Skorašnje poruke
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « Skorašnje poruke
Stranice: [1] 2 3 ... 10
 1 
 poslato: Mart 09, 2017, 01:04:06 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

VEČNO TRAGANJE ZA SMISLOM ŽIVLJENJA U UMETNOSTI I LJUBAVI


Balša Rajčević — vajar, slikar, pisac, kritičar, dobitnik je brojnih uglednih nagrada za umetnički rad. Dela mu se nalaze u vlasništvu dvadesetak muzeja, modernih galerija kao i u privatnim kolekcijama. Kao likovni kritičar i teoretičar umetnosti objavio oko 700 tekstova o umetnosti kao i sedam knjiga iz istorije umetnosti. O njegovom umetničkom stvaralaštvu je objavljeno oko 150 bibliografskih jedinica. Ima zvanje istaknutog umetnika ULUPUDS-a. Član je ULUS-a, ULUPUDS-a, Udruženja likovnih kritičara Srbije, Međunarodnog udruženja likovnih kritičara kao i Udruženja književnika Srbije. Sa uspehom piše i poeziju. Objavio je sedamnaest zbirki pesama.

Velika stvaralačka energija je ono što Vas izdvaja i čini sveprisutnim u oblasti skuplture, slikarstva i literature, u najkraćem, šta je izvor te  snažne kreativnosti?
 
Estetičar A. Šopenhauer je pisao da je za umetničko stvaranje od bitne važnosti kunstwille (volja za umetničkim stvaranjem). Ali, sami ste rekli i energija, pogotovo u ovakvim potpuno nepovoljnim i nestimulativnim uslovima za umetnike, kakvi su u našem društvu. Potreba te snažne volje je još veća kad ste svestrani, ne po želji nego po nekoj unutrašnjoj nuždi, pa vas ideje i nadahnuća bombarduju neprekidno i sa svih strana. Da nije stvaralačka volja presudna kako bi inače objasnili brojne slučajeve jako nadarenih ljudi, koji ili vrlo malo i retko ili su potpuno prestali da rade, da stvaraju. Mislim da je kod mene vrlo jaka i kompenzaciona želja traženja kroz umetnost većeg i boljeg smisla u odnosu na banalnosti svakodnevnog, nasušnog života.

Na međunarodnoj sceni ste vrlo poznati kao skulptor osobenog stila, postoje li neke tendencija u savremenoj skulpruturi u svetu koje Vas motivišu na nova istraživanja?

Verujte mi, ne. Mada sam odavno posle Umetničke akademije, završio i Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a posle i magistrirao na istom sa izuzetnim uspehom, a godinama se bavim uspešno  i likovnom kritikom — hoću da kažem, dobro sam bio uvek obavešten o događanjima na svetskoj umetničkoj sceni, ja sam  ipak ostao u opredeljenju "prokleto" veran sebi, iskren, možda bi neko rekao autentičan. Umetnost nije moda pa da se veštački uklapamo u trendove i aktuelne diktate. Ako se čovekov iskreni afinitet poklopi sa njima to je druga stvar. Sve je drugo često laž i simulacija. Da zaključim, na nova istraživanja me motiviše, uglavnom, moja ličnost i moje već stvoreno delo. Ako, osetim i mislim da postoje u njihovim okvirima mogućnosti za neki dalji, manje — više bitan razvoj. Ja uvodim promene u moje stvaranje.

Kakve mogućnosti stoje na raspolaganju umetniku koji jednu ideju može iskazati trostruko oblikovanjem materije, bojama i rečju?

Retko sam to poklapanje činio svesno. Ali izgleda da se podsvesno, spontano dogodi. Jer neki književni kritičari su zapazili likovnost u mojoj poeziji a recimo, u proznom stvaranju, tačnjie knjigama pripovedaka su mi česte teme: umetnost, umetnici, umetnički život i problemi umetnika u društvu. Verovatno jer su mi ti sadržaji najbliži, najbolje ih poznajem. U prvom mom romanu koji je pred štampanjem, pojaviće se, na ovogodišnjem Sajmu knjiga, glavna tema je kritika društva zbog lošeg odnosa prema kulturi i umetnost. Eto, čovek ne može da pobegne od sebe!

Vaše slike na ulju odlikuje jarki kolorit, kontrast a povremeno i monumentalnost? Koje poruke kao umetnik iskazujete kičicom?

Ja sam često zbunjen, kao da ne posedujem rečitost, kad treba da govorim o porukama svojih slika. Ne želim da sužavam, da u jednom smeru usmeravam njihovo moguće doživljavanje. To više volim da prepustim posmatračima i njihovi ličnim moćima percepcije i asocijacije, njihovom senzibilitetu za izražajni jezik likovne umetnosti. Znam samo da su mi kolaži, moja omiljena i od kritike hvaljena tehnika, vrlo kritički angažovani. U njima ima često crnog humora, ironične aluzije, ali i direktne, angažovane društvene kritike.

Skulptura ili instalacija, šta Vas više inspiriše i gde sebe više ulažete?

Skulptura me više privlači mada sam radio i instalacije koje ubrzavaju i povećavaju slobodu izvođenja i osvajanje prostora galerije, veće razvijanje, pokretljivost radova kroz njen prostor ali i veće mogućnosti u kombinovanju tehnika i različitih materijala.

Nastupali ste na svetskim izložbama, kakav je odnos stranih umetnika i kritičara prema našoj umetnosti, pa, konkretno i prema Vašim artefaktima?

Zbog materijalnih (ne) mogućnosti, većina naših vajara, pa i ja, već odavno ne izlažeme u svetu. Za nas je preskupo slanje skulptura pa i slika u svet. Ranije sam češće izlagao na velikim grupnim selekcionim i koncepcijskim autorskim izložbama — prezentacijama i u svetu i kod nas. Finansiranje takvih izložbi za nastupe u svetu skoro je potpuno zamrlo. A delovanje i afirmisanje u svetu iz Beograda potpuno je nemoguće. Skoro svi naši umetnici, kako tako su se afirmisali u inostranstvu jer su otišli tamo da žive.

U dugotrajnom periodu i naša kritika, koje sad više gotovo i nema, bila je krajnje isključiva prema svemu što liči na klasičnu, u medijskom smislu, sliku na platnu i skulpturu u materijalu. Za njih sve što nije bilo "u okvirima nove umetničke prakse", bilo je neaktuelno ili prevaziđeno. Imamo odličnih umetnika za koje, zbog svega rečenog, svet skoro uopšte ne zna.

Pensik, esejist i prozni pisac! Šta intimno više volite da stvarate, po Vašoj obimnoj bibliografiji reklo bi se da sa podjednakom strašću učestvujete u svemu, da li je baš tako?
 
Skulptura je fizički težak i zanatski složen i često skup posao. Potrebna je i fizička snaga i veliki entuzijazam da se čovek njom bavi u ovoj sredini gde za nju ne postoji ni tržište sa bar minimalnim intere sovanjem. Skoro sam saznao da na tradicionalnoj godišnjoj prodajnoj izložbi u ULUS ovoj galeriji, u strogom centru Beograda, za trideset godina nije prodata nijedna skulptura!? U mojim godinama (rođen sam 1941) kad su drastično smanjene fizička snage i zdravlja, zbog svega rečenog, normalno da pisanje sagledavam kao gospodski,  intelektualan i misaoniji  posao u odnosu na skulpturu. I zato mnogo više pišem. Uostalom, poznato je da svake godine objavljujem po dve nove knjige. Ali, ipak, spremam opet i novu izložbu skulptura. Nisam potpuno izgubio entuzijazam, ovde osnovni i jedini pokretač za bavljenje tim poslom.

Što se tiče književnosi i afiniteta prema njenim rodovima, po broju objavljenih knjiga (sedamnaest knjiga pesama), izgleda da još uvek dominira poezija u mom stvaranju.

Za Vašu poeziju je karakterističan satiričan diskurs, da li je tako i u prozi koju pišete?

Jeste. Možda još i više. Eto opet dokaz da čovek ne može da pobegne od sebe. Samo bih dodao da u mojoj poeziji misaone pesme kao i ljubavna poezija, takođe, zauzimaju značajno mesto.

Veliki deo Vaše aktivnosti je kritika kao žanr, što u likovnoj što u književnoj umetnosti. Ima li danas kritika, uopšte smisla?

Ja sam uglavnom pisao likovnu kritiku ali sa velikim pauzama. Ipak sam objavio preko 800 likovnih kritika, kao i pet — šest knjiga  iz istorije umetnosti. A književnih kritika sam objavio samo dvadesetak. Mislim da su u domenu pisanja o likovnoj umetnosti moji najznačajniji tekstovi iz teorije likovne umetnosti i estetike. Što su jednom prilikom napisali i Đ. Kadijević i Miodrag B. Protić.

Izgleda da reč kritike sve više gubi autoritet i uticaj u društvu. A i samo društvo joj je maksimalno smanjilo taj uticaj. U novinama je odavno maksimalno smanjen ili gotovo potpuno ukinut prostor za likovnu kritiku. Čast retkim izuzecima. Ali pisanje kritika više niko ne plaća. Ja sam recimo u poslednje vreme jedan od najaktivnijih pisaca kritike; pišem na tri mesta. I niko mi ne plaća. Jer kažu nemaju novca. Stvorena je atmosfera u društvu da nema kriterijuma za vrednovanje likovne umetnosti. Zbog takvog netačnog, potpuno pogrešnog razmišljanja se događalo, i ono što se događalo, dok su dodeljivana nacionalna priznanja za vrhunski doprinos u kulturi i umetnosti. Uostalom, kakav je odnos društva prema umetnosti, takav je i prema kritici. Pošto društvu nije potrebna umetnost, nije ni likovna kritika.

U toku su pripreme za novi sajam kniga, šta je  novo u Vašoj slikarskoj radionici, vajarskoj i književnoj?

Ove godine na sajmu knjiga će mi se pojaviti dve nove knjige: "Slučaj slikara Mijuškovića", pripovetke, Svet knjige Beograd i "Život u nemestu i nevremenu", roman, KOS (književna omladina Srbije), Beograd  kao i studija o mojoj poeziji Slobodana B. Đurovića, Odlike poetike Balše Rajčevića, Presing, Beograd. Takođe, Književni salon "Slobodan Marković Libero" čiji sam predsednik, izložiće na sajmu knjiga, u jednom manjem  prostoru, knjige naših članova.

Šta je za Vas život najsažetije rečeno?

Za mene je život večita borba za opstanak i stalno traženje smisla življenja.  A taj smisao je u stvaranju, to jest u umetnosti, ali i u ljubavi!

Razgovor vodila Dragana Lilić | 23.08.2016. | Balkan In

 2 
 poslato: Decembar 13, 2016, 08:58:01 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

DIPLOMATSKO-KONZULARNE UNIFORME KRALJEVINE SRBIJE I JUGOSLAVIJE U XIX I XX VEKU


U istoriji diplomatije izuzetna pažnja poklanjana je rangu diplomatski predstavnika. Bez obzira na vrstu misije koju su obavljali, diplomate su se borile za dobijanje višeg ranga koji im je određivao pravo prvenstva prilikom prijema kod suverena na svečanostima i drugim manifestacijama u zemlji prijema. U XVI, XVII, i XVIII veku na diplomatskoj sceni bile su stalno svađe i sukobi sa smešnim, a ponekad i tragičnim posledicama zbog ranga na koji su pretendoavli diplomatski predstavnici.

Diplomate koje su dolazile iz velikih i vojno jakih država, tražili su za sebe viši rang, smatrajuću da tako štite interese svoje države i čast suverene koji ih je imenovao u diplomatsku službu.

Najupornije u sukobima oko ranga ostale su diplomate Francuske i Španije. O njihovim incidentima zabeležene je najviše anegdota i dosetki u rešavanju problema. Sukobi su prestali sa dolaskom dinastije burbona na vlast 1871. godine, kada je Francuska na međunarodnoj sceni izborila status velike sile i potisnula Španiju u drugi plan.

Sukobi oko ranga diplomatskih predstavnika zabeleženi su i na našim prostorima. Na Kongresu u Sremskim Karlovcima 1699. sve prisutne delegacije Turske, Austrije, Poljske i Mletačke Republike, polagale su pravo na najviši rang. Sve delegacije su tražile da prve dolaze i ulaze u salu za konferencije. Znajući da svim prisutnima ne može biti dodeljen najviši rang, postojala je opasnost da neke učesnice napuste kongres. Rešenje je moralo da zadovolji sve. U kongresnim salama, u kojima su održavane sednice, otvorena su četiri ulaza, tako da su delegacije ulazile istovremeno.

Osim diplomata, i vladari ― monarsi su pretendovali na viši rang za svoje diplomatske predstavnike u odnosu na države sa republikanskim uređenjem.

Budući da je u diplomatskoj praksi "problem ranga" već dugo postojao, da sukobi i svađe nisu mogli da se izbegnu, bilo je neophodno utvrditi pravila koja će biti obavezujuća za sve.

Učesnice Bečkog kongresa: Austrija, Francuska, Ruminija, Rusija, Engleska, Pruska, Španija, Portugalija i Švedska potpisale su Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnika (Réglement sur le rang des agents diplomatiques).

Da bi pravilnik bio primenjen u praksi i obavezujući za sve, opunomoćenici sila potpisnica Bečkog ugovora obratili su se opunomoćenicima drugih suverena, s molbom da potpišu i primenjuju doneti akt.

Pravilnikom su utvrđene tri klase diplomatskih predstavnika. Prvu klasu činili su ambasadori, legati i nuncije, drugu poslanici, ministri i ostali, a treću otpravnici poslova.

Samo prva klasa diplomatskih predstavnika imala je reprezantativno obeležje, što je podrazumevalo kontakt sa suverenom, titulu ekselencije i još neke privilegije koje su s vremenom prenele na sve diplomatske predtavnike.

Diplomatskim predstavnicima rang je dodeljivan po datumu notifikacije.

Bečkim pravilnikom i njegovom dopunom u Ahenu rešene su vekovne svađe oko ranga i etikecije diplomatskih predstavnika.

Državama je ostavljeno pravo određivanja klase diplomatskih predstavnika.

Na pomolu je bio novi diplomatski problem. Velike sile bile su protiv prava malih zemalja da šalju ambasadore, odnosno predstavnike prve klase, jer su smatrali da to pravo pripada isključivo njima. Problem je prevaziđen primenom nepisanog pravila da države jedna drugoj šalju poslanike iste klase.

Osim privilegija i imuniteta, diplomatsko-konzularni činovnici imali su više obaveza koje su proisticale i njihovih funkcija. Jedna od tih obaveza bila je nošenje diplomatsko-konzularnih uniformi u svečanim prilikama u inostranstvu i u slučajevima kada to naloži ministar inostranih poslova u zemlji.

Pozivajući se na tradicionalnu vezu sa Bečkim pravlinikom, klase diplomatskih predstavnika poslužile su za klasifikaciju uniformi. Pošto je Pravilnik dopunjen i zvanjima konzularnih činovnika, postojale su četiri klase diplomatsko-konzularnih predstavnika i četiri vrste diplomatsko-konzularnih uniformi.

Nošenje diplomatsko-konzularnih uniformi prihvatili su predstavnici svih zemalja izuzev Sjedinjenih Država, koje su zakonom iz 1867. godine zabranile nošenje službenih odela svojim diplomatsko-konzularnim činovnicima. Ostavljena je mogućnost da, kada to zahteva ceremonijal u zemlji prijema, diplomatski predstavnici Sjedinjenih Država nose večernja odela, kratak kaput (culotte courte) i zlatne kopče na cipelama.

Vrstu diplomatsko-konzularne uniforme i korišćenje utvrđivalo je Ministarstvo Inostranih poslova svake zemlje.


Službena odela u XIX veku u Srbiji

U XIX veku, kao posledica evropeizacije Srbije, uvode se službena odela. Obavezu nošenja službenih odela imala su vojna lica, policija, carinici, finiansijski službenici, vatrogasci, poštari, železničari, brodari, rudari, šumari, prosvetari, članovi sportskih udruženja, predstavnici, crkve i diplomatski predstavnici.

Zajedničko za sva službena odela je da su zadržala elemente tradicionalnog, ali se prati i uticaj zemalja u okruženju i evropskih zemalja u okruženju i evropskih zemalja uopšte od izbora materijala do najsitnijih ukrasnih detalja.

U diplomatskoj službi u XIX veku bila su u upotrebi službena odela za služitelje Ministarstava inostranih poslova u zemlji i diplomatske predstavnike koja su koristile diplomate za vreme obavljanja misije u inostranstvu.

O korišćenju službenih odela i diplomatsko-konzularnih uniformi nema sačuvanih pisanih propisa ili još nisu pronađeni.

Fotografije dioplomata Jovana Ristića, Milutina Garašanina, Nikole Pašića i dr. potvrđuju da su se koristila službena odela u zemlji a i diplomatsko-konzularne uniforme u inostranstvu.

O obavezi nošenja diplomatsko-konzularnih uniformi nalazimo potvrdu i u prepisci Laze Kostića koji se pripremao za sekretara srpskog poslanstva u Rusiji. U pismu upućenom Miši Dimitrijeviću, traži da mu hitno pošalje knjige koje je ostavio u Novom Sadu da ih proda Narodnoj biblioteci, jer mu je potreban novac za pripreme pre odlaska u diplomatsku službu. "Molim te požuri ekspediciju inače sam u velikoj neprilici. Posle skupštine (1880) treba uskoro da pođemo u Rusiju, a imaću toliko troškova koliko mi državna kasa neće namiriti. Moram npr. naručiti uniformu budalasto skupocenu, stajaće me 100 dukata, bez toga me neće primiti u Zimskom Dvorcu, a zamenjivaću poslanika."1


Diplomatsko-konzularne uniforme u Kraljevini Jugoslaviji

Prvi sačuvani propisi o obavezi službenih odela u Ministarstvu inostranih poslova u diplomatsko-konzularnim predstavništvima potiču iz 1931. godine. Zastupnik ministra inostranih poslova, ministar građevina, doktor Kosta Kumanudi potpisao je "Pravilnik o nošenju službenih odela služitelja Ministarstva inostranih poslova."2 i Pravilnik o izradi i nošenju diplomatsko-konzularne uniforme.3

Svi služitelji Ministarstva inostranih poslova razvrstani, ili nerazvrstani, bili su u obavezi da nose službena odela (zimsko i letnje) i službeni znak MIP prišiven na prednjem reveru jakne (okovratnika).

Pravilnik o izradi i nošenju diplomatsko-konzularnih uniformi u inostranstvu utvrdio je četiri vrste uniformi prema klasama diplomatskih predstavnika:

I   klasa za izvanredne poslanike i opunomoćene ministre,
II  klasa za savetnike i generalne konzule,
III klasa za prve sekretare i konzule,
IV klasa za sekretare, vice-konzule i pisare.

Obaveza diplomatsko-konzularnih predstavnika bila je da uniforme pribave u propisanom roku: kraljevski predstavnici pre predaje akreditiva, a najduže u roku od 2 meseca posle naimenovanja, savetnici i generalni konzuli, prvi sekretari i kunzuli u roku od 6 meseci a ostali činovnici u roku od jedne godine računajući od 01.04.1931. godine.

U Ministarstvu inostranih poslova uniforme su nosili punomoćnici ministra, opunomoćenici ministra na radu u Ministarstvu, načelnici odeljenja, šef Kabineta ministra i šef Protokola.

Diplomatsko-konzularne uniforme koriste se u inostranstvu na dan rođenja kralja, dan ujedinjenja, prilikom blagodarenja u crkvi i po odluci šefa predstavništva. Prilike u kojima se nose uniforme u zemlji određivao je ministar inostranih poslova.

Diplomatsko-konzularni činovnici koji imaju oficirske uniforme a bili su u obavezi da u prilikama koje važe za sve diplomatsko-konzularne predstavnike, takođe nose propisane diplomatsko-konzularne prema klasi kojoj pripadaju.

O primeni propisa o izradi i nošenju diplomatsko-konzularne uniforme starao se Protokol Ministarstva inostranih poslova.

Prema sećanjima diplomatsko-konzularnih predstavnika toga vremena uniforme su bile obavezne. Iako su elementi bili strogo propisani u kvalitetu, materijalu, boji, izradi, bilo je odstupanja.

Da bi se izbegle moguće razlike, 1937. godine Protokol Ministarstva donosi novi pravilnik o izradi i nošenju diplomatsko-konzularne uniforme4, sa prilogom skica za sve elemente uniforme5 po klasama autora Milice Babić-Jovanović. [...]

autor: Mr Mirjana Milenković

______________

1 Živomir Mladenović, Laza Kostić, u srpskoj diplomatskoj službi, zbornik radova SANU, Knj. X, Beograd 1951., strana 352
2 Diplomatsko-konzularni godišnjak 1931.,Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije
3 Službene novine Kraljevine Jugoslavije, broj, 64―XIX,Beograd, 1931.
4 Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1937.
5 SMIP (Savezno ministarstvo za inostrane poslove), diplomatsko-konzularne uniforme, (mapa) skica Milice Babić-Jovanović.


Više na sajtu: Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije

 3 
 poslato: Novembar 24, 2016, 12:26:09 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**
UMETNIČKI PREGLED


KOSTA MILIČEVIĆ .

Sa dubokim bolnim uzbuđenjem crtam krst uz ovo ime čiji se vedri zvuk isto tako protivi zamisli smrti kao i srčana, trepereća živahnost njegovog nosioca, od koga se sada, ipak, praštamo za navek.

Kosta Miličević nas je ostavio; iznenadno, naglo, rekao bi gotovo nervozno, kao što je sve i sva činio u svome čudnom, izmučenom, nemirnom umetničkom životu. Jedan težak, turoban i — recimo slobodno — tragičan život koga je on, međutim uspeo da shvati sa dobrim humorom i nosi hrabro, junački, pod, ponekad i odviše obmanjujućom maskom večite šaljivčine i neukrotivog bohema najboljeg kova. Jer, bojim se, da su usred varljivog prštanja i sevanja njegovog neiscrpivog humora i njegovi najbliži pomalo previdili, zaboravili onaj njegov toliko ozbiljan i čedan unutrašnji plamen, iz koga se, srećom i u prkos svemu, rodilo nekoliko odličnih i delikatnih umetničkih dela, ali, na nesreću, i cela gorka tragedija slikara i čoveka Koste Miličevića.

Da je taj žarki umetnički plamen od strane "zvaničnih faktora" i publike ostao nezapažen i cinički zanemaren (što je indentično sa najnamernijim ugušivanjem), to je, na žalost, na veliku žalost i sramotu našeg sveta "sasvim prirodno", još uvek "sasvim prirodno!" U prkos svima ogromnim potrebama, promenama i onoj mnogohvaljenoj velikoj evoluciji kroz koje su, poslednjih pedeset godina, prošli naš narod i naša država, jedna jedina stvar ostala je potpuno ista i netaknuta: tretiranje naših kulturnih radnika, naših umetnika, književnika, naučnika i mislilaca. Dakle baš onih koji hiljadu puta više no i najveći političari, najslavnije vojskovođe i najblagorodniji dobrotvori daju dušu i pravi raison d'  être svome narodu.

Način života i sudbina naših duhovnih radnika kao da su jedared za svagda određeni, jednoobrazno, prema jednoj svirepoj i glupoj šabloni, od koje nema spasa no putem begstva u inostranstvo. (Dvojica-trojica naših najjačih, mlađih slikara bili su, baš u ovo poslednje vreme, na taj način prinuđeni da traže mogućnosti za opstanak i napredak po raznim zapadnim zemljama, dok je, istodobno, jedan hrđavi stari bečki slikar, zvanično i sa obilnim putnim troškom, izaslat da bi kao portretista jednog velikog prijatelja naše Otadžbine  "proslavio našu umetnost i u dalekoj tuđini.)

Kosta Miličević, siromah, nije imao sredstava da blagovremeno pobegne, pa je sa svim prirodno, podpao onom prekom i neumoljivom zakonu "o umetnicima": kuburio je, mučio se, borio se ovde, pokušavao je, nadčovečnim naporima, da stvori ponešto dobro — u čemu je, srazmerno, i znatno uspeo — dok se najzad jedna gripa, jedno zapalenje pluća nije smilovalo i na brzu ruku učinilo kraj celoj toj turobnoj tragikomediji.

Drugih biografskih podataka o njemu ni nema, ili su barem beznačajni, izmišljeni. Valjda još da navedem da je učio ovde u Beogradu i, kratko vreme, u Pragu, da ga je posle poneo sobom vrtlog rata, da je prošao kroz Albaniju, kroz izgnanstvo i sve njegove bede — i da je najzad posle srećnog povratka u Otadžbinu na prošlogodišnjoj izložbi "Ratnih slikara" doživio i jedan umetnički uspeh. Naravno, jedan vrlo skroman, tihi uspeh, — priznanje iskrenih drugova i one šake ljudi što imaju pojma o slikarstvu — bez ikakvih materijalnih posledica.

Pri njegovom pogrebu još jedna jezovito groteskna epizoda koja se ne može prećutati: neposredno pred polazak sprovoda iz Vojne Bolnice, retki prisutni prijatelji traže po avliji malo slame i jedan od drugoga, jednu belu džepnu maramu — za jastuče, pokojniku pod glavu... U Albaniji nije bilo mnogo bednije.... Izgleda da za umetnika prolazak kroz Albaniju traje nešto duže no za ostale. Pustinja, glad očajanje, usamljena smrt, bez pokrova i jastučića, bez saučešća. Po koji slučajno prisutan drug ili prijatelj samo pali jednu skromnu, tananu voštanicu čelo glave poginuloga.

Večna uspomena Kosti Miličeviću, vrlom umetniku, vrlom čoveku!

Todor Manojlović.
Tekst objavljen u časopisu "Misao"

 4 
 poslato: Oktobar 29, 2016, 02:10:04 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

U PAKLU RATA: "JEO SAM STAKLO U LOGORU"

I dan-danas Nedeljko Goga vuče posledice svih strahota koje je kao četvorogodišnji dečak doživeo sa tri godine starijim bratom Vasom. Kao kozaračko dete dospeo je u logore Jasenovac, Sisak i Stara Gradiška. Nijednog trenutka tokom života nije se predavao, a izlaz iz trauma detinjstva pronašao je u slikarstvu i vajarstvu.

U Minhenu je specijalizovao zidno slikarstvo, u Beču skulpturu. U potrazi za novim saznanjima stigao je čak na Tibet, gde je proveo godinu i po dana i vratio se načitaniji, psihički i fizički zdraviji. Radio je i živeo u Beogradu, Bengaziju, Švajcarskoj, pa ponovo u Beogradu.

Ponosan je na prijateljstvo sa Muamerom Gadafijem, kome je slikao porodične portrete.


KOZARAČKO DETE

― Rođen sam 1937. godine u Vrboškoj na Kozari. Rat nas je zatekao u Beogradu 1941. godine gde smo preživeli bombardovanje, pravi pakao. Otac je gradio Palatu Albanija i Saveznu skupštinu. Majka je radila u ministarstvu.

Morali smo da bežimo iz grada i sa grupom Krajišnika krenuli smo peške na Kozaru. Roditelji su učestvovali u osnivanju partizanskog pokreta na Kozari sa Mladenom Stojanovićem. Nažalost, tamo su već bile ustaše. Bio je to pakao zvani Kozara.

Dok su roditelji bili na ratištu, mi smo bili kod bake, i u zbegovima. Uvek smo bili u grupi, čak i ko nije imao nikog svog, u grupi se spasavao, spasavali smo se zajedno. Ko nije ubijen, poslat je u logore.

Brat Vasa i ja smo imali tu sreću da preživimo Kozaru. Sklonili smo se u žbunje i sve gledali. Pokupili su nas Nemci i da nije bilo njih, svi bismo bili ubijeni. Odvedeni smo u logor u Staru Gradišku u leto 1942. godine. I tu su nas raspoređivali, deca u logore, mlade žene i radno sposobne odvajane su za Nemačku, za radne logore, a muškarci koji nisu pobijeni oterani su u Jasenovac.

― Imao sam četiri godine kada sam se našao u tom hudom vremenu i ratne slike ni danas mi ne izlaze iz glave. Nas su strpali u voz i sproveli u Jasenovac. Tu smo Vasa i ja bili dok nije trebalo da dođe neka komisija iz Crvenog krsta, koja je trebalo da se uveri da li je to radni ili koncentracioni logor. Bili smo živi kosturi i da nas komišija ne bi videla takve, prebacili su nas vozom u Sisak, u logor za decu. Kad je prošla komisija, počeli su da vraćaju decu. Međutim, Vasa je nas nekoliko sakrio u neke šupe i zatrpao džakovima, tako da smo ostali.


USTAŠKA PROPUSNICA

― U logoru za decu u Sisku čuvale su nas časne sestre, koje su tucale staklo i ubacivale nam u kuvani krompir i bundeve da nas što pre unište. Moj brat bi mi donosio hranu u lanenoj košulji. Vadio je krupnije staklo iz hrane, ali ono sitno niko nije mogao da izvadi. I danas svi imamo problema zbog tog stakla. I inače bio sam sav izranjavan.

Majka je septembra 1942. godine bila na Kozari u rovu kao pomoćnik mitraljesca. Verovala je da smo nas dvojica poginuli. U neko gluvo doba noći, kako mi je kasnije ispričala, pojavila joj se žena u belom sa pregačom i rekla joj:

"Savka, i Vaso i Neđo su ti živi. Nalaze se u logoru za decu u Sisku. Ako ne dođeš za tri dana, Neđo će ti umreti", rekla je i otišla.

Moja majka je verovala da joj se javila Sveta Petka. Otišla je kod komandanta i ispričala mu je sve to. Obukla se u seljačko odelo i otišla u Bosansku Gradišku gde je našla neku prijateljicu koja je bila udata za visokog ustaškog oficira.

Prijateljica je predstavila da je ona Hrvatica čiju su decu slučajno uzeli i tražila da njen muž da propusnicu. Dobila je ausvajs od Ante Dumbovića i došla u Sisak.

Kad je došla u logor, ceo joj se okrenuo oko glave, jer su tu bila i deca njene sestre i braće, a ona je mogla da izvede samo mene i mog brata. Krišom nas je izvela. Ja je nisam ni prepoznao.

Ušli smo u voz i otišli kod njene prijateljice u Srbac.


KRV ZBOG ŠINJELA

― Mama je te 1945. godine dobila pismo od svoje sestre Anke iz Inđije, koja joj je rekla da se dele kuće u Vojvodini. I ona je kao prvoborac dobila pravo na svoju ličnu kolonizaciju.

Otac je poginuo na Kozari i ne znamo gde mu je grob. U Inđiji sam završio osnovnu školu, u Beogradu srednju arhitektonsku, pa likovnu akademiju i postao umetnik. Sećam se da je mama, pošto nismo imali odeće, uzela svoj vojnički šinjel i napravila nam pantalone.  Iz škole smo se vratili hodajući raskrečenih nogu i plačući. Niz noge nam je curila krv, jer su nam pantalone odrale kožu s nogu.

― Od osnovne škole sam bio opredeljen za umetnost. Ne znam šta je fudbal, šta je igranka, jer sam bio po centrima za rehabilitaciju. Nekoliko godina sam bio na neuropsihijatriji jer sam imao strašne bolove od posledica rata.

Dok sam ležao u bolnici, medicinska sestra mi je dala knjigu o istočnjačkom načinu života. U početku sam odbijao da čitam, ali kad sam pročitao oduševio sam se i tražio od sestre da mi donese još knjiga. Tad sam rekao sebi: "Idem ja na Tibet da se iškolujem, da osposobim da upravljam sobom!


ŠTAKE NA TIBETU

Rekao sam medicinskim sestrama da svima kažu da Goga pravi portrete, jer hoće da sakupi pare da ide na Tibet. Sestra mi kupi materijal za crteže i ja počnem raditi.

Pozirali su mi ne samo iz bolnice u kojoj sam ja bio, već su dolazili i iz drugih klinika da mi poziraju. Skupim novac, odem na Tibet gde sam proveo godinu i po dana. To je bilo 1956. godine u vreme Hruščova i Informbiroa.

Onda su maltene molili ko hoće da ide u Rusiju. Odem u rusku ambasadu i dobijem čak dve vize. Odem prvo do Moskve, gde sam sačekao dvadesetak dana na neki transport, neke kamione koji su vozili krompire, i ubacim se tamo.

― Za pet-šest meseci boravka na Tibetu odbacio sam štake. Dalaj-lama je izuzetan čovek. Naučili su me da meditiram. Živeo sam s monasima, a sporazumevali smo se kako znamo i umemo. Na Tibetu sam ostavio štake i bolove i vratio se sa mišlju kojom se vodim: "Niko ne može da vas uznemiri a kamoli iznervira ako mu vi ne dozvolite".


SVADBA U BANJI

― Bio sam u Banji Rusandi kod Zrenjanina. Zanimljivo da u Vojvodini nema nijednog kamička, a ja nagazim na ludi kamen. Kriva je bila lekarka koja me je lečila sa pegicama na licu i crvenom kosom. Ja sam joj rekao: "Vera, ako me izlečiš, bićeš mi žena". Zahvaljujući njoj ostavio sam štap. Kad sam izlazio iz banje, pod jednu ruku sam uzeo nju, a pod drugu kuma. Već prve godine braka, 1962. godine, dobili smo bliznakinje, Anetu i Silviju. Ja sam asistirao prilikom porođaja.

― Živeo sam i u Beču, Minhenu, Švajcarskoj... Dok sam živeo u Minhenu, završio sam zidno slikarstvo. Radio sam i na Bliskom i Dalekom istoku.

U Bengaziju sam boravio godinu dana, gde sam radio portrete Muamera Gadafija. On je od Tita tražio slikara pa su predložili mene. Još sam tada živeo u Minhenu. U konzulat je stigao telegram iz Beograda da odmah dođem. Bio je sa potpisom Josipa Broza i ja sam tako otišao u Bengazi. Tamo su ćerke završile osnovnu školu, supruga je radila.

Od Gadafija sam tražio da mi napiše molitvu i ja sam kupio tepih i klanjao se s njima zajedno. Ja sam se klanjao i molio se svom bogu. Tu se zbližimo. Godinama sam bio kod njega. U Švajcarskoj sam živeo do bombardovanja SRJ. Vratio sam se u Beograd 1999. da budem sa svojim narodom. Strašno me potreslo kada sam video kako avioni opet lete iznad Beograda i bacaju bombe. Tada sam dobio moždani udar i dijabetes. Tada sam se povukao u Vrnjačku Banju i tamo imam letnjikovac i atelje, gde živim i stvaram.


NE IDE NA KOZARU
― Vrlo retko sam odlazio na Kozaru jer nisam imao tamo šta da tražim, ni kamen na kamenu nije ostao od našeg imanja. Digli smo ruke od toga i dobili kuću u Vojvodini, a komšijama ostavili ono što je preostalo.

FILM O LJUDSKOJ SUDBINI
― Dok sam bio u Švajcarskoj sreo sam Stivena Spilberga na nekom prijemu. Malo smo popričali i on se zainteresovao za moju životnu priču, pa je snimljen dokumentarni film pod naslovom "Ja hoću, ja mogu, ja činim". On je predsedavajući fondacije Instituta vizuelne istorije, koja je prikupila 53.000 svedočenja žrtava holokausta i genocida na 39 jezika iz 62 zemlje sveta.

SLIKE KOJE OPUŠTAJU
― Moje su slike takve kao da ih je slikao čovek koji nema brigu u životu. Mene su funkcioneri posle rata molili da napravim ciklus slika sa logorima za ljude sa Kozare. Nisam imao snage da to uradim i da to sve ponovo proživljavam. Napravio sam samo jedan portret partizanke sa ranjenim borcem, za to sam prikupio snage. Želim da moje slike opuste ljude, ne da ih užasnu.

S. Đurić | 06.10.2015. | Vesti online

 5 
 poslato: Oktobar 29, 2016, 01:11:31 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

NEDELJKO GOGA


U okviru srednje generacije umetnika Neđo Goga predstavlja pojavu koja sa jedne strane može da se poveže sa jakim uticajem nasleđa poetskog i magičnog realizma srpskog slikarstva tridesetih koji je obnovio neke od iluzionističkih postulata umetnosti renesanse, a sa druge savremenom strujom evropskog hiperrealizma. Žestoko osporavan od dela kritike, ovaj vid nove figurativne umetnosti opstaje i obnavlja se više od četvrt veka zahvaljujući vitalnosti tradicije poetike predmetnog sveta i prirode, duboko ukorenjenoj u novovekovnoj literaturi i plastičnim umetnostima. Dok u američkoj struji dominira kritički pa i odbojan stav prema predmetima i ljudima ― produktima tehnološke civilizacije, u evropskoj smo na području melanholije jednog sveta u laganom nestajanju, ali još uvek otvorenog za doživljaj snažnog zanosa pred lepotom "cveta u čaši vode".

Bilo da je u pitanju mrtva priroda, enterijer, pejzaž, akt ili pokret Neđo Goga je zagledan u svaki detalj njegove strukture, striktno poštujući prvobitno izabrani ugao posmatranja, prostiranja svetlosti, odnose površina i predmeta. Iz ovog aspekta to je slikarstvo koje je, slično fotografiji, vezano za trenutak realnosti, a iz aspekta procesa nastanka dela sasvim je blisko apsolutnoj posvećenosti zanatu starih majstora, stupnjevitom i pedantnom podslikavanju koje se stapa sa umetnikovim uživanjem u laganom predavanju svakom prevoju materije i treptaju svetlosti. U "Baletskim patikama" i "Violini sa draperijom" instrumenti umetnosti koje nestaju u vremenu ― igre i muzike ― kao da su upili sve napore tela i treptaje duše čineći jedno opipljivo svedočanstvo umetničkom naporu što se, poput Sizifovog neprekidno obnavlja u težnji da se dosegne imaginarni vrhunac. Predmeti i plodovi u mrtvim prirodama i predstavama ekcesorijuma ("Draperija sa vinom", "Plava lampa") naizgled obični kriju radosti i tuge svojih vlasnika, atmosferu prolaznosti koja prati neumitno i sudbinski najsvečanije i najbanalnije trenutke čovekovog bitisanja. Kroz pejzaže Šumadije i Vojvodine, pred poljima nabreklim od zrelih plodova, herojski ponositom ruševinom u izmaglici proplanka preko koga su ginule vojske zlatastim svetlucanjem moćne ravničarske reke u jesen, povlači se slikareva strasna opsednutost teksturom i detaljem. ... »  »  »

Mirjana Bajić, istoričar umetnosti
Novembar, 1994. godine

 6 
 poslato: Oktobar 29, 2016, 01:07:41 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

NEDELJKO - NEĐO GOGA

diplomirani likovni umetnik

Neđo Goga je rođen 1937. godine u Vrbaškoj, na Kozari, Kraljevini Jugoslaviji.

Posle rata, čiji je početak doživeo pod nemačkim bombama u Beogradu, kao četvorogodišnjak, a ostatak u paklu na zemlji zvanom Kozara i ljudskoj klanici i paklu zvanom Jasenovac, gde su ga, pored ostalog, sekli i boli bajonetima, Goga se našao u Beogradu u bolnicama i domovima za ratnu siročad, kao najmlađa živa žrtva Holokausta u nas.

O njemu je, pored brojnih snimljenih filmova i Stiven Spilberg snimio dugometražni film, o čemu ima pismenu zahvalnicu Spilberga i kopiju filma. O Goginom životu piše i Dragoje Lukić u knjizi "Rat i djeca Kozare", kao i Đorđe Dević u knjizi "Tako je bilo".

U Beogradu odrasta, završava škole i studije likovne umetnosti. Ženi se, postaje otac bliznakinja. Ulazi u svet normalnih. Usavršava likovnu umetnost do perfekcije. U Minhenu slikarstvo, u Beču skulpturu...

1956. godine je bio na Tibetu na štakama, da bi naučio istočnjačku nauku življenja, Ajurvedu i TM kao i da se oslobodi strahovitih ratnih trauma koje su ga pritiskale i danju i noću. Tamo ostavlja štake i bolove i vraća se samo sa štapom da bi te dalekoistočne nauke življenja prilagođene ovdašnjim uslovima koristio do danas, svakodnevno. Zahvaljujući kojima i danas živi, mada kao invalid prve kategorije, a uz pomoć izuzetno jake volje i rada na sebi kao i naklonjene Karme, svakako... Kad je saznao da će mu zemlja biti bombardovana došao je iz Švajcarske u Beograd da bude sa svojim narodom kad mu je najteže...

Od posledica NATO bombardovanja i ekstremnog stresa, od ratnog zločina priređenog od strane YU-vojske već vrlo krhkog zdravlja Goga dobija infarkt mozga i dijabetes...

I pored brojnih scila i haribdi kroz koje je prolazio Goga je uspeo da ostvari i svoj vrlo redak i bogat umetnički opus. Stvarao je sa društveno priznatim statusom samostalnog umetnika i redovnim članstvom ULUPUDS-a u zemlji i širom sveta. Veliki deo života je proveo na studijskim boravcima na Bliskom i Dalekom istoku, kao i u Evropi.

U Bengaziju je boravio i radio godinama, gde je radio portrete Gadafija. A tu su mu i deca, Aneta i Silvija, bliznakinje, završile osnovnu školu.

Posle bombardovanja Srbije od strane NATO Goga se povukao u Vrnjačku Banju u svoj letnjikovac da u miru i eventualnom radu proživi, koliko mu je preostalo, sabirajući prebogate uspomene u zadnjih šesdeset i sedam godina na događaje koji su se ređali kao na filmskoj traci u sedamdeset i sedam godina. A počeli su sa bombardovanjem Beograda od strane fašističke Nemačke 1941. godine koje je preživeo sa četiri godine. Pa Kozara, zatim Jasenovac. Takođe logor smrti, ali samo za decu, u Sisku. Sva tri su dela ustaških monstruma. I najzad NATO bombardovanje Srbije.

Valjda je dosta za jedan ljudski život, makar on bio i Gogin.

U Vrnjačkoj Banji, marta 2009. godine

Zvanična internet prezentacija: Neđo Goga

 7 
 poslato: Oktobar 28, 2016, 11:28:46 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

U SVETU IMAGINARNOG REALIZMA


U Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u Knez Mihajlovoj 53, u toku je samostalna izložba pleksiglas objekata, grafika, crteža i fotografija novosadske vizuelne umetnice Snežane Petrović.

Ova postavka je i nastavka njenog doktorskog umetničkog projekta, odbranjenog prošle godine na istom fakultetu Univerziteta umetnosti u Beogradu na smeru grafika pod mentorstvom profesora Žarka Smiljanića. Osnovne studije Snežana Petrović je završila 2004. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na odseku grafike u klasi profesora Milana Stanojeva, a magistrirala je u klasi profesora Radovana Jandrića. Stvaralaštvo ove umetnice može se žanrovski odrediti kao savremeni imaginarni realizam ― figurativni nadrealizam, magični realizam i fantastično slikarstvo.

Njeno dosadašnje stvaralaštvo predstavljeno je i u reprezentativnoj monografiji na srpskom i engleskom jezikom sa mnoštvom reprodukcija radova koje prati kritički tekst istoričarke umetnosti dr Jasne Jovanov.  Pred novosadskom publikom izlagale je krajem prošle godine kada je u Galeriji Kulturnog centra Novog Sada predstavila ciklus "Mit o Pegazu" u kome je nastavila sa upotrebom "prizora konkretne stvarnosti od kojih stvara iluzije, neprekidno oscilirajući između mikro i makro simbola, fantastike i pseudostvarnosti, kao i između svesnog i podsvesnog". Ovih dana radi na novoj seriji slika i crteža pod nazivom "Alhemija života". Postavka ovih radova bi trebalo da bude izložena krajem ove godine u Galeriji Kuće Đure Jakšića u Beogradu.

l Vašu samostalnu izložbu na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu nazvali ste Paralelna dimenzija?

Osnovna ideja ovog projekta na doktorskim studijama bila je uticaj savremene tehnologije i mas medija na čovekovo ponašanje. Centar mog istraživanja je čovek kao posmatrač ― homo spektator i njegovo nesvesno. Paralelna dimenzija je paralelni svet koji nas okružuje upravo kroz spektar televizijskih programa, društvenih mreža, internet portala ― svega onoga što nas uvlači u drugi virtuelni svet i troši dragoceno vreme mimo naše svakodnevnice. Ja sam izabrala da se bavim njihovim negativnim uticajima, što ne znači da sam protiv novih tehnoloških dostignuća već kroz svoj rad upozoravam na njihove moguće zloupotrebe.  Tokom svog istraživanja koristila sam različite medijume likovnog izraza, crtež, grafiku, fotografiju, na kraju je čak dvodimenzionalni rad prešao u treću dimenziju kroz objekte u pleksiglasu. U tome i jeste čar ne samo likovnog već istraživanja u bilo kojoj oblasti, nikada ne znate u kom pravcu će vas ono povesti.

Osobeni umetnički senzibilitet ispoljavate kroz gotovo sve likovne tehnike. Gde se najizrazitije oseća suština vaše umetnosti?

Biti umetnik za mene predstavlja jedan širi pojam. Iako sam po vokaciji grafičar svoj stvaralački rad ne ograničavam samo na ovu oblast. Volim da kombinujem likovne tehnike i eksperimentišem sa njihovim podlogama kao i da prelazim iz druge u treću dimenziju. Od rada u grafici odmaram se radom na slici, a potom se od slike odmaram radeći crteže i tako u krug. Tako da ako bi morala konkretno da odgovorim na ovo Vaše pitanje gde se najizrazitije oseća suština moje umetnosti, verujte da ne znam odgovor ili je odgovor u svim likovnim disciplinama, a i šire.

U vašoj likovnoj poetici kakvo je mesto crteža kao osnove vizuelnog mišljenja?

Kroz moj stvaralački rad konstatno negujem crtež kao zasebnu celinu, jer upravo ovom likovnom disciplinom se najbolje izoštrava vaša moć percepcije. Da bi ste znali da iznesete sliku, grafiku ili skulpturu od početka do kraja, pre svega treba da znate odlično da crtate, jer crtež je taj koji čini osnovu za sve likovne discipline.

Mitološke, religijske, alegorijske teme na vašim delima stvaraju jedan osobeni svet iz mašte. Šta pokreće put ka slici?

Put ka slici pokreće energija onoga ko je stvara. Sliku morate da osetite negde duboko u sebi, da bi se izrodila želja da je projektujete na platno. Ta želja mora biti jaka i iskrena. Energija kojom gradite sliku učiniće da ona priča ili ćuti.

U kakvom su položaju danas mladi umetnici i kakve savete biste mogli da uputite onima koji tek stvaraju neku svoju individualnu poetiku?

Stvoriti svoju individualnu poetiku uopšte nije lak zadatak. Studenti koji upišu likovnu akademiju uglavnom negoduju što moraju da provode čitav dan na fakultetu, a ne shvataju da je to u stvari osnova za organizaciju njihovog rada u ateljeu, u njihovom budućem radnom prostoru. Da bi postigli nešto morate da budete posvećeni onome čime se bavite. Dakle u ovom našem poslu osuđeni ste na asocijalni život da bi se posvetili vašem stvaralaštvu, što podrazumeva rad u ateljeu minimum osam sati dnevno. Da biste oformili svoju poetiku treba da provodite dosta vremena čitajući, tragajući, posmatrajući i vežbajući. Što se tiče položaja mladih umetnika on nikada nije bio zavidan. Kada završite akademiju ostajete bez nadzora svog mentora, prepušteni ste samom sebi. Odjednom imate napretek vremena i ako ne znate kako da se organizujete brzo zaostajete. U većini slučajeva mladim umetnicima je ovo prva prekretnica u građenju karijere. Mnogi ovde zauvek stanu. Za one koji nastave dalje čeka ih surova borba sa kritikom, odbijanje na konkursima, obaranje cene njihovog rada na tržištu. Sve ovo može da izdrži samo onaj ko je istrajan i zaista posvećen svom stvaralaštvu.  

Nina Popov | dnevnik.rs

 8 
 poslato: Oktobar 28, 2016, 11:07:44 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*
Škrabanj, a crta precizno


SNEŽANA PETROVIĆ

Snežana Petrović, doktor likovne umetnosti, docent na predmetu grafika na Akademiji klasičnog slikarstva Univerziteta Edukons u Sremskoj Kamenici.

Posle završene srednje medicinske škole u Novom Sadu, upisala sam stomatologiju na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Ljubav prema crtežu i slici u to vreme je bio samo hobi i neostvarena želja. Saznala sam za Novosadsko likovno udruženje amatera i ubrzo postala njihov član. Uskoro sam uvidela da poziv stomatologa nije ono čime bih želela da se bavim, pa sam ubrzo napustila fakultet i jedan period radila kao stomatološka sestra u ordinaciji. Uporedo sam aktivno učestvovala sa udruženjem na izložbama i likovnim kolonijama i na jednoj od njih upoznala i Viktora Škrabanja. Odlučila sam da pohađam časove u njegovom ateljeu u Bečeju i u tom periodu počela sam da stičem ozbiljnije likovno obrazovanje sa željom da upišem Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Svakog vikenda 1998. i 1999. godine, putovala sam autobusom iz Novog Sada za Bečej. Tokom bombardovanja, kada je u Novom Sadu bilo kritično, dešavalo se i da ostanem da prespavam u njihovoj kući. U njegovom ateljeu stekla sam dobre osnove crteža i slike. Konstantnim vežbanjem sam sve više napredovala tako da sam 1999. godine i primljena na Akademiju umetnosti Univerziteta u Novom Sadu.

Deo teksta preuzet sa: MojBečej.rs bečejske opštine iz ugla građana

 9 
 poslato: Oktobar 28, 2016, 10:37:08 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

"PEĐA" je Milosavljević sa "silom čoveka"


Na našu scenu stupio je 1929, godine u jeku raznih trendova, ali se nijednom nije priklonio. Svoj stil je nazvao "stil čovek" s kojim je poneo gran-pri za slikarstvo na Međunarodnoj izložbi u Parizu (1937),

a na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga, izdavačkoj kući "Interpres" doneo je nagradu. Prva monografija o velikom slikaru Predragu Peđi Milosavljeviću, izadavači poduhvat Mirka Mrkića Ostrškog, skrenula je pozornost publike, a žiri ULUPUDS-a odao joj je priznanje i dodelio i nagradu.

— Dobili smo nagradu Udruženja likovnih umetnika Srbije za monografiju "PEĐA", s autorskim potpisom Zdravka Vučinića, a izdavački je poduhvat moje kuće "Interpres". Ovo je prva monografija jedne takve ličnosti srpske kulture kao što je Milosavljević i zaista je bilo bruka i sramota što je do sada nije imao. "PEĐA" je doprinos istoriji i umetnosti i prvi ovakav zapis o ovom velikanu slikarstva — kaže Mirkić za "Dnevnik", obrazlažući, ukoliko je to uopšte potrebno, zašto je već trebalo, a tek sada je izašla monografija o jednoj od najsloženijih pojava u novijoj srpskoj umetnosti.

Milosavljević je rođen 1908. godine u Lužnicama kod Kragujevca. Gimnaziju i Pravni fakultet završio je u Beogradu, a slikarstvo je privatno učio kod Jovana Bjelića, dok se usavršavao u Parizu. Kao diplomirani pravnik bio je više godina u diplomatskoj službi u Parizu, Madridu i Londonu. Članke o umetnosti objavljivao je u "Umetničkom pregledu". Pored knjige eseja "Između trube i tišine", napisao je i nekoliko drama, među kojima je najpoznatija "Zopir" iz 1966. godine. Kao slikar bio je član grupa "Dvanaestorica" i "Šestorica", a redovni član SANU postao je 1976. godine. Poneo je niz priznanja među kojima je i Sedmojulska, Oktobarskog salona, Zlatna plaketa ULUS-a... Ova izuzetna stvaralačka ličnost, profesor, slikar, pisac, diplomata, plenio je pažnju istoričara umetnosti, likovnih kritičara, ali i pisaca, pesnika i novinara, koji su o njemu izrekli najbolje ocene. Nametao se svojom ličnošću, retkim obrazovanjem koje je sticao po evropskim centrima u kojima je kao diplomatski službenik boravio i radio.

Monografija "PEĐA" obuhvata sve periode života i stvaranja Peđe Milosavljevića, od detinjstva i rane mladosti, slikarskih početaka i pojave na umetničkoj sceni, pa do zrelih godina, do eksperimentisanja u novim umetničkim izrazima. Iako delo velikog umetnika nije lako u potpunosti sagledati, niti osvetliti sve mene kroz koje je prošao i sve ono čega se kao kulturni radniki umetnik doticao, ova, prva monografija o ovom autoru, približava nam jednog od najznačajnijih srpskih slikara 20. veka. Kvalitetno odštampana, monografija donosi brojne reprodukcije dela i prikazuje autora i kao slikara, i kao vrsnog akvarelistu, crtača, ali i majstora kolaža u kojima se prožima čitava istorija umetnosti.

Sticajem okolnosti, monografija "PEĐA" prva je monografija o delu ovog značajnog umetnika. Po rečima autora, istoričara umetnosti Zdravka Vučinića, "ovo je samo pokušaj da se ličnost Peđe Milosavljevića prikaže, da se dotakne u svim aspektima i objasni u rasponu svekolikog delovanja".

S. Spasić — V. Đuričić | dnevnik.rs  

 10 
 poslato: Septembar 30, 2016, 01:32:49 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

DAROVITA I NEŽNA ĆERKA LAZE LAZAREVIĆA

Anđelija Lazarević, slikarka i književnica. Miloš Crnjanski ju je gotovo silom naterao da štampa svoje stihove i prozu

Pripadala je grupi mladih i obrazovanih žena, koje su pisanjem i delovanjem obogatile srpsku kulturu u prvoj polovini 19. veka. Danas je, međutim, kao i mnoge heroine tog kova i doba — gotovo zaboravljena. Nije to smelo da se dogodi Anđeliji Lazarević...

— No, to su sve naša posla, kao narod smo skloni zaboravu i mnogo toga nismo svesni — kaže dr Zorica Hadžić, sa novosadskog Filozofskog fakulteta, koja se istraživačkim radom potrudila da delo ove književnice i slikarke pomeri sa margine interesovanja kritičara umetnosti.

Anđelija je rođena 1885. godine u Beogradu, kao ćerka uglednog lekara i književnika Laze Lazarevića i Poleksije, ženskog potomka političara Nikole Hristića. Imala je tek nekoliko godina kada je postalo očigledno da je od oca nasledila dar za pisanje i nežno zdravlje. Bila je veoma darovita i vrlo nesrećna mlada žena.

— Njen život je, uglavnom, bio satkan od patnji. Detinjstvo i mladost provela je otimajući se od tuberkuloze, a na kraju je upala u posed druge, mnogo strašnije bolesti. Poživela je jedva četrdeset godina i uspela da iza sebe ostavi pažnje vredno književno i slikarsko delo. Stvarala je otimajući od smrti — kaže sagovornica "Života plus".

Pronašla se u slikarstvu i za taj "zanat" počela da se školuje. Bolest ju je, međutim, često odvraćala od klupe, tako da je uglavnom učila od kuće, dolazeći samo da polaže ispite. Slikarsku školu Riste i Bete Vukanović je položila sa odličnim uspehom, a paralelno je pohađala časove iz književnosti, učila francuski, nemački, engleski, ruski i italijanski jezik. Posle položene male mature, postala je učiteljica slikanja u beogradskoj Prvoj ženskoj gimnaziji. Želela je da se usavršava u Minhenu i taman kad joj se želja ispunila, pa se iz Nemačke vratila se u Srbiju, počeo je Prvi svetski rat.

— Prvu godinu Velikog rata provela je u Prokuplju sa majkom. Tu je jedno vreme radila kao bolničarka. Poznato je da je Anđelija Lazarević junakinja pripovetke Danice Marković i da je tokom rata, sa slikarkom Natalijom Cvetković, šarala ćupove, katranjače, u boje pirotskih ćilimova. Slikala je narodne motive na keramici. Ideja je bila njena, jer nečim je morala da prehrani porodicu. Ćupovi su stajali u izlogu Cvijanovićeve knjižare i savremenici su pisali da su izazvali veliko interesovanje, a posle su taj rad mnogi kopirali. Miloš Crnjanski je o tome pisao, kao o maloj renesansi, u divnom i zaboravljenom tekstu — otkriva nam Zorica.

Rat je pojačao njenu ljubav prema slikarstvu, ali i bolest. Iz Pariza se 1920. godine vratila teško bolesna. Od tada je menjala samo mesta u kojima se lečila, boravila u Beču, Sloveniji, a potom na Hvaru i u Splitu, gde je radila kao srednjoškolska profesorka. Ali, uprkos teškim danima, u njoj sve vreme živi književnica.

— Nije dočekala da vidi svoju prvu knjigu, jer se pojavila posthumno, u godini njene smrti. Sa prestižnim plavim koricama Srpske književne zadruge i predgovorom Pavla Popovića. Posle te knjige, u kojoj su štampana "Lutanja" i "Palanka u planini", ona i njen rad pali su u zaborav. Crnjanski je 1929. u svojim sećanjima na posleratnu književnost imao potrebu da podseti na Anđeliju Lazarević. Bila je već tada zaboravljena, a nisu prošle ni tri godine od smrti — navodi sagovornica.

Prijatelji su je jedva nagovorili da štampa svoje radove. Tu je višestruko značajna uloga Crnjanskog. Pročitavši njene radove u rukopisu, on ju je gotovo silom naterao da štampa svoje stihove i prozu. Književnica i slikarka, Milica Janković, jedva je nagovorila da odnese Jovanu Skerliću na čitanje prozno delo "Lutanja", u kojima je prikazala život mladih beogradskih slikara.

— I pored Skerlićevog ohrabrenja i podsticaja, njena "Lutanja" nisu bila štampana u Srpskom književnom glasniku. Osujetila ih je rana Skerlićeva smrt i Prvi svetski rat. U posleratnom periodu, za nju je možda bila presudna uloga zaboravljene, nesvakidašnje i energične Smilje Đaković, njene prijateljice i vlasnice časopisa "Misao" — navodi naša sagovornica.

Anđelija je, ne zaboravimo, nosila i breme velikog imena. Bila je ćerka književnika.

— Izvesno je da joj je pri ulasku u književnost ta činjenica svakako bila otežavajuća, jer bi se, čak i nehotice, nametalo poređenje sa očevim delom. Imala je pet godina kada ga je izgubila, pa se ne može govoriti o direktnom uticaju na njen književni rad. Važno je spomenuti da je Anđelija u svom delu otišla korak dalje. Junak njene proze, na primer, spreman je da se suprotstavi majci i sestri sa željom da ostvari ličnu sreću — objašnjava Zorica.

Krhko zdravlje joj nije dopustilo da iskaže sve svoje talente. Umrla je 1926. godine u sanatorijumu Vračar, sahranjena na Novom groblju, u porodičnoj grobnici. U nekrolozima Anđeliji Lazarević, ističe se njena darovitost, skromnost i duhovitost, koja je nije napuštala ni u najtežim časovima.


RUKOPISI UNIŠTENI U BOMBARDOVANJU BEOGRADA Kako se o liku i delu ove Srpkinje malo znalo, Hadžićeva je pokušala da bar spase fragmente njenog životopisa od zaborava. — U tome su mi pomogli i potomci Lazarevića i Hristića, gospoda Milorad Lazarević i Vitomir Hristić, profesor Gojko Tešić i Miodrag Jovanović, kao i gospodin Staniša Vojinović. Nažalost, rukopisi Anđelije Lazarević stradali su prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. Želim da verujem da nisu uništena sva njena pisma i da će se ona, odnekud, pojaviti — nada se Zorica.

Tatjana Loš | 14.01.2016. | Večernje novosti

Stranice: [1] 2 3 ... 10