Ljubomir Ljuba Popović (1934—2016)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Ljubomir Ljuba Popović (1934—2016)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubomir Ljuba Popović (1934—2016)  (Pročitano 22511 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« poslato: Maj 17, 2012, 01:55:05 am »

*




LJUBOMIR LJUBA POPOVIĆ
(Tuzla, 14.10.1934 — Beograd, 12.08.2016)

Popović Alekse Ljubomir, zvani Ljuba, rođen je 14. oktobra 1934. u Tuzli, u Jugoslaviji, od roditelja Srba. Njegov deda, sa nadimkom Đavo, bio je sveštenik u jednom zabačenom bosanskom selu. Govore da je isterivao demone iz seljana i da je imao neobičnu naviku da sam šeta po dubokim šumama koje su okruživale selo. Učestvovao je u sarajevskom atentatu...

1945/1952. pohađa valjevsku gimnaziju. To su godine kad boluje od čmičaka, kapci su mu natečeni; to je i doba protivljenja političkim angažmanima, prezira prema delovanju Omladinskog komiteta. Rešava da promeni izgled svoga tela radeći fizičke vežbe. Ovladavajući svojom fizičkom snagom, stiče smisao za akciju i disciplinu. Fizičke vežbe zamenjuje druga aktivnost: rad na stripu. Crta filmske plakate kako bi mogao besplatno da prisustvuje projekcijama...

Stigavši (1953) u Beograd, saznaje da su prijemni ispiti već završeni i da mu valja sačekati sledeću godinu. Da ne bi gubio vreme, upisuje istoriju umetnosti i pohađa časove crtanja u Šumatovačkoj ulici. Modeli su mršave starice: njihova anatomija vređa mladićevu osetljivost. Odnos prema modelima ga nagoni da razmišlja o tome šta bi mogao biti svet pojavnosti. U njemu već postoji želja da živi i negde drugde osim na površini stvari. To je i doba kad kuje svoju volju i preispituje sebe sama. Pošto je protekla godina čekanja, koleba se između Likovne akademije i Akademije za primenjene umetnosti. Izlazi i prolazi na oba ispita.

Godine 1959. prvi put putuje u Pariz na petnaest dana, ide u Luvr, sreće Dadu Đurića.

Oktobra 1960. učestvuje na izložbi grupe "Medijala" u beogradskoj galeriji Grafičkog kolektiva, sa Leonidom Šejkom, Oljom Ivanjicki, Mirom Glavurtićem, Sinišom Vukovićem, Svetozarom Samurovićem, Urošem Toškovićem, Milovanom Vidakom i Milićem Stankovićem. Učestvuje na Prvom oktobarskom salonu u Beogradu. Izvodi sliku "Izlazak učaurenih", koja predstavlja deo budućeg programa, nesvesnu liniju ka tajni tame.

Tokom 1963. godine Ljuba prolazi kroz ozbiljne psihičke krize; ulaže napore da ponovo uspostavi ravnotežu. To je i godina kad napušta "Kupolu", Beograd, Jugoslaviju. S jeseni stiže u Pariz. Sa sobom nosi pet urolanih slika i smešta se u hotelsku sobu koju mu je dao Berić, u pasažu Abes. Marko Čelebonović ga upoznaje sa Žinet Sinjak. Žinet Sinjak i gospođa Čelebonović ga predstavljaju Reneu de Solijeu u galeriji "Krezvo"; uz pomoć tumača vode razgovor. Galerija "Diro" je jedna od pet koje je predložio Rene de Solije. Marsel Terbib zadržava donete slike. Ljuba tako dobija prvi novac neophodan da opstane u Parizu...


Dragan Gajer
Iz malog zavirivanja u "Odlomke iz slikarevog dnevnika" | Ilustrovana politika
Fotografija: Fonet
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 17, 2012, 02:15:35 am »

*

LJUBOMIR LJUBA POPOVIĆ


Počeo je kao student istorije umetnosti, a tek potom slikarstva, prvo na ALU u Beogradu, gde je diplomirao već 1959. godine. Već naredne godine učestvovao je na izložbi grupe Mediala, u galeriji Grafičkog kolektiva. U Pariz je otišao 1963. godine. Tamo živi i stvara. Izlaže uglavnom samostalno, redovno u Parizu, ali i širom sveta. U Valjevu, gde je stekao osnovno i srednje obrazovanje, od 1985. u okviru Moderne galerije je otvorena stalna postavka njegovih radova. Inače, njegove slike se izlažu u svim prestižnim muzejima i galerijama bivše Jugoslavije, kao i u mnogim srodnim ustanovama u svetu.

Pošto je prošao kroz više razvojnih stvaralačkih faza čiji su suštinu dobri poznavaoci njegovog obimnog opusa odredili kao raspadanje u smrti ili erosu, Ljubomir POPOVIĆ LJUBA je tokom dve-tri minule decenije izgradio jednu posve osobenu slikarsku poetiku čiju estetsku bit, doista, nije lako definisati. Zato je neosporno u pravu Milenko Radović autor monografske studije "Ljuba Popović ili Prizivanje svetlosti", kada zapaža da je on "...pominjan kao pripadnik Mediale, zatim nadrealističkog, fantastičnog ili metafizičkog slikarstva...", odnosno da je u nekim ekstremnim slučajevima dovođen u vezu sa izvesnim paranaučnim ili kvazi mističnim sistemima ili da su ga proglašavali za uspešnog tumača egzistencijalnih ljudskih teskoba itd. U pravu je još, i kada zaključuje da su svi "čestiti" biografi Ljubinog života i tumači njegovog dela ostajali praznih ruku, navodno stoga što "...ih je visoko nadmašio i lucidnošću i neuporedivim stvaralaškim entuzijazmom".
 
Međutim, činjenicu da je Ljubino delo dosta teško podvesti pod neku od postojećih stilskih odrednica, ne bi nipošto trebalo objašnjavati uopštenim sporenjima lucidnosti i entuzijazma likovnih kritičara, istoričara i teoretičara umetnosti. Trebalo bi samo pažljivo analizirati osobenosti njegovog stvralačkog postupka i znati da on delu, crtežu ili slici, nikada ne pristupa sa unapred određenim ciljem, ne radi na zadatu temu ili prema prethodnim skicama i studijama. Stoga svaki njegov rad predstavlja više ili manje uzbudljivu avanturu sa krajnje neizvesnim ishodištem. U borbi sa slikarskom materijom, koja često poprima oblike stvaralačke drame sa obostranim žrtvama, stanje se neprestano, a katkad i korenito menja. Upravo u neizvesnosti koja pri tome traje do poslednjeg trenutka, do časa kada umetnik objavi pobedu stvaljanjem svoga potpisa i znaka, naziva dela, godine i mesta nastanka na poleđini rada, valja tražiti razloge koji objašnjavaju zbog čega "čestiti" tumači njegovog dela doista ostaju praznih ruku. Ipak, ne može se oteti utisku da su vedrina i radost stvaranja u delu Ljube Popovića tokom nekoliko netom minulih decenija rada, od vremena kada se Smrt Sunca povukla pred žutim akordima raja, kada je Nevinost prognala Blud, a Poljubac smrti ostao duboko pokopan na mestu sahrane, razagnali tamu egzistencijalne upitanosti i značajem potisnuli na margine beznađa kraja života. Ukratko, postaje jasno da se zreli Ljuba opredelio za jedan vid novog simbolizma, da se otisnuo na put koji vodi ka totalnom slikarstvu, ka slici u kojoj je svaki detalj ravan celini ili je celina sama po sebi.(navedeno prema: Antologiji srpskog slikarstva druge polovine XX veka, Beograd, 2008, Nikola Kusovac o Ljubomiru Ljubi Popoviću, strana 136).
Galerija izlog
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Maj 17, 2012, 04:17:40 pm »

*

LJUBA POPOVIĆSLIKE





Hram mističnih






The Temptations, Afterwards, 1988—1989.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jul 29, 2012, 01:59:11 am »

*

LJUBA POPOVIĆSLIKE





Odisej i Kalipso
ulje na platnu 55 × 46 cm  
Opis: potpisano, naslovljeno, datirano "1992"






La jeunesse tourmentée de cavalier Georges, 1998.
ulje na platnu 55 cm × 46 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Mart 01, 2013, 10:43:09 pm »

*

LJUBA POPOVIĆSLIKE





" [...] Slike su ispunjene nestvarnim bićima, očima što posmatraju iz prikrajka, vampirušama i androidima koji borave u mnoštvu neobičnih predmeta, rastinja i arhitekture, zajedno — a jedni drugima nepoznati. Boje, složene sa smelošću i suptilnošću, ukazuju na vrhunsko poznavanje slikarskog umeća. Sve skupa otkriva čoveka široke kulture, istančanog poznavaoca kako istorije slikarstva tako i istorije civilizacije uopšte. Ljuba Popović, osim slikama, svoje savremenike pleni radoznalošću duha, retkim poznavanjem književnosti, filma, filozofije, stripa,erotizma, ezoterije i okultnih učenja... РТС

Fotografije: Večernje novosti, 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Mart 01, 2013, 10:45:32 pm »

*

LJUBA POPOVIĆSLIKE





Lepotica dana
Fotografija: Večernje novosti, 2015.


*  *  *

Ljuba Popović: "U ovom poslu koji nije bio lak vodila me je, kao i uvek, ljubav prema slikarstvu i otadžbini. Ako reč otadžbina još nekome nešto znači. Na tzv. đubrištu moderne umetnosti, koje danas vlada, u vreme previranja u Beogradu, pod parolom 'otvaramo se ka Evropi', ova izložba je protiv struje koja zaboravlja šta je autohtono na našem tlu, a što inače neguje Moderna galerija u Valjevu."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Mart 02, 2013, 12:05:41 am »

*

Slike i crteži Ljube Popovića u Modernoj galeriji "Valjevo" — LEDOLOMAC JEFTINIH ILUZIJA


"Slike imaju sopstvenu sudbinu, na koju se ne može uticati i o kojoj je čak iluzorno i razmišljati. Važna je jedino ta čudesna energija koja kroz njih struji i koja ostavlja tragove kako u životu slikara, tako i u životu kolekcionara"

Napisao je Ljuba Popović posebno
za katalog ove izložbe koja traje
do 15. januara 2013. godine



U Modernoj galeriji "Valjevo" se do 15. januara 2013. može videti izložba slika i crteža Ljube Popovića. Reč je o jednom od najvećih slikara u našoj istoriji umetnosti o koga se Beograd ogrešio ne priredivši mu nikada retrospektivnu izložbu, niti mu davši i jednu nagradu. Velika je sramota za SANU, Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti što su dozvolili da se jedina velika retrospektivna izložba slika ovog srpsko-francuskog umetnika održi u Subotici 2003. godine. Sličan je odnos direktora naših vodećih institucija i prema Dadu Đuriću i Urošu Toškoviću; dok su se najveći francuski umovi, akademici, filozofi, pesnici, kritičari i umetnici sa strašću njima posvećivali, otvarajući im vrata galerija, muzeja i izdavačkih kuća, ovdašnji moćnici su se ne samo ponašali kao da oni ne postoje već su u glavne izlagačke prostore unosili ono što bi se moglo okarakterisati kao antilikovno smeće. Sada tu veliku nepravdu delimično ispravlja Moderna galerija u Valjevu predstavljajući Ljubin opus od trideset šest dela samo iz jedne kolekcije, u vlasništvu fudbalskog asa Ivana Ćurkovića. Publikovan je i jedan od najobimnijih kataloga (na šezdeset pet strana) u dosadašnjoj izlagačkoj praksi ove Galerije, a objavljeno je i njegovo izdanje na francuskom, mada se urednik kataloga Milenko Radović pokazao kao nedorastao tom poslu — u francuskom izdanju ima grešaka.

NASLEDNIK VELIKANA Ljuba Popović je rođen 1934. godine u Tuzli. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Valjevu. Studirao je na Akademiji primenjenih umetnosti, a diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Posle prvog dvonedeljnog boravka u Parizu, posvećenog najvećim delom posetama Luvru, učestvovao je na nekoliko grupnih izložbi u Beogradu ("Novi oblici nadrealizma i relacionizam", "San i mašta"). Godine 1963. nastanjuje se u Parizu. Upoznaje istraživača fantastične umetnosti Renea de Solijea, koji je autor njegove prve monografije iz 1971. godine. Između njih se razvilo prijateljstvo zasnovano na uzajamnom poštovanju. Stigavši u Pariz previše kasno da bi upoznao papu nadrealizma Andre Bretona, a po prirodi nezavisnog duha, nikada nije pripadao grupi nadrealista. O njegovom delu su pisali Alen Boske i Alen Žufroa, značajni kritičari, veliki pesnik Andre Pjer de Mandijarg, proučavalac nadrealizma Patrik Valdberg, Etiambl, veliki sinolog i poznavalac Remboa, Žil Nere, autor knjiga za nemački Tašen, Gistav Rene Hoke, najveći nemački stručnjak za manirizam i slikarstvo neomanirizma, Saran Aleksandrijan, krajnje upućen u magiju i nadrealizam, autor Ljubine monografije sa verovatno najboljim tekstom ikada napisanim o takvoj vrsti umetnosti, kao i brojni drugi stručnjaci. O Ljubinom delu uprkos nesebičnom trudu vanrednih mislilaca i poznavalaca kruži fama da ga niko nikada nije valjano i do kraja rastumačio, niti bio na njegovoj stvaralačkoj visini, mada su o njemu Dragoš Kalajić i Dušan Makavejev napisali neke od svojih najboljih tekstova. Možde te glasine šire oni koji nisu sposobni da se nose sa tim opusom bremenitim značenjem. Najsažetije rečeno, Ljubino slikarstvo je blisko estetici grupe Mediala čiji je član, tačnije pripada polu "ale". Leonid Šejka, Dado Đurić i Dragoš Kalajić borili su se protiv nedotupavih kritičara i novinara koji su u Mediali videli samo nastavak nadrealizma; tradicionalizmom i elitnim neokonzervativizmom ona nikako nije mogla da pripada marksističko-frojdističkoj avangardi na tragu dadaizma. S druge strane, Ljuba se gnuša i brojnih savremenih iracionalnih slikara, fantasta koje smatra mitomanima, odbijajući olako i često svrstavanje svoje umetnosti u fantastičnu. Koliko naslednik velikih majstora likovnog oneobičenja, sledbenik je i prvih modernih slikara. U njegovom delu mogu se uočiti ideje koje su zanimale Hijeronimusa Boša, Monsu Deziderija, Žaka Kaloa i Piranezija, ali je blizak i romantičarima i simbolistima devetnaestog veka (postoje i oni potonji, u narednom stoleću). Kao naslednik velikih umetnika tim je složeniji jer pripada i porodici erotomana, proučavalaca književnih dela, filma, stripa i naučne fantastike. Slike i knjige značajnih, ali i zaboravljenih stvaralaca služe mu da sebi i drugima, bez bilo kakve iluzije o sopstvenoj veličini, postavlja ključna životna i umetnička pitanja, ne bi li došao do odgovora. [...]

Piše Dejan Đorić | 23.11.2012 | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Avgust 28, 2013, 09:07:55 pm »

*

"VELIKI FORMAT" LJUBE POPOVIĆA

Retka je prilika, kao što je poznato, da Ljuba Popović izlaže u Beogradu. Pre dve i po godine ljubitelji slikarstva Ljube Popovića imali su priliku da vide retrospektivu njegovih dela u Subotici, nakon neuspelih pokušaja da se takva izložba održi u galeriji SANU. Sada je u galeriji "Pariski krug", prema zamisli galeriste Živojina Ivaniševića, izloženo šest slika velikog formata.

S Ljubom Popovićem razgovarali smo u njegovom ateljeu. Prostor svetao i uredan, mnogo knjiga i — naravno — slike, uredno složene uza zid. Neke završene, neke "u procesu". Kao, na primer, slika koja će se pojaviti na izložbi grupe umetnika, a koja je posvećena erotici u srpskom slikarstvu. Ova izložba planirana je za proleće takođe u galeriji "Pariski krug" u Eurocentru.
 
Šest slika koje su od prvog marta izložene u ovoj galeriji objedinjene su pod nazivom "Veliki format". Tim nazivom Ljuba Popović zapravo objašnjava šta za njega znači veliki format u slikarstvu i kako je on povezan s načinom umetnikovog rada. Sve su u raznim privatnim kolekcijama.

— Format nije samo pitanje dimenzije, premda se i to naravno podrazumeva. Pod velikim formatom podrazumevam slike koje su nastajale u mom ateljeu tokom godine ili godine i po dana. Na primer, ako ste pisac, pišete kratke priče, ili novinske članke, na kraju godine ili nekog perioda napravićete možda zbirku ili roman. Tako su i moje velike slike nastajale tokom cele godine. Da ne budemo doslovni, nisam to radio svaki dan, nego kada sam imao puno energije. Ali, na njima sam akumulirao sve što sam radio tokom te godine. Neke male komade ili skice. Kada bih sabrao utrošene godine, bukvalno bi u tih šest slika stalo oko deset godina rada. Tokom pedeset godina, koliko se bavim slikarstvom, naslikao sam oko 60-70 tih velikih formata. To bi značilo godišnje jedna, jedna i po slika — kaže umetnik.




Milan Komnenić, Živojin Ivanišević i Ljuba Popović
 

Za ovu priliku izabrane su slike koje predstavljaju presek nekih najvažnijih dela ovog umetnika. To su, najpre, "Đavolje pećine" — slika za koju Milan Komnenić u katalogu-monografiji piše: "Koliko ima raskoši u aluzijama i dvosmislenosti u metaforama toliko je preciznosti u potezu i suptilnosti u koloritu...". "Mesto sahrane" je horizontalna slika urađena još sredinom osamdesetih godina, a delo "Misterija u punoj svetlosti", objavljivano je više puta u raznim časopisima. Jedna studentkinja pisala je i disertaciju o toj slici! Na izložbi je i slika "Žena tame", koja stiže iz Subotice.

— To je ona žena koja dolazi iz mraka ali vas uzbuđuje — kaže Ljuba Popović, a Milan Komnenić piše da je na toj slici umetnik izveo hirovitu igru skrivanja i prerušavanja.
 
Posetioci imaju priliku da vide i najnovija dela "Ponor za jednog anđela" (2001–2002) i "Čudesnu seansu" iz 2004—2005. godine.
 
— To je delo inspirisano magijskim seansama. Znate onim — kad se ljudi skupe oko stola, a on se malo trese — veli umetnik. Ljuba Popović kaže da je slikanje uvek shvatao kao penušanje podzemnih osećanja i treptaja, bez unapred određenih scenarija.
 
— Po načinu razmišljanja bliži sam apstraktnim slikama, jer za mene je slika igra koja traje, što znači da slikam dok nešto "curi" iz mene. Dva su koloseka između kojih sam rascepljen u svom slikarskom životu. Jedan se odnosi na prostor i mističan pejzaž fantastike, što me je uvek intrigiralo, a drugi je onaj mračni erotski deo, od kojeg nisam mogao da pobegnem.
 
Na ovoj izložbi su četiri erotske slike i dva pejzaža — oni smiruju priču, jer pripadaju nekom renesansnom prostoru, a ove erotične slike nose neku tenziju koja je inače meni svojstvena — objašnjava Ljuba Popović.
 
Na pitanje koliko je erotika prisutna kroz istoriju u srpskom slikarstvu, Ljuba Popović kaže:

— U srpskom slikarstvu erotika je dosta potisnuta. Majstori između dva rata bili su suzdržani. Čak i kad su slikali ženski akt, to je bilo stidljivo. Kad su stvari otišle malo dalje, trebalo je praviti razliku između erotizma i pornografije. Mislim da je vrhunac erotizma postignut u filmu "Carstvo čula". Imamo i drastične primere — takav je Hans Belner koji je od crteža ženskih organa pravio raznorazne kombinacije, ili Klosovski koji je bio opsednut time da u poznim godinama vodi ljubav. Ili primer Rustina koji je vrlo slikarski darovit, senzibilan, ali je, vulgarno rečeno, slikao tako da se vide "i krajnici". I obično je slikao neke male monstrumčiće, a paradoks je što je po tehnici to bilo čisto slikarstvo, a katastrofa od sižea. Meni se tada to dopadalo, ali mnogima nije. Mislim da će ta izložba u Beogradu biti dragoceni podstrek za erotiku u našoj umetnosti — kaže Ljuba Popović.
 
Za ovu izložbu Ljuba dovršava sliku na kojoj je naslikana naga žena bez lica. Tajanstvena žena s maskom. Ona još traži doradu i "čišćenje". Ljuba kaže da do izložbe njene noge moraju postati ženstvenije!
 
Izložbu "Veliki format" prati katalog, bogato opremljen i ilustrovan mnogobrojnim reprodukcijama. Iz najranijeg stvaralaštva Ljube Popovića pa do poslednjih slika. Reprodukovano je čak 87 slika, uključujući jednu od najstarijih, "Suđenje hermafroditu" iz 1959. godine, kao i "San otrovnog cveća" predstavljenu prošle godine u pariskoj galeriji Ramber, kad je Ljuba Popović priredio izložbu jedne jedine slike!


Tekst: Marija Đorđević, Fotografija: Dušan I. Dimitrijević | JAT
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Novembar 28, 2015, 05:21:48 am »

*
LJUBA POPOVIĆ:


VREME VELIKIH LAŽI I OBMANA

Slikar Ljuba Popović: U stalnoj smo stisci kom carstvu se privoleti: biramo najbolje od najgoreg

Sunce nas ne pita koliko će da nas greje. Kroz staklenik svoda pariskog ateljea Ljube Popovića pada pravo na njegovu novu sliku "Ima li života posle smrti", s koje energiju širi dalje. Na nama je da ovu svetlost upijemo ili ne.

Moj kolekcionar iz Normandije Mišel Puks mi je pre tri godine naručio najveći format do sada, neku vrstu testamenta — kaže Ljuba u ekskluzivnom intervjuu za "Novosti". — Radim je od tada, praktično je završena, ostalo je da doradim još neke detalje. Tema slike je u početku bila apokaliptična, o planetarnoj nesreći. Tokom rada menjala je pravac i ideju. Došao sam do noćne slike, sa somnabulnom situacijom: ima krvavi mesec i figure koje pomalo asociraju na tri gracije. Širi svetlost koja počinje od velike bele figure. Dok sam slikao, da bih povratio ravnotežu, podmetnuo sam pod platno knjigu koju sam slučajno odabrao i čiji joj je naslov odredio ime. Dopala mi se ta igra slučaja.

Malo toga se, ipak, događa slučajno. Da li nas, zaista, obasjava crveni mesec?

Apokalipsa i dolazak katastrofa na zemlji prisutni su u svim biblijskim pričama i među prorocima. Ko zna o čemu sve ljudi ne maštaju. Mene više zanima lična apokalipsa. U sve ulažem veliku energiju i pokušavam da sagledam kakav je moj odnos prema sopstvenom kraju, a ne prema kraju sveta. Egoistički, čovek, na kraju, sam sa sobom vodi polemiku, a ono što se dešava spolja, na političkom i kulturnom planu, samo su događaji koji ga prate i na određeni način filtriraju njegovu ličnost.

Ali značajno utiču na njega.

Zavisi od čoveka. Na mene to slabo utiče. Posle toliko godina postao sam veoma oprezan. Više ne verujem ni u šta. Živimo u vremenu velikih laži, obmana, nečega što je prevazišlo sve okvire ljudskih normi. Čovek je krvoločan, ratuje, planeta se razara.

Kojim idealima današnji čovek, u ovom i ovakvom svetu velikih kriza, može da teži?

Ogromna većina ljudi na planeti nije svesna svog postojanja. Nisu svesni da imaju samo jedan život. Dogodi mi se da subotom dođem na Monparnas i nađem se u gomili naroda. Gledam onaj svet oko mene i pitam se da li su svesni sebe, života i svega što ih okružuje? Čovek je dezorijentisan. Gogen je jednu svoju kapitalnu sliku nazvao "Ko smo, šta smo i kuda idemo". To sve govori.

I, kuda to idemo?

Svet je napravljen između dobra i zla, između raja i pakla. Nesreća je u tome što su zlo, koje je u čoveku, i želja za srećom u stalnom paradoksu. Nije samo čovek zločinac, zločin postoji u vazduhu, u planetarnom smislu, i ta ravnoteža između dobra i zla je vrlo kompleksna. Mnogi umetnici su pokušali da tu nađu rešenje.

Koliko je ta ravnoteža danas poremećena, na strani zla?

Zavisi od perioda. Za vreme Drugog svetskog rata je otišla potpuno na stranu, onda je nastala određena ravnoteža, pa je sada ponovo poremećena. Ljudsku nesreću je vrlo teško zaustaviti. Surov je ovaj svet u kojem naša deca treba da žive. Ako hoćeš da ovladaš jednim narodom, osnovna stvar je da mu izbrišeš kulturu i nametneš svoju. Amerikanci ti nameću šta ćeš da jedeš, kako ćeš da se oblačiš, šta ćeš da slikaš. Ubili su Gadafija zato što su mu sa Zapada dugovali ogroman novac. Sad bi da raščerupaju Siriju. Njihov metod je da ljude posvađaju kao pse. Tako smo se i mi krvili na teritoriji bivše Jugoslavije. To je njihova težnja, tendencija da se ovlada svetom. Njihovi muzeji su "Mekdonaldsi". Američki pisci naučne fantastike pišu o tome da cela planeta govori engleski, što se umnogome uspelo. U moje vreme mnogo su se učili ruski i francuski. Na sreću, vratio se Putin. Ne govorim to zato što navijam za Ruse, nego zato što će se tako napraviti kakva-takva ravnoteža u sili.

Gde smo mi Srbi u svemu tome?

Srbija je zemlja u kojoj ima dosta stvaralaca i zemlja paradoksa. To je lepa, zdrava teritorija. Mislim na zemlju, na planine, doline, na plodnost. Praktično nismo svesni gde živimo.

A ljudi?

Ljudi su individualci. Kod nas svaki čovek ima neku svoju autonomiju i svoje mišljenje. Zbog toga na teritoriji Srbije ima dosta kreacije, i na sportskom, i na umetničkom planu.

Ali zato nas je teško i voditi?

Ne treba zaboraviti da je prostor na kojem žive Srbi, zbog položaja, stalno bio pod okupacijama i izložen napadima. Teško je to izdržati. U stalnoj smo stisci kom carstvu ćemo se privoleti. Ne možemo da nađemo rešenje. Biramo najbolje od najgoreg. Propaganda je moćna stvar. Ljudi uvek misle da je negde drugde bolje. Treba nam prosvećeni apsolutista. Imali smo Milovana Đilasa, koji je prošao sve, koji je na Zapadu bio poznata ličnost, pisac, intelektualac. Dostigao je možda najviši domen koji smo imali među političarima. Ali godinama pošto je izašao iz zatvora niko ga nije primećivao. I sad sigurno ima takvih ljudi kod nas, samo što nisu u stanju da dođu do vlasti. Tu je cela nesreća. Nas Srba na toj rasturenoj teritoriji bivše Jugoslavije ima najviše, imamo i najjaču kulturu, ali me brine što je ona danas ugrožena. Ako deset godina držiš zatvoren važan muzej, tu nešto nije normalno.

Šta treba da radimo?

Srbija je bogata pametnim ljudima, pa neka se izvlači. Nije moje da im solim pamet.

Kakav je današnji odnos države prema vama vrhunskim umetnicima?

Naša država po tom pitanju ništa ne radi. Nikad ništa nije učinila, niti su to učinili naši bogati ljudi, da nam omoguće višu kvotu. Nas nekoliko, Vlada Veličković, Dado Đurić i drugi, sami smo je izgradili. Grci imaju svog Fasijanosa, koji je bio četiri puta jeftiniji od mene, a sada je četiri puta skuplji. Jer su oni shvatili da Fasijanos predstavlja Grčku i počeli su da mu kupuju slike. Da ga dižu. Kolumbija, na primer, ima Botera, koji je jedan od najskupljih slikara naše generacije. Bio je jeftiniji od mene. Danas mu prodaju sliku za pola miliona. Argentina radi za Segija. Svog Alešinskog pomaže Belgija. Otišao je u nebo. Naša država nije bila u stanju nikad da uradi nešto tako. U Muzeju savremene umetnosti izbacili su sve slike napolje, počeli da imitiraju Zapad. Takvo je vreme.

Jeste li, posle svega, srpski ili francuski slikar?

Ne postoji srpsko i francusko slikarstvo. Postoji samo slikarstvo. Živim u Francuskoj 50 godina, a pripadam jednom od južnoslovenskih naroda koji se zove Srbi. Njih ne možete da iselite s Balkana. Država je druga priča. San o ujedinjenju južnoslovenskih plemena, koji je počeo početkom prošlog veka, bio je idila. Kralj Aleksandar je napravio veliku, vrlo moćnu državu. Razlika između Beograda i Zagreba je mnogo manja nego između Pariza i Marselja.



ATELJE KAO MANASTIR — Radim u ateljeu, kao u nekom manastiru, potpuno zatvoren. Pokušavam da vodim dijalog sam sa sobom. Moram da eliminišem sve spoljne elemente, da mi ne kvare unutrašnju vodilju.

MUZIKA ZA OKO — Slikarstvo se sastoji iz tonova i zvukova, kao i muzika. Muzička kompozicija je namenjena ušima. Slikarstvo je isto tako zvuk, samo ne za uši, nego za oči. Pikturalnost je bogatstvo slike u treptajima. Koliko slika treperi, toliko ima niskih i visokih tonova. Koliko puta su oni umnoženi, do te mere ide njen kvalitet. Zavisi od čoveka da li ume i kako će to da primi.

NOVA SLIKA — Putevi moje nove slike su autobiografski. Postoji tamo jedna mala spodoba koja nosi broj 77. Kad sam imao toliko godina stavio sam dve sedmice. Među Srbima postoji verovanje da kad imaš dve sedmice, imaš dve sekire. To je najopasniji trenutak u starosti. One su znak da svakog trenutka možeš da odeš. To sam pregurao, sad imam samo jednu sedmicu, pa sam, na određeni način, smanjio opasnost!

NEMAM NAMERU DA VIŠE IZLAŽEM * Hoćete li "oprostiti" galeriji SANU odlaganje vaše izložbe? — Pokušavam da im to sve zaboravim. Ali nisam planirao nikakve izložbe, niti imam nameru da više izlažem. Nemam više energije. Napraviću, možda, još jednu knjigu velikog formata. Reč je o monografiji o mojim velikim formatima, kojih je do sada bilo čak stotinu, u izdanju francuske kuće "Krug umetnosti". I, to je sve.

Goran Čvorović | 17.03.2012 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Januar 03, 2016, 09:16:59 pm »

*
AKADEMIK LJUBA POPOVIĆ:


ZAŠTO SAM NA SPISKU ZABRANJENIH LJUDI

Od demokratije mi uvek pozli

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji obeležio je mete: u svom izveštaju za 2007. godinu objavljenom u knjizi "Samoizolacija — realnost i cilj" registrovali su 57 srpskih "nacionalističkih" intelektualaca u zemlji i dijaspori, "koji su do sada uspešno izbegli bilo kakvu odgovornost za svoje delovanje". I dok se čekaju strelci, neki u Srbiji žale što nisu na crnoj listi predsednice Helsinškog odbora Sonje Biserko, poput vladike Artemija koji smatra "da je Srpska pravoslavna crkva unižena što se među časnih 57 imena ne nalazi nijedno ime nekog od veledostojnika SPC-a".

A evo šta je jedan sa spiska "nepodobnih", akademik i slikar Ljuba Popović iz Pariza, rekao za "Vesti".

Da je ta žena lepog imena (Sonja Biserko je, zaista, lepo ime), koju nikad u životu nisam upoznao, niti znam šta je uradila za našu državu, niti ko joj je dao pravo da određuje kriterijume, dakle, da je u pitanju neka lepa dama, plavokosa i plavooka — ja bih joj ovaj ispad, možda, i oprostio. Ali ako ne poseduje navedene atribute, onda bih joj posavetovao da porazgovara sa svojom savešću.

U ovim rečima, koje je izgovorio velikan slikarstva, srpski akademik, 45 godina žitelj Pariza, 74-godišnji Ljuba Popović, sadržana je sva ironija prema osobi koja sebi dozvoljava da pravi listu za odstrel, da kroji sudbinu ljudi koje ne poznaje i sebi dodeljuje funkciju vrhunskog arbitra. Tu nevericu i iznenađenje kojima je propratio zluradu informaciju "plaćene osobe", Ljuba nije uspeo da sakrije, zbog čega je ekskluzivno, mada nerado, pristao da "aferu" prosudi i u njenom političkom kontekstu.

Put u pakao

Akademik Ljuba primio je novinarku "Vesti" u svom pariskom ateljeu, nedaleko od Luksemburškog parka. Na petom spratu, krov je, takoreći, pretvoren u nebo koje je Ljubi saveznik u slikanju platna, ponajčešće, velikih dimenzija. Tog dana, atelje je, kao i uvek, blistao u lepoti. Naspram Ljube nalazio se diptih sa naslovom "Put u pakao", što se savršeno uklopilo u razradu situacije koja prati našu politiku, političare, Srbiju, Evropu, te i sve nas kao, valjda, razumna bića ove planete.

Razgovor smo započeli konstatacijom: "Da nije smešno, bilo bi tragično" jer godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava koji treba da rekonstruiše državu tako što će poslati intelektualce u progon ili ih staviti pred streljački vod, nezamisliv je u imalo civilizovanom svetu.
Dugo nisam ni znao da postoji pojam "nacionalista", iako sam živeo i u Kraljevini Jugoslaviji i u Jugoslaviji Josipa Broza. A poslednjih godina, ako sam postao nacionalista, onda je to zahvaljujući Zapadu koji mi se smučio nepravednim napadima na Srbe i Srbiju.

Na to akademik Ljuba kreće u analizu:

Na Srbiju su izvršeni razni udari. Prvo joj je uništena vojska, kako reče onaj u zatvoru, Legija: "Vojsku su sveli na lovačko udruženje." Posle vojske, izvršen je veliki udar na sport, pa smo u sportu ostali samo na individualnim varijantama, a onda je na red došla kultura i to tako što su se takozvane nevladine organizacije ubacile u vrhove državnog aparata i počele da uvoze iz inostranstva stvari koji ne odgovaraju našem mentalitetu. Tako smo dobili performanse, zapadni kič i zapadno đubrište, koje našu kulturu sistematski uništavaju.

Ničiji vazali ni robovi

Na tome se nije stalo, tek slikar Ljuba nastavlja:

Tu spada i aktuelni raskol u crkvi, koji je došao iz istih sumnjivih izvora. Oni koji hoće Srbiju da unište, shvatili su da moraju i crkvu da likvidiraju jer je crkva jedan od stubova srpskog jedinstva. I sad, kao šlag na torti, dolazi i varijanta sa "tom gospođom", neka vrsta "seče knezova" jer podrazumeva otkidanje glave onima koji vrede na kulturnom planu Srbije i koji joj daju sjaj. Bez ikakvog ličnog preterivanja, samo primećujem, da u svim umetničkim monografijama, knjigama, katalozima i sl, objavljenim o meni kod nas i u svetu, piše: "Ljuba Popović, Srbin." Znači, ja sam toj zemlji na neki način osvetlao obraz sa kulturne strane.

Na nezaustavljivu priču o ulasku u Evropu, Ljuba nadovezuje:

Pripadnost Evropi se ne može ostvariti na način koji sprovode sadašnji političari, već na širem, kulturnom planu. Znači treba da imaš fizionomiju, sređenu državu i autentičnu, sopstvenu kulturu. Samim tim će ulazak u Evropu biti logičan i moguć. Svaki drugi način od nas pravi vazale ili, još gore, robove.

Elita vrhunskih hohštaplera

A ta Evropa je ovakva:

Kod nas postoji ogromna težnja da se ide ka Evropi, a da se uopšte ne shvata šta je u stvari ta Evropa i kakvi mehanizmi su na snazi u savremenom svetu. Vrlo dobro znamo da su Evropu silom pokušavali da osvoje i Napoleon Bonaparta, i Hitler, i Staljin. Svi su oni imali pogrešne metode, fizičko osvajanje im nije uspelo. Nova imperijalna elita je generacija vrhunskih hohštaplera koja je shvatila da narode ne treba pokoravati fizičkom snagom, nego novcem. Ovaj metod se bazira na uceni kreditima i ekonomskim mahinacijama.

Takođe je pogrešno misliti da je Evropa za nas jedino rešenje i zaboraviti da postoje Rusija, Kina, Indija i druge velike zemlje sa kojima možemo da sarađujemo, a koje nas neće uvaljivati u zamke o hvatanju Karadžića, Mladića i slično, niti na nama primenjivati metod "štapa i šargarepe", ističe naš sagovornik i ponovo se vraća na "gospođu Biserko", koju, verovatno, iritira to što je on, u jednom trenutku, izjavio da je "na strani Karadžića i Mladića i onih koje juri policija". Zato mu se nametnula i jedna uspomena iz detinjstva.

Na strani progonjenih

Godine 1939, u kafanu-bakalnicu koju je držao moj otac, u jednom selu između Tuzle i Zvornika, jedne noći treskom su se otvorila vrata i ušli su žandari vodeći dvojicu bosonogih, prljavih i čupavih hajduka sa ogromnim okovima na nogama. Žandari su seli za jedan veliki sto i naručili pivo, a onim bednicima, gurnutim u ugao — bokal vode. Kao detetu, to mi se strašno urezalo u pamćenje i stao sam na stranu hajduka. Posle, čitajući "Gorskog cara", bio sam na strani hajduka Đurice, a i u "Robinu Hudu" nisam mogao da navijam za one koji ga jure po Šervudskoj šumi.

Dakle, kao slikar, ne mogu da budem na strani onih koji proganjaju. To nije politička izjava, već izjava kreatora koji pokušava da vidi svet na drugi način. Takav stav, verovatno smeta novim lovcima na državne neprijatelje i inspiriše ih na "velesrpske" prozivke.

Umovanje nižeg reda

U svom višedecenijskom opredeljenju slikar Ljuba ostaje čist i stamen i pupčanom vrpcom vezan za maticu, smatrajući da to nije nikakav greh.

Zahvaljujući mom višedecenijskom angažovanju na kulturnom planu, nastala je Moderna galerija u Valjevu koja se dokazala kao najkvalitetnija galerija u Srbiji jer izlaže najbolja i najautentičnija umetnička ostvarenja sa našeg tla. Ako sam po mišljenju "te gospođe" pogrešno orijentisan na srbovanje, ipak mora priznati da je ta galerija mnogo veća od greha koji mi ona pripisuje. Ona nije shvatila da su slikari ljudi, sem retkih, koji ne učestvuju u političkom životu.

Ja nikad nisam bio član ni Komunističke ni bilo koje druge partije, ali se nisam ni borio protiv njih. Za komuniste sam, kao "plaćenik", radio ogromne portrete Marksa, Engelsa, Tita... Radio sam i u bioskopu koji se zvao "Radnički dom kulture", bio kinooperater, cepač karata, izbacivač, ali nikad nisam bio zatvaran. Nikad nisam bio politički angažovan jer smatram da je politika umovanje nižeg reda i da ja s tim nemam ništa. Ja to mogu samo da pratim i da dam poneki komentar, koji, najčešće i nije političan, već poetičan.

Nasleđe bez morala

Živimo u 21. veku, vrlo teškom civilizacijskom periodu, bez morala. Nekad su naši ljudi imali kulturu i vaspitanje i shvatali da narodu treba u nasleđe ostaviti fakultete, fondacije i slično. A ovi današnji niti imaju kulturu, niti će išta dati kulturi. To je sasvim deseto društvo za koje ne bih rekao da su antisrbi, ali nisu shvatili da teritoriji na kojoj žive, ipak, treba pomoći.

Posmatrajući bistrim okom, Ljuba primećuje da se Srbija veoma teško snalazi u ovim modernim vremenima jer je nespremno dočekala avanturu ulaska u igru ogromne količine novca, za koji se, od doktora Fausta pa na ovamo, "đavolu prodaje duša".

Novac je sila koja podriva savremeni svet i spolja i iznutra. Amerika i Zapad učinili su ogromne napore da džakovima sveže naštampanih dolara, rasture Sovjetski Savez. Potom su se okomili na tzv. veliku Jugoslaviju i razbili je po principu koji je identičan Hitlerovom iz 1941. godine. Njegova karta i karta ove današnje rasturene Jugoslavije su skoro iste. A ono što se danas ne shvata jeste da je Srbija u zoni američkog, a ne evropskog interesa i da zato i ne može da uđe u Evropu.

Zbog Kosova, Srbija je američka teritorija. To je geopolitička igra šaha jer oni sa naše teritorije kontrolišu deo Rusije i Evropu. O tome postoje i pisani dokumenti, pred kojima naši političari poslušno zatvaraju oči. Pa, mi imamo američkog ambasadora koji nam se meša u unutrašnje poslove, imamo Soroša i razne nevladine organizacije načičkane agentima tajnih službi, koje, putem novca, a posredstvom i kolaboranata svih vrsta, podrivaju našu zemlju. Pitam se na čijem platnom spisku je i ta naša "biserna dama", kome to hoće da se umili pljujući na sopstveni narod i na ljude koji su proneli slavu Srbije.

Sopstveni bedni interesi

Naš sagovornik, akademik Ljuba dotiče i temu demokratije:

Kad čujem tu reč, meni pozli. Kad čujem da neko priča o demokratiji, a naročito Amerikanci, zgadi mi se svet u kome živim. Demokratija je šarena laža, maska iza koje se zaklanja perfidno lice svetske političko-ekonomske mafije. Razne primitivne budale i hohštapleri mašu barjakom demokratije a pritom misle samo na sopstveni bedni interes. Žao mi je naših ljudi, koji tu igru još nisu prozreli ili se prosto ne usuđuju da pogledaju istini u oči. Jer, nije lako ni biti slobodni strelac, kao ja. Ne pripadati nijednoj ideologiji, nijednoj organizaciji, bilo da je politička, intelektualna, masonska...

Nikad nisam imao nikakav zaklon te vrste koji bi me štitio, ali zato nikad nisam imao ni šefove pred kojima moram da savijam kičmu, ni gazde kojima moram da plaćam danak časti. Na izvestan način, sam sam svoja "institucija", što znači i da sam pomalo anarhista. Nemam nikakav odnos prema onima koji imaju finansijsku ili političku moć. Jednom mi je gospodin Karić nudio nekakav novac kao nagradu za životno delo. Odbio sam, objasnivši mu da sam sve pare zaradio rukom i četkicom i da želim da tako i ostane. Uostalom, mene ni novac ni prestiž koji on donosi uopšte ne interesuju, čak mi stvaraju mentalne probleme — kaže na kraju intervjua akademik Ljuba Popović.

Rasprodaja bogatstva

Bezobzirno američko iživljavanje već smo posmatrali na tlu Koreje, Vijetnama, Iraka, a sad ga evo imamo i kod nas. Još nam samo fali da i ovde otvore neki Gugenhajm muzej i da nas nauče kako se đubre promoviše u umetnost. Kao što su nas naučili da je Mek Donaldsova faširana šnicla zapravo vrhunska gastronomija. Tužno je što će naš narod sve to progutati, što se toliko promenio, što se ponaša prosjački, što stalno očekuje da mu se dodele neke pare umesto da shvati da mu je zemlja bogata, što je spreman da ta bogatstva proda budzašto samo da bi zadovoljio neke dnevne potrebe...

Ne kao Indijanci

Srbi su žilav narod i pružaju otpor, ali je danas Srbija umorna. Ja idem svaka dva-tri meseca u Srbiju, idem po malim mestima, volim tu zemlju. Ta zemlja je sad, nažalost, na meti Amerike koja oduvek juri neke "Indijance", neki narod koji živi na prirodan i autentičan način da bi ga "civilizovala" po sopstvenim kriterijumima, odnosno da bi mu isisala vitalnu snagu, upotrebila ga za sopstveni interes i onda ili odbacila kao ispušenu lulu, ili uništila, ili transformisala do neprepoznatljivosti.

Tuzla, Valjevo, Beograd, Pariz...

Rođen sam 1934. godine, u Kraljevini Jugoslaviji, u Tuzli. Majka mi je rodom iz Bosne, a otac iz Valjeva. Godine 1941. prešli smo u očevu kuću u Valjevu. Tu sam završio osnovu školu i čuvenu valjevsku gimnaziju, a onda prešao na studije u Beograd. U slikarstvo sam zabasao čudnim spletom okolnosti. To sam najviše voleo, a to mi je nekako bilo i najlakše u životu. Diplomirao sam u klasi profesora Marka Čelobonovića, a posle toga završio i specijalni tečaj kod Mila Milunovića. Sve se to završilo u septembru 1963. godine, kad sam otišao u Pariz, koji je na planu slikarstva, predstavljao veću avanturu nego Beograd. Od tada, mene predstavljaju, kao "francuskog slikara srpskog porekla" jer u Parizu, živim 45 godina, ovde mi je atelje, banka, ovde mi je sve.

Šta će meni nagrade

U ovim poznim godinama, kako sam malo stariji, radni dan mi traje do 13 sati, a poslepodne čitam, primam posete, gledam filmove ili idem na izložbe. Nakon sedamdesete godine teško se održati, čovek mora da vodi računa o svakom detalju, o ishrani, o tome na šta troši energiju, šta mora da eliminiše iz života... Ne znam hoću li biti dugovečan, ali je dovoljno 70 godina proživeti u punoj formi i napraviti određeni broj slika. A ja i ne znam koliko sam slika uradio. Malo sam izlagao, nekih petnaestak samostalnih izložbi, imam osam monografija, nikad u životu nisam dobio nijednu nagradu, kad su hteli da mi daju — odbio sam. Dva puta sam se ženio i imam troje odrasle dece.


Vaseljenska | 09.11.2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Septembar 11, 2016, 07:14:53 pm »

*

LJUBINO SUNCE SE UGASILO

Slikar Ljubomir Popović preminuo u Beogradu u 82. godini. Jednako popularan u Srbiji i Francuskoj. Nadao se oporavku

Odlazim u Grčku, u jedno malo selo blizu Svete Gore, gde imam iznajmljeni atelje. Do tog sela stiže se samo kolskim putem. Nema niti jedne radnje, čak nijedne kafanice. To mi odgovara, jer ne volim blagodeti urbanog života. Meni je to neka vrsta mentalnog odmora, jer zagađenje, buka i vreva velegrada za mene su pravi pakao. Svake godine po tri meseca provedem u Grčkoj, ali slike koje tamo nastaju dovršavam u Parizu."

Slike Ljubomira Ljube Popovića (1934—2016) sa poslednjeg letovanja ostale su nezavršene. Životni put velikog slikara okončan je u četvrtak uveče u bolnici "Dragiša Mišović". Popoviću je početkom jula pozlilo na odmoru u mestu Kseropotam u blizini Atosa, odakle je hitno prebačen najpre u bolnicu u grčkom Poligirisu, a zatim u Beograd. Dok je bio na intenzivnoj nezi dozvoljavao je da ga posećuju samo članovi porodice. Nadao se da će se oporaviti. Nažalost, nije izdržao.

— Kad bi Gospod Bog postojao, sišao s neba i rekao: "Ljubomire, bio si fenomenalan, pošten i ispravan građanin, od danas ćeš ponovo imati 20 godina i živećeš još jedan život", ja bih mu zahvalio, ali to ne bih prihvatio. Ne bih mogao da živim u ovom svetu koji više nije moj. Niti ga dobro vidim, niti ga dobro poznajem — poručio je, u jednom svom intervjuu za "Novosti" veliki srpski slikar, spajajući, tako, na najbolji način, svoje nazore, strepnje i pogled na vreme u kome živimo.

Umeo je Ljuba da kaže da nam se planeta sveti, da je 20. vek samo načeo čovečanstvo i da je ovaj, 21, još gori, jer čovek sam seče granu na kojoj sedi. Govorio je da tehnika, polako, ali sigurno, uništava ljudsko biće i njegovu kreativnost. Za novu civilizaciju i nove senzibilitete — isticao je — umetnost više nije važna.

— Sunce nas ne pita koliko će da nas greje — reči su kojima je Ljuba Popović pokušavao da skrene pažnju čoveku koliko je, u isto vreme, i bitan, ali i mali.

Umetnik, koji je danas jednako slavan u Srbiji kao u Francuskoj, potekao je iz malo poznatog mesta kod Tuzle. Tamo je kao dečak slušao zagonetne priče o duhovima, koje su mu raspirivale maštu. Sve se to urezalo u umetnikovo pamćenje i formiralo njegov svet. Kasnije je taj svet bojama pretočio na platno.

Pred sam početak rata sa svojima se preselio u Valjevo. Zavoleo je ovaj grad i uvek mu se vraćao. Pričao je da je u njemu naučio da psuje, voli žene, stripove i filmove. Od rane mladosti bio je zaokupljen filmom, koji ga je još više vodio u bezgranične svetove mašte. Kao gimnazijalac islikavao je plakate da bi dobio besplatne ulaznice za bioskop.

U Beograd je otišao 1954. da se posveti slikarstvu. Upisao je Akademiju primenjenih umetnosti, ali je bio nedovoljno prilagodljiv za tadašnje krute školske programe, koji su sputavali njegovu stvaralačku prirodu. Njegovu dilemu razrešio je profesor Ivan Tabaković savetom da pređe na Akademiju likovne umetnosti, što je on i učinio. Studije je nastavio u klasi slikara Marka Čelebonovića, koji je razumeo Ljubinu originalnost. Prijateljstvo sa Dadom Đurićem i Leonidom Šejkom, koji su u krugu Mediale nastojali da stvore novi svet slike, za Popovića je bilo dragoceno.

Opisujući Popovićeve beogradske dane, brojni hroničari govore o neobičnom životu koji je vodio. Stanovao je u kupoli jednog potkrovlja zgrade blizu železničke stanice, a cela ta nerazumljiva atmosfera, koja je ličila na nadrealne filmove, nagovestila je posebnu pojavu u našoj posleratnoj umetnosti.

Popović je osetio da mesto svom slikarstvu ne treba da traži u našim prostorima, pa ga je od 1963. našao u Parizu. Počelo je njegovo osvajanje prestonice umetnosti. Ubrzo je bio primećen. Iz Beograda je poneo jedan neobičan i originalan slikarski svet ponikao iz naše mitologije i svakodnevice, koji je Francuzima delovao kao osveženje.

Njegovo slikarstvo okvalifikovano je vrlo često i olako kao "fantastično", ali podrobnijom analizom otkriva svu svoju složenost i dubinu. Slike su ispunjene čudesnim nestvarnim bićima, očima koje posmatraju iz prikrajka, vampirušama i androidima koji borave u isprepletanom mnoštvu neobičnih predmeta, rastinja i arhitekture, zajedno - a jedni drugima nepoznati.

Želeo je Ljuba da se na jednom mestu poređaju sve njegove slike i da kroz njih posmatrač vidi prisustvo bića koje je živelo na planeti Zemlji, a da se energija, sa tih slika, koju je mesecima prenosio na svaku od njih, s platna vrati kao opomena u ovom milimikronskom delu kosmosa, da ljudi znaju da imaju samo jedan život i da on treba da bude posvećen suštinskim pitanjima.


NAJVEĆA NAGRADA — Odbijam da primam nagrade. Odbio sam svojevremeno i francusku Legiju časti, koju mi je dodelio ministar kulture Fransoa Leotar. Moje najveće nagrade su što se moja slika "Mesečarka" nalazi u najvećoj svetskoj kolekciji nadrealističkih slika kod Danijela Filipakija u Njujorku, što je moj veliki format ušao u "Istoriju simbolizma" u izdanju "Tašena" i što sam prvi slikar sa teritorije bivše Jugoslavije kom je u Francuskoj, 1970. objavljena monografija. Van pameti je davati nagrade slikarima. Normalno je davati nagrade piscima, rediteljima, jer to čini da budu bolje primljeni u narodu — često je govorio Ljuba Popović. [...]

G. Čvorović D. Matović | 12.08.2016.
Deo teksta preuzet sa: Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Septembar 11, 2016, 07:40:22 pm »

*


Lj u b o m i r  Lj u b a  P o p o v i ć
Tuzla, 14.10.1934 — Beograd, 12.08.2016



"Umro je poslednji veliki srpski slikar i jedan od najvećih francuskih u drugoj polovini dvadesetog veka.
Sa Ljubom u neizvesnost istorije (a ona je najčešće nepravedna)
odlazi herojska epoha ne samo našeg slikarstva u Parizu već i cele srpske figuracije..."
[Dejan Đorić, Pečat]







Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Septembar 11, 2016, 08:04:22 pm »

*

ODLAZAK SLIKARA SVETLOSTI I TAME

Napustio nas je Ljuba Popović, slikar koji je u Pariz otišao 1959. godine sa pet slika smotanih u rolnu i u francuskoj prestonici dostigao vrhunac svoje karijere

Pedeset godina mog življenja u Parizu je prohujalo. Svest to teško prihvata, sve izgleda kao tamna magla, u kojoj trepere neke svetle tačke. Često mi se čini da ne postojim, da sam duh koji hoda zemljom, bez stvarnog kontakta sa materijalnim svetom. Ponekad, kad se, u večernjim časovima, vraćam u atelje, imam želju da pipnem drveće u dvorištu, da se uverim da postojim... Ovako je u oktobru prošle godine govorio Ljuba Popović, jedan od naših najznačajnijih umetnika povodom pola veka života u Parizu i uoči 81. rođendana koji je obeležen izložbom u galeriji RTS-a i monografijom "Ljuba" (zajednički objavili RTS, "Pariski krug" i "Službeni glasnik"). Ljuba Popović napustio nas je u 82. godini, u noći između četvrtka i petka, posle duge i teške bolesti. Biće sahranjen u utorak, 16. avgusta u Valjevu.

Ljuba Popović je rođen 1934. godine u Tuzli, a obreo se u Valjevu odlučnošću svojih roditelja, koji su, naslutivši ustaške pogrome, svog jedinca sklonili u Valjevo. Ovo je svedočenje Milenka Radovića, autora monografije "Ljuba" posvećene našem velikom slikaru (Agencija Valjevac, 2003).

U Beogradu se obreo kada je došlo vreme za studije, a u svom prtljagu, kako piše Radović, iz Valjeva je poneo rafinirani smisao za izolaciju, svoje diskretno nepristajanje, kojima je umnogome uspevao da sačuva svoje dostojanstvo i svoju nezavisnost, vrlinu u karakteru da se podvrgne drugima samo onoliko koliko će to pomoći njegovoj samostalnosti, da učvrsti njegovu ličnu poziciju.

Za beogradski period upečatljivo je njegovo učešće u Mediali, grupi za koju se vezuju najslavnija slikarska imena poput Leonida Šejke, Olje Ivanjicki, Mira Glavurtića, Svetozara Samurovića, Uroša Toškovića.

"Upravo je Mediala, koliko god imala tada neprijatelja, bila ono što je rođeno na našem tlu i što je bilo originalno", govorio je Ljuba Popović.

Osim kao pripadnik Mediale, Ljuba Popović pominjan je i kao pripadnik nadrealističkog, fantastičnog i metafizičkog slikarstva. U Pariz Ljuba prvi put putuje u jesen 1959. godine sa pet slika smotanih u rolnu.

— Nisam ja otišao iz Srbije iz političkih razloga, niti zato što sam obožavao Evropu, a mrzeo komunizam, otišao sam zbog toga što je te 1963. godine nekako bilo prirodno da slikar živi u Parizu jer su tamo najbolji muzeji, galerije, najviše se vodi računa o slikarstvu, filmu. Stigao sam u Pariz sa 100 franaka u džepu i odmah sam bio impresioniran nivoom kulturnog života. Moj dolazak u Pariz, jeste avantura na koju se danas, sa ovim znanjem i iskustvom, ne bih usudio, govorio je umetnik.

U Parizu ga Marko Čelebonović i njegova supruga upoznaju sa gospođom Žinet Sinjak, kćerkom čuvenog francuskog slikara Pola Sinjaka. Ona ga povezuje sa uglednim piscem Reneom de Solijeom i galeristom Marselom Zerbibom. Rene de Solije je jedan od prvih francuskih intelektualaca koji je shvatio i "branio" Ljubino slikarstvo i napisao prvu monografiju njemu, a Marsel Zerbin otkupljuje svih pet Ljubinih slika koje je sa sobom doneo iz Beograda. Ljuba Popović šezdesetih godina prošlog veka počinje da izlaže samostalno, učestvuje na Majskom salonu sa slikom "Pojavljivanje", a prvo veliko platno je "Anđeo perverznosti ili buđenje malih kutija" koje je kasnije otkupio Nacionalni centar za savremenu umetnost u Francuskoj. I tako se zahuktava pariska karijera koja je trajala do poslednjeg trenutka.

Kćerka Adrijana, sada vajarka, rađa se 1970. godine. Alen Boske 1974. objavljuje knjigu o Ljubi kod izdavačke kuće "La Konesans". Iste godine Ljuba Popović dobija francusko državljanstvo. Ljuba ima i ćerku Tijanu i sina Aleksu.

"U danima kiša, tmurnih vremena, straha od sopstvenog postojanja, u trenucima kada časovnik odbrojava sekunde našeg planetarnog postojanja, pokušavam u tišini ateljea da se posredstvom plana i boje, suočim sa sopstvenim, unutrašnjim previranjima", govorio je umetnik.

Analizirajući slikarstvo Ljube Popovića istoričar umetnosti i slikarev dugogodišnji prijatelj, Nikola Kusovac naglašava da je njegovo stvaralaštvo teško podvesti pod neku od postojećih stilskih odrednica. Trebalo bi, kaže Kusovac u monografiji Pariskog kruga (2005), otkrivati zbog čega je Ljuba krenuo tragom Van Ajka, Holbajna, kako je reagovao kada se našao pred originalnim delima Peruđina, Dalija i kako je u Španiji izgledao njegov bliski susret sa delima Goje... Otkrivati kojim se putevima kretalo nedokučivo prizivanje svetlosti toliko prisutne na njegovim platnima. Svetlost koja je, kako su decenije odmicale, potisnula tamu "zloslutne egzistencijalne upitanosti".

To se, kaže Kusovac, zbivalo od vremena kad se "Smrt sunca" povukla pred "Žutim akordima raja", kada je Nevinost prognala Blud, kada se umesto pred Vratima raja, našao Licem prema paklu...

Karakteristično za Ljubino slikarstvo je i davanje omaža velikim i značajnim ličnostima na slikama "Guliverovo putovanje", kao omaž Džonatanu Sviftu, "Noćne priče", kao omaž Hofmanu. Ljuba Popović se kroz svoje slikarstvo odužio i Engru i Vilhelmu Rajhu.

O stvaralaštvu Ljube Popovića su pisali i Aleksandrijan Saran, Alen Boske, An Tronš, Andre Pjer de Mandijarg, Patrik Valdberg, Alen Žufroa... Posvećeno mu je više od 20 monografija. Na inicijativu Ljube Popovića osnovana je 1985. godine Moderna galerija u Valjevu.

Član Srpske akademije nauka i umetnosti (van radnog sastava) Ljuba Popović postaje 1991. godine.

Sa predstavnicima SANU poslednjih godina bio je u sukobu, zbog, kako je govorio problema oko organizovanja njegove retrospektivne izložbe koja je navodno otkazana.

"Smatram da sam dovoljno učinio za svoju zemlju time što sam uspeo da ostavim neki trag u svetskom slikarstvu. I što sam ovo pola veka u Parizu uvek s ponosom (ili inatom) isticao da sam Srbin jugoslovenskog porekla. Seo sam na glavu svim svojim prijateljima hvaleći Srbiju i braneći je. Jedan moj prijatelj i kolekcionar iz Normandije postao je veći Srbin od mene kad je u knjizi Vlaha Bukovca "Moj život" pročitao sledeću rečenicu: "Sretao sam i portretisao kraljeve, careve, kneževe, najbogatije ljude, ali nikada u životu nisam sreo čoveka koji je tako dobro poznavao slikarstvo kao kralj Milan." O toj rečenici trebalo bi da razmišljaju i današnji političari", govorio je Ljuba Popović.

Marija Đorđević | 12.08.2016.
Deo teksta preuzet sa: Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Oktobar 30, 2017, 11:30:59 pm »

*

OTIŠAO JE VELIKAN, MAJSTOR I ASKETA


Ljubomir Ljuba Popović
(Tuzla, 1934 — Beograd, 2016)


Umro je poslednji veliki srpski slikar i jedan od najvećih francuskih u drugoj polovini dvadesetog veka. Sa Ljubom u neizvesnost istorije (a ona je najčešće nepravedna) odlazi herojska epoha ne samo našeg slikarstva u Parizu već i cele srpske figuracije

Otišao je zauvek Ljubomir Ljuba Popović (Tuzla, 1934 — Beograd, 2016). Umro je poslednji veliki srpski slikar i jedan od najvećih francuskih u drugoj polovini dvadesetog veka. U poslednje dve godine života priredio je dve velike samostalne izložbe, mada je jedva hodao. U Galeriji RTS u Beogradu održana je retrospektiva s najvećom posetom na otvaranju u istoriji te galerije, a u uglednoj pariskoj Galeriji "Tesa Erold" predstavio je najnovija dela. Vlasnici su najavili da posle njegove izložbe zatvaraju Galeriju, jer i u Francuskoj zamire umetnost pisana s velikim početnim slovom. Poslednjih nekoliko godina umetnikovog života izdavač i galerista mr Živojin Ivanišević objavio je pet monografija (dve u saradnji s "Paidejom") o njegovom stvaralaštvu, od kojih je poslednja jedna od najobiminijih. Sa Ljubom u neizvesnost istorije (a ona je najčešće nepravedna) odlazi herojska epoha ne samo našeg slikarstva u Parizu već i cele srpske figuracije. Duh Mediale više nema ko da čuva, ostali su još samo Uroš Tošković u Crnoj Gori, Miro Glavurtić u Zagrebu i Tikalo. Кakva je Ljuba bio visoka katedra umetnosti i duhovnosti posredno svedoči Adrijana, njegova kći, jedna od najboljih vajarki u tako retkoj pojavnosti za skulpturu kakva je fantastična, i druga supruga Slavica Batos, koja od srpskih autorki najbolje piše o umetnosti.

Salijerijevski Beograd može da odahne, srušena je poslednja velika tvrđava srpskog slikarstva a neprijatelji slike, razni Todosijevići, Timotijevići, Dimitrijevići, Radovanovići i Plazinići sada trijumfuju. Mravlja i trogloditska, ne spiritualna već provincijalna avangarda ulazi na velika vrata u našu umetnost. Ljubini brojni neprijatelji, a on ih je kao surovi etičar spreman uvek da ide do kraja u razotkrivanju laži stvarao svuda, istrajali su u nameri da se u Beogradu ne organizuje izložba koja mu dolikuje. On je jedini akademik kome Srpska akademija nauka i umetnosti nikada nije organizovala retrospektivu, drugi su ih imali nekoliko, a kada se predstavljaju dela akademika iz fonda te ustanove, od Ljubinih je to uvek samo jedan crtež. Isto se tako o ovog majstora (kao uostalom i o celu Medialu) ogrešio i beogradski Muzej savremene umetnosti. Sada se slike Ljube Popovića nalaze samo u Cepter muzeju, a na obe naše likovne akademije decenijama nisi smeo da zucneš o njemu ako nisi hteo da budeš prezren i rastrgnut. Dok je Кarlos Fuentes tražio da mu se honorar za srpsko izdanje isplati u Ljubinoj slici, razni lokalni pseudoavangardisti ne mogu ni da pojme koje su sve velike ličnosti evropske kulture vrhunske svoje tekstove posvetile tom slikaru a da on nikada nikoga za to nije zamolio.

O njemu su pisali oni koji delima Ljubinih neprijatelja ni cipele ne bi brisali a većina je među najvećim svetskim imenima istorije umetnosti, filma, poezije i kritike. Ljuba je na naslovnim stranama svojih osamnaest monografija za razliku od većine monomanijaka uvek navodio sve svoje autore, pa i onda kada je bilo jedanaest pisaca tekstova o njegovom opusu. Da li bilo kojem njegovom nepoštovaocu išta znače imena poput Jurgisa Baltrušaitisa, Etiambla, Gustava Renea Hokea, Sarana Aleksandrijana, Renea de Solijea, Alena Boskea, Andrea Pjera de Mandijarga, Renea Pasrona, Patrika Valdberga, jesu li u Srbiji uopšte čuli za njih? Hoćemo li kada je reč o ovom velikom slikaru više verovati vrhunskim stvaraocima kojima možemo pridodati Dragoša Кalajića, Dušana Makavejeva, Živojina Pavlovića, Jovicu Aćina i Branka Кukića ili nedotepancima iz sveta sumnjive "umetnosti"?

Ukoliko su Ljubu izdali profesori, akademici i zvanična istorija umetnosti, nije publika, beogradska a posebno valjevska, i nisu pravi slikari. On je pored slikarskog obavio jedan isto tako veliki posao, postavši ključna ličnost za noviju srpsku figuraciju i njenu istorizaciju. Osnovao je i vodio stilski i koncepcijski najdoslednije razvijenu srpsku galeriju, bez dinara pomoći Ministarstva kulture. Moderna galerija "Valjevo" postoji uz njegovu nesebičnu pomoć trideset jednu godinu i postala je na svetskoj mapi iracionalne umetnosti izuzetno važno mesto (Ljuba nije voleo da ga smatraju fantastičnim slikarom, kao i Milovan Vidak i svi umetnici iz Mediale). Bilo je prestižno imati izložbu u toj čarobnoj kući, pre svega zato što je Ljuba imao najviši kriterijum, bio je to ulazak u svet umetnosti i istoriju srpskog slikarstva na velika vrata.

Samo je on umeo tu instituciju da otvori prema mladima, suvereno se krećući na aktuelnoj sceni. U srpskom i jugoslovenskom umetničkom prostoru Moderna galerija "Valjevo" najvažnija je za neobične vidove stvaralaštva, onirizam, neonadrealizam, magični realizam i metafizičko slikarstvo. Ljuba je usamljeno među medialistima stvarao duhovne naslednike, obraćajući pažnju i na mlade kritičare, omogućivši da estetika, idejnost i čudesnost te grupe herezijarha traju i prenose se, zbog čega je bio još nepoželjniji. Sada se, međutim, govori da je Moderna galerija "Valjevo" izgubila značaj koji je imala. Treba se institucionalno veoma mudro pozicionirati posle Ljubinog odlaska da se ne bi potrošio veliki duhovni kapital. Najbolji odgovor na te sumnje bilo bi osnivanje Muzeja Mediale. Galerija već poseduje više stotina odličnih dela umetnika koji su u njoj izlagali, možda će i novi ministar kulture pomoći takvu inicijativu — na nju najpre mogu da odgovore valjevski zvaničnici koji su u svim proteklim političkim garniturama uvek umeli da prepoznaju njen značaj. Beogradski političari odavno su odustali od takve ideje, ogrezli u podložništvo raznih Soroševih, proevropskih, antisrpskih i neumetničkih naloga. U duhu svog duhovnog slepila šta sve razni tipovi iz naše umetnosti i kulture nisu zamerali Ljubi i njegovom slikarstvu — da nije ovladao crtežom, da se stilski ne menja, te da decenijama slika istu sliku, da je kičer, ne poznaje anatomiju, da je prevaziđeni tradicionalista i sl. Ako već u galerijama, muzejima i monografijama (ima ih o crtežu) nisu mogli da se uvere u suprotno, preporučujemo im da idu na operaciju očiju.

Malo ko je uvideo Ljubin pravi doprinos. Reč je o majstoru koji je u Mediali najviše i najbolje vratio erotsko u slikarstvo, a time i u svetsku umetnost. Ljuba je shvatio da je slikarski čin erotski, umetnost mora biti čulna i životna a ne samo konceptualna. Кao i Tikalo, koji se gadi posebno Maksa Bekmana, Ljuba nije imao razumevanja za sirovo i surovo (post)moderno nemačko slikarstvo, reč je o starom sukobu galske i germanske škole. Ljuba je bio jedan od najfinijih esteta u umetnosti dvadesetog veka, veliki poznavalac istorije filma, književnosti i stripa, umetnički na tragu Gistava Moroa i simbolista. Zato su njegova dela predstavljena u najboljim svetskim izdanjima erotske i simbolističke umetnosti. Ljubin duh nije bio tradicionalan već otmen, mada je kao Tošković i Dado celoga života zagovarao askezu. Svoje supruge je udaljio od ateljea i poslova za razliku od većine slikara kojima žene upravljaju prodajom; nosio je samo crne majice, džempere i pantalone a na nogama bakandže od cipela. Istovremeno esteta i asketa, duhovnik i nihilista, poslednjih godina likovno je razmišljao o smrti, slikajući svoj raj i pakao, tu kako bi pesnik Pjer-Žan Žuv rekao "jezu naslada". To je bio kraj dugog bavljenja prokletim, dakle prvim i poslednjim pitanjima, filozofskim i religioznim, koje je Gogen sažeo u naslovu svoje kapitalne slike "Odakle dolazimo, ko smo, kuda idemo".

Ljuba i Ljubica Mrkalj su poslednji veliki koloristi Pariske škole, završetak viševekovne tradicije koja se od Pusena proteže do Baltusa. Nije uzalud Dado Đurić tvrdio da postoji samo jedno veliko slikarstvo koje ga zanima — francusko. Na svetskoj sceni nema slikara koji je na taj način vratio boju u sliku, dao joj toliki i takav značaj. De Кuning, američki i nemački ekspresionisti, jadni su spram Ljube kao koloristi. Ljuba je raspalio neviđenu strast u slikarstvu, palio bengalske vatre, likovne vatromete, ali je za razliku od modernista zalazio i u mikroplan slike, u beskraj atomizovanih detalja, koji traže precizan izraz i koncepciju slike, što je bila još Šejkina ideja. Nastavio je staro slikarstvo iz najbolje evropske tradicije u duhu umetnika ovoga vremena, uspevši da u armiji veštih slikara u Parizu stvori svoj stil, cenjen i upečatljiv. To je znao da prepozna Salvador Dali, uvažavajući Ljubu kao i Filip Supo i svi poslednji pariski nadrealisti, ali to ne znaju domaći "poznavaoci". Dragoš Кalajić ih je nazvao "stručnjaci za đubre". Ljuba ih nije ni primećivao.

Piše Dejan Đorić | 19.08.2016. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Oktobar 31, 2017, 12:32:16 am »

*

GODINU DANA BEZ LJUBE POPOVIĆA

"Ovih godinu dana bez Ljube Popovića sigurno je najtežih godinu dana Moderne galerije. Teško je kad neko ko da boju i ton Modernoj galeriji ode, a vi ostanete sami da tu boju i ton poštujete, čuvate, negujete i pokušavate da to na neki način nastavite", rekao je direktor Moderne Galerije Vojislav Jovanović u danu obeležavanja godišnjice smrti Ljube Popovića.




Spomen-atelje u Modernoj galeriji
Foto: Kolubarske rs.

"Nadam se da smo za ovih godinu dana uspeli da sačuvamo i boju i ton, koju je Ljuba dao Modernoj galerii. Imali smo to zadovoljstvo da u Modernoj galeriji vidimo jednu od najvećih izložbi Ljube Popovića, organizovane u prostorima bivše Jugoslavije, koju je videlo preko 12.000 posetilaca, a od toga je preko deset hiljada ljudi van Valjeva, što je za naš grad važno i nešto čime svi treba da se ponosimo", rekao je Jovanović.

Pored nove postavke slika Ljube Popovića, danas je otvoren, na spratu Moderne galerije, spomen-atelje u koji je preseljena kompletna Ljubina biblioteka iz ateljea u Parizu, sve ono čime je Ljuba stvarao, kao i nekoliko ličnih predmeta.
 
Ljubina supruga Slavica Batos kaže da mu je bilo jednako važno da, kao i slike, budu sačuvane i njegove knjige — njegova biblioteka.
 
"On se za života pitao nebrojeno puta — šta će biti sa mojom biblitekom? Zato nam je bilo bitno da se nađe neko mesto koje je lepo i sugurno, da ta Ljubina biblioteka nastavi da postoji. Na isto mesto želeli smo da prenesemo i de Ljubinog ateljea da se vidi kako je i sa čime je radio, svi ti njegovi slikarski rekviziti. Tu je i jedna mala izložba sa fotografijama na kojima se vidi kako su njegovi ateljei izgledali, i to od prvog do poslednjeg. Pošto je koncept ove postavke biblioteka-atelje, doneli smo i neke stripove, publikacije, časopise, sve ono što je Ljiba čitao. Tu su i kjnige iz njegovog detinjstva, pretežmo one koje su mu poklonili roditelji na kojima je ispisana i posveta — kaže umetnikova supruga.
 
Ljubina porodica je Modernoj galeriji poklonila i dve Ljubine slike, jedna je skoro završena, dok je druga u početnoj fazi, a obe su rađene malo pre nego što se slikar razboleo.
 
"Počeo je istovremeno da radi na četiri slike. Dve smo doneli u Valjevo, dve su ostale u Parizu, pokazaćemo ih jednog dana", rekla je Slavica Batos.

Prostor je lepo osmišljen zaslugom direktora Moderne galerije Vojislava Jovanovića i njegove ekipe.
 
"Shavtili smo da je prostor zahvalan za male i intimne izložbe, i verovatno ćemo nastaviti da i ubuduće ovde pravimo izložbe. Ovo nije definitivna postavka, sledeća će biti možda biografska, možda Ljuba i strip, a možda i erotska poluzatvorenog tipa. Dakle, svi oni Ljubini predmeti i sve ono što ne bi mogli pokazati u nekom drugim prostorima i galerijama, jer ne ide da u nekoj velikoj galeriji pravite izložbu Ljuba i strip, dok je u ovom malom intimnom prostoru Moderne galerije to moguće. I upravo će tako funkcionisati ovaj prostor", rekla je Ljubina supruga.

U Modernoj galeriji danas se u podne okupio veliki broj Ljubinh prijatelja i poštovalaca na omažu povodom godišnjice njegove smrti. U Valjevo je doputovala i Ljubina porodica — supruga, sin, dve ćerke, zetovi i unuk.
 
"Potrudili smo sa da ovaj dan ne protekne u tužnoj atmosferi jer Ljuba i dalje živi na ovoj adresi u ulici Vuka Karadžića broj 11, zajedno sa Modernom galerijom, i biće to večna spona boje i tona koje je postavio Ljuba Popović", poručio je direktor Moderne galerija Vojislav Jovanović.

Nezavisne internet novine kolubarskog okruga | 12.08.2017.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: