Grafika XVIII i XX veka
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « GRAFIKA « Grafika kao umetnička disciplina « Grafika XVIII i XX veka
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Grafika XVIII i XX veka  (Pročitano 10959 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« poslato: Februar 23, 2012, 04:15:57 pm »

*

GRAFIKA XVIII VEKA


Početak razvoja štampane grafike zabeležen je krajem XVII i početkom XVIII veka i vezan je za drvorez. Drvorezna grafika, grafički otisak sa drvene ploče, popularno nazivanih — "stampi", rađena je za potrebe crkve koja je i glavni poručilac. Iako skromnih likovnih vrednosti, drvorez je imao značajnu ulogu u razvoju grafičke umetnosti i njenoj popularizaciji.

Bakrorez — crtež nanesen čeličnom iglom na bakarnu ploču i otisnut na hartiji — kao tehnički efektniji i bogatiji u izrazu, već u prvoj polovini XVIII veka postaje vodeća grafička tehnika. Ostvario je, kao sadržajan i tehnički precizan predložak, snažan uticaj na slikarsku i drvorezbarsku umetnost.
 
Grafička zbirka svojom hronologijom pokazuje koliko je prednjačila u prihvatanju i postizanju aktuelnih tokova umetnosti. Grafiku treba posmatrati kao prvu masovnu proizvodnju umetnosti — ili, ciljanu vizuelizaciju prosvetiteljskih ideja. U tako postavljenim ciljevima bakrorezni list sa određenim sadržajem postaje popularan način saopštavanja poruka kroz umetnost, podjednako i sakralnih i profanih tema. Štampanje bakroreza sa likovima uglednih srpskih vladara uklapalo se u ideje o kontinuitetu srpske državnosti. Fruškogorski i drugi manastiri u Karlovačkoj mitropoliji poručuju bakrorezne listove na kojima su predstavljeni sveci zaštitnici sa izgledom manastira. Iako često idealizovani izgledi manastira, grafika XVIII veka je prvorazredni dokument o stanju manastirskih građevina pre pojave fotografije. Sa stranim autorima pojavljuju se prvi bakrorezi domaćih umetnika među kojima najznačajnije mesto zauzimaju Hristofor Žefarović i Zaharija Orfelin.
Galerija Matice srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 05, 2013, 02:14:36 am »

*

GRAFIKA XIX VEKA


U prvim decenijama XIX veka nova grafička tehnika litografije doživela je pravi procvat u zemljama Zapadne Evrope. Srpski umetnici su je postepeno uveli u istoriju nacionalne umetnosti XIX veka. Nasuprot skromnim pokušajima retkih pojedinaca, litografija postaje značajna grana srpske umetnosti tek pojavom ličnosti i dela Anastasa Jovanovića.

Samostalni grafički listovi religiozne tematike koji preovlađuju u XVIII veku, tokom XIX veka su ređi i čine samo deo grafičke produkcije. Kao medij izuzetno pogodan za širenje političkih ideja prevagu odnose litografije sa nacionalno-istorijskim temama.

Izradom skica za portrete i predložaka za litografije bavili su se mnogi srpski slikari: Jovan Isajlović Mlađi, Jovan Popović, Uroš Knežević, Pavle Simić, Pavle Čortanović, Steva Todorović, Đorđe Krstić, dok su ih tehnički izvodili bečki i peštanski litografi: Gabriel Deker, Fridrih Karl Lejbold, Jozef Bauer, Vincenc Kacler i drugi.
 
Krajem XIX veka javljaju se popularne oleografije, kao prve reprodukcije popularnih dela, najčešće sa motivima iz narodnog života i predstavama istorijskih ličnosti i događaja.
 
Anastas Jovanović (Vraci, 1817. — Beograd, 1899) je prvi srpski litograf i fotograf, čije delo predstavlja dragocenu likovnu i kulturno-istorijsku baštinu. Po obradi raznovrsnih motiva, istorijskih i religioznih kompozicija, portreta i žanr-scena, pokazuje univerzalnost interesovanja. U litografiji je formulisao određene koncepcije istorijskih motiva i ličnosti, i ovekovečio istaknute savremene ličnosti iz političkih, književnih, crkvenih i vojnih krugova, koji su obeležili društvenu i kulturnu istoriju Srba.
Galerija Matice srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 28, 2015, 12:41:23 am »

*

GRAFIKA


Pristupi li se grafici kao delu programske celine Moderne, suvišno je ponavljati osnovne poetičke stavove pojedinih pokreta, škola i struja. Dovoljno je sabrati i najsažetije preurediti dosada ispitanu građu, uz izvesne dopune i tumačenja. Ipak, treba napomenuti da, zbog svoje posebnosti kao medijuma, ni grafika, slično skulpturi, ne trpi sasvim morfološku i poetičku shemu srpskog slikarstva 20. stoleća; u nekim važnim razvojnim etapama ona čak znatno odstupa od nje. Na primer, privlače je struja čiji je tematski sloj izoštreniji od plastičnog. Obrnuto, struje koje su zaokupljene grafičkim jezikom, grafikom kao grafikom, životom oblika u prostoru i vremenu, materijalom, tehnologijom, osobenim postupkom, ili koje su ikonografski neutralnije — privlače je do 1950. izuzetno (u doba avangardizma, jugo-dade, zenitizma itd.), a tek posle tog reza — izrazito. Zbog toga, uporedimo li morfološke sheme "konstruktivne" treće ili suprotne četvrte decenije, zapazićemo da u grafici nema, ili gotovo nema, niza pojmova: na primer, nema sezanizma, niti intimizma, skoro osnovne i najprihvaćenije struje srpskog slikarstva posle 1930. godine, ali je, zbog naglašene sklonosti ka priči i neposrednom iskazu, u njoj ideologija angažovane umetnosti, na primer, najpotpunije razvijena, potpunije nego u slikarstvu. Štaviše, u slikarstvu tek naznačena, u grafici je snažno prisutna. Otkuda te razlike? One, izgleda, proističu iz prirode i funkcije samog medijuma i niza drugih sociološki povezanih okolnosti (stepena ekonomske razvijenosti i industrijalizacije, kulturnog i društvenog smera koji se u jednom medijumu može bolje izraziti nego u drugom, itd.).

Imajući to u vidu, možemo utvrditi da u razvoju srpske grafike prve polovine 20. veka postoje dva razdoblja — do 1920. i od 1920. do 1950. godine. Uz ponovnu napomenu da ona u stvari počinje avangardno, u trećoj deceniji, u okviru "konstruktivnih", "sintetičnih" težnji — jugo-dade, zenitizma — delima Mihaila Petrova (1902—1983) Autoportret Linoleum, Ritam itd. Potom, već 1923. godine grafika je počela izlaziti iz tog kruga. Pored Petrova, konstruktivnoj struji pripadaju Arpad Balaž (1887—1981), sa svojom litografijom Album Enre-Ady, 1930. i Dušan Janković (1894—1950) s delima St. Cloud, Autoportret, Trigastel.

Indikativan je podatak da je u Beogradu prva grafička izložba održana februara 1934. U četvrtoj i petoj deceniji ređe susrećemo intimističku "čistu" grafiku: Ivan Radović, Kosta Hakman, Peđa Milosavljević, Franjo Radočaj (1902—1948), Pavle Vasić (1907—1993), a češće socijalnu grafiku, koju oličavaju Mirko Kujačić (1901—1987), Ribari, Đorđe Andrejević Kun (1904—1964), Krvavo zlato, Za slobodu; Pivo Karamatijević (1912—1963) Sandžačka stvarnost, Zemlja; Radojica Živanović Noe (1903—1944), Mihailo Petrov (Pralja); Bogdan Šuput (1914—1942) itd. Glavni predstavnici ovih struja nastaviće u NOR-u svedočenje o tragičnom vremenu stradanja, a posle 1944. biće zastupnici socrealizma. Postoji međusobni dijalektički odnos tih struja u organskoj, strukturnoj celini sveg razdoblja 1900—1950, u smeni njegovih poetičkih nizova, kontinuiteta i diskontinuiteta.

Do punog razmaha grafike dolazi posle Drugog svetskog rata. Nekolike poetike i desetine novih imena pojačavaju samostalnost grafike kao posebnog medija: Boško Karanović (1924), Stojan Đelić, Mladen Srbinović, Mario Maskareli (1918), Mirjana Mihić (1924), Božidar Prodanović (1923), Lazar Vujaklija, Aleksandar Luković, Bogdan Kršić (1932), Branko Miljuš, Vladimir Veličković, Marko Krsmanović (1930—1991), Radovan Kragulj (1934), Stevan Knežević (1940), Miroslav Arsić (1942) i toliki drugi. Poslednje dve decenije — obeležene podnebljem postmoderne — predstavljaju: Zorica Tasić (1946), Milan Stašević (1946), Milica Vučković (1946), Branimir Karanović (1950), Milica Žarković (1954), Anka Burić (1956), Zoran Todović (1958), Branko Pavić (1959), Marija Ilić (1959), Milica Anđelković (1964), Lidija Atanasijević (1961), Ljiljana Stojanović (1955).

Ukratko, srpska grafika je u prvoj polovini veka počela avangardnim istraživanjem svog bića, a završila preispitivanjem svoje socijalne uloge. Kao brza i jeftina, čak "siromašna" disciplina (drvorez, linorez) dopuštala je veću idejnu i materijalnu nezavisnost od dela vladajuće kulture. Ta sociološka razlika samih medija umnogome se ublažava ili gasi u drugoj polovini veka; grafičar se, kao i slikar, u skladu sa svojstvima svojih sredstava okreće celini sveta, kulture, čoveka — istraživanju kao izrazu i izrazu kao istraživanju. Poetike struja raščlanjavaju se u poetike pojedinih ličnosti.

Moglo bi se zaključiti da slikarstvo, vajarstvo i grafika 20. veka, pa i danas, na njegovom kraju, pokreću i u Srbiji osnovno pitanje: kakva je njihova uloga u doba tolike premoći sve više orvelovske televizije, koja je ne samo potisnula već i prisvojila film, sliku, knjigu, je li to "smrt" slike kao statičnog artefakta? Ni u kom slučaju. Slike je bilo, i uvek će je biti, dok bude čoveka i razne površine i boje — da bi se datim sredstvima nešto izrazilo i zaustavilo. To što njena moć nije ravna televiziji znači da slika nije saučesnik u krizi sveta. I da, kao oslobođeni medijum, koji s drugim potisnutim medijima (knjigom), sledeći zov svog nesvodljivog bića, može — posredstvom muzeja i galerija širom sveta — dosta učiniti za njegovo poboljšanje. Za ponovno uzdizanje k višim vidovima osećanja i mišljenja.


Miodrag B. Protić | Projekat Rastko
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: