Milan Konjović (1898—1993)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Milan Konjović (1898—1993)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milan Konjović (1898—1993)  (Pročitano 18493 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Maj 17, 2012, 09:06:08 pm »

*




MILAN KONJOVIĆ

Milan Konjović rođen je 28.01.1898. u Somboru, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju.

Prvi put izlaže 1914. u somborskoj gimnaziji. Slikarstvo studira od 1919. u Pragu, na Akademiji likovnih umetnosti u klasi Vlaha Bukovca. Nakon dva semestra studije nastavlja samostalno u Pragu (avangardni češki slikar Jan Zrzavi ga upućuje na Leonarda), Beču i po nemačkim muzejima. U maju 1924. stiže u Pariz i ostaje do 1932. godine, do svog konačnog povratka u Sombor. U Parizu postiže zapažene uspehe samostalnim izložbama, kao i sudelovanjem na izložbama pariških salona. U Parizu nastaje Konjovićeva "plava faza" (1923—1933). Po povrtaku u domovinu posvetio se slikanju domovine, njenog pejzaža, ljudi i ambijenta sa strašću vizionara koji svemu što radi daje pečat autentične stvaralačke ličnosti. Leti slika u Dalmaciji (Mlini, Cavtat, Dubrovnik). Za vreme rata 1941. je u zarobljeništvu u Osnabriku. Posle povratka 1943, 1944. i 1949. godine nastaju Konjovićevi pasteli. Ulja stišanog kolorita, nastala od 1945—1952 sačinjavaju umetnikovu "sivu fazu". Godina 1953. znači preokret u Konjovićevom slikarstvu: odnos prema predmetu je nov, slobodniji; na platnima "kolorističke faze" plamsa čista intenzivna boja. Nova slikarska orijentacija kulminira i traje na radovima "asocijativne faze" (1960—1984).

1985. počinje sa prvim varijacijama na temu vizanijske umetnosti, i do kraja 1990. nastaje tridesetak dela nove "vizantijske faze", sa kojom se završava Konjovićev prebogati opus od oko 6000 radova, većinom ulja, ostalo su crteži, akvareli, pasteli, grafike, tempera, tapiserije, pozorišnih scenografija, skica za kostim, vitraža, mozaika i drugo. Ovo jedinstveno, raznovrsno delo afirmisalo je ime svoga majstora sa 300 samostalnih izložbi i oko 700 grupnih u zemlji i inostranstvu.

Njegovi radovi se nalaze u brojnim galerijama i muzejima u zemlji, kao i u značajnim kolekcijama u inostranstvu.

U Somboru 1966. godine otvorena je Galerija "Milan Konjović", u kojoj se hronološkim postavkama i tematskim izložbama prezentuju dela koja je umetnik darovao svom gradu. Fond Galerije sačinjavaju 1060 radova.

Za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka  i umetnosti izabran je 1979, za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti 1986, a za redovnog člana Srpske akademije i umetnosti 1992.

Dobitnikje mnogobrojnih značajnih nagrada i priznanja u zemlji i inostranstvu.

Umro je u Somboru, 20. oktobra 1993. godine.
Pro Arte

Fotografija: Pavle Beljanski — muzej
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 17, 2012, 09:28:11 pm »

*

MILAN KONJOVIĆ — RADOVI


Rana faza (1913—1928)

Rani period u slikarstvu Milana Konjovića od 1913. do 1928. godine. Akademizam, kubizam, neoklasicizam.


Plava faza (1929—1933)

Od plave faze postaje boja bitan element u Konjovićevom slikarstvu. Njenom dominacijom počinju i prva remek dela koja ubrzo, na izložbama uzbuđuju stranu i domaću kritiku.


Crvena faza (1934—1940)

Povratak u domovinu, plavu smenjuje crvena faza oplođena bojama Vojvodine, osvetljena kadkad doživljajima mora sa putovanja u Dubrovnik, Cavtat, Mline…


Siva faza (1941—1952)

Rat je zarobljeništvom zatamneo paletu, potisnuo prisne teme, nametnuo groblja, prosjake i sahrane. Konjović je u ratnom i poratnom periodu ogleda i u novoj tehnici — pasteli.


Koloristička faza (1953—1960)

Od 1953. na Konjovićeva platna je opet svim svojim intenzitetom pokujala čista boja da ozari predele, ljude i plodove "užarene Vojvodine".


Asocijativna faza (1960—1985)

Silovite, snažna i dramatična dela nastala iz sukoba realnog predmeta i likovne vizije.


Vizantijska — bela faza (1985—1990)

Pozni period u Konjovićevom slikarstvu inspirisan vizantijskom umetnošću, ikonama i freskama. Period koji će zatvoriti krug plodnog i impozantnog umetničkog stvaralaštva. [Galerija Milan Konjović]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Maj 17, 2012, 09:31:26 pm »

*

MILAN KONJOVIĆ — SLIKE






Sedeći ženski akt, 1927.
Galerija Matice srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Maj 17, 2012, 09:38:39 pm »

*

MILAN KONJOVIĆ — SLIKE






Žito, 1936.
ulje na platnu, 50 x 93 cm
Narodni muzej u Beogradu





Žita (Sombor — Pogled na žita), 1938.
Galerija Matice srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Maj 17, 2012, 09:56:14 pm »

*
MILAN KONJOVIĆ


OZARENOST NAŠIH ENTERIJERA

Možda se čak do 1984. godine moglo povlađivati prostrano afirmisanom mišljenju kako je Milan Konjović, najveći naš kolorista, prevashodno slikar žita, ravničarskih naših veduta, somborskog visoko odnegovanog urbanizma i provansaiskih ferijalnih prizora. Ta famozna već izložba njegovih enterijera, u zatvorenom porodičnom krugu koji bi, začelo, voleo i Lukino Viskonti, otkrila je, odjednom, sva koloristička nastojanja Milana Konjovića tako rafinovano, tako bonarovski razdešeno, tako plemenito da se može i dan današnji govoriti o događaju decenije. Znam da sam, govoreći na otvaranju te izložbe (a uoči otvaranja opet je bila velika oluja u Somboru, i u strahu od nanosa i crepova koračali smo sredinom ulice; sunce je kako i dolikuje Konjoviću — pokazalo svoje lice, ipak, posle svega) prebrajao i prozore i ogledala u tim slavnim Konjovićevim enterijerima. Uzgred, u ogledalima takođe, na onim drvenim zidovima, odslikavala su se Milanova platna.

Tad je otvoreno veliko i tako uzbudljivo pitanje prisustva slika Milana Konjovića u svakojakim našim entereijerima. Odmah isključujem one koji su, u nesigurnoj svojini različitih tzv. društvenih a možda i nevladinih organizacija često nečujno nestajali iz naše vizuelne evidencije. Pomišljam na veliku referencu koju Konjovićevo platno ostavlja kao znak, kao zrak svetlosti same, kao prozor u svet i svetlost, otprve.

Poznato je da je Milan, veoma rano svestan visoke vrednosti vlastite palete, moćno držao steg visokih cena. Bez obzira da li su bili u pitanju kraljevski ministri, ili pak, u slučaju oca Madlen Olbrajt, čehoslovački amasadori. Zna se da nije razbacivao. No, kada je poklanjao, činio je to sa radošću dečaka koji raste u onoj staroj kući, i koji posmatra kako grade dva ona viskoka
tornja na crkvi levo od županijskog zdanja.

Sećam se da sam, u velikom ateljeu, bio zadivljen kako nastaje jedna sasvim svetla, plavetna slika lala, valjda jesen 1984. I kako je, kada sam isto u toj godini naišao u Sombor Milan otprve, takoreći na vratima povikao:

Sad, župane, skoči. Imaš i razloga zato.

Skočio sam, tad, visoko: Lale su bile moje.          

I kada je poklanjao, i kada je prodavao, to će reći uz naknadu ustupao svoja platna, on je to činio zarad nečije nepojamne radosti. Kao da je uvek, kako je ponekad govorio, želeo da neko čuva i sačuva taj grumen detinje sreće, taj tajni plamen, tu unutrašnju toplinu koju je on uvek iznutra, kako je isto svedočio, osećao kada je čuo nečiju pohvalu, nečiji glas podrške.

Premda postoji u Galeriji "Milan Konjović" veoma precizna evidencija kada je i zašto slika ustupljena, već numerisana i imenovana, kada poklonjena i prodata, što svakad užasava blefere, falsifikatore i lopuže, uvek me i dalje, i posle njega, uzbuđuje taj put njegovih slika koje se, poput bisera, sada na različitim stranama rasprostiru i udvajaju, ostvarujući neke od najzanimljivijih maršruta zahtevnih naših građanskih ukusa, naše moći, našeg spokojstva.

Imate li Konjovića? To je već odavno pitanje prestiža, izvesne odvojenosti, patricijskog duha, Vojvodine stare napokon.

Sve je onako kako smo i zamislili u Radničkoj 24, u galeriji "Pro Arte" u decembru 2004.: Važnost fotografije u likovnom svetu, Izložba jedne slike, temat Elemenat vode, Sejšeli u jesen Kopaonika; mala slika koja, uz šoljicu kafe, pokriva čitav zid,... i sad,
kao znak usklika, Konjović koga niko nije video.

Mi još uvek znamo šta hoćemo, a još bolje šta nećemo.

Crveni tepih Vas očekuje, jednako.


dr Draško Ređep | Pro Arte
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Novembar 05, 2013, 12:19:29 am »

*
MILAN KONJOVIĆ


DIONIZIJSKA MELANHOLIJA

Energija kreativnih ličnosti ima svoje zakone koji se površnim veselnicima pričinjavaju kao Roršahove mrlje proizvoljnosti i nehaja. Samo nedarovitim kameleonima, oluja talenta je artificijelna magma slučaja. Kod velikih umetnika ne treba nikad smetnuti s uma da oni izmiruju snagu prirodnih energija sa snagom energija u čovekovom biću (M.B. Protić). Već to izmirenje, samo po sebi, jeste sistem koji ima svoje živodajne amplitude što nas odvode u lavirinte stvaranja. Po neizvesnosti i količini posledica koje nastaju u sudaru okoline i talenta, taj rizični kontakt dvaju principa ima silinu pražnjenja prirode koja poseduje božanski baždaren efekat i smelost da se dotakne neizrecivo, na tren porekne, a potom definitivno ustanovi novi život, ontološka svetlost erosa kao vidovitog dara.
 
Milan Konjović je jurodivi vihor palete, naprasno rođeni anđeo-demon koji, pretvarajući se iz jednog u drugo, ponekad u nešto sasvim treće, vitla mlazevima svoga dara kroz neslućene predele i tajne, svanjiva i smrkava u neotkrivenim skutovima sveta što mu se otvaraju kao odaje sa bezbroj vrata u dubini beskraja. Milan Konjović je i strasnik na pomračenoj sunčevini gde izgreva i poslednji ugarak tame što najavljuje drugu stranu života, sjaj i lepotu. Jer, crno je zona iskušenja koje navešćuje zoru, ono je katarzični put promene. Malo je koji umetnik do te mere u čvor svezao sile erosa i tanatosa, teslinski sačinio munju talenta, a da se sapete silnice i vektori nisu raščinili u sastavnu paramparčad i, pri tom, nestali u različitim zjapovima i beznađu. Konjovićev čvor jeste veliki potpis (D. Ređep) stvaralačkog principa koji se ukazuje kao znak, metafora ili, pak, mogući trag apsoluta. Njegove slike, te raskošno plamteće kolorističke invazije za oči (D. J. Danilov), predstavljaju plimu jedne aktivne oseke, plimu koja, i kad prestaje, afirmiše osobenu vrstu strasti i moći. Reljef koji iza nje ostaje poprima, kasnije, plimu našeg doživljaja i udivljenosti nad potezima sad više ne samo prirodnih, već i natprirodnih sila.

Konjovićev doživljaj Sremskih Karlovaca nije plakatni komentar jednog retkog mesta i njegove faktografije, već sudbinski otisak jednog srpskog slikara u priči koja pleni osobenošću, starinom, univerzalnošću i onim Brankovim ao, žitku, moj prelepi sanče, ali i zelenoga ja više nikada ... Sremski Karlovci i Stražilovo, kao amblem srpske duhovnosti, uzneli su Milana Konjovića do olimpskih žudnji rastočenih na svetlost i tamu uskipele istorije, gospodski pev i svetski bol, mladalački mig i šajkaški pucanj. Karlovci su nadahnuli Konjovića kao intelektualca, volšebnika i čoveka. Omađijan karlovačkim skladom, merom jednog vremena i prostora, njihovom vertikalom i značajem, stražilovskim doskokom u krv nove lirske melanholije, tamjanom karlovačkih tornjeva i krovova, fatalnim korakom devojačkih nona, dionizijskom snagom belog i crnog grozda podno divne Fruške, Konjović je znao da slikajući karlovačku bajku, zapravo, nastavlja život ovog decenijama razdešavanog mesta, produžavajući tako misiju srpskih elitista duha i čara.
 
Ovaj nagonski profesor stila ugrađuje u naša čula zvuke i mirise jedne kulturno-istorijske matrice. Dah njegovih slika ima taktilnu moć da nas prene i pomeri iz tačke u kojoj smo do maločas, uljuljkani predrasudama, smatrali da ništa ne može biti drugačije, da svet počinje od naših sujeta. Konjović nam snagom svojih klokotavih poteza naprosto oduvava i poslednju kartu iz rukava kojom smo hteli posvedočiti da možemo, tobož, prevariti vreme i ustoličiti se kao zemni totemi večnosti i beskraja. Čovek je večan i beskrajan samo toliko koliko prepozna svoj talenat, neguje ga i nikad ne izda. Milan Konjović je to i te kako znao. Kako reče drugi veliki slikar, Mića Popović, on je delao slobodno, ponosno i otmeno. Grabio je od života sve što je bilo u snovilju erosa i podsticaja za umetnost, ali erosa koji je svikao da se očas premetne i ogrne hladovinom tanatosa iz koje izranjaju, pročišćeni i jači, samo retki i odabrani. Ovaj panonski rapsod, koji je umeo u jednom danu da stvori i po nekoliko slika, da fragmente beskraja sklopi u celinu koja se zove život, u Sremskim Karlovcima je pronašao muziku duhovnog korena, melodiju čije latice žive u prošlosti omeđenoj silama čiji znaci trepere na dohvat ruke. Samo obeleženi umetnici imaju privilegiju da u istom prostoru dotaknu različita i druga vremena. A to je već dimenzija koju donosi neopisivi oblik svesti.


Nenad Grujičić: "Polemike i odušci"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Novembar 05, 2013, 12:30:59 am »

**

MILAN KONJOVIĆ: ČETVRTA DECENIJA






Katalog MILAN KONJOVIĆ: ČETVRTA DECENIJA štampan je povodom izložbe održane u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog od 23. novembra do 14. decembra 2006. godine. Izložba je realizovana u saradnji sa Narodnim muzejem Zrenjanin, u kojem je izložena od 20. decembra 2006. do 20. januara 2007. godine, i sa Galerijom "Milan Konjović" iz Sombora, u kojoj je izložena od 12. maja do 17. juna 2007. godine.


Izdavač: Spomen-zbirka Pavla Beljanskog
Urednik: Dr Jasna Jovanov
Autor teksta i koncepcija izložbe: Dr Jasna Jovanov
Kustos izložbe: Marta Feher
Recezent: Dr Lidija Merenik
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Novembar 28, 2013, 09:22:25 pm »

**
MILAN KONJOVIĆ: ČETVRTA DECENIJA
K a t a l o g
Urednik: Dr Jasna Jovanov








MILAN KONJOVIĆ: apsolutni sluh za boju

Među postkubističkim delima francuskih slikara, reminiscencijama na antiku Đorđa de Kirika i radovima Andre Lota izloženim na Salonu nezavisnih maja 1930. godine, Milan Konjović je sa dve mrtve prirode još jednom skrenuo na sebe pažnju pariske kritike. "Dve Konjovićeve mrtve prirode predstavljaju nešto najlepše na Salonu" tvrdio je tim povodom kritičar Moris Renal. Slična je bila reakcija i ostalih kritičara, pa je tako Pol Firens ukazao na "izvanredno sprovedenu harmoničnost", dok je Rože Lezba, u inače slaboj selekciji, istakao nekoliko slikara vrednih pomena, među kojima su se našli Vijar, Gromer i Konjović. Jedna od tada izlaganih mrtvih priroda je Crvena flaša, slikana u Kasisu 1930. godine. Na ovoj slici zapaža se tek delić one duboke plave koja će uskoro zavladati Konjovićevim platnima i tako obeležiti uzlaznu liniju autorove umetničke zrelosti. Na samom početku stvaralačkog perioda poznatog kao "plava faza", koji traje između 1929. i 1933. godine, nestale su sve nedoumice izazvane "nametnutim disciplinama i šematskim uzorima" i autorovim stalnim dilemama između tradicionalnog i nagonskog. Oslanjajući se na sopstveni temperament i umetničku intuiciju, slikar je u intenzitetu boje otkrio najautentičnijeg tumača ličnog emotivnog prosedea. Svestan neophodnosti savladavanja i onih likovnih elemenata koji neće zauzeti značajno mesto u njegovom umetničkom aksesorijumu, konačno je mogao da posegne za ekspresivnim moćima guste i sočne boje i snažnog gesta kojim će ubuduće određivati oblike na platnima. Prostor u njegovim slikama zadržaće još neko vreme u izvesnoj meri matisovsku dimenziju: gotovo bez dubine i sa potpuno proizvoljno primenjivanom perspektivom. Izbegavanje realnog prikazivanja prostora kroz negiranje njegove dubine omogućilo je autoru da izražajni potencijal boja iskaže u punoj snazi, skoro nezavisno od prisutnih kontura ostvarenih hitrim, vijugavim potezima. Motive za slike Konjović tih dana često nalazi u okruženju novog ateljea u ulici Monsuri, kao što je to slučaj sa platnima Atelje II (1930), ili Moj atelje (1930). Na njima je moguće je zapaziti odjek slikarevih dilema iz prethodne, "prelazne" faze (1927—1929) u sučeljavanju linearno definisanih kontura nameštaja i štafelaja i tkanica kod kojih pastozan, razigran potez i naglašena faktura istovremeno evociraju fovističku ideologiju slike kao predmeta za uživanje i izražajnost kolorističke igre.

Pored novog doživljaja prirode koji donose primorski predeli Kasisa i mnogobrojnih izlagačkih uspeha u Parizu, 1930. godinu obeležilo je i poznanstvo sa Pavlom Beljanskim. Mladi službenik poslanstva Kraljevine Jugoslavije u Parizu već se među srpskim slikarima proslavio kao zaljubljenik u umetnost, mecena i kolekcionar prefinjenog ukusa. Za samo nekoliko godina, u svoju kolekciju je uvrstio izvestan broj vrhunskih slika mladih autora (Koste Hakmana, Marina Tartalje, i drugih), kao i čuvenu Veliku Izu (1882) Vlaha Bukovca nabavljenu na aukciji u pariskom Hotel de Druot 1929. godine. Novo prijateljstvo, koje će potrajati tokom četvrte decenije i produžiti se do smrti Pavla Beljanskog, kolekcionar je obeležio upravo kupovinom slike Atelje II. "Kad se s nama upoznao — mislim na Mila, Čelebonovića, Uzelca, Aralicu, Stijovića, Lubardu i sebe — već je voleo slike ali je imao samo nekoliko inostranih. On je odjednom zavoleo našu umetnost i verovao u nju, postao je čovek koji je našu generaciju nosio u srcu, u njoj je otkrio svoju pravu vokaciju i počeo sa stvarnim kolekcioniranjem. Već tada je kupio po dve-tri slike od svakog od nas, verujući u našu budućnost". Tokom te decenije kontakti kolekcionara i umetnika biće veoma intenzivni na različitim planovima: kada bi izlagao u Beogradu (a to se često dešavalo) Konjović bi odsedao u stanu Pavla Beljanskog, sam ili sa suprugom Emom, čak i kada Beljanski zbog diplomatskog angažmana nije bio u Beogradu. Na tim susretima, Beljanski je pomno pratio Konjovićev rad i tokom četvrte decenije često od njega kupovao slike. Nažalost, nijedno od tih dela, osim Ateljea II, više ne pripada kolekciji Pavla Beljanskog.

Prisustvo Milana Konjovića u izložbenom životu Beograda naročito se intenziviralo posle njeovog povratka iz Pariza u Sombor, u leto 1931. godine. Od tog vremena, Konjović je prilično redovan učesnik beogradskih salona i izložbi umetničkih grupa "Oblik" i "Desetorica". Zapravo, Konjović se tek u četvrtoj deceniji sasvim uključio u izložbeni život Beograda: 1932. samostalnom izložbom u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić", a 1933. godine učešćem na V prolećnoj izložbi slikarskih i vajarskih radova jugoslovenskih umetnika. Samostalna izložba 1932. godine usledila je posle pariskih uspeha na Tiljerijskom salonu (1930), Salonu nezavisnih i na samostalnim izložbamau Galeriji Bing (1931) i Galeriji van Ler.

U ulici La Boesi, načičkanoj umetničkim galerijama, istovremeno sa Konjovićevom izložbom sredinom aprila 1931. godine bile su u toku: retrospektivna izložba ruskog slikara Larionova, pejzaži Rene Rimbera, izložba dečjih i ženskih portreta Meri Marej, dok se u Galeriji Žorž Bernhajm mogla videti postavka radova neobičnog slikara kubanskog porekla Panča Kosioa. U Galeriji Bing među trideset Konjovićevih slika iz "plave faze" našli su se predeli iz Kasisa, figure, mrtve prirode, kao i enterijeri među kojima su svakako najupečatljiviji već pominjani umetnikovi ateljei. Samu činjenicu da su kritike bile mnogobrojne i izrazito povoljne za slikara prevazilazi značaj sudova izrečenih u njima: među desetak tekstova objavljenih u pariskim dnevnim novinama, izdvajaju se komentari Rožea Lezbaa i Maksima Gotjea, Marešala i, iznad svih, Morisa Renala. Renal je među prvim kritičarima zapazio slikara još 1929. godine na Salonu nezavisnih, a istovremeno je među prvima uočio i najbitnije odlike Konjovićeve likovne poetike, kao i neke od dilema koje su pratile njegovo umetničko sazrevanje.

"Problem sižea izgleda da slikara muči na sasvim izuzetan način. Najčešće on, izrazito lirski ponesen, prevazilazi temu koja ga je inspirisala a samo se izuzetno događa da je sledi prilično verno. Ovaj mali dramski sukob odvija se u srži slikarske akcije koja je vrlo sigurno sprovedena. Velike mrlje boje, često vrlo snažne i dobro, čak suviše dobro proučene, ukazuju na umetnika kod koga znanje i senzibilnost teže za ravnotežom, što izgleda da nije uvek lako postići". Radi se upravo o rečima koje su srž i današnjeg čitanja Konjovićeve poetike. Njegov neposredan pristup temi ogleda se u slobodi interpretacije, pri čemu do većeg izražaja dolazi sam način kako se nešto slika, od činjenice šta se slika. Sloboda izraza potpomognuta je intenzivnom bojom koja u Konjovićevom slučaju od znamenja vremena prerasta u znamenje njegove individualnosti. Obuzet stalnim podsticajima ka oslobađanju ogromne nagonske snage koju mu je podarila priroda, Konjović je reagovao intuitivno, postavljajući samom sebi pitanja i odgovarajući na njih kroz proces građenja slike, nesvestan paralelnog toka novog slikarskog pokreta koji boju stavlja na centralno mesto. I kao što je do svakog odgovora dolazio sam, i u ovom slučaju uspeo je da razreši problem kako da boju upotrebi kao medijatora izvesnog doživljaja i emotivnih stanja, da je podredi sopstvenoj koncepciji slike. To je postigao zahvaljujući izgradnji širokog spektra izražajnih sredstava, kod kojeg ključno mesto dobijaju svojevrsno građena kontura, neutralni ton, istobojni potez i naglašena faktura. Mada je u ateljeu Andre Lota proveo sasvim kratko vreme, Konjović je ipak prihvatio njegovo shvatanje unutrašnje povezanosti boje i konture: "Kod površinskog prostiranja čiste boje kontura se pojavljuje kao sredstvo modelacije, kao zamena za svetlo-tamno, jer se čista boja ne može modelisati". U Konjovićevom slikarstvu četvrte decenije ovo načelo razlikuje konturu kao elemenat likovnog izraza od konture kao gradivnog elementa crteža. Kontura u Konjovićevom slikarstvu, masivna i gruba, nije slikaru sredstvo deskripcije, već je on koristi, isprekidanu, zavojitu, izlomljenu, "... da drži strukturu mase, zatim da površine intenzivne boje odvoji, razdeli na planove i time ostvari sugestiju prostora i dubine". Kao samostalni likovni elemenat, ona se slobodno kreće po slici, određuje ritam kompozicije i usmerava pažnju na njene glavne tačke. U početku lazurno nanošena, u spojevima jedna preko druge, intenzivna boja postaje sve gušća, dobija izraženu fakturu, a da bi njen učinak bio snažniji, Konjović primenjuje neku vrstu "istobojnog crteža" koji izvodi različitim potezima boje istovetne sa podlogom: crvenom u crvenoj, plavom u plavoj, žutom u žutoj. Smela i na nov način organizovana kompozicija često se prepoznaje kao "acentrični isečak", odnosno fragment enterijera sa izmeštenom tačkom perspektive i pomerenim planovima, ili kao fragment krupnog plana figure, koja skoro da izlazi iz formata slike, sa tek naznačenim, sumarno prikazanim karakternim crtama. Ovaj pristup definisan je već u ateljeima iz 1930. godine, a slikar ga s posebnom pažnjom razvija kada prikazuje usamljenu figuru Eme na terasi kuće u Monsuriju, ili kada je Ema zaokupljena poslom u kuhinji, kada hrani Veročku ili je zadubljena u misli. Slično "kadriranje"zapaža se i na slici Pralja (Mlini, 1932), nekad u vlasništvu Pavla Beljanskog. Ovakvo kreiranje kompozicije ukazuje na izmeštanje fokusa sa Matisa na Bonara i Vijara tj. prihvatanje intimističkog načela u razmišljanju, iako svaki iskaz o mogućim uticajima na Konjovića nalaže oprez, jer nijedan utisak koji je slikar upijao u kontaktu sa svojim uzorima nije ostao netaknut i neizmenjen u njegovim slikama. Takvu psihološku dimenziju srodnu intimističkoj poetici primetio je i Lazar Trifunović: "Mada slikane živo i dinamično, u ovim slikama nema dramatičnog sadržaja — to su melanholične slike s razvijenim osećanjem plave rezignacije. Crvena flaša i Moj atelje iz 1930, ciklus slika s Emom iz 1931, ili grupa aktova i portreta, imaju setno poetsku intonaciju, u kojoj je plava dominantna harmonija, taj plavi dim koji je popadao po predmetima, vuče sliku ka dubljim psihološkim sadržajima". Prostor u ovim slikama dobija posebnu dimenziju, opirući se svakoj definiciji ili racionalnoj analizi, ostajući pristupačan isključivo za intuitivno sagledavanje. Sumarno prikazujući predmete i ljude, umetnik se na slici zapravo koncentriše na prazne površine koje ih okružuju, potencirajući poetsku i kontemplativnu dimenziju ambijenta, samim tim i zatvorenog prostora slike. Sa druge strane, intimistički prizvuk pokazuje u kolikoj meri se u Konjovićevom delu ukrštaju i relativizuju različiti uticaji, pretapajući se kroz njegov talenat u delo jedinstvene slikarske ličnosti, u neponovljivi spoj intimističkih načela sa samo njemu svojstvenom ekspresijom.

I pored uspeha u Parizu, Konjović će 1931. godine provesti nekoliko meseci u Somboru. Priroda koja je dotada predstavljala samo povod njegovim slikama, odjednom se pretvara u pokretača složenih emotivnih procesa koji će učvrstiti slikarevu vezu s podnebljem i usmeriti njegova interesovanja u novim pravcima. Otkrivanje suštine sopstvenog odnosa prema svetu i procesa slikarske akcije kojima stremi ka razaranju forme, mogli su da se dogode samo u kraju odakle je slikar ponikao, jedinom mestu gde je mogao da oslobodi svu svoju energiju. Kada se naredne, 1932. godine posle deset meseci provedenih u Somboru vrati u Pariz, vojvođanski pejzaži će na izložbi u Galeriji Van Ler stajati uporedo sa pariskim slikama. "Suveniri iz rodnog kraja", kako će ih novembra te godine na izložbi jugoslovenskih umetnika u Parizu nazvati kritičar "Kotidijena", pokazaće kako je slikar konačno počeo da slika "ono što oseća", umesto "onoga što vidi". Za razliku od pariskih kritičara koji su izvornost Konjovićevog slikarstva prepoznavali kroz egzotiku istočnjačkog folklora (jer Balkan je za njih predstavljao vrata orijenta) i neukrotivu snaguslovenske rase, beogradski kritičari na čelu sa Rastkom Petrovićem u njemu će videti "poslednju fazu stremljenja savremenog francuskog slikarstva". U katalogu ovih izložbi, u Parizu i Beogradu 1932. godine, kritičar Moris Bec nalazi "čistu harmoniju boja, znalačko vezivanje tonova, pri čemu slikar, međutim, ništa ne gubi od svoje najskrivenije i najličnije snage. Kod njega se spaja vrlo retka osećajnost (...) sa snagom jednog temperamenta, srodnog zemlji bogatoj i zdravoj odakle potiče i koja ga privlači. Pariska kritika nije se prevarila kada je u njemu videla jednog od najoriginalnijih i najautentičnijih slikara naroda koji se nalazi na raskrsnici najklasičnijih sredozemnih tradicija i živih i neukrotivih snaga slovenske rase".
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Novembar 28, 2013, 10:03:55 pm »

**
MILAN KONJOVIĆ: ČETVRTA DECENIJA
K a t a l o g
Urednik: Dr Jasna Jovanov



Tokom leta 1933. godine Konjović otkriva Cavtat, koji će za proces interpretacije prirode biti od podjednakog značaja kao i vojvođanski predeo. Duboko plavetnilo mora i plava nebeska prostranstva ravnice, žuto primorsko sunce i užarena boja žita, zelenilo borovih šumaraka i nizova ravničarskih topola dobili su za slikara isti značaj kakav su u dotadašnjem periodu imali acentrični pariski enterijeri: kao prostor za odmeravanje sopstvenog umetničkog osećanja sveta. Utoliko pre se može reći kako su izložbe u Parizu i Beogradu (1932), kao i naredne godine u Zagrebu i Somboru, zapravo sumirale rezultat jednog perioda života na strani i završnicu jedne slikarske faze. Samog umetnika one su dovele do iskaza da "slika svoju viziju", te da ne pridaje važnost prirodnom izgledu, već isključivo sopstvenom slikarskom konceptu predmeta, iz čega proizilazi apsolutna sloboda kolorističko-plastičkih elemenata slike.

Godina 1933. predstavlja početak "crvene faze": umetnik naredne godine u Cavtatu počinje da slika Konavljanke, a u Somboru žitna polja. Bio je to Konjovićev put ka povratku prirodi, izvornosti, predmetima, emocijama, koji se desio izlaskom u "atar" među kukuruze i oranice. Tako se završila potraga za izvornim, arhetipskim, primarnim značenjima, kakva je Gogen otkrio na ostrvima Okeanije, a Van Gog pod suncem i među suncokretima Provanse. Dramu sopstvenog unutrašnjeg sukoba slikar je preneo na platno, obeleživši početak "crvene faze" novog burnog perioda koji će se odvijati kroz dalje razaranje forme i usmerenjem ka novim tematskim podsticajima. Pored ravničarskih i primorskih predela, "crvenu fazu" obeležava i obnovljeno interesovanje za figuru, živopisne stanovnike Konavla i, što je možda i značajnije, za mnoštvo marginalnih likova iz neposrednog slikarevog okruženja koji ga promovišu u slikara ljudskih sudbina. Dok crvena boja postaje dominantna u kolorističkoj harmoniji slike, plavi tonovi uzmiču zadržavajući se kao njena suprotnost, istovremeno gradeći neku vrstu likovne ravnoteže. "Plava faza je obojena ličnom melanholijom proisteklom iz pobune protiv sebe i predaka, u crvenoj fazi ovo individualno osećanje preraslo je u opšte, dobilo je univerzalnu dimenziju, okrenulo se s jedne ličnosti prema ljudima". Ostvarenja ovog perioda slikar je prikazao u ciklusu samostalnih izložbi tokom 1936, u Zagrebu, Beogradu, Novom Sadu i Somboru, kao i 1937. godine u Parizu. Do 1935. godine među motivima sa ljudskom figurom u Konjovićevim slikama preovlađuje Ema, sama ili sa njihovom kćerkom Veročkom. Posle 1935. godine dijapazon se širi na figure Konavljana i Konavljanki, ali i na mnoštvo likova sa ruba somborskog društvenog života: intelektualce izgubljenih iluzija, kafanske šerete, seoske zabavljače, zemljoposednike koji su prokockali i propili imanje. U procesu slikanja malo toga se menja: slikar određuje karakter svojih junaka hitrim, markantnim potezima, poentirajući gestom, a ne naracijom. Rezultat tog procesa čini galerija portreta sa grubim, do karikaturalnosti uprošćenim psihološkim karakteristikama. Krupnim planom gde figura teži da izađe sa površine platna, kao i pozama modela i posebnim kadriranjem, Konjović u velikoj meri ostaje u domenu "acentričnog isečka", stvarajući tako tematski tip intimne figuralne slike. Na taj način na sebe preuzima ulogu komentatora socijalnog miljea, ali ta vrsta angažmana neumanjuje snagu ekspresije, već doprinosi stvaranju posebne, u srpskom slikarstvu samo Konjoviću svojstvene kategorije ekspresivnog intimizma. Sa druge strane, intimistička komponenta prepoznatljiva u seriji "žita" javlja se bezmalo od najranijih predela te vrste oličena u uzdignutom prvom planu i pozadini zatvorenoj ruralnom arhitekturom i drvoredima jablanova. U tom mizanscenu zavičajnog vojvođanskog predela autor je očigledno našao svoju verziju bašlarovskog utočišta, svoju školjku, savršenu spiralu postojanja. Neprekidno koncentrisan na predele oko sebe, Konjović uporedo razvija i drugi vid pejzaža, sliku naselja, krivudavih somborskih ulica, širokih bačkih šorova oivičenih drvoredima, kamenitih primorskih kaleta. U njima se kuće u pijanom ritmu nižu ka dubini, a duge linije perspektive prelamaju preko tek naznačenog crkvenog tornja ili drveta u daljini, nalik na pogled kroz otvoreni prozor. Ipak, prepoznatljivost krajolika ne znači slikarevo nastojanje da nam dočara neki određen detalj ulice. Potčinjavajući oblike sopstvenoj viziji, on gradi novi prostor u sebi, prepun skrivenih napetosti koje upravljaju potezima četke. "U njegovom delu prirodni oblici izrasli su u znamenja njegove emocije, svi ti elementi prirode pretvorili se u viziju o njoj, ličnu i strasnu, podređenu jedino intenzivnoj boji, čijuje suštinu on izrazio u maksimi: materija je boja".

Najznačajniji događaj za Milana Konjovića 1937. godine svakako je izložba u Galeriji Muradijen-Valoton u Parizu, otvorena 17. juna. Pored dobrog prijema kod publike i kritike, vredan pomena je i predgovor u katalogu u kojem je Moris Bec okarakterisao Konjovićevo slikarstvo kao "plemenito, smelo, snažno i sirovo". Na platnima sa vojvođanskim žitom, Konavljankama, cvećem, predelima iz Cavtata, somborskim čudacima, kritičari su zapažali varvarsku lepotu, naivan i snažan kolorizam, snažni i čedni lirizam. Pored priznanja, za Konjovića je bio značajan i tromesečni boravak u Parizu, susret sa Gogenovim delima, ponovna druženja u kafeima na Monparnasu, u Domu, Rotondi, slikarski razgovori koji su mu svakako nedostajali u Somboru. "U kafeu Dom, na moj predlog, dogovorili smo se da osnujemo grupu 'Šestorice'. Kasnije se broj udvostručio i grupa je nastupila kao 'Dvanaestorica'. Sačinjavali su je umetnici iz Beograda i Zagreba". Na izložbi grupe u Beogradu, novembra 1937. godine, Konjović je prisutan sa dva portreta i dva vojvođanska žita, kojima se ističe na inače dobroj postavci. Iste godine, učestvuje i na izložbi "Oblika" u Solunu, na Međunarodnoj izložbi u Parizu, na izložbi jugoslovenskih umetnika u Rimu, kao i na Jesenjem salonu u Beogradu. Ovako učestalo prisustvo na grupnim izložbama karakteristično je za Konjovića tokom čitave četvrte decenije. Gotovo redovan učesnik Jesenjih i Prolećnih salona, prisutan na nastupima "Oblika" kao i na zajedničkim izložbama jugoslovenskih umetnika u inostranstvu, svaku stvaralačku etapu pokazivao je u javnosti skoro neposredno po skidanju slika sa štafelaja. Prirodan odgovor na njegovu dinamičnu kreativnu produkciju predstavljalo je reagovanje kritike ne samo u Beogradu ili Somboru, već i u Parizu, Pragu, Novom Sadu, Dubrovniku, Ljubljani, Budimpešti, Rimu. U periodu kada nije bilo godine bez nekoliko izložbi, bezmalo svaki značajniji kritičar barem jednom se osvrnuo na neki od Konjovićevih nastupa. Pri tom treba imati u vidu da je to period izuzetne naklonosti dnevne štampe i periodike prema kritičkom praćenju likovnog života, posebno u Beogradu gde su pojedini listovi upošljavali istovremeno i nekoliko kritičara. Raznolikost autora, među kojima je bilo novinara, književnika, pesnika, pa i samih slikara, omogućila je višeslojno praćenje Konjovićevih nastupa u to vreme, sve do njegove poslednje predratne izložbe, 1940. godine u Beogradu.

Uvelikom broju kritika izdvaja se jedna od prvih — izuzetno značajan prikaz iz pera Milana Kašanina. Kao arbitar čije je mišljenje suvereno vladalo beogradskom likovnom scenom, istovremeno upravnik Narodnog muzeja, Kašanin je između slika sa prve Konjoviđeve samostalne izložbe u Beogradu odabrao radove koji se danas, kao mala celina, nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu: Model, Akt i Pralja. Vredno je pomena da je sliku Pralja sam Konjović poklonio Pavlu Beljanskom o čemu svedoči posveta na licu slike: "G. Paji Beljanskom u znak prijateljstva". Slika je pak našla svoje mesto u okruženju kakvo joj je namenio Milan Kašanin, zahvaljujuđi razumevanju Pavla Beljanskog. Naime, pošto mu je Kašanin objasnio kako je nameravao da Pralju izloži uz još dve slike, Enterijer i Akt, jer ih smatra celinom, Beljanski je sliku poklonio Muzeju. "Pošto je u pitanju jedan opšti interes, a posebno Vaš lični interes, to sam se ja pred izraženom željom g. Kašanina priklono. Tako sad zauzimate u Muzeju jedan od najpogodnijih zidova".

Konjoviđevu pripadnost stremljenjima pariske škole, koju je Milan Kašanin istakao u prikazu iz 1932. godine, naglasio je i Rastko Petrović u svom prvom osvrtu na njegovo slikarstvo. Konjoviđevu kolorističku formulu i proces oslobađanja ličnog temperamenta, prilikom prvog slikarevog samostalnog nastupa u Beogradu, Rastko Petrović je sagledao kroz prizmu njegovog učešća u aktivnosti "pariske škole", kao "prilog napora da se potvrde, ne u umetnosti uopšte, već u umetnosti koja postoji u Parizu i danas, t.j. po izlozima i salama galerija na Ri de la Boesi. Oni se takmiče tamo gde takmičenje postoji, u perforencijama kojim se drugi takmiče, i najzad sa takmičarima koji su danas najbolji". Dosledan u svojim stavovima, insistirajući, kako je on to umeo da čini, na raznovrsnim okolnostima koje utiču na umetničko stvaralaštvo, Rastko Petrović je kritiku ipak zaključio saglasno stavovima Morisa Beca iz uvodnog teksta u katalogu Konjovićeve beogradske izložbe iz 1932. godine: ukazao je na jedinstvenu tehniku, živost u slikanju i bogatu stvaralačku ličnost umetnika. Osvrtom na radove Milana Konjovića izložene na V prolećnoj izložbi, Rastko Petrović je insistirao na evropskom, a još više na francuskom, pariskom kontekstu koji je uticao na oblikovanje srpskog slikarstva u decenijama posle Prvog svetskog rata. Čini se da je Rastko Petrović, odmeravajući Konjovićeve radove sa Prolećne izložbe godinu dana posle njegovog samostalnog nastupa, u njima video daleko više: briljantan rezultat, raskošan, čist i smeo ton, slobodu u kretanju kroz slikarske probleme, retku vedrinu, poslednju i vrlo bučnu reč u savremenom slikarstvu. Ako je i bilo rezerve u njegovom ranije iskazanom kritičarskom stavu, ovde je ona nestala, ali se Petrović u narednim prilikama nije na tako pozitivan način osvrtao na Konjovićeve izložbene nastupe.

Na samostalnu izložbu Milana Konjovića u Beogradu 1937, osvrnuo se i Todor Manojlović. Mada je prvi Konjovićev nastup 1932. godine izmakao njegovoj kritičarskoj pažnji, iz Manojlovićevog teksta je očigledno da je on s pažnjom dugi niz godina zainteresovano pratio slikarev umetnički razvoj i vrlo precizno uočio najbitnije karakteristike njegove snažne umetničke ličnosti: "Prepoznao je presudnu ulogu kolorizma u njegovom slikarskom jeziku, slobodu poteza, bujni spikarski temperament, ali i razvijeni smisao za disciplinu i značaj postignute ravnoteže". U nameri da definiše autorski profil Milana Konjovića, Manojlović je posegnuo za formulacijama kao što su "... beskompromisan privrženik čisto slikarskog slikarstva, njegovog do krajnjih konzekvencija doteranog kolorizma, za koji boja nije samo prva i jedina materija ili građa već, u bitnome, ujedno i glavni predmet i, sadržina slike". Ono što ovaj kritički osvrt čini posebno zanimljivim jeste pažnja koju je kritičar posvetio mogućim negativnim posledicama do kojih može da dovede Konjovićev pristup slikarstvu: boja kao "eksponent umetničke emocije", posebna "slikarska osećajnost" može da dovede do zanemarivanja i proizvoljnog izobličavanja forme, rasplinuća konstrukcije ideje, "u neobuzdanom, čulnom piru". Žestina i bizarnost, nesklad, reči su koje Manojlović kao da je čuvao upravo za Milana Konjovića kako bi izrazio svu posebnost njegove pojave u kolorističkoj liniji srpskog slikarstva četvrte decenije. Slikar je prepoznat kao eksponent jedne vrste kolorističkog ekspresionizma, sasvim izdvojena pojava, izuzetak osobene snage i autor koji svesno izaziva, sukobljava se i negira pravila, upravo u situacijama gde njegovi savremenici nastoje da pomire, da uspostave ravnotežu. Ipak treba naglasiti kako je u ranijim etapama Manojlovićevog rada, naročito na samom početku, reč "ekspresionizam" predstavljala značajno sredstvo njegovog kritičarskog vokabulara, doduše, primenjivana za drugačije pojave od onih koje ovaj termin inače obuhvata. U slučaju Milana Konjovića, Manojlović naglašava ekspresivnu stranu slikareve poetike, okarakterišući je sa nekoliko različitih pojmova, ali ne i pojmom koji bi upotrebio današnji kritičar.

Konačno, poslednja godina četvrte decenije, u osvit Drugog svetskog rata, obeležena je sa dve Konjovićeve samostalne izložbe: prva je održana u Somboru (sa pedeset dela), a druga oktobra meseca u Beogradu u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" (osamdeset slika, kartona za mozaik i vitraže). Stalno prisustvo Milana Konjovića u izložbenom životu tokom čitave decenije, izuzetan umetnički senzibilitet kojim se od prvog beogradskog nastupa izdvajao od ostalih savremenika, i najzad ova samostalna beogradska izložba, inspirisali su Isidoru Sekulić da afirmiše svoje stavove u eseju "Analitički momenti". Kroz sveobuhvatnu analizu sagledala je Milana Konjovića pre svega kao slikara poniklog na tlu Vojvodine, slikara njenog duhovnog lika, zatočnika moćnog odnosa koji ga veže za zavičaj. Pošto ga je svrstala u plejadu autora čiju je umetnost opredelilo upravo njihovo poreklo, sposobnost da oslušnu i razumeju "prečanski svet", Isidora Sekulić zaključuje kako je Konjović izbegao i estetski i literarni sadržaj, ali je ipak svojim spektakularnim, "astralnim" vizijama uspeo da dopuni "pisce i mislioce Vojvodine, da bude jači od njih..." Snažnim izrazima, krupnim rečima, prenaglašenim poput Konjovićevih vizija, Isidora Sekulić je, očigledno prateći sopstvenu viziju, uronila u samu srž umetnikovog poimanja sveta i umetnosti, odredila tokove veličanstvene energije koja stvara autentične vojvođanske predele, aktove, slike cveća ili do karikature prenaglašena lica, dionizijski, ali istovremeno i apokaliptičan izgled sopstvene duše. Slikarstvo gesta i boje, istovremeno sazdano od dramatične i tragične istine o slikarevom okruženju i o samom sebi, esejom Isidore Sekulić je posle mnoštva kritičkih tekstova dobilo svoje konačno određenje koje će ga pratiti dugi niz godina.

Kao što mišljenja četvoro pomenutih autora predstavljaju tek reprezentativni uzorak u mnoštvu prikaza, vesti, komentara i kritičkih osvrta nastalih kao reakcije na slike, stavove i samu umetničku poetiku Milana Konjovića i ne mogu da zastupaju celokupni korpus kritike o ovom slikaru, tako ni tok događaja praćen u ovoj studiji ne sagledava sve aspekte Konjovićevog dela u četvrtoj deceniji. Kroz pojedine izložbe sagledan je jedan od najdinamičnijih perioda u njegovom slikarstvu, kada su konačno definisane ključne odlike njegovog umetničkog prosedea: pripadnost ekspresionističkom toku modernizma, priklanjanje realnosti slike umesto empirijskoj realnosti, upotreba plastičnog likovnog izraza umesto jezika formi, odvajanje sadržine od teme i izraza od ikonografije. U potrazi za sopstvenom vizijom, subjektivnom istinom koju će pokazati na platnima, stalno na ivici između svetlosti i tame, a slikajući i jedno i drugo, prihvatao je svet više čulima nego racionalnim poimanjem. Slikajući, umetnik koristi snažne gestove i podjednako snažne boje, koje orkestrira poput zvučnih tonova zahvaljujući apsolutnom muzičkom osećaju. Uranjajući u ponore nagona i instinktivno nalazeći odgovore, više brine o doživljavanju sopstvenog bića, jer je to prizma kroz koju se prelama celokupna slikarska vizija uzdignuta do metafore univerzalne istine. Kao putem nekog perpetuma mobile slikar je otkrio način kako da kanališe svoju ogromnu energiju i da je kroz stvaralački proces obnovi i povrati. Upravo zato "konačni oblik" Konjovićevog stvaranja formiran u četvrtoj deceniji, nastavlja da živi i u narednim decenijama, očuvan, ali ne i okamenjen. Sam slikar je nastojao da ga kroz sopstvenu evoluciju izmeni i obogati, ali se istinsko bogatstvo ogleda i u činjenici da ovo slikarstvo nije ostalo bez odjeka: različiti aspekti Konjovićeve slikarske poetike, posebno kada je reč o poimanju pejzaža, imali su presudnog uticaja na posleratnu generaciju vojvođanskih slikara, a njegov naglašeno lični prosede odredio je razvoj individualnosti kod mnogih od njih. Na taj način je Milan Konjović, na temeljima ustanovljenim u četvrtoj deceniji dvadesetog veka, više od ma kog autora modernizma, stvorio mnoštvo sledbenika i ostvario uticaj na više paralelnih tokova u srpskom slikarstvu druge polovine dvadesetog veka.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Septembar 22, 2014, 11:45:34 pm »

**
MILAN KONJOVIĆ: ČETVRTA DECENIJA
K a t a l o g
Urednik: Dr Jasna Jovanov
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Decembar 04, 2015, 01:11:43 pm »

**
MILAN KONJOVIĆ: ČETVRTA DECENIJA
K a t a l o g
Urednik: Dr Jasna Jovanov
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Decembar 13, 2015, 09:05:35 pm »

**
Milan Konjović, akademik


PARISKE I OSTALE GODINE

Lekar duševne bolnice u kojoj je Van Gog proveo poslednju godinu života imao je nesumnjivo najlepši kokošinjac u opštini. Slikama koje mu je umetnik poklanjao (za tih nekoliko meseci ostavio je gotovo 500 radova) krpio je rupe na prebivalištu živine, a valjda je tako plašio i rakune. Ko zna da li bi doktoru trebao psihijatar, kardiolog ili možda grobar, kad bi mogao saznati da će 95 godina kasnije, recimo, "Pejzaž sa izlaskom sunca" vredeti gotovo 11 miliona dolara ili približno koliko četrdesetogodišnja plata američkog predsednika.

Međutim, kakve to veze ima sa Milanom Konjovićem. Pa, njega u enciklopedijama nikada neće uzimati kao argument da je "samo mrtav slikar dobar slikar". U oktobru '85. posle 38 godina odsustva vratio se svojoj drugoj kući u Pariz (ko je provetravao njegov pariški stan svo to vreme nije utvrđeno). Razlog je bila velika retrospektiva u jesenjem salonu Gran Palea, gde je prvi put u 82 godine dugoj tradiciji ove institucije priređena omaž izložba živom umetniku koji uz to i nije Francuz.

Početkom ove godine izložba "Pedeset slika Milana Konjovića" u Moskvi ocenjena je kao prevratnička u tretiranju likovne umetnosti od strane zvanične kulturne politike SSSR. Bitna otprilike kao da u Pasternakovoj domovini štampaju "Doktora Živaga". U zamenu za Konjovića Rusi su poslali prvo u Beograd, a uskoro i u Novi Sad postavku jednog od najvećih slikara realizma Rjepina, autora čuvenih "Burlaka sa Volge". Siguran sam da Konjovića sva ta priznanja nisu iznenadila — skromnost nikada nije smatrao nekom naročitom vrlinom.

Pripreme za proslavu 90. rođendana i 75-godišnjice rada počele su serijom akvarela u galeriji "Sebastijan", a nastavljaju se njegovom najvećom retrospektivnom izložbom narednog meseca u Beogradu.

Jedna od najprofitabilnijih somborskih "firmi" sigurno je i Milan Konjović, pa treba razmisliti o ideji da se osnuje SIZ sa njegovim imenom. Jer već godinama nezanemarljiva grupa ljudi živi od priređivanja njegovih izložbi.


OSTATI U KRVOTOKU

KONJOVIć: Moje slike su prava drama, pune vatre i sunca, borbe i užasa, žara i pepela. Mnogo je kamena koji puca i zemlje što pršti. Umetnost mora jako da opominje i uznemirava.

Optimizam me uzdiže iznad tame, a oni koji to ne vide, nemaju šta da traže na mojim platnima. Ne umeju ni da ih vide. Ipak su to posebne talasne dužine, kao i ljubav, život, poezija. Ne mogu se u potpunosti razumeti, niti tumačili, mada volim da razgovaram o slikarstvu i o poeziji, o ženama i ljubavi. Divno je kada o takvim lepim i večnim temama mogu s nekim da razložno razmišljam.

Moje slike, bez ikakve dileme, nisu zlokobne, jer sam veseo čovek koji veruje u život. Ne shvatam one što slute raspadanje, destrukciju. Drugi je problem da mnogi pokušavaju da uhvate nešto od mog slikarstva, hoće da pišu, a laici su i ne ide im. Očigledno je da i umetnost slabo razumeju. No, sve to ne menja tok stvari, pošto su mi slike uvek prepoznatljive.

GLAS: Za slikare i umetnike uopšte često se govori da su za to što rade, maltene, nekom višom silom predodređeni. Slažete li se sa takvim stavom ili Vam je bliže Lokovo shvatanje da se, u stvari, vaspitanjem stvaraju trgovci, lopovi, umetnici...?

KONJOVIĆ: Što čovek od rođenja dalje odmiče, više mu se otvara svevelika i neistražena životna tajna. Ljudima je, naravno, u biti stalo da budu vezani za skrivene strane postojanja. Nastankom smo usklađeni s prirodom i njenim tajnama, a kasnije se sve menja. Prelazi u krajnosti i same suprotnosti.

Za svakog umetnika je važno da ostane u svom stvaralačkom pravcu, u sopstvenom biću i krvotoku. Mada se to u genima nosi, samo oni koji izbegnu improvizaciju istraju. Ostanu veliki umetnici i humanisti. Za sve moje slike je tipično da imaju moj krvotok i dramu što je jedinstveno. Pre mnogih kritičara i istoričara umetnosti, o tome je pisao Laza Trifunović u knjizi o mom slikarstvu.


VELIKI I MALI

Svi se rađamo pod različitim zvezdama, zapravo okolnostima koje nas vode nekuda. Posebni smo svetovi, nosimo drugačije gene. Jedino je zajedničko nebo iznad i zemlja ispod nas. U sredini — mi. Ali život velikih ljudi u biti mnogo je sličan malim i običnim. Razlika je u atmosferi, koja kod umetnika ostaje kao deo energije i duha što traje. Tu večnu igru civilizovanog sveta zovemo nemirenja sa svakodnevnicom.

Svaka slika mi označava trajanje, uvek novo rađanje, moglo bi se čak reći eksploziju. Celokupno biće prenosim na platno. Vidim isto na nekim svojim fotografijama, koje je Ivo Eterović napravio dok sam radio. Uspeo je bar delimično zadržali moju atmosferu i u knjizi ovekovečiti rađanje slike.

GLAS: Sa intervjuima ste često objašnjavali svoje viđenje slikarstva. Posle svih trendova u modernoj likovnoj umetnosti, koji su doneli ironičan odnos prema klasičnom štafelajskom platnu kao demodiranom, znate li još uvek šta je slika?

KONJOVIĆ: Nemamo mi kraja, a ni početka. Otkrio sam to ovih dana po povratku iz Pariza, tog velikog kulturnog žarišta. Tamo cene našu osobenost, a to su boje i slikarstvo.

Piscima je lakše i jednostavnije, imaju reč i uzimaju ih, dok je slikarstvo uzvišenije i kreće od prapočetka, iz čiste beline. Knjiga ipak ostaje samo knjiga.

Stvarnost je dinamična i surova, slikarstvo mora biti njegov odraz. Ono je sopstveni svet, igra, pesma u boji, pa mnogo muči laike. Često pitaju šta znači ovo ili ono, kakve su poruke i pouke.

GLAS: Posmatrajući u kontinuitetu vaš opus, izdvajaju se kao prelomni periodi povratka iz Francuske i drugi svetski rat.


A JA SAM JOŠ MLADIĆ

KONJOVIĆ: Bilo ih je nekoliko ili bolje reći mnogo prelomnih momenata. Često sam kretao iz početka. Imao sam neko urođeno čudo u sebi da se stalno obnavljam, što i sada činim. Stoga niko ne može da me imitira, preuzme dušu i gest. Mojih sedam ipo hiljada radova.

Slikanje je misterija, tajna bez kraja. Nemati osećanje za boju, isto je što i nedostatak sluha u muzici. Još uvek radim u vatrama, pretvorim se u zanos i preveliku strast. Ja slikam čoveka, a ko to ne vidi neka gleda druge stvari, recimo, šeta poljem.

GLAS: Najveći deo naših pesnika i slikara neposredno nakon prvog rata i nadrealista koji su tokom treće decenije živeli u Parizu tamo nije i ostalo. Mada ste Šumanović i Vi stekli određen ugled u pariškim umetničkim krugovima vratili ste se u Šid, odnosno Sombor. Međutim, mlađa generacija Omčikus ili Medirovci, Dado Burić, Ljuba, Veličković nisu Pariz shvatili kao roman — lični izlet.

KONJOVIĆ: Pariz su osvajali mnogi ratnici i umetnici, što se i danas dešava. Znam to jer sam ga dva puta osvoio. Međutim, treba biti svestan da za strance on uvek ostaje neosvojen. Naši slikari su prihvaćeni, ali, na žalosl, ne donose ništa osobeno, već slikaju neke pomodne teme. Ako volimo život treba ga slikati po svom viđenju. Uostalom, neka rade, mada me raspadanje kojim se bave nimalo ne zanima. Uvek sam živeo burno, u očima nosio ravnicu i ovu svežinu. Pariz to voli, a potvrdilo se to i mojom poslednjom izložbom, kad su me drugi put zvali. Tamo inače malo kog pozivaju. Oni vole originalne slikare, a u korenu našeg bića su srednjovekovne freske.

Zato su rekli da moje slikarstvo traje, da je drama što ne jenjava.

GLAS: Ponekad se čini da ste u stvari pesnik koji se bolje snalazi sa bojom. Ali likovni pravci tokom XX veka, a naročito u poslednje tri decenije više su počivali na ratu nego poetici.

KONJOVIĆ: Postoji neverovatna harmonija i ritmička sprega u muzici, poeziji, slikarstvu. Svaka dobra slika sadrži u sebi i nijanse neuhvatljivog ritma, blage orkestracije. Svaki medij živi zasebno, dovoljno jak da takav opstane. Vremenom sam ipak shvatio da, recimo, dobra poezija ipak sudbinski potiče iz slika. I uopšte, čini mi se da iz pozne starosti život treba razbistriti, ali ja sam još mladić.

Edicija Intervjui
Rale Nišavić RAZGOVORI... ♦ Izdavač Bistrica ♦ Novi Sad, 2013
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: