Zoran Miladinović (19xx―20xx)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XX—XXI veka « Zoran Miladinović (19xx―20xx)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zoran Miladinović (19xx―20xx)  (Pročitano 4866 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Jun 18, 2011, 04:33:23 pm »

*



ZORAN MILADINOVIĆ

akademski slikar

... život u oskudici i prerana smrt, ... Zorana Miladinovića, slikara primljenog na beogradsku Akademiju likovnih umetnosti sa nepunih sedamnaest godina ― s neviđenog dara potom dokazanog i monumentalnim slikama "neba i zemlje" (kakvim su oglašena dela jednog drugog umetnika) ― nadasve društveni i državni gubitak. Jer bi Zorana Miladinovića, majstora renesansnog umeća i duha za koga verovatno niste čuli zato što nije bio "umiljato jagnje", slavio kao velikog umetnika gotovo svaki narod sa istinskom ― a ne malignom ― "elitom".

... Slikar čije su se slike u Parizu prodavale za veće sume nego njegovih "pariskih" sugrađana Dada Đurića, Vladimira Veličkovića ili Ljube Popovića, nije mogao ni da pomišlja na penziju, budući da mu pariski galeristi nisu uplaćivali staž, dok se u Beogradu pre i posle te pečalbe izdržavao radeći grobljanske portrete, slikajući bogate nadobudnike, ili malajući kopije slika starih majstora, za sajamske reklame. ...

Da je bio "štreber", ništavilo ili samo "zaslužni umetnik" kakvima se osnivaju legati, Zoran Miladinović bio bi živ i danas ― uvažen, penzionisan i dodatno počašćen nacionalnom penzijom...

Momčilo Selić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 04, 2015, 05:51:54 am »

*

KO SU SRBI?


Nema Srba više od petsto hiljada, govorio mi je Zoran Miladinović, slikar. Visok, kratke, negovane brade, osmehnuo mi se kao da delimo tajnu postanja, pa i budućnosti.

Za mene su Srbi, rekao je, viteški, pravdoljubiv narod. Ko to nije, nije Srbin, šta god mu pisalo u krštenici!

Da nije bilo ovoga rata, kazao je, mislio bih da pripadam jednom davno izumrlom narodu, bivšem kao Asirci, Patagonci, ili Lelezi!

Zaista, govorio je kao da mi skida reči sa duše, pa i uma: Srbin, smatrao sam i tada i danas, ne može biti ni ćifta ni posrednik, ni prelivoda ni kastrat, a ponajmanje pas, ičiji.

Očigledno, Zoranovo i moje shvatanje sopstva odisalo je, vikalo idealizmom. No narod, znali smo, ne određuje se statistikom već duhom, obrazom i težnjama. ("Ne meri se čovek peđu već pameću", govorili su stari Crnogorci, dajući reči svom osećanju prevage stvarnog nad vidljivim, istinskog nad merljivim.)

I mada mnogi tvrde da Srbi nisu krvna zajednica već duhovna, istina ne trpi sukob suprotnosti već traži njihovo nadilaženje. Drugim rečima, nije slučajno naš Bog baš Sveta Trojica a zapadnjački monofizitski, nastao rodoubistvom Jednog nad Dvojicom. E pluribus unum, piše na američkom dolaru, a malo se ljudi pita zašto to tako dobro opisuje Smrt. Jer, život jeste mnogostrukost: iz Jednog nastaje mnoštvo, te su i Srbi krvna, duhovna, i zavetna zajednica, i još ponešto. To bogatstvo nas povremeno izluđuje ali, ko pred Licem Boga stoji sabran, više je ili manje od čoveka.

Međutim Srbi, po meni, Zoranu, i sličnima, jesu pre svega Ljudi pošto je Bog tako hteo, a jedina imovina koju je, recimo, jedan od najvećih i najmanje priznatih srpskih slikara Zoran Miladinović poneo u grob bila je njegovo delo, njegov život. Mada je iza njega ostalo oko stotinak renesansno islikanih, ogromnih platana, Zoran je na Onaj svet poneo samo sebe i svoj ushit, rodoljublje i radost. Narodni Muzej nije prihvatio njegov legat, a kritičari su nastavili da ga prećutkuju u prikazima srpskog slikarstva prošlog veka. No on je to trpeo i za života, znajući da su račundžije. Prezirući račun ćutao je i slikao, i umro od raka ne napunivši šezdesetu, dok su se mali slikari bunili zbog nedodeljivanja ateljea i neprikazivanja njihovih dela po Oktobarskim salonima i u medijima. Pred smrt se pozdravio sa nama, osmehnut kao ahajski kuros.

Tim osmehom, i prevladanom gordošću, nekadašnji siloviti momak beše se potvrdio kao soj, duboko svestan dragocenosti svega zemnog i njegovog kraja. Njemu nije trebalo objašnjavati ništa: "iracionalnost" ga beše uzdigla do monaštva usred beogradske Varoš Kapije gde je živeo i umro. Puten, borben, strastan, junak, svoj život poneo je sa sobom, ne naričući nad ičim. Od Apokalipse se nije razdvajao za života a i Stvaranje mu je rudilo svakog osvita, do smiraja dana.

Odakle su njegovi potekli, kao mnogi Srbi nije znao, svestan da su se, opet kao mnogi, pred Srpsku revoluciju 1804. našli u Šumadiji bezmalo opusteloj posle vekova turskog i švapskog zuluma. Možda mu je neki predak bio Iber, pa i Severnjak, ali je on sebe našao u ravnoteži Evrope, u njenoj mrkosti. Shvatio je, ne razmišljajući odviše, da su Srbi duhovno, umno, i telesno i amalgam i jedinjenje, kadri da se pretoče i u Nemce i Francuze i Engleze i Turke, budući dub koji daruje šumu semenom. I izvor narasta u reku ali se nijedna nije još vratila izvoru, mada se među narodima povremeno jave pojedinci koji to kao da potiru. Tako na Cetinju i danas postoje Radivkovići, potomci bugarskog oficira Radivkova koji beše pristigao da se bori protivu Turaka. Bugarin Radivkov je umro ili poginuo, ali su mu sinovi sebe smatrali Srbima. I vojvoda Pavle Jurišić beše se vratio svom lužičkom poreklu, ratujući sa nama protiv lažne svojte, dok je Gerhard Gezeman negovao srpske ranjenike. I jedan i drugi osećali su da ih "Jao mene do Boga miloga, đe pogubih od sebe boljega!" sprečava da i dalje budu Nemci s ponosom. Pretpostavljam da već marjani behu etnički raznorodni, pomešavši se sa Ilirima i Vlasima, ali duhom i osobinama izuzetno srodni. I oni su, kao zaporoški, donski, kubanski i drugi kozaci, u sebe primali strance sličnog srca, duše i uma.

U Crnoj Gori i Krajinama, Srbin je zato mogao postati svaki uskok, prebeg, ili izbeglica od soja, ako nam je po Bogu a ne samo po krvi brat. Da Srbin nije lako biti nije Zoran morao pričati meni, niti ja njemu. Naši preci, jedna od najstarijih vojnih aristokratija Evrope, ostavili su nam zaveštanje koje nam ne dopušta da današnje "naše" polutane i lukavce, nasilnike i prevarante držimo ičim do izrodima. Naslednici nečega što je ipak bilo čegović, ne možemo se praviti kao da nemamo dug prema soju. Noblesse oblige, plemstvo obavezuje, i ne vredi nam zaluđivati se da smo tabula rasa, i da sve zavisi jedino od naše dobre ili zle volje. Naime, od izmeta se pita ne pravi a od pite izmet lako: lažne naše veličine, vođe i političari jesu samo imenom Srbi, a poniženja kakva nam upravo priređuju dosada nismo iskusili. Da nam strani ambasadori, njihove supruge, beslovesni službenici međunarodnih organizacija popuju šta nam valja činiti sa sopstvenom državom, istorijom, i budućnošću pravi Srbi nisu hteli da trpe, po cenu ratnog poraza pa i okupacije. Taj ludački, policijski ples "toplo-hladno" pogrešno smo dosada pripisivali komunizmu, ne shvatajući da je Broz bio samo preteča Ričarda Holbruka i Šoroša ― a ne nekog novog Miloša Obrenovića.

Naime, Zoran Miladinović nije umro mučen toliko sopstvenim usudom plemića među odrodima, koliko opštom sramotom naše svakodnevice. Ni on ni njegovi preci nisu neprijatelje molili ni za šta. Kada mu je jedna galerija zalupila vrata a otvorila ih jednoj nedarovitoj početnici, otišao je drugde. Kada ni tamo nije imao prođu, sedeo je kući i slikao, znajući da to što radi živi u večnosti. Taman i osmehnut smišljao je kako da nađe zid od stotinak kvadarata, ne bi li naslikao svoju najveću sliku, o Srbima koji sa Pamira dolaze na Jadran, nepoverljivi prema njegovoj pitomini.

Jer marjani, Morlaci, Crnogorci, Krajišnici, Timočani i Šumadinci su od protivnika što im treba otimali, a sa njima opštili samo po njihovom slomu. Mogao je Zoran Miladinović, na Akademiju primljen sa sedamnaest godina, da slika što su od njega tražili njegovi profesori i asistenti. Mogao je i da ne dođe u priliku da ga kolege na kraju studija pitaju zašto im se ruga slikajući jasno i neumoljivo. Naime, dok su svi mazali enformel on je gradio svoja platna kao stari majstori, govoreći da želi da nam podari našu Renesansu, koju su Turci u povoju ugušili. No znao je da nema priče dok se ratuje, i da nas je i sa pola miliona ostalo dovoljno. Jer Srba koji behu digli bunu pod Karađorđem imaše manje, kao i onih pobednih na Fundini, Vučjem dolu, ili Kumanovu, naspram gorih dušmana od današnjih. Odlazeći u likovnu koloniju Manastira Krke, nije se bunio kad su mu ponudili da se isproba sa automatskom puškom na dvesta metara. Od fronta se međutim ipak uzdržavao, svestan da niko neće naslikati njegovu Veliku Sliku, za koju su svi tvrdili da ne postoji i da je neće ni biti.

Jer bez uzora, ikone, Božije slike o sebi i u sebi, nema života a kamoli pobede. Za Zorana ta ikona beše Srbin gorštak, pobunjen protivu nepravde, tlačenja i podlosti. Ćutke, gledao je slavljenje pobeda u Prvom svetskom ratu dok se kapituliralo protivu kudikamo niščijih neprijatelja. Vojsku koja se kitila nacionalnim znamenjima povlačeći se pred Hrvatima i muslimanima s mukom je smatrao svojom. Da se suprotstavi Unproforu i NATO-u bio je spreman uvek, makar i po cenu gubitka Velike Slike, nikad započete. Stisnutih usana slušao je o generalu koji mi je na pitanje zašto je Prevlaka data Hrvatskoj kazao da bi nas, inače, "Amerikanci bombardovali!"

U istoriji, vikao je, nije Srbin svoju zemlju ustupao zbog pretnji! U svoje doba, govorio je potom tiho, svakog ko nam preti u našoj kući slali bismo bez glave naredbodavcima, koštalo šta košta! Može li išta biti skuplje od obraza, slike po kojoj se gradimo? Kome je to ober-knez Miloš Obrenović još uzor, mada je nama vladao kao Turčin? Nije on Srbiji izborio ništa poslavši suparnikovu glavu u Stambol, već su nam suverenost priznale Velike sile za dela junaka, i pre svega aristokrate, Karađorđa!

Da ga tešim, ili smirujem, nisam imao ni volje ni namere. Za njega, dileme između Dinaraca i Moravaca, brđana ili ravničara, građana ili seljaka nije bilo. Znao je da nas ima samo jednih: ratnika, potomaka ratnika i očeva budućih, još žešćih ratnika. U nama je video samo narod kome su ime dali Srbi (najcenjeniji Lugii, bejah mu rekao, zvali su se Arii), a duh mu umekšali Sloveni, sanjari i pesnici, ratari i pripovedači. Tamnih očiju, blago nasmešen, s bolničkih kolica mi je govorio da su mu ipak odobrili zid za Veliku Sliku. Zatim mu se pogled ugasio i on se tek u smrti zgrčio, kao da se brani od zveri dotle nemoćne da mu se i približi. Ne shvativši, i sam beše postao Velika Slika, ikona nekim budućim Srbima, mimo sina i ćerki koji mu ne behu dorasli.

Na beogradskom Novom groblju neko mu je potom iščupao drveni krst i bacio ga, tako da mu poslednje prebivalište znaju samo retki od nekoliko stotina hiljada sunarodnika za koje je živeo i stvarao, koje se trudio da ne razočara, i kojima nije dopuštao da razočaraju njega, marjanina. Otišao je, siguran u milione i milione Srba koji su živeli čestito i junački pre nas, i koji će opet tako živeti kada i ova Apokalipsa prođe, a nama bude naloženo da gradimo Novi Svet, sličniji onom Prvom, Božijem.

Momčilo Selić | facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 09, 2015, 03:14:46 pm »

*

ZORAN MILADINOVIĆ — SLIKE






Surrealistische Traumsequenz, 1979.
Izvor: artnet.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2015, 01:01:18 am »

*

ZORAN MILADINOVIĆ — JEDAN SUSRET






Jedan susret
Tehnika: Grafika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Januar 16, 2016, 03:22:38 am »

**


ZORAN MILADINOVIĆ
Galerija Grafički kolektiv
Bratislav Ljubišić



Beogradska grafička škola poslednjih godina dobija niz umetnika čija se dela ne naslanjaju direktno na iskustva stečena pedesetih i šezdesetih godina, već traže i nalaze inspiraciju u Renesansi i u fantastici sedamnaestog veka. Jedan od najtipičnijih predstavnika je Zoran Miladinović.

U njegovim crtežima erotika i fantastika se naizmenično smenjuju: koloplet sačinjen od udova, telesa, osvetljen na poseban način deluje upečatljivo i nametljivo. Svakako da u prvi mah pada u oči zamašna veština kojom se teške zamisli ostvaruju. Moć da se linjom objasni i sažme nešto što spada u tip pojma, dakle realnosti druge vrste, imponuje i najviše pleni. Naravno, za pohvalu je svakako i kompozicija sa dominantama, igrom svetlosti, pokadšto bojenim akcentima.

Može se učiniti da je u izloženim grafikama mnogo grotesknog, možda mračnog, ispupjenost paklenim idejama, ali, ipak tu pre svega treba videti umetnikovu radoznalost, spremnost da se detaljima dosegne istina o ljudskom telu, različitosti gesta i njegovog trajanja. Čini mi se da se različitim detaljima sagradila prizma u kojoj je primenjena fantastika više tu kao vid sećanja: raslojavanje realnosti misli i mišljenog činom crtanja, tek tako možemo pronaći logiku koja spaja ljudska tela sa odsutnim delima. Na taj način se mogu razumeti umetnikovi, u suštini romantičarski, napori da se dosegne svet u kojem nije ništa sakriveno, nema laži i prikrivenosti, već znanje i prosuđivanje, hladnokrvnost i logika. Zahtev ni mali ni zanemarljiv, pre složen i izazovan. Čini mi se da i pored svega mogu zadržati misao u kojoj je pohvala autora samo jedan deo mogućeg iskaza. Drugi je u onom divljenju neprevodivom u reč. Jednostavno, zadovoljstvo "prevarenog oka" dovoljna činjenica.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Maj 11, 2016, 03:52:42 am »

*

ZORAN MILADINOVIĆ — ZAKLETVA USTANIKA






Zakletva ustanika
Autori reljefa su Milorad Rašić, akademski vajar, Zoran Miladinović, slikar i Spasoje Krunić, idejni arhitekta.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Avgust 03, 2018, 12:54:45 am »

*
Spomenik Karađorđu i ustanicima u Marićevića jaruzi


"ZAKLETVA USTANIKA" U BRONZI


Aranđelovac ― Zadužbinsko društvo "Prvi srpski ustanak" iz Orašca dobilo je saglasnost od Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture da u Marićevića jaruzi, mestu gde je podignut ustanak, može podići spomenik Karađorđu i ustanicima.

Predviđeni spomenik je reljef dimenzija tri puta dva metra i nosi naziv "Zakletva ustanika". Autori reljefa su Milorad Rašić, akademski vajar, Zoran Miladinović, slikar i Spasoje Krunić, idejni arhitekta. [...]

Osim reljefa u bronzi koju lije livnica "Braća Jeremić" iz Beograda, uz saglasnost autora biće postavljena i ploča na kojoj će pisati: "Ovaj spomenik podiže srpski narod".

Kao što se predviđa, spomen-obeležje biće gotovo do naredne godišnjice ustanka i Dana državnosti.

Tekst objavljen u "Glasu javnosti", 20.03.2002.


* * *

Dogovor o dizanju Prvog srpskog ustanka postignut je 15. februara 1804. godine. Za vođu je izabran Đorđe Petrović.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: