Srpska skulptura od 1882. do 1941.
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « VAJARSTVO « Vajarstvo « Srpska skulptura od 1882. do 1941.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srpska skulptura od 1882. do 1941.  (Pročitano 10460 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Jun 14, 2011, 11:49:08 pm »

*

SRPSKA SKULPTURA OD 1882. DO 1941.


Izložba Srpska skulptura 1882 — 1941. predstavlja radove prvih školovanih srpskih vajara i kasnijih generacija skulptora koji su stvarali u Srbiji do početka Drugog svetskog rata.

Razvoj istorije novije skulpture (počinje krajem 19.stoleća) blisko je povezan sa Narodnim muzejem koji je otkupio najranije radove prvih školovanih vajara i gde je 1882. godine organizovana prva vajarska izložba u Srbiji. Zahvaljujući konceptu autora izložbe, višeg kustosa Vere Grujić, posetioci će biti u prilici da vide četrdeset i pet izuzetnih skulptura, predstavljenih kroz četiri tematske celine, i da dožive stilske osobenosti čuvenih umetnika čije je stvaralaštvo obeležilo početke vajarske umetnosti u Srbiji. Izložena su dela dvadeset i četiri umetnika među kojima su  Petar Ubavkić, Đorđe Jovanović, Simeon Roksandić, Jovan Pešić, Paško Vučetić, Jan Konjarek, Dragomir Arambašić, Sreten Stojanović, Risto Stijović, Dušan Jovanović Đukin, Stevan Bodnarov i dr.
Narodni Muzej u Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 23, 2013, 03:05:13 am »

*

SRPSKA SKULPTURA OD 1882. DO 1941.


Istorija novije srpske skulpture — koja počinje krajem 19. stoleća delima prvih domaćih umetinka, državnih stipendista školovanih na inostranim akademijama — blisko je povezana sa istorijom Narodnog muzeja u Beogradu i zbirke u kojoj se čuvaju vajarska ostvarenja (današnja Zbirka jugoslovenske skulpture). O tome svedoče podaci da je njeno formnranje — inicirano kulturno-prosvetnom politikom države i razumevanjem ondašnjeg upravnika Mihaila Valtrovića ("da bi Muzej što učinio i za današnju skulptorsku umetnost") — započelo najranijim radovima pripadnika prve generacije srpskih vajara, Petra Ubavkića, Đorđa Jovanovića i Simeona Roksandića. Posle dela nastalih u vreme njihovog usavršavanja, dok su još uvek bili nepoznati u ovdašnjoj sredini, vremenom su nabavljana i njihova kasnija ostvarenja, tako da se u Narodnom muzeju, u koji je 1882. stigla prva skulptura i održana prva vajarska izložba u Srbiji, čuvaju najznačajniji radovi ovih autora. Temeljni njihovog obrazovanja izgrađeni su na tradiciji akademskog realizma, ali je vremenom u određenoj meri došlo do distanciranja od njegovih pravila prihvatanjem novih poetičkih modela, unetih u skulpturu od strane francuskih i italijanskih umetnika koji su smatrani modernim pre pojave avangardnih pravaca.

U okviru različitih vidova realizma, katkad dodirnutog elementima secesije i simbolizma, stvarali su i nešto mlađi umetnicii: Jovan Pešić, koji je u Beograd došao krajem 19. veka, u likovni život se tokom prve dve decenije narednog stoleća uključuju slikar i vajar Paško Vučetić, Slovak Jan Konjarek, koji je od 1906. živeo u Srbiji i dobrovoljno učestvovao u balkansknm ratovima, Stamenko Đurđević, Marko Brežanin, i kao poslednji, Dragomir Arambašić, koji im se pridružio nakon dužeg boravka u Parizu.

Razdoblje između dva svetska rata najviše su, plasiranjem svojih svežih umetničknh ideja, obeležili skulptori školovani u Parizu, Pragu ili Rimu. Značajan događaj u tom pernodu bilo je osnivlnje Muzeja savremene umetnosti (1927), kojim je rukovodio Milan Kašanin. Za njegovu stalnu postavku iz Narodnog muzeja je pozajmljen velnki broj ostvarenja već afirmisanih autora, a sa tekućih izložbi su mahom nabavljani zapaženi radovi mlađih umetnika. Sredinom iduće decenije pripojen je Narodnom muzeju. U to vreme u muzejsku zbirku su ušla vajarska ostvarenja Sretena Stojanovića, Rista Stijovića, Mihaila Tomića, Živorada Mihajlovića, Ilije Kolarevića. Tokom dvadesetih i tridesetnh godina pažnju poznavalaca umetnosti na sebe su skrenuli i Živojin Lukić, Dušan Jovanović-Đulin, Milan Nedeljković, Đorđe Oraovac, Vladeta Piperski, Periša Milić, Radeta Stanković, Stevan Bodnarov, Milan Besarabić, i dr.

 U Narodnom muzeju je 1904. formirana Jugoslovenska umetnička galerija (jer je zadatak Muzeja bio i da "pribira tekovine sviju južnih Slovena"), tako da je zbirka od tada, u skladu sa aktuelnim politnčkim idejama, počela da dobija jugoslovenski karakter. Zajedničke izložbe, velikn broj konkursa za izradu memorijalne plastike i fasadne skulpture - doveli su do angažovanja brojnih umetnika sa prostora koji će se od 1918. nalaziti u istoj državi. Neki od njih će duže ili kraće vreme živeti u Beogradu, tako da njihova ostvarenja pripadaju korpusu srpske skulpture, a Toma Rosandić, Petar Palavnčini i Lojze Dolinar ostavili su duboki trag u ovdašnjoj sredini i svojom pedagoškom delatnošću u Umetničkoj školi i na Akademiji likovnih umetnosti.

Iako je većina pomenutih vajara studirala u Parizu gde su mogli da se upoznaju sa umetničkim tekovinama koje su se, raskidajući sa figuratnvnim nasleđem, vremenom potpuno udaljile od postulata ne samo klasične već i moderne umetnosti, oni su smatrali da našoj skulpturi "nije potrebno trčanje za stranim ekscentričnostima", već su, ostajući verni tradicnji, nove tendencije prihvatili u meri koja je omogućavala da poetički fokus ostane na estetskom, vizuelnom doživljaju. Njihovo redukovanje uticaja avangardnih pojava dovelo je do formiranja modernog, sintetizovanog izraza koji je, polazeći od prirode, tražio harmoničnu stilizaciju i promociju novog načina građenja vajarskog dela kroz čvrsto modelovane, geometrizovane oblike punog volumena, karakteristične za tzv. novi realizam treće decenije. Ovo stilsko usmerenje u izvesnoj meri je trajalo i tokom tridesetih godina, kada će Dušan Jovanović Đukin preko nekoliko radova u mannru postkubizma i futurizma napraviti najdalji modernistički pomak u srpskoj skulpturi pre Drugog svetskog rata. Četvrtu deceniju obeležavaju duh intimizma, povratak realizmu, često sa impresionistički oživljenim površinama, kao i socijalno angažovana umetnost.

Značajna uloga Narodnog muzeja u istoriji naše skulpture manifestuje se ne samo formiranjem zbirke i čuvanjem dragocenih dela koja čine kulturnu baštinu srpskog naroda, već i njihovom prezentacijom. Navršava se pedeset godina od izložbe Srpska skulptura do 1941, pionirskog poduhvata koji je u organizaciji Narodnog muzeja u Kulturnom centru Beograda 1963. priredio kustos i jedno vreme direktor, Miodrag Kolarić. Izložba manjeg obima pod istim nazivom održana je 1972. u Galeriji "Jovan Popović" u Opovu, sa kojom je Muzej u to vreme često sarađivao, a tada publikovani katalog dugo je bio osnovno štivo za upoznavanje vajarstva ovog perioda. Posle višedecenijske distance potvrđuju se ocene i stavovi Miodraga Kolarića o skulpturi, a ova izložba još jednom podseća na činjenicu da je zbnrka Narodnog muzeja najveća celina te vrste u Srbiji, u kojoj se čuvaju vrhunska dela srpske i jugoslovenske vajarske umetnosti.


Vera Grujić | Narodni Muzej u Beograd
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: