Skorašnje poruke
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « Skorašnje poruke
Stranice: [1] 2 3 ... 10
 1 
 poslato: Oktobar 31, 2017, 05:31:28 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

MORAL NA NIZBRDICI

No­va mo­der­na umet­nost je do­šla do ap­so­lut­ne nu­le, ne­ma ni­ka­kve po­ru­ke ni ide­je. Mo­je sli­ke de­lom no­se ana­li­zu savre­me­nog dru­štva iz ko­ga je eti­ka pro­te­ra­na, ka­že Ani­čić ko­ji je re­tro­spek­tiv­nu iz­lo­žbu mo­rao sam da fi­nan­si­ra

Na de­se­tak me­ta­ra od iz­lo­žbe (u Ga­le­ri­ji SA­NU) svog pro­fe­so­ra aka­de­mi­ka Mla­de­na Sr­bi­no­vi­ća kod kog je ma­gi­stri­rao — Mi­kan Ani­čić ima svo­ju re­tro­spek­tiv­nu iz­lo­žbu: u Ga­le­ri­ji "Pro­gres". Dva­de­set osam iz­lo­že­nih sli­ka re­zi­mi­ra dve de­ce­ni­je nje­go­vog stva­ra­la­štva. U Pa­ri­zu gde ra­di i ži­vi če­tvrt ve­ka ima svo­je ga­le­ri­ste, ko­lek­ci­o­na­re i, ka­ko ka­že, ži­vi od svog ra­da. U Be­o­gra­du ni­je iz­la­gao 16 go­di­na, a ovaj do­la­zak je pre sve­ga sen­ti­men­tal­nog ka­rak­te­ra jer tro­ško­ve tran­spor­ta sli­ka, štam­pa­nja ka­ta­lo­ga, pa i za­me­ne si­ja­li­ca u Ga­le­ri­ji sam sno­si...

To, ka­ko ka­že Ani­čić, pred­sta­vlja kraj­nju neo­d­go­vor­nost dru­štva, neo­d­go­vor­nost "pre­ma sa­mi­ma se­bi", pre­ma sop­stve­noj kul­tu­ri i kul­tur­nim po­sle­ni­ci­ma. To je "škol­ski pri­mer ka­ko ne tre­ba ra­di­ti".

Va­žan vam je su­sret s ov­da­šnjom pu­bli­kom?

Be­o­grad ose­ćam kao svoj grad i vo­lim da se tu vra­ćam. Pre­po­zna­jem pu­bli­ku ko­ju sam imao pre 20 go­di­na, ali vi­dim i no­ve ge­ne­ra­ci­je. Pri­jat­no su me iz­ne­na­di­li ti mla­di lju­di ko­ji se opi­ru no­vim ten­den­ci­ja­ma na­met­nu­te este­ti­ke i že­le da sa­ču­va­ju ono što tra­di­ci­o­nal­no pri­pa­da nji­ho­vom bi­ću.

Tu pre­po­zna­je­te isto­mi­šlje­ni­ke?

Naj­lep­še je kad vi­di­te da se pri­ro­da mla­dog čo­ve­ka opi­re onom što mu je stra­no i iz­ve­šta­če­no. Raz­go­va­ra­mo i vi­dim da oni u mo­jim sli­ka­ma na­la­ze le­po­tu i pri­rod­nost. Odu­še­vlje­ni su mo­jom teh­ni­kom, to jav­no is­po­lja­va­ju i za­hva­lju­ju mi se što ov­de iz­la­žem. To me­ne ohra­bru­je da na­sta­vim do­sa­da­šnjim pu­tem.

Ali pa­ra­lel­no sa tim ima­te i dru­ge na­či­ne li­kov­nog iz­ra­ža­va­nja. Je­ste li vi­de­li "De­ve­de­se­tu" u Mu­ze­ju sa­vre­me­ne umet­no­sti?

Ni­sam još sti­gao. Ali, po onom što su mi ko­le­ge re­kle o toj iz­lo­žbi - iz­ve­sno je da ne pri­pa­dam tim ten­den­ci­ja­ma i ta­kvom na­či­nu raz­mi­šlja­nja. Moj put vo­di eden­skom vr­tu. Uži­va­nju i pu­no­ći unu­tra­šnjeg bi­ća. I, nor­mal­no, po­vrat­noj ener­gi­ji ko­ju ema­ni­ram svo­jim de­lom. Ne že­lim da za­la­zim u te pu­sto­lom­ne pu­te­ve gde vla­da pot­pu­no osi­ro­ma­še­nje du­ha i užit­ka.

Ne či­ni li vam se da je pe­dan­tan na­čin isli­ka­va­nja ko­ji ko­ri­sti­te — ana­hron?

Sve je ana­hro­no. Pro­gre­sa uop­šte i ne­ma. U umet­no­sti se sve vr­ti. No­va mo­der­na umet­nost je po­sta­la pot­pu­no auti­stič­ka i ona vi­še ni­šta ne no­si. Do­šla je do ap­so­lut­ne nu­le, gde vi­še ne­ma ni­ka­kve po­ru­ke, ni­ka­kve ide­je, ni­ka­kvog smi­sla. Po­sta­la je an­ti­ljud­ska i an­ti­hri­šćan­ska. Ana­hro­ni­zam je u stva­ri — mo­der­na!

To sto­ji u su­prot­no­sti sa sta­vo­vi­ma da sa­vre­me­na umet­nost baš no­si mno­ge po­ru­ke...

Ja se ne ba­vim ta­kvim pro­mi­šlja­nji­ma. Okre­nut sam pro­ble­ma­ti­ci mo­je umet­no­sti: is­tra­ži­va­nje for­me i sve­tlo­sti. Per­fek­ci­o­ni­sa­nje cr­te­ža i ko­lo­ri­ta.

De­lo ipak mo­ra da no­si po­ru­ku, mi­sao:

— Sli­kar­sko de­lo pr­ven­stve­no mo­ra da bu­de pik­tu­ral­no, po­tom fi­lo­zof­sko. Ja­sno, ono u se­bi mo­ra da no­si po­e­ti­ku, sim­bo­li­ku i svo­je zna­če­nje. Mo­je sli­kar­stvo se ti­če i stvar­nog, sa­vre­me­nog ži­vo­ta. To su vi­še so­ci­o­lo­ško-re­li­gi­o­zna raz­mi­šlja­nja. U se­bi no­se no­tu ana­li­ze mo­der­nog dru­štva.

Da li to zna­či da "go­vo­ri­te" o eti­ci?

Da, ra­di se o ana­li­zi mo­ra­la, ak­tu­el­nih etič­kih i so­ci­jal­nih to­ko­va u dru­štvu. Eti­ka je pro­te­ra­na i je­di­no po­je­din­ci ko­ji se ba­ve umet­no­šću, so­ci­o­lo­gi­jom, fi­lo­zo­fi­jom... mo­gu po­no­vo da po­kre­nu tu ide­ju i afir­mi­šu po­tre­bu za vas­po­sta­vlja­njem mo­ra­la u dru­štvu.

Za­to sli­ka­te "Ot­mi­cu Evro­pe"?

Sli­kam sve oti­ma­či­ne. Ali i po­sta­vljam pi­ta­nje ko će bi­ti taj ko­ji će tu pre­kra­snu, bo­ga­tu, pa­met­nu Evro­pu pri­svo­ji­ti. Ho­će li to bi­ti Ki­na, Ame­ri­ka, islam...

Ka­ko bi­ste upo­re­di­li pa­ri­sku i ov­da­šnju li­kov­nu sce­nu?

Imam uti­sak da se ov­de ka­sni. Evro­pa je već pre­ži­ve­la in­sta­la­ci­je i kon­cep­tu­al­ne po­stav­ke. To je deo li­kov­ne isto­ri­je. Na fran­cu­skoj li­kov­noj sce­ni se de­ša­va no­vi po­vra­tak upra­vo onoj umet­no­sti ko­ju ste na­zva­li ana­hro­nom. Ve­li­ki je broj mla­dih ko­ji sa­mo ta­ko sli­ka­ju, ko­ji se vra­ća­ju kla­sič­nom na­či­nu iz­ra­ža­va­nja, kla­sič­nom na­či­nu pro­mi­šlja­nja sli­ke i sim­bo­li­ke.

Sa­vo Popović | 13.12.2005 | Večernje novosti

 2 
 poslato: Oktobar 31, 2017, 04:22:37 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

SAMURAJ NA STAZI KA ZVEZDAMA





Ovaj jedinstveni stvaralac Beograd nije smatrao samo centrom sveta već i mogućim središtem budućeg evropskog preporoda slikarstva, nadajući se da će se u njemu formirati potpuno novi stil. Kalajićev privatni i javni život, estetika, delovanje, zamisli, slikarstvo, odnos prema ljudima, pojavama i stvarima uvek su bili spektakularni, odlučni, radikalni i rigidni, što je bio stalni predmet polarizacije oko njega i njegove umetnosti

Retrospektivna izložba slika Dragoša Kalajića (1943—2005) pod nazivom "Vitez svetlosnog reda" otvorena je prošle nedelje u Galeriji RTS-a. Tako je, ovim izvrsnim povodom, fokus pažnje naše javnosti usmeren na jednu od najizuzetnijih ličnosti u novijoj istoriji ne samo naše — srpske kulture, budući da je Kalajićevo javno delovanje pobuđivalo pažnju kako u Evropi tako i u Rusiji. Posvećenost i istrajavanje u slikarstvu bila je samo deo stvaralačkog delovanja njegove višestruko nadarene celovite ličnosti. Beogradska publika po drugi put se sada upoznaje sa širim presekom njegovog likovnog stvaralaštva, izložba se može videti do 16. septembra, a prati je i kvalitetan katalog.




Vitez svetleeg reda, 1986-87

DUHOVNA PRESTUPNIŠTVA Život i delo Dragoša Kalajića nemoguće je razumeti bez njegovih "uporišta" (kako glasi naslov druge knjige ovog mislioca) — obrazovanja započetog u gimnaziji, ljubavi za antičke klasike, slikarstva iniciranog Medialom i veoma rano iskazanog interesovanja za smisao i sudbinu ideja. Ta tri početna interesovanja prožimaju se, ukrštaju i zauvek uviru u centričnu ličnost koju možemo upoznati i u anegdotama. Kalajić se nervirao ukoliko odmah ne bi mogao da se seti neke izreke na latinskom kao što je Navigare necesse est, vivere not est necesse (Ploviti se mora, živeti se ne mora). Medialu je prvi put upoznao kao dečak na nekoj davnoj izložbi u beogradskoj Galeriji Grafičkog kolektiva, kada mu je Olja Ivanjicki maznim glasom rekla: "Mali, hoćeš li da odeš preko puta i kupiš mi sendvič? Gladna sam", što je i učinio. Veoma brzo ušao je u najuži krug herezijarha Mediale, postavši prijatelj sa Leonidom Šejkom, Ilijom Savićem (koji ga je plašio svojim pričama i pojavom), Ljubom Popovićem, Sinišom Vukovićem, Milovanom Vidakom i Kostom Bradićem. Dragan Mojović, slikar i filozof, sećao se da je Kalajić dolazio u njihovo dečačko društvo i pričao im o Žan-Polu Sartru, Alberu Kamiju i francuskom egzistencijalizmu. Bio je prerano sazreo, nosio je crne rol-majice, crne pantalone sa širokim kaišem i crne visoke čizme; zbog egzistencijalizma su ga zvali "Egziš". Sa trinaest-četrnaest godina već je pomno pratio događanja na pariskoj intelektualnoj sceni i tumačio Ničea vršnjacima koji ga uopšte nisu razumeli, zadovoljni fudbalom, prvim pivom, Karlom Majom ili eventualno Remarkom. U šesnaestoj godini ovladao je stilom izražavanja i pisanja koji će ga obeležavati do kraja života. Ta rana interesovanja i prve hrabrosti, bolje reći duhovna prestupništva, imala su kasnije tačku sabiranja u estetici, idejnosti i slikarstvu koji teže herojskom. Kada je iz (post)moderne umetnosti nestao viteški element, nastojao je na svaki način da ga obnovi. Njegove ideje i slike, posebno on kao kultna figura, kao što kaže njegov učenik Dragan Ćirjanić, "kako vreme prolazi, samo dobijaju na sjaju". Možda će ostati upamćena i Kalajićeva izjava: "Građanin je svinja koja želi da umre prirodnom smrću." "A kako drugačije?", upitala se jedna borkinja za demokratska prava. Svojom pojavom, šarmom, životom i celokupnim delom dao je nedvosmislen odgovor na to pitanje. Na svom putu duhovnog ratništva nije znao za senku bilo kakvog pesimizma. Ako je ikada u Srbiji postojao umetnik i mislilac koji je voleo i živeo za mladost onda je to bio Dragoš Kalajić. Mladost voli snažne i čiste slike, vrle i svetle primere, simbole i čudesne priče, avanturu i život, što je do kraja izraženo pre svega kod Kalajića kao slikara. Poslednje što je kao umetnik uradio, zadnji trag nalik je prvom — povukao je vertikalnu crvenu liniju, besmrtnu arhetipsku nit života, simbolički izraz duhovne uspravnosti o kojoj je toliko i tako pisao i koju je živeo.

Slikar Mihailo Đoković Tikalo tog harizmatičnog oficira i džentlmena, osnivača naše nove elite, umetnika koji je hodao putevima ruža i čelika, najbolje je opisao: "Kada se iznenada pojavio u našoj sredini, svi smo bili iznenađeni. Među nas je niotkuda stupio dečak vanredne lepote, elokvencije, britkosti uma i nemalog likovnog dara. Za nas je bio neka vrsta princa i to je ostao." Kalajić — čedo Mediale, prijatelj Leonida Šejke i Olje Ivanjicki, blizak sa Ilijom Savićem, ezoterikom u pozadini ove grupe, i sa Slobodanom Mašićem, godinama nerazdvojan od Radomira Reljića i Mira Glavurtića, bio je neprikosnoveni autoritet, arbiter elegantiarum, koga je priroda na svim planovima krajnje nesebično darovala. U Italiji, poznanik Ezre Paunda i pripadnika velikih rimskih aristokratskih porodica u nestajanju, poslednji blizak s baronom Julijusom Evolom, kada nije bilo preporučljivo družiti se s njim (Evola mu je proročki rekao: "Vi ćete obnoviti rimsku ideju"), Dragoš Kalajić je bio ratnik svetlosti, priređivač najboljeg srpskog izdanja o samurajima, borac i esteta na putu svile i sablje poput Jukija Mišime. U njegovom duhu sreli su se pero i mač, a već u "Krševini", prvoj knjizi, koju je objavio u dvadeset petoj godini, nagovestio je svoj put u sfere visoke politike. Bio je jedan od najvećih evropskih sinova, a zameralo mu se da je izdao Evropu, što razotkriva nepoznavanje njegovih knjiga, tekstova i slika. Celog života strasno je čitao helenske pisce jer je smatrao da intelektualac mora svakog dana da provede četiri sata u čitanju i da napiše najmanje četiri strane teksta. Više puta je pisao o Isusu Hristosu kao "lešini s krsta", ali je poštovao Božić ne samo kao drevni paganski već i kao hrišćanski praznik. Nije voleo satanizam, ružnoću, zlo, svaku slabost i — modernu umetnost. To su bile teme njegovih brutalnih, ubitačnih i duhovitih analiza, koje ga, pored svega ostalog, svrstavaju i u red ne samo naših najoriginalnijih likovnih kritičara već i širokoopsežnih kulturologa dvadesetog i dvadeset prvog veka. Mnogo puta su domaći i strani intelektualci (među njima i Herbert Markuze) ostajali bez reči, zaprepašćeni njegovim drskim, ali neoborivim argumentima, što mu je u čestim duelima i s više protivnika donosilo simpatije publike. Samo je on umeo da emisijom "Ogledalo dvadesetog veka", krajem sedamdesetih godina, isprazni beogradske ulice. Kako kaže jedan teološki obrazovan njegov poštovalac: "On je duhovno nadmoćan, otuda takav stav."

HAJKE, OSPORAVANJA, PROROŠTVA Kalajićev ezoterizam i lični magnetizam dolazili su, pojačani, iz solarne sfere, iz predela gde sunce, kome je slikarski težio, nikada ne zalazi. Hteo je u crnilu rata da priredi izložbu posvećenu belini i svetlosti, ali mu nisu dozvolili. Posle rasprava u udarnim terminima italijanske televizije, na kojoj je viteški branio Srbiju, njegova poslednja samostalna izložba u Rimu dobila je veliki publicitet. Pred kraj života, uspelo mu je ono što nije mogao ni u naponu snage. Vodeći italijanski listovi posvetili su mu celu stranu, prikazujući i njegovo ideološko delovanje — a u Srbiji nije mogao da objavljuje niti da se pojavljuje u medijima. Čelnici Muzeja savremene umetnosti u Beogradu pokrenuli su hajku na njega — jednog od stubova novije srpske umetnosti i teorije umetnosti. Osporavanja su ga samo uveravala u sopstvenu vrednost, zabavljali su ga napadi koji ga nisu zaustavljali u ciceronovskom "vatrenom trku", sebi je postavljao surove zahteve pa je i od svojih saradnika mnogo tražio. Prilikom jednog od naših poslednjih susreta, uz širok osmeh, rekao je: "Samuraj sabira snage do četrdesete — a onda deluje". Slikao je nadahnuto i u poslednjim godinama života i, mada teško bolestan, objavio četiri knjige, ostavio brojne tekstove pripremljene za štampu, nastupao uživo i osnovao "Evropu nacija", naš vanredni tradicijski časopis. Između vizija, nadahnuća i proroštava, koje je ostavio pre svega odabranima, bile su duboko sakrivene brižnost i osećajnost. Umesto da ga hrabrim u poslednjim danima života, on je, uz osmeh, veru, sigurnost i beskrajnu vedrinu, odagnavao moj očaj. Na najtežem životnom ispitu, Dragoš Kalajić je pokazao od kakve je kovine bio sazdan.

Želeo je da iznedri "slikarstvo surovosti", ali je devedesetih otkrio čari Mediterana i solarne lepote. Šezdesetih je istraživao odnos forme i predstave, predmetnog, figuralnog i apstraktnog, ukrštaje ideja i nabrajanja, metamorfoze poetika, (dis)kontinuiranu naraciju, odnos kolažne, fragmentarne i celovite slike i delo kao likovni jezik ili koncept (ključna je slika "Kružni iskaz u krugu" iz 1964). Koliko blizak iskustvu pop-arta, krajem šezdesetih a po koloritu možda i psihodeličnoj umetnosti, kasnije glamuroznim vidovima i tehnici hiperrealizma (slikao je i pomoću air-brush i tufovanja sunđerom), toliko se Kalajićev opus formirao na Šejkinim aglomeracijama i skladištima, kao i na medialnim idejama jedinstva suprotnosti i magije ekstrema. Piše se sada i o tome da je formirao poseban vid realizma, nazvan "hiperborejski realizam", kako je sam odredio svoje slikarstvo. On je prvi pravi predstavnik naše nove figuracije i teorijski preteča budućih ideja obnove slike. Neslaganje sa šezdesetosmaškim pogledom na svet postepeno je usmerilo njegovo likovno delovanje ka napuštanju vidova istorijskih avangardi i okretanju prema estetici lepog, ezoterijskog i kosmološkog u tradicionalnom a ne kontrainicijacijskom smislu. Krajem šezdesetih napustio je avangardni tip slikarstva, veoma cenjen u tim krugovima i okrenuo se onome u šta je zaista verovao, po cenu da ne bude moderan i uspešan. Svoje novije slike smatrao je boljim od starih i usamljeno u srpskoj umetnosti napravio neverovatan obrt, ravan duhovnom podvigu. Posle dela koja nisu zahtevala veliko likovno umeće počeo je da slika potpuno drugačija, velikog formata, zahtevne kompozicije, sa različitom perspektivom, figurama koje podrazumevaju poznavanje anatomije i u smelom koloritu. Eksperimenati koje bi mnoge odveli u likovni nihilizam nisu ga zaveli, ispoljio se kao raskošni slikar. Zlatni vrhovi mitskih planina, indoevropski i arijevski simbolizam njegovih ulja, odvojili su ga od svega poznatog na srpskoj i evropskoj likovnoj sceni. Heraldičke, amblematske predstave monumentalnih kompozicija a često i razmera, nalik ikonološkim traktatima, izvedene su u skladu s hladnoćom i disciplinom njegovih ličnih i nadličnih zahteva: tvrdo i strogo, bez vidljivog traga četke, uživanja u materiji i činu slikanja, odbacivanjem sentimentalnosti i tradicionalnog poimanja slike. Zanimao ga je vizionarski futurizam ili arheofuturizam, pa je bio u stalnom okretu (i pokretu) od prošlosti ka budućnosti; Beograd nije smatrao, kao Šejka i Dragan Mojović, samo centrom sveta već i mogućim središtem budućeg evropskog preporoda slikarstva, nadajući se da će se u njemu formirati potpuno novi stil. Kalajićev privatni i javni život, estetika, delovanje, zamisli, slikarstvo, odnos prema ljudima, pojavama i stvarima uvek su bili spektakularni, odlučni, radikalni i rigidni, što je bio stalni predmet polarizacije oko njega i njegove umetnosti. Kao jedan od naših najznačajnijih likovnih teoretičara, nizom ključnih tekstova i autorskih izložbi, još 1982. godine pionirski je u svetskim razmerama najavio postmodernu a 1968. naslikao je delo naslova "Dragoš Kalajić govori Mašiću, Šejki i Reljiću o ujedinjenju Evrope". Kalajić je bio sigurno najobrazovaniji slikar u novijoj istoriji srpske umetnosti, pictor doctus, a umetnost tog vrlog učitelja razumljiva je samo u sklopu njegovog širokog i složenog ideološkog delovanja.

POLJA ZNAČENJA I METASLIKARSTVO U fokusu svakog ozbiljnijeg razmatranja ovog slikarstva je svet simbola i prenos nasleđa različitih elemenata slike sa ciljem formiranja jedinstva duhovnih vrednosti. Gradio je paralelnu tipologiju sadržaja; ideje iznete u tekstovima u određenim tačkama poklapaju se sa idejom slike. Primenio je metod stvaranja polja značenja sličan složenoj strukturi knjiga koje je objavio a ostavio je isto toliko i neobjavljenih. Na njegovoj slici lako bi se dala utvrditi primarna tipologija oblika koji je elementarno uslovljavaju. ...




Hiperboreja, 2002.

Piše: Dejan Đorić | 08.07.2016
Tekst u celosti možete pročitati na: Pečat

 3 
 poslato: Oktobar 31, 2017, 01:58:34 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

POVODOM OBJAVLJIVANJA DVOJEZIČNE MONOGRAFIJE O DELU MILANA MILETIĆA

Bez (bilo čega) šokantnog, morbidnog, pa i fantastičnog, slikar Milan Miletić je uspeo da se iniciran u likovne tajne otisne u jednu od najuzbudljivijih pustolovina u istoriji našeg novijeg slikarstva, osvojivši izvanrednu tehniku koja mu omogućuje dublju, duhovnu spoznaju

Pre nepunih mesec dana u Beogradu je objavljena jedna od najboljih monografija posvećenih jednom našem živom slikaru. Reč je o dvojezičnom, srpsko-engleskom izdanju o Milanu Miletiću (1950). Izdavač je beogradska Galerija "Pariski krug" i Radio-televizija Srbije, a autori tekstova su Đorđe Кadijević, Mihailo Bošnjaković, Sreto Bošnjak, Vladeta Vojinović i Dejan Đorić. Živojin Ivanišević, vlasnike pomenute galerije, sa dvadesetak objavljenih izvrsnih monografija i antologija savremenog srpskog slikarstva, usamljeno je u našoj sredini preuzeo na sebe misiju izdavanja knjiga o umetnosti koju su izneverili veliki izdavači.





SLIКAR КONTINUITETA Uputivši se ka slikarstvu savremenog majstora Milana Miletića (možda najpre u novijem srpskom slikarstvu zaslužuje takav epitet, uz Vladimira Pajevića rodonačelnik je magičnih i novih formi realizma), moramo biti svesni činjenice od posebnog značaja. Tih i sabran slikar, uz svoju suprugu Tijanu vodi smiren život, nimalo uzbudljiv (nije li čudesni Žoris-Кarl Uismans bio činovnik) a njegova svakodnevna duhovna avantura započinje skoro monaški, u tišini ateljea, pred štafelajem, neuslovljena spoljašnjim. Bez bilo čega šokantnog, morbidnog, pa i fantastičnog, Miletić je uspeo da se iniciran u likovne tajne otisne u jednu od najuzbudljivijih pustolovina u istoriji našeg novijeg slikarstva, osvojivši izvanrednu tehniku koja mu omogućuje dublju, duhovnu spoznaju. Tekst o ovom slikaru trebalo bi da odgovara njegovoj unutrašnjoj biografiji, a podaci o njegovom životu i delu mogu se pronaći u knjizi intervjua Miloša Jevtića "Prizori Milana Miletića", najboljem izvoru te vrste, u formi ispovesti. Polazi se od stanovišta da je za ovog slikara manje važno spoljašnje iskustvo, njega najmanje kao pojedine savremene umetnike zanima sociologija i politizacija umetnosti. Umesto suvoparne teorije ili pikanterija i skandala iz repertoara savremenog populizma, umetnosti postmoderno shvaćene kao spektakl, prevlast vizuelnog nad likovnim, popularne nad visokom kulturom, majstorove slike otkrivaju skrivenu povest, neke prave i nimalo javne razloge nastanka dela, smisao i značenje koji ne blede sa vremenom, čime se težište pomera sa životnog i društvenog na individualno, lično i večno. U tom smislu umetnik kaže: "Nisam slikar inspiracije, već slikar kontinuiteta" i dodaje "Obično ne radim po ciklusima. Uglavnom idem iz slike u sliku, i tako stvaram slikarstvo kontinuiteta. Mislim da svaka slika proizlazi iz prethodnih, a sve slike čine jedno, jedinstveno slikarstvo". U vreme umetničkog nomadizma, kada mnogi stvaraoci napuštaju svoje dosegnute vrednosti zbog istraživanja i eksperimenata, ovog slikara zanima ideja stila, likovnog trajanja i poštenja. Svoju nauku (sliku stvara na skoro naučni način, sa utvrđenom metodologijom i razrađenim postupkom) o biću slike ne vidi u zanatskim sredstvima već u misaonom, umeće je samo povod. Slika krajnji ishod ima u mišljenju, slikar se kreće od osećanja do promišljanja ili, kako kaže, "Pravilno misliti u slikarstvu je važno isto koliko i dobro crtati i slikati. U nekim slučajevima možda i više". Umetnik je koji misli svoje delo, otuda ontološka utemeljenost i izvođačka istrajnost, pa je njegova "Slika obrazac dovršenosti, zrelosti i celovitosti" (Sreto Bošnjak). Zanima ga najpre "fenomen koji ima najčudniju prirodu da privid predstavi kao istinu, odsustvo kao prisustvo, a tajnu kao trajno privlačnu moć imaginacije", kaže Bošnjak.

Može se reći da slike Milana Miletića liče na svog autora: sabrane, centrične, pouzdane i oštre, nema podvojenosti između dela i tvorca, karaktera i estetike. Njegov pogled prodire do centra problema. Osim veštine koja se uočava na njegovim slikama, one imaju i poetsku vrednost, ali bez sentimenta i isprazne retorike. Nikad ishitren, uvek pribran Miletić i njegova ulja upućuju na skoro zaboravljenu istinu: slika je oblik mišljenja, poseban i izdvojen, a slikar je filozof, Robinzon i zatočenik svog sveta. Likovni oblik mišljenja ima svoje zakone koji zahtevaju višeslojno otključavanje, dešifrovanje i resemantizaciju. Miletić je ključar tajne odaje u kuli umetnosti, čuvar arhetipske tajne, njegove slike predvorje su misaonosti, a oprezno i istrajno obraćanje Leonardu da Vinčiju nije nimalo slučajno. Taj veliki umetnik ne samo da je sakralnu gotsku umetnost preporodio u renesansnu, teologiju u istraživačku estetiku lepog, ne samo da je slikarstvo kao prevaru oka (trompe l’œil) i veštinu (technae) pretvorio u lepu i slobodnu umetnost (artes bonae, artes liberales) i od srednjovekovnog zanata stvorio nauku, teoriju i sistem (ars) već je bio možda prvi umetnik najdublje svestan poetske i filozofske dimenzije slikarstva. Miletićevo obraćanje Leonardu i Janu Vermeru ne potiče iz formalne optike međuodnosa, anahronizma i postmoderne cinične reciklaže stilova. Za njega Leonardo nije samo vrli, veliki učitelj već simbol uzvišene misli, stanja duha, sreće i ljubavi. Iz te praideje proističe Miletićev opus, zaključan, zatvoren i zaštićen, koji se teško razotkriva, okrenut više autoru nego posmatraču.

MAJSTOR UNUTRAŠNJE GEOGRAFIJE Pored Leonardove paradigme, ovaj slikar usvaja i druge visoke zahteve tradicije. Poznato je da su renesansni majstori dugo tragali za savršenstvom, ponavljajući često jednu sliku u više varijanti. Miletić istražuje naoružan samo svojom zanatskom veštinom i visprenošću. Njagova tajna nije ni u kakvoj divljoj, fantastičnoj, opskurnoj, ezoterijskoj misli koja pali bengalske vatre strasti ili straha. On bi radije da sazna nešto o malim stvarima ― kakvo se čudo krije u školjci i orahu, zašto jabuka truli, šta znače sveže i pečeno, zašto se zid vremenom osipa, šta su lik, odraz i Prvolik, u kakvom su odnosu slika i skulptura, u čemu se razlikuje jedra prolećna trešnja od jedrog ženskog tela. Slično Leonidu Šejki, on je možda pre slikar procesa, stanja i unutrašnje geografije sveta nego savremeni realista, što podrazumeva postavljanje krajnjih, ontoloških, suštastvenih pitanja, koja ponavljajuće, poput eha ili jeke vremena odzvanjaju u njegovom delu. To je dijalog sa Tvorcem. Miletić promišlja sliku, upućen ka filozofskom aksiomu: sumnji koja prožima svakog pravog stvaraoca, slabi ga ili snaži, zavisno od njegovog formata. Slikar sumnja jer veruje, oprezan je jer proverava, suzdržan je jer odmerava svaki potez. Stoga su mu slike kao instrumenti, izbaždarene i precizne, ne može im se ništa dodati ni oduzeti, ponekad skoro savršene.

Piše Dejan Đorić | 22.07.2016 | Pečat

 4 
 poslato: Oktobar 31, 2017, 12:54:12 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

MILAN MILETIĆ MONOGRAFIJA ― "Romantični svet slike"






U galeriji slika Beli Anđeo prilikom kupovine slike našeg poznatog slikara Milana Miletića na poklon dobijate njegovu monografiju "Romantični svet slike".

Ovom monografijom osvetljava se slikarski opus Milana Miletića, reprezentovan izborom 149 radova nastalih u periodu od 1974. godine do danas, zajedno sa nekoliko crteža (uglavnom iz ranijeg perioda stvaralaštva). Osim toga u monografiji su objedinjene i 54 fotografije načinjene na mnogim likovnim dešavanjima, kao i nekoliko fotografija iz porodičnog života Miletića. Slike i fotografije reprodukovane su hronološki, čime je trasiran lakši i ispraviji put za praćenje i razumevanje razvoja slikareve ideje i veštine kojom je ona oblikovana i materijalizovana u slici.

Monografija je naslovljena "Romantični svet slike". To je preuzet naslov teksta Mihaila Bošnjakovića, nekada kustosa Umetničke galerije "Nadežda Petrović" u Čačku. Za ovaj naslov opredelio se Milan Miletić sa stavom da je najbliži sadržaju, suštini i karakteru njegovog stvaralaštva.

Pored tekstova likovnih kritičara u monografiji se nalazi i biografija Milana Miletića, zajedno sa detaljnim spiskom samostalnih i važnijih kolektivnih izložbi, zatim bibliografija, kao i naslovi TV emisija u kojima je slikar učestvovao. Na kraju monografije nalazi se spisak reprodukovanih dela sa tačnim kataloškim podacima.

Galerija slika Beli Anđeo
Monografija se može kupiti na prodajnim mestima izdavačke kuće "Službeni glasnik", u Prosvetnoj knjižari "Geca Kon", u knjižari-antikvarnici "Mala Akademija" i u umetničkom prostoru "Pariski krug" (Makedonska 30, I sprat).

 5 
 poslato: Oktobar 31, 2017, 12:32:16 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

GODINU DANA BEZ LJUBE POPOVIĆA

"Ovih godinu dana bez Ljube Popovića sigurno je najtežih godinu dana Moderne galerije. Teško je kad neko ko da boju i ton Modernoj galeriji ode, a vi ostanete sami da tu boju i ton poštujete, čuvate, negujete i pokušavate da to na neki način nastavite", rekao je direktor Moderne Galerije Vojislav Jovanović u danu obeležavanja godišnjice smrti Ljube Popovića.




Spomen-atelje u Modernoj galeriji
Foto: Kolubarske rs.

"Nadam se da smo za ovih godinu dana uspeli da sačuvamo i boju i ton, koju je Ljuba dao Modernoj galerii. Imali smo to zadovoljstvo da u Modernoj galeriji vidimo jednu od najvećih izložbi Ljube Popovića, organizovane u prostorima bivše Jugoslavije, koju je videlo preko 12.000 posetilaca, a od toga je preko deset hiljada ljudi van Valjeva, što je za naš grad važno i nešto čime svi treba da se ponosimo", rekao je Jovanović.

Pored nove postavke slika Ljube Popovića, danas je otvoren, na spratu Moderne galerije, spomen-atelje u koji je preseljena kompletna Ljubina biblioteka iz ateljea u Parizu, sve ono čime je Ljuba stvarao, kao i nekoliko ličnih predmeta.
 
Ljubina supruga Slavica Batos kaže da mu je bilo jednako važno da, kao i slike, budu sačuvane i njegove knjige — njegova biblioteka.
 
"On se za života pitao nebrojeno puta — šta će biti sa mojom biblitekom? Zato nam je bilo bitno da se nađe neko mesto koje je lepo i sugurno, da ta Ljubina biblioteka nastavi da postoji. Na isto mesto želeli smo da prenesemo i de Ljubinog ateljea da se vidi kako je i sa čime je radio, svi ti njegovi slikarski rekviziti. Tu je i jedna mala izložba sa fotografijama na kojima se vidi kako su njegovi ateljei izgledali, i to od prvog do poslednjeg. Pošto je koncept ove postavke biblioteka-atelje, doneli smo i neke stripove, publikacije, časopise, sve ono što je Ljiba čitao. Tu su i kjnige iz njegovog detinjstva, pretežmo one koje su mu poklonili roditelji na kojima je ispisana i posveta — kaže umetnikova supruga.
 
Ljubina porodica je Modernoj galeriji poklonila i dve Ljubine slike, jedna je skoro završena, dok je druga u početnoj fazi, a obe su rađene malo pre nego što se slikar razboleo.
 
"Počeo je istovremeno da radi na četiri slike. Dve smo doneli u Valjevo, dve su ostale u Parizu, pokazaćemo ih jednog dana", rekla je Slavica Batos.

Prostor je lepo osmišljen zaslugom direktora Moderne galerije Vojislava Jovanovića i njegove ekipe.
 
"Shavtili smo da je prostor zahvalan za male i intimne izložbe, i verovatno ćemo nastaviti da i ubuduće ovde pravimo izložbe. Ovo nije definitivna postavka, sledeća će biti možda biografska, možda Ljuba i strip, a možda i erotska poluzatvorenog tipa. Dakle, svi oni Ljubini predmeti i sve ono što ne bi mogli pokazati u nekom drugim prostorima i galerijama, jer ne ide da u nekoj velikoj galeriji pravite izložbu Ljuba i strip, dok je u ovom malom intimnom prostoru Moderne galerije to moguće. I upravo će tako funkcionisati ovaj prostor", rekla je Ljubina supruga.

U Modernoj galeriji danas se u podne okupio veliki broj Ljubinh prijatelja i poštovalaca na omažu povodom godišnjice njegove smrti. U Valjevo je doputovala i Ljubina porodica — supruga, sin, dve ćerke, zetovi i unuk.
 
"Potrudili smo sa da ovaj dan ne protekne u tužnoj atmosferi jer Ljuba i dalje živi na ovoj adresi u ulici Vuka Karadžića broj 11, zajedno sa Modernom galerijom, i biće to večna spona boje i tona koje je postavio Ljuba Popović", poručio je direktor Moderne galerija Vojislav Jovanović.

Nezavisne internet novine kolubarskog okruga | 12.08.2017.

 6 
 poslato: Oktobar 30, 2017, 11:30:59 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

OTIŠAO JE VELIKAN, MAJSTOR I ASKETA


Ljubomir Ljuba Popović
(Tuzla, 1934 — Beograd, 2016)


Umro je poslednji veliki srpski slikar i jedan od najvećih francuskih u drugoj polovini dvadesetog veka. Sa Ljubom u neizvesnost istorije (a ona je najčešće nepravedna) odlazi herojska epoha ne samo našeg slikarstva u Parizu već i cele srpske figuracije

Otišao je zauvek Ljubomir Ljuba Popović (Tuzla, 1934 — Beograd, 2016). Umro je poslednji veliki srpski slikar i jedan od najvećih francuskih u drugoj polovini dvadesetog veka. U poslednje dve godine života priredio je dve velike samostalne izložbe, mada je jedva hodao. U Galeriji RTS u Beogradu održana je retrospektiva s najvećom posetom na otvaranju u istoriji te galerije, a u uglednoj pariskoj Galeriji "Tesa Erold" predstavio je najnovija dela. Vlasnici su najavili da posle njegove izložbe zatvaraju Galeriju, jer i u Francuskoj zamire umetnost pisana s velikim početnim slovom. Poslednjih nekoliko godina umetnikovog života izdavač i galerista mr Živojin Ivanišević objavio je pet monografija (dve u saradnji s "Paidejom") o njegovom stvaralaštvu, od kojih je poslednja jedna od najobiminijih. Sa Ljubom u neizvesnost istorije (a ona je najčešće nepravedna) odlazi herojska epoha ne samo našeg slikarstva u Parizu već i cele srpske figuracije. Duh Mediale više nema ko da čuva, ostali su još samo Uroš Tošković u Crnoj Gori, Miro Glavurtić u Zagrebu i Tikalo. Кakva je Ljuba bio visoka katedra umetnosti i duhovnosti posredno svedoči Adrijana, njegova kći, jedna od najboljih vajarki u tako retkoj pojavnosti za skulpturu kakva je fantastična, i druga supruga Slavica Batos, koja od srpskih autorki najbolje piše o umetnosti.

Salijerijevski Beograd može da odahne, srušena je poslednja velika tvrđava srpskog slikarstva a neprijatelji slike, razni Todosijevići, Timotijevići, Dimitrijevići, Radovanovići i Plazinići sada trijumfuju. Mravlja i trogloditska, ne spiritualna već provincijalna avangarda ulazi na velika vrata u našu umetnost. Ljubini brojni neprijatelji, a on ih je kao surovi etičar spreman uvek da ide do kraja u razotkrivanju laži stvarao svuda, istrajali su u nameri da se u Beogradu ne organizuje izložba koja mu dolikuje. On je jedini akademik kome Srpska akademija nauka i umetnosti nikada nije organizovala retrospektivu, drugi su ih imali nekoliko, a kada se predstavljaju dela akademika iz fonda te ustanove, od Ljubinih je to uvek samo jedan crtež. Isto se tako o ovog majstora (kao uostalom i o celu Medialu) ogrešio i beogradski Muzej savremene umetnosti. Sada se slike Ljube Popovića nalaze samo u Cepter muzeju, a na obe naše likovne akademije decenijama nisi smeo da zucneš o njemu ako nisi hteo da budeš prezren i rastrgnut. Dok je Кarlos Fuentes tražio da mu se honorar za srpsko izdanje isplati u Ljubinoj slici, razni lokalni pseudoavangardisti ne mogu ni da pojme koje su sve velike ličnosti evropske kulture vrhunske svoje tekstove posvetile tom slikaru a da on nikada nikoga za to nije zamolio.

O njemu su pisali oni koji delima Ljubinih neprijatelja ni cipele ne bi brisali a većina je među najvećim svetskim imenima istorije umetnosti, filma, poezije i kritike. Ljuba je na naslovnim stranama svojih osamnaest monografija za razliku od većine monomanijaka uvek navodio sve svoje autore, pa i onda kada je bilo jedanaest pisaca tekstova o njegovom opusu. Da li bilo kojem njegovom nepoštovaocu išta znače imena poput Jurgisa Baltrušaitisa, Etiambla, Gustava Renea Hokea, Sarana Aleksandrijana, Renea de Solijea, Alena Boskea, Andrea Pjera de Mandijarga, Renea Pasrona, Patrika Valdberga, jesu li u Srbiji uopšte čuli za njih? Hoćemo li kada je reč o ovom velikom slikaru više verovati vrhunskim stvaraocima kojima možemo pridodati Dragoša Кalajića, Dušana Makavejeva, Živojina Pavlovića, Jovicu Aćina i Branka Кukića ili nedotepancima iz sveta sumnjive "umetnosti"?

Ukoliko su Ljubu izdali profesori, akademici i zvanična istorija umetnosti, nije publika, beogradska a posebno valjevska, i nisu pravi slikari. On je pored slikarskog obavio jedan isto tako veliki posao, postavši ključna ličnost za noviju srpsku figuraciju i njenu istorizaciju. Osnovao je i vodio stilski i koncepcijski najdoslednije razvijenu srpsku galeriju, bez dinara pomoći Ministarstva kulture. Moderna galerija "Valjevo" postoji uz njegovu nesebičnu pomoć trideset jednu godinu i postala je na svetskoj mapi iracionalne umetnosti izuzetno važno mesto (Ljuba nije voleo da ga smatraju fantastičnim slikarom, kao i Milovan Vidak i svi umetnici iz Mediale). Bilo je prestižno imati izložbu u toj čarobnoj kući, pre svega zato što je Ljuba imao najviši kriterijum, bio je to ulazak u svet umetnosti i istoriju srpskog slikarstva na velika vrata.

Samo je on umeo tu instituciju da otvori prema mladima, suvereno se krećući na aktuelnoj sceni. U srpskom i jugoslovenskom umetničkom prostoru Moderna galerija "Valjevo" najvažnija je za neobične vidove stvaralaštva, onirizam, neonadrealizam, magični realizam i metafizičko slikarstvo. Ljuba je usamljeno među medialistima stvarao duhovne naslednike, obraćajući pažnju i na mlade kritičare, omogućivši da estetika, idejnost i čudesnost te grupe herezijarha traju i prenose se, zbog čega je bio još nepoželjniji. Sada se, međutim, govori da je Moderna galerija "Valjevo" izgubila značaj koji je imala. Treba se institucionalno veoma mudro pozicionirati posle Ljubinog odlaska da se ne bi potrošio veliki duhovni kapital. Najbolji odgovor na te sumnje bilo bi osnivanje Muzeja Mediale. Galerija već poseduje više stotina odličnih dela umetnika koji su u njoj izlagali, možda će i novi ministar kulture pomoći takvu inicijativu — na nju najpre mogu da odgovore valjevski zvaničnici koji su u svim proteklim političkim garniturama uvek umeli da prepoznaju njen značaj. Beogradski političari odavno su odustali od takve ideje, ogrezli u podložništvo raznih Soroševih, proevropskih, antisrpskih i neumetničkih naloga. U duhu svog duhovnog slepila šta sve razni tipovi iz naše umetnosti i kulture nisu zamerali Ljubi i njegovom slikarstvu — da nije ovladao crtežom, da se stilski ne menja, te da decenijama slika istu sliku, da je kičer, ne poznaje anatomiju, da je prevaziđeni tradicionalista i sl. Ako već u galerijama, muzejima i monografijama (ima ih o crtežu) nisu mogli da se uvere u suprotno, preporučujemo im da idu na operaciju očiju.

Malo ko je uvideo Ljubin pravi doprinos. Reč je o majstoru koji je u Mediali najviše i najbolje vratio erotsko u slikarstvo, a time i u svetsku umetnost. Ljuba je shvatio da je slikarski čin erotski, umetnost mora biti čulna i životna a ne samo konceptualna. Кao i Tikalo, koji se gadi posebno Maksa Bekmana, Ljuba nije imao razumevanja za sirovo i surovo (post)moderno nemačko slikarstvo, reč je o starom sukobu galske i germanske škole. Ljuba je bio jedan od najfinijih esteta u umetnosti dvadesetog veka, veliki poznavalac istorije filma, književnosti i stripa, umetnički na tragu Gistava Moroa i simbolista. Zato su njegova dela predstavljena u najboljim svetskim izdanjima erotske i simbolističke umetnosti. Ljubin duh nije bio tradicionalan već otmen, mada je kao Tošković i Dado celoga života zagovarao askezu. Svoje supruge je udaljio od ateljea i poslova za razliku od većine slikara kojima žene upravljaju prodajom; nosio je samo crne majice, džempere i pantalone a na nogama bakandže od cipela. Istovremeno esteta i asketa, duhovnik i nihilista, poslednjih godina likovno je razmišljao o smrti, slikajući svoj raj i pakao, tu kako bi pesnik Pjer-Žan Žuv rekao "jezu naslada". To je bio kraj dugog bavljenja prokletim, dakle prvim i poslednjim pitanjima, filozofskim i religioznim, koje je Gogen sažeo u naslovu svoje kapitalne slike "Odakle dolazimo, ko smo, kuda idemo".

Ljuba i Ljubica Mrkalj su poslednji veliki koloristi Pariske škole, završetak viševekovne tradicije koja se od Pusena proteže do Baltusa. Nije uzalud Dado Đurić tvrdio da postoji samo jedno veliko slikarstvo koje ga zanima — francusko. Na svetskoj sceni nema slikara koji je na taj način vratio boju u sliku, dao joj toliki i takav značaj. De Кuning, američki i nemački ekspresionisti, jadni su spram Ljube kao koloristi. Ljuba je raspalio neviđenu strast u slikarstvu, palio bengalske vatre, likovne vatromete, ali je za razliku od modernista zalazio i u mikroplan slike, u beskraj atomizovanih detalja, koji traže precizan izraz i koncepciju slike, što je bila još Šejkina ideja. Nastavio je staro slikarstvo iz najbolje evropske tradicije u duhu umetnika ovoga vremena, uspevši da u armiji veštih slikara u Parizu stvori svoj stil, cenjen i upečatljiv. To je znao da prepozna Salvador Dali, uvažavajući Ljubu kao i Filip Supo i svi poslednji pariski nadrealisti, ali to ne znaju domaći "poznavaoci". Dragoš Кalajić ih je nazvao "stručnjaci za đubre". Ljuba ih nije ni primećivao.

Piše Dejan Đorić | 19.08.2016. | Pečat

 7 
 poslato: Maj 11, 2017, 04:07:34 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

GRADOVI I LJUDI

Umetnost je viši nivo ljudskosti, astralni deo naše prirode, čardak ni na nebu ni na zemlji — priča za "Novosti" slikar Mikan Aničić o umetnosti, životu, traganju za dušom.

Izborom slika iz ciklusa "Raspeće" i "Lepota će pobediti zlo" hercegnovskoj likovnoj publici predstavio se prvi put, Mikan Aničić, naš umetnik koji minulih 15 godina živi i radi u Parizu. Ovo je od 1986. godine i prva njegova izložba u našoj zemlji. Doneo je na velikim platnima svoje ocene našeg vremena i duha tog vremena, na jedan drugačiji, nežniji, ali veoma sugestivan način.

Želeo sam da napravim retrospektivu onoga što sam stvarao proteklih 30 godina, tako da publika može da me upozna od početka do danas, kaže Mikan Aničić i objašnjava da je ciklus "Raspeće" srž svih naših puteva, a "Lepota će pobediti zlo" izraz njegove duboke vere da umetnost može da utiče na čoveka i da ga menja na bolje. Kada se u dušama ljudskim dogodi promena ona je čvršća od bilo kakvih faktografskih ili geografskih izmena. Svako delo je delo duše, svako stvaralaštvo, u umetnosti ili u svakodnevnom životu pokrenuto je željom da to što činimo nekome treba, da treba nama samima. Umetnost i umetničko delo jesu osnova naše duhovnosti, krajnje ishodište naših potreba. Već tri decenije slikam i verujem u ono što je pomalo zabluda mnogih umetnika, ali to ne znači da sam van stvarnosti, nego da mi je osećajnost i unutrašnje biće još sačuvano od spoljne zagađenosti. Umetnost je utočište i azil od nasrtaja disharmonije, od planetarnog zla, od duhovne bede.
 
Sve zavisi od izbora slikara?

Svaki umetnik odgovoran je za svoje delo, čini i stvara nešto od materijala u kome mu se duša kupa, a moja unutrašnjost ozračena je svetlostima prirode. Svi nosimo i onu mračnu stranu, ali umetnik je tu da napravi izbor. Ja sam se opredelio da kroz optimizam i lepotu stvorim delo i takvim simbolima ispoljavam svoj svet ili pokušavam da izmaštam novi. S druge strane, naša epoha zagazila je u mračne vode duše, istraživanje podsvesti, destruktivnosti. Ako sledimo tu vodilju možemo stići do stranputice, do autodestruktivne putanje, kataklizme, a to nije funkcija umetnosti. Ona ne sme da bude potpora takvom stanju duha.

Na vašim platnima je suviše krvi i truleži?

Plašim se te moderne umetnosti koja je izgubila vlastitu ulogu koju je nekada imala i negovala. Strahujem da previše morbidnog odgaja neki novi duh koji će biti spreman da olako prihvati ono što je najpogubnije za čovečanstvo, genetsko menjanje uma, proizvodnju monstruma, svega što je anti-ljudsko pa samim tim anti-kosmičko i konačno anti-božansko. Postoji ta pojava u našoj umetnosti da insistiramo na nečemu što je izopačenost i duha i tela. To je po mom uverenju pogrešan put, jer umetnička dela ostaju kao trajna vrednost i Evropa i svet će i po njima suditi o nama. Moći će da kažu, pogledajte šta su slikali. Raspadanje, raskidana tela, razbacani udovi. Ako to posluži kao svedočanstvo stanja našeg duha, naše epohe onda ocene neće biti dobre, onda ćemo ostati utvare, morbidnjaci, zlikovci... Ja bežim od takvog načina promišljanja sveta. Pokušavam da pređem na drugu stranu, i na njoj se mnogo može reći, ali iz oblasti svetlozarnog i lepog.

B. Vujnović | 08.06.2004. | Večernje novosti

 8 
 poslato: Maj 11, 2017, 03:50:12 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

VITA KOTORANIN


Vita Kotoranin, graditelj, protomajstor (?, druga polovina XIII v. — Kotor?, posle 1335)

Bio je graditelj hrama manastira Dečani. O njemu se zna samo onoliko koliko je rečeno u natpisu urezanom u kamenu nad vratima crkve, da je bio franjevac ("mali brat"), da je bio "iz Kotora grada kraljeva" i da je hram gradio osam godina, od 1328. do 1335, služeći kralju Stefanu Urošu III i Stefanu Dušanu. Kako ime Vita nije retko među klericima i stanovnicima primorskih gradova, bilo je više pokušaja da se ovaj graditelj identifikuje sa nekom ličnošću poznatom iz drugih dokumenata. Tome su posvećene i posebne publikacije, ali sve je ostalo na spekulacijama bez oslonca u izvorima.

LITERATURA: Istorija Crne Gore, II/1, Podgorica 1970, 220—221.
 
Sima Ćirković
Odabrane biografije (tom I—IV) | Matica Srpska

Manastir Visoki Dečani  » » »

 9 
 poslato: Mart 09, 2017, 01:04:06 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

VEČNO TRAGANJE ZA SMISLOM ŽIVLJENJA U UMETNOSTI I LJUBAVI


Balša Rajčević — vajar, slikar, pisac, kritičar, dobitnik je brojnih uglednih nagrada za umetnički rad. Dela mu se nalaze u vlasništvu dvadesetak muzeja, modernih galerija kao i u privatnim kolekcijama. Kao likovni kritičar i teoretičar umetnosti objavio oko 700 tekstova o umetnosti kao i sedam knjiga iz istorije umetnosti. O njegovom umetničkom stvaralaštvu je objavljeno oko 150 bibliografskih jedinica. Ima zvanje istaknutog umetnika ULUPUDS-a. Član je ULUS-a, ULUPUDS-a, Udruženja likovnih kritičara Srbije, Međunarodnog udruženja likovnih kritičara kao i Udruženja književnika Srbije. Sa uspehom piše i poeziju. Objavio je sedamnaest zbirki pesama.

Velika stvaralačka energija je ono što Vas izdvaja i čini sveprisutnim u oblasti skuplture, slikarstva i literature, u najkraćem, šta je izvor te  snažne kreativnosti?
 
Estetičar A. Šopenhauer je pisao da je za umetničko stvaranje od bitne važnosti kunstwille (volja za umetničkim stvaranjem). Ali, sami ste rekli i energija, pogotovo u ovakvim potpuno nepovoljnim i nestimulativnim uslovima za umetnike, kakvi su u našem društvu. Potreba te snažne volje je još veća kad ste svestrani, ne po želji nego po nekoj unutrašnjoj nuždi, pa vas ideje i nadahnuća bombarduju neprekidno i sa svih strana. Da nije stvaralačka volja presudna kako bi inače objasnili brojne slučajeve jako nadarenih ljudi, koji ili vrlo malo i retko ili su potpuno prestali da rade, da stvaraju. Mislim da je kod mene vrlo jaka i kompenzaciona želja traženja kroz umetnost većeg i boljeg smisla u odnosu na banalnosti svakodnevnog, nasušnog života.

Na međunarodnoj sceni ste vrlo poznati kao skulptor osobenog stila, postoje li neke tendencija u savremenoj skulpruturi u svetu koje Vas motivišu na nova istraživanja?

Verujte mi, ne. Mada sam odavno posle Umetničke akademije, završio i Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a posle i magistrirao na istom sa izuzetnim uspehom, a godinama se bavim uspešno  i likovnom kritikom — hoću da kažem, dobro sam bio uvek obavešten o događanjima na svetskoj umetničkoj sceni, ja sam  ipak ostao u opredeljenju "prokleto" veran sebi, iskren, možda bi neko rekao autentičan. Umetnost nije moda pa da se veštački uklapamo u trendove i aktuelne diktate. Ako se čovekov iskreni afinitet poklopi sa njima to je druga stvar. Sve je drugo često laž i simulacija. Da zaključim, na nova istraživanja me motiviše, uglavnom, moja ličnost i moje već stvoreno delo. Ako, osetim i mislim da postoje u njihovim okvirima mogućnosti za neki dalji, manje — više bitan razvoj. Ja uvodim promene u moje stvaranje.

Kakve mogućnosti stoje na raspolaganju umetniku koji jednu ideju može iskazati trostruko oblikovanjem materije, bojama i rečju?

Retko sam to poklapanje činio svesno. Ali izgleda da se podsvesno, spontano dogodi. Jer neki književni kritičari su zapazili likovnost u mojoj poeziji a recimo, u proznom stvaranju, tačnjie knjigama pripovedaka su mi česte teme: umetnost, umetnici, umetnički život i problemi umetnika u društvu. Verovatno jer su mi ti sadržaji najbliži, najbolje ih poznajem. U prvom mom romanu koji je pred štampanjem, pojaviće se, na ovogodišnjem Sajmu knjiga, glavna tema je kritika društva zbog lošeg odnosa prema kulturi i umetnost. Eto, čovek ne može da pobegne od sebe!

Vaše slike na ulju odlikuje jarki kolorit, kontrast a povremeno i monumentalnost? Koje poruke kao umetnik iskazujete kičicom?

Ja sam često zbunjen, kao da ne posedujem rečitost, kad treba da govorim o porukama svojih slika. Ne želim da sužavam, da u jednom smeru usmeravam njihovo moguće doživljavanje. To više volim da prepustim posmatračima i njihovi ličnim moćima percepcije i asocijacije, njihovom senzibilitetu za izražajni jezik likovne umetnosti. Znam samo da su mi kolaži, moja omiljena i od kritike hvaljena tehnika, vrlo kritički angažovani. U njima ima često crnog humora, ironične aluzije, ali i direktne, angažovane društvene kritike.

Skulptura ili instalacija, šta Vas više inspiriše i gde sebe više ulažete?

Skulptura me više privlači mada sam radio i instalacije koje ubrzavaju i povećavaju slobodu izvođenja i osvajanje prostora galerije, veće razvijanje, pokretljivost radova kroz njen prostor ali i veće mogućnosti u kombinovanju tehnika i različitih materijala.

Nastupali ste na svetskim izložbama, kakav je odnos stranih umetnika i kritičara prema našoj umetnosti, pa, konkretno i prema Vašim artefaktima?

Zbog materijalnih (ne) mogućnosti, većina naših vajara, pa i ja, već odavno ne izlažeme u svetu. Za nas je preskupo slanje skulptura pa i slika u svet. Ranije sam češće izlagao na velikim grupnim selekcionim i koncepcijskim autorskim izložbama — prezentacijama i u svetu i kod nas. Finansiranje takvih izložbi za nastupe u svetu skoro je potpuno zamrlo. A delovanje i afirmisanje u svetu iz Beograda potpuno je nemoguće. Skoro svi naši umetnici, kako tako su se afirmisali u inostranstvu jer su otišli tamo da žive.

U dugotrajnom periodu i naša kritika, koje sad više gotovo i nema, bila je krajnje isključiva prema svemu što liči na klasičnu, u medijskom smislu, sliku na platnu i skulpturu u materijalu. Za njih sve što nije bilo "u okvirima nove umetničke prakse", bilo je neaktuelno ili prevaziđeno. Imamo odličnih umetnika za koje, zbog svega rečenog, svet skoro uopšte ne zna.

Pensik, esejist i prozni pisac! Šta intimno više volite da stvarate, po Vašoj obimnoj bibliografiji reklo bi se da sa podjednakom strašću učestvujete u svemu, da li je baš tako?
 
Skulptura je fizički težak i zanatski složen i često skup posao. Potrebna je i fizička snaga i veliki entuzijazam da se čovek njom bavi u ovoj sredini gde za nju ne postoji ni tržište sa bar minimalnim intere sovanjem. Skoro sam saznao da na tradicionalnoj godišnjoj prodajnoj izložbi u ULUS ovoj galeriji, u strogom centru Beograda, za trideset godina nije prodata nijedna skulptura!? U mojim godinama (rođen sam 1941) kad su drastično smanjene fizička snage i zdravlja, zbog svega rečenog, normalno da pisanje sagledavam kao gospodski,  intelektualan i misaoniji  posao u odnosu na skulpturu. I zato mnogo više pišem. Uostalom, poznato je da svake godine objavljujem po dve nove knjige. Ali, ipak, spremam opet i novu izložbu skulptura. Nisam potpuno izgubio entuzijazam, ovde osnovni i jedini pokretač za bavljenje tim poslom.

Što se tiče književnosi i afiniteta prema njenim rodovima, po broju objavljenih knjiga (sedamnaest knjiga pesama), izgleda da još uvek dominira poezija u mom stvaranju.

Za Vašu poeziju je karakterističan satiričan diskurs, da li je tako i u prozi koju pišete?

Jeste. Možda još i više. Eto opet dokaz da čovek ne može da pobegne od sebe. Samo bih dodao da u mojoj poeziji misaone pesme kao i ljubavna poezija, takođe, zauzimaju značajno mesto.

Veliki deo Vaše aktivnosti je kritika kao žanr, što u likovnoj što u književnoj umetnosti. Ima li danas kritika, uopšte smisla?

Ja sam uglavnom pisao likovnu kritiku ali sa velikim pauzama. Ipak sam objavio preko 800 likovnih kritika, kao i pet — šest knjiga  iz istorije umetnosti. A književnih kritika sam objavio samo dvadesetak. Mislim da su u domenu pisanja o likovnoj umetnosti moji najznačajniji tekstovi iz teorije likovne umetnosti i estetike. Što su jednom prilikom napisali i Đ. Kadijević i Miodrag B. Protić.

Izgleda da reč kritike sve više gubi autoritet i uticaj u društvu. A i samo društvo joj je maksimalno smanjilo taj uticaj. U novinama je odavno maksimalno smanjen ili gotovo potpuno ukinut prostor za likovnu kritiku. Čast retkim izuzecima. Ali pisanje kritika više niko ne plaća. Ja sam recimo u poslednje vreme jedan od najaktivnijih pisaca kritike; pišem na tri mesta. I niko mi ne plaća. Jer kažu nemaju novca. Stvorena je atmosfera u društvu da nema kriterijuma za vrednovanje likovne umetnosti. Zbog takvog netačnog, potpuno pogrešnog razmišljanja se događalo, i ono što se događalo, dok su dodeljivana nacionalna priznanja za vrhunski doprinos u kulturi i umetnosti. Uostalom, kakav je odnos društva prema umetnosti, takav je i prema kritici. Pošto društvu nije potrebna umetnost, nije ni likovna kritika.

U toku su pripreme za novi sajam kniga, šta je  novo u Vašoj slikarskoj radionici, vajarskoj i književnoj?

Ove godine na sajmu knjiga će mi se pojaviti dve nove knjige: "Slučaj slikara Mijuškovića", pripovetke, Svet knjige Beograd i "Život u nemestu i nevremenu", roman, KOS (književna omladina Srbije), Beograd  kao i studija o mojoj poeziji Slobodana B. Đurovića, Odlike poetike Balše Rajčevića, Presing, Beograd. Takođe, Književni salon "Slobodan Marković Libero" čiji sam predsednik, izložiće na sajmu knjiga, u jednom manjem  prostoru, knjige naših članova.

Šta je za Vas život najsažetije rečeno?

Za mene je život večita borba za opstanak i stalno traženje smisla življenja.  A taj smisao je u stvaranju, to jest u umetnosti, ali i u ljubavi!

Razgovor vodila Dragana Lilić | 23.08.2016. | Balkan In

 10 
 poslato: Decembar 13, 2016, 08:58:01 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

DIPLOMATSKO-KONZULARNE UNIFORME KRALJEVINE SRBIJE I JUGOSLAVIJE U XIX I XX VEKU


U istoriji diplomatije izuzetna pažnja poklanjana je rangu diplomatski predstavnika. Bez obzira na vrstu misije koju su obavljali, diplomate su se borile za dobijanje višeg ranga koji im je određivao pravo prvenstva prilikom prijema kod suverena na svečanostima i drugim manifestacijama u zemlji prijema. U XVI, XVII, i XVIII veku na diplomatskoj sceni bile su stalno svađe i sukobi sa smešnim, a ponekad i tragičnim posledicama zbog ranga na koji su pretendoavli diplomatski predstavnici.

Diplomate koje su dolazile iz velikih i vojno jakih država, tražili su za sebe viši rang, smatrajuću da tako štite interese svoje države i čast suverene koji ih je imenovao u diplomatsku službu.

Najupornije u sukobima oko ranga ostale su diplomate Francuske i Španije. O njihovim incidentima zabeležene je najviše anegdota i dosetki u rešavanju problema. Sukobi su prestali sa dolaskom dinastije burbona na vlast 1871. godine, kada je Francuska na međunarodnoj sceni izborila status velike sile i potisnula Španiju u drugi plan.

Sukobi oko ranga diplomatskih predstavnika zabeleženi su i na našim prostorima. Na Kongresu u Sremskim Karlovcima 1699. sve prisutne delegacije Turske, Austrije, Poljske i Mletačke Republike, polagale su pravo na najviši rang. Sve delegacije su tražile da prve dolaze i ulaze u salu za konferencije. Znajući da svim prisutnima ne može biti dodeljen najviši rang, postojala je opasnost da neke učesnice napuste kongres. Rešenje je moralo da zadovolji sve. U kongresnim salama, u kojima su održavane sednice, otvorena su četiri ulaza, tako da su delegacije ulazile istovremeno.

Osim diplomata, i vladari ― monarsi su pretendovali na viši rang za svoje diplomatske predstavnike u odnosu na države sa republikanskim uređenjem.

Budući da je u diplomatskoj praksi "problem ranga" već dugo postojao, da sukobi i svađe nisu mogli da se izbegnu, bilo je neophodno utvrditi pravila koja će biti obavezujuća za sve.

Učesnice Bečkog kongresa: Austrija, Francuska, Ruminija, Rusija, Engleska, Pruska, Španija, Portugalija i Švedska potpisale su Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnika (Réglement sur le rang des agents diplomatiques).

Da bi pravilnik bio primenjen u praksi i obavezujući za sve, opunomoćenici sila potpisnica Bečkog ugovora obratili su se opunomoćenicima drugih suverena, s molbom da potpišu i primenjuju doneti akt.

Pravilnikom su utvrđene tri klase diplomatskih predstavnika. Prvu klasu činili su ambasadori, legati i nuncije, drugu poslanici, ministri i ostali, a treću otpravnici poslova.

Samo prva klasa diplomatskih predstavnika imala je reprezantativno obeležje, što je podrazumevalo kontakt sa suverenom, titulu ekselencije i još neke privilegije koje su s vremenom prenele na sve diplomatske predtavnike.

Diplomatskim predstavnicima rang je dodeljivan po datumu notifikacije.

Bečkim pravilnikom i njegovom dopunom u Ahenu rešene su vekovne svađe oko ranga i etikecije diplomatskih predstavnika.

Državama je ostavljeno pravo određivanja klase diplomatskih predstavnika.

Na pomolu je bio novi diplomatski problem. Velike sile bile su protiv prava malih zemalja da šalju ambasadore, odnosno predstavnike prve klase, jer su smatrali da to pravo pripada isključivo njima. Problem je prevaziđen primenom nepisanog pravila da države jedna drugoj šalju poslanike iste klase.

Osim privilegija i imuniteta, diplomatsko-konzularni činovnici imali su više obaveza koje su proisticale i njihovih funkcija. Jedna od tih obaveza bila je nošenje diplomatsko-konzularnih uniformi u svečanim prilikama u inostranstvu i u slučajevima kada to naloži ministar inostranih poslova u zemlji.

Pozivajući se na tradicionalnu vezu sa Bečkim pravlinikom, klase diplomatskih predstavnika poslužile su za klasifikaciju uniformi. Pošto je Pravilnik dopunjen i zvanjima konzularnih činovnika, postojale su četiri klase diplomatsko-konzularnih predstavnika i četiri vrste diplomatsko-konzularnih uniformi.

Nošenje diplomatsko-konzularnih uniformi prihvatili su predstavnici svih zemalja izuzev Sjedinjenih Država, koje su zakonom iz 1867. godine zabranile nošenje službenih odela svojim diplomatsko-konzularnim činovnicima. Ostavljena je mogućnost da, kada to zahteva ceremonijal u zemlji prijema, diplomatski predstavnici Sjedinjenih Država nose večernja odela, kratak kaput (culotte courte) i zlatne kopče na cipelama.

Vrstu diplomatsko-konzularne uniforme i korišćenje utvrđivalo je Ministarstvo Inostranih poslova svake zemlje.


Službena odela u XIX veku u Srbiji

U XIX veku, kao posledica evropeizacije Srbije, uvode se službena odela. Obavezu nošenja službenih odela imala su vojna lica, policija, carinici, finiansijski službenici, vatrogasci, poštari, železničari, brodari, rudari, šumari, prosvetari, članovi sportskih udruženja, predstavnici, crkve i diplomatski predstavnici.

Zajedničko za sva službena odela je da su zadržala elemente tradicionalnog, ali se prati i uticaj zemalja u okruženju i evropskih zemalja u okruženju i evropskih zemalja uopšte od izbora materijala do najsitnijih ukrasnih detalja.

U diplomatskoj službi u XIX veku bila su u upotrebi službena odela za služitelje Ministarstava inostranih poslova u zemlji i diplomatske predstavnike koja su koristile diplomate za vreme obavljanja misije u inostranstvu.

O korišćenju službenih odela i diplomatsko-konzularnih uniformi nema sačuvanih pisanih propisa ili još nisu pronađeni.

Fotografije dioplomata Jovana Ristića, Milutina Garašanina, Nikole Pašića i dr. potvrđuju da su se koristila službena odela u zemlji a i diplomatsko-konzularne uniforme u inostranstvu.

O obavezi nošenja diplomatsko-konzularnih uniformi nalazimo potvrdu i u prepisci Laze Kostića koji se pripremao za sekretara srpskog poslanstva u Rusiji. U pismu upućenom Miši Dimitrijeviću, traži da mu hitno pošalje knjige koje je ostavio u Novom Sadu da ih proda Narodnoj biblioteci, jer mu je potreban novac za pripreme pre odlaska u diplomatsku službu. "Molim te požuri ekspediciju inače sam u velikoj neprilici. Posle skupštine (1880) treba uskoro da pođemo u Rusiju, a imaću toliko troškova koliko mi državna kasa neće namiriti. Moram npr. naručiti uniformu budalasto skupocenu, stajaće me 100 dukata, bez toga me neće primiti u Zimskom Dvorcu, a zamenjivaću poslanika."1


Diplomatsko-konzularne uniforme u Kraljevini Jugoslaviji

Prvi sačuvani propisi o obavezi službenih odela u Ministarstvu inostranih poslova u diplomatsko-konzularnim predstavništvima potiču iz 1931. godine. Zastupnik ministra inostranih poslova, ministar građevina, doktor Kosta Kumanudi potpisao je "Pravilnik o nošenju službenih odela služitelja Ministarstva inostranih poslova."2 i Pravilnik o izradi i nošenju diplomatsko-konzularne uniforme.3

Svi služitelji Ministarstva inostranih poslova razvrstani, ili nerazvrstani, bili su u obavezi da nose službena odela (zimsko i letnje) i službeni znak MIP prišiven na prednjem reveru jakne (okovratnika).

Pravilnik o izradi i nošenju diplomatsko-konzularnih uniformi u inostranstvu utvrdio je četiri vrste uniformi prema klasama diplomatskih predstavnika:

I   klasa za izvanredne poslanike i opunomoćene ministre,
II  klasa za savetnike i generalne konzule,
III klasa za prve sekretare i konzule,
IV klasa za sekretare, vice-konzule i pisare.

Obaveza diplomatsko-konzularnih predstavnika bila je da uniforme pribave u propisanom roku: kraljevski predstavnici pre predaje akreditiva, a najduže u roku od 2 meseca posle naimenovanja, savetnici i generalni konzuli, prvi sekretari i kunzuli u roku od 6 meseci a ostali činovnici u roku od jedne godine računajući od 01.04.1931. godine.

U Ministarstvu inostranih poslova uniforme su nosili punomoćnici ministra, opunomoćenici ministra na radu u Ministarstvu, načelnici odeljenja, šef Kabineta ministra i šef Protokola.

Diplomatsko-konzularne uniforme koriste se u inostranstvu na dan rođenja kralja, dan ujedinjenja, prilikom blagodarenja u crkvi i po odluci šefa predstavništva. Prilike u kojima se nose uniforme u zemlji određivao je ministar inostranih poslova.

Diplomatsko-konzularni činovnici koji imaju oficirske uniforme a bili su u obavezi da u prilikama koje važe za sve diplomatsko-konzularne predstavnike, takođe nose propisane diplomatsko-konzularne prema klasi kojoj pripadaju.

O primeni propisa o izradi i nošenju diplomatsko-konzularne uniforme starao se Protokol Ministarstva inostranih poslova.

Prema sećanjima diplomatsko-konzularnih predstavnika toga vremena uniforme su bile obavezne. Iako su elementi bili strogo propisani u kvalitetu, materijalu, boji, izradi, bilo je odstupanja.

Da bi se izbegle moguće razlike, 1937. godine Protokol Ministarstva donosi novi pravilnik o izradi i nošenju diplomatsko-konzularne uniforme4, sa prilogom skica za sve elemente uniforme5 po klasama autora Milice Babić-Jovanović. [...]

autor: Mr Mirjana Milenković

______________

1 Živomir Mladenović, Laza Kostić, u srpskoj diplomatskoj službi, zbornik radova SANU, Knj. X, Beograd 1951., strana 352
2 Diplomatsko-konzularni godišnjak 1931.,Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije
3 Službene novine Kraljevine Jugoslavije, broj, 64―XIX,Beograd, 1931.
4 Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1937.
5 SMIP (Savezno ministarstvo za inostrane poslove), diplomatsko-konzularne uniforme, (mapa) skica Milice Babić-Jovanović.


Više na sajtu: Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije

Stranice: [1] 2 3 ... 10