Skorašnje poruke
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « Skorašnje poruke
Stranice: [1] 2 3 ... 10
 1 
 poslato: Avgust 03, 2018, 03:08:14 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*
Izložba "Slikar Vlaho Bukovac" u Narodnom muzeju u Beogradu
autor izložbe Petar Petrović



KRALJICA NATALIJA NA PRVOM MESTU

... Prema njegovim rečima, publici će biti naročito zanimljive Bukovčeve veze sa Beogradom koje su bile "najživlje" sa Obrenovićima i Karađorđevićima.

— Bio je ovde uvek kad treba da portretiše novog kralja. I to nimalo slučajno. Baš 1882. godine on dolazi u Beograd, kad je Srbija dobila Kraljevinu. Portretiše kraljicu Nataliju, Milana i prestolonaslednika Aleksandra. Potom 1901, kada su se Draga i Aleksandar uzeli, portretiše njih dvoje, a 1903. godine Petra Karađorđevića. Bukovac je bio nešto kao naš Paja Jovanović, samo dalmatinskog porekla i više pariski đak. Zanimljivo je čak i da je i u poznim godinama, posle Prvog svetskog rata, kada je proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pred venčanje, Bukovac opet pozvan da portretiše Aleksandra Karađorđevića. Njegovo ime je uvek bilo vezano za dvorski ceremonijal, a njegova dela reper kod publike šta znači napraviti odličan portret. Bukovac je u tome bio majstor — ističe Petrović i dodaje da se u zbirci Narodnog muzeja nalazi i nekoliko izvanrednih portreta — kraljice Natalije, na prvom mestu, kao i portret njegovog prijatelja iz Zagreba Milivoja Dežmana, koji je bio jedan od prvih pozitivnih kritičara njegovog rada.

Na pitanje zašto je portret kraljice Natalijin toliko uspešan, on kaže:

— Evo baš podatka iz njegove autobiografije. Kad su kralj i maršal Dvora Konstantinović bili u Parizu, Bukovac je tada doživeo veliki uspeh. Videli su njegovu sliku, a Natalija portret sina maršala koji je uradio. Procenila je da je to veoma dobro slikarski, pariski, urađeno delo, pa je pozvala autora da dođe na dvor i napravi njen portret i portret njenog sina Aleksandra. Bukovca je zbog toga kralj Milan odlikovao Takovskim krstom, tako da je pored honorara dobio i orden. Zanimljivo je da je, kad je Natalijin portret predstavljen, jedan maršal s dvora Bukovca podigao i poljubio, zbog toga što je tako dobro pogodio kraljičin lik. Ušao u to kakva je ona bila, u njenu dušu — pojašnjava Petrović.

U autoportretu je uvek važno kako umetnik sebe želi da predstavi, a Petrović kaže da pored toga što su stručnjaci ocenili da je Bukovčev odličan, da se mora čitati i autorov život, što je posebna priča, jer Bukovac još kao dete odlazi iz rodnog Cavtata u Ameriku. Tamo radi najteže poslove, a o njemu se brine stric, koji je u međuvremenu umro, pa se umetnik vraća nazad. Do svoje 20 godine bio je u Carigradu, Južnoj Americi, Njujorku, San Francisku, a zatim i u Parizu.

Kad neko u mladosti proživi pakao i još kao mlad postane uspešan slikar u Parizu, to je priča za film. Posle tako uzbudljivih putovanja kao mladiću njemu to nije dovoljno, nego odlazi na Akademiju. Iako odbijen, pošto mu je profesor rekao da je klasa puna, ostaje uporan u svojoj nameri. Insistira da ga profesor primi i na licu mesta mu naslika svoju ruku. Tako uđe na Akademiju i diplomira među najboljima u klasi. Kao student izlaže sliku "Crnogorka na Pariskom salonu". Od preko 5.000 prijavljenih slika jednog svršenog studenta Vlaha Bukovca ulazi u katalog. Slika "Velika Iza" otvara mu vrata za dalje. Odatle kreće njegova internacionalna karijera — Pariz, London, kada već počinje da živi od slikarstva.

Izložba "Slikar Vlaho Bukovac" priređuje se u sklopu redovne edicije ove kuće "Iz riznica Narodnog muzeja", a pratiće je katalog, u kojima će između ostalog po prvi put biti predstavljene reprodukcije fotografija Bukovčeve kuće u Cavtatu.


Okolnosti

Zahvaljujući srećnim okolnostima portret Kraljice Natalije je sačuvan jer je u vreme Majskog prevrata, kada je dvor demoliran, paljen i pokraden, bio izložen u Višoj ženskoj školi. Petar Petrović kaže da je novina da je portret malog Aleksandra u dvorištu dvorske palate izgubljena. Za njom se i dalje traga.


Nije meni do para

Vlaho Bukovac, kao i naš Paja Jovanović, imao je stalne mušterije. Upoznali su se, ali nisu bili konkurenti. Paja se bavio temama orijenta, Bukovac je voleo da slika putene lepotice. Jednom je rekao: "Nije meni do para nego do uspeha — da svi pričaju da sam opravdao svog mentora Medu Pucića, koji me je doveo u Pariz i profesora kod koga sam tu učio."

Piše: A. Ćuk | 13.04.2014 | Danas

 2 
 poslato: Avgust 03, 2018, 02:44:01 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

DVORSKI PORTRETI BEZ KRALJA

Tri su tačke oslonca u umetnosti — srce, racio i ruka, govorio je čuveni Peđa Milosavljević, uz napomenu da bih ja ovom nizu pridružio i važnost oka, a sve ove tačke u svom radu koristi slikar Mikan Aničić, rekao je član Saveta za likovno stvaralaštvo RTS-a i istoričar umetnosti Nikola Kusovac, na otvaranju Aničićeve izložbe u Galeriji RTS-a. On je ocenio i da ovaj vrsni srpski i francuski umetnik emotivno i racionalno prilazi stvarima.

— Srce mu je glavni diktat, a racio je važan da se emocije previše ne razgrade — poručio je Kusovac.

Prema zapažanju filozofa Dragoljuba Kojčića, Mikan nam je pokazao svojim bogatim slikarskim opusom kako izgleda kaleidoskop celokupne civilizacije.

— Izborom simbola on otkriva kako se razvijalo čovečanstvo. Njegovi motivi su univerzalni. On se bavi sudbinom čoveka — istakao je Kojčić.

Postavka nosi naziv "Dvorski portreti bez kralja" i na njoj je prikazano 28 ulja na platnu, kao mala retrospektiva Aničićevog plodnog stvaralaštva dugog pola veka.

Pažnju poklonika umetnosti privlači i reprezentativno delo "Otmica Evrope" nastalo 2005. godine u tehnici ulje na platnu, nagrađeno godinu dana kasnije u pariskom Gran Paleu, Salonu francuskih umetnika.

Lajt motiv Aničićevog stvaralaštva je naziv njegove slike "Lepota će pobediti zlo", istakla je istoričarka umetnosti Maja Živanović. Ona je dodala da se kroz celu postavku provlače portreti od kojih su neki istorijski, a neki imaginarni, i skrenula pažnju da se niko od umetnika kao Mikan ne bavi konjima, koje takođe portretiše naglašavajući njihovu gizdavost, snagu i lepotu. Živanovićeva je podsetila i da je autor zaokupljen kritikom društva, usponima i padovima, odnosom dobra i zla.

— Kod njega se slika dugo radi, ali to su kompozicije koje otkrivaju čitav svet — zaključila je istoričarka umetnosti.

Obradovan što su na otvaranje došli mnogobrojni posetioci, Mikan Aničić kratko je poručio:

— Zapazili ste da se izložba zove "Dvorski portreti bez kralja", zaista na radovima nema kraljeva jer svako od nas je neki kralj.

On je otkrio, kada ga prijatelji pitaju "Mikane, šta radiš?", da im odgovara "Borim se protiv zaborava".

Ovaj veliki umetnik podsetio je i da je slikar često samotnjak ako je stvarni posvećenik svom radu i na kraju dodao da se često seti pouke Duška Radovića njegovim Beograđanima — "Dižite sebi spomenike za života, da vam onaj spomenik na groblju ne bude najveći i jedini u životu".

— Ja se toga držim — priznao je Aničić — trudim se da budem makar oblutak na ovoj planeti.  [...]

Autor: Aleksandra Kurteš | 17.05.2018. | Politika


*  *  *

"Zbog čega tvrdimo da je ovaj umetnik u prvim redovima duhovne avangarde koja je ustala protiv terora sprovedenog prema slikarstvu u poslednja tri veka

Tokom juna u Galeriji RTS priređena je retrospektivna izložba slika Mikana Aničića, poslednjeg našeg značajnog slikara koji (trideset godina) stvara u Parizu. Teško da će se posle njega pojaviti srpsko-francuski umetnik tog formata, raspona ideja i slikarskog umeća. Za razliku od mnogih naših stvaralaca koji tavore po Parizu Aničić je dobijao neke od najvećih francuskih nagrada za umetnost. Dalji život ove beogradske retrospektive i jednog dela opusa omogućuje njegova velika monografija na 320 strana... ."

Dejan Đorić, likovni kritičar Za "Pečat"

 3 
 poslato: Avgust 03, 2018, 02:19:07 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

GALERIJA VLADISLAV LALICKI U ŠAPCU


U godini kada šabačko Narodno pozorište obeležava 175 godina postojanja, otvorena je retrospektivna izložba radova Vladislava Lalickog, slikara i scenografa, po kome je galerija pozorišta i dobila ime. Pored otvaranja izložbe, otkrivena je bista Vladislavu Lalickom. Tim povodom, njegova ćerka Kristina, objavila je na sajtu dugmence utiske sa ove izložbe.


Svakome je u životu nešto dato. Neko je rođen da bude jako pametan a neko da bude lep, neko da divno peva... a neko da divno kuva. Pojave se ponekada i savršeni umetnici... Ima onih koji se snalaze sa programiranjem i kompjuterima a ima i onih koji su rođeni za više stvari istovremeno i rade ih dosta pristojno. Takvih je i ponajviše i spadaju u prosek. Isto je i sa ljubavlju. Nekima čitav život prodje u ne-ljubavi i hladnoći i čudnom posmatranju onih, svakako prvih, koji ludo vole, i prosto lebde u svojim ljubavima, bilo da je reč o ljubavi  brata i sestre, ljubavi muškarca i žene ili roditelja i deteta... Stranice mog života obojene su finom mešavinom ozbiljnih ljubavi, pomalo tamnijih tonova mahovine koji vuku ka ljubičastom prelivu unutrašnjosti neke školjke... a jedan od najdivnijih bisera mojih najvećih ljubavi koje su svakako trajne i van ovog ovozemaljskog života, koji je mnogima nažalost jedino i poznat, što po osećanju što po znanju... to je moj tata Vladislav. Malo je onih koji su tatu voleli tako mnogo i trajno... a toliko bez računa kao što sam ja to činila i imam nameru i dalje. Naša ljubav je uvek zauzimala mesto u jednom posebnom trećem redu oblaka, gore.. visoko... visoko... i zato sebi i dozvoljavam ovakve i ovolike slobode da o tome pišem.

Trebalo je evo, skoro mesec dana, da se emocije koliko-toliko slegnu i da nađem nešto vremena, obzirom da imam malenog sina, pa da mogu koju reč ovde da napišem o otvaranju galerije Vladislav Lalicki u Šabačkom pozorištu. Otvaranje je bilo 1. oktobra tekuće 2015. godine i ono što je sigurno jeste da se moja duša i dalje osmehuje pri pomisli na taj događaj i realnu činjenicu da je galerija zaista otvorena. Ako imate sreće kao ja... to je jedan od onih posebnih dana u životu koje zapamtite zauvek. Te večeri osećala sam se zaista posebno... kao da sam sve vreme plesala neki divan valcer sa tatom, blistavo, blistavo se radujući kao malo dete. Da doživim da sam okružena njegovim slikama... predivnim, njegovim duhom koji će mnogo češće biti sada u tim prostorima... u Šabačkom pozorištu gde je tata još kao mali dečak i shvatio da će pozorište i umetnost biti njegov dah... njegov san i njegovo sve.

Dakle, galerija Vladislava Lalickog je otvorena i prva samostalna tatina izložba u njoj, na žalost posthumna ali i na radost... jer je toliko bio zauzet tokom života da nije stizao da se bavi sopstvenim izložbama nego je radio... Izložba traje mesec dana, do 1. novembra. Uspela sam da odem u Šabac i dve nedelje posle otvaranja zvaničnog galerije i izložbe, i napravim još snimaka samih slika izloženih u galeriji, kao i divnih velikih, reklamnih panoa koji krase fasadu Šabačkog pozorišta kao najava tatine retrospektivne izložbe. Pre samog ulaska u galeriju, u ulaznom holu pozorišta Šabačkog napravili su od jedne tatine fotografije, uvećanu tatinu figuru koja je sigurno dva metra visoka... i to izgleda fantastično... kao da Vas tata dočekuje na samom ulasku u galeriju, onako... sa rukama u džepovima... mene je ta figura kad sam je ugledala potresla do krajnjih mogućih razmera uznemirenosti ali sam se brzo morala pribrati što zbog pristojnosti što zbog mog sina da ne bi ostao bez majke tako mali. Nadam se da ću još jedanput ovog vikenda, uspeti da odem u zagrljaj mome, tatinom, našem lepom Šapcu... da dodirnem te slike i pozdravim se sa njima do idućeg susreta.

Veliku zahvalnost dugujem upravniku Šabačkog pozorišta gospodinu Zoranu Karajiću što postoji galerija koja nosi ime Vladislav Lalicki. Takođe ogroman doprinos čitavoj ovoj priči je dao i gospodin Radovan Mirazović, slikar i teoretičar umetnosti. Sada postoji i lepa knjiga koja je izdata povodom otvaranja galerije koja nosi tatino ime a koju potpisuje upravo gospodin Mirazović. Od srca se zahvaljujem i gospodinu Marseniću, vajaru iz Šapca, koji je izradio bistu koja krasi galeriju Vladislava Lalickog. Iskreno se nadam, jer mislim i znam da je to moguće, da će izložba slika Vladislava Lalickog da se dogodi i u Beogradu i to u što skorije vreme.

Napravila sam mnoštvo fotografija i nekoliko kratkih filmova sa samog otvaranja galerije. Napravila sam dosta i dve nedelje posle otvaranja galerije. U skorijoj budućnosti gledaću da to sve objavim kako nalaže red a pre svega moje srce koje nepromenjeno jako kuca za mog divnog tatu Vladislava. Sada ovde prilažem postojeći materijal. Zahvaljujem se svima za odvojeno vreme da pročitaju ovaj tekst na mom pomalo utihnulom ali nikad življem sajtu.

Srdačan pozdrav

Kristina Kecman, rođena Lalicki.

 4 
 poslato: Avgust 03, 2018, 01:58:25 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

MILOŠ ŠOBAJIĆ: SRPSKI GENI SVE OPRAŠTAJU I PRIHVATAJU

Slikar i profesor Miloš Šobajić u interjvuu za "Novosti" o svetu u kome danas živimo, Srbiji, Evropskoj uniji i Rusiji, našem duhu, zabludama i verovanjima...

Svojim slikama Miloš Šobajić odavno opominje da pad može i te kako da bude bolan, a da se uz lom, rastaču i ideali, nadanja i iluzije. U razgovoru za "Novosti", poznati srpski slikar i profesor emeritus na Fakultetu umetnosti i dizajna pri Megatrend univerzitetu, situira nas u aktuelnim planetarnim kovitlacima, otkriva naše zablude i verovanja, i meri sačuvanu intelektualnu, umetničku i duhovnu snagu.

Akteri na vašim slikama su izmileli na trotoare. Čovek koji doživljava udes na vašem platnu u potpunosti je iskoračio iz slike i izašao u smutnu stvarnost?

Nemački kritičar Volfgang Koš kaže da se čitav sadržaj mojih slika sruči na stopala posmatrača i prignječi mu prste. Tačno je, živimo u vreme udesa. I sve je gadnije. Ali, čovek je odvajkada bio u škripcu. Slikao sam ga prvo u velikim gomilama, pa ga onda, sedamdesetih, izdvojio, da bih na kraju i njega počeo da brišem, u korist stvari koje su se nalazile oko njega, pa je ostao samo trag njegovog prolaska kroz prostor. Stigao sam, sad, do gušenja. Neko nas guši, znamo i ko. Opstajemo, živimo, ali se gušimo.

U vašim delima pojedinac doživljava razne vrste fizičkih i psihičkih lomova. Gde je klizavije, na vašem platnu, ili na ulici?

Živimo u prostoru iskrivljenom po dijagonali, u kom nigde nisi siguran. Klizavica je ogromna. Jedan dan ne možeš da predvidiš, da bude onakav kakvim si ga zamislio. Stalno se nešto ispreči, da se oklizneš. U trpnom smo stanju i svakog časa očekujemo udarac. Deo smo ogromne gomile kojom neko rukovodi i usmerava je u raznim pravcima, ali ne u onom u kom bi pojedinac želeo da ta gomila ide.

Bilo je dovoljno pogledati vaša platna i skulpture, pa videti šta nam se sprema. Vaše slikarstvo je, u neku ruku, predskazujuće?

Kažu da umetnik oseća budućnost. Verovatno postoji određeni senzibilitet, ali ne bih rekao da sam prorok. Nije to bio ni veliki Pikaso. On je samo, na svojim slikama, prekinuo linearnu perspektivu. A kad perspektive nema na platnu, nema je ni u životu.

Šta ne valja u ovom našem svetu u kom danas živimo?

Kultura je stavljena pod komandu. Sve podseća na staljinističko doba. Komesari su danas glavni kreatori. Umetnost je subverzivna i kao takva ne odgovara nijednoj vlasti. Svaka želi da je ukroti i stavi pod svoje. Tako i ova današnja, svetska vlast, pokušava da je svede na minimum štete po nju. S tim što je to kroćenje sada očiglednije nego ranije. Prave vrednosti su bačene u potpuni zapećak. Za "urlikalice" ima para, za umetnost nema. Ne može država da se stvara samo privredom. Sve izgleda zamućeno, prljavo i neodređeno. Preovladava neobrazovanost. Nisu potrebni veliki pojedinci, već gomila koja će raditi ono što se od nje traži. Mali čovek se u tom haosu ni za šta više ne pita. Koriste svaki trenutak njegovog slobodnog vremena, zasipaju ga svim i svačim, i stvaraju mu iluziju da i on, tako, u nečemu učestvuje. Za to vreme, jedni se silno bogate, drugi strahovito siromaše. Zbog toga je razočaranje sveprisutno. Situacija je vrlo napeta. Predoseća se opasnost.

Kako to popraviti?

Mi, mali, sigurno nemamo alat za tu opravku. Kao mlad, bio sam veliki optimista. Mislio sam da svet ide prema rajskom stanju. Svađao sam se sa starijim prijateljima koji su tvrdili obratno. Međutim, prevario sam se. Ovo je čudno stanje. Ko god da pobedi, neće biti dobro.

Kako se ova naša Srbija snalazi u svetskim lomovima?

Mala smo zemlja, koja nema pravo odluke. Oduzeli su nam Kosovo, pa još kažu da treba da ćutimo. Loše se živi, teško plivamo, ali smo, nekako, ipak, na površini.

Šta vredi, a šta ne valja kod nas?

Imamo ljudski potencijal i kvalitet. Vrlo smo talentovani, od sporta i umetnosti, do velikog biznisa i lopovluka. Postoji veliki borbeni element, ali je očigledno već godinama upražnjavan u pogrešnom pravcu. Ne valja što je kultura potpuno zapuštena, što su muzeji zaključani. Nije dobro što nema dovoljno sredstava za život, pa ima mnogo ljudi koji su spremni da za sto evra urade ono što se od njih traži. Svetski moćnici nas vrte kao pione na bojnom polju, onako kako oni to žele, da ginemo za njihove interese.

Koliko je duha, posle svega, zadržao srpski narod?

Taj duh se dosta promenio, ali nema sumnje da ga i dalje posedujemo. Pogledajte samo društvene mreže, nema ničeg duhovitijeg od toga. Narod zna šta mu rade.

Ima li nam mesta u toj zajedničkoj Evropi i treba li da hrlimo u njen zagrljaj?

U svakom pogledu pripadamo Evropi. Nismo Azija. Naša umetnost je odvajkada bila evropska, od manastira do danas. Ali, sumnjiva mi je ta administrativna organizacija koja se zove EU. Napravljena je iz nečijih interesa koji nama ne bi u potpunosti odgovarali.

Dokle treba da se zbližimo s braćom Rusima?

Koliko god možemo, iako u istoriji u tome do sada nismo uspevali. U najtežim trenucima smo bili razdvojeni, jer su oni uvek bili u teškoj krizi, kad je nama pomoć bila potrebna. Dva naroda koji se vole, koji imaju sličan jezik, istu veru, široku dušu, treba da budu jedan uz drugi. Mi smo, na neki način, i žrtve zbog toga što svi misle da smo predvorje Rusije, i da je Rusija, u stvari, na Balkanu, u Srbiji. Neka tako i misle, ja se s tim slažem. To su naša braća po krvi i materi. Hvala bogu da se Rusija probudila, pa ponovo postoje dva pola. Dok je postojao samo jedan, ovi drugi su odlučivali o svemu, mogli nekažnjeno da bace bombu u svačiju kuću. Sad ipak moraju da se zamisle da li to mogu da urade tek tako.

Jedan ste od retkih ko je krenuo suprotnim pravcem - dok mnogi maštaju da odu na Zapad, vi ste se sa Zapada vratili kući.

Posle 35 godina provedenih u Parizu, odjednom sam shvatio da mesto gde se radi više uopšte nije bitno. Mediji su toliko postali moćni, da od bilo kuda možeš da radiš šta god hoćeš. Nije više važno gde radiš, nego šta radiš. Možeš da napraviš film u planinama Bosne i da dobiješ svetske nagrade, a možeš da snimaš u Holivudu koliko god hoćeš i da ne uradiš ništa. Velika je satisfakcija imati jedan od najuspešnijih univerziteta te vrste u ovom delu sveta. Imam i veliki atelje u Beogradu, izlažem po svetu, radim, našao sam svoju najveću ljubav Draganu. Uživam.

Šta ste doneli iz tog zapadnog sveta što vam koristi u našoj svakodnevici?

Svako širenje vidika pomaže. Mrdni, putuj, promeni mesto, ako ništa drugo, protiv uroka. Ako možeš, treba sve videti, da bi ti mnogo toga bilo jasnije. Mada, ima i onih kojima je sve jasno i kad sede kod kuće, na vrh brda. Iz Francuske sam doneo smirenost, otklon u razmišljanju, način u ophođenju. Pariz daje veliku nonšalanciju u odnosima. Sigurno je da sada staloženije donosim odluke.

Gde se danas više nauči, na fakultetu ili na pijaci?

Iako današnji fakulteti po "Bolonji" daju vrlo skučeno obrazovanje na nivou maturskog saznanja, ipak je izvanredna stvar dobiti akademski stil i šlif. Ali, i životna škola je vrlo moćna stvar. Volim pijacu, mnogo sam na njoj naučio. Svestran čovek mora da ima obe diplome.

Kojim vrednostima učite vaše studente? Šta im je danas najpotrebnije?

Poznavanje osnovnih vrednosti. Neki ljudi od kojih sam se to najmanje nadao, pojma nemaju ko je Luj Armstrong. Njih interesuje brza lova. Hoću sve, odmah i sada. A onda te ne zanima ko je Lav Tolstoj. Jer, potrebno je mnogo vremena da se pročita "Rat i mir". Šta će ti Gogolj i Kafka, kad ti treba brza hrana?

Čemu će nas sve ovo naučiti?

Ničemu. Kao što nas nije naučio Drugi svetski rat, kao što nije ni Jasenovac, kao što nas ništa ne nauči ičemu. Zbog našeg genetskog sastava, sve praštamo i prihvatamo.


KINESKI ZMAJ ĆE DALEKO Posećivali ste Kinu i predavali tamo na univerzitetu. Gde će se zaustaviti kineski zmaj?
Ići će daleko. Pragmatični su, pametni, uspešni, vredni, fantastični. Imaju vremena, sve rade natenane, sigurno, proračunato, polako. Zabrinuti su, kao i svi, ali i vrlo staloženi. Autentični su, imaju svoj naročit model. Zadivljen sam tim narodom.


UVEK JE RANIJE BILO BOLJE Može li umetnost da živi i razvija se u kontekstu liberalnog kapitalizma?
Zašto da ne! Kad sam došao u Pariz 1972. godine, stari slikari su mi rekli da sam stigao u loše vreme. Uvek se govorilo da je nekad bilo bolje. Nikad nije bilo dobro za umetnost. I ja sad mogu da kažem kako je u Francuskoj bilo divno osamdesetih. Uvek je tobož ranije bilo bolje nego sada. Uvek je loše, uvek je borba strašna, ali je, u isto vreme, i dobro. Sve zavisi od toga da li čovek može da izdrži sve šamare i toljage, sve udarce i lažna obećanja, da ide napred, i da nosi svoj krst na leđima. Vreme nikad nije dovoljno dobro i nikad nema dosta para.


Goran Čvorović | 01.03.2015. | Večernje novosti

 5 
 poslato: Avgust 03, 2018, 12:54:45 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*
Spomenik Karađorđu i ustanicima u Marićevića jaruzi


"ZAKLETVA USTANIKA" U BRONZI


Aranđelovac ― Zadužbinsko društvo "Prvi srpski ustanak" iz Orašca dobilo je saglasnost od Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture da u Marićevića jaruzi, mestu gde je podignut ustanak, može podići spomenik Karađorđu i ustanicima.

Predviđeni spomenik je reljef dimenzija tri puta dva metra i nosi naziv "Zakletva ustanika". Autori reljefa su Milorad Rašić, akademski vajar, Zoran Miladinović, slikar i Spasoje Krunić, idejni arhitekta. [...]

Osim reljefa u bronzi koju lije livnica "Braća Jeremić" iz Beograda, uz saglasnost autora biće postavljena i ploča na kojoj će pisati: "Ovaj spomenik podiže srpski narod".

Kao što se predviđa, spomen-obeležje biće gotovo do naredne godišnjice ustanka i Dana državnosti.

Tekst objavljen u "Glasu javnosti", 20.03.2002.


* * *

Dogovor o dizanju Prvog srpskog ustanka postignut je 15. februara 1804. godine. Za vođu je izabran Đorđe Petrović.

 6 
 poslato: Avgust 03, 2018, 12:39:18 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

MORAL NA NIZBRDICI

No­va mo­der­na umet­nost je do­šla do ap­so­lut­ne nu­le, ne­ma ni­ka­kve po­ru­ke ni ide­je. Mo­je sli­ke de­lom no­se ana­li­zu savre­me­nog dru­štva iz ko­ga je eti­ka pro­te­ra­na, ka­že Ani­čić ko­ji je re­tro­spek­tiv­nu iz­lo­žbu mo­rao sam da fi­nan­si­ra

Na de­se­tak me­ta­ra od iz­lo­žbe (u Ga­le­ri­ji SA­NU) svog pro­fe­so­ra aka­de­mi­ka Mla­de­na Sr­bi­no­vi­ća kod kog je ma­gi­stri­rao — Mi­kan Ani­čić ima svo­ju re­tro­spek­tiv­nu iz­lo­žbu: u Ga­le­ri­ji "Pro­gres". Dva­de­set osam iz­lo­že­nih sli­ka re­zi­mi­ra dve de­ce­ni­je nje­go­vog stva­ra­la­štva. U Pa­ri­zu gde ra­di i ži­vi če­tvrt ve­ka ima svo­je ga­le­ri­ste, ko­lek­ci­o­na­re i, ka­ko ka­že, ži­vi od svog ra­da. U Be­o­gra­du ni­je iz­la­gao 16 go­di­na, a ovaj do­la­zak je pre sve­ga sen­ti­men­tal­nog ka­rak­te­ra jer tro­ško­ve tran­spor­ta sli­ka, štam­pa­nja ka­ta­lo­ga, pa i za­me­ne si­ja­li­ca u Ga­le­ri­ji sam sno­si...

To, ka­ko ka­že Ani­čić, pred­sta­vlja kraj­nju neo­d­go­vor­nost dru­štva, neo­d­go­vor­nost "pre­ma sa­mi­ma se­bi", pre­ma sop­stve­noj kul­tu­ri i kul­tur­nim po­sle­ni­ci­ma. To je "škol­ski pri­mer ka­ko ne tre­ba ra­di­ti".

Va­žan vam je su­sret s ov­da­šnjom pu­bli­kom?

Be­o­grad ose­ćam kao svoj grad i vo­lim da se tu vra­ćam. Pre­po­zna­jem pu­bli­ku ko­ju sam imao pre 20 go­di­na, ali vi­dim i no­ve ge­ne­ra­ci­je. Pri­jat­no su me iz­ne­na­di­li ti mla­di lju­di ko­ji se opi­ru no­vim ten­den­ci­ja­ma na­met­nu­te este­ti­ke i že­le da sa­ču­va­ju ono što tra­di­ci­o­nal­no pri­pa­da nji­ho­vom bi­ću.

Tu pre­po­zna­je­te isto­mi­šlje­ni­ke?

Naj­lep­še je kad vi­di­te da se pri­ro­da mla­dog čo­ve­ka opi­re onom što mu je stra­no i iz­ve­šta­če­no. Raz­go­va­ra­mo i vi­dim da oni u mo­jim sli­ka­ma na­la­ze le­po­tu i pri­rod­nost. Odu­še­vlje­ni su mo­jom teh­ni­kom, to jav­no is­po­lja­va­ju i za­hva­lju­ju mi se što ov­de iz­la­žem. To me­ne ohra­bru­je da na­sta­vim do­sa­da­šnjim pu­tem.

Ali pa­ra­lel­no sa tim ima­te i dru­ge na­či­ne li­kov­nog iz­ra­ža­va­nja. Je­ste li vi­de­li "De­ve­de­se­tu" u Mu­ze­ju sa­vre­me­ne umet­no­sti?

Ni­sam još sti­gao. Ali, po onom što su mi ko­le­ge re­kle o toj iz­lo­žbi - iz­ve­sno je da ne pri­pa­dam tim ten­den­ci­ja­ma i ta­kvom na­či­nu raz­mi­šlja­nja. Moj put vo­di eden­skom vr­tu. Uži­va­nju i pu­no­ći unu­tra­šnjeg bi­ća. I, nor­mal­no, po­vrat­noj ener­gi­ji ko­ju ema­ni­ram svo­jim de­lom. Ne že­lim da za­la­zim u te pu­sto­lom­ne pu­te­ve gde vla­da pot­pu­no osi­ro­ma­še­nje du­ha i užit­ka.

Ne či­ni li vam se da je pe­dan­tan na­čin isli­ka­va­nja ko­ji ko­ri­sti­te — ana­hron?

Sve je ana­hro­no. Pro­gre­sa uop­šte i ne­ma. U umet­no­sti se sve vr­ti. No­va mo­der­na umet­nost je po­sta­la pot­pu­no auti­stič­ka i ona vi­še ni­šta ne no­si. Do­šla je do ap­so­lut­ne nu­le, gde vi­še ne­ma ni­ka­kve po­ru­ke, ni­ka­kve ide­je, ni­ka­kvog smi­sla. Po­sta­la je an­ti­ljud­ska i an­ti­hri­šćan­ska. Ana­hro­ni­zam je u stva­ri — mo­der­na!

To sto­ji u su­prot­no­sti sa sta­vo­vi­ma da sa­vre­me­na umet­nost baš no­si mno­ge po­ru­ke...

Ja se ne ba­vim ta­kvim pro­mi­šlja­nji­ma. Okre­nut sam pro­ble­ma­ti­ci mo­je umet­no­sti: is­tra­ži­va­nje for­me i sve­tlo­sti. Per­fek­ci­o­ni­sa­nje cr­te­ža i ko­lo­ri­ta.

De­lo ipak mo­ra da no­si po­ru­ku, mi­sao:

— Sli­kar­sko de­lo pr­ven­stve­no mo­ra da bu­de pik­tu­ral­no, po­tom fi­lo­zof­sko. Ja­sno, ono u se­bi mo­ra da no­si po­e­ti­ku, sim­bo­li­ku i svo­je zna­če­nje. Mo­je sli­kar­stvo se ti­če i stvar­nog, sa­vre­me­nog ži­vo­ta. To su vi­še so­ci­o­lo­ško-re­li­gi­o­zna raz­mi­šlja­nja. U se­bi no­se no­tu ana­li­ze mo­der­nog dru­štva.

Da li to zna­či da "go­vo­ri­te" o eti­ci?

Da, ra­di se o ana­li­zi mo­ra­la, ak­tu­el­nih etič­kih i so­ci­jal­nih to­ko­va u dru­štvu. Eti­ka je pro­te­ra­na i je­di­no po­je­din­ci ko­ji se ba­ve umet­no­šću, so­ci­o­lo­gi­jom, fi­lo­zo­fi­jom... mo­gu po­no­vo da po­kre­nu tu ide­ju i afir­mi­šu po­tre­bu za vas­po­sta­vlja­njem mo­ra­la u dru­štvu.

Za­to sli­ka­te "Ot­mi­cu Evro­pe"?

Sli­kam sve oti­ma­či­ne. Ali i po­sta­vljam pi­ta­nje ko će bi­ti taj ko­ji će tu pre­kra­snu, bo­ga­tu, pa­met­nu Evro­pu pri­svo­ji­ti. Ho­će li to bi­ti Ki­na, Ame­ri­ka, islam...

Ka­ko bi­ste upo­re­di­li pa­ri­sku i ov­da­šnju li­kov­nu sce­nu?

Imam uti­sak da se ov­de ka­sni. Evro­pa je već pre­ži­ve­la in­sta­la­ci­je i kon­cep­tu­al­ne po­stav­ke. To je deo li­kov­ne isto­ri­je. Na fran­cu­skoj li­kov­noj sce­ni se de­ša­va no­vi po­vra­tak upra­vo onoj umet­no­sti ko­ju ste na­zva­li ana­hro­nom. Ve­li­ki je broj mla­dih ko­ji sa­mo ta­ko sli­ka­ju, ko­ji se vra­ća­ju kla­sič­nom na­či­nu iz­ra­ža­va­nja, kla­sič­nom na­či­nu pro­mi­šlja­nja sli­ke i sim­bo­li­ke.

Sa­vo Popović | 13.12.2005 | Večernje novosti

 7 
 poslato: Avgust 03, 2018, 12:04:10 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

GRADOVI I LJUDI

Umetnost je viši nivo ljudskosti, astralni deo naše prirode, čardak ni na nebu ni na zemlji — priča za "Novosti" slikar Mikan Aničić o umetnosti, životu, traganju za dušom.

Izborom slika iz ciklusa "Raspeće" i "Lepota će pobediti zlo" hercegnovskoj likovnoj publici predstavio se prvi put, Mikan Aničić, naš umetnik koji minulih 15 godina živi i radi u Parizu. Ovo je od 1986. godine i prva njegova izložba u našoj zemlji. Doneo je na velikim platnima svoje ocene našeg vremena i duha tog vremena, na jedan drugačiji, nežniji, ali veoma sugestivan način.

Želeo sam da napravim retrospektivu onoga što sam stvarao proteklih 30 godina, tako da publika može da me upozna od početka do danas, kaže Mikan Aničić i objašnjava da je ciklus "Raspeće" srž svih naših puteva, a "Lepota će pobediti zlo" izraz njegove duboke vere da umetnost može da utiče na čoveka i da ga menja na bolje. Kada se u dušama ljudskim dogodi promena ona je čvršća od bilo kakvih faktografskih ili geografskih izmena. Svako delo je delo duše, svako stvaralaštvo, u umetnosti ili u svakodnevnom životu pokrenuto je željom da to što činimo nekome treba, da treba nama samima. Umetnost i umetničko delo jesu osnova naše duhovnosti, krajnje ishodište naših potreba. Već tri decenije slikam i verujem u ono što je pomalo zabluda mnogih umetnika, ali to ne znači da sam van stvarnosti, nego da mi je osećajnost i unutrašnje biće još sačuvano od spoljne zagađenosti. Umetnost je utočište i azil od nasrtaja disharmonije, od planetarnog zla, od duhovne bede.
 
Sve zavisi od izbora slikara?

Svaki umetnik odgovoran je za svoje delo, čini i stvara nešto od materijala u kome mu se duša kupa, a moja unutrašnjost ozračena je svetlostima prirode. Svi nosimo i onu mračnu stranu, ali umetnik je tu da napravi izbor. Ja sam se opredelio da kroz optimizam i lepotu stvorim delo i takvim simbolima ispoljavam svoj svet ili pokušavam da izmaštam novi. S druge strane, naša epoha zagazila je u mračne vode duše, istraživanje podsvesti, destruktivnosti. Ako sledimo tu vodilju možemo stići do stranputice, do autodestruktivne putanje, kataklizme, a to nije funkcija umetnosti. Ona ne sme da bude potpora takvom stanju duha.

Na vašim platnima je suviše krvi i truleži?

Plašim se te moderne umetnosti koja je izgubila vlastitu ulogu koju je nekada imala i negovala. Strahujem da previše morbidnog odgaja neki novi duh koji će biti spreman da olako prihvati ono što je najpogubnije za čovečanstvo, genetsko menjanje uma, proizvodnju monstruma, svega što je anti-ljudsko pa samim tim anti-kosmičko i konačno anti-božansko. Postoji ta pojava u našoj umetnosti da insistiramo na nečemu što je izopačenost i duha i tela. To je po mom uverenju pogrešan put, jer umetnička dela ostaju kao trajna vrednost i Evropa i svet će i po njima suditi o nama. Moći će da kažu, pogledajte šta su slikali. Raspadanje, raskidana tela, razbacani udovi. Ako to posluži kao svedočanstvo stanja našeg duha, naše epohe onda ocene neće biti dobre, onda ćemo ostati utvare, morbidnjaci, zlikovci... Ja bežim od takvog načina promišljanja sveta. Pokušavam da pređem na drugu stranu, i na njoj se mnogo može reći, ali iz oblasti svetlozarnog i lepog.

B. Vujnović | 08.06.2004. | Večernje novosti

 8 
 poslato: Oktobar 31, 2017, 05:31:28 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**
MIKAN ANIČIĆ, PARISKI SLIKAR IZ BADOVINACA, U SVOM ZAVIČAJU


ARKADIJSKI VITEZ FANTASTIČNE REALNOSTI

Vitez srpskog slikarstva, Mačvanin, pariski slikar Mikan Aničić, ovih dana boravi u zavičaju. Tu priliku iskoristili smo da se sretnemo sa njim. Svojim fizičkim izgledom Aničić deluje kao rimski gladijator, ali nas njegova duhovna smirenost upućuje na nešto sasvim drugo. Iako njegove slike nastaju u Parizu one su tematski često vezane za Mačvu.

Moje slike su dosta vezane za Mačvu, ali za onu staru Mačvu, koja u mojim sećanjima liči na san i lelujanje obavijeno setom kao velom neveste. Ova sadašnja Mačva, liči mi na nebuloznu osobu koja me zbunjuje svojim ponašanjem, svojom uzdrhtalošću i uznemirenošću duhovnom. Međutim, ja se nadam da će Mačva u budućnosti uspeti da pronađe svoju dušu. Svoj zavičaj vidim, u budućnosti, kao kraj koji se osmehuje svojim cvetnim dvorištima, svojim čovekomerljivim kućama, arhitekturom prilagođenom potrebama čoveka, a ne megalomanskim zahtevima mode i ljudske sujete. Njene stanovnike krasiće smirenost međuljuduskih odnosa i produhovljena tolerancija ukorenjena u etnološku tradiciju ovog naroda.

B. S. : Amajlija koju je umetnik sa obala Drine odneo kao čaroliju u daleki svet jeste detinjstvo.

Najranije čega se sećam jeste trenutak kad me je majka odbila od sise. Ja sam tad imao oko 15 meseci i da bi bio potpuno odbijen ona me šalje u adu, šest kilometara od sela, preko Drine, kod moje bake. Stric me je vozio u taljigama, i sad se jasno sećam trenutka kad sam kroz treptaj lišća jasikovog drveta ugledao Drinu. To je prva velika impresija u mom životu, bilo je negde oko dva sata popodne, sunce je bilo na jugozapadu a mi smo dolazili sa istoka, taj blesak razlivene Drine učinio mi se kao nešto ogromno i zastrašujuće, a u isto vreme očaravajući titraj vode preko sprudova i preliva budio je u meni neku blagost.

Opašene šume uredne kao engleski parkovi, prepune ovaca i goveda, izbrazdane bezbrojnim stazama i livade prekrivene šarenim ćilimom od cveća koje je vodilo ljubav sa pčelama i bumbarima, čobansko noćivanje po kolebama i vodenicama, pejzaži su arkadijskog detinjstva, koje je protkano sa jatima riba u Drini, gnezdima divljih pataka u vatovima drva i nabujalim sokovima erotske mašte o bosanskim devojakama koje su prelazile preko reke u Mačvu, da bi u njoj bojile i prele svoju vunu.

Ada u kojoj sam proveo svoje detinjstvo bila je ustvari zemlja Arkadija. Baka je svaki dan skupljala sto komada jaja, stric lovac svakog dana donosio je poneku divljač, a otac je iz jedne starače pomoću vrški i metlica našu trpezu snabdevao raznim vrstama riba, pa mlad sir, kajmak i mleko koje se iz karlica puši, bili su svakodievni prizori, tog mog, slobodno mogu reći, dionizijevskog detinjstva.

Detinjstvo, koje je prolazilo opijeno mirisnim lahorima što su ih donosile zore koje su budile adarska jutra večito sanjiva od mirisa reke i mirisavih trava, dobilo je svoju punoću i razgranalo se u periodu dečaštva koje je, zapreteno u polja suncokreta i maka, pomoću svojih Petrovdanskih baklji i lila bacalo svetlost na jedan novi satirski svet.

U periodu puberteta, moji drugovi Pile i Lale, i ja, nalikovali smo na nekakve erotizovane satire. Počeli smo drukčije da posmatramo čobanice koje su zajedno sa nama čuvale goveda. Lutali smo zabludeli svojom Arkadijom, kao mladi satiri tražeći nimfe. Tada se u nama dogodio začaravajući krug dečaštva koji čoveka čini čovekom, koji ga formira u jedno zrelo ljudsko i intelektualno biće. Ako se iz tog vrzinog kola ne izađe na prava vrata, čovek će ceo život nositi konflikt u sebi koji će ga stalno dovoditi u konfliktne situacije sa svetom koji ga okružuje.

B. S. : Sve to ne bi imalo nikakvog smisla, da stvaralački nagoni, nisu odveli ovog mladog satira, u neku vrstu monaško-viteške osamljenosti i samoće koja je svo to nataloženo iskustvo detinjstva i dečaštva preradila u sebi, a zatim obelodanila na platnima koja su zadivila svet.

Ta dečija arkadijska duša, koja je imala potrebu da se potvrdi kao neka satirska igra, sada kada sam već u zrelim stvaralačkim godinama nalazi svoje mesto u mom stvaralaštvu, i upravo sada te dečije satirske igre i daleki titraj Drine koja se preliva na mladom suncu projavljuju se kao odjek iz daljine u mome biću i materijalizuju se na mojim slikama. Svi ti doživljaji stvaraju u meni jedno fantazmagorično osećanje, tako da danas nesvesno u svom stvaralaštvu stvaram jedan svet fantastike. A fantastika je ustvari naš život koji smo proživeli.

Branislav Stanković
Tekst objavljen u mačvanskom nedeljniku "Krug", 1999.

 9 
 poslato: Oktobar 31, 2017, 04:22:37 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

SAMURAJ NA STAZI KA ZVEZDAMA





Ovaj jedinstveni stvaralac Beograd nije smatrao samo centrom sveta već i mogućim središtem budućeg evropskog preporoda slikarstva, nadajući se da će se u njemu formirati potpuno novi stil. Kalajićev privatni i javni život, estetika, delovanje, zamisli, slikarstvo, odnos prema ljudima, pojavama i stvarima uvek su bili spektakularni, odlučni, radikalni i rigidni, što je bio stalni predmet polarizacije oko njega i njegove umetnosti

Retrospektivna izložba slika Dragoša Kalajića (1943—2005) pod nazivom "Vitez svetlosnog reda" otvorena je prošle nedelje u Galeriji RTS-a. Tako je, ovim izvrsnim povodom, fokus pažnje naše javnosti usmeren na jednu od najizuzetnijih ličnosti u novijoj istoriji ne samo naše — srpske kulture, budući da je Kalajićevo javno delovanje pobuđivalo pažnju kako u Evropi tako i u Rusiji. Posvećenost i istrajavanje u slikarstvu bila je samo deo stvaralačkog delovanja njegove višestruko nadarene celovite ličnosti. Beogradska publika po drugi put se sada upoznaje sa širim presekom njegovog likovnog stvaralaštva, izložba se može videti do 16. septembra, a prati je i kvalitetan katalog.




Vitez svetleeg reda, 1986-87

DUHOVNA PRESTUPNIŠTVA Život i delo Dragoša Kalajića nemoguće je razumeti bez njegovih "uporišta" (kako glasi naslov druge knjige ovog mislioca) — obrazovanja započetog u gimnaziji, ljubavi za antičke klasike, slikarstva iniciranog Medialom i veoma rano iskazanog interesovanja za smisao i sudbinu ideja. Ta tri početna interesovanja prožimaju se, ukrštaju i zauvek uviru u centričnu ličnost koju možemo upoznati i u anegdotama. Kalajić se nervirao ukoliko odmah ne bi mogao da se seti neke izreke na latinskom kao što je Navigare necesse est, vivere not est necesse (Ploviti se mora, živeti se ne mora). Medialu je prvi put upoznao kao dečak na nekoj davnoj izložbi u beogradskoj Galeriji Grafičkog kolektiva, kada mu je Olja Ivanjicki maznim glasom rekla: "Mali, hoćeš li da odeš preko puta i kupiš mi sendvič? Gladna sam", što je i učinio. Veoma brzo ušao je u najuži krug herezijarha Mediale, postavši prijatelj sa Leonidom Šejkom, Ilijom Savićem (koji ga je plašio svojim pričama i pojavom), Ljubom Popovićem, Sinišom Vukovićem, Milovanom Vidakom i Kostom Bradićem. Dragan Mojović, slikar i filozof, sećao se da je Kalajić dolazio u njihovo dečačko društvo i pričao im o Žan-Polu Sartru, Alberu Kamiju i francuskom egzistencijalizmu. Bio je prerano sazreo, nosio je crne rol-majice, crne pantalone sa širokim kaišem i crne visoke čizme; zbog egzistencijalizma su ga zvali "Egziš". Sa trinaest-četrnaest godina već je pomno pratio događanja na pariskoj intelektualnoj sceni i tumačio Ničea vršnjacima koji ga uopšte nisu razumeli, zadovoljni fudbalom, prvim pivom, Karlom Majom ili eventualno Remarkom. U šesnaestoj godini ovladao je stilom izražavanja i pisanja koji će ga obeležavati do kraja života. Ta rana interesovanja i prve hrabrosti, bolje reći duhovna prestupništva, imala su kasnije tačku sabiranja u estetici, idejnosti i slikarstvu koji teže herojskom. Kada je iz (post)moderne umetnosti nestao viteški element, nastojao je na svaki način da ga obnovi. Njegove ideje i slike, posebno on kao kultna figura, kao što kaže njegov učenik Dragan Ćirjanić, "kako vreme prolazi, samo dobijaju na sjaju". Možda će ostati upamćena i Kalajićeva izjava: "Građanin je svinja koja želi da umre prirodnom smrću." "A kako drugačije?", upitala se jedna borkinja za demokratska prava. Svojom pojavom, šarmom, životom i celokupnim delom dao je nedvosmislen odgovor na to pitanje. Na svom putu duhovnog ratništva nije znao za senku bilo kakvog pesimizma. Ako je ikada u Srbiji postojao umetnik i mislilac koji je voleo i živeo za mladost onda je to bio Dragoš Kalajić. Mladost voli snažne i čiste slike, vrle i svetle primere, simbole i čudesne priče, avanturu i život, što je do kraja izraženo pre svega kod Kalajića kao slikara. Poslednje što je kao umetnik uradio, zadnji trag nalik je prvom — povukao je vertikalnu crvenu liniju, besmrtnu arhetipsku nit života, simbolički izraz duhovne uspravnosti o kojoj je toliko i tako pisao i koju je živeo.

Slikar Mihailo Đoković Tikalo tog harizmatičnog oficira i džentlmena, osnivača naše nove elite, umetnika koji je hodao putevima ruža i čelika, najbolje je opisao: "Kada se iznenada pojavio u našoj sredini, svi smo bili iznenađeni. Među nas je niotkuda stupio dečak vanredne lepote, elokvencije, britkosti uma i nemalog likovnog dara. Za nas je bio neka vrsta princa i to je ostao." Kalajić — čedo Mediale, prijatelj Leonida Šejke i Olje Ivanjicki, blizak sa Ilijom Savićem, ezoterikom u pozadini ove grupe, i sa Slobodanom Mašićem, godinama nerazdvojan od Radomira Reljića i Mira Glavurtića, bio je neprikosnoveni autoritet, arbiter elegantiarum, koga je priroda na svim planovima krajnje nesebično darovala. U Italiji, poznanik Ezre Paunda i pripadnika velikih rimskih aristokratskih porodica u nestajanju, poslednji blizak s baronom Julijusom Evolom, kada nije bilo preporučljivo družiti se s njim (Evola mu je proročki rekao: "Vi ćete obnoviti rimsku ideju"), Dragoš Kalajić je bio ratnik svetlosti, priređivač najboljeg srpskog izdanja o samurajima, borac i esteta na putu svile i sablje poput Jukija Mišime. U njegovom duhu sreli su se pero i mač, a već u "Krševini", prvoj knjizi, koju je objavio u dvadeset petoj godini, nagovestio je svoj put u sfere visoke politike. Bio je jedan od najvećih evropskih sinova, a zameralo mu se da je izdao Evropu, što razotkriva nepoznavanje njegovih knjiga, tekstova i slika. Celog života strasno je čitao helenske pisce jer je smatrao da intelektualac mora svakog dana da provede četiri sata u čitanju i da napiše najmanje četiri strane teksta. Više puta je pisao o Isusu Hristosu kao "lešini s krsta", ali je poštovao Božić ne samo kao drevni paganski već i kao hrišćanski praznik. Nije voleo satanizam, ružnoću, zlo, svaku slabost i — modernu umetnost. To su bile teme njegovih brutalnih, ubitačnih i duhovitih analiza, koje ga, pored svega ostalog, svrstavaju i u red ne samo naših najoriginalnijih likovnih kritičara već i širokoopsežnih kulturologa dvadesetog i dvadeset prvog veka. Mnogo puta su domaći i strani intelektualci (među njima i Herbert Markuze) ostajali bez reči, zaprepašćeni njegovim drskim, ali neoborivim argumentima, što mu je u čestim duelima i s više protivnika donosilo simpatije publike. Samo je on umeo da emisijom "Ogledalo dvadesetog veka", krajem sedamdesetih godina, isprazni beogradske ulice. Kako kaže jedan teološki obrazovan njegov poštovalac: "On je duhovno nadmoćan, otuda takav stav."

HAJKE, OSPORAVANJA, PROROŠTVA Kalajićev ezoterizam i lični magnetizam dolazili su, pojačani, iz solarne sfere, iz predela gde sunce, kome je slikarski težio, nikada ne zalazi. Hteo je u crnilu rata da priredi izložbu posvećenu belini i svetlosti, ali mu nisu dozvolili. Posle rasprava u udarnim terminima italijanske televizije, na kojoj je viteški branio Srbiju, njegova poslednja samostalna izložba u Rimu dobila je veliki publicitet. Pred kraj života, uspelo mu je ono što nije mogao ni u naponu snage. Vodeći italijanski listovi posvetili su mu celu stranu, prikazujući i njegovo ideološko delovanje — a u Srbiji nije mogao da objavljuje niti da se pojavljuje u medijima. Čelnici Muzeja savremene umetnosti u Beogradu pokrenuli su hajku na njega — jednog od stubova novije srpske umetnosti i teorije umetnosti. Osporavanja su ga samo uveravala u sopstvenu vrednost, zabavljali su ga napadi koji ga nisu zaustavljali u ciceronovskom "vatrenom trku", sebi je postavljao surove zahteve pa je i od svojih saradnika mnogo tražio. Prilikom jednog od naših poslednjih susreta, uz širok osmeh, rekao je: "Samuraj sabira snage do četrdesete — a onda deluje". Slikao je nadahnuto i u poslednjim godinama života i, mada teško bolestan, objavio četiri knjige, ostavio brojne tekstove pripremljene za štampu, nastupao uživo i osnovao "Evropu nacija", naš vanredni tradicijski časopis. Između vizija, nadahnuća i proroštava, koje je ostavio pre svega odabranima, bile su duboko sakrivene brižnost i osećajnost. Umesto da ga hrabrim u poslednjim danima života, on je, uz osmeh, veru, sigurnost i beskrajnu vedrinu, odagnavao moj očaj. Na najtežem životnom ispitu, Dragoš Kalajić je pokazao od kakve je kovine bio sazdan.

Želeo je da iznedri "slikarstvo surovosti", ali je devedesetih otkrio čari Mediterana i solarne lepote. Šezdesetih je istraživao odnos forme i predstave, predmetnog, figuralnog i apstraktnog, ukrštaje ideja i nabrajanja, metamorfoze poetika, (dis)kontinuiranu naraciju, odnos kolažne, fragmentarne i celovite slike i delo kao likovni jezik ili koncept (ključna je slika "Kružni iskaz u krugu" iz 1964). Koliko blizak iskustvu pop-arta, krajem šezdesetih a po koloritu možda i psihodeličnoj umetnosti, kasnije glamuroznim vidovima i tehnici hiperrealizma (slikao je i pomoću air-brush i tufovanja sunđerom), toliko se Kalajićev opus formirao na Šejkinim aglomeracijama i skladištima, kao i na medialnim idejama jedinstva suprotnosti i magije ekstrema. Piše se sada i o tome da je formirao poseban vid realizma, nazvan "hiperborejski realizam", kako je sam odredio svoje slikarstvo. On je prvi pravi predstavnik naše nove figuracije i teorijski preteča budućih ideja obnove slike. Neslaganje sa šezdesetosmaškim pogledom na svet postepeno je usmerilo njegovo likovno delovanje ka napuštanju vidova istorijskih avangardi i okretanju prema estetici lepog, ezoterijskog i kosmološkog u tradicionalnom a ne kontrainicijacijskom smislu. Krajem šezdesetih napustio je avangardni tip slikarstva, veoma cenjen u tim krugovima i okrenuo se onome u šta je zaista verovao, po cenu da ne bude moderan i uspešan. Svoje novije slike smatrao je boljim od starih i usamljeno u srpskoj umetnosti napravio neverovatan obrt, ravan duhovnom podvigu. Posle dela koja nisu zahtevala veliko likovno umeće počeo je da slika potpuno drugačija, velikog formata, zahtevne kompozicije, sa različitom perspektivom, figurama koje podrazumevaju poznavanje anatomije i u smelom koloritu. Eksperimenati koje bi mnoge odveli u likovni nihilizam nisu ga zaveli, ispoljio se kao raskošni slikar. Zlatni vrhovi mitskih planina, indoevropski i arijevski simbolizam njegovih ulja, odvojili su ga od svega poznatog na srpskoj i evropskoj likovnoj sceni. Heraldičke, amblematske predstave monumentalnih kompozicija a često i razmera, nalik ikonološkim traktatima, izvedene su u skladu s hladnoćom i disciplinom njegovih ličnih i nadličnih zahteva: tvrdo i strogo, bez vidljivog traga četke, uživanja u materiji i činu slikanja, odbacivanjem sentimentalnosti i tradicionalnog poimanja slike. Zanimao ga je vizionarski futurizam ili arheofuturizam, pa je bio u stalnom okretu (i pokretu) od prošlosti ka budućnosti; Beograd nije smatrao, kao Šejka i Dragan Mojović, samo centrom sveta već i mogućim središtem budućeg evropskog preporoda slikarstva, nadajući se da će se u njemu formirati potpuno novi stil. Kalajićev privatni i javni život, estetika, delovanje, zamisli, slikarstvo, odnos prema ljudima, pojavama i stvarima uvek su bili spektakularni, odlučni, radikalni i rigidni, što je bio stalni predmet polarizacije oko njega i njegove umetnosti. Kao jedan od naših najznačajnijih likovnih teoretičara, nizom ključnih tekstova i autorskih izložbi, još 1982. godine pionirski je u svetskim razmerama najavio postmodernu a 1968. naslikao je delo naslova "Dragoš Kalajić govori Mašiću, Šejki i Reljiću o ujedinjenju Evrope". Kalajić je bio sigurno najobrazovaniji slikar u novijoj istoriji srpske umetnosti, pictor doctus, a umetnost tog vrlog učitelja razumljiva je samo u sklopu njegovog širokog i složenog ideološkog delovanja.

POLJA ZNAČENJA I METASLIKARSTVO U fokusu svakog ozbiljnijeg razmatranja ovog slikarstva je svet simbola i prenos nasleđa različitih elemenata slike sa ciljem formiranja jedinstva duhovnih vrednosti. Gradio je paralelnu tipologiju sadržaja; ideje iznete u tekstovima u određenim tačkama poklapaju se sa idejom slike. Primenio je metod stvaranja polja značenja sličan složenoj strukturi knjiga koje je objavio a ostavio je isto toliko i neobjavljenih. Na njegovoj slici lako bi se dala utvrditi primarna tipologija oblika koji je elementarno uslovljavaju. ...




Hiperboreja, 2002.

Piše: Dejan Đorić | 08.07.2016
Tekst u celosti možete pročitati na: Pečat

 10 
 poslato: Oktobar 31, 2017, 01:58:34 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

POVODOM OBJAVLJIVANJA DVOJEZIČNE MONOGRAFIJE O DELU MILANA MILETIĆA

Bez (bilo čega) šokantnog, morbidnog, pa i fantastičnog, slikar Milan Miletić je uspeo da se iniciran u likovne tajne otisne u jednu od najuzbudljivijih pustolovina u istoriji našeg novijeg slikarstva, osvojivši izvanrednu tehniku koja mu omogućuje dublju, duhovnu spoznaju

Pre nepunih mesec dana u Beogradu je objavljena jedna od najboljih monografija posvećenih jednom našem živom slikaru. Reč je o dvojezičnom, srpsko-engleskom izdanju o Milanu Miletiću (1950). Izdavač je beogradska Galerija "Pariski krug" i Radio-televizija Srbije, a autori tekstova su Đorđe Кadijević, Mihailo Bošnjaković, Sreto Bošnjak, Vladeta Vojinović i Dejan Đorić. Živojin Ivanišević, vlasnike pomenute galerije, sa dvadesetak objavljenih izvrsnih monografija i antologija savremenog srpskog slikarstva, usamljeno je u našoj sredini preuzeo na sebe misiju izdavanja knjiga o umetnosti koju su izneverili veliki izdavači.





SLIКAR КONTINUITETA Uputivši se ka slikarstvu savremenog majstora Milana Miletića (možda najpre u novijem srpskom slikarstvu zaslužuje takav epitet, uz Vladimira Pajevića rodonačelnik je magičnih i novih formi realizma), moramo biti svesni činjenice od posebnog značaja. Tih i sabran slikar, uz svoju suprugu Tijanu vodi smiren život, nimalo uzbudljiv (nije li čudesni Žoris-Кarl Uismans bio činovnik) a njegova svakodnevna duhovna avantura započinje skoro monaški, u tišini ateljea, pred štafelajem, neuslovljena spoljašnjim. Bez bilo čega šokantnog, morbidnog, pa i fantastičnog, Miletić je uspeo da se iniciran u likovne tajne otisne u jednu od najuzbudljivijih pustolovina u istoriji našeg novijeg slikarstva, osvojivši izvanrednu tehniku koja mu omogućuje dublju, duhovnu spoznaju. Tekst o ovom slikaru trebalo bi da odgovara njegovoj unutrašnjoj biografiji, a podaci o njegovom životu i delu mogu se pronaći u knjizi intervjua Miloša Jevtića "Prizori Milana Miletića", najboljem izvoru te vrste, u formi ispovesti. Polazi se od stanovišta da je za ovog slikara manje važno spoljašnje iskustvo, njega najmanje kao pojedine savremene umetnike zanima sociologija i politizacija umetnosti. Umesto suvoparne teorije ili pikanterija i skandala iz repertoara savremenog populizma, umetnosti postmoderno shvaćene kao spektakl, prevlast vizuelnog nad likovnim, popularne nad visokom kulturom, majstorove slike otkrivaju skrivenu povest, neke prave i nimalo javne razloge nastanka dela, smisao i značenje koji ne blede sa vremenom, čime se težište pomera sa životnog i društvenog na individualno, lično i večno. U tom smislu umetnik kaže: "Nisam slikar inspiracije, već slikar kontinuiteta" i dodaje "Obično ne radim po ciklusima. Uglavnom idem iz slike u sliku, i tako stvaram slikarstvo kontinuiteta. Mislim da svaka slika proizlazi iz prethodnih, a sve slike čine jedno, jedinstveno slikarstvo". U vreme umetničkog nomadizma, kada mnogi stvaraoci napuštaju svoje dosegnute vrednosti zbog istraživanja i eksperimenata, ovog slikara zanima ideja stila, likovnog trajanja i poštenja. Svoju nauku (sliku stvara na skoro naučni način, sa utvrđenom metodologijom i razrađenim postupkom) o biću slike ne vidi u zanatskim sredstvima već u misaonom, umeće je samo povod. Slika krajnji ishod ima u mišljenju, slikar se kreće od osećanja do promišljanja ili, kako kaže, "Pravilno misliti u slikarstvu je važno isto koliko i dobro crtati i slikati. U nekim slučajevima možda i više". Umetnik je koji misli svoje delo, otuda ontološka utemeljenost i izvođačka istrajnost, pa je njegova "Slika obrazac dovršenosti, zrelosti i celovitosti" (Sreto Bošnjak). Zanima ga najpre "fenomen koji ima najčudniju prirodu da privid predstavi kao istinu, odsustvo kao prisustvo, a tajnu kao trajno privlačnu moć imaginacije", kaže Bošnjak.

Može se reći da slike Milana Miletića liče na svog autora: sabrane, centrične, pouzdane i oštre, nema podvojenosti između dela i tvorca, karaktera i estetike. Njegov pogled prodire do centra problema. Osim veštine koja se uočava na njegovim slikama, one imaju i poetsku vrednost, ali bez sentimenta i isprazne retorike. Nikad ishitren, uvek pribran Miletić i njegova ulja upućuju na skoro zaboravljenu istinu: slika je oblik mišljenja, poseban i izdvojen, a slikar je filozof, Robinzon i zatočenik svog sveta. Likovni oblik mišljenja ima svoje zakone koji zahtevaju višeslojno otključavanje, dešifrovanje i resemantizaciju. Miletić je ključar tajne odaje u kuli umetnosti, čuvar arhetipske tajne, njegove slike predvorje su misaonosti, a oprezno i istrajno obraćanje Leonardu da Vinčiju nije nimalo slučajno. Taj veliki umetnik ne samo da je sakralnu gotsku umetnost preporodio u renesansnu, teologiju u istraživačku estetiku lepog, ne samo da je slikarstvo kao prevaru oka (trompe l’œil) i veštinu (technae) pretvorio u lepu i slobodnu umetnost (artes bonae, artes liberales) i od srednjovekovnog zanata stvorio nauku, teoriju i sistem (ars) već je bio možda prvi umetnik najdublje svestan poetske i filozofske dimenzije slikarstva. Miletićevo obraćanje Leonardu i Janu Vermeru ne potiče iz formalne optike međuodnosa, anahronizma i postmoderne cinične reciklaže stilova. Za njega Leonardo nije samo vrli, veliki učitelj već simbol uzvišene misli, stanja duha, sreće i ljubavi. Iz te praideje proističe Miletićev opus, zaključan, zatvoren i zaštićen, koji se teško razotkriva, okrenut više autoru nego posmatraču.

MAJSTOR UNUTRAŠNJE GEOGRAFIJE Pored Leonardove paradigme, ovaj slikar usvaja i druge visoke zahteve tradicije. Poznato je da su renesansni majstori dugo tragali za savršenstvom, ponavljajući često jednu sliku u više varijanti. Miletić istražuje naoružan samo svojom zanatskom veštinom i visprenošću. Njagova tajna nije ni u kakvoj divljoj, fantastičnoj, opskurnoj, ezoterijskoj misli koja pali bengalske vatre strasti ili straha. On bi radije da sazna nešto o malim stvarima ― kakvo se čudo krije u školjci i orahu, zašto jabuka truli, šta znače sveže i pečeno, zašto se zid vremenom osipa, šta su lik, odraz i Prvolik, u kakvom su odnosu slika i skulptura, u čemu se razlikuje jedra prolećna trešnja od jedrog ženskog tela. Slično Leonidu Šejki, on je možda pre slikar procesa, stanja i unutrašnje geografije sveta nego savremeni realista, što podrazumeva postavljanje krajnjih, ontoloških, suštastvenih pitanja, koja ponavljajuće, poput eha ili jeke vremena odzvanjaju u njegovom delu. To je dijalog sa Tvorcem. Miletić promišlja sliku, upućen ka filozofskom aksiomu: sumnji koja prožima svakog pravog stvaraoca, slabi ga ili snaži, zavisno od njegovog formata. Slikar sumnja jer veruje, oprezan je jer proverava, suzdržan je jer odmerava svaki potez. Stoga su mu slike kao instrumenti, izbaždarene i precizne, ne može im se ništa dodati ni oduzeti, ponekad skoro savršene.

Piše Dejan Đorić | 22.07.2016 | Pečat

Stranice: [1] 2 3 ... 10