Novija umetnost
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Novija umetnost  (Pročitano 4573 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« poslato: Jun 15, 2011, 12:37:17 am »

**

NOVIJA UMETNOST


POČECI

Odlučujuću ulogu u razvoju umetničkog stvaralaštva na tlu današnje Srbije, tokom XVIII veka, odigrala su istorijska zbivanja čije se posledice ogledaju u čestim, skoro neprestanim, seobama naroda. Dve među njima, velika iz 1690. i druga iz 1739, bile su posebno važne i sa golemim posledicama. Tada je jedan materijalno i duhovno snažan sloj srpskog naroda prešao u krajeve severno od Save i Dunava i sasvim zaposeo područje nemirne južne granice Habzburške monarhije, preuzevši tešku ulogu graničara prema agresivnim Osmanlijama. Drugi deo naroda, znatno osiromašen, ratovima iscrpen i bitno okrnjen, ostao je da tavori u sve slabijoj i nesigurnijoj Otomanskoj carevini.

U prvim decenijama posle velike seobe ne mogu se uočiti neke bitnije razlike u životu podeljenog srpskog naroda. Jezgro koje je ostalo pod turskom vlašću nalazilo se sasvim u senci muslimanskog življa. Kakve su posledice toga, slikovito otkriva činjenica da ni muslimani u Srbiji, koja je tada bila daleka i pogranična periferija jedne sve nemoćnije države, nisu imali neku veću snagu koja bi mogla da iznedri značajnije materijalne i duhovne plodove. Zato ne iznenađuje podatak da je u Beogradu pod austrijskom upravom, od Požarevačkog (1718) do Beogradskog mira (1739), na graditeljskom, arhitektonskom i urbanom uređenju, kao i preuređenju Kalemegdanske tvrđave, urađeno mnogo više nego što se uradilo tokom dva veka pred kraj turske vladavine. Istina, tvorci tih promena nisu bili srpski neimari, već stranci, najčešće vojni inženjeri i graditelji. Nažalost, tragovi njihovog stvaralaštva i tada dosta burnog procesa evropeizacije brzo su se izgubili kada je ponovo uspostavljena turska vlast. Ni u delu srpskog naroda pod Habzburzima, neposredno posle velike seobe nisu se dešavale neke bitnije promene. Bilo je to vreme opreza, ispitivanja nove sredine i novih uslova; vreme sabiranja snaga za skori i brži, snažniji i poletniji ekonomski i kulturni napredak.
 
Tako podeljeni između dve carevine, s nejednakim materijalnim i duhovnim uslovima za razvoj — i to ne samo unutar država gde su živeli nego i unutar granica pojedinih oblasti — Srbi su morali da prođu kroz iskušenja borbi za nacionalna prava, za osamostaljenje i moderno društveno uređenje. Upravo zbog tih neujednačenosti nastajalo je i razvijalo se na tlu današnje Srbije, u XVIII i XIX veku, više nacionalnih kultura punih protivrečnosti koje je teško razumeti a još teže tumačiti. Na primer, umetničko stvaralaštvo Nemaca i Mađara pod Hab-zburzima, a Turaka i drugih muslimana u delu Otomanskog carstva, mada naizgled u povoljnijem položaju, ne pokazuje rezultate kakvi bi se stoga mogli očekivati; očigledno zato što je samo reč o delovima vladajućih naroda udaljenim od svog stvaralačkog jezgra, na njegovoj političkoj i time materijalnoj i duhovnoj periferiji. Međutim, deo srpskog naroda koji se zatekao odvojen od jezgra, sticajem prilika preseljen ili prognan u krajeve preko Save i Dunava, postao je nosilac svih vitalnih kulturnih vrednosti u XVIII veku. Zato istorija umetnosti Srba, sagledana u celini, ima osobit značaj u poređenju sa umetnošću ostalih naroda koji su živeli u granicama današnje Srbije tokom XVIII i XIX veka. Umetničko stvaranje Nemaca, Mađara, Turaka, Šiptara, Rumuna, Slovaka i dr., bilo je tada više ili manje uspešno, ali značajem uvek marginalno u odnosu prema biću umetnosti njihovih nacionalnih jezgara.


Nikola Kusovac

Kulturna riznica SRBIJE | sastavio i uredio Jovan Janićijević | IDEA | Beograd, 2005.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 07, 2015, 02:54:16 am »

**

DANI VELIKIH PROMENA U LIKOVNIM SHVATANJIMA


                                                                "Srbi iz svoje prošlosti zaista mogu crpsti veru u budućnost,
                                                                 i s toga im je istorija od opšteg interesa i za druge narode".

                                                                                                                   Benjamin Kalai (Kállay, 1839—1903),
                                                                                                                   u predgovoru svoje Istorije Srba.

Jedno u suštini bolno stoleće, opterećeno svakojakim nevoljama, janičarskim i dahijskim zulumima, oslobodilačkim ustancima, mučkim ubistvima, pobunama, epidemijama, poplavama, sušom, glađu, bezakonjem i stranačkom zakrvljenošću, a ipak prožeto nadom u bolje i ponosom, ostalo je zauvek iza naraštaja koji su, osim na prihvaćenoj naprednoj misli, pronošenoj decenijama idejama Černiševskog, Dobroljubova, Pisareva, Svetozara Markovića, Mite Cenića, Vase Pelagića i drugih socijalista, svoja životna načela temeljili i na obimnom kulturnom nasleđu naših književnika i slikara; osobito ovaploćenim stvaralaštvom pregalaca s kraja XVIII i početka XIX veka: Gavrila Stefanovića — Venclovića, Dositeja, Jovana Rajića, Žefarovića, Zaharije i Jakova Orfelina, Hadži Ruvima, Kračuna, Češljara, Arse Teodorovića i Stevana Gavrilovića, pa preko plejade romantičara i potonjih poslenika perom i kičicom, koji su u ustaničkoj Srbiji, obnavljajući joj prosvetu, stvarali značajna umetnička dela koja su svedočila i o složenosti našeg duhovnog bića.

Krupne društvene promene uslovljavale su gotovo uvek i pojavu drukčijih književnih i likovnih shvatanja; trnula su jedna a razgorevala su se druga rasuđivanja. U tom neminovnom smenjivanju prednost su imale samo jake stvaralačke ličnosti; među Srbima ih je bilo podosta, tako da često, u nekim vidovima kulturnih usmeravanja, tokom XIX veka nismo mnogo ni zaostajali za Evropom.

Zbog nagle industrijalizacije i poremećenih ekonomskih odnosa, početkom XX stoleća u evropskoj umetnosti, koja nije mogla sasvim da se oslobodi uticaja književnosti, što je, doduše, bila učestana pojava i u našoj sredini,2731 dolazi do neizbežnih razmimoilaženja po pitanju njezine društvene uloge. Započinje oslobađanje od dogmatizma i nesnosnog bremena zaostavština. U tim nastojanjima uočljivi su napori pojedinaca da se iščupaju iz vlastitih zabluda i da krenu, sa svojim slikarskim priborom, u susret nepoznatom, koje ih je mamilo sa nedovoljno rasvetljenih horizonata. Mnogi od njih, zbunjeni i neodlučni, obreli su se na bespućima na kojima im je, u rasplitanju životnog sna, iščamrela jedna decenija.

Kubisti su bili zaokupljeni traganjem za smislom čovekove egzistencije u eri tehnokratije i, po njihovu ubeđenju, nužnim razrešenjem enigmatskih odnosa volumena i površina geometrijskih tela; nadahnjujući se time, nekoliko njih (Pikaso, Brak, Rajnal, Salmon, Apoliner, Gertruda Štajn, Leže, Gris) svojim "kubističkim bizarnostima" uspostavljaju i osoben filosofski crdo, kojem se suprotstavljaju potonja likovna stremljenja.

U pariskom Salonu 1905. godine izlažu fovisti, a 1909, najavljeni u "gradu svetlosti", od italijanskih slikara, smišljeno pripremljenim manifestom — u evropski umetnički život uključuju se i futuristi; ubrzo potom (1910), oni dejstvuju i u Milanu, gde su se, kao potpisnici, javili avangardisti Karan, Rusoli, Bala i Severini, koji uporno poduzimaju sve da se slikarstvo oslobodi stega ukorenjenih navika i tradicija, da pripadne "svome vremenu". Samovoljni, nestaloženi i buntovni, u svom pomalo brzopletom samopouzdanju zapašće kasnije u košmar koji će ih odvući u teže prihvatljiva rešenja "Pop-arta".

Pod uticajem kubizma, Mondrijani i Kandinski 1910. godine smišllju što upodobljenije postupke za prilaženje apstraktnom slikarstvu, koje je, u vremenu nedoumica i primetne zbunjenosti, tumačeno kao kolebanje stvaraočevog duha između snažnih emocija i nezadrživog razlučivanja nejasno formiranih predstava ili pojava u nedefinisanom prostoru.

U traganju za novim likovnim izrazom, već krajem XIX veka u francuskom plastičarstvu sasvim izdvojeno i osobeno deluju Truffot, Roufosse i Moreau, koji su se pretežno zadržavali na problemima čiste forme. Među njihovim tvorevinama bilo je i malih remek-dela (des chefs-d'oeuvre), koja su svedočila o valjanosti njihovih napora da se izvuku iz kruga likovno-estetskih neusaglašenosti, sazdanog na pogrešnim i protivrečnim teoretskim zaključcima (circulus vitiosus).

U italijanskoj umetnosti znatno je veći broj nestrpljivih pregalaca, čiji je osnovni cilj oslobađanje od nasleđa verizma, koji je, u toku dveju poslednjih decenija minulog stoleća, prodro u mnoge ateljee, rasprostrvši se svojim primamljivim uticajem i u nekim evropskim sredinama. Svi oni (Calvi, Tandardini, Bianchi, Braga, Lombardi, Soldini, Guarnerio, Pereda, Zannoni, Dal Zotto, Marslili, Lorenzetii, Nono) traže "tehnički savršena izvođenja, što je zadatak plastičke umetnosti u jednoj sponi čistih žanr motiva sa jednim u koketeriji i sentimentalnosti smešanim i prihvaćenim rešenjem".

Pojmljivo, nije uvek prolazilo bez potresa. Kada je Firentinac Emilio Galori (Gallori, 1846—1924) izložio svog Nerona, obučenog kao žena (Nerone vestito da donna), to je izazvalo pravi skandal i žestoku polemiku.

Mimo svih ostalih, sa čvrstom željom da se potpuno odvoji od savremenika, Medardo Roso (Rosso, 1858—1928) pripremao se za svoja ekspresionistička rešenja koja su, zbog vizuelnih i psiholoških efekata, postignutih razlikama intenziteta svetla, uslovljenog neravninama, povremeno podsećale na rembrantovsko chiaro-scuro.

Uporno i dosledno, oni su svoja umetnička načela preneli i u godine koje su nailazile. Bilo je među njima i takvih koji su sebi obezbedili časno mesto među vrsnijim poslenicima skulptorskog umeća na tlu, sa kojeg su se uzdigli gorostasi mediteranskog dleta.

Premda izranjavljena stogodišnjim trpljenjem, Srbija je uvek nalazila snage, one iskonske, životvorne, koja održava jedan narod u iskušenjima, da razvrgne sumnje drugih u njenu istorijsku misiju; ona je za sve podjarmljene i obespravljene na ovom jugoslovenskom podneblju postajala Pijemont. Bila je to shvatljiva i održiva misao mnogih naraštaja, nastala ne samo kao ideja, koja je protkivala političke programe pojedinaca i grupa, već i kao izraz opštih težnji naroda na ovom tlu, koji su se gušili pod tuđinskom vlašću, a zbog teških pritisaka bili nemoćni da sami stresu okove.

Tu uveliko prihvaćenu misao o Srbiji kao izbavitelju i ujedinitelju podržao je, na primer, u slikarstvu Anastas Bocarić. Dok su drugi, istaknuti i razglašeni umetnici, oživljavali prošlost, nastojeći da se 1900. godine, u Parizu, publici izmami divljenje i u njihova sećanja utisne neizbrisivo saznanje o veličini i moći pretkosovske Srbije i kasnijih junačkih borbi za oslobođenje, Bocarić je naslikao veliku kompoziciju Na zborištu,2732 na kojoj je prikazao sve predstavnike jugoslovenskih naroda i narodnosti; potišteni i zamišljeni sede oko slepog guslara, dok im on peva o negdašnjoj slavi srpskog oružja; kraj njih, jedini slobodni, Srbin i Crnogorac stoje s puškama.


Atanas Bocarić, Na zborištu

Pored svih nedaća, u koje je tokom prohujalog stoleća često zapadala, Srbija je, zahvaljujući neprekidnim duhovnim obnavljanjima, podsticajnim i prožetim težnjom ka napretku, uspela da sačuva svoj kulturni identitet.

Sa nesumnjivim ukusom urednici srpskih časopisa odabirali su i objavljivali značajna dela mnogih stranih pesnika, pripovedača, romanopisaca, esejista, estetičara, filosofa, etičara i teologa, pa je zbliženje srpskog čitaoca sa tekovinama evropske kulture bilo posve razumljivo i neminovno. A ono je višestruko urodilo plodom.

Kao izuzetna osobenost, u duhovnoj orijentaciji Srba početkom XX veka primetno je ponovno oživljavanje Rusovljevih ideja; najčešće u pesništvu, gde je priroda bila veoma značajno i spontano prihvaćeno vrelo nadahnuća. U panteističkim stihovima Sime Pandurovića i Stanislava Vinavera, s majstorskom artificijelnošću utkana je misao o njoj. Ni slikarstvo nije moglo da odoli tim izazovima. Posle zamiranja plenerizma, u kojem je, uglavnom, analitički prilaženo motivima iz prirode, naši impresionisti, po povratku iz evropskih umetničkih centara, drukčijim likovnim i estetskim pojmovima nastojaće da okončaju započeti posao. Ispoljiće, bez ikakvih dvoumljenja, svoju opredeljenost za sistematizaciju dotadašnjih iskustava i rezultata nauke, koja je omogućila primenu novih metoda.

Tragajući za motivima, oni se češće zaustavljaju pred šumom, kao što je to činila Nadežda Petrović, tom suštastveno najprevashodnijom ekološkom odrednicom i biološki najizrazitijim vidom vegetativne formacije, izvlačeći iz obilja oblika i boja sve ono što su im znanje, iskustvo, vizuelni senzibilitet, emotivnost, izražajnost palete i izvođačka umešnost omogućavali.

Pretežnost pejsaža u našem slikarstvu toga vremena, a još izrazitije poznijih godina, bila je, kao i u svim drugim sredinama, delimično uslovljena i teoretskim postavkama; to je i razlog više što se u umetničkim zaostavštinama naših impresionista nahode i brojne kompozicije s motivima iz prirode, jer se, uz poslednu primenu hromatskih principa, pravac kroz njih najvećma i potvrđivao.

Dok je u ranijim periodima uglavnom bila pojedinačna, sada se, međutim, sve više ispoljava potreba za združenom delatnošću slikara u nastojanjima da se zauvek raskine s tradicionalizmom.2733 Ti napori nailazili su na gotovo nepremostivu prepreku, sazdanu od tvrdokornih navika još uvek romantičarski nastrojene sredine; zbog toga se i nadalje, godinama javljaju kompozicije s interpretacijama narodnih pesama, prikazuju istorijski događaji i znamenite ličnosti, uobličavaju legende i sve ono što može da pobudi radoznalost i zadovolji ukus malobrojnih kupaca.

O tome na sebi svojstven način, nešto drukčije i znatno naglašenije pisao je savremenik tih zbivanja dr Miloje Vasić.2734 On je 1901. godine, pod pseudonimom "dr Ognjen", objavio poduži članak o srpskoj umetnosti, kao "poklič srpskom narodu".2735

U ovom zanimljivom osvrtu, dr Vasić insistira na nacionalnom u srpskoj umetnosti: "...ako srpski narod, njegova duša i njegovi krajevi budu izvori za stvaranje, ako umetnost bude stavila sebi devizu, da će pre svega i svačega biti srpska umetnost, da će se tim imenom samo hteti dičiti i ponositi. Takvi se uslovi smeju postaviti srpskoj umetnosti i srpskim umetnicima".

Dr Vasić je izričito tvrdio da srpska umetnost "nikada do danas nije bila ni približno, a kamo li dovoljno, nacionalna", jer se, po njemu, nacionalno ne ogleda u tome što će, recimo, biti naslikani momenti iz srpske istorije, sa figurama obučenim u srpsko odelo i što će takva slika nositi srpsko ime i potpis srpskog slikara. Njegov zaključak da je sve to "varljiva spoljašnost, ispod koje se krije tuđinština, protiv koje se baš treba i boriti", ne bi mogao bezrezervno da se prihvati.

Premda je naša srednjevekovna umetnost XIII—XIV veka, osobito u Sopoćanima, dosegla najviše vrednosti evropskog slikarstva toga vremena, zbog očiglednog i nesumnjivog uticaja vizantijskog likovnog stvaralaštva, ne bi se moglo govoriti o njenoj autohtonosti. Ona se, doduše, samo pogde, olikovljenim istorijskim događajima,2736 delimično izvukla iz shematizovanih predložaka.

U XVIII i XIX stoleću srpski pitomci uče ovu plemenitu veštinu u po mnogo čemu različitim kulturnim centrima: Pešti, Beču, Minhenu, Firenci, Rimu, Parizu i odatle prenose u našu sredinu ono što su naučili, dograđujući stečeno umeće osobenostima svog crtačkog i kolorističkog postupka, čime su se izdvajali, jedan od drugoga, pa je to najčešće, a ponekad i sasvim pogrešno nazivano njihovim stilom i "školom".

Udovoljavajući rodoljubivim osećanjima sredine — podložne svakojakim emocijama, ponajviše oduševljavanju epskim pesništvom i pozorišnim komadima s junačkim sižeima — slikari su podržavali te sklonosti kompozicijama s temama i motivima iz nacionalne istorije. Kada je, pod uticajem događaja koji su usledili, menjajući shvatanja o životu i njegovim vrednostima to interesovanje vremenom počelo da zamire, prikazivanje zbivanja u kojima su učesnici bili velmože i srpski vladari, među kojima poneki i kanonizirani, prenose iz svetovnog u crkveno slikarstvo.2737

Preobražaj kroz koji je prolazila naša likovna umetnost, prateći slična nastojanja u drugim sredinama, tekao je znatno sporije, uz vazda prisutnu opreznost, nametnutu nepromenljivim shvatanjima o društvenoj ulozi umetničkog dela, da se ne pređu granice dozvoljenog pomeranja.

U takvim uslovima razvoja i ispoljenih napora za prevazilaženjem ustaljenih likovnih koncepcija, u Srbiji nije moglo da se obrazuje stvaralačko shvatanje koje bi, naprečac ili postupno, dovelo do potpuno novog, neuobičajenog i karakterističnog likovnog izraza, osobenog za našu sredinu. Međutim, počev od Anastasa Jovanovića, koji je svojim Spomenicima Srbskim (1847) ukazao na mogućnost buđenja rodoljubive svesti likovnim delima, pa nadalje, kompozicijama Pavla Simića, Nikole Aleksića, Đure Jakšića, Novaka Radonića, Steve Todorovića, Miloša Tenkovića, Uroša Kneževića, Đorđa Krstića, Paje Jovanovića, Uroša Predića, Petra Ranosovića i Leona Koena potvrđivala se društvena korisnost našeg likovnog stvaralaštva, pa bi se ono svojim dobrim delom, uz izvesnu uzdržljivost moglo smatrati nacionalnom umetnošću.


Nenad Simić

___________________

2731 Osobito u XIX veku (up. Nenad Simić, Odnos između srpske književnosti i slikarstva u XIX veku, passim).
2732 Snimak ove kompozicije ljubazno mi je stavila na raspolaganje Mara Bocarić, ćerka Anastasova (Beograd, Uzun-Mirkova 10/V), u jesen 1955. golnne, na čemu joj i ovom prilikom zahvaljujem.
2733 Up. Nenad Simić, Pejsaž u srpskom slikarstvu, passim.
2734 Vasić dr Miloje (1869—1956), arheolog, profesor beogradskog Univerziteta. Na Velikoj Školi u Beogradu studirao je klasičnu filologiju i istoriju, a arheologiju od 1896. do 1898. godine u Berlinu. U Minhenu, kod prof. Furtvenglera odbranio je 1899. godine svoju doktorsku tezu "Die Fackel in Kultus und Kunst der Griechen". Od 1906. godine obavljao je i dužnost upravnika Narodnog muzeja. Bio je veliki erudita, naučnik svetskog glasa, član mnogih akademija nauka.
2735 Brankovo Kolo, 1901, 4, 112—118; 5, 146—152; 6, 177—183.
2736 Studenica: Prenos Nemanjinih moštiju (Translatio); Sopoćani: Sabor Stefana Nemanje, Smrt kraljice Ane Dandolo, Prenos
Nemanjinih moštiju (u kapeli sv. Simeona Nemanje), itd.
2737 Tako, na primer, Nikola Aleksić prikazuje kako Miloš Obilić ubija Murata — zidna slika u crkvi u Ostojićevu (Miloš je s kacigom, na kojoj je aždaja); Paja Jovanović u novosadskoj Sabornoj crkvi radi velike zidne kompozicije: Sveti Sava kruniše Prvovenčanog, Sveti Sava miri braću, a u Sremskim Karlovcima, u Sabornoj crkvi Spaljivanje moštiju sv. Save; Stevan Aleksić u pančevačkoj crkvi sv. Preobraženja, 1908., Krunisanje Stefana Prvovenčanog, Dečanski dobija vid i Spaljivanje moštiju sv. Save.


Nenad Simić, PETAR UBAVKIĆ (1850—1910) život i rad prvog skulptora obnovljene Srbije, Biblioteka grada Beograda 1989, str. 301—303
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: