Srpsko slikarstvo XX veka
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Savremeno slikarstvo « Srpsko slikarstvo XX veka
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srpsko slikarstvo XX veka  (Pročitano 17289 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1542



Pogledaj profil
« poslato: Oktobar 02, 2011, 12:58:29 am »

**

MODERNA UMETNOST


Na početku XX veka u Srbiji— postoje svi uslovi za kvalitetno i kontinuirano delovanje umetnika. Bogato građansko društvo, postojanje muzeja i umetničke kritike, dobri kontakti sa inostranstvom, publikacije o umetnosti i otvaranje umetničkih škola stvaraju sve uslove za dalji razvoj umetnosti. Umetnici su na početku veka i dalje okrenuti Beču i Minhenu, ali će uskoro tu ulogu preuzeti Pariz kao rasadnik novih ideja. Srpska umetnost XX veka se može pratiti kroz nekoliko etapa i to 1904—1918, zatim 1918—1941. i 1941. do danas.
 
U prvom periodu slikarstvo je pod uticajem impresionizma, slikarskog pravca koji se javlja u Francuskoj krajem veka. Impresionizam je bio protiv krutosti akademskog realizma, a za oslobođenje boje, prenošenje intimnog utiska na platno, oslobođenje svetlosti izlaskom iz mračnih ateljea. Slikari su prilikom rada koristili najnovija otkrića u vezi sa optikom boja i svetlosti, kao i njihovom dejstvu na čovečje oko. Zato je impresionistima pogodovao prirodni ambijent i otvoren prostor, gde su mogli najbolje da uoče te zakonitosti. Motive za svoje slike su nalazili u prirodnim fenomenima, u izlascima i zalascima sunca, odbljescima svetlosti na vodi, svugde gde je postojala igra svetlosti i boje. Impresionisti više ne koriste valersko slikarstvo, već boju nanose čistu, iz tube, u gustim namazima, naglašenih poteza. Od naših umetnika, stilski bi se među impresioniste mogli svrstati Nadežda Petrović, Mališa Glišić, Kosta Milićević i Milan Milovanović. Prve kontakte sa impresionističnim slikarstvom su stekli na školovanju u inostranstvu. Po povratku u zemlju motive za svoje slike su nalazili na putovanjima po Srbiji. Njihova uloga je značajna jer uvode srpsko slikarstvo u moderne tokove.
 
U drugom periodu traje borba za odbacivanje zastarelih shvatanja slikarstva i prihvatanje novih ideja. U trećoj deceniji impresionističko shvatanje slikarstva zamenjuje uticaj Sezanovog poimanja prostora slike, forme i koncepcije planova, kao i uticaj Pikasa i kubizma, sa njegovim razbijanjem predmeta. Ti uticaji evropskog modernog slikarstva se najbolje vide na delima Petra Dobrovića, Jovana Bjelića, Mila Milunovića, Save Šumanovića i Milana Konjovića. Glavna karakteristika njihovog slikarstva ovog perioda je prednost volumena i prostora nad bojom i linijom. Ponovo se vraća valerska skala tonova, dok se predmet razgrađuje po principima kubističkog slikarstva, što vodi apstraktnom, nepredmetnom slikarstvu.
 
U trećoj deceniji značajnu ulogu ima pojava avangardnih pokreta i nadrealizma u književnosti i slikarstvu. Avangarda je imala izrazite zastupnike u pripadnicima pokreta Zenit i Dada Tank, Ljubomiru Miciću i Dragoljubu Aleksiću.

Nadrealizam dolazi iz Francuske i u našoj zemlji su se u njega, pored slikara, uključili i drugi umetnici. Pojavi nadrealizma su prethodila nova otkrića u psihologiji ličnosti, naročito psiho-analiza Sigmunda Frojda. Nadrealisti su težili uspostavljanju novih vrednosti u umetnosti. Kroz njihove radove se protezala i kritika građanskog društva. Marko Ristić i Aleksandar Vučo su u svojim kolažima koristili različite odbačene predmete i materijale. Na sličan način je i Vane Bor izrađivao svoje fotograme. Ideja nadrealista je bila da oslobode čoveka od konvencija i predrasuda i da otkriju njegovu pravu prirodu. Oni nisu duboko promišljali prilikom izrade svojih dela, već su se vodili automatizmom. Verovali su da se kroz taj automatizam pokazuje prava čovekova priroda.
 
Suprotno nadrealizmu egzistira slikarstvo intimizma, čiji su predstavnici Marko Čelebonović, Peđa Milosavljević i Ivan Tabaković. Njihova zajednička osobina je okrenutost kulturi i dubokom promišljanju dela, zatim blagost, profinjenost osećanja, te stvaranje dela ispunjenih atmosferom mira i topline.
 
Četvrtu deceniju XX veka obeležilo je slikarstvo kolorističkog ekspresionizma, najizrazitije u delima umetnika koji su prošli kroz iskustvo evropskih poduka.


UMETNOST POSLE II SVETSKOG RATA

Posle završetka II svetskog rata— umetnost je ispolitizovana kako bi se veličala borba protiv fašizma i napori za izgradnju zemlje, tako da postaje mnogo važnije ono šta se prikazuje od onoga na kakav se to način čini. Ovakav umetnički program traje sve do raskida sa Sovjetskim Savezom i do popuštanja ideoloških pritisaka, što omogućuje atmosferu istraživanja novih umetničkih tendencija. Nove ideje dolaze iz Pariza i Sjedinjenih Američkih Država, u kojima će veliki broj naših umetnika imati uspeha.
 
Pedesetih godina se po prvi put na našim prostorima javlja apstraktna, bespredmetna umetnost. Prisutno je više slikarskih i umetničkih pravaca, koji su se uglavnom podelili oko dve ideje vodilje. Prva grupa, u koju spadaju lirska apstrakcija, tašizam i enformel, u svom načinu izražavanja nosila je ekspresiju, snagu i brutalnost, kroz koje je tražila nove životne sile slike. Predstavnici ovog pravca su Bata Mihajlović, Vera Božičković, Branko Protić, Mića Popović i drugi.

Nasuprot ovakvom shvatanju umetnosti stoji geometrijska apstrakcija, čije su ideje red, ravnoteža, stroga harmonija i programirani ritmovi, gde se ne računa na slučajnost, asocijaciju i doživljaj. Kod ovih umetnika je značajno i povezivanje samog dela sa tehnikom i naukom, odnosno korišćenje savremenih tehničkih aparata prilikom realizacije. Tipični predstavnici ovakvog shvatanja umetnosti su Stojan Ćelić i Tomislav Kauzlarić.
 
Pedesete godine su veoma plodne i za— modernu skulpturu, koja sebe traži na putevima apstraktne umetnosti. Dela Olge Jančić i njena istraživanja fenomena mase, prostora i materijala su u tom trenutku bila ravnopravna sa trenutnim svetskim tendencijama.
 
Tokom šeste decenije se javio pokret jedne nove vrste nadrealizma, koji je težište preneo na psihološke procese stvaranja dela i kome nije bio važan sam estetski predmet, koji je mogao biti bilo šta. Najznačajniji nosilac postnadrealizma je bila grupa Mediala, iz koje je izašlo više značajnih umetnika, od kojih su najpoznatiji Dado Đurić, Leonid Šejka, Miro Glavurtić. Od Mediale, put vodi ka pojavi nove figuracije, u čijem je centru čovekova sudbina, njegova egzistencija i stalno raspinjanje između dobra i zla. Egzistencijalna pitanja u delima Radomira Reljića, Ljube Popovića i Vlade Veličkovića vode do političkog protesta i bunta u delima Miće Popovića.

Posle postavljanja ovako značajnih pitanja i stvaranja duhovne strepnje, javlja se u slikarstvu nova tendencija koja pokušava da povrati izgubljeni mir, okrećući se sentimentalizmu i spokojstvu. Slikarstvo neoromantizma i hiperrealizma, čiji su predstavnici Dragan Mojović i Aleksandar Cvetković, nemaju kritički, ispitivački i istraživački stav prema stvarnosti, ne traže razrešenje problema i okreću se tradicionalnom shvatanju umetnosti. Za razliku od njih, konceptualizam oštro udara na tradicionalno shvatanje umetnosti, ponekad ga potpuno odbacujući, ukida umetnički objekat, gotovo delo i klasične materijale. Suština se prenosi u sam proces mišljenja, a njegovu iskru čini ideja, skica ili koncept dela, dok se misaoni tok dovršava u posmatraču. Umesto klasičnih materijala koriste se skice, video-zapis i fotografija. Na taj način konceptualni umetnici, poput grupe KOD, Bosch + Bosch i Marine Abramović, postavljaju pitanja o funkciji umetnosti, umetnika, besmislenosti trgovine umetničkim delima.
 
Iako česti, ovakvi idejni sukobi su samo doprineli vitalnosti same umetnosti i njenoj aktuelnosti, u poređenju sa drugim umetničkim sredinama.


Dr R. Bakić • dr V. Đuričković • dr M. Lazić • dr M. Perović • mr M. Arsić • M. Trifunović
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: