Raško Marinković / Rasko / (1950)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « VAJARSTVO « Srpski vajari « Raško Marinković / Rasko / (1950)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Raško Marinković / Rasko / (1950)  (Pročitano 2511 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 640



Pogledaj profil
« poslato: April 14, 2012, 09:11:45 pm »

**





RAŠKO MARINKOVIĆ RASKO

Raško Marinković, srpski vajar, u Francuskoj poznat kao (sculpteur) RASKO, rođen je 18. decembra 1950. godine u Čačku. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u rodnom gradu. Rado ističe da je Čačak grad njegovog detinjstva i mladosti. Bio je gitarista u prvom sastavu legendarne rok grupe "Smak", koja je osnovana 1971. na čelu sa Radomirom Mihajlovićem Točkom.

Marinković je u Francusku stigao davne 1975. godine. Odavno priznat i čuven, autor je brojnih skulptura, uglavnom malog formata. Određena skulptura u maloj formi zahteva od vajara filigramsku tačnost, preciznost linija. Treba mnogo umeća da bi se na maloj provršini određenog materijala naglašeno izvajalo ONO, što tu figuru i čini umetničkim delom.

Izlagao je na mnogim samostalnim i grupnim izložbama u najznačajnijim galerijama savremene umetnosti. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja.  

Osim vajarstva, jedna od velikih ljubavi ovog umetnika je i sviranje na gitari.

Živi i radi u Parizu.


Angelina, 14. april 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 640



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 14, 2012, 09:13:49 pm »

**

SKULPTURE
VAJARA RAŠKA MARINKOVIĆA



Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 640



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: April 22, 2012, 02:49:13 am »

**

SKULPTURA
VAJARA RAŠKA MARINKOVIĆA





Svedeni, reducirani čovek
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 640



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: April 24, 2012, 12:15:37 am »

*

SKULPTURA
VAJARA RAŠKA MARINKOVIĆA



"Kavalino"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 640



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Mart 12, 2013, 11:33:24 pm »

*
PRIZNANJE RAŠKU MARINKOVIĆU, VAJARU IZ ČAČKA


ZLATNA MEDALJA ZA "LJUDSKI KOTAO"

Na Međunarodnom salonu sveta kulture, održanom u Kanu, na kome je učestvovalo više od 220 slikara, vajara, grafičara i likovnih umetnika iz čitavog sveta, Rašku Marinkoviću, vajaru iz Čačka, dodeljena je zlatna medalja za skulpturu "Ljudski kotao".

Svoju umetničku karijeru Marinković gradi u Francuskoj skoro četvrt veka, a medalja osvojena u Kanu nije i jedino njegovo priznanje. Krajem prošle godine Žiri Salona Društva francuskih umetnika iz Pariza dodelio mu je bronzanu medalju za rad u drvetu "Zabranjene igre".

Raško Marinković je proteklih godina izlagao na više samostalnih izložbi u Francuskoj, Belgiji, Holandiji i Nemačkoj, kao i na više grupnih smotri likovnog stvaralaštva. Poslednju samostalnu izložbu priredio je u maju prošle godine u nemačkom gradu Bad Hersfeldu.


Glas javnosti | 03.17.2003.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 640



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Mart 12, 2013, 11:35:55 pm »

*

ZLATO ZA RASKA

U konkurenciji 430 skulptora, Čačanin Rasko Marinković osvojio je zlatnu medalju na Jesenjem salonu Udruženja francuskih umetnika na Šanzelizeu.

Na manifestaciji koja se održava pod pokroviteljstvom predsednika Francuske Fransoa Olanda i ministra kulture Orelija Filipetija i drugi srpski umetnici imali su zapažene nastupe.

— Obradovan sam, oduševljen i u neverici da je žiri, pokraj toliko radova, uspeo da vidi mog bronzanog konja visine 30 centimetara. Rad sam nazvao "Kavalino" — uzbuđeno saopštava Rasko.

Zlatna medalja donela mu je i 1.500 evra.

— Vrednije je saznanje da je tu istu nagradu, pre 100 godina, osvojio Roden — podseća Rasko.

U Parizu se na ulaz na izložbu, u redu dugom 200 metara, čekalo dva sata, a 12.000 ljudi je gledalo radove 2.300 umetnika iz celog sveta. Tu su Srbe predstavljali i "Orao" i "Pegaz".

— Urađeni su od noževa, viljuški i kašika. Na tu ideju došao sam u trenutku kad mi je supruga saopštila da ne zna šta će sa starim escajgom. Na prvi pogled malo ko vidi od čega je skulptura sastavljena, a kad vidi, jednostavno, za nju se zalepi — otkriva Vasilije Stojanović Vasa, rodom iz Vršca, od 1976. godine žitelj Nemačke.

Drago Dedić je izložila ogromno platno pod naslovom "Generacije", Jarmila Vešović crtež na papiru renesansnih boja nazvan "Srebrena svetla meseca". Iz Beograda je došla veteranka Stojanka Orobabić Oro i donela "Opomenu", ulje na platnu, na temu Jevanđelja po Jovanu.


O. Đ. | 04.12.2012. | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 640



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Mart 30, 2014, 04:29:25 am »

*

OSVOJIO PARIZ, NE ZABORAVLJA ČAČAK


Iako je u svetu vajarstva postigao skoro sve, izlagao po najpoznatijim svetskim galerijama i osvojio najveća svetska priznanja, Čačanin Raško Marinković nije adekvatno vrednovan u Srbiji i svom gradu. U Pariz je otišao pre 40 godina, a danas je je jedan od najuticajnijih umetnika u Parizu: potpredsednik je Jesenjeg pariskog salona kao i Udruženja francuskih umetnika za skulpturu, a član je i opštinskog veća za kulturu.

Iako je u Francuskoj priznat i postigao veliki uspeh, svoj rodni grad nikada nije zaboravio. U razgovoru za Ozonpress i Čačanske novine sa tugom kaže da u Čačku još uvek nije imao svoju izložbu niti se neko interesovao za njega. Međutim, sa ponosom se svuda predstavlja ne Srbinom već Čačaninom, a tu ljubav prema svom gradu krunisaće osnivanjem sopstvene zadužbine u porodičnoj kući u Obilićevoj ulici.

Doprinos istoriji svog grada dao je još kao mladić jer je bio gitarista u prvom sastavu legendarne rok grupe "Smak", koja je osnovana 1971. na čelu sa Radomirom Mihajlovićem Točkom.

Kad bih počeo da pričam o tim danima to bi trajalo tri dana. Uvek kada se sretnemo jednako pričamo o svakom satu i danu koji smo proveli zajedno. Imam sreću da spadam u tih 20-ak pionira rokenrola. Nisam bio neki ogroman gitarista i pevač ali sam bio jedan od tih pionira koji su doneli avangardu, koji su pustili kosu,  napravili i jednu socijalnu revoluciju a ne samo muzičku. To je bilo jako interesantno. Prvi javni nastup grupe Smak bio je na igralištu Košarkaškog kluba Borac, jer tada nije bilo hale. Ja sam bio na vokalu, Točak na solo gitari, Meho na bubnjevima, doktor Prle na bas gitari, Aco na ritam gitari. Posle sam ja otišao u Beograd a potom za Francusku. Snalazili smo se tada na razne načine da bi svirali, svako je zavrnuo neki radio. Sećam se da sam ukrao babi radio i u Remontu mi je jedan čika Ivica napravio od njega pojačalo. Baba se stalno pitala zašto više ne može da uhvati nijednu radio stanicu. Igranke su bile nedeljom ujutru u 10 sati na Želovom igralištu i kod Abraševića. Taj duh je Čačak zadržao i danas, i mislim da smo jedan od gradova sa najviše bendova.

U to vreme stigla je prva električna gitara u Čačak.

Sećam se kada sam dobio prve farmerke Džems Din, koje sam pozajmljivao svim drugarima, a ja sam ih oblačio samo petkom uveče kada pođem u grad. Prve Converse patike sam dobio od ujaka iz Italije pa je skoro cela škola došla da ih vidi, a kada je prva gitara stigla u Čačak bilo nas je preko 80 ispred pošte. Kada se gradom proneo glas da u Čačak stiže gitara Hefner svi smo pobegli sa časa, a policajac Dimče nas je tukao pendrekom jer nije znao o čemu se radi. To je bila senzacija.

Ipak odlazite u svet. Zašto ste odabrali Pariz?

Sa 12 godina sam sebi rekao da ću biti vajar. U to vreme svi su hteli da budu košarkaši, fudbaleri, lekari. Ja sam bio nešto posebno. Na odluku da budem vajar uticao je pokojni Žika Maksimović, koji mi je bio komšija. On je bio vajar i toliko me je njegov rad fascinirao kao dete, da sam rekao da ću i ja to biti. Šta god sam radio u životu, a bio sam i muzičar, menjao desetak zanimanja, uvek sam držao busolu. Nikad nisam odustao od toga da budem vajar. Francuska me uvek privlačila kao najveća umetnička riznica na svetu. To je činjenica. U to vreme nismo imali neku komunikaciju, niti smo znali mnogo o tom svetu tamo. Imali smo Politiku i Borbu i još par nedeljika, a oni nisu pisali o stranoj kulturi. Imali smo malo informacija, ali me kopkalo, nešto sam video na filmu, kroz izložbe, sve mi je to razvijalo maštu da sam poželeo da sve to vidim.

Šta je to što ima Pariz što privlači umetnike?

Član sam Sindikata francuskih vajara i zvanično Pariz ima 92.000 profesionalnih umetnika. Zamislite grad od 100.000 umetnika, a mimo toga ima još oko 30.000 koji nisu deklarisani jer se moraju plaćati porezi i članarina. U grad stalno dolaze novi umetnici koji pokušavaju da pronađu svoje mesto pod suncem. Svake godine iz celog sveta u Pariz dođe oko 5.000 umetnika ali samo njih dvojica uspeju da nešto postignu i da naprave karijeru. Ja sam jedan od tih 5.000.

U Parizu imate sopstveni atelje površine 200 m2.  Kažete da stvarate svaki dan.

Mnogi smatraju da umetnici čekaju inspiraciju. Ne, ja isto radim kao što svako ide na posao. U devet sam tačno u ateljeu. To je ta disciplina koju moraš da poseduješ kada uđeš u taj visoki nivo umetnosti. Više nema lako ćemo. Umetnost, inspiracija i talenat su sporedne stvari. Talenat je predispozicija koja vas upućuje na jedan pravac čime bi se bavili. Talenat kasnije ne igra jednu važnu ulogu u životu bilo kog umetnika, već samo disciplina i rad. Uvek radim 2-3 skulpture istovremeno, jer skultpuru možeš uraditi za 15 dana ali i za godinu dana bez obzira na veličinu. Ne radim u glini, već vrhunskom i najplemenitijom tehnikom — direktnim klesanjem. Danas malo umetnika to primenjuje, jer to je jedna teška disciplina jer je potrebno 20-25 godina da bi se postigla tehnika klesanja i deljanja drveta. U vremenu u kome živimo malo ko može da odvoji toliko vremena da bi došao do te tehnike. Ta tehnika je jako teška pa kao i u slikarstvu prouzrokuje jednu veliku kreaciju, a u toj kreaciji postiže se maksimum. Što se više oslonjamo na tehnologiju smanjuje se vrednost dela. Da bi jedno delo imalo dušu moraš je ti ugraditi. Danas u modernoj umetnosti svi traže način da fasciniraju a ne da prouzrokuju emociju. Da bi to postigao ti moraš da živiš sa tim delom, svaki udarac mojim gletom, udarcem čekićem ugrađujem sebe i sve ono što osećam, što sam godinama kreirao, razmišljao.

Ipak živimo u vremenu površnosti.

Kada se bavite umetnošću vaša je obaveza da budućim generacijama ostavite nešto, da svedočite o svom vremenu, u svetu u kome ste živeli, kao što su to uradili Egipćani, Maje... Jedan od zadataka umetnosti je da svedoči o društvenom i socijalnom sistemu tog vremena. U mom drvetu, tim mojim skultpurama, svaki sociolog ili kritičar za 100-150 godina znaće kako se živelo i radilo u Srbiji.

Često putujete svetom. Kako se kultura vrednuje u svetu a kako kod nas?

Amerikanci, Nemci, Francuzi, ulažu ogromna sredstva u kulturu i umetnost uopšte, kao što je pozorište, književnost jer znaju da će svaka civilizacija preživeti samo ako ulažu u kulturu. Rim je propao onog momenta kad je izgubljeno svako interesovanje za kulturu, kreiranje. Sve imperije koje su zapustile kulturu su propale. Evo i Francuzi ulažu oghomna sredstva u kulturu jer su svesni da oružej ne opstaje jedan narod već kulturom. Iako smo mi mala zemlja, na Zapadu, u svetu umetnosti, predstavljamo jednu elitu. U odnosu na broj stanovnika spadamo u jednu od vodećih zemalja u svetu umetnosti. Znam o čemu pričam, jer spadam u tu legiju stranaca koja je otišla u svet da proširi glas Srbije na jedan drugi način.  

Često govorite da je Čačak grad. Može li on to da bude u pravom smislu reči, jer nemamo recimo bioskop, pozorište...?

To su prolazni momentI, jer doći će ljudi koji će i to pokrenuti, koji će otvoriti bioskop, koji će otvoriti pozrišta jer otkad znam za sebe uvek je u gradu postojala avangarda, kao što smo nas par počli prvi da sviramo rok, kao što su Točak, Bora... Doći će opet jer ima sve više ljudi koji sviraju a tamo gde je muzika uvek se rađaju kreacije. Čačak je jedan avangardni grad ma koliko suprotno pričali ljudi. Pogledajte samo koliko je ovaj grad dao poznatih ličnosti u mnogim oblastima u odnosu na druge gradove SFRJ. Ne može niko da kaže Čačak je rupa. Čačak je za Jugoslaviju kao Njujork za Ameriku. Uvek sam se trudio da naš grad stekne neko ime na zapadu, i uvek svima govrim da nisam Srbin, već da sam iz Čačka. I svi me tako znaju u Parizu.

Izlagali ste u najvećim svetskim galerijama a osvajali ste i brojne nagrade. Šta bi izdvojili?

U svojoj karijeri do sada sam osvojio stotine i stotine nagrada i priznanja ali osvojiti Veliku nagradu Pariza u Palati umetnosti nije svakom dozvoljeno među 2.300 najvećih umetnika sveta, i to 100 godina posle Rodena. Zatim bih izdvojio i dvostruku Zlatnu palmu u Kanu među 236 najboljih vajara sveta. Osvojio sam nagradu žirija na Bijenalu u Lionu nakon čega sam ušao u istoriju francuske umetnosti. Među značajnim priznanjima je i srebrna medalja na Jesenjem pariskom salonu. Ostalo mi je da osvojim još dva priznanja i onda sam osvojio sve što se može osvojiti u vajarstvu, a to su Tejlorova i Rodenova nagrada.

Međutim, ni to nije dovoljno da bi u Čačku imali izložbu.

U Čačku nisam imao izložbu niti mi je bilo ko ponudio da izlažem u Čačku, a izlagao sam svuda. Očigledno da ljudima zaduženim za kulturu u Čačku nije bitno koji je taj.  Možda samo gledaju internet a ja nemam sajt i ne treba mi, nemam potrebe za tim a nemam ni vremena. Možda me zbog te komunikacije nisu prihvatili u Čačku, nisu shvatili taj moj rad i priznanja, ali sve će doći na svoje mesto.

Da li ste razočarani, ljuti?

Nisam jer smatram da je to i moja greška. Mislim da su čuli za mene ali se nisu interesovali previše. Čak je izašla monografija povodom 600 godina Čačka gde u umetničkoj istorija grada ima jedan mali deo koji je posvećen meni, a manje značajnijim umetnicima posvećeno je više prostora, a meni su stavili da sam samouk umetnik, nešto kao pežurativno. Niko ne gleda čoveka kroz umetnost. Inače, učio sam u Osnovnoj školi Milica Pavlović pa sam prebačen u Filip Filipović, a onda u jednu malu školicu gde se danas nalazi Galerija Nadežda Petrović, gde sam sedeo pored drugog prozora. I meni tu nema mesta, a dovode nekog Cila Marinkvića. To mi je najteže. Ali dobro, napraviću ja galeriju ovde.

Renovirali ste kuću ovoga leta, kakvi su vam planovi za Čačak?

Ako sve bude kako treba ova će kuća biti moja fondacija i muzej. Polovina mojih dela ostaće gradu Parizu gde su me priznali do neba i gde živim već 40 godina. Ljudi su mi mnogo dali i pomogli i ponose se samnom svuda. Drugi deo mojih dela ostaće Čačku i biće smešteni u ovoj kući kao moja fondacija. Ostaviću ovom gradu nešto. Biće tu vredna kolekcija jer će se tu naći i pokloni od drugih  umetnika iz celog sveta. Imam radove Dadova, Šobajića, Kardenasa, Bazelica, Cezara, Bilara... Trudiću se da pomognem mladima jer u Čačku ima dosta mladih umetnika, dolaze pitaju za savet. Neki se ustručavaju jer misle da sam ja babaroga, a ja sam otvoren za svakoga. Nekima je bilo dovoljno samo prstom pokazati gde da ne gube vreme. Tu je i Umetnička škola sa odličnim učenicima i profesorima.


ĆERKE Raško Marinković je otac tri ćerke. Dve žive na Tahitiju, a jedna sa njim u Parizu. Ovoga leta, jedna od ćerki sa Tahitija venčala se u manastiru Blagoveštenje. Svadba sa 50 zvanica iz celog sveta održana je u Ovčar Banji.

ozon press | 21.10.2013
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: