Vilhelmina Mina Karadžić Vukomanović (1828—1894)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « SLIKARSTVO « Srpski slikari XIV—XIX veka « Vilhelmina Mina Karadžić Vukomanović (1828—1894)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vilhelmina Mina Karadžić Vukomanović (1828—1894)  (Pročitano 18068 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« poslato: Mart 06, 2011, 08:16:17 pm »

**




VILHELMINA MINA KARADŽIĆ VUKOMANOVIĆ
(Beč, 24.07.1828 — Beč, 24.06.1894)



Mina Karadžić Vukomanović je ćerka Vuka Karadžića.
"Pri pomenu njenog imena najpre se pomisli da je bila samo ćerka poznatog oca. Ipak, ona ima i ličnih zasluga u srpskoj kulturnoj istoriji. Čuvenija kao slikarka ali zauzima s pravom svoje skromno mesto i u našoj istoriji književnosti.
Bila je očeva ljubimica, i ne samo očeva, bila je ljubimica svih njegovih prijatelja a poznato je da su se u Vukovoj kući u Beču okupljali najučeniji i najuticajniji ljudi iz tog perioda kao što su Jernej Kopitar, Branko Radičević, Đura Daničić. Kao svojoj ljubimici otac je zakidao na sebi da bi njoj obezbedio pristojno obrazovanje. Plaćao joj je privatne časove iz jezika, muzike i slikarstva. Pored maternjeg nemačkog jezika, i očevog srpskog, naučila je i francuski, italijanski i engleski, a služila se i ruskim."
[Gordana Đoković, Mina Karadžić Vukomanović (1828—1894), selektivna bibliografija]


Mina Vukomanović-Karadžić — počeci su bili u znaku bidermajerske minucioznosti, kao na odlično komponovanom Autoportretu ili portretu brata Dimitrija. Odličan crtač ali čestu dugački potezi kičice su zapravo bili potvrda da suština njenog postupka nije crtačka. Pojavila se struktura velikih bojenih mrlja i toplog jarkog rumenila otkrivenih delova tela, na slikama Starac duge kose i Devojčica sa crvenom maramom. Posebno su je privlačile fizionomije naočitih Bosanaca i Crnogoraca (Bošnjak sa belom čalmom, Bošnjak sa crvenim sarukom). Devojka sa vinovom lozom sa neobičnom toplinom boje prerasla je u simbol hedonističke radosti življenja mlade umetnice.
[Autor teksta nepoznat]


Mina Karadžić. Litografija. Autor: Gabriel Deker, 1847.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 06, 2011, 09:20:22 pm »

*

VILHELMINA MINA KARADŽIĆ VUKOMANOVIĆ — SLKE





Autoportret Mine Karadžić Vukomanović






Portret brata Dimitrija


"Likovno obrazovanje stekla je kod slikara Fridriha Zilhera u Beču, ali je slikarstvo naučila kopirajući dela velikih majstora po evropskim galerijama Beča, Venecije, Drezdena i Berlina.

Njeno slikarstvo podeljeno je na dva razdoblja, prvo je pod uticajem građanskog klasicizma, a drugo pod uticajem romantizma. Za prvu fazu karakterističan je njen autoportet, portet Vuka Karadžića i portret njegovog sina, njenog brata Dimitrija. U drugoj fazi radi svetlijim i toplijim bojama".

Slike preuzete sa interneta
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jul 10, 2011, 03:20:48 pm »

**

MINA VUKOMANOVIĆKA — VUKOVA.

Veliki pesnik srpski, Petar Petrović Njegoš, s pravom je rekao kako "iz grmenja velikoga lavu trudno izić' nije"... Prelazeći preko svega što se iz tako umne i istinite postavke može izvesti, zastajemo kod pojave koja to i u pojedinostima utvrđuje: iz doma velikoga Vuka Stef. Karadžića ne bejaše teško izići čuven i znan. U siromašnom domu njegovu bejaše najveće bogastvo duha srpskoga. "Kuća Vuka Stef. Karadžića bila je svakom mladom Srbinu na strani predrago privlačno-središte, iz koga poticaše svako dobro za unapređenje srpske knjige i prosvete; kuća je ova bila ono plamenim srpskim rodoljubljem zažareno ognjište, na kom se i srca, studenom stvarnošću zapadnjačke mudrosti rashlađena, zagrevahu novim ognjem čistoga srpskog narodnog idealizma i podžizahu toplim zracima najlepše svetlosti ovoga velikog Srbina. Koliko je slasti, kakve je miline osećao svaki naš omladinac u onome živom svetilištu srpskih narodnih muza usred velikoga tuđeg Beča — može sebi zamisliti samo onaj, koji na putu kroz dugu žarku pustinju naiđe na rajsko zelenilo blagoslovenom studencu žive vode sa svih strana".
 
Vuk i njegova žena Ana imađahu punu kuću dece, ali ih preživeše samo jedna kći i jedan sin. Ta njihova kći bejaše M i n a - Vilhelmina — za čije pravilno obrazovanje siromašni Vuk nikad ništa ne žaljaše. U ostalom kao da i ne trebaše osobitih napora za vaspitanje darovita deteta, rođena u središtu razvijene kulture i u domu koji ne propusti pohoditi, u punom poštovanju, ni jedan čuveniji sin ma koga naroda slovenskoga, kad bi u Beč došao, i čijim se prijateljstvom ponošahu prvi umovi u Evropi. U takoj sredini, pored izučenih škola, darovita Mina razvi svoje prirodne darove, na koje česta, pa i podaleka, putovanja imadoše blagotvorna uticaja. Ona, u raznim prilikama, proputova — više ili manje — sve krajeve austriske; pohodila je Nemačku, Mletke i Italiju, a u Srbiji i srpskom Primorju bejaše čest i rado viđen gost. Pored Beča bejahu još Berlin, Prag i Beograd mestau kojima se najradije zadržavala. Poznat je i njen dnevnik koji je, putujući s ocem i gospođom Kar, Ingleskinjom, po Srbiji 1850, vodila na želju ove gospođe te ga njoj i predala.

Treba zamisliti lepu, obrazovanu i poleta punu mladu Srpkinjicu, koja je uz to kći srpskoga književnoga đenija, znameniti taj jedinstveni cvet srpskih poljaka koji je pupoljao u tuđinskom Beču — pa će se lako pojmiti za što je veliki Branko mogao, upisujući joj svoj prilog u spomenicu, zapevati:
 
Pevam danju, pevam noću,
Pevam, sele, štogod oću.
I što oću ono mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice,
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama. —

Mina je pokazivala osobita dara i u slikarskoj veštini. To svedoče, pored ostaloga, i njeni slikarski poslovi koji se i sada nalaze u Narodnom Muzeju beogradskom, u Vukovoj sobi. Tu je između ostaloga, i najpuniji obeležja lik Vukov koji je ona izradila. Poznat je i lik Sime Milutinovića koji je Mina radila u Beogradu, kad je četrdesetih godina bila u gostima kod Sime. Ona je sačuvala i srpskom svetu prikazala svojim nacrtom i lik najvećega našeg liričara Branka, čija bi biografija — i onako nepotpuna — bila još praznija bez Mininih kazivanja, koja su puna živa interesa i zgodne karakteristike.

Mina se, kao već zrela devojka, udala 1858. godine za Aleksu Vukomanovića, profesora Liceja u Beogradu. — Vukomanović je rođen 9. marta 1826. godine u rudničkom selu Srezojevcima. Školovao se u Kijevu, gde je 1851. svršio istorisko-filološke nauke na univerzitetu Sv. Vladimira. Već je iduće godine, po ruskoj preporuci, postao u beogradskom Liceju profesor teorije slovesnosti, opšte istorije književnosti i istorije srpskoga naroda. Godinu dana za tim izabran je za redovnoga člana Društva Srpske Slovesnosti, otpočeo je književno-naučni rad u vrlo dobro pogođenom pravcu izdavanja srpskih književnih starina, i davao je najlepše nade koje je rana smrt, 25. oktobra 1859, brzo prekinula.

Vukomanović je bio rođeni bratanac Kneginje Ljubice Obrenovićke, te su se na taj način ta dva doma, stojeći i inače u uzajamnom poštovanju, još i srodila.

Ostavši udovicom, Mina je opet produžila živeti u kući očevoj. U početku šesetih godina bila joj je ponuđena uprava Više Ženske Škole u Beogradu, koja se upravo tada i zasnovala. Ali Mina se ne mogaše primiti te dužnosti, jer se njena majka teško odlučivala na trajno ostavljanje Beča.
 
Po smrti besmrtnoga Vuka Mina je najviše nastala da se sačuvaju njegovi spisi, hartije i pisma. Ona je taj posao izvršila tačno i savesno. Što su danas beogradski Narodni Muzej i Srpska Kraljevska Akademija puni Vukovih, tako reći, relikvija i trofeja, zasluga je ponajpre njena.
 
I ako je živela u Beču dosta povučeno, ipak je bila na neki način središte srpskoga življa, koji se prema njoj odnosio s punim poštovanjem. Svojim znanjem, uspomenama i pismenim podacima ona je poslužila i pomogla mnogog i mnogog srpskog književnika.
 
Odmah po poslednjem ratu rusko-turskom preminuo joj je u Kavkazu dragi sin Janko, mladi ruski oficir. Srcu majčinom to bejaše strahovit udar.
 
Mina je, i inače pomagana od Srbije, imala za poslednjih desetak godina svoga života i posebnu, znatnu, pomoć države srpske, a kad je, 31. maja 1894. godine, preminula, prenesena je o trošku državnom u Beogradu i tu svečano, kao što i dolikuje kćeri Vukovoj, pogrebena 4. juna. —
 
Minin život i rad za poslednjih trideset godina — od smrti Vukove 1864. do smrti njene 1894. — bio je kao neki porodični, pun pijeteta, pogovor životu i radu Vukovu. Taj je pogovor bio pun topline i lepote, te je vreme koje on sobom ispunjuje ostalo u Srpstvu u dragoj uspomeni. —


"Znameniti Srbi XIX veka", Andra Gavrilović, Drugo dopunjeno izdanje, Naučna KMD, Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jul 10, 2011, 10:23:09 pm »

**

VILHELMINA MINA KARADŽIĆ VUKOMANOVIĆ


Vukomanović Karadžić, Vilhelmina Mina, slikarka, prevodilac (Beč, Austrija, 12. VII 1828 — Beč, 12. VI 1894)

Ćerka Vuka Stefanovića Karadžića, jedno od dvoje dece koja su ga nadživela. Otac je mnogo polagao na njeno obrazovanje. Pokušao je, ali bez uspeha, da joj izdejstvuje stipendiju od 800 rubalja da bi tri godine izučavala slikarstvo u Parizu i Italiji. Učila je muziku, jezike i slikarstvo. Osim srpskog, koji je naučila u petnaestoj godini, govorila je nemački i francuski. Učila je engleski i italijanski. Sredinom pedesetih godina slikarstvo je učila kod Jozefa Pfajfera, kapelana u bečkom Belvederu, i slikara Fridriha Šilhera. Kopirala je po galerijama u Beču, Drezdenu, Berlinu, Veneciji i Milanu. U početku je radila crteže olovkom i akvarele, kasnije prešla na uljane boje. Ostavila je iza sebe oko pedeset slikarskih radova. Njeno slikarstvo se deli na dva perioda: prvi, pod uticajem poznog klasicizma (Autoportret, Portret brata Dimitrija, Portretni crtež Sime Milutinovića Sarajlije, dva Vukova i majčina portreta, koji su pripisivani Urošu Kneževiću) i drugi, pod uticajem romantizma, kada radi svetlim, toplim bojama (Figura Crnogorca i Devojka sa vinovom lozom). Po sećanju je nacrtala idealan portret Branka Radičevića koji je kasnije često kopiran.

Znanje jezika najviše je koristila pomažući ocu; bila je njegov sekretar za stranu prepisku, sređivala je, prepisivala i obrađivala rukopis Deutsch-serbisches Wörterbuch (po azbučnom redu razvrstavala je leksičku građu za ovo delo, izdato posle očeve smrti). Od 1845. prevodila je srpske narodne pesme na nemački i slala ih, kao ogled, Jakovu Grimu. Najznačajniji je njen rad na prevođenju srpskih narodnih pripovedaka na nemački, koje je Vuk slao Grimu od juna 1853. Pri prevođenju držala se Grimovog stanovišta o prevodu. Zbirka pripovedaka, zajedno sa 1.200 poslovica, objavljena je u Berlinu 1854. sa Grimovim predgovorom. Mina ju je posvetila kneginji Juliji. Pratila je oca na putovanjima (Požun, Venecija, Berlin, Drezden, Prag, Dalmacija, Kotor). Na preporuku kneza Mihaila, 1850. na putu po Srbiji pridružila im se Engleskinja Lujza Kar. Tada je nastao Minin putopis Nekoliko dana po Srbiji 1850, koji je u Brankovom kolu 1895. objavio Č. Mijatović. U ovome tekstu posebno uspešno je opisala lik ostarelog Luke Lazarevića. Poznat je i njen članak o Branku Radičeviću (Javor 1877, br. 43).

Posle očeve smrti postala je glavni oslonac porodice i potpuno se posvetila sređivanju očeve zaostavštine, posebno velike prepiske. Nastavila je rad na objavljivanju i preštampavanju Vukovih dela. Za pomoć se obraćala mnogima. Jovana Ristića je molila da joj pomogne oko prodaje knjiga narodnih pripovedaka u Srbiji. Uz pomoć Save Martinovića prikupljala je pretplatnike za petu knjigu Srpskih narodnih pjesama. Ministarstvo prosvete Srbije 1873. ponudilo joj je 1.000 dukata za pravo preštampavanja Vukovih dela. Odbila je i tražila da Ministarstvo plati štamparske troškove novog izdanja. Objavljene su samo dve knjige. Tek 1884. srpska vlada je otkupila od Mine pravo preštampavanja Vukovih dela za 6.000 dinara u zlatu doživotne godišnje rente.

Zbog ugleda svoga oca i dobrog obrazovanja, u bečkim krugovima bila je cenjena i važila za književno obrazovanu ženu. Poznavala je i dopisivala se sa mnogim poznatim ličnostima svoga vremena. Neki od njih posvetili su joj svoje knjige (Ludvig Avgust Frankl, Zigfrid Keper) i pesme (Njegoš, koga je upoznala na slovenskom balu 1847. u Beču; Branko Radičević, prema kome je, po svemu sudeći, gajila nežna osećanja). Sa bliskom prijateljicom Milicom Stojadinović Srpkinjom se dopisivala. Posebnu vrednost ima Minin "Spomenar". U njemu su od 1849. njeni i očevi prijatelji i poznanici ispisivali posvete. Porodični život bio joj je tragičan. Prva veridba sa Florom Ognjevim, Rusom, doktorom medicine, raskinuta je 1847. jer se pokazalo da nema dovoljno sredstava za samostalan život u Moskvi. Otac je priželjkivao Imbru Tkalca za zeta. U pismu upućenom Vuku, Aleksa Vukomanović, profesor Liceja u Beogradu, zaprosio je Minu 1856. Venčanje je obavljeno u Beogradu 1858, ali već 1859. Vukomanović je umro. Početkom šezdesetih godina odbila je ponuđenu upravu nad tek osnovanom Višom ženskom školom u Beogradu. Sa majkom i sinom Jankom otišla je u Beč, gde je živela do smrti. Sin je posle završene gimnazije u Beču, neko vreme (1874/75) proveo u Evangelističkom liceju u Bratislavi. Posle toga uspela je da mu izdejstvuje stipendiju za školovanje u petrogradskom Kadetskom korpusu. Neposredno po završetku rusko-turskog rata 1878. umro je od tuberkuloze u Petrogradu. Mina je 1894. prvo sahranjena u Beogradu, a potom u manastiru Savinac, grobnoj crkvi porodice Vukomanović.



DELA: prevod na nemački: Volksmärchen der Serben. Gesammelt und herausgegeben von Vuk Stephanowich Karadschitsch. Ins deutsche übersetzt von dessen Tochter Wilhelmine. Mit einer Vorrede von Jacob Grimm, Berlin 1854.
LITERATURA: Mita Kalić, Srpski književnici, I—IV, Novi Sad 1890—1895, I, 69; Milan Milićević, Dodatak Pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskog naroda koji su preminuli, Beograd 1901, 70; Andra Gavrilović, Znameniti Srbi 19. veka, I—III, II, 95—96; Jovan Skerlić, Omladina i njena književnost 1848—1871, Beograd 1906, 338; Ljubomir Stojanović, Život i delo Vuka Stefanovića Karadžića, Beograd 1924, 409, 503; Miraš Kićović, Jovan Hadžić, Novi Sad 1930, 182; GIDNS, 1930, III, 186—187, 378, 505; 1935, VIII, 160; 1936, IX, 235; 1937, X, 186—187; SKG, 1931, knj. 34, br. 7, 501—502; PKJIF, 1936, XVI, sv. 1, 110; sv. 2, 316; 1937, XVII, sv. 2, 276—277; 1957, XXIII, sv. 1—2, 43—45, 47, 50—52, 55; sv. 3—4, 294; 1964, XXX, sv. 3—4, 250—252; Spomenica gimnazije Šabac, Šabac 1937, 23; Milan Kašanin, Dva veka srpskog slikarstva, Beograd 1942, 32; Miljan Mojašević, Srpska narodna pripovetka u nemačkim prevodima od Grima i Vuka do Leskina (1815—1915), Beograd 1950, 38—57; Đorđe Rajković, Izabrani spisi I, Biografije književnika, Novi Sad 1950, 182; Zora Simić Milovanović, Srpska umetnost novijeg doba. Slikarstvo, Beograd 1950, 26—27; ZMSKJ, 1953, I, 192, 218, 222; 1955, III, 107; 1956—1957, IV—V, 182, 264; 1958—1959, VI—VII, 123, 129; 1963, XI, 220; 1964, XII, sv. 1, 145, sv. 2, 297; 1965, XIII, sv. 2, 380; 1966, XIV, sv. 1, 149—151; 1970, XVIII, sv. 2, 303, 306; Ljubomir Durković-Jakšić, Srbijansko-crnogorska saradnja (1830—1851), Beograd 1957, 133, 235; Viktor Novak, Srbi i Hrvati, Beograd 1967, 374, 396, 404—406; Istorija srpskog naroda, V/2, Beograd 1981, 453—454; Miodrag Jovanović, Srpsko slikarstvo u doba romantizma, Beograd 1984, 104—107; Golub Dobrašinović, Mina Karadžić-Vukomanović, Beograd 1995.


Ana Stolić
Odabrane biografije (tom I—IV) | Matica Srpska
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Jul 10, 2011, 11:50:14 pm »

*

VILHELMINA MINA KARADŽIĆ VUKOMANOVIĆ





Mladi Crnogorac, oko 1851.
Ulje na platnu | 69.5 x 49.5 cm
Narodni muzej u Beogradu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Jul 11, 2011, 12:12:41 am »

*

VILHELMINA MINA KARADŽIĆ VUKOMANOVIĆ





Devojka sa vinovim lišćem,1855.
Devojka sa vinovom lozom
Ulje na platnu, 64 x 51 cm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Mart 03, 2013, 06:41:19 pm »

*

VILHELMINA MINA KARADŽIĆ VUKOMANOVIĆ





Marko Kraljević
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Septembar 27, 2015, 12:22:39 am »

*
TUŽNA MUZA PESNIKA


MINA KARADŽIĆ-VUKOMANOVIĆ

Ćerka Vuka Karadžića, njegova mezimica Mina, prelepa i talentovana za jezike, pisanje i slikarstvo, okružena udvaračima i onima koji su je tajno voleli, kroz život je prošla sa puno tuge i samoće

Mina Karadžić-Vukomanović rođena je 12. jula 1828. godine, kao sedmo dete srpskog velikana Vuka Karadžića. Još kao devojčica pokazivala je talenat za slikarstvo i muziku, u čemu ju je otac svesrdno podržavao, čineći sve da njegova ljubimica dobije što kvalitetnije obrazovanje. Tako je Mina od malih nogu imala učitelje jezika, muzike i slikarstva. Pisanoj umetnosti posvetila se već sa petnaest godina, pišući pesme i sastave ili prevodeći naše narodne umotvorine na nemački jezik. Neke od pesama dospele su do Vukovog velikog prijatelja Grima, koji ih je ocenio kao veoma kvalitetne. Ustupila ih je poznatom austrijskom pesniku Franklu, svom dobrom prijatelju, koji ih je objavio pod svojim imenom.

Prevela je i objavila Vukovu zbirku narodnih pripovedaka sa preko hiljadu poslovica na nemački jezik, za koju je predgovor napisao sam Jakob Grim. Bilo je to prvo izdanje i prvi prevod srpskih narodnih priča.

Književni opus Mine Karadžić čine i beleške iz dnevnika koji je vodila po nagovoru Engleskinje Ker (prevela čuvenu Rankeovu Srpsku revoluciju na engleski jezik). Ove beleške imaju veliku dokumentarnu vrednost, jer je reč o zabeleškama sa njenog putovanja po Srbiji 1856. godine. Dragocenim se smatraju i spisi u kojima govori o Branku Radičeviću, njenom najboljem prijatelju.

VERNI PRATILAC OCA

Slikarski talenat razvija "pod rukom" belvederskog kapelana Pfajfera, da bi svoje likovno obrazovanje nastavila u ateljeu poznatog slikara Šilhera. Nažalost, Minini snovi o usavršavanju u Italiji i Francuskoj nisu se ostvarili, zato što je izostala ruska stipendija koja bi joj to omogućila.

Likovna ostvarenja Mine Karadžić broje pedesetak radova. Pre svega, to su ulja na platnu, mahom portreti, kao i nekoliko crteža. Pored ikona, umetnica je slikala uglavnom portrete likova iz njene svakodnevice. Bila je inspirisana i legendarnim Markom Kraljevićem, koga je naslikala u dve verzije. Ostala su sačuvana i dva crteža-portreta njenog oca Vuka Karadžića. Mina Karadžić savršeno je savladala nekoliko jezika. Pored nemačkog, koji joj je po majci Ani bio maternji, odlično je govorila francuski, italijanski i engleski. Stoga je jedno vreme bila od velike pomoći ocu, kome je vodila prepiske na stranim jezicima, redovno ga prateći na svim važnim putovanjima.

OKRUŽENA UDVARAČIMA

Svojom ličnošću, lepotom i harizmom, plenila je sve oko sebe. Na čuvenim bečkim balovima pojavljivala se u srpskoj narodnoj nošnji, igrajući narodna kola. Bila je inspiracija mnogih pesnika, a poznata je i litografija bečkog umetnika Dekera koji ju je prikazao u srpskoj građanskoj nošnji. Lepa i obrazovana Mina je stalno bila okružena udvaračima. Branko Radičević ju je potajno voleo. Medicinaru Floru Ognjevu, sinu ruskom spahije, pošlo je za rukom da je veri. Dobio je od Mine prsten s viticom njene kose na kome je ugraviran dan veridbe i njeno ime. Nosio ga je uz sebe kao amajliju da bi ga posle sedam meseci vratio kada je veridba raskinuta. Nežnostima je obasipaju pesnik Frankl, Mihajl Rajnov i veleposednik Stoinov. Mina Karadžić se udala u tridesetoj godini za Aleksu Vukomanovića, profesora Liceja beogradskog i bratanca kneginje Ljubice. Venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu.

ŽIVOTNA TUGA

Posle samo godinu i po dana braka, smrt muža kao da je označila početak njene velike životne tragedije. Pet godina potom izgubila je oca. Bila je sa njim do poslednjeg momenta. Tog dana probudio se i rekao joj je da bi ozdravio kada bi mogao da se napije vode sa lovćenskog izvora Ivanbegovih korita. Donela mu je čašu bečke vode i Vuk je izdahnuo. Vukova smrt nije samo materijalno poremetila porodicu. Brat Dimitrije je oborio očev testament, prodao imanje u Tršiću i sve proćerdao. Njih dvoje su jedini preživeli od trinaestoro dece. Razmirice oko testamenta su ih razdvojile. Neodgovorni brat je pošao u Rusiju, a Mina je ostala potpuno sama da brine o bolesnoj majci i svom maloletnom sinu koji kasnije takođe odlazi u Rusiju. Kasnije, sin i brat dolaze kao dobrovoljci u srpsko-turski rat u Srbiju, 1887. godine živi i zdravi vraćaju se u Rusiju, a sin je čak dobio medalju za hrabrost. Dve godine kasnije, sin joj umire. Postoji nekoliko verzija uzroka smrti — zapaljenje pluća, tuberkuloza, a po priči bliskih ljudi, poginuo je u amerikanskom dvoboju, izvukavši crnu kuglu i bio je dužan da izvrši samoubistvo. Pet godina kasnije stiže vest da joj je i brat umro. Ostavši bez svojih najvoljenijih, posvetila se jedino očevoj uspomeni, revnosno sređujući njegove spise i ostavštinu. Radila je i na objavljivanju Vukovih dela u Beču, Beogradu, Petrogradu. Državi Srbiji ustupila je sva autorska i vlasnička prava nad očevim delima i imovinom. Umrla je 12. juna 1894. godine u Beču. Njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd, da bi konačno bili sahranjeni zajedno sa sinovljevim i muževljevim u Savincu kraj Gornjeg Milanovca, u kripti porodične crkve Vukomanovića.


Autor: Mila Milosavljević | Stil magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Septembar 27, 2015, 01:22:09 am »

**

KAD SI ZVEZDA, SELE MOJA

Puno je dece imao Vuk Stefanović Karadžić, ali je Mina bila nešto posebno. Bila je lepa, mila i darovita. Pisala je stihove, družila se sa kičicom, uživala u muzici. Život joj je bio isprepletan malim radostima i velikim tugama...

Kažu bila je lepa. Kažu bila je i srećna i nesrećna. Druželjubiva, obrazovana, omiljena u društvu, talentovana. Sa njom se ugasila loza Vuka Stefanovića Karadžića. Ona je Vilhelmina, Mina Karadžić, udata Vukomanović. Bila je slikarka, pesnikinja, svirala je klavir. Poslednje godine života je provela povučena i sama. Živela je u sećanjima na davnašnju sreću u očevom domu, u suzama za sinom, mužem, roditeljima, braćom i sestrama, i nekim davnim ljubavima. Živela je u Beču, Zemunu, Beogradu...

Sada počiva u crkvi na Savincu kod Gornjeg Milanovca, zadužbini Vukomanovića. Uz huk večito šumne reke Dičine, bečka dama je našla svoje poslednje utočište. Ona, koja osta nedosanjani san mnogih viđenih muškaraca toga doba,  pesnika i slikara, očeva ljubimica Minka život okonča kao šumadijska snaha i nesrećna majka. I kao da nasluti da posle njene smrti neće imati ko da joj sveću upali. Mnogo godina ranije, ko zna zašto, napisa i ove stihove:

"Svakako,
ona će doći,
Pomoliće se
na mom grobu.
Zna ona da nikog
nemam
Ko bi se za me pomolio."





POKLONIK PERA I KIČICE

Svet je ugledala 12. jula 1828. godine, u bečkom predgrađu Landštrase, kao sedmo dete oca Vuka Stefanovića Karadžića i majke Ane. Rasla je u kraju sitnih trgovaca i zanatlija, u porodici gde je smrt harala, i gde se često preplitala radost rađanja i žalost umiranja.

Od malih nogu se odlikovala bistrinom. Bila je miljenica i roditelja i mnogobrojnih prijatelja kuće. Jernej Kopitar, visoki dvorski cenzor, nazivao je "cigančicom", aludirajući na njenu tamnu put. Brižni otac je želeo da joj pruži sve najbolje. Koliko se moglo u doba velikog siromaštva. "Mnogo je toga sebi zakidao, pisala je ona kasnije, samo da bi mi pružio zavidno obrazovanje". Učila je Mina jezike, volela je muziku, a slikarstvo je učila kod velikih majstora kičice. Volela je portrete. Iz njenog slikarskog opusa je ostalo pedesetak radova, a najčešći motiv su bili likovi roditelja, rođaka, prijatelja. Istoričari umetnosti su kasnije ocenili da je njen razvoj išao linijom sazrevanja. Ali nije sazrela. Porodične tragedije i brojne nevolje su doprinele da se zauvek mane slikarstva, svoje velike ljubavi.

Mina Vukomanović Karadžić je iza sebe ostavila i brojne stihove i prevode. Govorila je više jezika, volela je poeziju, puno je pisala, još više čitala. Stihovi su joj bili ljubavni, rodoljubivi, kadkad tužni, često bolećivi:

"Sećaj me se! Ali ne...
radije me zaboravi,
Biće to bolje za nas oboje;
San je bio lep... prekrij ga velom,
Zaboravi me odvažno —
ali ne — sećaj me se."

Ocu je pomagala u sređivanju pripovedaka i narodnih pesama. Zahvaljujući znanju jezika, mnogo toga je prevela i na naš jezik, koji je i sama naučila tek u petnaestoj godini. Najlepše godine života je provela u roditeljskom domu. Kasnije su je, nažalost, pratile samo nesreće, žalosti i patnje.

NAJVEĆE RADOSTI I ŽALOSTI

Minu su mnogi voleli, ali je i sama volela. Ostala je nedovršena romansa sa Brankom Radičevićem, ali se bez očevog blagoslova nije moglo. Nije Vuk imao ništa protiv Branka, ali mu je, očigledno, bilo "preko glave" i pesnika i poezije, a najviše besparice koja ih je pratila. Trideset godina je imala kada se u maju, 1858. godine, u Sabornoj crkvi u Beogradu venčala sa Aleksom Vukomanovićem, bratancom kneginje Ljubice. Volela je Mina ovog obrazovanog Šumadinca, volela je da sluše njegove recitacije, volela je da ga gleda dok je vodio svoje ozbiljne debate. Zbog ljubavi je prešla u pravoslavlje i dobila ime Milica. Aleksa je bio profesor Univerziteta, učen čovek, ali nažalost bolešljiv. Zbog izgubljenog vida u levom oku, često je morao na lečenje u inostranstvo. Mina je vazda bila uz njega, prikupljajući novac za njegovo lečenje. Godinu dana nakon venčanja je dobila sina prvenca i najveću radost — Janka, ali sreća nije dugo trajala. Svega nekoliko meseci nakon rođenja sina, ista zvona koja su najavila njeno venčanje ponovo su zabrujala da oglase smrt njenog muža. Mina je ostala samohrana majka sa sinom u naručju.

O svojoj tuzi i usahlim suzama često je pisala u svom dnevnika, ali i o brižnim roditeljima koji su želeli da joj ugode i ublaže njene patnje. Janko je rastao i vremenom stasao u lepog i zdravog momka. Ali nesreće su se nizale. Najpre je, 1864. godine, sahranila oca, a dvanaest godina kasnije i majku. A onda sledi najgore. U maju, 1877. godine, u svojoj devetnaestoj godine od tuberkoloze umire i Janko.

Umetnička duša više nije imala suza. Povukla se u osamu koja će je pratiti do kraja života. U grob je odnela sećanja na Vuka, Branka, brojne prijatelje, velike Srbe koji su dolazili u dom Karadžića. Umrla je 12. juna 1894. godine, od zapaljenja bubrega. Sa dušom se rastala u svom domu u Beču. O državnom trošku su posmrtni ostaci preneti u Beograd, na Staro tašmajdansko groblje. Prilikom premeštanja groblja, 1905. godine, zemni ostaci nesrećne žene su, zajedno sa mužom i sinom, preneta u crkvu na Savincu, zadužbini Vukomanovića. A samo mesto, igrom slučaja, znatno pre njenog rođenja, opisao je u svojim zabeleškama i njen otac: "Mesto pitomine, divne prirode, visokog drveća". Ni slutio nije da će njegovoj ljubimici Minki, baš ta pitomina Šumadije biti večni počinak.



SPOMENAR Mnogi savremenici su Mini zamerili što kao Vukova naslednica, u čijoj zaostavštini je ostalo puno radova, nije posvetila više pažnje i truda da se ovi spisi srede. Međutim, posle toliko tragedija i žalosti, Mina, očigledno, više nije imala snage. Ostao je, međutim, jedan spomenar koji je, kako je sama zapisala, dobila od nekog očevog prijatelja na Badni dan.
Ovo "hranilište" njene intime svojevrsni je, zapravo, bio deo Minine biografije. U njemu su ne samo njeni zapisi, već i reči brojnih njenih i očevih prijatelja. U spomenaru je i Branko Radičević zabeležio i svoju poznatu pesmu "Pevan danju, pevam noću". Pesmu posvećenu upravo Mini Karadžić.

Dragana Milošević
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1557



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Oktobar 29, 2015, 11:43:37 pm »

*

OBELEŽENA GODIŠNJICA ROĐENJA MINE KARADŽIĆ

Savinac — U izletištu Savinac, nedaleko od Gornjeg Milanovca, juče je obeleženo 180 godina od rođenja Vukove kćerke Mine Karadžić (1828—1894), slikarke, pesnikinje i prevodioca.

— Prve stihove beleži kao petnaestogodišnja devojčica i već tada sebe otkriva kao misaonu umetnicu, prerano uozbiljenu i previše skeptičnu. Vredne pomena su njene "Beleške s puta po zapadnoj Srbiji 1850". No, najveći značaj ima Minin trud na prevođenju naših narodnih umotvorina na nemački jezik. Prevode narodnih pesama ustupa pesniku Avgustu Franklu, on ih metrički sređuje i objavljuje pod naslovom "Gusle", 1852. godine. Devet godina potom, ona će, u Berlinu, objaviti prevod srpskih narodnih pripovedaka i više od hiljadu poslovica. Predgovor je napisao Jakob Grim — rekao je istoričar Saša Marušić, kustos Muzeja rudničko-takovskog kraja.

Najveća Minina ljubav bilo je slikarstvo. U početku u klasicističkom, potom u romantičarskom maniru. Naslikala je 50 slika, od kojih je sačuvano svega dvadesetak. Njena "Devojka sa vinovom lozom" je jedan od najlepših ženskih portreta u srpskom romantizmu.

Uz obeležavanje 180-godišnjice rođenja upriličene su dve izložbe: učesnika Likovne kolonije "Mina Karadžić", koja ovde postoji 15 godina, i akademskog slikara Ilije Drašovića.

Posmrtni ostaci Mine Karadžić, njenog muža Alekse Vukomanovića i njihovog sina Janka nalaze se u savinačkoj crkvi, zadužbini kneza Miloša. Sve troje su do 1905. godine počivali na Tašmajdanskom groblju da bi, prilikom prekopavanja groblja, njihovi ostaci bili preneti u porodičnu crkvu Vukomanovića na Savincu.


B. Lomović | objavljeno: 21.07.2008 | Politika
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: