Natalija Cvetković (1888—1928)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Natalija Cvetković (1888—1928)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Natalija Cvetković (1888—1928)  (Pročitano 12582 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Jun 19, 2011, 10:16:06 pm »

*




NATALIJA CVETKOVIĆ

Natalija Cvetković pripadala je generaciji onih srpskih umetnika koji su delali i stvarali prvih decenija 20. veka. Njena karijera i opseg slikarskog opusa znatno su trpeli zbog činjenice da je bila žena u sredini koja je u tom trenutku još uvek bila nespremna za žene umetnice. Njen opus sastoji se mahom od portreta, pretežno ženskih, i pejzaža.
 
Natalija Cvetković rođena je 1888. godine u Smederevu. Školovanje započinje u Beogradu 1900. godine na ženskom odeljenju Srpske crtačke i slikarske žkole Bete i Riste Vukanovića.

Godine 1904. prvi put je izlagala na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu. Naredne godine dobija stipendiju za odlazak na studije u Minhen, na Kunstgeverbešule. Nakon dobijanja diplome 1908. godine, odlazi u Pariz gde nastavlja umetničko usavršavanje na akademiji Žilian.

Godine 1909. vraća se u Beograd, a 1910. počinje da radi kao nastavnica crtanja u Opštoj muškoj zanatskoj školi u Beogradu.
 
Za vreme balkanskih ratova, 1912—13. radi dobrovoljno kao bolničarka. Prvi svetski rat provodi u Beogradu, i u tom periodu ona napušta tehniku ulja na platnu i posvećuje se izradi akvarela.

Nakon rata, 1919. godine učestvovala je u osnivanju Udruženja likovnih umetnika u Beogradu, a 1920. postala je član Lade.

Umrla je 1928. godine u Beogradu, od anemije i gripa.

Njen opus sastoji se mahom od portreta, pretežno ženskih, i pejzaža. Njena karijera i opseg slikarskog opusa znatno su trpeli zbog činjenice da je bila žena u sredini koja je u tom ternutku još uvek bila nespremna za žene umetnice.


Škola: Kunstgeverbešule u Minhenu
Mesto škole: Minhen
Godina završetka: 1908
Kursevi: Akademija Žilian u Parizu

GRUPNE IZLOŽBE:

1904. Prva jugoslovenska umetnička izložba, Beograd
1910. Prva srpska umetnička izložba, Sombor
1912. Četvrta jugoslovenska umetnička izložba, Beograd
1920. Peta izložba Lade, Beograd
1921. Šesta izložba Lade, Beograd
1922. Peta jugoslovenska umetnička izložba, Beograd
1923. Sedma izložba Lade, Sombor
1924. Izložba beogradskih slikara i vajara, Beograd
1924. Osma izložba Lade, Beograd
1926, Deveta izložba Lade, Beograd
1927. Šesta jugoslovenska umetnička izložba, Novi Sad
1928. Jedanaesta izložba Lade, Beograd

Tekst: www.arte.rs
Fotografija: Politikin zabavnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 19, 2011, 10:38:07 pm »

*

NATALIJA CVETKOVIĆ — SLIKE





Sa Dunava
ulje na platnu, 29 x 28,5 cm
(MSU Beograd)






Kupatilo na Savi
ulje na platnu, 26 x 31 cm
(MSU Beograd)



"...Slikarski rad Natalije Cvetković objedinjuje dve celine. Pejzaž i predstavu ljudske figure, kao portret ili u enterijeru.

Njeni pejzaži su uglavnom pejzaži bez ljudi. Oni nemaju nikakvu vremensku prepoznatljivost. Kada slika ljudske figure, stvari stoje drugačije. Kroz njih se može čitati njena društvena pozicija, prikazi porodice koja je oblikovala slikarkin život, njeno okruženje.

Kada je reč o aktu, po rečima Simone Čupić, Natalija Cvetković uklapa se u zahteve epohe. Aktova je malo i po pravilu su ženski. ..." [M. Đorđević]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Septembar 12, 2011, 08:06:31 pm »

*

NATALIJA CVETKOVIĆ — SLIKE





Portret sestre Dare, 1907, ulje
Izvor: Wannabe magazine

Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 12, 2011, 08:18:24 pm »

*

NATALIJA CVETKOVIĆ — SLIKE





Devojka s lampom, 1913.
Izvor: Wannabe magazine




Naziv nepoznat, 1924.
Izvor: Wannabe magazine
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Oktobar 12, 2013, 09:30:39 pm »

*

NATALIJA CVETKOVIĆ — SLIKE





Portret staramajke, 1926.
ulje
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Oktobar 12, 2013, 09:31:26 pm »

*

NATALIJA CVETKOVIĆ — SLIKE





Caja sa mačetom, 1927.
Izvor: designed.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Oktobar 12, 2013, 11:36:47 pm »

*




NATALIJA CVETKOVIĆ
NAŠA ZABORAVLJENA SLIKARKA


Uporna dama iz zanatske škole
Slikala je, dakle, radila ono što voli, samo onoliko i
kako su joj okolnosti dozvoljavale.
Ali, nikada nije odustajala



Pravila vremena u kome je živela Natalija Cvetković bila su drugačija od njenih snova i sposobnosti. Pa ipak, ona je uspela da nađe mogućnosti i ostvari svoja htenja, a da ne naruši pravila okoline. Zato se priča o slikarki Nataliji Cvetković doživljava kao naravoučenije.
 
Rođena je u Smederevu 1888. godine. Bila je treća kćerka Koste Cvetkovića, jorgandžije, i Milke, domaćice. Nekoliko godina nakon njenog rođenja, porodica Cvetković preselila se u Beograd. Već sledeći podatak čini biografiju Natalije Cvetković posebnom za tadašnja shvatanja: 1900. godine postaje učenica u Srpskoj crtačkoj i slikarskoj školi Riste i Bete Vukanović. Sa sigurnošću se može pretpostaviti da su njeni roditelji bili svesni kako okolina gleda na žene koje žele da rade nešto što im, po važećim pravilima, ne priliči. Pa ipak, oni su dvanaestogodišnju Nataliju upisali da uči slikanje, očigledno ne želeći da sputavaju kćerkinu darovitost pokazanu u dotadašnjem školovanju.
 
Istina, te godine u Srpsku crtačku i slikarsku školu upisalo se više gospođica nego ikad. Možda i zato što su nakon smrti Kirila Kutlika, osnivača škole, upravitelji postali Rista i Beta Vukanović, pa je i sama činjenica da će žensko odeljenje voditi žena uticala i na povećanje broja polaznica: slikarstvo je, naravno, i dalje bilo na listi nepriličnih zanimanja za ženu.

U školi Vukanovića Natalija Cvetković provela je pet godina. To je tada bila jedina ustanova namenjena umetničkom školovanju mladih. Praktični deo programa predavali su Rista i Beta Vukanović, a teorijsku nastavu priznati stručnjaci u tim oblastima: profesor Svetozar Zorić, dr Vojislav Đorđević, dr Brana Petronijević i akademik Mihailo Valtrović. Škola je pružala solidno znanje, a cilj je bio priprema za strane akademije — kako je pisalo u školskom izveštaju.

Iako je škola bila uvažavana, naročito zato što je mladoj gospodi omogućavala željeno obrazovanje, na rezultate rada njenih učenica gledalo se s omalovažavanjem. S obzirom na to da se na bavljenje slikarstvom gospođica gledalo kao na zabavu, za razliku od mlade gospode kojima je to poziv, smatralo se da na tu njihovu delatnost ne treba posebno obraćati pažnju — bilo je dovoljno samo pohvalno je pomenuti. Ipak, kvalitet je nemoguće ne uočiti, pa je tako izveštač "Brankovog kola" sa školske izložbe 1902. godine ocenio: "U ženskom odeljenju veoma su nas iznenadili radovi jedne mlade gospođice od četrnaest-petnaest godina. To je Natalija Cvetkovićeva." Sledeće godine, takođe na izložbi škole, usledila je još laskavija ocena. Đorđe Krstić, uvaženi slikar i nastavnik realke, kao izaslanik Đorđa Genčića, ministra kulture, prisustvovao je izložbi (zna se da je Rista Vukanović zamolio ministra da pošalje nekog na izložbu, pa se udovoljenje njegovoj molbi smatra dokazom ugleda ove škole) i u delu izveštaja koji je posvetio učenicima, na prvom mestu pomenuo je Nataliju, a o njenim radovima najviše je govorio: "Ne smem propustiti da s pohvalom priznam da su crteži gospođice Natalije Cvetkovićeve sa sigurnim i ozbiljnim potezima i lakoćom izvedeni. Kad gledalac razgleda i njene kolorisane radove koji su sa istom slobodom i uspehom izvedeni, mora joj bez ustezanja priznati vrednoću i dar... Istu takvu pažnju zaslužuje i njen rad na koricama jednog albuma."
 
Poslednje godine Natalijinog školovanja u školi Vukanovićevih, održana je u Beogradu najznačajnija i dotad najveća likovna manifestacija na Balkanu: Prva umetnička izložba. Od tridesetak đaka Srpske slikarske i crtačke škole izabrano je pet. Među njima bila je i Natalija Cvetković, najmlađi izlagač na izložbi. Šta je i koliko je izlagala ne zna se zato što su u katalogu pod "Srpska umetnička omladina na školovanju", grupa u kojoj je Natalija izlagala, navedena samo imena učesnika i centri učenja.
 
Utisci s Prve izložbe i susret s mladim umetnicima koji su učili slikarstvo u Minhenu, pokrenuli su maštanja Natalije Cvetković o daljem školovanju. Ali, kako? Na materijalnu pomoć porodice nije mogla da računa, državne stipendije tada nisu rado dodeljivane, a učenicama samo u izuzetnim slučajevima. Pomogli su joj profesori: predložili su joj da se prijavi na konkurs Ministarstva narodne privrede za usavršavanje zanatlija u Minhenu na kome je, osim jednog stolara, bravara, keramičara i građevinara, trebalo da se izabere i jedna "pitomica za ornamentiku mustara (za ženske veštačke radove)". Među devetnaest kandidatkinja za ovu poslednju stipendiju izabrali su Nataliju Cvetković. Određena joj je mesečna školarina od 150 dinara u zlatu tokom četiri godine i novac za putne troškove, što joj je omogućavalo pristojan život.
 
Natalija je želela da usavršava slikarstvo, ali ženama tada nije bio dozvoljen pristup u Umetničku akademiju i zato je prihvatila tu jedinu mogućnost i prijavila se na konkurs za Kunstgeverbešule u Minhenu. Da li da ublaži želju za znanjem koje joj je bilo uskraćeno, tek, Natalija je kupila razglednicu ispred zgrade u koju nikada neće ući. Na poleđini je napisala: "Za uspomenu kad sam prvi put ugledala Novu akademiju." Bila je oduševljena Minhenom, njegovim muzejima i galerijama, ali veoma razočarana onim što joj je pružala škola koju je pohađala. Insistiralo se na veštini crtanja i ostalim predmetima koje je Natalija odavno usavršila, a najviše na zanatstvu. Njene ambicije bile su veće. Da je želela da postane slikar, bilo je očigledno i po načinu na koji se potpisivala: ispod svog imena s ponosom je dodavala stud. art.
 
Iz pisama profesora Svetozara Zorića saznalo se da mu se Natalija više puta žalila zbog školskog programa. Inače, Natalijina pisma nisu sačuvana. Profesorov odgovor s početka 1907. godine nije mogao da je uteši: "Vi ste mi se pre malo više od godine dana tužili da Vam ne godi ono što se predaje u školi. U ono doba ja sam mislio da je tome uzrok što ste tek počeli i da ćete docnije dobiti takve radove koji će Vas zadovoljiti. Tešio sam Vas time što sam Vam preporučivao da idete paralelno u neku privatnu školu za slikarstvo, gde biste unekoliko mogli nadoknaditi ono što Vam u školi nedostaje. Ali i to Vam izgleda nije dalo povoljne rezultate."
 
Diplomu učiteljice crtanja stekla je na kraju sedmog semestra 1908. godine, a još godinu dana obezbeđene državne stipendije nije želela da potroši na školu u kojoj nije imala šta da nauči. Profesor Zorić savetovao joj je da ode u Berlin, ali, novi umetnički centar bio je Pariz. I, Natalija Cvetković krenula je u novu prestonicu sveta u koju pre nje nije kročio još niko od beogradskih umetnika. Moguće je da se na ovaj korak odvažila zbog velike ambicije, radoznalosti ili potrebe za novim saznanjima, ili zbog nečeg što nikad nećemo saznati zato što tragova koji bi ukazali na odgovor — nema. Nema pokazatelja ni kako se snašla u Parizu. Šestomesečno usavršavanje na Akademiji Žulijan verovatno je donekle ublažilo njeno nezadovoljstvo minhenskim obrazovanjem. Sačuvana je dopisnica s reprodukcijom Maneove "Olimpije" iz Luvra, što govori da je impresionisti nisu ostavili ravnodušnom.
 
Povratak u Beograd značio je i povratak u stvarnost: zaposlila se kao nastavnica crtanja u Opštoj muškoj zanatskoj školi kako bi imala od čega da živi. Plata je bila nevelika, ali joj je omogućavala da brine o roditeljima i da ispuni zahtev okoline: u porodici s više kćeri jedna ostaje u kući, neudata, da se stara o roditeljima.
 
Porodica Cvetković oduvek je živela skromno, ali po njima se to nije primećivalo. Sestre su same šile i vezle odeću koja je izgledala bolje nego što su im dozvoljavale materijalne mogućnosti. Starija sestra Darinka bila je jedna od najboljih beogradskih frizerki. Ulepšavala je glumice, supruge ministara, generala — sve viđenije Beograđanke. Nataliji je pravila raskošne punđe i šila maštovite šešire: slamnate, od čoje, plitke, duboke, sa čipkom, sa satenskom trakom, sa cvetom... Na sačuvanim fotografijama vidi se Natalijina naklonost modernom svetu: njena odeća je po evropskoj modi, haljine su bele, ukrašene čipkom, bluze pune karnerića. Slikala se obično pored stočića prekrivenog pirotskim ćilimom ili nekim sličnim obeležjem balkanskog prostora. U odeći po evropskoj modi Natalija deluje kao da ne pripada ni tom vremenu ni sredini u kojoj je morala da živi.
 
Kao školovana slikarka, Natalija Cvetković je u Somboru, 1910. godine, na Prvoj srpskoj umetničkoj izložbi izložila samo jedan rad. Moguće i zato što je ova izložba, održana u tadašnjoj Austro-Ugarskoj, imala prvenstveno nacionalni karakter. Sledeća izložba na kojoj je učestvovala bila je Četvrta izložba, održana 1912. godine, neposredno pre Balkanskih ratova. Izložila je tri slike: jednu velikog formata, što do tada nije činila, i dve potpuno drugih tema od onih s kojima se do tada pojavljivala. Izlagala je u grupi Odeljenja prijavljenih umetnika "Lade", grupi koja još nije stekla pravo na članstvo u ovom udruženju. Kritičar Kosta Strajnić primetio je: "Vrijedno je spomenuti i Odeljenje prijavljenih umjetnika među kojima se ugodno doima Nikola Bešević i Natalija Cvetkovićeva zanimljivom tehnikom slikanja." Sama slikarka u svom dnevniku 1. juna ovako je prokomentarisala učešće na izložbi: "Izložila sam radove na Četvrtoj izložbi, i ja sam zadovoljna. Zadovoljna sam stoga što su dobri između ostalih, a naročito stoga što su sopstveno moji. Nisam po tehnici ni jednom slikaru sledovala a s radom 'Sprema lekciju' i idejom."
 
Dnevnik Natalije Cvetković sačuvan je u Vojnom muzeju u Beogradu. To, u stvari, nije posebna sveska namenjena dnevničkim beleškama, već vežbanka za francuski jezik u kojoj je od 1911. do 1913. godine zapisivala svoje misli.
 
Iz privatnog života Natalije Cvetković treba pomenuti još i da je tokom Balkanskih ratova bila dobrovoljna bolničarka, da je Prvi svetski rat provela u Beogradu, i da je tokom tih godina izdržavala porodicu davanjem privatnih časova nemačkog jezika i slikanja. Posle oslobođenja, učestvovala je u osnivanju Udruženja likovnih umetnika u Beogradu, zatim je postala član Društva srpskih umetnika "Lada", a potom i njegov sekretar. Na Petoj izložbi "Lade", sad kao punopravni član, izložila je 23 ulja i akvarela. Ali, novine o tome nisu pisale zbog štrajka štampara. Ništa neobično kad je u pitanju Natalija! Uostalom, ni do tada kritičari nisu obraćali pažnju na njene radove onoliko koliko su oni zasluživali.
 
Prestala je da se bavi akvarelom nekako baš nakon kritike njenih radova na Petoj izložbi održanoj 1922. godine. Iako su ih hvalili, napomenuli su da za lirske pejzaže naših akvarelista više nije bilo ozbiljnijeg zanimanja. Sada se zna da po vrednosti koju je postigla u akvarelu, Natalija Cvetković zauzima jedno od prvih mesta u srpskoj umetnosti svoga vremena. Da li to tadašnji kritičari nisu mogli da znaju? Moguće da je njen povratak uljanom slikarstvu posle desetogodišnje pauze izazvan i potrebom za zaradom i uspehom: ta tehnika pružala je više nade za uspeh i obećavala bolji materijalni položaj.

Portrete koje je tada radila pokazala je na Jedanaestoj izložbi "Lade" 1928. godine. Bila je to njena poslednja izložba. Zabeleženo je da se "nežno i neposredno Cvetkovićeva do sada dokazala kao akvarelista, dok na ovoj izložbi sa uljanim portretima čini jedno prijatno iznenađenje". U zlatnosmeđem i sedefnoružičastom "Portretu Olge s lutkom" naslućuje se intimističko-poetska struja u umetnosti četvrte decenije prošlog veka. Bila je to njena poslednja slika. Iscrpljenu malokrvnošću, pokosio ju je grip dva meseca po zatvaranju izložbe, 1928. godine. Nije imala ni 40 godina.
 
Štampa nije objavila smrt Natalije Cvetković. Uz podatak kad je umrla, u knjizi zapisnika sa sednica "Lade" piše i da su članovi poslali venac i bili na sahrani. Na jedini znak topline ukazuje podatak da je venac bio od prirodnog cveća s belim trakama.

Ima se utisak da je Natalija Cvetković slikala, dakle, radila ono što voli, samo onoliko i kako su joj okolnosti dozvoljavale, ali nikada nije odustajala od umetnosti. Ako nije imala novca za uljane boje, radila je akvarele; ako joj je rad u školi oduzimao mnogo vremena pa nije imala snage za velika platna, zabeležila je svoju ideju crtežom. Uvek se prilagođavala datim okolnostima i ostvarivala svoje snove.
 
Najviše je slikala i crtala pejzaže, portrete i figure ljudi. Priroda na njenim radovima je kao razglednica, pejzaž bez ljudi, i to gotovo po pravilu priroda koja će zauvek izgledati tako kako ju je zabeležila njena četkica. Isto važi i za građevine koje je ovekovečila. Dunav će, zar ne, uvek biti širok, nepregledan i moćan, spona između zemlje i svetlog neba kao što ga je Natalija naslikala na platnu "Sa Dunava I", a kanali Venecije uvek će biti uski, oivičeni vitkim, zbijenim palatama i natkriljeni lučnim mostovima kao što je, na primer, na platnu "Venecija II". Od ovog pravila odstupa slika "Beograd (Pogled na Savu sa srušenim mostom)" iz 1914. godine. Međutim, iako ju je zabeležila, Natalija nije dozvolila da stvarnost naruši večni poredak pejzaža: srušeni most jedva da je vidljiv i na njega skreće pažnju više naslov nego detalj sa slike.
 
Među brojnim portretima nema nijednog autoportreta. Crteži "Slikarka", "Učenice slikarske škole" i "Štafelaj", nastali na samom početku karijere, prikazuju koleginice iz škole Vukanovićevih. Među portretima su i "Moja mati" i "Moj otac". Slikarkin zet ocenio je da je majku naslikala kao kraljicu, a oca kao alasa. Na ženskim portretima, kojih je najviše, su rođaka Zorka Petrović, sestra Dara, drugarice Milica Bešević i Mara Lukić, Ana Rakić... Natalija je, osim njihovih likova, s posebnom pažnjom slikala i njihovu odeću. Satenske haljine, krzno, nakit, uzani damski kostimi, šeširi, trake u kosi govore i o slikarkinim modnim sklonostima.

Najviše modnih detalja bilo je na akvarelu "Kalemegdan" iz 1919. godine, uništenom prilikom bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu. Među sačuvanim skicama za ovaj rad su i detaljna razrada ženskih cipela i ženska figura sa šeširom crtana s leđa, što ukazuje da je Natalija posebno želela da istakne modne detalje. "Kalemegdan" je Natalija slikala u stanu, a ne na Kalemegdanu: poređala je stolice po sobi, pozvala komšinice, drugarice i rođake da odglume scenu koju je zamislila, i tako uštedela novac za profesionalne modele.
 
Žene na njenim slikama uvek nešto rade: šiju, vezu, peglaju, spremaju. One su zamišljene, tužne ili setne. One su onakve kakve se s početka prošlog veka očekivalo da budu. Međutim, ima jedan rad koji se razlikuje: ulje na platnu "Pri toaleti" iz 1912. godine. Mlada žena — pozirala je Darinka Trpković, Natalijina prijateljica — raspuštene talasaste duge kose oblači se skrivena iza paravana. Ona je u svilenom kombinezonu čija je jedna naramenica spala s ramena, namešta jednu čarapu, drugu još nije obukla, a pričvrstiće ih ružičastim podvezicama koje su na podu. U vreme kad je lepota kose i sve što ona može da pobudi bila prikrivena strogim punđama, raspuštena kosa bila je za javnost simbol zabranjene seksualnosti. Intimno rublje, naramenica i podvezice su nešto što nikako nije smelo da se vidi izvan spavaće sobe. S obzirom na to da se zna da su njeni ženski aktovi lišeni erotike, a da se muškim aktom bavila samo na nivou skica tokom školovanja u Minhenu i nikada više ni u kojoj drugoj formi, neobično je kako se to Natalija "drznula" da naslika platno "Pri toaleti".
 
Sadašnji istoričari umetnosti Nataliju Cvetković ubrajaju u zaboravljene slikare. Nekoliko godina nakon njene smrti "Lada" se oglušila o apel jednog novinara da se priredi izložba njenih radova. Tek od sedamdesetih godina prošlog veka Natalijin rad postaje deo svih opštih pregleda srpske moderne umetnosti. Tada je objavljena i prva detaljna studija o njenom životu, a napisala ju je Draga Panić za katalog Retrospektivne izložbe slika, akvarela i crteža u Muzeju savremene umetnosti 1974. godine. To je bila njena prva retrospektivna, a ujedno i prva samostalna izložba. Druga je održana u Muzeju u Smederevu, 2001. godine. Pre dve godine objavljena je i monografija o Nataliji Cvetković. Za biblioteku "Žene u srpskoj umetnosti" izdavača "Topy", napisala ju je Simona Čupić.
 
Koliko bi dobro slikala Natalija Cvetković da je njeno vreme htelo da prepozna njenu vrednost bez obzira na to što se bavila muškim poslom, možemo samo da pretpostavimo.


Sonja Ćirić | Politikin zabavnik | Pravo slovo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Novembar 23, 2015, 03:07:22 am »

*

LJUDI KOJI SU POMERALI GRANICE:
NATALIJA CVETKOVIĆ


Navršilo se, gluvo, stodvadesetpet godina od rođenja i osamdesetpet od smrti Natalije Cvetković, treće kćeri Koste jorgandžije i Milke, domaćice. Buduća slikarka rođena u Smederevu, 4/17. juna 1888, preminula u Beogradu, 19. aprila 1928. Nekoliko godina po Natalijinom rođenju, porodica Cvetković seli se iz Smedereva u Beograd.

Natalija se školovala (što je u Srbiji devetnaestog stoleća bilo nezamislivo, neshvatljivo, neprihvatljivo, nedopustivo i neverovatno) u umetničko–zanatskim školama Bete i Riste Vukanović (1900—1905), potom u Minhenu (1905—1908) i Parizu (Academia Julian) od 1908. do 1909. Znana je i upamćena u srpskom slikarstvu što, nije dovoljno da se i u Smederevu što god uradi da bi slikarku otrgli od zaborava. Ili je odviše, što je likovne enciklopedije ne zaboravljaju.

Makar bijenalno da se slikari okupe u Smederevu, druže, slikaju, razgovaraju, pa će se spomenuti ime slikarke koja je bila, pored ostalog, ratni slikar. To se uopšte ne sme zaboraviti. Bila je dobar slikar i hrabra žena. Treba, makar uzgred, dopisati, da Smederevo danas nema takvog slikara, ni u svom okrilju ni u svetu. Ni takvog, ni približno takvog.

Iako je škola bila uvažavana, naročito zato što je mladoj gospodi omogućavala obrazovanje, na rezultate učenica gledalo se s visine. Ipak, izveštač Brankovog kola sa školske izložbe 1902. godine prenosi da su u ženskom odeljenju veoma iznenadili radovi mlade gospođice od četrnaest, najviše petnaest godina, Natalije Cvetkovićeve.

Sledeće godine, takođe na izložbi škole, usledila je nova, viša ocena. Slikar Đorđe Krstić, kao izaslanik ministra kulture Đorđa Genčića, bio je na otvaranju.

Vlasnik škole, Rista Vukanović, zamolio je ministra da pošalje nekog na izložbu, a ministrov gest jasan je dokaz da je, ne bez razloga, tu školu uvažavao. Ministrov izaslanik, u izveštaju iz škole, na prvo mesto stavlja Nataliju: "Ne smem propustiti da s pohvalom priznam da su crteži gospođice Natalije Cvetkovićeve sa sigurnim i ozbiljnim potezima i lakoćom izvedeni. Kad gledalac razgleda i njene kolorisane radove koji su sa istom slobodom i uspehom izvedeni, mora joj se bez ustezanja priznati vrednoća i dar..."

Početkom 1938. Jugoslovenski ženski savez priredio je u beogradskom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" izložbu umetnica "Male Antante", pa je tom prilikom bila i jedna, po broju eksponata, skromna retrospektiva srpskih slikarki. Na postavci je Natalija imala šest većih akvarela, od kojih je većina odmah prodata.

Pesnik Milan Rakić kupio je dva akvarela. Štampa i kritičari beležeći tu izložbu, uz Natalijino ime dodavali su rečenicu koja, uveren sam, nije fraza: "Zaboravu oteti akvareli..."

Prvi, ozbiljniji, tekstovi o Nataliji pojavili su se tek šezdesetih godina prošlog veka. Potom — muk. Dakle, akvareli su oteti zaboravu, ne i umetnica.

Državne stipendije tada nisu rado dodeljivane, a devojke, s obzirom kako se u Srbiji gledalo na obrazovanje devojaka, nisu mogle ni da sanjaju o školovanju. Natalija se nije predavala. Profesori su joj predložili malo, korisno lukavstvo da konkuriše kod Ministarstva narodne privrede za usavršavanje zanatlija u Minhenu. Za to školovanje, osim jednog stolara, bravara, keramičara i građevinara, bilo je i mesto za pitomicu ornamentike mustri. Uspela je. Mesečna stipendija od stopedeset dinara u zlatu pokrivala je četvorogodišnju školarinu i skroman život u Minhenu.

Dogodilo se komediografu Branislavu Nušiću da ima dve ulice u Smederevu i da jedna Osnovna škola nosi njegovo ime i da ima dve biste. Dimitriju Davidoviću se, takođe desilo da ima jednu bistu, jedan reljef (koji je netragom ispario), jedan je opstao i fotografiju na porcelanu. Na grobu. Razbijenu. Po Davidoviću, takođe mnogo godina u zaboravu, imenovana je jedna ulica, škola i štamparija, koje više nema.

Nije mnogo, a moglo je i bez toga.

Natalija ima kozju, brdovitu, stazu koja vodi od starog smederevskog groblja do centra grada. Malo je, ali više no što ima Stevan Kuzmanović Kršljanin, dobrotvor smederevski, čija zadužbina dominira delom grada. Nije imao poroda, pa je imetak ostavio opštini, a opština se ne razlikuje od drugih srećnika kojima nenadano nasleđe padne u krilo.

Vreme ne čeka i sve prekriva zaboravom.

Štampa nije objavila smrt Natalije Cvetković. U knjizi zapisnika sa sednica grupe Lada navedeno je da su joj odali počast vencem od prirodnog cveća s belim trakama i bili na sahrani. Lepa pažnja.

Istoričari umetnosti Nataliju Cvetković s pravom ubrajaju u zaboravljene slikare. Nekoliko godina po Natalijinoj smrti Lada nije prihvatila apel jednog novinara da se priredi izložba slikarkinih dela. Povodom restrospektivne izložbe, Draga Panić je 1974. objavila studiju o umetnici. To je bila Natalijina prva retrospektivna i, ujedno, prva samostalna postavka. Druga, prilično skromna, retrospektivna postavka, priređena je povodm pola veka smederevskog Muzeja, januara 2001. Od tada do danas, ništa.

Narodni muzej u Smederevu, u opštoj sirotinji, otkupio je od slikarkine porodice jedan akvarel (Dva stabla, 1928) i kasnije je od porodice dobio na dar jedan ženski akt, ulje na platnu.

Imala je Natalija većinu preduslova za ostavljanje značajnijeg traga u srpskom slikarstvu. Dar, na prvom mestu. Tek, sreće nedovoljno. Počela je da izlaže kao učenica. Bila je među izlagačima na Prvoj, Četvrtoj i Petoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu 1904, 1912. i 1922. Izlagala je i na prvoj  umetničkoj izložbi u Somboru 1910, Prolećnom salonu u Zagrebu 1917. i na izložbama grupe Lada.

Slikarka je ostavila nekoliko dela među kojima se ističu predeli pored Dunava. Na njima nema polifonije čistih boja, već nijansiranje zelene, preko sivobele, plavičaste ili smeđe podloge. Ostavila je niz izvanrednih akvarela, predela i portreta. U toj poetici ima nečeg neuhvatljivog, tek naznačenog, čednog i skromnog, ne prevratničkog, ne agresivnog. Delikatan kolorit, okrenut akvarelu, ostavila je niz portreta i mrtvih priroda.

Isprva oduševljena impresionistima slika Devojčicu i Staricu sa žutom šamijom, potom ulje Moj otac i Portret sestre Dare. Slede Iz Botaničke bašte, Paviljon u parku i Predeo sa ogradom.

Slikarstvo je odgurnula u drugi plan da bi se u patriotskom zanosu pridružila srpskoj vojsci kao dobrovoljna bolničarka Šeste rezervne bolnice na Savamali. U dnevnik je zapisala 19. septembra 1912: Bila sam kod dr M. Popovića i upisao me je za bolničarku.

Iz tog vremena na crtežima preovladavaju motivi sa ranjenicima po poljskim bolnicama. Crteže iz tog perioda redovno je datirala dopisujući imena i činove portretisanih. Na portretu potporučnika Mladenovića (olovka, datovano 22. februar 1913) ljubičastim mastilom zapisala je: Poginuo 9. septembra 1914. na Mačkovom kamenu.

Kasnije se opredelila za akvarel.

Po vrednostima koje je postavila u akvarelu, kritika je svrstava u vrh srpskog slikarstva s početka dvadesetog veka.

Sada je, što se rodnog grada tiče, na margini. U magli. Zaboravljena.

O Nataliji je, s uvažavanjem, pisao Miodrag B. Protić u knjizi "Srpsko slikarstvo 20. veka", ne zaobilaze je ni Prosvetina enciklopedija, niti Likovna enciklopedija Jugoslavije, Stanislav Živković, Lazar Trifunović, Katarina Ambrozić, Veljko Petrović, Vasa Pomorišac.

To govori o dometima Natalije Cvetković, o prisustvu u likovnoj istoriografiji.

Objavljen je 1974. u Beogradu katalog o Nataliji Cvetković ali ga, eto, Narodna biblioteka, matična za Podunavski okrug, nema. Grupno je Natalija Cvetković izlagala jedanaest puta, samostalno nijednom. Posmrtno je imala četrnaest postavki.

Početkom 2013. u Galeriji Doma vojske u Beogradu otvorena je izložba "Junaštvom u slavu".

Izložene su slike i crteži srpskih ratnih slikara iz zbirke Vojnog muzeja nastali u vreme balkanskih ratova. U postavci su dela Nadežde Petrović, Natalije Cvetković, Mihaila Milovanovića i Petra Ranosovića.

Autor izložbe je Ljubica Dabić, viši kustos Vojnog muzeja. Umetnici koji su stvarali početkom devetnaestog veka, prema rečima gospođe Dabić, bili su hroničari ratnih događanja, a njihova dela su važno svedočanstvo i istorijski izvor. Srpska vojska je, kako je naglasila, u balkanskim ratovima uvela jedinstveno zvanje ratni slikar, što je jedinstven slučaj u istoriji. Bilo je oko dvadeset ratnih slkikara.

Da naglasim, kada kažete oko zapravo kažete: nije važno.

Ružno je, ali se ne čuje daleko. A važno je, više od zdravica.

Kao da je Natalija Cvetković bila predodređena za zaborav.

Slikarka je, zbog nečega, pala u zaborav gotovo odmah po smrti. Imala je nepunih četrdeset godina. Njenu smrt novine nisu zabeležile.

Zaključujem da je još živa. Voleo bih da sam u pravu.



Milosav Slavko Pešić, pesnik, prozni pisac, prevodilac. Objavio naramak knjiga. Pisac za sladokusce.
Čuvar jezika
Wannabe magazine | 19.09.2013.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: