|
Angelina
|
 |
« Odgovor #1 poslato: April 25, 2013, 09:55:20 pm » |
|
*
PIROTSKI ĆILIM
Brojni putopisci i hroničari beležili su kako Piroćanci žive od zanata i tkanja ćilima. U širokoj lepezi narodne umetnosti, pirotski ćilim, sa razlogom zauzima reprezentativno mesto. O njemu je do sada dosta pisano, no nije sve rečeno. Pisano je istorijski, kroz socijalno-ekonomski aspekt samih ćilimarki, agrafičnih, nepismenih žena, a velikih umetnica koje su stvorile jedinstvenu rukotvorinu bez lica i naličja. Kako god ga okrenete on je isti u izgledu, a u kompoziciji nijedna šara ni boja nisu iste, uvek je nešto drugo, nikad se ništa ne ponavlja — kao u igri. Nadalje, pirotski ćilim treba proučavati kao slikovito pismo, kroz umetničko estetsku dimenziju, tražiti filozofski smisao šara. Zanimljivo će možda biti da nijedan istoričar umetnosti, etnolog, grafičar ili dizajner iz Pirota, do sada, nije diplomirao na nekom fakultetu ili akadaemiji sa temom o pirotskom ćlimu, a nije bilo ni doktoranata. Šteta! Pirotsko ćilimarstvo već je retka narodna umetnost, na sreću još uvek živopisna i poetična. Današnja ćilimarka ne otkriva sebe kroz ćilim, ona tka, radi. Nekadašnja ćilimarka, tkanjem je upijala stvarnost oko sebe, ličnu patnju, bol, ljubav, radost, nagoveštaj materinstva i sve to ugrađivala u ćilim i tako i sebe otkrivala.
Ćilimarstvo u Pirotu već u 16. veku bilo je oformljeno, u 18. veku značajno usavršeno, u 19. veku veoma razvijeno. Tome je doprineo stočarski kraj, zatim kvalitetna vuna i čunjenica da je Pirot i svojim položajem bio predodređen za trgovački centar i središte regiona ovog dela Balkana. Nalazi se na intertkontinentalnom putu (a to je bio najkraći put od Carigrada prema Zapadu) i zahvaljujući blizini i značaju Carigradskog druma kojim su se kretali vojska i trgovački karavani, bio je veoma zanimljiv grad. Posebno je bio na glasu zbog vašara, što ukazuje na otvorenost grada i veliku pokretljivost pirotskih trgovaca, što je bilo od velike koristi samom stanovništvu, zatim zanatlijama i dakako ćilimarkama.
Ćilimarstvo u Pirotu, kao jedina moguća grana domaće radinosti, bilo je značajna privredna delatnost i obeležje ovoga grada po kome je bio prepoznatljiv i u zemlji i u svetu. Pirotski ćilim nije autohton, jedinstven jeste, zbog kvaliteta izrade i trajnosti, a to je rezultat tkanja vunom visokog kvaliteta, zatim zbog veštog kombinovanja šara i boja, po ukupnom izgledu. I, konačno, pirotski ćilim tkao se na jedinstvenom razboju. Kao proizvod, ćilim je uvek bio tražen i skup, ćilimarstvo kao zanat nije izazivalo previše interesovanja kod mladih.
Ćilimarska proizvodnja, međutim bila je vezana za gradski prostor. Periferija grada bila je granica izrade ćilima. Odnosno, tkanjem ćilima bavile su se žene koje nisu imale drugog izbora. Gradskoj sirotinji, bez zemlje i kapitala, ćilim je bio jedini izvor prihoda. Nije zato ni čudo što je između dva svetska rata polovina ukupnog ženskog stanovništva tkala ćilim. Konkurencija je bila žestoka, što je nesumnjivo uticalo na kvalitet.
Ćilimarstvo kao jedina varoška privredna grana davalo je impulsa ukupnim društveno-ekonomskim odnosima u opštini. I uticaj na susedne i udaljene oblasti neka je vrsta posebnosti.
Za dobar kvalitet ćilima, a to znači za njegovu dugotrajnost, lep izgled i kvalitetno tkanje, najznačajnija je vuna. Veoma je važna vrsta ovce, zatim da li je runo skidano sa leđa, trbuha ili nogu, da li sa žive ili mrtve životinje. Važno je i kako je vuna grebenana, kako prana, da li je ručno ili mašinski prerađena i konačno da li je bojena prirodnim ili hemijskim bojama.
Stari Piroćanci su govorili, a posebno iskusne ćilimarke i danas ističu, da je jedino vuna sa staroplaninskih ovaca pogodna za izradu pirotskog ćilima. Razlog tome je verovatno planinska paša, jer ovce sa planinskom ispašom imaju trajniju, dužu, izdržljiviju vunu, pa samim tim i najpogodniju za izradu ćilima.
Postoji runska i tabačka vuna — skubetina. Runska vuna striže se jednom godišnje (obično o Duhovima) sa živih ovaca — zato je dugačka i jaka i uvek skuplja od tabačke. Tabačka vuna skinuta je sa štavljenih koža zaklanih ovaca, obično u jesen. Kratka je i krta i uvek jeftinija od runske vune.
Posle vune, za pirotsku ćilimarku od velikog značaja bio je i razboj. Doduše, primena pirotskog razboja u drugim sredinama počela je tek prvih decenija XX veka, posle lančanog otvaranja ćilmarskih škola i radionica po varošima u jugozapadnoj Srbiji. Najpre se počeo primenjivati u Sjenici početkom XX veka, odakle se primena proširila na čitavu zapadnu Srbiju, pre svega na područje Novog Pazara, Tutina, Prijepolja, Nove Varoši i Priboja, kao i na područje Peći. Odatle je vrlo brzo prešao granice Srbije i pojavio se u Podgorici. U tim krajevima pirotski razboj i pirotski ćilim našli su primenu i u seoskim sredinama, tada su se uticaj pirotskog ćilima i primena pirotskog razboja proširili i na Bosnu i Hercegovinu. Zanimljivo je da je izrada ćilima u Pirotu, bila i do danas ostala, na razboju koji se nije menjao od svog početka za razliku od pomenutih sredina u kojima je stalno pojednostavljivan i na kraju se odustalo od njegove upotrebe. Tokom turske vladavine sa izradom ćilima se pokušalo i u Nišu, ali bez uspeha. I u Knjaževac je zajedno sa ćilimom stigao i pirotski razboj, ali je relativno brzo ugašeno i jedno i drugo. Na istočnoj strani Stare planine, u Bugarskoj, pirotski ćilim tkao se u Čiprovcima i Samokovu, a zatim je iz Čiprovaca prenesen u Kopilovce, Železno i Martinovo. Između dva svetska rata u Čiprovcima je prestala izrada pirotskog ćilima, a u Samokovu su se izrađivali persijski ćilimi.
I pored očiglednog uticaja pirotskog ćilimarstva na širem prostoru Srbije, i u manjem delu Bugarske, njegova izrada i primena pirotskog razboja, posle prvih oduševljenja i rezultata u novim sredinama — bila je kratkog daha i nestala je. Izrada pirotskog ćilima u novim sredinama pretežno je rezultat migracije stanovništva sa ovog područja, jer su prve ćilimarke bile Piroćanke.
Ćilimarska proizvodnja potpomogla je druge delatnosti, pa čak i neposredno uticala na njihov razvoj, pre svega na razvoj i unapređenje bojadžijskog zanata, zatim na trgovinu i izvoz, i na unapređenje prerade vune.
Pri kraju XIX veka, odnosno posle oslobođenja od Turaka i posle Berlinskog kongresa, ćilimarska proizvodnja u Pirotu se smanjila, a kupovine gotovo da i nije bilo. Samo još nekoliko godina po oslobođenju Pirot je i dalje bio centar zanatsko-trgovačke delatnosti u regionu, a zatim je započeo njegov nezadrživ pad i stagnacija. Novembra 1887. godine železnička pruga je stvorila mogućnosti za brži i dinamičniji transport robe i za odlazak u druge krajeve. Zanatlije trbuhom za kruhom odlazile su u Srbiju, seljaci u pečalbu. Ćilimarska proizvodnja je posustala. A upravo u tom periodu kvalitet ćilima je bio odličan, broj šara neprebrojiv, kombinacija šara i motiva izvanredna, kompozicija savršena — sa 4 jasno izdiferencirana dela: spoljašnji ćenar, ploča, unutrašnji ćenar i polje.
Pored izrade i razboja, i motivi sa pirotskog ćilima prenošeni su u druge krajeve, vremenom su prilagođeni novoj sredini i uklopljeni u regionalne etničke karakteristike. Pirotsko ćilimarstvo imalo je značajnu ulogu u širenju i prenošenju motiva na ćilime u jugozapadioj i severnoj Srbiji, pre svega u koloritu i ornamentici. Najizrazitiji primer je modifikacija motiva drvo života, koji u pirotskom ćilimu ima jednostavniju liniju, kao stablo sa granama pretočenim u šare: kubetija, gugutki i đulovi, a širenjem i uticajem u jugozapadnoj Srbiji te šare se javljaju kao kruška, direci na kruškama i slično, a na Kosovu na grane ili pola grane. S druge strane, u prvim decenijama XX veka pirotski ćilim je sa severa primio cvetne motive, koji su posebno bili zastupljeni kod vojvođanskih Srba, Rumuna i Šokaca. Na pirotskom ćilimu, na crnoj podlozi izatkani su raznobojni cvetni motivi, poput buketa, snopova, puzavica. Mađu najlepše šare ubrajaju se svekrvin jezik i damsko srce. Između dva svetska rata, cvetni motivi sa pirotskog ćilima šire se na jugozapadnu Srbiju, Kosovo i Bosnu.
Zanimljiv je ćilim sa Rašićevom šarom, iz sredine XIX veka koji se čuva u pirotskom Muzeju Ponišavlja. U polju su geometrijski raspoređeni rombovi, čije se boje neposredno smenjuju i to: crvena, zelena, oker, bela i plava; ploča — princeza, a završna ivica je crvene boje. Šara je dobila ime po pukovniku Rašiću koji je bio u pratnji kralja Milana Obrenovića na putovanju u Rusiju krajem XIX veka. Iz Dagestana (Kavkaz) doneo je ćilim sa zanimljivom šarom i po ugledu na nju pirotske tkalje su stvorile novu i nazvale je Rašićeva šara. Slično se dogodilo i sa Kondićevom šarom. Mihajlo Kondić bio je ministar vojske Srbije u vreme balkanskuih i I sv. rata. Odnekuda je doneo ćilim malih dimenzija i pirotske ćilimarke ga stručno "obradiše" i na svoju "vođu navukoše" i nazvaše po Kondiću. Zanimljiv je detalj vezan za šaru "Kraljičin rukav". Naime, 1840. godine gosti Pirota bili su knez Mihajlo Obrenović i majka mu Ljubica, na proputovanju iz Carigrada. Doček je, kako i priliči, bio svečan, a među brojnim ženama bila je i jedna ćilimarka. Njeno ime se nažalost ne zna, a ona je odmah primetila lepu čipku na kraljičinoj bluzi. U znak sećanja na kraljičin boravak u Pirotu, čipka je pretočena u ćilim i ta šara (reč je o ivici ćilima) nazvana je "Kraljičin rukav".
Pirotska ćilimarka sigurno nije neko čudo, niti misterija, naprotiv to je žena iz naroda. Njen rad je težak i mukotrpan, to je celodnevni rad u nimalo prijatnom položaju. Na tronošcu ili niskoj hoklici, ruke neprestano prepliću i udaraju tupicom. Ruke grube, raspevano srce, dobra duša. Ona tka pravo umetničko delo, a niko do sada ne reče da je ćilimarka — umetnica. Pa čak, kad su sve zanatlije polagale razne ispite da bi dobile majstorsko pismo i mogle da rade i imaju radionicu, ćilimarki nije bilo potrebno dokazivanje pred nekom komisijom, nije polagala majstorski ispit i nije imala majstorsko pismo. Jedina njena briga bila je da joj ćilim bude lep i da mušterija bude zadovoljna. Lepota ćilima i majstorstvo ćilimarke ogledalo se u veštoj kombinaciji boja i kvalitetnoj izradi.
Zahvaljujući ćilimu, Pirot je bio varoš na glasu, i tako iz veka u vek, od domaće do zanatske radinosti, i na kraju izuzetno vredna roba za domaću i inostranu pijacu. Najstarijim pirotskim ćilimarskim trgovcem smatra se Toma Petrović (umro 1898. godine). Još za vreme Turaka, a naročito posle aneksije Bosne 1878. godine obnovio je trgovačke veze i proširio trgovinu sa mnogim krajevima u Srbiji i izvan nje.
Godine 1894. osnovao je "Pirotsko trgovačko ćilimarsko udruženje". Prvo preduzeće koje se bavilo izvozom ćilima bilo je "Pirotski ćilim — domaća industrija braće Garotić i firme Cadžić-Hristić-Beraha". Preduzeće je osnovano 1869. godine i bilo je najveći izvoznik pirotskog ćilima. Razvilo je živu trgovinu sa Carigradom već 1870. godine za potrebe turske vojske i isporučilo hiljade komada sidžada (vrsta šustikle) za verske potrebe vojnika.
Godine 1872. sagrađena je Fabrika za vlačenje i predenje vune i to je bila prva fabrika u Pirotu. Ubrzo zatim otvorene su dvadeset dve bojadžijske radnje. Ćilimarska zadruga osnovana je 1903. godine. Ćilim je isporučivala u Makedoniju, Bosnu, zemlje Mediterana, Evrope i u Ameriku.
Od 1892. godine pirotski ćilim je izlagan na svim značajnijim međunarodnim sajmovima. Na svetskoj izložbi u Parizu 1892. god. pirotski ćilim je izazvao oduševljenje, pa i zaprepašćenje (kako je moguće da je šara ista sa obe strane — pitali su se brojni posetioci).
Samo u periodu od 1904—1940. god. pirotski ćilim je izlagan na 26 svetskih sajmova, od Turkoana, Londona, Barselone, Brisela, Amsterdama i Napulja, do Milana, Pariza i Berlina. Ukratko, nema značajnijeg evropskog sajma ili izložbe gde nije bilo zapaženo prisustvo pirotskog ćilima. Najveću zbirku odličja — 18 diploma i zlatnih medalja imaju braća Garotić, suvlasnici firme "Pirotski ćilim-domaća industrija".
A pirotska ćilimarka? Kolektivna anonimnost, bezimena umetnica koja je pronela slavu Pirota.1
Tekst: Milica Petković
___________
1 Milica Petković, PIROTSKI ĆILIM, Beograd 1996. (u studiji su evidentirani brojni izvori i literatura)
|
