Mara Lukić Jelesić (1885—1979)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Mara Lukić Jelesić (1885—1979)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mara Lukić Jelesić (1885—1979)  (Pročitano 16581 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Jul 10, 2011, 02:33:35 am »

**




MARA LUKIĆ JELESIĆ
(Obilićevo, 25.12.1885 — Šabac, 1979)

Mara Lukić-Jelesić, doajen modernog slikarstva u Šapcu, rođena je 25. decembra 1885. godine u Obilićevu (danas: Novi Kneževac), od oca Aleksandra i majke Julijane, rođene Aracki. Otac je poreklom Hercegovac, čiji su preci, početkom 19. veka, doseljeni u banatski Padej, a majka potiče iz ugledne sremskokarlovačke porodice. Sem Mare, koja je bila najstarije dete, Aleksandar i Julijana su imali i sina Živojina, koji će izrasti u vrsnog vajara i kameistu, i kćerku Nadu.
 
Osnovnu školu je Mara pohađala na Dorćolu, u Beogradu. Po završetku, imala je želju da se upiše u gimnaziju, ali se povinovala želji roditelja i školovanje nastavila u Višoj ženskoj školi u Beogradu, počev od 1895. godine. Imala je sreću da joj crtanje predaju mlada Nadežda Petrović, zatim Kosara Cvetković, a u poslednja tri razreda — istaknuti likovni pedagog Rista Vukanović. Zahvaljujući njima, slikarstvo se za navek uvuklo u biće ove sramežljive i talentovane devojčice. Stoga ne iznenađuje podatak da se Mara, po završetku Više ženske škole Kraljice Drage, od septembra 1901. godine, obrela u Srpskoj slikarskoj školi, koju su vodili Rista i Beta Vukanović. Ovoga puta, šesnaestogodišnja devojka je imala dovoljno upornosti da ne prihvati želju roditelja, posebno majke Julijane, da dalje školovanje nastavi u učiteljskoj školi.
 
Na Slikarskoj školi, autoritativni i preduzimljivi Rista Vukanović uveo je sledeće predmete: crtanje i slikanje draperija i mrtve prirode, crtanje i slikanje po živim modelima, crtanje i slikanje cveća, rezanje u koži, gorenje u drvetu i bakrorez. Pored bračnog para Vukanović, u teorijskoj nastavi bili su angažovani: Svetozar Zorić, Dr Vojislav Đorđević, dr Brana Petronijević i akademik Mihailo Valtrović, arhitekta i arheolog.
 
Mara je vrlo brzo iskazala svoj raskošni talenat. Sigurnim potezima i zavidnom lucidnošću crtala je poluakt i akt, naglašavajući napetu strukturu eksponiranog modela. U drugoj godini, otpočelo se sa slikanjem uljanim bojama, što je Mara sa nestrpljenjem iščekivala; u trećoj, polagani su ispiti, ali se istovremeno i slikalo, uglavnom u ulju.
 
Za vreme školovanja u Srpskoj slikarskoj školi, od 1901. do 1903. godine, umro je Marin otac Aleksandar, pa se ona odjednom suočila sa egzistencijalnim problemom svoje okrnjene porodice.
 
Opredelivši se za nastavnički poziv Mara je, u junu 1903. godine, sa odličnim uspehom, teorijski i praktično, položila ispit za učiteljicu crtanja i lepog pisanja. Prvo mesto službovanja bilo joj je zabačeno Golubinje, u Đerdapu, gde je, verujući da tu neće dugo ostati, krenula bez slikarskog pribora. Od 16. oktobra 1905. godine, počela je da radi u Višoj ženskoj školi u Šapcu, na Bairu. Narednih sedamdesetak godina, Šabac će u njenom životu igrati veoma značajnu ulogu. U nedostatku nastavničkog kadra, pored crtanja i lepog pisanja, bila je prinuđena da predaje i pevanje, srpski jezik, gimnastiku, pa čak i veronauku. Za utehu, isti tretman imala je i njena koleginica Isidora Sekulić.
 
U jesen 1906. godine, zajedno sa drugim našim poznatim slikarima, Mara boravi u Sofiji, gde prisustvuje otvaranju Druge jugoslovenske izložbe. A posle dve godine, u jesen 1908, Mara je od Više ženske škole u Šapcu zatražila jednogodišnje odsustvo, kako bi se mogla posvetiti daljem stručnom usavršavanju. Zajedno sa prijateljicom Ljubicom Filipović, koleginicom iz Srpske slikarske škole, otputovala je u Minhen. Početno snalaženje u bavarskoj prestonici olakšao im je Ljuba Ivanović, takođe kolega iz Srpske slikarske škole. Mara je želela da se upiše na Minhensku slikarsku akademiju, ali ona, u to vreme, nije primala žene. I inače, Akademija je bila pretrpana, a uslovi za prijem izuzetno strogi. Stoga su se dve prijateljice, pune elana i željne slikarskog znanja i usavršavanja, našle u čuvenoj Ažbeovoj privatnoj školi, koju je tada vodio slikar Hajdner. Međutim, Učilište Ažbe-Hajdner nije moglo da zadovolji određene partijarhalne kriterije koji su egzistirali u Marinoj složenoj i slojevitoj ličnosti. O tome, ona sama kaže: "Čudim se da su studenti ostajali u toj školi. Tu je bilo dosta neozbiljnosti. Tu nam se nije dopalo i prešle smo, iste jeseni, u privatnu školu slikara Šildknehta".
 
Šildknehtova škola je po svemu odgovarala našim slikarkama. Na časove je lično dolazio Šildkneht, podučavao i korigovao radove polaznika, u čemu mu je često pomagao i čuveni slikar Štuk. Od samog početka slikalo se po živim modelima — portret, poluakt i akt. Ipak , prevashodno se radio portret, uz neizbežno insistiranje na "izrazu lica".
 
U jesen 1909. godine, Mara Lukić je okončala svoju minhensku slikarsku naobrazbu i vratila se u Šabac.

U periodu od 1910—1914. godine, za vreme školskog raspusta, lađom je odlazila iz Šapca u Beograd i gotovo sve slobodno vreme provodila u društvu beogradskih umetnika. Među njima se posebno isticao Kosta Miličević, koji je imao atelje u Dubljanskoj ulici i koji je, do tada, proputovao Prag, Beč i Minhen, u potrazi za velikom slikarskom naobrazbom. Drugovanje umetnika imalo je, za sve njih, višestrukog značaja.
 
Prvi svetski rat Maru je zatekao na službi u Višoj ženskoj školi u Šapcu. U njenom svetu intime, godina 1914. ima i drugu, svetliju stranu — verila se tada sa Pavlom Jelesićem, koji je, jedno vreme, radio kao učitelj u Čokešini kod Šapca, a posle rata je bio inspektor Ministarstva finansija. U jesen iste godine, slikarka je prešla u Beograd, da ratne dane i godine provede u krugu svoje porodice. Brat Živojin je tada već bio na frontu.
 
Poput svoje profesorke Nadežde Petrović i mnogih drugih umetnika, i Mara se stavila u službu otadžbine. Pošto je, polovinom maja 1915. godine, sa uspehom završila kurs za bolničarke, vratila se u Šabac, grad svoga službovanja, koji je, posle cerske i kolubarske bitke, bio pun ranjenika, rekonvalescenata i tifusara. Kako je govorila nemački, sa lakoćom se sporazumevala sa lekarima Dancima, kojima je požrtvovano asistirala. U predasima, uzimala je blok i crtala, uglavnom portrete, koji su joj oduvek bili veliki izazov. Za uložene napore, odlikovana je Ordenom Crvenog krsta.
 
Završetak rata Mara je dočekala u Beogradu gde se, 1917. godine, udala za Pavla Jelesića. Dece nisu imali, ali su do kraja života ostali jedno drugom izuzetno privrženi.
 
Službovanje je Mara nastavila u Šapcu, sada u Šabačkoj gimnaziji, kojoj je pripojena Viša ženska škola. Kao i na početku nastavničke karijere, zbog nedostatka kadrova, bila je prinuđena da predaje lepo pisanje i srpski jezik, da bude razredni starešina prvom razredu i, uz sve to — "poslovođa", odnosno sekretar škole.
 
U decembru 1919. godine, službovanje je nastavila u Beogradu, u Trećoj ženskoj gimnaziji, gde ostaje sve do penzionisanja 1932. godine. Ovaj period je ispunjen njenom velikom slikarskom aktivnošću. Druguje sa svojom bivšom profesorkom Betom Vukanović koja je, kao i Zora Petrović, imala atelje u Kolarčevom narodnom univerzitetu, ali i sa poetesom Desankom Maksimović, koleginicom iz Treće beogradske gimnazije. Mara Lukić i Desanka Maksimović, 1923. ili 1924. godine, za vreme školskog raspusta, vode svoje učenike na more. Tom prilikom su, na Svetom Stefanu, nastali neki Marini akvareli, koji spadaju u sam vrh srpskog impresionističkog pejsaža.
 
Član Udruženja likovnih umetnika Srbije Mara je postala 1921. godine, nakon čega su usledile brojne zajedničke izložbe. U leto 1925. godine, na jednoj od sednica ULUS-a, odlučeno je da Mara, zajedno sa desetak srpskih slikara, ide na studijsko putovanje u Pariz. Tražila je stipendiju od Ministarstva prosvete, kako bi u francuskoj prestonici mogla ostati godinu dana, ali njena molba nije uslišena. Ipak, od Ministarstva trgovine, pred polazak, svaki slikar je dobio po 10.000 dinara. Na putu u Pariz, na kratko su se zadržali u Milanu, gde su posetili katedralu Santa Marija dela Gracija, u kojoj su se mogli diviti Leonardovoj Tajnoj večeri.
 
U Parizu, cela umetnička grupa je bila stalni gost Luvra i drugih poznatih muzeja. Na Maru, najupečatljiviji utisak su ostavila platna Renoara, Sezana, Manea i Delakroa. Iz svoje slikarske svesti ovde je potisnula i poslednje tragove minhenske slikarske škole.
 
Najplodniji slikarski opus Mare Lukić Jelesić nastupa posle penzionisanja 1932. godine. Rasterećena svakodnevnih obaveza, bila je u mogućnosti da svoje dane ispuni uglavnom slikanjem. Mada je penzionisana zbog bolesti, pokazalo se da je veoma dugovečna, doživevši čak 94 godine.
 
Posmatrano u globalu, u periodu pre njenog odlaska u Pariz, u kome preovladavaju minhenska iskustva, u slikarskom opusu dominira portret. Po povratku iz Pariza, pa do Drugog svetskog rata, za njen slikarski rad karakterističan je pejsaž. Mada je portret i dalje prisutan, u shvatanju ljudskog lika štošta se promenilo. Nema više minhenskog insistiranja na "izrazu lica"; svetlost i boja postaju dominantni.
 
Najveći broj svojih pejsaža Mara je naslikala u Šumadiji i Bosni. Pred sam Drugi svetski rat, nastala je serija pejsaža iz okoline Svrljiga, koji čine krunu slikarskog opusa iz ovog perioda.
 
Teške dane nemačke okupacije, zajedno sa suprugom Pavlom, Mara je provela u Beogradu, gde je i dočekala oslobođenje. Pošto je Pavle bio vlasnik roditeljske kuće u Šapcu, na Kamičku, od 1948. godine, nastaviće život u ovome gradu, za koji su ih vezivale brojne uspomene.
 
Puna životne radosti, Mara je nastavila da slika. U novembru 1951. godine, bila je spremna da se Šapčanima predstavi svojom prvom samostalnom izložbom. U sali Šabačke gimnazije, izložbu je otvorio Jovan Bijelić, veliki poštovalac Marinog slikarstva, a bile su izložene 164 slike: jedna kompozicija, 78 portreta, 53 slike cveća i 32 pejsaža.
 
Naredne, 1952. godine, Mara je svoju izložbu prenela u Beograd, u Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić" na Malom Kalemegdanu, gde je bila otvorena od 20. do 30. aprila. Ovoga puta, bio je izložen 141 rad, a postavku je lično osmislio Pavle Vasić, napisavši i recenziju u Politici. U listu Republika, povodom izložbe se oglasio i Šapčanin Stanislav Vinaver.

Sem dve samostalne, u periodu 1921—1979. godine, Mara je izlagala na velikom broju skupnih izložbi, uglavnom u Beogradu i Šapcu, ali i u Sremskoj Mitrovici, Zrenjaninu i Valjevu.
 
Marin slikarski opus koji se, zahvaljujući njenoj dugovečnosti, ostvarivao u dugom vremenskom periodu, može se podeliti na nekoliko karakterističnih stvaralačkih razdoblja:


  • prvi period, u kome je sticala prva slikarska znanja i stvarala prva dela, obuhvatao bi razdoblje od osnovne škole (1891—1895), do odlaska u Minhen, 1908. godine;
  • drugi period bi zahvatao vreme koje je Mara provela u Šildknehtovoj slikarskoj školi u Minhenu, 1908/ 1909. godine, do druženja sa Kostom Miličevićem u Beogradu, od 1910—1914. godine, kada njeno slikarstvo poprima karakteristike razvijenog plenerizma i impresionizma. Uslovno rečeno, ovaj period Marinog slikarstva produžava se sve do njenog odlaska u Pariz, 1925. godine;
  • treća faza — impresionistička, svoj pun procvat doživela je u periodu od 1925. do 1950. godine;
  • konačno, od 1950. godine nastupa period Marinog "intimističkog slikarstva" koje je, u poslednjim godinama njene aktivnosti, obeleženo delima koja nisu u vezi sa savremenim umetničkim strujanjima.

Mada to, u velikom slikarskom opusu Mare Lukić Jelesić, nije nimalo lako, pokušaćemo, uz pomoć znalaca iz ove oblasti, da izdvojimo njene najznačajnije radove: Portret prof. Božice Jovanović, Majka Julijana, Autoportret, Portret pukovnika Antića, Moja majka, Portret Dragojla Jelesića, Pavle Jelesić u pletenoj naslonjači, Portret Nade Lukić, Portret Nade Sekulić, Portret prof. Zore Jelesić, gospođa Mara Malina, Portret Leposave "Lepše" Mišić, Živojin Lukić na sofi, Portret devojke Milene, ciklus pejsaža sa Svetog Stefana, serija pejsaža iz okoline Svrljiga, Pod orahom, Terasa, Naše dvorište, Reka Sana, Na Plitvicama, brojni crteži u olovci, itd.
 
Umrla je, u dubokoj starosti, 1979. godine, u Šapcu. Da je radila do poslednjeg dana, svedoči efektan portret Milana Tufegdžića, iz iste godine.


Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" | Šabac, 1998.

Autoportret Mare Lukić-Jelesić / Ilustracija preuzeta iz kataloga izložbe "Mali veliki Pariz" autora Branka Stankovića
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 10, 2011, 02:49:43 am »

*

MARA LUKIĆ JELESIĆ





Svaki grad, svako mesto, ima svoje ljude koji, živeći u njemu, ostavljaju značajne tragove. Moja želja nije da budem istoričar, filozof, sociolog, hroničar ili novinar. Želim svojim tekstovima da ostavim zapise o nekim ličnostima koje sam lično i dobro poznavala, koje su uticale na mene, a primeri mogu biti poučni.
 
Oktobra 2010. godine u moj atelje došao je jedan mladi istoričar umetnosti i u spontanom razgovoru rekao mi: "Znate li da na najlepšem zidu moje dnevne sobe stoji vaša slika, između dve vaše profesorke, između Cuce Sokić sa jedne i Mare Lukić Jelesić sa druge strane?"… Zanimljivo je da danas neko od mladih istoričara umetnosti zna takve podatke? Tada sam i njemu i sebi obećala da ću pronaći i osvežiti svoj stari tekst čitan dvadesetak godina ranije u nekoj od emisija Radio Beograda o gospođa — Mari, kako smo je svi u Šapcu zvali.
 
Danas skoro i nema među živima onih koji su poznavali poznatu šabačku slikarku, Maru Lukić Jelesić, a kad sam ja učila osnovnu školu, gospođa Mara je bila veoma popularna, bila je kultna ličnost Šapca. Njene slike poseduju ljudi širom sveta i svi ih vole i porodično nasleđuju, a naročito ju je cenio slikar Jovan Bijelić.
 
Moja majka je na šabačkoj pijaci često sretala jednu ženu koja je pomagala gospođa-Mari u kućnim poslovima i stalno se čudila pažnji sa kojom je ova žena birala i na pijačnim tezgama kupovala neobične i lepe bukete cveća za gospođa-Maru, koje je ona najčešće slikala. Moji roditelji su imali jedno od najlepših dvorišta u Šapcu, sa mnogo cveća i ruža, i moja majka se ponudila da odnese gospođa-Mari buket iz svoga dvorišta. Kad joj je poklonila ogroman buket jedrih ruža i još dva od drugog cveća, njih dve su se toliko sprijateljile da sam odmah, još iz sedmog razreda osnovne škole, počela da odlazim na privatne časove crtanja i slikanja kod gospođa-Mare.
 
Moj nastavnik likovnog u Osnovnoj školi "Vuk Karadžić", Brana Žabaljac, bio je oduševljen. Konačno mu je laknulo što više nije morao da ubeđuje moje roditelje da treba da razvijam svoj talenat. Bio nam je komšija i bukvalno je dosadio pričama kako treba više, takoreći svakodnevno, da crtam i obavezno tri puta nedeljno dolazim na likovnu sekciju, našta su se oni hvatali za glavu.
 
Ali gospođa Mara je bila, za mene, prava fascinacija.
 
Tako sam, posle časova, umesto na likovnu sekciju, iz ulice Vuka Karadžića, produžavala nekoliko stotina metara do ulice Braće Jerković, gde je u jednoj prostranoj, starinskoj kući, živela gospođa Mara sa svojom zaovom, profesorkom Zorom Jelesić.
 
Kod gospođe slikarke odlazila sam u periodu od 1966. do 1968. godine, takoreći do upisa na akademiju. Mara je tada imala oko 80 godina. Bila je niskog rasta, nežna, krhka i još uvek lepa i lucidna. Kod nje je mogao svako da dođe, ali samo retki su uspevali da prebrode prepreku prilično lukave i pragmatične Zore Jelesić, koja je na svaki način koristila popularnost svoje snahe. Profesorka Zora bi surovo odbacila svakog od koga nije imala koristi. Ponekad mi se činilo da je gospođa Mara kod nje u najamnom radu? Zora bi svaku sliku koja joj se svidela bez pitanja skidala još sa štafelaja i sklanjala u svoju sobu. Često ih je prodavala i od zarađenog novca odlazila na odmor, uživajući po banjama i toplim morima. A kad bi profesorka Zora bila odsutna, svima bi nam laknulo, jer je gospođa Mara sve nas svojom dobrotom, slikama i plemenitošću činila srećnim. Za mene je gospođa Mara bila toliko fascinantna, da nisam ni primećivala njenu rođaku. Jedva sam čekala da se nađem u njenoj velikoj, prijatnoj sobi ispunjenoj slikama do samog vrha visokog plafona. Zimi bi pucketalo bukovo drvo u tučanoj peći, a po sobi, u kojoj je i spavala i slikala i primala nas, širio se prijatan miris ulja i borovog terpentina. A ona — malena, blaga, izrazito lucidna, puna priča i ideja, ličila je na dobru vilu koja bi devojčicu očas očarala svojim čarobnim pričama i povela u svet bajkovite umetnosti.
 
Onima koji nisu čuli za slikarku Maru Lukić Jelesić reći ću samo ono što je meni najzanimljivije. Rođena je 1885. godine u Novom Kneževcu. Prva nastavnica crtanja bila joj je Nadežda Petrović, a kasnije, u Prvoj slikarskoj školi, Rista i Beta Vukanović. Između dva rata u prošlom veku gotovo svi naši slikari trudili su se da obiđu poznate svetske prestonice da bi što više videli i naučili. Tako je i Mara sa koleginicom Ljubicom Filipović provela jednu godinu u Minhenu, prvo u čuvenoj privatnoj školi Antona Ažbea, a potom kod slikara Šildknehta. Hladni nemački realizam Mara je otoplila svojom velikom ljubavlju za boju i svetlosne senzacije i tako se približila impresionizmu.
 
Kao njena nastavnica, Nadežda Petrović, i Mara jeu Prvom svetskom ratu bila u službi Otadžbine. Položila je odgovarajući ispit i kao bolničarka našla se u Šapcu. Tu je upoznala Šapčanina, visokog državnog činovnika, guvernera Narodne banke u Kraljevini Jugoslaviji. Udala se za njega i godinu dana predavala crtanje u Šabačkoj gimnaziji, drugujući sa Isidorom Sekulić koja je u to vreme u gimnaziji predavala književnost.
 
U Beograd su se vratili zbog posla. Tamo je Mara, kao slikarka, bila vrlo cenjena: priredila je samostalnu izložbu u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić", ali je bila i rado viđena na dvorskim balovima. Drugovala je sa Zorom Petrović, a dobro je poznavala i Milenu Pavlović Barili i bogatu i ekstravagantnu koleginicu Anu Marinković, koja je slikala zimske pejzaže sedeći u svom belom autu na Kalemegdanu, dok bi je vozač čekao. (Reklo bi se — nadrealna scena za Srbiju i danas, sto godina kasnije!)
 
Mara je bila prisna i sa mnogim ličnostima na dvoru, a kad je počeo Drugi svetski rat, sa mužem se iz Beograda ponovo vratila u Šabac. Gospodin Jelesić je ubrzo umro, a gospođa Mara je ostala da živi u njegovoj rodnoj kući sve do kraja svog života, 1979. godine.
 
S obzirom da je odlično govorila nemački, za vreme Drugog svetskog rata slikala je portrete dece visokih nemačkih oficira koje nije naplaćivala, a zauzvrat je dobijala namirnice koje je delila čitavom Kamičku, kako se zove taj deo Šapca. Slikajući portet devojčice, ćerke jednog nemačkog majora, saznala je da se u Kragujevcu sprema strašno pogubljenje nevinog naroda. Do tog stravičnog čina bilo je ostalo samo nedelju dana i ceo grad je bio ograđen žicom. Zaprepašćena vešću, Mara je preko ovog majora, u poslednji čas, iz okupiranog Kragujevca uspela da spasi upravo ovu svoju zaovu koja je u kragujevačkoj gimnaziji predavala francuski jezik i još desetak ljudi!
 
Posle rata Mara je bila pravi kulturni misionar u Šapcu. Volela je ovaj grad i sasvim mu se posvetila, a i građani su voleli nju. Kroz njenu kuću su prošli mnogi značajni ljudi: velikan srpskog glumišta, Ljubiša Jovanović, Milić od Mačve, Vlada Lalicki, njen setrić i glumac Đorđe Jelesić, i brojni političari, lekari i profesori iz Šapca, Beograda i sveta.
 
Bila je pretplaćena na nekoliko dnevnih listova, a redovno su joj stizali i likovni časopisi iz Francuske i Nemačke, jer je oba jezika Mara dobro govorila.Bila je radoznala i želela je da bude pravovremeno, iz prve ruke, informisana o tome šta se radi u svetu. Mara je slikanju podučavala i sestru književnika, pesnika, publiciste i prevodioca Stanislava Vinavera. Ispod kreveta, u kutijama od cipela, čuvala je uredno složene karte-dopisnice i razglednice iz svih krajeva sveta koje su joj slale kolege, ministri… Nas dve smo ponekad pregledale kutiju po kutiju, a ona bi mi pričala o svakoj ličnosti koja joj je pisala.
 
Mara me je uputila i preporučila Cuci Sokić, posle završenog prvog razreda gimnazije: "Ako meni ne veruješ da si darovita za slikanje, otidi kod profesorke Ljubice Cuce Sokić, pa neka ti ona kaže"…
 
Kod Mare sam provodila sate i sate slušajući zanimljive priče, uz čaj i kolačiće, ali bilo je dana kada me je gospođa Mara "gnjavila", terala da crtam šaku, puce grožđa, staklenu vazu, keramičku činiju, ćilim, svilenu tkaninu, krznenu kapu… Morala sam sve to olovkom, dobro da nacrtam, a onda i da naslikam. Tražila je da naučim da materijalizujem svaki predmet i objašnjavala mi kako se to radi.
 
Kući sam se vraćala kasno u noć, jer su njene priče bile bajkovite i zavodljive, vodile me pravo u svet umetnosti, odakle se, kad jednom uđeš, više ne može pobeći… Socijalistički realizam gospođa Maru nije dotakao. Bila je zaštićena penzijom i rodnom kućom svoga muža. Zato je i bila doajen modernog slikarstva u Šapcu. Uspomena na gospođa Maru uvek zagreje moje srce posebnom ljubavlju i toplinom. Srećna sam što sam je poznavala i što me je ona volela!

 
Pisano od Sv. Nikole 2010. do Božića 2011.
Slobodanka Rakić Šefer akademski slikar, Beograd, Srbija | Slobodanka Rakić Šefer
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 02, 2012, 12:40:47 am »

**

MARA LUKIĆ JELESIĆ


RADOVAN MIRAZOVIĆ
POČECI MODERME UMETNOSTI U ŠAPCU 1900—1928

... Od izuzetnog značaja za likovni život ondašnjega Šapca jeste i dolazak Mare Lukić (docnije: Jelesić) u Višu žensku školu 1905. godine za nastavnika crtanja i lepog pisanja.

Život i delo ove naše slikarke čini da je ona rodonačelnik "likovnog modernizma" u Šapcu...

No, može se i ovog puta reći da se Mara Lukić za vreme đakovanja u Beogradu, od 1891—1903. godine, još u osnovnoj školi, uz prvu nastavnicu crtanja Nadeždu Petrović, i kasnije: uz Ristu i Betu Vukanović u čuvenoj Srpskoj slikarskoj školi — opredelila i obučila za slikarski poziv. Domirivši svoje likovne studije u Minhenu 1908/9. godine u školi Ažbe — Hajdner i u privatnoj radionici slikara Šildknehta, te drugujući sa Kostom Miličevićem od 1910—1914, Mara Lukić je stasala u vrsnu slikarku plenerističkog i impresionističkog pravca. Tako je ona bila u prilici, i u nameri, da likovnoj kulturi Šapca, u kojem je — posle kraćeg zadržavanja u Golubinju, na Đerdapu — praktično i otpočela 1905. svoju pedagošku aktivnost, dadne dragoceni podsticaj u prihvatanju modernog umetničkog izraza. Mlada slikarka je s velikim oduševljenjem i entuzijazmom, mada preopterećena školskim obavezama, pristupila unapređivanju likovne kulture svoga novog odredišta. Ona je nekolikim generacijama šabačke školske omladine približavala tekovine modernog — "vukanovićevskog" i "miličevićevskog", a, najvećma, svojeg — plenerističkog i impresionističkog pristupa umetničkoj slici, i — uzgred — davala privatne časove slikanja deci iz "uglednijih" šabačkih porodica. U slikarske tajne upućivala je i sestru mladog Stanislava Vinavera, budućeg književnika, pesnika-ekspresioniste, publiciste i prevodioca, čoveka koji će i sam dati veliki doprinos srpskoj kulturi. U tih desetak prvih godina ovog veka, izgleda, u Šapcu i nije moglo biti mnogo drukčijih oblika likovnog delovanja, tim pre što je u Srbiji tek stvarana tradicija javnih likovnih manifestacija... [...]





Pod orahom, 1921.
akvarel, 38 x 55 cm
Vlasnik: Zora Jelesić


Petar Savković
ŠABAC Mali Pariz ● Mačva i Podrinje
Izdavač Orion art ● Beograd, 2014
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 22, 2015, 11:48:36 pm »

*

MARA LUKIĆ JELESIĆ — SLIKE





Mačvanka
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 12, 2015, 03:15:34 am »

*

MARA LUKIĆ JELESIĆ — SLIKE





Portret devojčice, 1926.
32 x 19 cm
Izvor: madlart.com/auctions






Odaliska, 1952.
Ulje na platnu, 71 x 43 cm
Sign. Mara Lukić
Izvor: frodo.at
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Novembar 21, 2015, 02:18:07 am »

*

MARA LUKIĆ JELESIĆ — SLIKE






Cveće
ulje na platnu, 49 x 34 cm | binom.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 15, 2015, 05:32:00 pm »

*
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: