Đorđe Jovanović (1861—1953)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « VAJARSTVO « Srpski vajari « Đorđe Jovanović (1861—1953)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Đorđe Jovanović (1861—1953)  (Pročitano 19947 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« poslato: April 21, 2012, 06:43:53 pm »

*




ĐORĐE JOVANOVIĆ
(Novi Sad, 21.01.1861 — Beograd, 23.03.1953)


Đorđe Jovanović, vajar, akademik, čovek koga smatraju rodonačelnikom srpske skulpture.
"Mene je srpski narod voleo, ja sam za njega živeo i radio i ja se zbog toga ponosim."


Fotografija: RTS
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 21, 2012, 07:11:13 pm »

*

ĐORĐE JOVANOVIĆ


Đorđe Jovanović (Novi Sad 21. januar 1861 — Beograd 23. mart 1953), je bio srpski vajar i akademik.
 
Po završenoj Realci upisao je Veliku školu u Beogradu, gde na Tehničkoj školi, na odseku za arhitekturu, studira godinu dana. Studije prekida zbog odlaska u Beč gde je 1884. upisao Akademiju likovnih umetnosti. Već naredne godine prelazi u Minhen i nastavlja studije na Akademiji, u klasi prof. M. Vidmana (M. Widnmann). Iz Minhena je 1887. prešao u Pariz i tamo je na (Ecole des Beaux Arts), u klasi profesora Šapija i Enžablera dilomirao vajarstvo 1890.
 
Vraća se u Srbiju i tokom 1891. radi kao nastavnik crtanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Već 1892. ponovo odlazi u Pariz, gde ostaje do 1903. Ponovo se vraća u Beograd gde postaje profesor, a potom i direktor Umetničko-zanatske škole, od 1905. do 1919, s tim što je ratne godine proveo u Francuskoj. Posle rata, do penzionisanja 1926, radio je kao profesor u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji i kao inspektor Ministarstva građevina.
 
On je jedan od osnivača slikarskog društva Lada i njen član do 1910. Bio je u član i umetničkog društva Medulić. Posle rata ponovo je bio član Lade, sve do 1932. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika Beograda.
 
Prvi put je izlagao na Pariskom salonu i Svetskoj izložbi u Parizu 1889, tada je dobio bronzanu medalju. Dobio je zlatnu medalju na Svetskoj izložbi 1900. godine u Parizu—. Samostalno je izlagao prvi put u Novom Sadu 1905, a potom često u Beogradu.
 
Pripada prvoj generaciji srpskih vajara čije delovanje ima pionirski karakter. Uradio je veliki broj bista i skulptura, ali i medalja, plaketa. Od njegovih radova najpoznatiji su: spomenik Josifu Pančiću (1891) (u Univerzitetskom parku u Beogradu); spomenik knezu Milošu (1898) u Požarevcu; spomenik Kosovskim junacima (1910) u Kruševcu; Crnogorac na straži (1903) u pariskoj opštini; spomenik Branku Radičeviću (1899) u Sremskim Karlovcima; spomenik vojvodi Mišiću (1921); spomenik Vuku Karadžiću (1929) u Beogradu; spomenik vojvodi Stepi Stepanoviću (1930) itd.
 
Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1920.
Wikipedia

* * *

Banski dvori, građeni su od 31. marta 1931. do 8. novembra 1932. godine, kada su osveštani i svečano otvoreni. Građeni su po projektu autora Jovanke Bončić, Anđelije Pavlović, Jovana Rankovića, Petra Gačića i Dušana Simića, koji je razradio inženjer Nikola Fedorov. Radove je izvodio građevinski preduzimač Kosta Šijački iz Beograda. Banski dvori imali su koncertnu salu, salu za sjednice i prijeme, vijećnicu, banov stan, apartman za visoke goste i ostale prateće prostorije.

Skulpture "Jugoslavija", po dvije iznad svakog od tri ulaza, visoke po dva i po metra, izvajao je od bijelog francuskog cementa Đorđe Jovanović, vajar iz Beograda. Skulpture su postavljene sredinom 1932. godine.

Isti vajar isklesao je u italijanskom mermeru i oktobra mjeseca 1931. godine u svečanoj sali postavio poprsja kralja Aleksandra i kraljice Marije u prirodnoj veličini.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: April 21, 2012, 07:24:14 pm »

*

VAJAR ĐORĐE ĐOKA JOVANOVIĆ


Novosađanin, rođen 1861. godine, vajar Đorđe – Đoka Jovanović najpre je učio drvorezbarstvo u Bavarskoj 1882, pa počeo da studira arhitekturu na velikoj školi u Beogradu, a zatim vajarstvo u Beču 1884. i Minhenu 1887. Posle je prešao u Pariz i tamo usavršio zanat, afirmisao se, izlagao u poznatom "Salonu" i dobio više priznanja i nagrada.
 
U Beograd se vratio 1891, dobio prvu nagradu na konkursu za Kosovski spomenik i posle 12 godina rada na njemu, postavio ga 1903. u Kruševcu. A prethodno, za njega, 1900. u Parizu primio zlatnu medalju. Bio je to javni spomenik sa istorijskom temom, u romantičnom duhu, sa više figura i reljefa, koji personifikuju Srbiju, njenu viševekovnu duhovnu kulturu i borbu za oslobođenje.
 
U međuvremenu, Jovanović je postao naš najtraženiji i najvredniji skulptor. Izradio je galeriju potreta-bista znamenitih ljudi, grupnih kompozicija, alegorija, pojedinačnih figura, reljefa, plaketa i medalja. No, naročito su mu značajni javni spomenici.
 
U Beogradu je 1905. godine otvorio Umetničko-zanatsku školu i u njoj, sve do 1921, bio nastavnik i upravitelj. Bio je jedan od osnivača Udruženja srpskih umetnika "Lada", a kasnije Udruženja likovnih umetnika u Beogradu 1919. godine. Na izložbama se pojavljivao još kao đak u Beču, pa u Parizu, Petrogradu, Rimu, Londonu, Beogradu, Lionu, Ženevi i drugim gradovima sveta. A prvu samostalnu izložbu imao je 1895. godine u Novom Sadu.
 
Posle pobede nad Turcima 1912. izradio je skulpturu Pobednik, a za vreme bombardovanja Beograda u Prvom svetskom ratu video sve strahote i izvajao grupe Žrtve bombardovanja i Žrtve rata. Njegov sin Mirko, kao dobrovoljac, poginuo je u ratu, a on, prešavši albansku golgotu, otišao u Francusku i njoj izradio remek-delo Za Otadžbinu, koje predstavlja glavu poginulog vojnika, u stvari njegovog sina, koga nije mogao da preboli.
 
Vrativši se u razorenu zemlju, već 1920. izabran je za člana Srpske kraljevske akademije, koja mu je 1933. godine izdala prvu monografsku studiju.
 
Ali, prilike su se, u međuvremenu, izmenile. U uvodu te knjige, slikar Uroš Predić je naglasio da je Đoka Jovanović "sledbenik klasičnog vajarstva prilagođenog oblicima modernog života", od koga su nam "ostali principi mere, jasnoće i skladnosti ... zahtevi lepote u evropskom smislu, od kojih on nikada nije odustao".
 
Da bi bio jasniji, Predić ističe da vajar "nije pošao tragom modernih lutanja u traženju nečeg novog, nekih 'novih mogućnosti' sve do — nemogućnosti i do apsurda", uveren da on "čvrsto stoji ... na svom vidnom mestu ... bez modernih načina propagande i reklame, radeći u obimu svoga dara, živom maštom i solidnom tehnikom, uvek obuzdan nepromenljivim pravilima mere, jasnoće i sklada". Nasuprot njemu, Predić konstatuje da "neki moderni umetnici ... mogu dati velika dela, pred kojima svet zapanjen stoji", ali se ujedno pita "da li su ta dela i lepa?". Međutim, zahvaljujući njima, slikar zaključuje "da je 'akademska' umetnost postala prezrena". No, on im, ipak, ne proriče svetlu budućnost. Naprotiv, smatra da će se njihova umetnost "teško održati u budućnosti", a da je Jovanovićevo delo od te opasnosti "po svojoj imanentnoj vrednosti zaštićeno".
 
Iz Predićevog teksta jasno je da su Đoka Jovanović i akademski realizam, već između dva rata, sa pojavom novih likovnih pravaca, skrajnuti u duboku senku, bez obzira na to što je vajar bio cenjen, a njegov opus veoma poznat.
 
U umetničkim akademijama, u vreme Jovanovićevog školovanja, zahtevalo se, pre svega, savladavanje skulptorskog zanata i savršeno ovladavanje tehnikom izvedbe, poznavanje anatomije i pokreta tela, verodostojnosti izraza i celine kompozicije. I on se tih nauka držao celog života i stvaralaštva. Svakad težeći suptilnom vajanju oblika, pojedinosti i ukupnosti, mekoj liniji prelaza i kretnji, iskazu osećanja prema modelu, a posebno u figurama koje su oličavale simboliku. U tom svom poetskom, lirskom maniru realizovao je niz ženskih figura: Proleće (1902), Tuga (1907), Napuštena (1907), Miris ruža (1913), Bahatkinja (1918), Studija (1921), Voće (1929), Odmor (1930) i druge.
 
U ratnim temama pak žrtvama rata i bombardovanja, samosvojnim skulptorskim načinom iskazao je vapaj protiv stradanja i ubijanja ljudi i naroda.
 
U svem svom stvaralaštvu bio je dosledan figuralni vajar naoklasicističkog usmerenja, kao i mnogi oficijelni vajari toga doba u Evropi. Takozvani avangardni stilovi i pravci nisu ga ni primamljivali ni uzbuđivali. Ali, nije ni osporavao njihovo postojanje. Tradiciju, objektivnost i tačnost suprostavljao je nepoznatom, "nemuštom" jeziku novotarija i njenih nedorečenosti.
 
Iako je bio ponosan na svoje umetničko delo i smatrao da ga srpski narod voli, ceni i razume, sudbina mu nije bila duže naklonjena, naročito posle Drugog svetskog rata. Tada je postao aktuelan socijalistički realizam, koji je propisivao nove teme, određene pokrete i stavove, pa čak i odeću figura. Za ostvarenje toga, mlađi su imali više fizičke energije, motivacije i bili prodorniji u težnji ka uspehu i afirmaciji.
 
Star i bolestan, naš vajar se povukao. Njegovo teško stanje jasno se vidi iz pisma, upućenog 1949. godine prijatelju Jovanu Mikeliću, kolekcionaru. U odgovoru na Mikelićevo pismo i poziv da dođe kod njega u Suboticu, on piše da ima 89 godina, da bez doktora nesme ni u Zemun da ode, ni u tramvaj da se popne, pa veli: "...ne misliš da ne mogu više ništa da stvaram (evo jedva i pišem) a kad bih stvarao, ko bi mi danas kupio? Živim od moje penzije, a tri mesečne penzije nisu mi dovoljne ni za godišnju potrebu ogreva. Tražiš da dođem sa bolesnom ženom, a zaboravljaš šta košta vozna karta do Subotice! Pitaš li se da li imam toliko novaca. Meni danas treba više za injekcije, pilule, pastile i praškove, nego za hranu".
 
Zatim zaključuje: "Pre sam radio, zarađivao i poklonio više od 100 komada mojih radova, danas taj luksuz ne mogu da uživam. Matica srpska ima otprilike isto toliko mojih radova kao i ti, a sada me je izbrisala iz redova njenih počasnih članova! Iako sam ja rođen u Novom Sadu...". Na kraju pisma, rezignirano dodaje: "...Ako te nisam sada uverio da jednom razumeš moje stanje i moj položaj, onda ću jako žaliti".
 
I da je Đorđe-Đoka Jovanović imao više snage, pa mogao da vaja, u tome momentu svakako na bi bilo zgodno da je izradio novu varijantu kompozicije Žrtve bombardovanja, koje su nam u toku Drugog svetskog rata priređivali ne samo neprijatelji nego i "saveznici"! Isti ti, koji će svojim "milosrđem", i 1999. godine pokazati naličje zapadne civilizacije našem narodu. A on u drugom svetskom ratu nije bio na frontu, već u Beogradu, pa nije mogao da udovolji oficijelnim temama borbe i obnove.
 
Jedan od najdarovitijih, a svakako najplodniji srpski vajar prve polovine 20. veka, na kraju svoga života bio je sasvim zaboravljen i izbrisan iz spiska važeće umetnosti. Njegova smrt 1953. godine nije izazvala ni žaljenje ni prazninu. Novine su samo, u jednoj notici, obavestile javnost o tome.
 
Međutim, tokom kasnijeg vremena, raskorak između takozvane tradicionalne i avangardne umetnosti, kako vidimo, postojao je sve veći.
 
Obeležavanje stopedesetogodišnjice rođenja akademika i vajara Đorđa-Đoke Jovanovića čin je dužnog poštovanja znamenite ličnosti u istoriji srpske likovne umetnosti i dokaz trajnosti njegovog dela na otvorenim javnim prostorima, u muzejima, galerijama i domovima lepe umetnosti.

 
Вера Јовановић | Нови Сад, 29.09.2011. | Удружење ћирилица Београд
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: April 21, 2012, 07:44:41 pm »

*

ĐORĐE JOVANOVIĆ, VAJAR


Pažljivi prolaznici beogradskim Terazijama posle Prvog svetskog rata, pa i više godina posle Drugog, mogli su često da zapaze jednog starijeg Beograđanina, koji se kretao ne kao stari šetač, već kao užurbani poslovni čovek. Visok, prav, tankog stasa, bujne bele, malo razbarušene kose i isto tako sedih brkova, marcijalnog izgleda — ostavljao je utisak krepkog starijeg čoveka, očuvanih fizičkih i duhovnih snaga, čija profesija nije banalna, obična, intelektualna. Samo ako niste znali ko je to, teško biste pogodili da je ta upadljiva ličnost Đorđe Jovanović, odavno priznat i čuven srpski vajar. Stručne kritike se rađaju i u našoj publicistici kao i u inostranoj, i svi mu priznaju dar i vrhunski domet u umetnosti. Stil i postupak stvaranja koje je Jovanović prihvatio i ostao im veran do kraja svog života su akademski, klasičan, veran prirodan. Pošto ovo nije stručan prikaz, već istoriski osvrt na život i rad uopšte moga dede, to će biti navedeni još neki podaci o njemu kao umetniku.

Kad se 1892. godine morao vratiti u Srbiju da se primi za nastavnika u srednje škole, dobio je mesto predavača u Beogradskoj realci. Očekivano je da će mu biti povereno mesto da predaje crtanje, kao predmet najbliži njegovoj struci, ali se razočarao kad je dobio da drži nastavu matematike. No, i ovo je nekako svario i počeo da predaje povereni mu predmet. Ali kad posle nekog vremena direktor dodeli mu da drži časove iz ''moralnih nauka'' Đorđu je bilo svega dosta, napustio je službu i otišao je za Pariz.
 
Kasnije se naravno vraća u zemlju. 1904. godine učestvuje na prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi, kad bere nove pohvale za svoja uspela ostvarenja. Pored drugih, Bogdan Popović, u to vreme vrhunski arbitar, piše najbolju ocenu o Jovanovićevim delima i objavljuje u ''Srpskom književnom glasniku'', što je takođe bila čast i žudnja svakog našeg književnika i umetnika iz toga, pa dugo još i posle toga vremena.

1905. godine dobija dozvolu i otvara u Beogradu Umetničko-zanatsku školu, čiji direktor postaje i ostaje sve do 1921-ve godine. Njigovi prvi saradnici u ovom poslu su, pored drugih, Marko Murat i Rista Vukanović, Betin muž. Od 1921-ve godine pa do 1926-te god. kad je penzionisan, Jovanović je na službi u Ministarstvu građevina kao savetnik i vrhunski stručnjak za estetsko podizanje zgrada i ulepšavanje gradova.

Od njegovih radova pomenimo makar neke, monumentalnije i karakterističnije: spomenike J. Pančića (1891) nalazi se u parku preko puta Univerziteta u Beogradu; kneza Miloša (1898) u Požarevcu; Kosovskih junaka (1910) u Kruševcu; Crnogorca na straži (1903) u Pariskoj opštini; Branka Radićevića (1899) u Sremskim Karlovcima; vojvode Mišića (1921); Vuka Karadžića (1929); vojvode Stepe Stepanovića (1930); Jov. Žujevića (1922)... itd.

SKAN je izdala ''Zbirku umetničkih radova akademskog vajara Đorđa Jovanovića'' 1933. godine. Predgovor je napisao Uroš Predić. Ista ustanova ga je izabrala za svog člana 16. 11. 1920. god. Tom prilikom predsednik Akademije obrazlažući zašto je Jovanović izabran kazao je i ovo: ''Ja ću završiti spomenom jedne male intimne vizije g. Jovanovića koja me je više no i jedno njegovo delo tronula kad sam je prvi put ugledao, koja mi se u jednom trenutku prikazuje i budi u meni jedno setno osećanje. To je onaj njegov ''Poginuli na polju časti'' (Inače ovaj rad je poznat pod nazivom ''Za Otadžbinu). Kao što je naš veliki umetnik Meštrović po mome merodavnom mišljenju, samog sebe nadmašio kad je sebe pravog otkrio u kipu svoje ''Majke'', tako je, po mom osećanju, naš današnji drug Jovanović sebe najbolje izradio u liku večnog sanka svoga sina poginulog zaista na polju časti u Francuskoj, za nju, za Srbiju, za čovečanstvo''.

Jovanović je imao mogućnost da više puta svoje radove izlaže u Pariskom salonu, gde je nekoliko puta nagrađivan medaljama od bronze, od srebra, od zlata. Neki od tih radova zadržaće mu lepu uspomenu u analima umetničkog života Francuske. Modelišući glavu mladog jumaka, on je dletu poverio ceo svoj roditeljski bol za izgubljenim sinom.

Ovde treba napomenuti da mu je jedan sin odrastao i školovan u Francuskoj do prvog svetskog rata, stupio u francusku armiju i u njoj se hrabro borio i 1916.godine poginuo oko Verdena, gde su izgubili živote i više od 300 000 Francuza. A kako su se u to vreme Srbija i Francuska borile za istu stvar, to se mladi Jovanović na ovaj način odužio i svojoj zemlji, baš kao što su se u drugom svetskom ratu neki naši ljudi borili u redovima francuskog pokreta otpora. 1941. godine Đorđe Jovanović je navršio 80 godina. I taj njegov jubilej je javno objavljen i obeležen. Jedan novinar ga je tada posetio i razgovarao sa njim. Iz tog intervjua citiram neke pasuse: ''U njegovom ateljeu u Skerlićevoj ulici, zatekli smo čika Đoku u belom vajarskom mantilu. U ruci je držao alatku za modeliranje kojom je doterivao bistu Milana Rakića. Do juče je tu stajala nova bista Josifa Pančića, koju je sam umetnik izvajao za SKAN, čiji je prvi predsednik bio Pančić. Bistu su baš juče odneli da izliju u bronzi.

— Otkud vi, deco? — dočekao nas je čika Đoka, iznenađen našom neočekivanom posetom, a onaj njegov topli osmeh kao da je govorio:''Baš ne date da sakrijem koliko mi je godina''.

Stari akademik, onako okružen bistama vladara, državnika, statuama lepote i tuge, figurama života, plaketama i fotografijama stotina svojih radova, stotina ogledala svoje velike duše, tople, kojom je oživljavao bronzu i kamen, iznenadio nas je svojom svežinom.

— Ipak, ostarelo se — govorio je Jovanović. Pančićevu bistu radio sam ceo decembar i ceo januar... Svega sat i po dnevno... Dva meseca dok sam je završio... Pred kraj, da bih stigao na vreme, radio sam sat ipo pre i sat ipo po podne, i dovršio sam je...

— Za trenutak čika Đoka ostavlja Rakićevu bistu i govori nam o sebi. Govori kao nekad kada je proslavljao četrdesetogodišnjicu svog umetničkog rada, skromno, nepretenziozno, kao da priča životnu priču o čoveku koji je živeo i stvarao da stvori, a ne da bude slavljen... I dok nam je pričao, činilo nam se kao da svojim blagim pogledom miluje one statue i figure oko sebe, koje je nadahnuo životom, dušom, kojim je dao mladost, snagu, zamah i polet, za koji i danas živi... U sećanju, svežem do najsitnijih pojedinosti stari akademik prelazi na svoje srećnije dane. Na uzbudljiv događaj kad mu, još kao učeniku Umetničke akademije u Parizu, njegov ''Guslar'' otvara vrata Pariskog salona, kada stiče pravo da izlaže svoje radove bez žirija...

Prelazi u sećanju 25 godina izlaganja svojih skulptura u najvećem salonu svetske umetnosti, da se zatim vrati na uspone iz prošlosti svoje zemlje... Na svoje značajno delo: spomenik kosovskim junacima u Kruševcu... U uglu ateljea stoji glineni model: ''Umetnik i tuga''; umetnik je izradio sebe. U desnoj ruci mu je dleto skulptorsko, a levom je zagrlio tugu, pod prozračnim velom.

— To je moj nadgrobni spomenik... Izradio sam ga u kamenu i postavio nad svojom grobnicom... A kad su ga novinari zapitali koji mu je rad najdraži, prema kome danas u svojoj osamdesetoj godini ima najviše ljubavi, on se malo zamislio, pa je ovako odgoovorio: Kako da vam kažem... Dragi su mi svi: Proleće, Odmor, Tuga, Siroče, Dunav, Sava... Sve te statuice... I moj sin (''Za Otadžbinu'')...

Kao da je veo sete u tom trenutku prešao pred očima sedog umetnika. Sećanja na sina, koji je u ratu poginuo kao vojnik za Otadžbinu, zbrisalo je u tome trenutku njegovu vedrinu...

Umetnik-otac izvajao je tada mrtvu glavu svoga sina. Zaspalu, naslonjenu na kamen... Umetnik-otac završavajući tu skulpturu, kraj glave poginulog sina položio je lovorovu grančicu (naravno od kamena). Tu bistu, znamo, radio je srcem i dušom, suzama... Nju je vajao i umetnik i roditelj.

Čika Đoka ne misli da ostavi svoj atelje. Još uvek on ima posla i još radi. Posle Pančićeve biste uzeo je da dovrši nekoliko plaketa... Danas kad osvane u svojoj osamdeset i prvoj godini, čika Đoka će stići u svoj atelje, među svoje bronze, svoj kamen, svoj gips... Navući će svoj beli ogrtač i prići će masivnom skulptorskom postolju, za kojim je proveo na nogama toliko decenija. I kao što je na tom postolju poniklo stotinu umetničkih dela, javiće se i sutra još jedna statua ili bista... Osamdeset prohujalih godina još nisu, eto, zamorile ruku starog umetnika, nisu zamorile ni oko, kao što nisu mogle da zamore njegovu umetnički vedru dušu, tako toplu i prisnu...''

Da je Jovanović zaista imao dobru, osetljivu, plemenitu dušu, to dokazuje njegove umetničke tvorevine, kao i njegov odnos prema ljudima, naročito deci, u svakodnevnom životu i opštenju.

Jedan detalj samo. Kako je stanovao u Skerlićevoj ulici, to je , odlazeći od kuće ili dolazeći u nju morao da prođe kroz ''Karađorđev park'', ili bar pored njega. A u tom parku je uvek bilo dece. I ona su dobro poznavala starog umetnika. On nije prošao pored njih, da ih nije zapitao šta rade, da ih nije pomilovao, po neko i poljubio i svima podelio bombone. A ona, deca, bi pitala:

— Čika-Đoko, zašto je tvoja kosa tako bela?

Posle svoje osamdesetogodišnjice živeo je još dvanaest godina i umro u dubokoj starosti 1953. god. u 93-ćoj godini života.


Forum Jagodina Ćuprija Paraćin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: April 21, 2012, 07:51:36 pm »

*

ĐORĐE JOVANOVIĆ — Spomenik kosovskim junacima





Autor fotografije nepoznat


Spomenik kosovskim junacima predstavlja simbol Kruševca i najmonumentalnije delo nacionalne skulpture s početka XX veka. Rad je znamenitog srpskog vajara Đorđa Jovanovića. Otkriven je na Vidovdan 1904. godine, u okviru proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, u prisustvu kralja Petra I Karađorđevića. Na Svetskoj izložbi u Parizu, gde su skulpturalni elementi spomenika nastali, i izlagani, Jovanović je, 1900. godine, nagrađen Zlatnom medaljom I reda. Izvedena u duhu francuskog akademizma, piramidalno rešena kompozicija sa dominantnom kompozicijom Boška Jugovića i vile na vrhu i figurama narodnog pesnika — guslara i devojke — personifikacije Srbije, u podnožju sa severne, odnosno, južne strane spomenika, inspirisana kosovskim epom, iskazuje osnovnu zamisao autora o vekovnoj borbi srpskog naroda za nacionalnu slobodu.
 
Na istočnoj i zapadnoj strani, u dva reljefa prikazani su epsko pričešće srpske vojske pred Kosovsku bitku i pogibija sultana Murata. Na severnoj strani spomenika je grb države Nemanjića i 1389 — godina odigravanja bitke na Kosovu; na zapadnoj — grb cara Dušana i godina otkrivanja spomenika — 1904; na istočnoj — grb kneza Lazara i posveta "Srpstvo kosovskim junacima", sa lovorovim vencem i palmovom grančicom u podnožju, dok je, na južnoj strani, grb Kraljevine Srbije iz 1888. i godina proglašenja Srbije kraljevinom — 1882. Motivi na ogradi od livenog gvožđa oko spomenika predstavljaju stilizovane kosovske božure.
Kruševac
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: April 21, 2012, 08:44:12 pm »

*

ĐORĐE JOVANOVIĆ — Spomenik kosovskim junacima, 1900.





Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: April 21, 2012, 11:43:54 pm »

*

ĐORĐE JOVANOVIĆ — Spomenik Vojvodi Mišiću





Spomenik Vojvodi Mišiću na novobeogradskom groblju
Fotografija dnevno.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: April 22, 2012, 01:06:36 am »

*


SKULPTURA
VAJARA ĐORĐA JOVANOVIĆA





Bista kralja Petra I Karađorđevića
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: April 22, 2012, 02:02:35 am »

*


SKULPTURA
VAJARA ĐORĐA JOVANOVIĆA




"Kosačica"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: April 22, 2012, 02:02:43 am »

*


SKULPTURE
VAJARA ĐORĐA JOVANOVIĆA





S leva na desno: "Siroče" (1917), "Gordost" (1897), "Miris ruža" (1914)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: April 22, 2012, 02:02:51 am »

*


SKULPTURA
VAJARA ĐORĐA JOVANOVIĆA





"Nauka i umetnost" (1942)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: April 22, 2012, 02:20:52 am »

*


SKULPTURA
VAJARA ĐORĐA JOVANOVIĆA





Bista mlade žene (1924)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: April 23, 2012, 01:47:46 am »

*


SKULPTURA
VAJARA ĐORĐA JOVANOVIĆA





"Odmor", oko 1930.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Maj 17, 2012, 10:19:47 pm »

*


SKULPTURA
VAJARA ĐORĐA JOVANOVIĆA





"Miris proleća" (1902)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Maj 19, 2012, 12:43:11 am »

*


SKULPTURA
VAJARA ĐORĐA JOVANOVIĆA





"Žrtva rata" (1918)
bronza 23x27x47 cm



Najznačajniji beogradski vajar Đorđe Jovanović, profesor Umetničke škole u Beogradu do Prvog svetskog rata (1905—1914), predstavnik je realizma u srpskoj skulpturi. Njegova dela, portreti i javni spomenici, korektno su i vešto vajani. Posebnu sklonost je pokazivao prema blagoj modelaciji. Jedno od najpoznatijih umetničkih radova je i skulptura ŽRTVA RATA koja simbolizuje mladost Srbije, ljude kojima je rat prekinuo budućnost — život, a među kojima je bio i skulptorov sin. Klasicističkim rasporedom masa on modeluje polunago, ležeće žensko telo, ostavljeno na steni. Linija kompozicije se penje, a potom niz bedro silazi. Beživotno telo govori zaustavljenim pokretom. Delo je malog formata, izvedeno sa prisutnim osećanjem bola i užasa rata. Muzej grada Beograda
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #15 poslato: Maj 19, 2012, 01:02:50 am »

**


ĐORĐE JOVANOVIĆ — "Velika Srbija"





Slika preuzeta iz knjige: Velika Srbija
napisao D-r Vladimir Ćorović profesor universiteta u Beogradu. | 1924
Uprava Narodnog dela i administracija | Beograd, Kraljice Natalije ul. br. 58.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #16 poslato: Septembar 30, 2012, 09:00:25 pm »

*

REKLI SU O ĐORĐU JOVANOVIĆU


...Jovanović čvrsto stoji (...) na vidnom mestu koje je sebi izvojevao bez modernih načina propagande i reklame, radeći u obimu svoga dara, živom maštom i solidnom tehnikom, uvek obuzdan nepromenljivim pravilima Lepote, pravilima mere, jasnoće i sklada.
Uroš Predić


...sva je prilika da je prvi srpski pariski đak bio Đoka Jovanović. Stečena iskustva on je prenosio na srpsku sredinu u kojoj je potom najduže živeo i radio.
Miodrag Jovanović


On i njegov drug Uroš Predić predstavljaju ne samo talentovane, retko savesne i vrlo kulturne radnike u našoj umetnosti, već i dva sjajna, mada različita, čoveka u srpskom društvenom životu.
Anica Šaulić


[Đorđe Jovanović] u nas predstavlja vajarsku umetnost i majstoriju u evropskom smislu.
Veljko Petrović


Uvek je bio nasmejan i voleo je decu i mladež (...) Nas decu dizao je uvis svojim snažnim rukama, šalio se i igrao, s nama se rvao...
Kosta St. Pavlović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #17 poslato: Septembar 30, 2012, 09:25:08 pm »

*

ĐORĐE JOVANOVIĆ





Vajar Đorđe Jovanović, 1906—1908.
Rad Paje Jovanovića / Галерија Матице српске
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #18 poslato: Oktobar 02, 2012, 01:28:48 am »

*
ĐORĐE JOVANOVIĆ


VOLEO JE OTADŽBINU I LEPOTU LJUDSKOG LIKA

U Galeriji SANU biće izloženo 130 skulptura vajara Đoke Jovanovića sa reljefima, medaljama i minijaturnim radovima

Mene je srpski narod voleo, ja sam za njega živeo i radio i ja se zbog toga ponosim, napisao je svojevremeno jedan od naših najznačajnijih vajara, Đoka Jovanović, u autobiografiji.

U čast Jovanovića (1861—1953), inače prvog srpskog đaka u Parizu, u Galeriji SANU biće svečano otvorena izložba njegovih radova 7. avgusta u 19 časova, a pozdravnu rečće posetiocima u auli SANU, pored Jovanovićeve skulpture "Nauka i umetnost", uputiti akademik Dinko Davidov, direktor Galerije i prof. dr Miodrag Jovanović koji je i autor kataloga.

O tome šta će publika moći da vidi, Miodrag Jovanović za "Politiku" kaže:

— Biće izloženo oko 130 skulptura Đoke Jovanovića sa reljefima, medaljama, minijaturnim radovima. Središna skulptura ove postavke je delo "Nauka i umetnost", koju smo hteli da premestimo u Galeriju, pa potom na ulicu, da bismo se na kraju odlučili da je ostavimo gde i, inače, stoji, u auli SANU. Tu skulpturu je Jovanović i namenio SANU, i sam je bio akademik, i smatrao ju je svojim najboljim delom. Slika te skulpture je na naslovnoj strani kataloga, a potom i na pozivnici. U vizuri galerije, pored crvene zavese, biće veliki poster i skica tog rada.

Vajar Đoka Jovanović školovao se u Minhenu, Beču i Parizu. Bio je jedan od osnivača slikarskog društva "Lada", član umetničkog društva "Medulin" i jedan od osnivača ULUS-a. Prvi put je izlagao na svetskoj izložbi u Parizu 1889, i dobio bronzanu medalju, apotom i 1900. godine kada je na Svetskoj izložbi u Parizu dobio zlatnu medalju. Đoka Jovanović je imao dva sina iz dva braka, prvi Mirko poginuo je kao dobrovoljac u francuskoj Legiji 1915, a drugi, Aleksandar je sa srpskom vojskom prešao Albaniju,a kasnije je živeo i radio u Maroku.

Na otvaranje izložbe u Beograd stižu Jovanovićevi potomci iz čitavog sveta, koji sa ponosom nose prezime slavnog vajara. Đoka Jovanović je često spajao radinost i zadovoljstvo, spominje se da je on bio prvi srpski biciklista i na nekim sportskim takmičenjima je osvajao nagrade. Tako je 1886. iz Beča biciklom obišao Insbruk, Veronu, Padovu, Veneciju, Trst, Ljubljanu i Zagreb.

— Đoka Jovanović je akademski realista, kaže profesor Miodrag Jovanović, za njega je karakteristična figuralna skulptura, ali nikako do kraja klasicistička, on je bio poštovalac klasike, sanjao je o Rimu. Radio je realistički, dobro savladao zanatsku veštinu u Beču, Minhenu i Parizu. Držao je do lepote ljudskog lika, iskazivao je romantična osećanja, čak neka njegova dela nose i takve nazive, recimo, "Miris proleća" i "Miris ruža". Jovanović ima i po nazivu i romantičarskih skulptura. Bio je angažovani umetnik, napravio je veličanstven Spomenik kosovskim junacima u Kruševcu, potom spomenik Milošu Obrenoviću, Josifu Pančiću, Vuku Karadžiću, Branku Radičeviću, Jovanu Jovanoviću Zmaju, Knezu Milošu, vajao je ratnike, vojnike, rudare... Naročito je potresna njegova skulptura posvećena stradalom sinu Mirku "Za otadžbinu".

— Treba reći da kuća u kojoj je bio smešten atelje Đoke Jovanovića u Skerlićevoj 6, tačno ispod Narodne biblioteke Srbije, ima polupane prozore baš na tom velikom vajarskom ateljeu. Fasada, koju krase dve skulpture, oronula je, i to je šteta. Ne sugerišem da se od toga pravi legat ili muzej, ništa od toga ne predlažem, ali bi bar fasadu trebalo okrečiti. Treba da se zna i čuje da je to kuća Đoke Jovanovića, podseća za kraj profesor Miodrag Jovanović.


B. Lijeskić | 04.08.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #19 poslato: Oktobar 02, 2012, 01:54:45 am »

*
ĐORĐE JOVANOVIĆ


SVEDOČANSTVO O ZABORAVU

Propada kuća u kojoj je živeo istaknuti vajar Đoka Jovanović. Spomenik kulture obrastao korovom, bez ikakvog obeležja da je tu bio jedan od najvećih srpskih umetnika

IZLOŽBA dela jednog od najvećih srpskih vajara Đorđa - Đoke Jovanovića (1861—1953) u galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti povod je da se zapitamo šta je sa njegovom kućom u Skerlićevoj 6 u Beogradu, o kojoj je u vreme kada je sagrađena 1926. godine pisano kao primeru rafiniranog ukusa. Sagrađena po modelu poljskih vila i zamisli arhitekte Dragutina Šiđanskog bila je idealno mesto za život i rad znamenitog skulptora nešto više od dve decenije, a danas je oronuli spomenik kulture o kome niko, pa ni vlasnici, ne vode dovoljno računa.
 
Sa prednje strane prozori su polomljeni, a celo zdanje, koje je nekada bilo okruženo zelenilom, ružama i drugim cvećem, obraslo je korovom, koji kao da preti da će da "pojede" trošne zidove. Na fasadi se golim okom ne primećuje da su dve figure, koje na pravi način predstavljaju slikarstvo i vajarstvo Đoke Jovanovića oštećene, ali zub vremena ih je ozbiljno nagrizao.

— Kuća sa ateljeom u Skerlićevoj ulici je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda, ali je u privatnom vlasništvu. Po zakonu, vlasnik kuće je obavezan da, uz našu saglasnost, brine o njoj — objasnila je Lidija Kotur, zadužena za odnose sa javnošću u Zavodu. — Prema našim podacima, u poslednjih desetak godina niko nije tražio saglasnost Zavoda da započne radove na restauraciji.
 
U zemljišnim knjigama iz osamdesetih godina gradske opštine Vračar piše da su vlasnici kuće Stevan i Gordana Hunćak i to je sve što smo uspeli da saznamo. Pokušali smo juče da pronađemo ko u toj kući živi, ali su nam se kao jedini "stanari" odazvali — psi. Slično se dogodilo i našem uglednom istoričaru umetnosti dr Miodragu Jovanoviću, autoru izložbe o ovom vajaru u SANU.
 
— Neposredno pre početka izložbe pokušao sam da otkrijem da li tu neko stanuje. Nisam uspeo nikoga da pronađem, pa sam ubacio pozivnicu za izložbu u poštansko sanduče — kaže Miodrag Jovanović. — Na otvaranju, i za sve vreme koliko izložba traje, niko se u Galeriji nije pojavio i predstavio kao stanar.
 
Međutim, pre tri godine kada je pripremao izložbu o Đoki Jovanoviću u Novom Sadu, čuo se sa nekim od tadašnjih stanara i oni su mu obećali da će dozvoliti da uzme figurinu "Igračica". Ali, sve se završilo na tome.
 
— Ovo je samo jedna u nizu zaboravljenih kuća u kojima su živeli i stvarali naši veliki umetnici. Iako je zgrada u privatnom vlasništvu trebalo bi da neko od nadležnih povede računa o njoj i da se postavi bar neko spomen-obeležje, jer zašto bi sadašnji vlasnici razmišljali o tome ko je živeo u toj kući pre njih? Stvaralaštvo Đoke Jovanovića odavno je prešlo granice naše zemlje. Kakvu sliku o nama stvore stranci koji požele da vide mesto gde je nastalo veliko umetničko bogatstvo koje nam je ostavio? — pita se istoričar umetnosti Jovanović.
 
Oronula i zapuštena kuća u Skerlićevoj 6 ne opravdava svu veru koju je Đoka Jovanović polagao u svoj narod govoreći: "Moj srpski narod me zna, ceni, poštuje i voli, kao što i ja njega, za koga sam i radio, i na to imam prava da budem gord i zadovoljan."



GROBNICA U ŠIBLJU Ni mesto gde počiva vajar Đoka Jovanović ne odaje sliku velikog poštovanja za njegovo delo. Grobnica je zarasla u šiblje i travu, a spomenik je veoma oštećen. Svi se pravdaju činjenicom da je grobnica privatna i da njegovi naslednici treba da brinu o njoj.
 
SELIDBA  Đorđe Jovanović je kuću u vračarskoj ulici Skerlićeva 6 napustio 1944. godine i odselio se u Esad-pašinu. Pretpostavlja se da je kuću ostavio nekom rođaku, ali to ne možemo pouzdano da tvrdimo.


M. P. — D. B. M. | 14.08.2008. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #20 poslato: Jun 15, 2013, 04:03:12 pm »

*
ĐORĐE JOVANOVIĆ


RODONAČELNIK SRPSKOG VAJARSTVA

Bio je začetnik modernog srpskog vajarstva, prvi naš društveno šire poznat i priznat vajar čije skulpture, od minijaturnih reljefa do monumentalnih radova, izražavaju preovlađujuće pravce devetnaestog veka

Ugledni skulptor Đorđe Đoka Jovanović živeo je od 1861. do 1953. godine i, poput Paje Jovanovića, doživeo duboku starost od devedeset dve godine. Kao i čuveni slikar, bio je harizmatični predstavnik srpske i evropske građanske klase na vrhuncu, uzor lične i umetničke lepote, elegancije, muževnosti i nadarenosti. Kako je izvestila "Politika" 1938. godine, bio je i prvi naš sportista, biciklista i planinar.
 
U pogledu istraženosti, život i delo ovog srpskog vajara najbolje su dokumentovani među svim našim, ne samo starijim skulptorima. O njemu je između dva svetska rata objavljena monografija, nedavno je izašla i druga u izdanju Galerije "Matice srpske" u Novom Sadu, kao i katalog retrospektivne izložbe u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Napisao ih je profesor Miodrag Jovanović, uz Nikolu Kusovca naš najbolji poznavalac umetnosti devetnaestog veka. Đorđem Jovanovićem bavili su se i dvojica najboljih učenika i naslednika Miodraga Jovanovića, Uroš Anić kao magistrant i asistent i Miroslav Timotijević, sadašnji profesor nacionalne novovekovne umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Umetnik je 1947. godine napisao "Autobiografiju", objavljenu u monografiji. Životni i stvaralački put ovog vajara istražen je i arhivski, istoričar umetnosti Vladimir Konjikušić je pored istraživača domaćih, za podacima tragao u minhenskim policijskim arhivima.
 
KOSOVO U SRŽI
 
Rođen je, kako sam kaže, 21. januara 1861. u Novom Sadu. Otac mu je bio učitelj, pisac i prevodilac, prijatelj Đure Jakšića, koji ga je opisao u jednoj pripoveci, grčkog a majka srpskog porekla. Izrodili su sedmoro dece, a Đorđe je bio najmlađi. Umetnik je iz braka sa Nemicom Emom Viktorijom Šajtler imao sinove Mirka, arhitektu, rođenog u Minhenu i Branka, geologa, rođenog u Parizu. Unuk Serž Jovanović sastavio je rodoslov porodice jer brojni unuci i praunuci rasuti po Francuskoj i Americi s ponosom nose prezime Jovanović. Kosta St. Pavlović je o vajaru objavio sećanja u "Glasu kanadskih Srba".

Posle beogradske Realne gimanzije, umetnik je boravio u Minhenu, "radeći drvorez", kako je napisao, što se odnosilo ne na grafiku već na rad u reljefu. Ostavši posle nekoliko meseci bez sredstava, vratio se u Beograd i upisao na Tehnički fakultet. Stojan Novaković je potvrdio da su mu drvorezi "izvrsni". Na osnovu uspeha u Minhenu i državne stipendije koju je odobrio ministar Novaković, upisao se na bečku Akademiju. Posle prvih uspeha, prešao je u najbolju germansku vajarsku školu u Drezdenu i tokom studija dva puta proputovao Evropu na velosipedu. U Pariz je prešao 1887. godine i, kako je pisao, tu su mu se otvorile oči i tek onda je došao do saznanja šta je prava monumentalna umetnost. Zapažen u Drezdenu sa skulpturom "Prelja", devojke u srpskoj narodnoj nošnji, pohvaljen u Parizu, za Svetsku izložbu 1889. godine izradio je skulturu slepog "Guslara" u prirodnoj veličini. Mihailo Valtrović, upravnik Narodnog muzeja, našavši da to nije "srpski guslar", odbio je za otkup ali su čačanski seljaci pred njom skidali kapu, a seljanke joj ljubile ruku kao živom čoveku. Ministarstvo mu je ukinulo stipendiju ali je sa skulpturom "Josif Pančić" priredio prvu samostalnu vajarsku izložbu u Beogradu. Usledile su godine uspešnog porodičnog i činovničkog života i drugi brak sa Francuskinjom Margerit. Jedan je od osnivača umetničkog udruženja "Lada" i upravnik Umetničko-zanatske škole, koju je osnovao sa Ristom Vukanovićem i Markom Muratom. Ne želeći da bude "Švabin rob", prošao je Albansku golgotu i našao se ponovo u Parizu. Po povratku je brinuo o radu škole i postao redovni član Srpske kraljevske akademije 1920. godine.
 
Bio je učenik Šapija, uz Rodena najznačajnijeg francuskog vajara devetnaestog veka. U Srbiji osim Petra Ubavkića, vajara školovanog u Rimu, nije imao konkurenciju. Pozirali su mu državnik Žorž Klemanso, vojskovođa Ferdinand Foš, general Manžen, vikont de Fontenej i Ogist Goven ali i lepe pariske devojke. U Parizu je nastavio rad na svom najvećem delu, "Spomeniku kosovskim junacima", postavljenom 1899. u Kruševcu da obeleži petstogodišnjicu Kosovske bitke. Monumentalni su između njegovih ostalih i spomenici "Knez Miloš Obrenović" u Požarevcu, "Vuk Karadžić" i "Josif Pančić" u Beogradu.
 
TAMNE STRANE ŽIVOTA
 
Kao i Paja Jovanović, svoja dela zasnivao je na istorijskim istraživanjima kostima, naoružanja i naslikanim portretima. Skulpture sa nacionalnom tematikom izlagao je na pariskim Salonima i veoma lepo prihvaćene, navele su Francusku vladu da ga sa Pajom Jovanovićem predloži za dobijanje ordena Legije časti. Izvajavši biste kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije Karađorđević, dobijao je često porudžbine sa dvora ali je bio obasut i drugim narudžbinama. Izvajao je između ostalih svojih ostvarenja biste Jovana Jovanovića Zmaja, Branka Radičevića, Karađorđa, Save Tekelije, Sime Matavulja, patrijarha Georgija Brankovića, Jovana Žujovića, vojvode Stepe Stepanovića, skulpture i medaljone sa likovima Ljubomira Nenadovića, Dr Jovana Subotića, Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Dr Vladana Đorđevića, Milovana Glišića, Nikole Pašića i brojne druge. Ogledao se i u fasadnoj i u grobljanskoj skulpturi, spomenik vojvodi Živojinu Mišiću iz 1921. godine jedan je od najboljih te vrste u srpskoj umetnosti. Jovanović je bio i vanredan vajar aktova, alegorijskih kompozicija, bahantkinja, vila, personifikacija reka i plodova prirode. Tamniju stranu života prikazao je u skulpturama "Napuštena", "Tuga" i "Melanholija". Izvajao je alegorijske kompozicije "Miris ruža", "Miris proleća", "Beogradska ruža" i "Sava", sa kojima je u našu skulpturu uveo najviše oblike poetične lepote. Pojedini radovi intimnog karaktera kao "Siroče" iz 1917. i "Branko i vila" su među najizražajnijim. Te je vrste i "Dečak sa Čukur-česme" iz 1908. koju su ne obazirući se na tragiku istorijskog događaja nedavno ukrali Romi i razbili je prodavši je u staro gvožđe. Više puta je vajarski prikazao Uroša Predića, a autoportreti, pojedini iz profila, među najboljim su njegovim ostvarenjima.
 
Radeći u gipsu, terakoti, kamenu i bronzi, Đorđe Jovanović se bavio skoro svim poznatim savremenim temama, od dokumentarističkih, portretskih, faktografsko istorijskih, mitoloških, alegorijskih do socijalnih, radničkih i rudarskih. Bio je pravi čovek i umetnik svog doba, njegove skulpture od minijaturnih reljefa do monumentalnih radova izražavaju preovlađujuće pravce devetnaestog veka, od realizma i naturalizma do dendističkog simbolizma i secesije. Prošao je mnoge vajarske škole i bio među prvim srpskim umetnicima školovanim u sva tri za nas bitna umetnička centra — u Beču, Minhenu i Parizu. Ostavio je galeriju likova iz nacionalne istorije, muzej skulptura najznačajnijih Srba ali se bavio i ženskom lepotom zbog nje same, zadivljen njenom tajnovitošću.

Čuveni vajar je imao bogat život i raznovrsno stvaralaštvo, bio kritikovan i slavljen, zaboravljen i ponovo otkriven. Primedbe koje su mu na rad upućivali savremenici, današnja publika verovatno ne razume, doživljavajući njegove skulpture celovitije i manje detaljistički. Uz Petra Ubavkića, Đorđe Jovanović je rodonačelnik modernog srpskog vajarstva, prvi naš društveno šire poznat i priznat vajar. Sa njim je počela velika avantura srpske skulpture i sa njim doživela vrhunac.


Dejan Đorić | 20.10.2011. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1550



Pogledaj profil
« Odgovor #21 poslato: Novembar 28, 2013, 10:05:59 pm »

*

UPOZNAJTE ĐORĐA JOVANOVIĆA

Novi Sad — Grupa Novosađana, poštovalaca dela Đorđa Đoke Jovanovića, prvog srpskog vajara, pokrenula je inicijativu da se ovaj umetnik otrgne od zaborava. Tako su na početku Dunavskog parka, pored skulpture "Nimfe Dunavske", koja je delo ovog vajara, prolaznicima delili letke sa kraćom biografijom Jovanovića.

— Želimo da Novosađane podsetimo da je ova skulptura delo Đorđa Jovanovića i da je ovde postavljena još davne 1931. godine. Iako su travnjak i cvetni aranžman oko same Nimfe lepo uređeni, nigde ne postoji nikakva oznaka da je upravo Jovanović, koji je bio prvi srpski školovani vajar, autor ovog dela — kaže za "Pravdu" Sava Todorov, novosadski antikvar i pokretač akcija da se od zaborava sačuvaju značajne ličnosti iz kulture i istorije srpskog naroda.

Todorov dodaje da je obeležavanje 150 godina od rođenja ovog vajara prava prilika da se svi, ne samo Novosađani, podsete na njegov značaj u istoriji naše umetnosti.

Jovanović je izradio je mnogobrojne spomenike i biste širom Srbije. Najpoznatije njegovo delo je spomenik Kosovskim junacima u Kruševcu a, pored toga, uradio je i spomenike Hajduk Veljku u Negotinu, Miloš Obrenoviću u Požarevcu, Josifu Pančiću i vojvodi Živojinu Mišiću u Beogradu, Branku Radičeviću u Sremskim Karlovcima, Ljubi Nenadoviću u Brankovini, Vuku Karadžiću u Beogradu i mnoge druge.

Todorov, vrsni poznavalac dela mnogih zaboravljenih umetnika, kaže da se na kupoli zgrade Srpske banke u Miletićevoj ulici, u centru Novog Sada, nalazi izuzetna Jovanovićeva skulptura Hermesa.

— Nažalost, veoma mali broj Novosađana, čak i onih za koje se ne može reći da ih umetnost ne interesuje, znaju za ovaj podatak. Đorđe Jovanović zaista, svojim obimnim radom i delima koja je ostavio iza sebe, nije zaslužio da se mi danas ovako odnosimo prema tako velikom umetniku. Uzgred, njegova dela nalaze se i u mnogim evropskim zemljama — kaže Todorov, dodajući da će se slične akcije nastaviti u Novom Sadu, a možda i po celoj Srbiji.


S. Kostić | 04.10.2011. | Pravda
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: