Nadežda Petrović (1873—1915)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Nadežda Petrović (1873—1915)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nadežda Petrović (1873—1915)  (Pročitano 18882 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« poslato: Maj 17, 2012, 04:40:37 pm »

*




NADEŽDA PETROVIĆ
(Čačak, 12.10.1873 — Valjevo, 03.04.1915)


... Nadežda spada u red naših najznačajnijih umetnika jer njeno slikarstvo nagoveštava, predvodi i najbolje upućuje u matične tokove umetnosti kod nas i u inostranstvu, a pre svega zato što je u svakom razdoblju dostigla vrhove. I pored toga što se rezultatima izdvojila na polju slikarstva, postala je i oličenje politički teškog, ali poletnog vremena kojem su i umetnici dali značajan doprinos. Pridružila se borbama za slobodu i, kao jedna od predvodnica Kola srpskih sestara, uzvikivala: Pa šta hoće od nas bes turske truleži i šta Evropa koja u svojim nedrima milione svojih rođenih sinova radenika eksploatiše za račun silnih bogataša i aristokracije. Zar se mi smemo nadati da će nam prosvećena Evropa dati pomoć (...) Zar je njoj stalo do nekoliko miliona Srba i drugih Slovena (...) Otresimo se starog nemara, rastresimo lance nehata, priberimo se (...) Na zajednički posao, prigrlimo opštu stvar kao svoju rođenu (...) Zakunimo se da ćemo društvo održati sa njegovom patriotskom svrhom dok i jedna Srpkinja traje. [...]

Njeno slikarstvo je, sasvim sigurno, počelo da niče u Beogradu, da se razvija u Minhenu, da buja i najlepše plodove daje u Srbiji, Francuskoj i opet u otadžbini, kada je u zenitu naglo prekinuto. Obrazovana i darovita, sa jasno iskazanim stavovima umetnika intelektualca, uspela je da ostane svoja i da pripada svima. Teško je pretpostaviti kojim bi smerom išla dalje, ali ubeđeni smo da ne bi skrenula sa puta časti i slave. [Ljubica Miljković]


Deo teksta i fotografija preuzeti iz kataloga pod nazivom
NADEŽDA PETROVIĆ Izbor slika iz Narodnog muzeja u Beogradu
Autor izložbe i kataloga Ljubica Miljković
Čačak, 2007.


__________________

Na fotografiji Nadežda po povratku iz Pariza, 1911.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 17, 2012, 04:44:52 pm »

*

NADEŽDA PETROVIĆ


Nadežda Petrović (11. oktobar 1873 — 3. april 1915), akademska slikarka, humanistkinja, društvena radnica i ratna bolničarka, zlatnim slovima upisala se u knjigu srpskih velikana. Umom je išla napred, rukama stvarala, razumom i upornošću prednjačila. Imala je evropsko obrazovanje i putovala po Evropi kada je većina žena u Srbiji bila nepismena i kada većina žena po udaji nije videla ni svoj rodni kraj. Bila je nastavnica slikarstva, priređivala izložbe i umetničke kolonije, pisala kritike, držala govore na patriotskim zborovima, spajala ljude, ratovala. Život su joj bile slike i otadžbina.

Nadežda Petrović (slike 1 i 2) rođena je 11. oktobra 1873. god. u Čačku, od oca Dimitrija – Mite i majke Mileve, devojačko Zorić1. Bila je prva od devetoro dece; njen brat bio je Rastko Petrović, jedan od poznatih srpskih pesnika.

Godine 1884. porodica Petrović preselila se iz Čačka u Beograd. Živeli su u kući dede Maksima Hadži-Petrovića. U ovoj kući odigrali su se važni društveni i politički događaji koji će kod Nadežde ostaviti neobrisiv trag burnog života i sudbine.

Višu žensku školu Nadežda je završila u Beogradu 1891. god. Naredne, 1892. godine, Nadežda Petrović položila je ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama. Kada je 1893. godine uvažena njena molba za posao nastavnice crtanja u srednjoj školi, Nadežda je nastavila učenje kod Đorđa Krstića, da bi 1896. godine upisala slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika.

Godine 1898. Nadežda Petrović nastavlja svoje školovanje slikarstva u Minhenu (Nemačka) u ateljeu Slovenca Antona Ažbea 1−5. U Minhenu je nameravala da ostane jednu, a ostala je četiri godine. Boravak u Minhenu naterao je Nadeždu Petrović da za jednu godinu nauči da govori tri strana jezika — nemački, ruski i francuski.

Prvi školski raspust provela je u Beogradu i 25. avgusta 1900. god. otvorila je prvu samostalnu izložbu u sali Velike škole. Prikazala je 37 slika 1−5. Nadežda Petrović je 1903. godine morala da se vrati u Srbiju iz Nemačke zato što joj ministar prosvete nije odobrio novo odsustvo. Ustvari, pravi razlog njenog povratka je taj što Mita Petrović nije hteo da napiše istoriju o kraljici Dragi koja bi prikazala plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice.

Povratak u Beograd uveo je Nadeždu Petrović, a da nije ni slutila, u burna politička zbivanja.

U sali "Kolarca", 15. avgusta 1903. godine, bio je održan do tada jedan od najvećih ženskih mitinga u srpstvu tog doba, na kojem je prisustvovalo više hiljada žena. Na tom skupu Nadežda se obratila i govorila preko 90 minuta. Tada je osnovano "Kolo srpskih sestara", humana i patriotska organizacija, a Nadežda Petrović je postala njen sekretar.

Od 1904. god. Nadežda Petrović bila je angažovana u domovini oko Prve jugoslovenske umetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslovenske umetničke kolonije (Sićevo, Pirot 1905. god.). Do 1912. god. izlagala je na mnogobrojnim izložbama: izložba Lade, izložba Jugoslovenske kolonije 1907. godine, izložba Srpskog umetničkog udruženja 1908. godine, druga samostalna izložba u Ljubljani 1910. god. Iste godine izlagala je u Parizu na "Jesenjem salonu" i u Zagrebu u okviru grupe Medulić, a sledeće godine na međunarodnoj izložbi u srpskom paviljonu u Rimu i izložbi u salonu Internacionalne unije i "Jesenjem salonu" u Parizu.

Godine 1912, u Beogradu, Nadežda Petrović otvorila je slikarsku školu i učestvovala na četvrtoj jugoslovenskoj izložbi.

Danas, istoričari umetnosti umetnički rad Nadežde Petrović dele na četiri perioda:

Minhenski period (1898—1903) (poznata dela: Bavarac sa šeširom (1900), Vodenica (1901), Drvo u šumi (1902),
Srpski period (1903—1910) (poznata dela: Resnik (1904), Portret starice (1909),
Pariski period (1910−1912) (poznata dela: More (1910)) i
Ratni period (1912−1915) (poznata dela: Stari šadrvan u Prizrenu (1913), Gračanica (1913), Polje kosovskih božura (1913)).


UČEŠĆE NADEŽDE PETROVIĆ U BALKANSKIM RATOVIMA

Kada su se nad Balkanom i Srbijom nadvili oblaci rata Nadežda Petrović dobrovoljno je krenula za srpskom vojskom kao bolničarka 1−5.

U Prvom i Drugom balkanskom ratu Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka na frontu.

Za vreme balkanskih ratova Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama. Na jednoj od njih Nadežda piše:

"...Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo. Pa ipak sve ode sa oduševljenjem, a Turci gube bitke i naša pobeda je na pomolu. Naši vojnici mi izgledaju kao braća i njihovi uzvici: "Sestro, sestro!" — istinski su i čine me ponositom što sam im u pomoći.

Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset. Nadam se za dan-dva, da ću sa poljskom bolnicom krenuti ka Novom Pazaru... Kada smo prolazili kroz Kraljevo svečano su me dočekali mnogi očevi, prijatelji i đaci..." Na karti iz Ljume Nadežda svojima piše da joj je šator preko puta ruševina "kule Luke Kapetana gde se šeće Roksanda djevojka". Često se na kartama potpisivao i šef saniteta dr Ruvidić, koga je više puta portretisala (slika 3).

Iz tog vremena (1913. godine) potiče i poznata fotografija Nadežde Petrović (slika 4). Na toj fotografiji Nadežda je u crnini, sa velikim crvenim krstom na rukavu kaputića, s ljubičicama za pojasom.

Tada, za vreme odmora, nastale su njene poznate slike. Jedna od njih je Vezirov most, na kojoj je zapisala "...kao jedina bolničarka, negovala 80 tifusnih bolesnika..."


PRVI SVETSKI RAT

Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu.

U jednom od pisma iz Prvog svetskog rata Nadežda je pisala svojima o borbama na Mačkovom kamenu: "...Mi smo ovde imali za prvih šest dana nadčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu, a ovde za četiri dana dolazak četiri hiljade ranjenika... Borbe su bile užasne i očajne s naše strane, a i otpor Austrijanaca dovodio je naše do besa. Pa posle šest dana uspeha i napredovanja preko Rožnja, Milutinovog groba, Miletina brda; gazeći preko jaruga i uvala i strmina preplavljenih našim ranjenicima i ranjenicima austrijskih Slovena, zaustavljamo se na Jagodnji, na koti 915 Brankovac, prema Mačkovom kamenu.

Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120. Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda .... imala sam nervnu krizu .... kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena ... smestila sam ih u veliki šator ... otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: "Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše" .... gospode zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju!... Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote ... ali Mačkov kamen ipak pade, posle svijuh napora naših u ruke Austrijancima ... moradosmo se povući, jer nam je pretila opasnost da nas sve zarobe, naročito zavojište — bili smo suviše blizu njih; morali smo sve oficire što pre evakuisati za Pećsku — Valjevo ... silnih poznanika ovde ispratih do večne kuće.

Mačkov kamen je postao drugi Govedarnik ... Četvrti prekobrojni i Deveti puk ostali su potpuno bez oficira i komandira ... Naš brat Vlada sjajno se pokazao u ovim borbama. Bio je junačan i hrabar, hvale ga svi. Čak mi ga je hvalio i njegov komandant rekavši mi: "Možete se i vi i mi s njime ponositi, ranjen je u levu ruku, — ali će se svakako posle nekoliko dana vratiti u komandu".

U pismima pominje i upotrebu dumdum metaka od strane austrijske vojske: "Sada prihranjujemo i evakuišemo ranjenike i kupimo ih po jarugama. Rana ima užasnih iz dumdum metaka, tako da se zgražavamo. Austrijanci meću dumdum metke čak i u mitraljeze, a u puške pola dumdum, a pola običnih od osam milimetara, mnogo krupnijih metaka od naših. Ja izdržavam umor prilično ... čekam pismo od vas ... ono bi za mene mnogo značilo."

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bitci u zatišju 1915. god. Nadežda odlazi za Skoplje gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište. Tada je Nadežda mogla da bira, da ide na konferereciju u Rim, u jednu beogradsku bolnicu na rad ili u bolnicu jedne strane misije u Niš. Međutim, sva odvažna, izabrala je svoju bolnicu u Valjevu (slika 5). Tada je Valjevo bilo "...velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav...". Posle Suvoborske bitke Valjevo je kosila epidemija pegavog tifusa. Bolest je odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile. Krajem marta 1915. godine zaraza je zahvatila i Nadeždu Petrović koja je radila kao bolničarka Infektivne bojne bolnice. Bolovala je sedam dana.

Umrla je od tifusa 3. aprila 1915. godine. U čast Nadežde Petrović, u Čačku od 1960. godine svake druge godine održava se likovna smotra pod nazivom "Memorijal Nadežde Petrović".

Na papirnoj novčanici Narodne banke Srbije od 200 dinara nalazi se lik Nadežde Petrović, a na poleđini te novčanice čuvena fotografija bolničarke Nadežde Petrović iz 1913. godine.


ZAKLJUČAK

Nadežda Petrović je bila žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i previjala borce. U tri rata je bila bolničarka. Sačuvano je više od 200 njenih dela, a neka su joj osigurala najistaknutije mesto u modernoj srpskoj umetnosti.


Rade R. Babić "Nadežda Petrović — slikarka i bolničarka"
UDC: 929:75 Nadežda Petrović

_____________

L I T E R A T U R A

1. Živanović S. Nadežda Petrović (1873−1915). Novi Sad: ZLUMS; 1966. (Serbian)
2. Protić BM. Serbian painting XX century. Beograd: Nolit; 1970. (Serbian)
3. Catalogue continual lining from guide by collection. Čačak: Artistic gallery "Nadežda Petrović"; 1995. (Serbian)
4. Latković V. Nadežda Petrović. Female painter, in three war nurse. Beograd: Beoknjiga; 2006. (Serbian)
5. Merenik L. Nadežda Petrović. Beograd: Topy d.o.o. Izdavačko privredno društvo; 2006. (Serbian)


Rad je primljen 29. IV 2008.
Klinički centar, Institut za radiologiju, Niš
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Maj 17, 2012, 04:45:04 pm »

*

NADEŽDA PETROVIĆ





Nadežda Petrović je prva od srpskih umetnica i umetnika u 20. veku bila dovoljno otvorena za podsticaje Moderne, a njena dela su prva moderna postignuća u srpskoj umetnosti na početku veka. Moderna je u srpskom slikarstvu generisana zahvaljujući Nadeždinom individualnom delovanju 1905. godine, a svoj vrhunac je imala u ostvarenjima slikarkine pariske i postpariske faze, između 1910. i 1914. godine. Nadežda Petrović je progresivna slikarka koja nije hroničarka grada, prizora i običaja modernog doba i ideala modernizacije. Nije ni slikarka arkadijske, estetizovane Srbije, već onakve kakva je Srbija bila — živopisna, patrijarhalna, siromašna i neprosvećena. Srbija je centralna tačka ovog ambivalentnog ideološkog umetničkog delovanja, sinteze modernih ubeđenja i slikarskih eksperimenata, političkih stavova i patriotskog angažmana, izjednačavanja projekta Moderne sa projektom nacionalnodržavotvornog ostvarenja.

Gonjena sopstvenom impulsivnošću i brzinom, otišla je, kao "duhovni revolucionar i rasni krčilac novih puteva" ispred umetnosti svoje sredine. Zato je uglavnom bila suočena sa nepovoljnim ili izrazito negativnim umetničkim prikazima. Takva kritika nije prepoznala ne samo njen novi "burni" slikarski jezik i prvu modernu sintaksu slike, jedinstvenu u Srba u to vreme, već ni implicirano ideološko-političko zaleđe njenih slika. Nije bilo ničeg privlačnog u portretima seljaka, čobana i seljanki sa obramicama. Oni su bili hir "lude plave četke", kao što su se i njeno "očajno jugoslovenstvo" i utopijska borba za Jugoslovensku koloniju kritici činili hirovitim i nemogućim. Ipak, ona je narodskim temama i jugo-slovenskim, oslobodilačkim kulturno-političkim vizijama u potpunosti zagovarala iste ideje koje je zastupala politika Petra I Karađorđevića i koje će 1914. Niškom deklaracijom biti ozvaničene kao ratni cilj Srbije.

Nesposobna i nevoljna za delikatnost impresionističkog iskaza, Nadežda stvara različitu, usamljenu i autohtonu verziju moderne slike naglašenih izražajnih, kolorističkih vrednosti, širokih zahvata i vizura. U Parizu njen radikalni umetnički govor ide još dalje, ohrabren elementima primitivizma i fovizma koje prepoznaje kao važne pokretače napretka moderne umetnosti. Nadeždina hrabrost se ogleda upravo u uspostavljanju ideje čistote (purizma) slike u smislu u kojem ona postaje samodefinišuća, pošto prethodno odbaci postupke, materijale ili efekte neimanentne slici (slikarstvu), u čemu je istorijska istina o modernizmu i modernističkoj slici. Njen stav o samodefinišućoj slici, izražen u mnogim pariskim i postpariskim slikama, stvorio je prve radikalne pikturalne iskaze srpske Moderne. Ako imamo u vidu da no artist of any art, has his meaning alone, Nadeždin moderni projekat nastao je u najboljem spoju individualnog, inovativnog stvaralačkog poriva i inteligentne interpretacije toposa i mitova tradicije. Drugim rečima, umetnik ne zna šta će stvoriti dok ne počne da živi u nečemu što više nije samo sadašnjost, nego sadašnjost prošlosti, i sve dok ne postane svestan ne onoga što je mrtvo i prošlo, već onoga što odatle počinje da živi.

Međutim, iako je prvi utemeljeni moderni projekt umetnosti i umetničke ideologije u Srba realizovala žena, uspostavivši ga kao moguću normu, a ne kao slučajno odstupanje, on je u svoje vreme doživljen pre kao eksces nego kao kapitalno dostignuće. Malobrojne dobre kritike, pre svega Moše Pijade i Branka Popovića, nisu mogle da preokrenu ni kulturnu javnost Srbije u vremenu pre 1915, a naročito ne vladajući tok uglavnom konzervativne i netrpeljive likovne kritike. Shodno tome, one nisu mogle da budu presudni generatori njene posthumne slave, pa ni presudni za njeno uobličavanje u heroinu. Odlučujuću ulogu u tom procesu odigrao je kako Nadeždin politički i humanitarni angažman pre 1912, tako naročito u vreme oba balkanska rata i u Prvom svetskom ratu — aktivizam neobično odevene "čudne mlade žene", koja u džakovima žita švercuje municiju i koja je "vidar nacionalnih rana i vojnik". Tako je vidi istorija i najčešće prepoznaje po slici koju sama nikada nije uvažavala, Autoportretu iz 1907, i koja nikada nije bila nosilac njenog ideološko-umetničkog programa, ili po mitskoj dokumentarnoj fotografiji u uniformi dobrovoljne bolničarke. Nadeždini narodski portreti bili su dovoljno stvarni i (ili) neprivlačni da nikad ne postanu vizuelni stereotip "naroda" i uspeju da nadmaše popularnost Krstićeve slike Na studencu. Pejzaži Srbije su očigledno više insistirali na slikarskom eksperimentu nego na idiličnom sadržaju. Istorijske kompozicije su previše Moderne i "nejasne" da bi nadmašile besprekorni narativ nacionalnog mita kome su Jovanovićeve slike i danas neprevaziđeni simbol. Izrazito slikarski avangardna serija pariskih motiva tek ne poseduje nijedan nacionalno reprezentacijski momenat, a njihovu su jezičku progresivnost olako zasenili još radikalniji eksperimenti drugih umetnika koji se sporadično javljaju nakon 1918. godine. Nažalost. Jer, "ono što je Nadežda Petrović ostavila iza sebe na umetničkom polju — njeno slikarsko delo, stoji potpuno zasebno, jedinstveno i neuporedivo. Ono će ostati u našoj kulturnoj istoriji kao samo njeno. Ono je značajno i preporođajno. Ono bi bilo, pouzdano, mnogo značajnije da nije prekinuto. Zbog toga je njena lična žrtva postala toliko dragocena i toliko teška."

Iako je slikarsko delo Nadežde Petrović veliko, nju su tek ratničko, a ne umetničko izjednačavanje sa muškarcima i njena prerana smrt na frontu, a ne za štafelajem, učinili heroinom: "Nadežda je jedne večeri dobila ratno odlikovanje koje je jedan vojvoda skinuo sa svojih grudi da njoj prikači. Priznanje odato Nadeždi Petrović, priznanje koje je izjednačilo sa muškarcima, najbolje je priznanje koje je ova hrabra žena mogla da dobije."

Ako je politički život Nadežde Petrović bio neophodan za istorijsko uspostavljanje njene veličine i ako, konačno, njena smrt nikako ne može biti uzaludna, ne samo u smislu njene plemenite misije bolničarke, već i činjenice da je Srbija 1918. godine ostvarila mnoge od političkih ciljeva koji su Nadeždi bili bliski, onda je njeno delo prvi sastavni činilac nedovršenog projekta umetnosti srpske Moderne 20. veka, za koji je diskontinuitet karakterističniji nego kontinuitet, budući sasecan ratovima, prevratima i političkim ubistvima, konzervativizmom, unutarnacionalnim i međunacionalnim sukobima i surovostima, neprosvećenošću, lošim ukusom, rečju, širokim horizontom nemoći i neznanja, nad široko i "testasto" slikanim, pejzažom Srbije među šljivama usred nadolazećeg modernog doba.

Na kraju: Koji problem je umetničko delo postavilo budućnosti? Problem koji iziskuje umetničko rešenje, ili problem koji to rešenje isključuje? Da li je Moderni projekt Nadežde Petrović bio ideološka ili utopijska projekcija? Potonja istorija je, tokom 20. veka, kako potvrdila tako i demantovala oba. Ono što je sagrađeno, kasnije je razarano, i u političkom i u umetničkom smislu. Definisano početkom 20. veka kao "ideja-snaga" i "projekt delovanja revolucionarne namere", završeno je krajem 20. veka kao utopijski projekt in vitro — u situaciji u kojoj umetnost i njena ideologija, stalno okretane na točku hiperistorizovanog i hiperpolitizovanog društva, nisu uspele da se nametnu, kao delotvorni postupak, kao dominantna, operativna struktura vizije jednog racionalno i etički osmišljenog projekta — modela. Takav model je, na kratko, uspostavila Nadežda Petrović, kao borbenu umetničko-političku viziju budućnosti, kroz homogeno telo etike, umetnosti i odgovornosti. Paradoksalno kako na prvi pogled može da izgleda, progres Moderne slike identifikovan je sa progresivnom realizacijom pre svega nacionalne i šire, jugo-slovenske, ideje. Po svom sentimentu takav je koncept bliži romantizmu nego modernizmu. Po svojoj umetničkoj odlučnosti i beskompromisnosti, on je u čistom modernizmu više nego što je Srbija prvih decenija 20. veka imala sposobnosti da prihvati.


(deo teksta iz monografije)

Autor: Lidija Merenik     Više »»»

______________

Fotografija preuzeta sa www.dnevnevesti.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Maj 19, 2012, 02:37:48 am »

*

LIDIJA MERENIK: NADEŽDA PETROVIĆ


[...] kao vrhunskim slikarskim realizacijama, mogu se meriti još i aktovi koje Nadežda slika u dve vremenske celine, početkom 20. veka i oko 1907—1909. Aktovi, takođe, nisu u žiži njene slikarsko-programske strategije. Oni se razvijaju u Minhenu: najranije su studije — vežbe iz 1899, kao i crteži, studije muškog i ženskog akta iz 1900. Iste godine nastaje i jedan od najboljih aktova, slika Ženski akt s leđa, a oko 1901. i Sedeći ženski akt. Od trenutka kada se vrati u Srbiju, 1903, i postane okupirana političkim pitanjima i aktivnostima, kao i u vreme kada je najviše usredsređena na rad po programskim osnovama Kolonije, ona ne slika aktove, sporedni sadržaj u odnosu na primarne ciljeve. Akt se ponovo javlja u vremenu vezanom za njene najbolje pretpariske slikarske godine, 1907—1909. Tada slikarskim kvalitetom kulminira, Akt u fotelji (Odmor) iz 1909. I ovde možemo pronaći svedočanstvo Nadeždinog moderniteta, ako imamo u vidu predrasude koje postoje prema aktu kao temi kojom bi se umetnice aktivnije bavile, relativno nepoželjnoj temi koja je posledica društveno propisane podele polova: "Akt je [...] rušio tabu, stvarajući pukotinu na površini rigoroznih pravila epohe koja su diktirala model po kome se i poznato smatralo nepoznatim, ako je tako bilo prihvatljivije"[4].

Ženski akt s leđa je slika relativno velikog formata[5], u odnosu na druge slike iz ovog perioda, a do 1978.[6] nema podataka da je javno izlagana, kako za Nadeždinog života, tako ni posthumno. Akt u fotelji (Odmor)[7] je izlagan na Nadeždinoj drugoj samostalnoj izložbi u Ljubljani, 1910, ali ne i u Beogradu[8]. Obe slike su svedočanstvo da Nadežda ne pati od "porcelanskog izražavanja" i uglađenosti. Akt u fotelji pokazuje onu vrstu prirodnog i spontanog kojem je težila i u drugim temama i sadržajima. Sada se oslobođenost od kostima — građanske haljine ili narodne nošnje, pokazuje kao izrazito moderni pokušaj spontane scene (ili njene inscenacije) — dokolice, odmora — u građanskom enterijeru, po duhu najsličnijem ambijentu skicozno rađene slike iz 1910. Žena u crvenoj haljini (Žena u crvenom)[9] i kao da sa njom čini zamišljeni par suprotnosti, iste, opuštene poze tela: jednog nagog i nesputanog, drugog odevenog u društveno i statusno kodiranu odeću — večernju haljinu, najceremonijalniji i najuglađeniji od svih bourgeois kostima. Iako rađen slobodnim i širokim potezom, sa nijansama toplih boja u osnovi (varijacije crvene, u boji fotelje i poda), on odaje slični utisak kompozicione svedenosti i jednostavnosti ukupnog utiska: eliminisanje suvišnih detalja, putenosti, ukrasa i izveštačenosti poze, tela, celokupnog izgleda. Prilično usamljeni i na prvi pogled izolovani u Nadeždinom opusu, aktovi ipak ostaju deo one vizije prirode, prirodnog i oslobođenog, koja je znatno izdvaja od slike prirode kao proizvoda vladajuće kulture[10], i ukazuju na njen novi, drugačiji, individualni i anticipirajući pogled u repertoar Modernih tema.

Nadežda Petrović je prva od srpskih umetnica i umetnika u 20. veku bila dovoljno otvorena za podsticaje Moderne, a njena dela su prva moderna postignuća u srpskoj umetnosti na početku veka. Moderna je u srpskom slikarstvu generisana zahvaljujući Nadeždinom individualnom delovanju 1905. godine, a svoj vrhunac je imala u ostvarenjima slikarkine pariske i postpariske faze, između 1910. i 1914. godine. Nadežda Petrović je progresivna slikarka koja nije hroničar grada, prizora i običaja modernog doba i ideala modernizacije. Nije ni slikarka arkadijske, estetizovane Srbije, već onakve kakva je Srbija bila — živopisna, patrijarhalna, siromašna i neprosvećena. Srbija je centralna tačka ovog ambivalentnog ideološkog umetničkog delovanja, sinteze modernih ubeđenja i slikarskih eksperimenata, i političkih stavova i patriotskog angažmana, izjednačavanja projekta Moderne sa projektom nacionalno-državotvornog ostvarenja.

Posebnu Modernu i, implicitno političku, viziju slike realizovaće Nadežda Petrović, nakon povratka iz Minhena 1903. godine, u ciklusima koji se mogu grupisati kroz tipologiju zemlje i njenih ljudi, u vremenskom toku od 1904. do 1915, bez obzira na stilske varijacije i promenu dominantnog pikturalnog iskaza. Prvi period, mirnodopski, omeđen je 1904, početnom godinom Nadeždinog angažovanja na organizaciji Jugoslovenske umetničke izložbe i Jugoslovenske umetničke kolonije i godinom kada odlaska u Pariz, 1910. Nadežda slika u Resniku, Sićevu i drugim srbijanskim mestima, i deluje u skladu sa idejama i programom Jugoslovenske umetničke kolonije. Tada nastaje njena verzija modernizma, kao spoj modernističkih jezičkih postulata i reprezentacijskog narativa zavičajne slike zemlje i ljudi — ideološki analogne oslobodilačkim i jugoslovenskim težnjama kralja Petra I Karađorđevića, političke i intelektualne elite. Ovako formirana tipologija dobiće na intenzitetu u periodu od 1913. do 1915, kada je Nadežda sopstvena oslobodilačka stremljenja, kao i ateljerski podsticanu epiku i nacionalni mit pretočila u realnu, političku i humanitarnu misiju na frontovima Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata i čija umetnička tematika topografski i ideološki prati njen ratni itinerer. U ovom kratkom periodu kulminiraće suština njenog, prethodnog formiranog, ideološko-političkog diskursa — koji afirmiše, uopštava, redukuje razlike, determiniše "i koji kao takav uvek implicira neko stanovište moći — koji nosi garanciju stvarnog ili prividnog reda te stremi anonimnosti, da bi govorio o nekoj istini koja bi trebalo da bude ispisana rečima"

Do Nadeždinog Modernog preokreta istorijske teme i njene preobrazbe u temu zavičaja, došlo je zahvaljujući uplivima Krstićevog dela, tačnije, izrazito individualističkog i kreativnog razumevanja njegovog opusa. Samo unutar takvog procesa mogao se, istovremeno, oblikovati Nadeždin odnos prema nacionalnoj, zavičajnoj i istorijskoj supstanciji ideološkog narativa slike, kada i moderni jezik koji će samosvojno interpretirati, u Krstića započetu, teritorijalizaciju nacionalne ideje i nacionalnih ili memorijalnih toposa[1] , uobličenih u maniru plein-air slikarstva. Nadežda Petrović glavne teme i tipove svojih slika, od 1904. godine, evoluira radeći prevashodno na tragu Krstićevih dela, koja nastaju između 1881. i 1883. godine, kada on, po nalogu Kneza Milana Obrenovića i Kneginje Natalije, a sa podrškom Mihajla Valtrovića, slika i crta na letnjim terenskim putovanjima po Srbiji i Ovčarsko-kablarskoj klisuri, a neke od skica docnije koristi za slike.

Krstić u ovom periodu stvara tri ključna tipa (sadržaja), bilo da su u pitanju skice sa terena, bilo po njima nastale slike. Krstićev model, već daleko moderniji i slobodniji od savremenika, Nadežda će dalje osavremeniti i razviti u duhu impresionističke motivacije i žustrine autohtonog slikarskog rukopisa i naglašenog kolorizma, daleko izvan delikatnog plein-air slikarstva njegovih najboljih srbijanskih ostvarenja. Krstić je, takođe, kako zbog svog temeljnog školovanja izvan Srbije, u Minhenu, tako i zbog svojih terenskih putovanja, za Nadeždu mogao da, među srpskim umetnicima starije generacije, bude glavni primer za ugled i autoritet u kome pronalazi važne oslonce sopstvenog stvaralačkog identiteta.

Slike koje Nadežda radi na svojim putovanjima i boravcima po inostranstvu, pre svega u Italiji i Parizu, lišene su ideološko-patriotske supstancije koje sadrže dela i motivi nastali u Srbiji i predstavljaju njena vrhunska pikturalna istraživanja i kolorističke eksperimente, poput slika iz 1910: Bulonjska šuma, Kej na Seni, Most na Seni, More (Talas), Plaža u Bretanji i 1911: Jezero u Bulonjskoj šumi, Fasada Notr Dam, Bogorodičina crkva u Parizu (Notr Dam), Ksenija Atanasijević, Forum Romanum i Trg u Milanu, kao i slike Fasada crkve svetog Marka u Veneciji iz 1914. To su dela potpuno sazrele umetnice koja je konačno pronašla dugo traženi slikarski izraz, najhrabrije slike koje u potpunosti funkcionišu kao izrazito modernističko delo sa svim njegovim gradivnim elementima.

Kada 1912. godine izlaže neke od svojih pariskih slika na IV Jugoslovenskoj izložbi, njen avangardni slikarski prosede razume jedino avangardna kritika. Moša Pijade piše: "Kada se pre nekoliko godina prvi put pojavila na našim izložbama, njeni su radovi izazvali čitavu buru u publici. Većina kritičara, tj. onih koji su pisali o izložbi, bili su zavedeni tom burom, a i mnogi slikari mislili su tada da g-cu Nadeždu Petrović treba proglasiti nedarovitom i ludom plavom četkom [...] Ali se sećam da je samo nekoliko ljudi — radujem se što sam i ja bio među njima — moglo u ono vreme izdvojiti iz njenih radova ono što je bilo neobuzdano u njima i što je dolazilo iz njene mladosti i nezrelosti i razumeti da će jednoga dana Nadežda Petrović biti odličan pejzažista. [...] Ona je najpotpunije uspela u Notr Damu [...] i Tiljerijama, na celoj izložbi malo je pejzaža sa više slikarske sadržine od ta dva pejzaža. Oni su malani virtuozno i pastozno i sa neobuzdanošću jednog strasnog slikarskog temperamenta kome Petrovićeva u ovim slikama nije dopustila da se ispolji na uštrb harmonične celine".

Slikarka je sada istinski avangardna u definisanju modernog izraza, daleko ispred sopstvenih nedorečenih impresionističkih traženja iz 1907—1908, daleko ispred impresionističkog senzibiliteta slikara poput Milovanovića, Miličevića, Stevanovića, koji upravo oko 1912. i kasnije, stvaraju svoja najbolja dela. Pre svega nju, ali i njene kolege impresioniste, u tom trenutku je moguće prepoznati kao napredne slikarske snage: "Pored Vidovića, pored Slovenaca iz Medulića, pored Nadežde Petrović i Milovanovića, jasno je da Murat ne može izgledati revolucionar kao nekad pored svojih kolega iz srpske Lade", navodi Moša Pijade.

Nesposobna i nevoljna za delikatnost impresionističkog iskaza, Nadežda stvara različitu, usamljenu i autohtonu verziju moderne slike naglašenih izražajnih, kolorističkih vrednosti, širokih zahvata i vizura. U Parizu njen radikalni umetnički govor ide još dalje, ohrabren elementima primitivizma i fovizma koje prepoznaje kao važne pokretače napretka moderne umetnosti. Nadeždina hrabrost se ogleda upravo u uspostavljanju ideje čistote (purizma) slike u smislu u kojem ona postaje samodefinišuća, pošto prethodno odbaci postupke, materijale ili efekte neimanentne slici (slikarstvu), u čemu leži centralnaistorijska istina o modernizmu i modernističkoj slici. Njen stav o samodefinišućoj slici, izražen u mnogim pariskim i postpariskim slikama, stvorio je prve radikalne pikturalne iskaze srpske Moderne. Ako imamo u vidu da no artist of any art, has his meaning alone, Nadeždin moderni projekat nastao je u najboljem spoju individualnog, inovativnog stvaralačkog poriva i inteligentne interpretacije toposa i mitova tradicije: umetnik ne zna šta će stvoriti dok ne počne da živi u nečemu što više nije čista sadašnjost, nego sadašnjost prošlosti, i sve dok ne postane svestan ne onoga što je mrtvo i prošlo, već onoga što odatle ponovo živi.

Međutim, iako je prvi utemeljeni moderni projekt umetnosti i umetničke ideologije u Srba realizovala žena, uspostavivši ga kao moguću normu, a ne kao slučajno odstupanje, on je u svoje vreme doživljen pre kao eksces nego kao kapitalno dostignuće. Malobrojne dobre kritike, pre svega Moše Pijade i Branka Popovića, nisu mogle da preokrenu ni kulturnu javnost Srbije u vremenu pre 1915, a naročito ne vladajući tok uglavnom konzervativne i netrpeljive likovne kritike. Shodno tome, one nisu mogle da budu presudni generatori njene posthumne slave, pa ni presudni za njeno uobličavanje u heroinu. Odlučujuću ulogu u tom procesu je odigrao kako Nadeždin politički i humanitarni angažman pre 1912, tako naročito u vreme oba Balkanska rata i u Prvom svetskom ratu — aktivizam neobično odevene "čudne mlade žene", koja u džakovima žita švercuje municiju i koja je "vidar nacionalnih rana i vojnik". Tako je vidi istorija i najčešće prepoznaje po slici koju sama nikada nije uvažavala, Autoportretu iz 1907, i koja nikada nije bila nosilac njenog ideološko-umetničkog programa, ili po mitskoj dokumentarnoj fotografiji u uniformi dobrovoljne bolničarke.

Iako slikarsko delo Nadežde Petrović veliko, nju su tek ratničko, a ne umetničko, izjednačavanje sa muškarcima i njena prerana smrt na frontu, a ne za štafelajem, učinili heroinom:

"Nadežda je jedne večeri dobila ratno odlikovanje koje je jedan vojvoda skinuo sa svojih grudi da njoj prikači. Priznanje odato Nadeždi Petrović, priznanje koje je izjednačilo sa muškarcima, najbolje je priznanje koje je ova hrabra žena mogla da dobije."

Nadeždini narodski portreti su bili dovoljno stvarni i (ili) neprivlačni da nikad ne postanu vizuelni stereotip "naroda" i uspeju da nadmaše popularnost Krstićeve slike Na studencu. Pejzaži Srbije su očigledno više insistirali na slikarskom eksperimentu nego na idiličnom sadržaju. Istorijske kompozicije su previše Moderne i "nejasne" da bi nadmašile besprekorni narativ nacionalnog mita kome su Jovanovićeve slike i danas neprevaziđeni simbol. Izrazito slikarski avangardna serija pariskih motiva tek ne poseduje ni jedan nacionalno reprezentacijski momenat, a njihovu su jezičku progresivnost olako zasenili još radikalniji eksperimenti drugih umetnika koji se sporadično javljaju nakon 1918. godine. Na žalost. Jer, "ono što je Nadežda Petrović ostavila iza sebe na umetničkom polju — njeno slikarsko delo, stoji potpuno zasebno, jedinstveno i neuporedivo. Ono će ostati u našoj kulturnoj istoriji kao samo njeno. Ono je značajno i preporođajno. Ono bi bilo, pouzdano, mnogo značajnije da nije prekinuto. Zbog toga je njena lična žrtva postala toliko dragocena i toliko teška."

Na kraju: Koji problem je umetničko delo postavilo budućnosti? Problem koji iziskuje umetničko rešenje, ili problem koji to rešenje isključuje? Da li je Moderni projekt Nadežde Petrović bio ideološka ili utopijska projekcija? Potonja istorija je, tokom 20. veka, kako potvrdila, tako demantovala, oba. Ono što je sagrađeno, kasnije je razarano, i u političkom i u umetničkom smislu. Definisano početkom 20. veka kao "ideja-snaga" i "projekt delovanja revolucionarne namere", završeno je krajem 20. veka kao utopijski projekt in vitro — u situaciji u kojoj umetnost i njena ideologija, stalno okretane na točku hiperistorizovanog i hiperpolitizovanog društva, nisu uspele da se nametnu, kao delotvorni postupak, kao dominantna, operativna struktura vizije jednog racionalno i etički osmišljenog projekta — modela. Takav model je na kratko bila uspostavila Nadežda Petrović, kao borbenu umetničko-političku viziju budućnosti, kroz homogeno telo etike, umetnosti i odgovornosti. Paradoksalno kako na prvi pogled može da izgleda, progres Moderne slike identifikovan je sa progresivnom realizacijom pre svega nacionalne i šire, jugo-slovenske, ideje. Po svom sentimentu takav je koncept bliži romantizmu nego modernizmu. Po svojoj umetničkoj odlučnosti i beskompromisnosti, on je u čistom modernizmu više nego što je Srbija prvih decenija 20. veka imala sposobnosti da prihvati. [documents.tips]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Avgust 22, 2012, 01:18:35 am »

*

NADEŽDA PETROVIĆ — RADOVI


"Podelu Nadaždinog opusa izvršio je Moma Stevanović, a prihvatili su je i ostali istraživači zaključno sa Katarinom Ambrozić. Ona je, sa manjim izmenama, u monografiji izvršila sledeću klasifikaciju:


MINHENSKI PERIOD (1898—1903)
— prva faza   (1898—1901)
— druga faza (1901—1903)

SRBIJANSKI PERIOD (1903—1910)
— prva faza   (1903—1907)
    Pesnik i Sićevo
— druga faza (1907—1908)  impresionistička
— treća faza  (1909—1910)  koloristička

PARISKI PERIOD (1910—1912)
— prva faza   (1910)
— druga faza (1911—1912)

RATNI PERIOD (1912—1915)

... Ipak, ostaje činjenica da u okviru svakog razdoblja ima počinjanja i vraćanja, nastavljanja započetog i stilskog odstupanja."


* * *





Autoportret, 1907.
ulje na platnu
Narodni muzej u Beogradu


... Slikarstvo Nadežde Petrović, najznačajnijeg našeg umetnika s početka veka, uvodi srpsku umetnost u tokove savremene evropske umetnosti. Zahvaljujuci njenom duhu koji je, iz male Srbije, stremio modernom svetu, ali i srećnim okolnostima da se, početkom 20-og veka, školuje i da poseti likovne centre Evrope, njeno slikarstvo ide, najvećim delom, u korak sa evropskim ekspresionizmom, a ponekad se čak priblizava, tada još neafirmisanoj, apstrakciji.

Na njenim najboljim radovima dominiraju velike površine, njene omiljene, užareno crvene boje i, njoj komplementarna, zelena. Ljubav prema bojama stvara na nekim platnima koloristički vrtlog gde se, pored ostalih, ističu fovisticka ljubičasta, plava i crna boja. Snažni potezi četkice i široki i gusti, pastuozni, namazi ponekad platno pretvaraju u dinamičnu reljefastu površinu. Volela je da slika portrete i pejzaže, a njen patriotizam ogledao se i u čestom izboru tema iz nacionalne istorije i slikanju ljudi i predela Srbije.

Delo Nadežde Petrović, u celini, zrači strašnom ekspresijom, snagom i hrabrošću ove jedinstvene žene-slikara sa Balkana. Školovanje u Minhenu, posete Parizu i Italiji i stalni povratak tradicionalnoj Srbiji ostavili su trag na njenim platnima, pa se njen opus može podeliti na nekoliko perioda... [deo teksta preuzet sa interneta]


"Iako je ostala verna nacionalnim temama, slikarka je stilski bila okrenuta savremenim tokovima evropske umetnosti. Jake boje, široki potezi četke, gusti pastuozni namazi nekada reljefasti, s bojenim akcentima na licima, nošnjama, krošnjama, odlike su njenih slika."
[M. Đorđević, 2013]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Jul 05, 2013, 01:03:46 am »

*

NADEŽDA PETROVIĆ — SLIKE
Minhenski period (1898—1903)






Ženski akt s leđa, 1900.
Izvor: Facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Jul 05, 2013, 01:07:16 am »

**

NADEŽDA PETROVIĆ — SLIKE
Minhenski period (1898—1903)






Breza i jela, 1900.
ulje na platnu, 49 x 35 cm
izvor: Madl' Art auction hous





Breze, 1901.
tempera na kartonu, 49 x 74 cm






НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ 1902.
Чачак, 1873 — Ваљево, 1915.
Стабло у шуми
Темпера на картону; 39,5 х 99 см.
Инв. бр. 292.



NADEŽDA PETROVIĆ — STABLO U ŠUMI

U razvoju srpske i jugoslovenske umetnosti XX veka mesto Nadežde Petrović jedno je od najznačajnijih. Malo je umetnika takvog slikarskog temperamenta i snage i tako osobenog karaktera. Njeno delo, ostvareno za nepunih dvadeset godina rada, nije samo značajno po vrednosti nego i po traganjima, stilskim opredeljenjima, obimu, osećanju ne samo za sadašnji već i za budući likovni trenutak.

Istraživači Nadeždinog dela podelili su godine stvaranja u četiri faze. Slika Stablo u šumi pripada prvom, minhenskom periodu. Ova slika nije ni najtemperamentnija Nadeždina slika, ni najbogatija koloritom, njom ne započinje nova faza rada, njom se ne završava krug jednog vremena. Ipak, to je prvo Nadeždino remek-delo, nezaobilazno u antologijskom izboru njenih slika.

U vreme slikanja Stabla u šumi Nadežda je u svom radu već postavila osnovne osobine svog stilskog opredeljenja i svog specifičnog tehničkog postupka. To je vreme slikanja pored istaknutog profesora Minhenske akademije, člana osnivača Secesije, vanrednog poznavaoca slikanja temperom, Julijusa Eksetera. Za Nadeždom je već više godina boravka i učenja u Minhenu, savladan zanat, naslikan znatan broj slika, ostvarena prva samostalna izložba.

Na slici Stablo u šumi Nadežda se prikazuje kao rasni kolorista snažnog i širokog poteza četke, pejzažista koji uočava karakteristike određenog, posmatranog, doživljenog predela. Ona predeo hitro, u jednom dahu portretiše. Slika je znalački komponovana u živom, gotovo dramatičnom odnosu ljubičastog i mrkog, žutog i zelenog. Ova slika nagoveštava kasniji Nadeždin radikalniji ekspresionizam i fovizam. Stablo u šumi je delo sigurne ruke i nepogrešivog slikarskog oka, delo određene, vrlo lične likovne koncepcije svog autora.


Tekst i slika:
Muzeji sveta NARODNI MUZEJ
Urednik: Branka Tasić
Izdanje: IRO "Vuk Karadžić", Beograd
Štampa i povez Mladinska knjiga Ljubljana, 1983.
Autor teksta: Nikola Kusovac
 
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Septembar 25, 2015, 12:57:45 am »

*

NADEŽDA PETROVIĆ — SLIKE
Srbijanski period (1903—1910)






Pejzaž sa crvenim nebom, 1904.
Zbirka Galerije Matice srpske


"Kao da se Srbija otvorila pred njom, a Nadežda je prihvatila sa svim bogatstvom svoje kolorističke palete. Sa oduševljenjem fanatika zaljubljenog u predele i likove svoje rodne grude, prekrivala je platno snažnim i smelim potezima, jedrom pastom sa kod nas dotad još neviđenim bojenim sazvučjima. Iz njih je izbijao snažan autentičan temperament nadahnutog koloriste."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Septembar 25, 2015, 01:42:42 am »

*

NADEŽDA PETROVIĆ — SLIKE
Srbijanski period (1903—1910)






Pogreb u Sićevu, 1905.
Muzej savremene umetnosti u Beogradu
izvor: rtvslo.si


"... Važni događaji u stvaralaštvu Nadežde Petrović su Prva jugoslovenska umetnička izložba 1904. godine, na kojoj izlaže samo jednu sliku "Žetva", osnivanje Društva srpskih umetnika "Lada" i Prve jugoslovenske umetničke kolonije u selu Sićevu 1905. godine.
Odatle potiče njeno izuzetno delo "Pogreb u Sićevu", sada izloženo u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Septembar 25, 2015, 01:54:36 am »

*

NADEŽDA PETROVIĆ — SLIKE
Srbijanski period (1903—1910)






Dereglije na Savi, 1907.
ulje na patnu, 46 x 55 cm
Narodni muzej u Beogradu

"Slikom 'Dereglije na Savi' (1907) Nadežde Petrović počinje okasneli ali buran i svojevrstan revolucionaran impresionistički period u srpskoj umetnosti."  Laura Barna za Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Septembar 25, 2015, 02:41:17 am »

*

NADEŽDA PETROVIĆ — SLIKE
Srbijanski period (1903—1910)






Žena sa suncobranom, 1907.
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Novembar 10, 2015, 05:47:39 am »

*

NADEŽDA PETROVIĆ — SLIKE
Srbijanski period (1903—1910)





Ostrvo ljubavi, 1907/1908.
ulje na platnu, 106 x 131 cm
Народни музеј
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Novembar 10, 2015, 10:44:50 pm »

*

NADEŽDA PETROVIĆ — SLIKE
Pariski period (1910—1912)






More (Talas), 1910.
ulje na kartonu 33 x 41 cm






Most na Seni, 1910.
ulje na kartonu, 51 x 75,5 cm
Izvor: Katalog : NADEŽDA PETROVIĆ
Izbor slika iz Narodnog muzeja u Beogradu
Autor izložbe i kataloga Ljubica Miljković, Čačak, 2007.






Bulonjska šuma, 1910.
Izvor: Facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Novembar 10, 2015, 11:07:41 pm »

**

NADEŽDA PETROVIĆ — SLIKE
Ratni period (1912—1915)






Kosovski božuri — Gračanica, 1913.
ulje na kartonu, 36,2 x 46,5 cm


U svom jedinom pozorišnom komadu Nadežda Petrović je naglasila: Svi možemo izginuti ali naše spomenike moramo sačuvati. Šta su svetinje srpskog naroda za nju značile, objasnila je u prikazu Prve jugoslovenske umetničke izložbe (1904): (...) svi znamo pa i cela Evropa, da u toku 500 godina ropstva pod turcima, balkanski spomenici grčkog, rimskog i srpskog doba, nemogahu ostati nepošteđeni od vatre, rušenja i upropašćenja varvarskog. (...) Razvaline gradova Kraljevića Marka više Prilepa, na liticama planinskim, divni manastiri: Dečani, Studenica, Treskavac na Zlatnom vrhu, Sv. Bogorodice, Hilendar i ostali po celoj Makedoniji, priča o zlatnom gumnu i bakarnom itd. sve su to žive knjige, rečiti spomenici srpskog gospodstva. Ona je u svemu prepoznavala i osećala duh vekovnog trajanja Srba, za čija se prava borila, iskreno verujući da i za njih ima bolje budućnosti. [...]
Od Nadeždine četiri Gračanice, ističe se ova javnosti najdostupnija, jer je decenijama bila u stalnoj postavci Narodnog muzeja. ...

Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Novembar 10, 2015, 11:32:48 pm »

*

NADEŽDA PETROVIĆ — SLIKE
Ratni period (1912—1915)






Gračanica, 1913.
AFG banka Beograd
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #15 poslato: Novembar 11, 2015, 02:43:45 am »

*

NADEŽDA PETROVIĆ — SLIKE
Ratni period (1912—1915)






Prizren, grad muzej
iz njenog opusa Prizren, 1913.
Izvor: Politikin zabavnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #16 poslato: Novembar 11, 2015, 03:12:32 am »

*

NADEŽDA PETROVIĆ — SLIKE
Ratni period (1912—1915)






Fasada crkve svetog Marka u Veneciji, 1914.
Izvor: Facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #17 poslato: Novembar 11, 2015, 03:22:35 am »

*

NADEŽDA PETROVIĆ — SLIKE
Ratni period (1912—1915)






Valjevska bolnica, 1915.
poslednja slika,
Muzej savremene umetnosti (MSU), Beograd
Izvor: avant art magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #18 poslato: Novembar 15, 2015, 11:29:04 pm »

*

IZ ŽIVOTOPISA NADEŽDE PETROVIĆ


...Ma da je bila cijenjena i poštovana na ostalim područjima, za njenu umjetnost u domovini nije bilo razumijevanja. Njena prva izložba u Beogradu 1900. godine dočekana je sa podsmjehom i neshvaćanjem. Sa malim izuzetkom beogradska kritika izražavala se negativno o Nadeždinoj umjetnosti sve do njene smrti.
  
Međutim njena je umjetnička ličnost izrasla brzo i snažno. Za jedva petnaestak godina 1900—1915 obuhvatio je njen opus golem stilski raspon od plenerizma preko impresionizma do lične varijante fovizma. Time je Nadeždino slikarstvo ne samo vezalo noviju srpsku umjetnost za suvremene tokove likovnog stvaranja u svijetu, nego zacrtalo i osnovnu brazdu razvojnog puta kojim će se kretati glavno strujanje srpske umjetnosti u prvoj polovini XX stoljeća.
  
Nadeždino slikarstvo po svojoj umjetničkoj vrijednosti kao i po svom značaju za razvoj srpskog slikarstva dragocjen je doprinos revolucionarnog i avangardnog karaktera.

Znatno prije nego što je upoznala Pariz i oduševila se H. Matisseom vođena naklonošću i karakterom svog slikarskog temperamenta ona je intuitivno osjetila klimu svog vremena. Na njenom su štafelaju nicala dijela u smjelim i snažnim orkestracijama čistih i sočnih boja, realizirana načinom bliskim onome kakvim su se izražavali za to vrijeme najnapredniji francuski slikari, fovisti.
  
Bile su to najčešće  bojom bogate srpske pokrajine i seoski voćnjaci, stara groblja po proplancima, modri šljivici i zlatna polja u vrijeme žetve, šumska stabla i potoci, likovi seljaka u polju, pred kućom ili u kolu portreti oca, majke i sestara.
  
Punu umjetničku zrelost Nadežda postiže u Parizu plavo-zelenom kompozicijom Notre Dame, Bolonjska šuma.

Na svojim najboljim slikama Nadežda Petrovoć pokazuje i specifični tehnički postupak, pigment stavlja u debelom nanosu, osigurava boji snagu ekspanzije.
  
Vrlo brojni opus Nadežde Petrović jeko je oštećen za vrijeme ratova. Sačuvano je preko 200 dijela među kojima ima i takvih čija umjetnička vrijednost znači vrhunska dostignuća srpske i jugoslavenske umjetnosti.
  
Djela se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu, Moderna galerija Beograd i u privatnim zbirkama. Postoji i memorijalni muzej Nadežde Petrović u Čačku.

Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #19 poslato: Decembar 04, 2015, 01:38:58 am »

*
NADEŽDA PETROVIĆ


OSPORAVANA HEROINA

Srpsku slikarku Nadeždu Petrović oštro su osporavali mnogi njeni savremenici. Istorija ju je upamtila kao posvećenog patriotu iz balkanskih i Prvog svetskog rata, dok je potvrdu za umetnički rad dobila tek u novije vreme

Nadežda Petrović potiče iz srpske građanske porodice u kojoj je postojalo veliko razumevanja za kulturu, mnogo veće nego što je to bio slučaj u Srbiji tog vremena. Rodila se u Čačku, 29. septembra 1873. godine, kao drugo dete Dimitrija Petrovića, tada nastavnika crtanja čačanske realke i učiteljice Mileve, rođene Zorić, sestričine Svetozara Miletića. Porodica se kasnije preselila u Beograd, u kuću Nadeždinog dede, poznatog trgovca Maksima Petrovića. Od trinaestoro dece koliko se rodilo ostalo je sedam devojčica i dva dečaka, a jedan od njih bio je Rastko Petrović. Ovaj slikarkin brat bio je jedan od prevodnika avangardne srpske književnosti, preživeo je albansku golgotu, stigao do Krfa, živeo u Francuskoj i bio srpski diplomatski službenik u Vašingtonu. Kao emigrant, Rastko je umro u Americi.
 
U ATELJEU ĐORĐA KRSTIĆA Kad se kod mlade učenice beogradske Više ženske škole videlo da ima želju i smisao za slikanje, njen otac jedva je dočekao da je da na školovanje kod svog prijatelja, slikara Đorđa Krstića. U njegovom ateljeu mlada učenica provela je nekoliko godina, ali na radovima sačuvanim iz tog perioda, na učitelja ukazuje jedino tamni kolorit. Po svemu ostalom, Nadežda se sasvim razlikovala od svog učitelja. Slikarka koja je strasno prikazivala srpske predele, seljake i seljanke, sa svojim učiteljem jedino je imala duhovni kontinuitet pa je tako za svoje dalje četvorogodišnje studije izabrala Minhen. Tamo je 1891. godine Slovenac Ažbe, po nagovoru nekolicine mlađih slikara nezadovoljnih poukama na akademiji, otvorio svoju školu koja se pročula po liberalizmu nastave. Nadežda Petrović se sprijateljila sa tim slovenačkim slikarima, sa kojima je još više delila slobodu slikarskog izraza.

PRED SRPSKOM PUBLIKOM Svojom prvom izložbom u Beogradu, Nadežda je uz "galamu" otpočela slikarsku karijeru u Srbiji. Kritičari su je oštro dočekali, komentarišući njene radove inspirisane impresionizmom kao "bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova". Njeni kritičari nisu ni slutili da je srpska umetnica u Nemačkoj veoma dugo i pažljivo kopirala stare majstore, a ti radovi svedoče s kakvom je lakoćom i disciplinovanošću postizala njihovu tehniku. Dokazala je da može da savlada svoju nesputanu, strastvenu prirodu i potčini se uzoru. Ali, samo na kratko, jer Nadežda nije želela da bude na putu klasičnog slikarstva.

PARISKA SLOBODA
  
Puno puta pre nego što će se u njemu nastaniti, Nadežda je boravila u Parizu. Godine 1910. i 1911. svoj atelje joj ustupa Ivan Meštrović gde srpska umetnica nesmetano stvara. Pariz je bio mesto u kome su se stvaraoci malo osvrtali na publiku koja nije razumela njihova nova umetnička kretanja, ali od koje su oni ipak očekivali da ih shvati i zavoli. Nadežda, koja je bila smela, nije ostala ravnodušna na takve prilike. Hrabro pokušavajući da srpskoj javnosti predstavi primitiviste, kubiste, foviste, futuriste, ona je ushićeno napisala da svi ti pravci "u sebi nose mladost i zdravlje." U njenoj domovini, akademska javnost je bila zgrožena ovim idejama.

RATNI PERIOD Kad su 1912. otpočeli ratovi, mnoge žene iz Srbije su negovale ranjenike po bolnicama, ali je samo dve Sanitet za ratnu zonu pri Vrhovnoj komandi odredio za vojnu službu. Jedna od njih bila je Nadežda Petrović. Za vreme balkanskih ratova slikarkini motivi su Prizren, Vezirov most, Skoplje, Kosovo Polje. Najveći deo skica koje je ostavila u Čačku i Kraljevu nisu sačuvani. Dok se 1914. godine u Italiji oporavljala od tifusa koji je preležala u Skoplju, otpočeo je Prvi svetski rat. Odmah se vratila u zemlju, ponovo na dužnost vojne bolničarke gde je ostala do poslednjeg dana. Umrla je u valjevskoj bolnici u svojoj 42. godini.
 
NEOBJAVLJENA DRAMA Tek pre dve godine javnosti je otkriven do sada nepoznat slikarkin rukopis, drama "Vojvoda Micko Porečanin". To je jedna od velikih tema srpske, makedonske, bugarske, pa i albanske literature jer opisuje vreme komitskih borbi u predvečerje Turske carevine na Balkanskom poluostrvu. Nadežda Petrović ju je napisala 1903. dok je sa Kolom srpskih sestara raznosila pomoć srpskim vojnicima u Makedoniji. Drama je, s jedne strane, napisana kao priča o otporu Turskoj carevini, a s druge, kao vizija srpskoga ujedinjenja pod krunom Karađorđevića. Napisala je dramu dirljive naivnosti i starinskog stila, ali sa romantičarskim obrtima. Deo rukopisa ispisala je slikarka dok je drugi deo nastao prepisivanjem njenog originalnog teksta. Ova drama nije objavljen tokom Nadeždinog života, a ni naslednici njene zaostavštine ga nisu smatrali posebno vrednim. Delo je ipak publikovano u novije vreme.
 
ISPRED SVOG VREMENA Iako je njeno slikarsko delo zaista veliko, Nadeždu Petrović istorija je upamtila kao devojku koja je u oba balkanska i Prvom svetskom ratu u džakovima žita prenosila municiju i vidala rane srpskim vojnicima. Upamćena je i po svom Autoportretu iz 1903. godine, koji, inače, lično nije volela. Uprkos svim osporavanjima, Nadežda Petrović je postala heroina jer je bila prva učenica otvorene slikarske škole Kirila Kutlika, prva devojka iz Srbije koja je studirala u Minhenu, prva umetnica koja je imala samostalnu izložbu u Beogradu i prva žena čiji se lik našao na novčanici.

 
Autor: Zorica Marković | Stil magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #20 poslato: Decembar 13, 2015, 04:43:26 pm »

*

NADEŽDA PETROVIĆ Ratnica i ljubavnica

Niko tako snažno, i telesno i duhom, osim Njegoša, nije ušao u samu suštinu svetlosti, urinuo u njeno stvarno osetilno biće, omirisao ojalovljelo balkansko tlo minhenskim i pariskim profumom — kao što je to s početka 20. veka učinila Nadežda Petrović

Prvi smeli impresionistički koraci i opredmećivanje svetlosti kao samostalne realije začinju se u Srbiji istraživačkim, pa i eksperimentalnim postupcima, a i novim temama, kroz niz umetničkih akcija i inicijativa — osnivanja slikarskih škola i ateljea po ugledu na zapadnjačke, angažmana oko umetničkih grupa i udruženja (Jugoslovenska umetnička kolonija, Srpsko umetničko udruženje, Medulić, Lada), ali pre svega zalaganjem na otvaranju kolektivnih izložbi: od Prve (1904) do Četvrte jugoslovenske izložbe 1912. godine, na kojima će svoje slike izlagati mladi umetnici školovani na Zapadu (Mališa Glišić, Nadežda Petrović, Kosta Miličević, Milan Milovanović). Impresionizam je poslužio kao konačno oslobođenje, možda čak i kao brutalan obračun sa akademskim slikarskim tradicijama u kojima su figurirale istorijske teme, i upravo je sa njima Srbija kaskala na Pariskoj izložbi 1904. godine.

IMPRESIONIZAM SA NIJANSOM RATA

Možda bi i srpski impresionizam dosegao onu prevratničku smelost potpunog razmrvljavanja i raščlanjivanja sveg postojećeg — u svetlost, odnosno na suštinske sastavke putem sirovih kolora: bojenih tačaka, crtica i mrlja — u otpor — da nije zatečen u zamku lične drame, da ga u pretpubertetu nisu presekli Balkanski ratovi, odmah potom i Prvi svetski rat. Zrnca peščanika zaglavljuju se u usko grlo suštinske egzistencije. Srpski impresionisti zaokupljeni su održivošću, opstankom jednog naroda, a postupak francuskih impresionista za njih, nažalost, biva luksuz, nikako otpor jer nije isti materijal ljudstva jednog Zapadnjaka i jednog Balkanca — drugačije primaju, očekuju, ali i daju.

Srpski slikari vođeni su minhenskim akademizmom i naturalizmom po bestragiji izranjavljenih a uporno forsiranih pejzaža Srbije, u kojima su težili po patriotskom porivu da uspostave realnost mesta, zaogrnutu islikavanom atmosferom i nekim stidljivim lirizmom zadržavanog sramom, doduše, donekle i manirima Monea, Manea, Renoara, Pisaroa, Van Goga, ali i dalje otvrdnutu racionalnom disciplinom naučenom kod Ažbea u Minhenu kroz nametnute teme. Ali od viška zadatosti i nametnutoga eksperiment često izmiče, čak i zataji. Biće ga, ipak, naročito u Miličevićevim i Milovanovićevim pejzažima, prepunim osunčanog vazduha, prenetog s Krfa, Italije i juga Francuske. I moglo bi se reći, Milovanovićevim platnom "Most cara Dušana u Skoplju", kao i slikom "Dereglije na Savi" (1907) Nadežde Petrović, počinje okasneli ali buran i svojevrstan revolucionaran impresionistički period u srpskoj umetnosti, oslonjen na uticaje francuskih i italijanskih impresionista, ali snažno podstican i oblikovan elementima secesije koja je odgovarala umetničkim izražajima, okolnostima mesta i vremena, temperamentu ali i ambicijama naših slikara.

PATRIOTA I KOSMOPOLITA

Ipak, niko tako snažno, i telesno i duhom, osim Njegoša, nije ušao u samu suštinu svetlosti, urinuo u njeno stvarno osetilno biće, omirisao ojalovljelo balkansko tlo minhenskim i pariskim profumom kao što je to s početka 20. veka učinila Nadežda Petrović (1873—1915). Radoholična, kakva je bila, po povratku iz Minhena, gde je studirala u ateljeima čuvenog Antona Ažbea i jednog od osnivača minhenske secesije Julijusa Ekstera (1903), naročito iz Pariza (1912), grozomornom brzinom islikavala je platno za platnom, kao da je naslućivala prerani odlazak. I njeno sunce je izgaralo u trenu, plamenom buktinje zaslepljivalo i nutkalo se, drveće saučesnički krvarilo naočigled konvencionalnih i strogih srpskih kritičara opterećenih tradicionalizmom i akademističkim utegom, putevi se sužavali u šumske bogaze koje nikuda nisu vodile, osim u bleštave snove neke nove budućnosti, za kojom su žudeli i čeznuli zamoreni od ratovanja i umiranja, a nebo otvaralo u transcendentnost vizantijskoplavog, s premnogo simbolike. Moglo bi se reći da je to ta istočnjačka eklektička srčanost, demistifikacija dekorativne hromosomske šare mesta s dugim pamćenjem, drugačija od precizne hromosomske cikcak dorečenosti zapadnjačkog impresionističkog sunca sabijenog u krvav kotur Kloda Monea. I to sunce smo u neznanju prihvatali kao pretnju, uneli ga u krvnu grupu kao opominjuću konstantu do danas. Zapad nije naša pretnja! On je različitost, drugost, suprotnost, leukocit, i večito se privlačimo a da se ne mirišemo, ostajemo nedorečeni u izvrnutoj simetriji, ali harmoniji.

Žena za sve i svja, kako su je još ocenjivali, stroga i stamena, svom težinom stala na zemlju, žena koja se davala odmereno, ali nesebično i nepredumišljajno. Ratnica, ljubavnica, patriota, nacionalista, poetesa, pitoresa, neobuzdani romantičar, modernista po svemu, retoričar, kritičar, ne baš perfekcionista ali ipak nadasve vrstan organizator, izgarala bi za svaku, pa i najprostiju stvar, ogoljena do srži, preko noći se obnavljala kao feniks. I svi su je imali, i niko je imao nije. To je zapravo ona krvna receptura, kolajuća alhemija velikih a malih žena, koje svojom neiscrpnom tvoračkom snagom zadivljuju, pa i najveće zavidljivce a kojih je ovo podneblje izrađalo, a izrađa i danas kao kukolj.

Heroina mesta i vremena, Nadežda Petrović je energično i drsko nadrastala svoju sredinu, kao po Božjoj zapovesti migoljila iz mentaliteta palanke u prvu poslekišnu dugu i odonamo crpila svetlost preobražavajući je u boju, stavljajući je pred Srpstvo kao što će je i Njegoš iz kamena premetati u luču. Fanatično oduševljenje prirodom, izazovno podstaknuto grubim i nefingiranim srbijanskim predelima, umnogome su pomogli slikarki da oformi individualan, jedinstven stil i da sve naučeno školovanjem u drugim sredinama, mnoštvene uticaje i akademsko obrazovanje kanališe i odmeni slobodnim stilom i pronađe sebe u sebi, prevaziđe čak i nadmaši srpski plenerizam koji je svetlost doživljavao i predstavljao na arhaičan i pomalo monoton i staromodan način, i obogati ga eksplozijom svetlosnih boja zrelog impresionizma i ekspresionizma, uvodeći instinktom korifeja srpsku umetnost na velika vrata u savremene evropske tokove. Otuda i studiozan i dalekosežan njen slikarski uticaj na savremenike (Branko Radulović, Natalija Cvetković, Danica Jovanović, Ana Marinković, Vidosava Kovačević).

Nadežda Petrović je još od Prvog balkanskog rata bila bolničarka. Okružena umiranjima i nadanjima, pratila je srpsku vojsku na svim frontovima, isto kao i 1913. i 1914. u Prvom svetskom ratu, kada je na dužnosti dobrovoljne bolničarke obolela od tifusa. Smrt je zatiče u Valjevu 3. aprila 1915. godine. Zagazila je bosonoga s pariskih pločnika — pravac u srpski kalež i okusni čemer. I oko nje nikada nije bilo nedoumica. Nacionalista u svakom pogledu. Patriota — odličje koje je tako prirodno i ponosno nosila, zajedno sa kosmopolitizmom, na levoj strani — uz srce!

Piše Laura Barna | 20.06.2010. | Pečat
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: