Olga Jančić (1929—2012)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « VAJARSTVO « Srpski vajari « Olga Jančić (1929—2012)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Olga Jančić (1929—2012)  (Pročitano 10892 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: April 22, 2012, 02:37:25 pm »

*




OLGA JANČIĆ
(Bitolj, 1929 — Beograd, 25.10.2012)

Rođena je 1929. godine u Bitolju. Olga Jančić se ubrzo s porodicom vratila u Beograd. Vajarstvo je naizmenično studirala u klasama profesora Lojza Dolinara i Tome Rosandića, kod koga je bila i na petogodišnjoj specijalizaciji, na osnovu konkursa za njegovu Majstorsku radionicu.
 
Radionicu je 1955. godine posetio i čuveni Henri Mur (Henry Moore), koji je boravio u Beogradu povodom svoje izložbe u Paviljonu "Cvijeta Zuzoric". Četiri godine kasnije, ona je i sama bila u poseti kod Mura, u okviru stipendije za boravak u Parizu i Londonu.
 
Olga Jančić bila je jedan od osnivača grupe Prostor 8, koja je prvi put u Beogradu, u Tašmajdanskom parku, priredila izložbu u slobodnom prostoru 1957. godine.
 
Olga Jančić imala je prvu samostalnu izložbu u Beogradu 1959. godine, a zatim i u Rijeci i Ljubljani. Početkom 60-ih izlagala je i dobila nagrade na prvom Trijenalu likovnih umetnosti u Beogradu i Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, a potom je učestvovala 1962. godine i na 21. Bijenalu u Veneciji.
 
Sredinom 70-ih pozvana je na Međunarodni simpozijum u Vankuveru, gde je realizovala kulpturu "Plod Via", postavljenu u slobodni prostor Botaničkog vrta Van Dusen u Vankuveru. Posle samostalne izložbe u Torontu, kraće je boravila i u Njujorku, a potom priredila samostalnu izložbu u Umetničkoj galeriji u Kragujevcu, rezimirajući dotadašnji rad. Te godine dobila je i nagradu "Politike" iz Fonda "Vladislav Ribnikar".
 
Početkom 80-ih izlagala je u Labinu, Puli, Karari, Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, a 1984. dobila je nagradu za skulpturu na 25. Oktobarskom salonu u Beogradu. Tri godine kasnije dobila je Oktobarsku nagradu grada Beograda.
 
Olga Jančić je 1993. godine predala Skupštini Beograda legat od 90 skulptura iz svog opusa (74 u bronzi i 16 u gipsu).
 
Godinu dana kasnije imala je izložbu u Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu. Monografija o Olgi Jančić, čiji je autor Irina Subotić, objavljena je 1997. godine, u izdanju kuće "Klio".


Deo teksta preuzet sa: SEE CULT
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 22, 2012, 02:50:31 pm »

*

SKULPTURE OLGE JANČIĆ


Uvodne studije u katalogu retrospektivne izložbe u Muzeju Savremene Umetnosti u Beogradu:

Kod autentičnog stvaraoca neuputno je insistirati na stilskim odrednicama — deliti i označavati nedeljivo. One su ipak potrebne kao okvirna morfološka obeležja razvojnih etapa. Umetnost i umetnik žive sa svojim vremenom, određuju ga svojim kreativnim bićem. I saglasnost i suprotstavljanja odgovori su na egzistencijalnu stvarnost epohe. Olga Jančić nije umetnik izolovan u kuli od slonovače distanciran od mučnina i strepnji ovog sveta. Ona ih iskazuje bez patetike — nemo. Njena uznemirenost je u oblicima, u ekspanziji dramatike u plastičkom slogu Tako Zoran Pavlović i prepoznaje kontemplativnu težnju umetnice ...ka elementarnim pitanjima egzistencije i to ka onom što Frojd naziva kao dva komplementarna nagona koji ispunjavaju psihičku realnost čoveka: Eros kao nagon životnosti i spajanja i Tanatos kao nagon ka smrti, ka uspostavljanju onog stanja koji je prethodio egzistenciji..." i zaključuje: ...Otuda je njen duh večito ispunjen interesovanjem za vitalne antropomorfne oblike, za biološku egzistenciju uopšte, za biološki pokret, za elementarne biološke sklopove u sudaru sa prostorom i vremenom ...". 63) Antiestetizam i rustičnost" koje Pavlović takođe uočava od šezdesetih godina, odnosno od 1962. u delu Olge Jančić može se dovesti u vezu sa društvenom i umetničkom atmosferom, sa fenomenom enformela. Jasno, ako smo spremni da prihvatimo tumačenje da se kroz primat iskonske izražajnosti same materije mogu da uspostave paralele. Amorfna forma u skulpturi još uvek je forma, a enfomel nije lišen emotivnog, samim tim i sadržajnog sloja, kao ni svojih specifičnih plastičkih premisa preko kojih je uostalom i obezbeđivao ubedljivu izražajnost.

A Olga Jančić je ponirući do suštine sudbinskog određenja egzistencije došla do fatalističkog saznanja da su građenje i razgrađivanje, život i smrt sveukupne prirode — organskog sveta, htonskih i kosmičkih sila, međuzavisnosti do tog stepena da granice i ne postoje. Mislimo da je taj tragizam umnogome bio uslovljen i ličnom ugroženošću . Pobuna je bila neminovna, jedina mogućnost umetničkog istraživanja kroz obračun sa bolešću, njenim prevazilaženjem. U punom stvaralačkom poletu i afirmaciji život se poigrao sa umetnicom, jad i jarost morali su da se preliju u njenu skulpturu.

Samo je vrhunska tehnička sigurnost, pronicljivost i umetnička snaga mogla u materiju da utisne plastičku ekspresivnost koju je Olga Jančić dostigla u Udvojenom obliku, 1962. i skulpturama srodnim ovom delu. Paralelel sa Žrtovm II, 1959. u kompozicionom kontrapunktu mogu se uspostaviti da bi se komparativnim metodom ustanovile i suštinske razlike u dinamizmu forme. U skulpturu Udvojen oblik, 1962, kao da je tektonski stres otvorio duboku raseklinu, izazvao previranje i divlji rast tkiva. Eho potmule stihije odzvanja u zarezima, naprslinama, ranjenoj površini fome koja se previja pokrenuta nekom razornom silom. Hladni sjaj aluminijuma i njegova ugasla patina potenciraju tragove spontanog vrenja u kome se ruka umetnice ne oseća. Suština ekspresivnosti i jeste u tome što umetnica ne ništi naturalni plastički karakter materije već se pri vajanju oslanja na te efekte, predviđa ih, na njih računa. Ona tako i uspeva materiju da zadrži u prividno sirovom stanju — oblikovnu sugestivnost da postigne iputirajući geomorfnim strukturama biološka svojstva. Reljef I, 1962. prva plastična površina realizovana paralelno sa Udvojenom oblikom, kao da je gibanje njegove mase preveo u nove prostorne dimenzije — u ravan. Ta impulsivna odluka, slična eksperimentalnom oputu, navešće nešto kasnije Olgu Jančić na poduhvat koji će je privesti neslućenim rezultatima.

Olga Jančić ne ponavlja rešenja, kompozicionu osnovu varira dok ispita solucije koje su za nju zanimljive, paralelno traži, razrađuje i druge mogućnosti. Iskustva stečena u skulpturama Blizanci I, 1963.. i Intima II, 1963. svoju preformulaciju nalaze u Celini, 1963. formi koja se raspinje i svija, krijući, zaštićujući poput ploda centralnu oblinu u svojoj dubini. Blizanci II i Blizanci III, 1963. primer su evolucije i transformacije jedne plastičke ideje. U Blizancima II, dvojnost oblika neutralisana je opštom dinamikom kretanja mase. Forme se priljubljuju ali i odbijaju u kompleksnom ritmu. Razuđeni oblici se klupčaju, uranjaju jedan u drugi. Ma koliko bilo artificijelno, to je jedno prirodno, biološko stanje, proces preobražavanja amorfne materije. U skulpturi Blizanci III, 1963. pritisak i potisak geomorfnih struktura oseća se u suprotstavljanju i međusobnom privlačenju, u raseklinama i grbinama formi. Odnos snaga je izbalansiran sugerišući oblikovni proces koji je u toku. Fosil, 1963. i nazivom upućuje da je to okamenjena forma. Oko vertikalne uvale geomorfna masa se uvija delujući kao oblik otrgnut iz zemlje.

Egzotična forma, 1963 neobična je po zamisli. Ona je oblikovna emanacija same energije. Od čvorišta, jezgra iz kojeg se izliva, foma teče, proširuje se rasprskav ai kovitla kao da je iz nje eksplozijom potisnuta proključala masa. U tom spontanom" rastu svaki profil i detalj plastički je definisan, asocirajući na snagu stisnute pesti, ma da nje nema. Postoji samo vrenje na rasprsnutom kraku oblika koje je blisko magmatinom pulsiranju u Plastičnim površinama.

Dinamizam koji je konstantno strujao unutar skulptura Olge Jančić da bi povremeno ovladao životom forme doseže kulminaciju u Plastičnim površinama. Amorfna masa gamiže, proseže se i prikuplja kao da je razvlači i prelama haotična energija – snaga kataklizme. Geomorfni i biomorfni karakter oblika objedinjen je u košmarno kovitlanje materije pa se ne zna da li je to podivljalo tkivo ili proključala lava. Već je skulptura Preobražaj I, 1960. pobuđivala impresiju da je plastičko zbivanje fiksirano u procesu transfiguracije. U Plastičnim površinama taj fenomen je opsesivan, rast i rasp materije je u toku, oblici i previranju poput biološke magme. I sama umetnica ove forme tako tumači. Za nju karakterističan skulptorski postupak — razrađenost svakog profila i plana — kao da se u jednom trenutku preprečio silni emotivni impulsa i kreativnog daha uputivši je ka reljefima. U tim radovima izbija vrelina doživljaja eruptivnom snagom kao atavističko osećanje praštanja materije, praoblika njenog iskonskog postojanja — vekovnog procesa preobražavanja prirode. Međutim to spontano, plazmatično kretanje i previranje usmeravano je nepogrešivim umetničkim instinktom.

Svaka Plastična površina ima svoju oblikovnu motivaciju i kompozicionu strukturu, u zajednička im je sugestija da gibanje materije nije zaustavio okvir reljefa, da je ono pomerljivo i može da se nastavi u svim dimenzijama. Razlikuju se, bilo da poseduju središnu osu, jezgro (Reljef I, 1962, Reljef II, 1963, Plastična površina VI, 1963) koje naplavljuju nabujale fome, ili da se prelivaju i sučeljavaju talasi amorfne mase (Plastična površina III i VI, 1963). Svaki reljef nastajao je u jednoj radnoj seansi (bez prethodnog modela ili skice) što može da objasni žestinu pulsacije i tragove sirovosti" materije. Umetnica je na podlozi iscrtavala osnovne koordinate kretanja mase koje su nestajale pod prvim nanosom gline. Tako su se oblikovni sklop, visina, dubina i tok plastičkog ritma razrešavali u procesu rada. Kao čudotvorac koji u igri stvara nove svetove Olga Jančić je u Plastičnim površinama ostavljala svedočanstva svoje kreativnosti i svoje spoznaje života. Bogatstvo i intenzitet stvaralačkog potencijala u punoj meri ispoljava se u velikim reljefima, Plastičnoj površini VIII, 1963, i Plastičnoj površini X, 1963. Naprsline, rezovi, vrtlozi i bujanje forme sugerišu ekspanziju podivljale mase u prodoru, sukobljavanju i vrenju da bi se u kontrapunktu kompozicije i artikulaciji materije — odnosu dijagonala, vertikala, horizontala, u celokupnoj plastičkoj konfiguraciji, podrazumevajući i uključivanje slučajnosti", otkrilo da je oblikovni proces istovremeno vođen intuicijom i logikom skulptorske volje.

Utisak da se u Plastičnoj površini X, 1963. raspojasnost amorfnih formi smiruje, da se nabujale mase povlače, potvrđuje Plastična površina XI, 1964, gde se događanja koncentrišu u centru kompozicije i na gornjem rubu reljefa. Okamina, 1965. poslednja je realizacija iz tog enformelnog" ciklusa. U odnosu na Udvojeni oblik, 1962, dramatika je potencirana. To je zjapeći bezdan koji proždire život — beznađe koje ostaje na kraju biološke egzistencije. Kao i početak i smiraj te ekspresionističke oblikovne egzaltacije bio je neminovan. Olga Jančić je napušta ali ne i pouke svoje oslobođene prirode. Modifikacije tih iskustava konstantno će izranjati iz njenog dela.


Marija Pušić | maj-juli 1986, str. 21—23 | Deo teksta preuzet sa: Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: April 22, 2012, 03:11:12 pm »

*

OLGA JANČIĆ — Galerija odabranih radova





Mali torzo, 1960.


Olga Jančić (r. 1929), vajar, poklonila je 1993. gradu Beogradu legat sačinjen od dela izrađenih u bronzi, kamenu i gipsu. Stvaralaštvo Olge Jančić predstavlja jedan od istupa naše umetnosti, posebno skulpture ka novim umetničkim tendencijama u periodu posle II svestskog rata, odnosno usvajanje principa apstraktne umetnosti čije je polazište u figuri. Njeno delo je bilo oduvek prožeto intimnim strujanjima, čuvstvenošću, emotivnošću i posebnom vitalnošću koja se može sagledati kao unutarnji poriv i nagon ka otelotvorenju životvornih sila.
 
Delo Olge Jančiæ je na granici skrivanja i otvaranja, materijalnog i eteričnog. Kao posebna tematika izdvaja se odnos prema telu, materinstvu, ljubavi, plodnosti i erotici.
 
Tokom 1950-ih, njen rani opus zapazili su Henry Moore i Ossip Zadkine (Bijenale mladih u Sao Paolu 1952).
 
Olga Jančić danas živi i radi u Beogradu.
Kuća legata
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: April 23, 2012, 02:10:17 am »

*

OLGA JANČIĆ — Galerija odabranih radova





Zatvoreni oblik I, 1961.
Preobrazaj II, 1961.




Plod I, Jezgro, 1967.
Otvoreni trinom, 1980—86.


Olga Jančić je "dobitnica brojnih nagrada. Izlagala u Jugoslaviji i inostrastvu. Značajne samostalne izložbe izvan granica zemlje u Hergejtu (Engleska), Torontu (Kanada).

Njene skulpture nalaze se u galerijama i muzejima zemalja bivše Jugoslavije, kao i u Museum of Modern Art (Aleksandrija) i Museum moderner Kunst (Beč), u privatnim zbirkama u Regensburgu, Londonu, Njujorku i Torontu.

O delu Olge Jančić pisali su, pored ostalih, Herbert Read, Michel Ragon, Michel Seuphor, Marvyn Levy, Kenneth Coutts-Smith, Theodor Meysels..."


Fotografije odabranih radova Olge Jančić preuyete sa: Kuća legata
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: April 23, 2012, 02:33:37 am »

*
MOJ DOM: OLGA JANČIĆ


VRT UKRADENE LEPOTE

Čuvena beogradska skulptorka, čija dela nisu ostavila ravnodušnim ni legendarnog Henrija Mura, gotovo pet decenija živi u kući između Dedinja i Senjaka, gde joj, od smrti supruga pre devetnaest godina, društvo prave visoki četinari i kamene skulpture

Zaštićen živom ogradom i živopisnim drvoredom zimzelena drveća, na blagoj uzbrdici Bulevara vojvode Putnika, na prostoru na kome se susreću lepote Dedinja i Senjaka, ušuškana je kuća poznate srpske skulptorke Olge Jančić. U prostranoj bašti nalik prirodnom rezervatu zelenila i umetnosti razbacani su, na prvi pogled nasumice, četinari i skulpture. Tek pažljivijim promatranjem dolazi se do zaključka da je svakom kamenu pažljivo birano mesto u ovoj galeriji na otvorenom. Iako nežne građe, tek koji centimetar viša od sto šezdeset, sedamdesetsedmogodišnja umetnica se odlučno upušta u borbu s velikim kamenim gromadama i snagom kreacije pretvara ih u dela koja oplemenjuju prostor i dušu.

Posle upornog zalaganja Ratimira Stojadinovića, Skupština grada Beograda je mladim skulptorima, među kojima sam bila i ja, dodelila placeve za gradnju ateljea. Dugo se debatovalo o toj temi, da bi naposletku 1956. čelnici grada napravili prvi korak u realizaciji ideje o stvaranju skulptorske kolonije. Suprug i ja smo podigli kredit kako bismo sagradili kuću. Bili smo iznenađeni prostorom koji nam se ukazao kad smo završili raščišćavanje terena. Gusto rastinje je sakrilo ogromnu površinu placa. Kad su kuće u koloniji izgrađene, a vrtovi sređeni, predstavnici Beograda su kod nas dovodili ugledne goste iz zemlje i inostranstva.

U početku kuća je imala samo jednu spavaću sobu, sav ostali stambeni prostor pripadao je Olginom umetničkom svetu. Ona je njime gospodarila domaćinski. U prizemlju su bili atelje i radionica u kojima je nesmetano davala formu kamenu, mermeru i metalu, dajući im smisao s pečatom humaniste. U prostranoj dnevnoj sobi salonskog karaktera dominiraju skulpture izrađene od različitih prirodnih materijala; drvo i kamen, uz pomoć mnogo svetlosti koja dolazi kroz velike staklene površine na gusto grupisanim prozorima, daju toplinu ambijentu.
 
POGLED OČEVE BISTE

Atelje se danas nalazi u zadnjem delu kuće, dok je ostatak prizemlja pretvoren u prostor za stanovanje. Na spratu su skulpture nastale u različitim periodima umetničke karijere. Leta smo provodili u bašti, u društvu prijatelja i rodbine. Nismo želeli da narušimo harmoniju zelenila i skulptura, pa smo izbegavali da sadimo cveće intenzivnih boja. Samo smo ispred ulaznih vrata posadili hortenzije, a u ostatku bašte nalaze se četinari, neki od njih su zasađeni pre pedesetak godina, žbunje i trava koja se redovno šiša. U atelje ulazim samo onda kad je umetnički doživljaj dovoljno jak, a predstava o formi jasna. To je bio i ostao princip mog rada. Vreme do ulaska u prostor za stvaranje nije izgubljeno. Tada se u meni talože ideje i saznanja koja kasnije dovode do realizacije skulptura.
 
U malom, ukusno sređenom kafe-salonu, koji predstavlja raskrnicu puteva za dve spavaće sobe, nalaze se tri figurine devojaka baroknih oblina i lepote. Preko puta njih je u bronzi izlivena bista sredovečnog gospodina, koji je, bez sumnje, pripadao građanskom Beogradu u periodu između dva velika rata.
 
Kad sam s petnaest godina napravila bistu oca Đorđa, inženjera, bilo je jasno da je umetnost moja sudbina. Godinu dana kasnije primili su me na akademiju. Uprkos podršci koju mi je davao, otac je pred mene postavio zahtev: paralelno sa studijima morala sam da završim srednju školu. Preko dana sam bila na akademiji, na predavanjima i vežbama, a uveče sam išla u školu za ljude koje je rat onemogućio da steknu obrazovanje. Za dve godine sam završila tri razreda srednje. Jednog dana, na autobuskoj stanici, spazila sam interesantnu devojku. Odmah sam poželela da mi bude model. Imala je jake bokove i dugačke udove koji su bili u disproporciji s malom glavom. Nije bila lepotica u klasičnom smislu, ali je imala nešto svoje, nešto specifično, što je za skulptora najvažnije. Odmah je pristala da mi pozira.
 
Učila je od najboljeg. Toma Rosandić je bio više od pedagoga i najboljeg srpskog skulptura prve polovine dvadesetog veka. Blage naravi, tolerantnog, demokratičnog duha, profesor je na umetnički put izveo plejadu vrsnih skulptora, među kojima se bogatstvom izraza i kvalitetom izdvaja Olga Jančić. U vreme kad se cipela sa štiklom smatrala narušavanjem normi lepog ponašanja, bilo je potrebno mnogo kuraži za istrajavanje u želji za profesionalnim usavršavanjem u oblasti skulpture, koja je tada pretežno bila privilegija muškaraca.
 
Toma nas je podsticao da sledimo svoj temperament, svoju misao. Stimulisao je individualizam, uveren da samo tako možemo doći do autentičnog izraza. Nije pogrešio. Iako star i nepokretan, sve vreme je, sedeći u kolicima, strpljivo davao savete mladim kolegama. Govorio nam je da slušamo muziku i čitamo poeziju kako bismo došli do umetničkog impulsa. Kao pravi Mediteranac, rođen u Splitu, voleo je da recituje Mikelanđelove sonete na italijanskom. Bio je veliki učitelj i večna inspiracija. Prilikom posete Tominom ateljeu upoznala sam Henrija Mura, verovatno najznačajnijeg skulptora u dvadesetom veku. Bio je potpuna suprotnost svom delu: običan, skroman, ljubazan. Pošto je naišao na toplu dobrodošlicu u Beogradu, rado je dolazio na prijeme koje je naša ambasada u Londonu svake godine organizovala dvadeset devetog novembra, povodom Dana republike. Jedna mlada istoričarka umetnosti želela je da popriča s Murom. U momentu kad je polako prolazio klimaks prijema, i gosti polako počeli da napuštaju zgradu ambasade, prišla je Ivi Vejvodi, tadašnjem ambasadoru u Velikoj Britaniji, i kroz konstataciju postavila mu pitanje: Gospodin Mur nije došao. Pa do malopre ste pričaliu s njim, odgovorio joj je zatečeni Vejvoda. Poznati skulptor je bio skroman, gotovo neprimetan u masi.
 
POPODNE SA ONIKSOM

Zadivljen odlučnošću mlade umetnice da se svojim krhkim rukama bori s gromadama kamena i mermera, Mur je pozvao Olgu da ga poseti u njegovom ateljeu, u engleskoj provinciji, u pastoralnom predelu ispunjenom zelenilom.

Kretao se uz pomoć štapa. Koračao je polako i dostojanstveno. Pokazao mi je svoj atelje. Osim skica, u njemu su bili predmeti iz prirode: školjke, kosti, kamenje. U njima je pronalazio inspiraciju. Sakupljao ih je i pažljivo posmatrao. Imao je skromno poreklo. Otac mu je bio rudar. U znak poštovanja prema njemu, u salonu, na vidnom mestu, čuvao je očevu rudarsku lampu. Zamolio je jednog mladog saradnika da me provede kroz imanje. Da li vas je strah da stalno budete blizu takve umetničke veličine?, bila sam znatiželjna. Ne, Henri nam ne dozvoljava da često boravimo ovde, kako bismo mogli da se posvetimo svom radu, odgovorio je ljubazno mladić. Ostala sam u kontaktu s Murom sve do njegove smrti. Slao mi je monografije sa svojim potpisom i interesovao se za moj rad.

Pored ulaznih vrata s leve strane nalazi se impozantni oniks, poklon Marka Nikezića, nekadašnjeg diplomate i ministra inostranih poslova.

Napravila sam samo minimalan zahvat na njemu. Bio je jedva primetno oštećen, ima pukotinu na zadnjem delu, pa bi bilo kakva intervencija ili prodor dleta u tkivo oniksa dovela do njegovog pucanja. Većinu svojih dela ostavila sam ili ću ostaviti Beogradu. Gradske vlasti prave Muzej legata u kome će biti i moji radovi. Upravo sam pravila spisak skulptura koje će pripasti Beogradu. Ostatak ću darivati muzejima ili institucijama u unutrašnjosti.
 
LJUBAV IZREČENA RUKAMA

Velika umetnica je gotovo četrdeset godina provela u vezi i braku s Ivom Frolom, eruditom i nekada šnjim sekretarom komisije za kulturne veze. Da nije imala suprugovu podršku u realizaciji svojih ideja, nikada ne bi do kraja ostvarila svoj ogroman umetnički potencijal.
 
Iako smo oboje živeli u Gospodar Jevremovoj ulici, udaljeni jedan ćošak, prvi put smo se sreli u Lovranu, u julu 1948. godine. Upoznala nas je zajednička prijateljica Renata Ulmanski. Bio je dosta stariji od mene, što mi nije smetalo. Premda sam bila zagovornik teze da papir, venčani list, nije neophodan preduslov za harmoničan zajednički život, venčali smo se 1953. kako bismo ispunili želju moje mame Vere. Sa dva kuma smo otišli u opštinu i obavili tu puku formalnost. Tata je, kao i uvek, bio mudar. Imam poverenja u tvoj izbor, rekao mi je kad sam ga obavestila da se zabavljam s Ivom. Nisam htela da uzimam muževljevo prezime. Za moje gene nije bio zaslužan on, već otac. Ivo je bio divan čovek i zato sam uživala u svakom trenutku provedenom s njim. Bio mi je oslonac i podrška, inspiracija i učitelj.
 
Otkada su se pre četrdesetak godina našla u publikaciji Moderna skulptura, dela Olge Jančić postala su neizostavni stanovnici svih relevantnih izdanja koja se bave umetnošću druge polovine dvadesetog veka.
 
Herbert Rid, najpoznatiji kritičar u oblasti skulpture, posetio me je početkom šezdesetih. Prošao je kroz moj atelje, a da ni reč nije izgovorio. Mislila sam da mu se nisu svideli radovi. Kao pravi engleski džentlmen, suzdržano i ljubazno se pozdravio pre nego što je otišao. Posle dve-tri nedelje stiglo mi je pismo u kome me je zamolio da mu pošaljem nekoliko reprodukcija. Izabrao je rad Dvojna forma i uvrstio je u svoju knjigu Moderna skulptura.
 
Zidove soba krase dela poznatih srpskih slikara Stojana Ćelića, Marija Maskarelija i Zorana Pavlovića, s kojima je Olga drugovala. U dnevnoj sobi, čiju dušu predstavlju trosed, dve fotelje i sto, najčešće provodi vreme čitajući umetničke publikacije. Kad oseti talas inspiracije, hitro odlazi u obližnji atelje kako bi invenciju pretvorila u realnost. Premda se bliži osamdesetoj, radi punom parom. I dan-danas stvara, odlučnim udarcima daje smisao bezobličnom kamenju.
 
Kamen je moja ljubav. Obrađujem ga ručno, bez mašine, jer ona suviše brzo ulazi u formu. Radim bez skica, sledim misao, osnovnu ideju. Obično mi treba pola sata dok ne dostignem punu koncentraciju, i ruka ne počne da me sluša. Samo saglasje između glave i ruke daje maksimalan rezultat. To su dragoceni momenti koje u potpunosti koristim. Radim čekićem od sedam stotina pedeset grama. Težina je donekle prilagođena mojoj fizičkoj konstituciji.


Boris Jakić | avgust 2006. | Gloria
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Oktobar 24, 2013, 10:35:10 pm »

*

PREMINULA OLGA JANČIĆ


Jedna od najpoznatijih srpskih vajarki, Olga Jančić, preminula je 25. oktobra u Beogradu u 84. godini.

"Od sredine prošlog veka davala je puni doprinos onome što je u kritici nazvano savremenost u likovnim umetnostima.

Na samom početku stvaralaštva njena skulptorska umetnost postavljena je na stabilnim osnovama predklasične i klasične evropske umetnosti, kao i na postulatima visokog modernizma. ...

Bilo da se iražavala u punoj, voluminoznoj formi ili u reljefima, ona je istraživala elementarnu suštinu ikoničke predstave ostavljajući posmatračima dovoljno prostora da njene radove upotpune sopstvenom percepcijom i imaginacijom.

Dva su materijala u kojima je stvarala: kamen (ponekad mermer) i bronza. U oba slučaja trag i potez njene ruke, bilo da kleše ili da oblikuje gipsanu masu, vodili su istom cilju — izazivanju mentalnih i vizuelnih senzacija koje pokreću i zadovoljavaju estetske potrebe gledalaca."
[RTS]

"Jedan je od osnivača grupe "Prostor 8" 1957. godine. Gradu Beogradu 1993. predala je legat od devedeset skulptura koji se danas čuva u Kući legata".
[NIN]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Oktobar 25, 2013, 12:40:05 am »

*

ODLAZAK OLGE JANČIĆ

Namera mi je bila da budem autentična, iskrena, da sledim unutrašnje impulse, govorila je vajarka

Svoje višedecenijsko, plodno i predano stvaralaštvo vajarka Olga Jančić, koja nas je prekjuče zauvek napustila, posvetila je temama rasta, rađanja, klijanja, plodnosti... Ime Olge Jančić zauzima dominantno mesto u antologiji jugoslovenske i srpske umetnosti druge polovine 20. veka. Rođena je u Bitolju, a u Beogradu je upisala vajarski odsek na Akademiji likovnih umetnosti. Na četvrtoj godini primljena je u novoosnovanu Majstorsku radionicu Tome Rosandića. Među brojnim nagradama i priznanjima u njenu biografiju ubeležena je i nagrada Politike iz fonda "Vladislav Ribnikar" (1977).

Jedan od njasvetlijih momenata u biografiji Olge Jančić dogodio se 1964. godine kada ju je čuveni Herbart Rid uvrstio u knjigu "Istorija moderne skulpture", tačnije skulpturu "Udvojen oblik". Tog događaja Olga Jančić sećala se u mnogim razgovorima koje smo vodili za naš list:

"Sećam se da je Herbart Rid došao ovde u moj atelje i sa britanskom hladnokrvnošću, ćutke pogledao radove i otišao. Vest da ću se naći među svetskim imenima za mene je bila ogromno iznenađenje, jer sam bila na relativnom početku skulptorskog rada. Nemam utisak da je činjenica ulaska u tako reprezentativan izbor odigrala bilo kakvu ulogu, osim što me je naravno ohrabrila...", govorila je Olga Jančić.

Umetnica je živela i radila u kući na beogradskom Senjaku, sa prelepom baštom u kojoj su se mogle videti njene skulpture, oble i čiste forme u kojima je iskonska tema ljubavi i života iskazana sa posebnim senzibilitetom. Oni koji su poznavali Olgu Jančić pripisivali su joj osobine odgovornosti, odvažnosti, radoznalosti, upornosti...

Već od 1955.godine skulpture Olge Jančić najavile su jasnu matricu njenog vajarskog postupka. Čista, svedena forma nastala je na osnovama naklonosti ka ranoj, arhajskoj skulpturi, ali sa elementima moderno shvaćenog oblika. Teme su već i u tim ranim radovima sa osobenim ličnim pečatom bile jasno naznačene i univerzalne: ljubav, rađanje, nastajanje, punoća življenja, no ponekad i zamiranje i nestajanje — i eros i tanatos.

"Princip koji sam tokom rada sledila naizgled se čini vrlo jednostavnim: pratiti svoje unutarnje impulse, ne praviti kompromise sa sobom i trenutnom situacijom u pogledu praćenja aktuelnih trendova. Namera je bila da budem autentična, iskrena, da ne težim nekoj povišenoj estetizaciji, već da pokušam da ugrađenom spontanošću i intimnošću oblika pokrenem i senzibilitet onoga ko posmatra i doživljava moju skulpturu", govorila je Olga Jančić o svojoj umetnosti.

Kamen je bio jedan od najpodsticajnijih materijala u stavralaštvu Olge Jančić. Umetnica je osećaj koji se javlja pri radu u kamenu u opisivala kao čudesan. Kao osećaj intenzivnijeg življenja nego u bilo kojoj drugoj situaciji, kao osećaj bliskosti sa „onim boljim delom sebe”.

"Direktno klesanje u kamenu izvodila sam na osnovu dve linje ili male zabeleške. To je stanje duboke koncentracije, gotovo meditativno. Naravno, kada je forma bila uznemirenija, onda kamen nije dolazio u obzir, nego bronza ili aluminijum", govorila je umetnica.

Poslednju veliku retrospektivu Olge Jančić videli smo u Muzeju "25 maj" 2005. godine. Klio je objavio obimnu monografiju ove umetnice iz pera Irine Subotić i Ivane Simeonović Ćelić, a uvid u celokupan opus vajarke objedinjen je i u elektronskoj monografiji (2004). Gradu Beogradu Olga Jančić ostavila je legat (1993) sačinjen od dela rađenih u bronzi, kamenu i gipsu.

M. Đorđević | 29.10.2012. | Politika
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: