblasti pruži više, ali to će se desiti tek po njenom konačnom povratku u Stoni Beograd. Međutim, pre povratka u mesto njenog odrastanja i rane mladosti, Katarina iz Minhena dolazi u Beograd, sa velikim ambicijama i uverenjem da će kičicom ovekovečiti događaje iz slavne prošlosti svog naroda.

Prvi izbor u tom pogledu sveo se na događaj iz Prvog srbskog ustanka, osvajanje Beograda 1806. godine. Umesto glavnih junaka poput Karađorđa ili Vase Čarapića, u središtu kompozicije Uzin Mirko Apostolović, a okolo njega ustanički pravci, među kojima se po izrazito realističnom maniru posebno ističe Petar Jokić. Ipak, koliko god je ovim delom unela u srbsko slikarstvo jednu nesvakidašnju dozu romantičarskog idealizma, slab prijem koje je Osvajanje Beograda 1806 doživelo u dvorskim krugovima, kao i u tadašnjoj beogradskoj sredini, nije Katarinu obeshrabrilo. Okrenila se onom što je najbolje znala da radi i gde je bila nepogrešiva, slikanju portreta. [...]

Izvor: Petar Petrović, Slika u ogledalu — Katarina Ivanović, Narodni muzej, Beograd 2011. godine.

Deo teksta preuzet sa: Srbsko carstvo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Februar 01, 2016, 04:49:10 pm »

*

HRABROST DA SE PRVOM I PO UMETNOSTI — UPAMĆENOM BUDE


— Biti umetnikom — nikada nije bilo lako; biti ženom, posebno u vremenima kada je i pristupnost znanju bila polom određena, takođe; a spojeno to dvoje — zahtevalo je zaista mnogo.

To mnogo je Katarina Ivanović uspela da učini. I sve to još kao prva — prva srpska slikarka, prva koja je završila Umetničku akademiju u Beču, prva primljena u punopravno članstvo Srpskog učenog društva.

Svoja u tuđem svetu, svoja u svetu umetnosti; u svojim slikama sebi bliska — ogledala se u raznolikim i raznorodnim slikarskim žanrovima, i svima, zajedno, dopustila da posvedoče o njenoj nesumnjivoj slikarskoj veštini. Živeći svoje slike, portretima je podarila autentičnost, istorijskim kompozicijama -kompleksnu koloritnost, mrtvim prirodama —životnost … — svakoj baš ono što je neophodno da budu to što jesu i na taj način ih uvrstila u najbolje primerke srpskog klasicizma.

Mi, večeras, u ovom lepom i dostojanstvenom prostoru; u ovom kolopletu metala, mermera, stakla, i svetla koje mu taman pristaje — ovom postavkom, sa raznih strana došlom, baš kao što je i ona jedna sa raznih strana, odsvuda i svuda dolazila — odajemo priznanje Katarini Ivanović za hrabrost, isto koliko i za talenat, da bude prva srpska slikarka po umetnosti upamćena.

I sve to se dešava, upravo u godini kada slavimo vek i još četvrt Narodne banke Srbije, baš ove institucije koja u ovom prostoru povezuje strogu egzaktnost ekonomije sa plutajućom zanesenošću umetnosti. Otvarajući ovu izložbu, stoga — moramo imati u vidu dve svetkovine: jednu duha — oličenu u delima koja su pred nama, i drugu uma — oličenu u vek i četvrt postojanja i rada institucije čiji smo večeras gosti i domaćini, u isto vreme.

I još nešto ne smemo propustiti da kažemo zbog građana koji žele, i koji imaju prava, da u ovim i ovakvim praznicima duha uživaju.

A da bi se to desilo, da bismo to i omogućili — mi na svetlo dana iznosimo najlepša dela naše kulturne baštine, njene neprocenjive vrednosti.

Primer ove, kao i primer izložbe 150 najreprezentativnijih radova srpskih umetnika, organizovanoj u Nacionalnom umetničkom muzeju Rumunije, u Bukureštu, primer izložbe upriličene povodom 150 godina od rođenja slikara Paje Jovanovića i predstojeće izložbe posvećene jubileju Milene Pavlović Barili — samo su neki od onih koji treba da su nam i koji će nam, doboko sam uveren, biti uzor za budućnost. Primeri svrhovitosti čuvanja duhovno-kulturnog sećanja, kojima muzeji i galerije jedino i ostvaruju svoju misiju i kojima ukazuju na koji je način jedino i moguće ostvariti.

Izložbu proglašavam otvorenom, Narodnoj banci Srbije čestitam jubilej, a Narodnom muzeju zahvaljujem što nam je omogućio da sva ova dela svojoj svrsi, i svima nama — posluže — rekao je ministar Nebojša Bradić otvarajući izložbu slika Katarine Ivanović u Narodnoj banci Srbije, povodom jubileja 125 godina rada banke.

Prisutnima se obratio i guverner Radovan Jelašić, koji je podsetio da "je, za 125 godina rada, Narodna banka Srbije delila sudbinu naroda, menjala nazive... da bi se na kraju vratila na istu adresu i pod istim nazivom."

Na izložbi je predstavljeno osamnaest dela Ivanovićeve, 10 slika iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu, četiri slike iz galerije Matice srpske u Novom Sadu i četiri slike iz Mađarske koje ranije nisu izlagane u Srbiji. Ivanovićeva (1811—1882) je početkom tridesetih godina 19. veka otišla u Peštu, gde je pohađala pripremni kurs slikanja kod Jozefa Peskija.

Zatim je boravila je u Beču, gde je pohađala tamošnju likovnu akademiju, nakon toga je obišla Italiju, Francusku i Holandiju, a potom je upisala Akademiju u Minhenu.

Godine 1848. vratila se u Stoni Beograd (Mađarska), u kojem je preminula 1882. godine.

U početku se uglavnom bavila slikanjem portreta, mrtve prirode i žanrovskih dela, a kasnije i temama istorijskih prizora.

Izabrana je za počasnu članicu Srpskog učenog društva, današnje Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) 1876. godine, a većinu svojih dela zaveštala je Narodnom muzeju u Beogradu, gde su i preneta nakon njene smrti.

Njen slikarski opus nije veliki, a sastoji se od 48 slika, od kojih je deset izgubljeno.


Beograd, 02.07.2009. | Kultura.RS
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: