sledeća tema »

[Angelina]

*




TOMMASO VINCENZO / TOMA ROSANDIĆ /
(Split, 22.01.1878 — Split, 01.03.1958)

Toma Rosandić je rođen u Splitu 1878. godine. Prve pouke o vajarstvu stiče u radionici Bilinića u Splitu gde sreće Artura Ferarija, mladog modelara iz Italije pod čijim uticajem odlazi u Italiju 1904. godine. U Italiji radi u kamenorezačkim radionicama i uči vajarstvo, a 1906. godine prvi put šalje svoju skulpturu Akt mladog čoveka na izložbu u Milano. Vrativši se u Split Rosandić se sprijateljio sa Meštrovićem i on ga poziva da dođe u Beč gde se vredno i studiozno uči.

Iako je Meštrovićev rad ostavio dubokog i vidljivog traga na Rosandićevom delu pre svega u izboru tema i posebno naglašeno patetičnom gestu i stavu, Toma Rosandić je istovremeno bio i umnogome različit od velikog uzora, pre svega u skulptorskom jeziku i izrazu. Rosandićev umetnički put bio je prožet pre svega istrajnim i stalnim traženjem lepog i skladnog i neprestanim upornim radom na usavršavanju veštine vladanja vajarskom tehnikom u kojoj je bio neprikosnoven.    
 
Nakon Beča Toma Rosandić 1912. godine dolazi u Srbiju ali njegovu stvaralačku delatnost u Srbiji prekinuo je Prvi svetski rat. Tokom okupacije izlagao je u Engleskoj i u Parizu a po završetku rata nastanjuje se u Beogradu gde živi i stvara do duboko u starost kada se vraća u rodni Split gde je i umro 1958. godine. Toma Rosandić se intezivno bavio i pedagoškim radom. On je jedan od osnivača Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, a 1937. godine bio je izabran za prvog rektora Akademije. Izlagao je veoma mnogo kako samostalno tako i na zajedničkim izložbama a poseban uspeh imale su njegove samostalne izložbe u Roterdamu 1931. godine i u Amsterdamu i Briselu 1933. godine.

Izuzetan uspon tehnički zrelog i koncepcisjki savremenog vajarstva u međuratnom Beogradu  pripisuje se u velikoj meri upravo Tomi Rosandiću koji je uticao na formiranje posleratne generacije beogradskih vajara. Royal family

Fotografija T. Rosandića: Wikipedia

[Angelina]

*

TOMA ROSANDIĆ — Bista nepoznate devojke







Bista nepoznate devojke, mermer
Visina: 45cm


Bista devojke umetničko je delo Tome Rosandića, proslavljenog vajara prve polovine dvadesetog veka. Ovo poprsje mlade lepe devojke krasi glavni apartman prvog sprata Kraljevskog Dvora. Podaci o akviziciji ove skulpture nisu poznati ali je vrlo verovatno da se opus Tome Rosandića na Dvoru vezuje za njegovo blisko poznanstvo sa Ivanom Meštrovićem koji je bio u izuzetno dobrim odnosima sa Kraljevskom porodicom Karađorđević.

Bista devojke izvedena je u belom mermeru i predstavlja poprsje mlade nepoznate devojke duge kose začešljane u urednu visoku punđu. Otklon glave u levu stranu stvara izuzetno atraktivnu kontinuiranu siluetu. Sofisticiranim  i mekim širokim modelovanjem postignuta je poetična kompozicija uzdržane senzualnosti. Bista odiše gotovo alabasternom prozračnošću, neprobojnom gustinom i uglačanom punoćom koje su postignute majstorskom obradom mermera. Royal family

[Angelina]

*

TOMA ROSANDIĆ — Igrali se konji vrani






Jedno od najpoznatijih dela Tome Rosandića je skulptura, dve kompozicije, "Igrali se konji vrani", izrađena od bronze. Godine 1939. je postavljena ispred tadašnje Skupštine (današnji Dom narodne Skupštine), u Beogradu.


"... Dve dinamične kompozicije sa nazivom Igrali se konji vrani, koje supostavljene ispred zgrade 1938. godine, direktno su naručene od Tome Rosandića, koji je svojim stvaralačkim i pedagoškim radom ostavio dubok trag u srpskoj i jugoslovenskoj skulpturi."

Fotografija: Panoramio

[Angelina]

*

TOMA ROSANDIĆ — Umorni borac






Umorni borac, 1935.
bronza
Skulptura je nastala na osnovu mermernog originala Tome Rosandić koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

Fotografija: Panoramio

[Angelina]

*

TOMA ROSANDIĆ (1920)


Ovaj tekst o Tomi Rosandiću (Split, 1878—Split, 1958), vajaru i jednom od osnivača Umetničke Akademije u Beogradu (1937), je objavljen u katalogu "Galerija naših umjetnika, Rosandić" u Zagrebu 1920. godine. Autor teksta je Augustin Tin Ujević (Vrgorac, 1891 — Zagreb, 1955). Tekst prenosimo u autentičnom obliku.
 
 
Toma Rosandić izlaže već nekih 12 godina po evropskim i nacionalnim središtima kakva su Milan, Zagreb, Beč, Beograd, Spljet, London i Rim.
 
Njegovo ime nije došlo na prvo mjesto zbog jakosti istaknute Meštrovićeve ličnosti, ali, to nije zaprečilo da on i nadalje istrajno i marljivo stvara. Toma Rosandić je postao jedan od najvidnijih članova jugoslovenske umetničke i književne boeme, koja se poslednjega desetljeća razliva po gradovima zapadne Evrope tražeći neumorno više prosvete, više napretka, više slobode. Mi smo ga tako susretali u različita vremena i u različitim prilikama po Zagrebu, Beogradu, Parizu, Londonu, uvek zaokupljena poslom, stalno u borbi sa materijalnim teškoćama; ali nismo nikada primetili da je klonuo duhom ni da se odrekao ideala umetničkog života. Naš vajar mora da je imao priliku da okusi i nedaće, ali i lepotu ovoga života, na koji se on tuži možda manje no iko drugi. Tako je kod nas mala četica proletaraca radila za pobedu svetlosti u domovini. Rosandić je tu išao trnovitim stazama Kosora i Janka Polića, mnogih drugih koji su iskusili sve neprilike boeme u emigraciji; ali je on u svojoj bedi istrajao, čio i vedar, došavši već u 42. godinu bez velike slave i bogatstva, no rastući i napredujući uvek u umetničkoj veštini i doteranosti. Ne znamo ko će i da li će do kada napisati knjigu ove naše prosvećene boeme, ali je nesumnjivo da su kod nas ovaki ljudi iz mladjega naraštaja (sada već ne sasvim najmlađega) kušali da poslednjih deset petnaest godina sa najmanjim srestvima učine najviše, sve moguće za obrazovanje, vaspitanje i moralno dizanje našega naroda. Oni su tako udarali temelje naprednjaštva koje se uvrežilo na slivu socijalizma i novoga nacijonalizma, u drugu ruku udarali temelje modernom umetničkom pokretu koji je na ruševinama klasicizma, prvoga romantizma, ali u dodiru često sa simbolizmom koji su negirali kao dekadentski, propovedali slobodnu umetničku ekspresiju koja je graničila sa futurizmom, bila već sasvim blizu duhu ekspresionizma, a i stari tradicionalizam narodne legende i herojstva sasvim oslobadjala njegove stidljivosti. U tome pokretu je bilo na mestima i mnogo nezreloga, ali je on za izvesno razdoblje u drugome desetleću ovoga stoljeća upravo preporodio naš društveni i kulturni život. Kolikogod ga danas najmlađi mogu da kritikuju, ne mogu da zaborave da je on pomladio društvo, učinio nas modernim ljudima, makar i u najpovršnijem smislu te reči. Sećam se sa kakvim smo poštovanjem kao djaci u gimnaziji gledali na betovensku glavu Ivana Meštrovića, dojučerašnjega pastira, na Hristovski lik Tome Rosandića, na duge kose i originalni način odevanja Tomislava Krizmana! Mi smo onda očekivali kao neko umetničko oslobodjenje dan kada će nas mladi pisci i artiste dovesti u vezu sa modernom Evropom. Čitajući krišom za školskim klupama prve godine Pokreta, posljednje godine Vijenca, kalendar Svačić, ma da smo ih već onda kritički rasudjivali, mi smo vapili za urom kada će da se oslobodi moderna jugoslovenska savest, premda često ni sami nismo znali način kako da to postignemo. Spremali smo se svakako da mi sami nešto takva kažemo, kada dodje naša hora; ali smo iskreno voleli i poštovali ovu našu stariju braću koja nisu bila starija od 10 do 15 godina. Mnogi su od njih bili samouci, a rodili su se kao u porodicama ribara, težaka, tesara, najskromnijih naših društvenih slojeva. To im nije smetalo da u teška i očajna vremena načine golem napor protiv gluposti i bede, da kušaju tako da se žrtvom svojih nerava i mišica, svojega mira uopšte popnu do uživanja viših društvenih istina i stećevina. Ne samo da se sami do njih popnu no da ih i nama primaknu. Ovako se jedna mala predstraža borila protiv mrtvila, zaostalosti, natražnjaštva cele jedne sredine; napisati njenu historiju koja se jošte ne završava nego će se nastaviti za možda još neko desetleće u promenjenim prilikama i možda sa više zahteva značilo bi skicirati roman božanstva u Jugoslaviji. ... više »»»