Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: 1 2 [3] 4 5 ... 54
61  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Draginja Liza Marić Križanić (1905―1982) poslato: Maj 04, 2016, 04:45:55 am
*

LIZA MARIĆ KRIŽANIĆ
(Kosjerić, 19.03.1905 ― Beograd, 03.05.1982)


Rođena kao Draginja Marić, od najranije mladosti s nadimcima Draga i Liza, udajom (1926) za karikaturistu i slikara Pjera Križanića postala je, i posle razvoda (1950) ostala, poznata pod njegovim prezimenom. Prve likovne pouke dobila je u skopskoj gimnaziji (1919―1923) od Hristifora Crnilovića, da bi tokom boravka u Parizu (1925―1926), deleći stan s prijateljicom Desankom Maksimović, učila francuski jezik, malo slikala u ateljeu Andrea Lota uz savete tada svog budućeg supruga, obilazila muzeje i galerije, pohađala časove estetike i istorije umetnosti na Sorboni. [...]

Više na zvaničnoj prezentaciji Muzej Pavle Beljanski
62  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Dragan Martinović (1957) poslato: Maj 03, 2016, 03:46:36 am
*

IZLOŽBA SLIKA DRAGANA MARTINOVIĆA "POMEN GOLGOTI SRBIJE"

U Centru za kulturu Aleksinac otvorena je izložba slika Dragana Martinovića "Pomen golgoti Srbije".
Otvaranje izložbe je bilo u utorak, 29. septembra 2015. godine u 19 sati.


Dragan Martinović, rođen je u Bogatiću, u Mavči, u Srbiji, 1957. godine.

Odrastao je pored oca Milivoja pozorišnog reditelja i slikara i Milića od Mačve, osnivača mačvanske slikarske škole. Još u ranom detinjstvu počinje da slika i sa petnaest godina postaje član pomenute grupe. Već sa sedamnaest godina prvi put samostalno izlaže u Šapcu, 1975. godine.

1976. godine upisuje Likovnu akademiju u Beogradu, gde osnovne i postdiplomske studije završava u klasi profesora Zorana Petrovića. Odmah po završetku studija kreće u intenzivnu izložbenu delatnost.

Grupno je izlagao na više od dvestotine izložbi u zemlji i inostranstvu. Samostalno je izlagao preko 140 puta u zemlji i inostranstvu (Šabac, Beograd, Sremska Mitrovica, Novi Sad, Kragujevac, Opatija, Subotica, Nju Jork, Hong Kong, Minhen, Pariz, Berlin, Atina, Milano...)

Učesnik je mnogih kolonija i dobitnik je više znaajnih nagrada kao što su: nagrada Sremskog i Vojvođanskog salona, Nagrada za kulturu, Godišnja nagerada "Mina Karadžić", Velika nagrada Fondacije "Petar Lubarda"...

Član je nastarije slikarske grupe na Balkanu — "Lada", Udruženja likovnih umetnika (ULUS) od 1981. godine, ULB od 1983. godine, Udruženja likovnih umetnika "Sirmium" od 1983. godine, osnivač je i idejni vođa Udruženja likovnih umetnika "ESNAF", osnivač pokreta "Ja volim Mitrovicu", Društva za kulturu življenja "OKO", "Pečat" iz Bogatića i "Reč" iz Prijepolja. Osnivač je Reda vitezova Templara Srbije. Član je Velike Nacionalne Lože Srbije i aktuelni Veliki Majstor.

Od 1983. godine bavi se pedagoškim radom, što će krunisati osnivanjem Akademije klasičnog slikarstva. 2008. godine imenovan je za dekana Akademije klasičnog slikarstva Univerziteta "Edukons" Novi Sad.

Živi i radi u Sremskoj Mitrovici, a njegova dela su zastupljena u mnogim muzejskim i privatnim kolekcijama širom zemljine kugle.





Marko Jovanović | 05.10.2015. | Aleksinačke vesti
63  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Mikan Aničić (1950) poslato: Maj 03, 2016, 02:06:10 am
*

OTMICA EVROPE


Srbija je uvek bila čudna zemlja, već samom činjenicom što je svetu dala dve potpuno različite stvari ― reč vampir i šljivovicu. Kad je jednom otišao u Evropu, pre svega u engleske tmurne zamkove, čak nas je i vampir napustio i smestio se u uslovima koji su mu više odgovarali! Ostala nam je šljivovica i kao večno sanjani, a nedostižni san Evropa i evropsko, iako je Balkan geografski, a civilizacijski preko starih Grka, oduvek bio deo Starog kontinenta. Ali naše sumnje ili večiti strah da ćemo od nekog biti osvojeni (jer nam je istorija punija ropstvom nego slobodom, čime se može razumeti pomenuti strah i nepoverenje), stvorili su kod nas još u 19. veku podelu na Jevropu i Jevropljane, kako su ironično čak veliki pesnici nazvali one koji sve zaboravljaju zarad Jevrope, i na one druge kojima je najvažnije biti izvorno naš.

Možda se varamo, ali izgleda da se "bitka" još nije završila ni s naše ni sa evropske strane, zašto je najbolji primer naša trenutna politička situacija. Mada se na prvi pogled čini da su u ovom slučaju obe demokratske stranke (i DS i DSS) veoma udaljene jedna od druge, reč je zapravo o sindromu malih razlika ― prva kao naš glavni cilj ističe evropske integracije, ali nikako ne zaboravlja nacionalno i problem Kosmeta; druga ostvarenje nacionalnog cilja stavlja ispred evropskog, ali ne negira evropsko i sve ono što Evropa sa sobom nosi. Najneverovatnije u celoj ovoj priči jeste ponašanje nekih malih stranaka koje su od izrazito antievropskog stava odjednom postale "veći katolici od pape". Puna su im usta Evrope, kao što su nekad bila puna nečeg sasvim drugog i suprotnog, toliko da s nekoliko poslanika drmaju srpsku političku scenu i prete kao da su grčki vrhovni bog Zevs!

Namerno smo pomenuli Zevsa, jer je od njega sve počelo, naravno u mitu da bi se skoro tri hiljade godina kasnije pretvorilo u farsičnu stvarnost. Slobodno se "šetajući" s jednog na drugi kraj starogrčkog sveta moćni Zevs video je jednog dana feničansku princezu Evropu u igri na obali mora. Da bi je zaveo pretvorio se u divnog belog bika, u koga se princeza zaljubila i ocu svih grčkih bogova i polubogova uskoro rodila tri sina. Jedan je bio čuveni Minoj, vladar Krita, po čijem je imenu najstarija evropska kultura dobila naziv minojska. U slavi ga je nadmašio sin-čudovište Minotaur, takođe rođen iz neprirodne veze Minojeve žene s jednim bikom. Da bi sakrio svoju sramotu kralj Minoj je za Minotaura sagradio čuveni kritski Lavirint.

Na našu nesreću, u nekom sličnom lavirintu (političkom, a ne mitskom) nalazi se Srbija danas. Kažemo nesreću, jer neki naši politički lideri misle da su bogomdani za ulogu Zevsa, misleći da će tako promeniti sudbinu Srbije, mitski rečeno da ponovo mogu zavesti nekadašnju princezu Evropu, koja je sad stara i posustala, ali i dalje neodoljiva, ovog puta politički.

Niko i ne pominje njeno intelektualno zračenje, ne samo zato što se u njenoj nutrini kriju mitski počeci evropskog i boginja po čijem je imenu naš kontinent nazvan, već i grčko filozofsko čudo, hrišćanstvo i iskušenja svetih otaca, i na kraju temelji modernog demokratskog mišljenja, do tehnološkog sveta kome, izgleda, nismo dorasli.

Današnja Evropa toliko je sofisticirana i virtuelna da male balkanske vođe, ako se ne urazume, mogu vrlo lako da budu "ulovljeni", pre no što "ulove", da parafraziramo Momčila Nastasijevića, jednog od najvećih srpskih pesnika 20. veka. Znamo kako se mit završio, ali se kraj ovom našem političko-zavodničkom zamešateljstvu još ne nazire.

Autor: Milka Lučić
Tekst objavljen u Politici, 14.06.2008.
64  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Mikan Aničić (1950) poslato: Maj 01, 2016, 12:48:06 am
*
MIKAN ANIČIĆ, PARISKI I SRPSKI POSVEĆENIK ARS PFANTASTICA,
U POTRAZI ZA VEČNOM SLIKOM



SAN O VASKRSU SLIKARSTVA


"U vreme krize staništa, porodice, doma i međuljudskih odnosa, prekida komunikacije, usamljenih ljudi, jedan uman, lep i darovit čovek okreće se slici. Da li je to beg od stvarnosti ili potraga za lepšim, mirnijim i srećnijim prostorom, onim gde je sve ispunjeno i na svom mestu? Sada kada je sve napušteno i izdano, pre svega Umetnost, on bi da ode u Arkadiju i vrati značaj činu slikanja i slike, pa i po cenu da zauvek ostane izvan muzeja moderne umetnosti, tih supermarketa savremenog duha"

"Umetnost je tehnika buđenja, uspomena i lepote"
                                                                                         
Bodler

Mi­kan Ani­čić je je­dan od po­sled­njih zna­čaj­nih sli­ka­ra ko­ji tra­ga za in­te­gral­nom, sin­te­tič­kom ili sve­u­kup­nom sli­kom, me­ta­sli­kom, onom iza svih sli­ka, s one stra­ne sli­kar­stva. On na­sto­ji da stvo­ri de­lo ko­je se hra­ni mle­kom ve­li­kih me­ta­fo­ra i me­dom tra­di­ci­ja, a sva­ko nje­go­vo plat­no je sat­ka­no od is­ku­stva broj­nih da­na. Nje­go­ve sli­ke su ši­ro­ke, sprem­ne da pri­me su­prot­na zna­če­nja i od­je­ke mi­nu­lih epo­ha. Kao ka­kve uspo­me­ne i dra­go­ce­no­sti, one leb­de nad vre­me­nom i, po­put dra­gu­lja, isi­ja­va­ju zra­ke sve­tlo­sti iz­nad pro­sto­ra i vre­me­na. Nje­go­vo sli­kar­stvo je iz­raz po­tra­ge za smi­slom, lu­ta­nje po unu­tra­šnjim pre­de­li­ma ma­šte i sno­vi­đe­nja, iza­zov i avan­tu­ra. Več­na sli­ka se pre pro­na­la­zi u slut­nja­ma i vi­zi­ja­ma ne­go na ja­vi. Iz nje pro­is­ti­ču, bi­stre se, sve dru­ge ma­nje zna­čaj­ne stvar­ne sli­ke. Me­ta­fi­zič­ki slo­je­vi ta­kve pla­to­nov­ski shva­će­ne sli­ke-ide­je, sno­hva­ti­ce, otva­ra­ju se jed­no­stav­no — žud­njom za umet­no­šću.

U vre­me kri­ze sta­ni­šta, po­ro­di­ce, do­ma i me­đu­ljud­skih od­no­sa, pre­ki­da ko­mu­ni­ka­ci­je i usa­mlje­nih lju­di, je­dan uman, lep i da­ro­vit čo­vek okre­će se sli­ci. Da li je to beg od stvar­no­sti ili po­tra­ga za lep­šim, mir­ni­jim i sreć­ni­jim pro­sto­rom, onim gde je sve is­pu­nje­no, za­si­će­no i na svom me­stu? Sa­da ka­da je sve na­pu­šte­no i iz­da­to, pre sve­ga Umet­nost, Ani­čić bi da ode u Ar­ka­di­ju i vra­ti zna­čaj či­nu sli­ka­nja i sli­ke, pa i po ce­nu da ne bu­de mo­de­ran. Je­dan iz­u­ze­tan sli­kar sve­sno ri­zi­ku­je da ne uđe u mu­ze­je mo­der­ne umet­no­sti, su­per­mar­ke­te sa­vre­me­nog du­ha, spre­man da pla­ti dug ana­hro­ni­zmu. Nje­gov pro­je­kat je da­le­ko­se­žni­ji, on že­li da stva­ra­nje po­no­vo do­bi­je smi­sao ko­ji za­slu­žu­je.


DU­HOV­NA SPREM­NOST ZA MAJ­STOR­STVO

Ani­čić je na­pra­vio ko­per­ni­kan­ski obrt u pa­ri­skom i srp­skom sli­kar­stvu. On je je­dan od na­ših naj­zna­čaj­ni­jih stva­ra­la­ca u Pa­ri­zu, ve­li­ki maj­stor evrop­ske ars phantastice. Nje­gov do­pri­nos isto­ri­ji du­ha od­stu­pa od ide­ja Me­di­a­le. Ma­nje mu je va­žno da se od­re­di kao sli­kar hton­ske ili uran­ske sim­bo­li­ke, uži­va­lac pa­kle­nih na­sla­da, od­ga­ji­vač ču­do­vi­šta ili sne­ni pe­snik, sli­kar-pče­lar ko­ji bu­duć­nost od­go­ne­ta u ći­li­bar­skim vi­zi­ja­ma. Pre­va­zi­šao je iko­no­gra­fi­ju do­bra i zla i upu­tio se is­toč­ni­ku stva­ra­la­štva. Ani­čić je u us­po­sta­vlja­nju vred­no­sti na­či­nio pre­vrat. Kao sli­kar se usu­dio da po­no­vo sa­nja o hi­je­rar­hi­ji sli­ka, nji­ho­vom zna­če­nju i zna­ča­ju, o to­me da se ci­gla na zi­du, u zi­du i is­pod zi­da (a bi­lo je hi­lja­de ta­kvih ci­ga­la u sto­ti­ne ga­le­ri­ja) ne mo­že po­sta­vi­ti is­pod Mo­na Li­ze, a još ma­nje da se sa njom iz­jed­na­či. Mo­žda je san o vas­kr­su sli­kar­stva san ukle­tih, ko­ji sa­nja­ju po­sled­nji de­mi­jur­zi sta­rog sve­ta, san ko­ji će, pred si­lom teh­ni­ci­zma i otu­đe­nja, već su­tra­dan iz­ble­de­ti.

U Ani­či­će­vom si­ste­mu vred­no­sti ima me­sta za Hri­sto­sa, Don Ki­ho­ta i ki­bor­ga. Sve je mo­gu­će po­sta­vi­ti upo­re­do ako se pro­ble­ma­ti­zu­je, a pro­blem je za­pra­vo sa­ma umet­nost. Sli­kar se, po­put ide­o­lo­ga, kon­zer­va­tiv­nog re­vo­lu­ci­o­na­ra ili mo­der­ni­ste, na­da da će dru­štve­ni pre­vrat po­če­ti od umet­no­sti. Uko­li­ko se pro­na­šlo jed­no, ma ko­li­ko ma­lo, ali upo­ri­šno me­sto, mo­že se po­kre­nu­ti isto­ri­ja. Po ovom uto­pij­skom na­či­nu mi­šlje­nja o umet­no­sti i u umet­no­sti pre­po­zna­je­mo pra­vog umet­ni­ka, ne­za­in­te­re­so­va­nog za in­stant sla­vu. Ani­čić ko­ra­ča du­gim sta­za­ma sa­mo­pre­go­ra i sa­go­re­va u stva­ra­la­štvu. Mo­žda mu vi­še ve­ru­je­mo za­to što vi­di­mo da se iz­ba­vlja kao čo­vek i sli­kar, da uz­le­će u ne­ke dru­ge sfe­re.

On je me­đu po­sled­nji­ma u isto­ri­ji no­vi­je evrop­ske umet­no­sti pri­šao za­ča­ra­nom, vo­đen vi­zi­jom Do­sto­jev­skog da će le­po­ta spa­sti svet. To ne bi bi­lo ne­što po­seb­no da sli­kar ni­je ovu mi­sao re­de­fi­ni­sao i do­vr­šio u du­hu svog vre­me­na. Le­po­ta će spa­sti svet sa­mo ako mi spa­se­mo le­po­tu. Da bi to sa­znao, na­pu­stio je svo­je moć­ne i stra­vič­ne vi­zi­je Sr­bi­je u ne­dri­ma fan­ta­stič­nog, post­čer­no­bilj­skog ili post­teh­no­lo­škog pa­kla i iz pro­sto­ra u ko­me je sve mo­gu­će upu­tio se ta­mo gde sve je­ste, u aule ve­li­kih mu­ze­ja, da sli­ka na po­do­bi­je sta­rih maj­sto­ra, da iko­no­pi­še le­po­tu. Pro­šav­ši Bo­šo­vu, Broj­ge­lo­vu, ali i ško­lu vi­zan­tij­skog ži­vo­pi­sa, spo­znav­ši ve­li­ku po­u­ku iko­ne o ne­pred­met­nom, on je kao ret­ko ko du­hov­no spre­man da raz­u­me sta­re maj­sto­re. Za­to je Ani­či­će­vo sli­kar­stvo sup­strat neo­bič­nih i sreć­nih pro­ži­ma­nja.


GRA­DI­TELJ PA­RA­LEL­NIH UNI­VER­ZU­MA

Po­sled­nja ve­li­ka na­uč­na stu­di­ja Ja­ko­ba Burk­har­ta, go­ro­sta­sa isto­ri­je umet­no­sti, po­sve­će­na je Pi­te­ru Pa­u­lu Ru­ben­su. On je po­seb­no zna­ča­jan za Ani­či­ća, sva­ka­ko ne po te­le­snom, kar­nal­nom sla­vlju le­po­te, po ma­te­ri­jal­nom ko­je pre­ti da se iz­vrg­ne u svo­ju su­prot­nost. Ru­bens je pred kraj ži­vo­ta, ume­sto apo­te­o­za vla­da­ra i ra­su­tih mu­ških i žen­skih te­le­si­na po mi­to­lo­škim pred­sta­va­ma, ot­krio pej­zaž, sav pro­žet ne­stvar­nom sve­tlo­šću, oto­plje­nim zla­tom umor­nog i sreć­nog sun­ca u smi­raj let­njeg da­na. Za Ani­či­ća je to i sve­tlost iko­ne, Ma­čva po­sta­je Ho­lan­di­ja, a u sli­ku na raz­li­či­te na­či­ne ula­zi isti bož­ji sjaj. To su sa­mo ne­ki od li­kov­nih ele­me­na­ta ko­ji­ma je ovaj sli­kar vra­tio po­ve­re­nje u sli­ku, u uni­ver­zal­nom (in­te­gral­nom) smi­slu, po­mi­rio raz­li­či­ta fi­zič­ka i du­hov­na is­ku­stva i sa­brao ih ta­mo gde je mo­gu­će. Nje­gov me­tod se mo­že pri­me­ni­ti i u hu­ma­ni­stič­kim di­sci­pli­na­ma. U po­e­zi­ji se mo­gu po­mi­ri­ti ma­ni­ri­stič­ke sa da­da­i­stič­kim igra­ma, a u isto­ri­ji umet­no­sti kao na­u­ci Va­za­ri sa psi­ho­a­na­li­zom.

Sli­kar­stvo Mi­ka­na Ani­či­ća je uzor­no, mo­žda ma­nje po re­zul­ta­ti­ma, a vi­še po stre­mlje­nji­ma, kon­cep­ci­ja­ma i slut­nja­ma. Nje­go­va ulja du­hov­no, raz­me­ra­ma i pri­me­nom raz­li­či­tih per­spek­ti­va, pro­zo­ri su u ne­sa­zna­tlji­vo, u svet iz­van po­jav­nog. Taj ko­smos, me­đu­tim, ni­je ne­ra­zu­mljiv. Li­kov­no gra­đen od de­lo­va pre­u­ze­tih iz stvar­no­sti bli­ske čo­ve­ku za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je, no­vi svet je kri­tič­ki za­sno­van, po­ja­vlju­je se kao umet­nič­ka svest i sa­vest, ukor i ko­rek­tiv epo­he. Ve­ro­vat­no i to pre­po­zna­je­mo kao sa­kral­ni ele­ment sli­ka­re­vog opu­sa. Maj­stor je ma­li Bog, mi­kro­te­os, sve­dok kri­ze sa­vre­me­nog sve­ta i tvo­rac pa­ra­lel­nog, bo­ljeg uni­ver­zu­ma.

Iako ni­je že­leo da sli­ka sve­te sli­ke na na­čin iko­no­pi­sa­ca ili re­ne­san­snih ge­ni­ja, Ani­čić ni­je od­ba­cio is­ku­stva maj­sto­ra cr­kve­nih po­lip­ti­ha. Kri­tič­ki, kat­kad i ci­nič­ki, sva­ka­ko hu­mor­no in­to­ni­ra­no, on pri­stu­pa ima­gi­nar­nom, a i svo­je me­sto u isto­ri­ji i svo­ju umet­nost do­vo­di u pi­ta­nje. Umet­nik je i sve­tac, mo­nah, mu­če­nik, da­kle Ro­bin­zon i Don Ki­hot. Sve­stan je da smo svi žr­tve jed­nog po­su­no­vra­će­nog sve­ta, za­to­če­ni­ci re­al­no­sti, sa ko­jom se tre­ba sme­lo po­i­gra­ti, po­ja­ča­ti je do uža­sa ili ras­te­re­ti­ti hu­mo­rom. Umet­nost ni­je te­ra­pi­ja, već moć­no sred­stvo raz­u­me­va­nja i pro­me­ne stvar­nog sve­ta.


EZO­TE­RIJ­SKI TRAG ŽE­RA­RA DE NER­VA­LA

Ani­čić uslo­žnja­va igru, iz­ne­ve­ra­va sta­ra i po­sta­vlja no­va pra­vi­la. Me­ša raz­ne sti­lo­ve, po­sta­vlja li­ko­ve, pred­me­te i si­tu­a­ci­je iz an­ti­ke, re­ne­san­se i ba­ro­ka po­red onih iz bu­duć­no­sti. Vre­me je je­din­stve­no, in­te­gral­no i u nje­mu sve i svi uče­stvu­ju isto­vre­me­no. Isto­ri­ja je ce­lo­vi­ta. To je ezo­te­rij­sko raz­u­me­va­nje to­ka vre­me­na ko­je je pr­vi u evrop­sku li­te­ra­tu­ru uveo Že­rar de Ner­val. Sve je u ve­zi sa svim, ni­šta ne umi­re i ni­je za­u­vek iz­gu­blje­no. Ner­val ka­že da san ula­zi u stvar­nost i obrat­no, isto­ri­ja umet­no­sti je oblast ma­šta­ri­je, a te­o­ri­ja ha­o­sa no­ve fi­zi­ke pre­ci­zan opis re­al­no­sti.

Iz te per­spek­ti­ve po­no­vo se bi­o­graf­sko i lič­no po­ve­zu­ju sa de­lom. Ono je opis sli­ka­re­vog unu­tra­šnjeg sve­ta i in­ti­me, ha­gi­o­gra­fi­ja, ži­vot i stva­ra­la­štvo su avan­tu­ra. Ta­ko je umet­nik ob­no­vio sli­ku, i to ne sa­mo kao sim­bol, mit i su­šti­nu. Ona vi­še ni­je kon­kret­ni pred­met ne­kog sti­la ili epo­he, već je u in­te­lek­tu­al­nom i du­hov­nom smi­slu uni­ver­zal­na. Za Ani­či­ća se ne mo­že re­ći da je post­mo­der­ni umet­nik, ali on ipak stva­ra sla­žu­ći koc­ki­ce ra­znih umet­no­sti kao da se igra. U vre­me ko­je Sre­to Bo­šnjak na­zi­va "era neo­sti­lo­va", Ani­čić ni­je teh­no­ša­man, ur­ba­ni ge­ri­lac, ali se u nje­go­vim sli­ka­ma, po­red pče­li­njeg sa­ća, ob­na­že­nih že­na, le­pih ko­nja, kri­la i pre­de­la, uoča­va krv fi­zič­kih i me­ta­fi­zič­kih ra­na, stra­da­nja od ovo­ga sve­ta, iz­nad ko­ga leb­de sna­žne ma­ši­ne sve­op­šte kon­tro­le.

Mi­kan Ani­čić je umet­nik ko­ji je sa­mo za se­be iz­no­va ot­krio ča­ri i le­po­te sli­ka­nja, strast pre­ma bo­ji i pri­zo­ru, mi­ri­se i taj­ne sli­kar­ske ma­te­ri­je i po­ka­zao šta mi­sli o sli­ka­ri­ma ko­ji su to zna­li i ce­ni­li. On je us­po­sta­vio sli­ku kao ce­li­nu. Za­što sli­kar­stvo ne bi po­no­vo mo­glo da bu­de iko­no­graf­ski i na­ra­tiv­no za­sno­va­no, tim pre što ovaj sli­kar ne ilu­stru­je mi­to­lo­ške ili re­li­gij­ske sa­dr­ža­je, već je iko­no­graf­sko po­sta­vio u naj­ši­rem smi­slu kao deo iko­no­lo­škog.

Pri­če se mo­gu pri­ča­ti oni­ma ko­ji že­le da ih ču­ju, pri­če ko­je su vi­še ša­pu­ta­nje, po­e­zi­ja na gra­ni­ci čuj­no­sti, na­ra­ci­ja ko­ja to ni­je, jer je li­kov­na i ne mo­že se is­ka­za­ti ver­bal­no. Ta­ko se ja­vlja ne­ki ob­lik neo­re­ne­san­se. Ova­kav pri­stup mo­že se raz­u­me­ti sa­mo ako se pri­hva­te auto­ro­ve pret­po­stav­ke o uni­šte­nju li­kov­nog u da­na­šnjoj umet­no­sti, o za­la­sku kul­tu­re.

Ne nu­di li umet­nost Mi­ka­na Ani­či­ća uto­či­šte gle­da­o­cu, dvo­di­men­zi­o­nal­ni pro­stor u ko­ji mo­že da pro­jek­tu­je ko­or­di­na­te svog unu­tra­šnjeg sve­ta. Ni­je li ona mo­guć­nost za is­po­lja­va­nje ose­ća­nja ili stra­sti.

Je­dan se sli­kar u vre­me­nu ni­ščih du­hom usu­dio da po­sta­vi pro­kle­ta, tj. po­sled­nja pi­ta­nja. Osme­lio se da po­sred­no i vi­še­znač­no na­sli­ka sve ono o če­mu se lju­di pi­ta­ju i što ne mo­gu di­rekt­no da sa­op­šte. Ani­či­će­va je umet­nost du­blja i vi­še­sloj­na. To je glas ra­zu­ma u pu­sti­nji du­ha ko­ji se ču­je i o ko­me se mo­že raz­mi­šlja­ti. Ne tra­ži­mo pre­vi­še, po­go­to­vo ne sa­vr­šen­stvo, jer je ono ne­mo­gu­će. Do­volj­no je da svo­je mi­sli, sno­ve i na­da­nja usme­ri­mo u prav­cu sli­ke, vi­zi­o­nar­ski i isi­ha­stič­ki po­di­žu­ći to­plo sr­ce u hlad­ni um, do­vo­de­ći u sre­di­šte Sun­ce na­spram Me­se­ca, sli­ku na­su­prot re­al­no­sti.

Piše: Dejan Đorić, mart 2006. | Nacija online


* * *

65  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Đorđe Petrović (1933―2015) poslato: April 30, 2016, 11:59:30 pm
*

In memoriam ĐORĐE PETROVIĆ (1933―2015)


IN MEMORIAM

U nedjelju, 07. juna 2015. godine u 83. godini života umro je akademski slikar Đorđe Petrović.

Đorđe Petrović je rođen 1933. u Srpskim Moravicama u Gorskom kotaru u Hrvatskoj, gdje je završio osnovnu školu. 1945. školovanje nastavlja u Karlovcu, gdje ga već 1947. profesor Josip Restek poziva u grupu nadarenih učenika s kojima je radio u likovnoj sekciji. 1950. počinje slikati u ulju i priključuje se grupi karlovačkih mladih slikara entuzijasta koju vodi akademski slikar Alfred Krupa, te učestvuje na prvoj kolektivnoj izložbi slika u Karlovcu. 1959. diplomira slikarstvo u klasi profesora Jerolima Miše na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Zapošljava se kao likovni pedagog u osnovnoj školi "Dragojla Jarnjević" i posvećuje se pedagoškom radu. 1977. održao je prvu samostalnu izložbu svojih radova u ulju u "Zorin domu" u Karlovcu. Sljedećih godina redovito izlaže u Karlovcu uz povoljne likovne kritike i postepeno se okreće akvarelu, suptilnoj slikarskoj tehnici, koja kao da je stvorena za njegovu senzibilnost. Nakon izložbe u Domu JNA u Beogradu 1987. godine slijedi prava eksplozija izložbi: više od 50 samostalnih i oko 250 kolektivnih.

Neke od njegovih mnogobrojnih donacija su: 27 vrijednih slika bolnici u Karlovcu, legat od 42 slike Sremskim Karlovcima, mapa crteža "Manastir Gomirje" povodom 400-te godišnjice Manastira, mapa crteža srušene pravoslavne crkve u Karlovcu "U spomen hramu Sv. Nikole u Karlovcu", poklon za obnovu crkve. Učestvovao je na mnogim likovnim kolonijama, neke i sam organizirao, te na studijskim putovanjima u Italiji, Francuskoj, Španiji, Engleskoj, Holandiji, Njemačkoj, te Rusiji. 1996. postao je aktivnim članom Srpskog kulturnog društva "Prosvjeta" Pododbor u Karlovcu kao rukovodilac Likovne sekcije.  Dobitnik je "Prosvjetine" nagrade "Sava Mrkalj" 2007, za poseban doprinos kulturi Srba u Hrvatskoj. Svojim značajnim likovnim opusom i humanitarnim radom Đorđe Petrović je stekao veliki ugled i poštovanje u svojoj sredini i svome narodu.

Sahrana Đorđa Petrovića bit će u utorak 09. juna  2015. u 16,00 na Pravoslavnom groblju u Karlovcu.
Biblioteka Prosvjeta


SAHRANJEN PROFESOR ĐORĐE PETROVIĆ

U popodnevnim časovim u utorak 09. juna tekuće godine, na Dubovačkom groblju na večni počinak ispraćen je profesor Đorđe Petrović. Veći broj sveštenstva i monaštva eparhija gornjokarlovačke i zagrebačko ― ljubljanske odslužili su opjelo ovom divnom i voljenom karlovačkom umjetniku i stvaraocu, a uz mnoštvo naroda koji se okupio da mu oda poslednji pomen.

U besjedi po izvršenom opjelu, protojerej Saša Umićević, paroh petrinjski, govorio je o upokojenom Đorđu, njegovom doprinosu i bogougodnom načinu života.

"Srdačnošću i hrabrošću duše kojom se odlikovao, ovaj čovjek bio je na jedan poseban način otvoren za probleme, traganja, patnje, nemire, ali i radosti i lijepote vremena u kojem je živeo, izražavajući doživljaje svoje duše pred slikarskim platnom. Primajući silu Božiju kroz talenat koji mu je Gospod podario, a koji je on mnogostruko umnožio, primao je on i žeđ svoje epohe, prosvećujući i približavajući istini svakog posmatrača koji je sa divljenjem prilazio njegovim nadahnutim delima. Nedostajaćeš nam na ovim zemaljskim ulicama, ali ono što je sigurno jeste da ćemo se sastajati mi sa tobom u našim crkvama na Svetim Liturgijama, na kojima smo svi živi u Hristu Gospodu, čekajući vaskrsenje mrtvih i život budućeg vijeka. Do tada, vječan ti spomen, brate naš, Bog da ti dušu prosti, u miru Božijem počivaj".
Eparhija gornjokarlovačka
sreda, 10 jun 2015
66  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Simeon Čemerikić Sima (1906―1973) poslato: April 30, 2016, 09:01:36 pm
*
УДК. 75-05(497.1)
Kamenko M. Marković


NEKOLIKO REČI O JEDNOM ZABORAVLJENOM SLIKARU


Apstrakt: U ovom radu se govori o slikaru Simi Čemerikiću, čije je raznovrsno i bogato stvaralaštvo, sticajem neobjašnjivih okolnosti, ostalo van domašaja šire i stručne javnosti. Rodio se 1906. u Prizrenu, gde je 1923. završio nižu gimnaziju, a potom se sa porodicom preselio u Skoplje. Državnu umetničku školu u Beogradu, upisao je 1924. godine. Nakon diplomiranja 1929, jedno kraće vreme boravio je na usavršavanju u Veneciji. Po dolasku u Skoplje započinje svoju slikarsku karijeru, i zajedno sa drugim likovnim delatnicima sa ovih prostora, ispisuje stranice makedonske moderne umetnosti. Slovio je za jednog od pionira akvarela u Makedonji. Januara 1931. godine postavljen je za nastavnika crtanja u Belikoj medresi u Skoplju. U ovoj sredini ostao je do kapitulacije zemlje, i važio je za odličnog likovnog pedagoga. Drugi deo života, od 1941, do smrti, 1973. proveo je u Nišu. U gradu na Nišavi je od 1945. do 1951. radio kao profesor crtanja u Prvoj muškoj gimnaziji, a od 1951. godine predavao je crtanje, anatomiju, dekorativno pismo i ornamentiku u Školi za primenjenu umetnost. U periodu od 1953. do 1959. godine bio je direktor Škole za primenjenu umetnost. U ovom gradu ostao je upamćen kao odličan likovni pedagog i najbolji akvarelista.


Istoričari umetnosti mogu samo da žale što nam je ostalo veoma malo podataka o detinjstvu i mladosti Sime Čemerikića. O sebi i svom školovanju nije mnogo govorio, pa i pored delimično sačuvane porodične arhive, nije moguće sa preciznošću utvrditi sve činjenice vezane za njegov život i rad.

Rođen je 28. januara 1906. u Prizrenu. Kršteno ime bilo mu je Simeon, ali se u svim kasnijim zvaničnim dokumentima navodi kao Sima Čemerikić. Zna se da je posle završene niže gimnazije u rodnom Prizrenu 1923. godine sa porodicom prešao u Skoplje, koje je već u 19. veku predstavljalo trgovački i kulturni centar prema kome su se srpske porodice sa Kosova okretale. Danas nije moguće naslutiti koji su ga motivi opredelili da se 1924. godine upiše u Državnu umetničku školu u Beogradu. Da li je to rano ispoljeni talenat, ili, možda, podsticaj i usmerenje profesora koji su mu predavali crtanje? Sva je prilika da je u ranoj mladosti pokazivao naklonost prema crtanju. Moguće je da je sveukupna atmosfera u kulturi grada doprinela da se Čemerikić odluči za, nimalo siguran, put u svet umetnosti.

Beogradska Umetnička škola, osnovana 1919. godine, bila je u usponu kada u nju 1924. godine ulazi Sima Čemerikić. Istini za volju te godine iz nje su otišli Petar Dobrović i Toma Rosandić.1 Za profesore je imao takva ugledna imena kao što su Beta Vukanović (1875―1972), Ljubomir Ivanović (1882―1946) i Milan Milovanović (1876―1946), a kraće vreme i Petar Dobrović (1890―1942). Osim u školi, Čemerikić umetničko obrazovanje stiče i posetama izložbama koje su se tih godina priređivale u Beogradu. Tamo se sretao sa slikarstvom zasnovanom na principima sezanizma, postkubizma i konstruktivističkog pristupa predmetnom svetu slike. Te ideje u našu umetnost doneli su, većinom, oni slikari koji su se školovali u Parizu, u ateljeu Andre Lota (1885―1962). To će, ujedno, i biti koreni stvaralaštva Sime Čemerikića. Godine 1929, Sima Čemerikić diplomira na Umetničkoj školi i sa grupom školskih drugova odlazi u Veneciju "radi produženja slikarstva, ali ne ostaje(m) dugo."2 Zanimljiv je ovaj podatak, o odlasku u Italiju, s obzirom na to da je željeno odredište mnogih umetnika, u to vreme, bio Pariz.

Možda razloge tome treba potražiti u činjenici, kako kazuju porodična osećanja, da je Sima posebno cenio italijansku umetnost, i da se divio Ticijanovoj umetnosti.

Danas je nemoguće utvrditi da li je tada u Veneciji zaista imao priliku za neko dodatno usavršavanje, možda kratki boravak u nekoj od brojnih privatnih škola, ili, pre, u nečijem slikarskom ateljeu. "Činjenica da je za svoje dalje usavršavanje, nakon završenog školovanja, izabrao Veneciju, a ne Pariz, koji je u to vreme bio meka umetnosti, govori u prilog tezi da on nije želeo da suštinski menja pogled na slikarstvo, koji je formirao u Umetničkoj školi u Beogradu."3 Po povratku u Skoplje, Sima Čemerikić je, januara 1931. godine postavljen za nastavnika u Velikoj medresi, gde je sve do izbijanja Drugog svetskog rata predavao crtanje i lepo pisanje ― kaligrafiju. Sva je prilika da je taj posao obavljao pedantno i odgovorno, jer u arhivskim dokumentima nailazimo na službene ocene koje ga obeležavaju kao odličnog pedagoga: "Radi sve vrste crtanja i nastoji da razvije kod učenika maštu i sposobnost tačnog gledanja i posmatranja kao i umetnički ukus".4

Čemerikić ovakve metode nadograđuje te "Na kraju svake godine priređuje izložbe đačkih radova pa je to učinio i u 1936. godini i pokazao vrlo dobar uspeh".5 Njegove "Nastavne i vaspitne metode odlikuju se jasnoćom", a on sam... ima odlične pedagoške osobine i takt."6 Stoga je razumljivo što je za državni ispit 1935. godine uzeo temu "Cilj nastave crtanja u srednjim i stručnim školama".7 Kao takav pedagog ostaće upamćen i u Nišu, brojnim generacijama đaka Gimnazije i Škole za primenjenu umetnost, koji sa ljubavlju i toplinom govore o njemu. Skopski period Sime Čemerikića, osim pedagoškim radom, obeležen je i izlagačkom aktivnošću. U Skoplju je tih godina delovalo četrdesetak likovnih umetnika, što ovaj grad pretvara u značajan centar jugoslovenske međuratne umetnosti. Svakako najistaknutija imena bili su Lazar Ličenoski (1901―1964) i Nikola Martinoski (1903―1973).

Ličenoski je slikao pitoreskne predele Makedonije i ljude u zavičaju koji se bave ribarenjem i malim zanatima. Nezaboravne su mu dela: Tkalje ćilima, Galičanka, i Afion, možda najpoetičniji pejzaž u čitavoj makedonskoj umetnosti. Zelena ovde ima svežinu mladog lišća posle kiše. Neke slike Ličenoskog prikazuju socijalne motive njegovog kraja sa sentimentalno-ironičnom notom. Poštovan i cenjen u Jugoslaviji, Ličenoski je 1945. godine izabran za člana Umetničkog saveta likovnih umetnika Jugoslavije.8 Nikola Martinoski formiran u klimi evropskog ekspresionizma, nastavio je da slika one teme koje su obrađivali njegovi slikarski uzori, ali i sve ono što je bilo neobično, izazovno i bolno. "Karakteristični su u tom smislu crteži Martinoskog iz njegovog pariskog perioda, skicozno određeni nemirnom linijom koja fiksira groteskno-satirične oblike, kroz koje defiluje bizarni polusvet velikih metropola, ono što je u njima lascivno, izazovno i nesvakidašnje. U Makedoniji Martinoski je spontano našao ekvivalent za ove motive u sirotinjskim prizorima skopskih ciganskih mahala, u siromašnim enterijerima, u dnu njene društvene sredine: u javnim kućama u krčmama Skoplja i Soluna".9 Početkom četvrte decenije dolazi grupa Siminih kolega iz Umetničke škole — Vangel Kodžoman (1904—1994), Zora Popović (1902—1978) i Saba-hadin Hodžić (1909—1982). Tada je i osnovano Udruženje likovnih umetnika Vardarske banovine10 čiji je član i izlagač bio i Čemerikić. Godine 1932. biran je za blagajnika Udruženja. Koliko je, u današnjim prilikama, moguće saznati, Čemerikić je učestvovao samo na VII izložbi Udruženja, aprila 1933. godine. Sasvim je izvesno da je njegovo slikarstvo bilo i ranije predstavljeno skopskoj publici, jer Ličenoski u prikazu izložbe koju je 1932. godine organizovalo Društvo prijatelja umetnosti Jefimija, žali što se na njoj ne mogu videti i pasteli Sime Čemerikića.11

Takođe, u ranije navedenoj arhivskoj građi12, čitamo da je on učesnik izložbi likovnih umetnika "... u Skoplju i van Skoplja". Koje su to druge izložbe, gde su organizovane, za sada nije bilo moguće odgonetnuti.

U katalozima izložbi Društva likovnih umetnika Niša13 navodi se grupno izlaganje u Pragu, organizovano "pre rata". Nema sumnje da je tadašnja stvaralačka aktivnost Sime Čemerikića probudila interesovanje kod likovnih kritičara, koji o njemu daju pozitivan sud.14 Sredinom 1938. godine u Skoplje dolazi još je-dan školovani slikar Ljubomir Belogaski (1911―1994). Nakon okončanih studija slikarstva u Beogradu (1931―1938), iste godine počinje da radi kao likovni pedagog u jednoj gimnaziji u Skoplju. Ljubomir Belogaski će vremenom postati jedan od najvećih akvarelista u makedonskoj likovnoj umetnosti, bio je u prijateljskim odnosima sa Simom Čemerikićem, i snažno je podržavao Čemerikićevu posvećenost akvarelu žanru ― slikarstva koji je u ovoj sredini bio u začetku. Zahvaćena vihorom rata, porodica Čemerikić, nakon kapitulacije zemlje odlazi iz Skoplja za Srbiju, a polovinom maja meseca Sima je postavljen za nastavnika u Državnoj realnoj gimnaziji u Velikom Gradištu. Avgusta meseca premešten je na rad u I mušku gimnaziju u Nišu. I ovde se bavi pedagoškim radom, najpre u gimanaziji, a potom, do penzionisanja, u Školi za primenjenu umetnost. Aktivan je član Društva likovnih umetnika Niša, redovno se pojavljuje na godišnjim smotrama. Međutim, za života nije stigao, sticajem okolnosti, da svoje obimno i raznovrsno delo predstavi publici na samostalnoj izložbi. Slikarska zaostavština Sime Čemerikića sadrži više stotina radova, u vlasništvu sina, Zorana Čemerikića, kao i kod rodbine, prijatelja i nekoliko starih i uglednih niških porodica. Desetak njegovih akvarela poseduje i Narodni muzej u Nišu. Iako je, po Zoranovom kazivanju, veliki broj slika i crteža, nastalih u skopskom periodu, stradao u požaru pre ratne 1941. godine, po nešto se iz tog vremena i sačuvalo. Neki Čemerikićev rad je možda stradao i 1963. godine u katastrofalnom zemljotresu koji je pogodio Skoplje. Možda se na prostoru Makedonije, i dan-danas nalaze neka Čemerikićeva dela o kojima šira javnost ništa ne zna. To bi valjalo istražiti.

Najraniji, danas poznati, radovi Sime Čemerikića datiraju iz poslednjih godina školovanja u Umetničkoj školi. To su, pre svega, skice i studije ljudskog tela, rađene olovkom. Iako po malo tvrde, one nam govore o dobro savladanom zanatu. Rađene akademski, klasično, odaju sigurnu ruku autora. Na samom kraju studija, ili neposredno iza toga, nastala je jedna serija aktova, izvedena nešto slobodnije. Snažna i čvrsta tela, oblikovana su izmenom svetlih i tamnih površina, koje svoje ishodište imaju u konstruktivističkom načinu građenja formi. Na ovim radovima primetan je uticaj Petra Dobrovića. Zavisno od sredstava kojim su crteži izvedeni, autor dobija različite vrednosti za iste motive. Tako je akt u olovci ― tušu oštrih bridova, dok onaj u sangvini ima umekšane, ali i dalje skulptorske oblike. Kao što je već rečeno, Sima Čemerikić, od samih početaka svoje osnovne slikarske ideje izražava u tada vladajućoj prevazi forme nad bojom. Takav je i autoportret (ulje na platnu, 51 x 65 cm. Nije signirano), nastao, verovatno, krajem treće ili početkom četvrte decenije. Blaga geometrijska stilizacija prepoznatljiva je u ovom zanimljivo postavljenom, tročetvrtinskom profilu. Simetričnost prostora razbijena je dijagonalno komponovanom masom poprsja. Pretežno tamnu pozadinu, kao i odeću, rasvetljava lice sazdano na principima konstruktivističkog rešavanja forme. Kolorit je svedenih tonova, iz donjeg registra, zasnovan na odnosu svetlog i tamnog. Postavljanje figure prema nepromenljivoj tamnoj pozadini ukazuje da Čemerikić možda nešto duguje Klodu Maneu(1840―1926). To je psihološki portret, dobro prostudiran i odlično naslikan. Ovom vremenskom razdoblju pripadaju i pasteli Portret nepoznatog i Portret Rusa. Oni su bili izlagani na nekoj od izložbi organizovanoj tih godina, o čemu svedoče i fotografije sačuvane u porodičnom albumu. Na tim, požutelim fotografijama, nažalost, nema nikakvih zabeleški. Zato i nismo u prilici da utvrdimo kada su i gde izlagani ovi radovi. Najverovatnije da je to bila već pomenuta VII izložba Udruženja likovnih umetnika Vardarske banovine. Naime, France Mesesnel, istoričar umetnosti i profesor na skopskom Filozofskom fakultetu, u prikazu ove izložbe ističe "studije glava"15 Sime Čemerikića.

Za portret poznat pod imenom Ciganče (akvarel, 25 x 33,5 cm. nemamo dovoljno podataka da možemo sa sigurnošću kazati da li je skopska publika bila u prilici da ga vidi na ovoj izložbi, ali bi se na ovo delo, ili neko sasvim slično, mogla odnositi visoka ocena izrečena tim povodom. Đorđe Orlov student istorije umetnosti, i slikar navodi da "... u akvarelu i pastelu ističe se g. Čemerikić, čiji jedan akvarel spada u najuspelije radove na izložbi".16 Ciganče je rađeno u najboljim tradicijama slikarstva treće decenije. Pouke sezanizma o modulaciji su osnova. Sitne, kolorističke pege, po principu svetlotamno, grade mlado i puno života dečije lice. Zagasite i svetle boje inkarnata, najplemenitijih tonova, pune su iskričavih čestica koje indukuju svetlost po površini. Crvenkasti akcenti naglašavaju pojedine deonice, ne remeteći sveukupnu toplinu kolorita koja zrači sa ovog portreta. "Naslikani portret dečaka je impresionistički isečak trenutka uhvaćenog u kratkom ali intenzivnom trajanju. Blagi pogled dečakov u nešto neodređeno (možda u život, u sudbinu, u neizvesnost!) i neodređeni poluosmeh, odaju utisak nevinosti i" čednosti detinjstva17.

Početkom četvrte decenije primetna je promena u Čemerikićevom stvaralaštvu, ona je rezultat određenih promena koje su se dogodile u likovnoj umetnosti tog vremena. On se postepeno oslobađa od izvikane konstruktivnosti i zaranja u boje, tonove, u pravo slikarstvo, bez velikih crnih mrlja, korišćenih u prethodnoj epohi i okreće se kolorističkoj koncepciji slike. Došlo je do jednog velikog pročišćavanja palete i do jedne čulnosti koja više nije bila zbunjena intelektualnim dodacima koji su u slikarstvo, u pravo slikarstvo, bili uneti spolja, a površina slike osvetlila se nekom blagošću u kojoj se javlja Čemerikićeva osetljivost za ton. Jedna Mrtva priroda, naslikana uljem na kartonu stoji na prelasku tih dveju poetika. Slikar iz prethodnog perioda zadržava skoro monohromnu sivomaslinastu paletu, ali su oblici znatno mekši, razigraniji. Sve ove odlike poseduje i Portret seljaka (Akvarel, 28 x 38 cm. Nije signirano.) Taj prelaz nije ni nagao, ni izrazit, već se javlja postupno, sadržeći u jednoj slici elemente jednog ili drugog likovnog postupka. To se najbolje može videti u dvema mrtvim prirodama s ribama, od kojih je jedna verovatno ona "Mrtva priroda, pastel g. Sime Čemerikića",18 koju ističe Ljubomir Dobričanin u prikazu VII izložbe Udruženja likovnih umetnika Vardarske banovine. "Ovde se javljaju široke bojene površine ujednačenog tonaliteta, čak izrazitog kolorita. Jarka crvena, oranž i plava, ponegde i žuta, odaju Čemerikićevo kolorističko opredeljenje. Da bi se razdvojili široki planovi, granicu među njima čini vijugava plava ili crvena linija. Unutrašnji sklop predmeta nije tako čvrsto modelovan, a površine su razgrađene vidljivom fakturom. I svetlost je više prisutna, oplemenjujući istančanost kolorističke harmonije19.

Vremenom, Čemerikićevo slikarstvo je sve više okrenuto ka boji kao nosiocu osnovnog likovnog izraza. Nije poznato da li je slikao pejzaže, tako karakteristične za probuđeni kolorizam četvrte decenije. Samom kraju skopskog perioda pripadaju Portreti brata (Akvarel, 30 x 43 cm. Nije signirano) i Sestre (Akvarel, 30 x 42 cm. Nije signirano) i jedan Autoportret (Akvarel, 29 x 40,5 cm. Nije signirano). To su radovi na kojima dominiraju svetli tonovi, svež i razigran kolorit, što je sigurana potvrda da je umetnik prihvatio iskustva intimizma i poetskog realizma. Jedno razdoblje u životu i stvaralaštvu Sime Čemerikića je bilo završeno. Država u kojoj se školovao ― raspala se. Teritorija nekadašnjeg kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca bila je zahvaćena ratnim požarom. Bili smo narod umiranja i tuge.


Niš

Dolaskom u Niš, i po okončanju rata, u kojem je i sam učestvovao od novembra 1944. godine, započinje drugi period života i stvaralaštva Sime Čemerikića. Nova sredina, novi ljudi i nov drušetveno ― ekonomski poredak. Sve ukazuje da se on nije priklonio zahtevima i ideologiji socijalističkog realizma. Nema u njegovom stvaralaštvu velikih "udarničkih" kompozicija. Očigledno je, da on nije bio oduševljen socrealizmom poput Bože Ilića (1919―1993), nekadašnjeg profesora Umetničke škole u Nišu. "Ideju socrealizma prvi je prihvatio najdarovitiji i najmlađi — Boža Ilić. Njemu je najviše odgovarala ovakva programska koncepcija, jer je on voleo monumentalnu, figurativnu kompoziciju kao kod starih majstora: Velaskeza, Delakroa i Kurbea i njihove zanatske veštine. Sada, kada posle vremenske distance sagledavamo njegovo stvaralaštvo, čini nam se da je zahvaljujući tome što nije ranije opterećen nikakvim stilskim i tematskim okvirima i što u suštini nije do kraja razumeo programske zahteve, u svet jugoslovenske umetnosti uleteo brzinom komete. Iz nje je tom brzinom i izleteo."20 Čemerikić je nastavio kao i mnogi umetnici, tamo gde je, za trenutak, zastao. Novi početak, ili bolje reći novu fazu, možda najbolje izražava jedna Mrtva priroda (46,5 x 33 cm. Nije signirano), naslikana uljem na kartonu. Nastala, najverovatnije oko 1950. godine, odaje umetnika usmerenog ka kolorističkim vrednostima i prevashodnoj ulozi boje u građenju slike. Ona je rezultat "oslobođene" palete, što se moglo uočiti kod jednog broja slikara u tim prvim godinama po prestanku socrealizma. Čiste, zasićene boje zvonkih tonova, kao da su direktno nanete iz tuba. Naglašena faktura i gotovo nepogrešiv osećaj za materiju, dodatni su element, primeren ovakvom načinu likovnog izražavanja. Nažalost, ovo je jedna od retkih slika rađenih uljem, jer se Čemerikić potpuno predaje akvarelu. Nismo uspeli da proniknemo u razloge napuštanja rada uljanom tehnikom. Možda ih treba tražiti, između ostalog, i u kritici povodom kolektivne izložbe Društva likovnih umetnika Niša, gde je Čemerikić izložio jedan broj ulja i akvarela. Kritičar konstatuje: "Ulja ... koja su još sirova. U akvarelu on ima solidan zanat".21 Odrednica "sirova" ovde je data u negativnoj konotaciji. Ne znamo koja su to ulja, nismo ih pronašli u Čemerikićevoj zaostavštini. Ukoliko se radilo o radovima sličnih odlika kao što je već pomenuta Mrtva priroda, ova odrednica bi se mogla odnositi samo na fizička svojstva boje — na njenu čistotu, bez mešanja sa drugim, ali to ni u kom slučaju ne bi smelo da bude negativno ocenjeno, pre bi moglo da bude potvrda kritičarevog nerazumevanja.

Dve godine ranije, Boža Ilić je izložio svoju sliku Sondiranje terena na Novom Beogradu (Narodni muzej, Beograd), Čemerikić, iznenađen, gunđa pred tom bučnom slikom: "Šta je ovo! Ne poznajem ovaj način slikanja!" S druge strane, moguće je da se Čemerikić potpuno predao akvarelu svestan da je radovima u ovoj tehnici još u skopskom periodu postigao odlične rezultate. Dok se u skopskom periodu, sudeći po napisima u štampi i sačuvanim radovima, nije intenzivno bavio pejzažom, u niškom — ova tema postaje dominantna. Niš i njegova okolina imaju dovoljno inspirativnih predela; u njegovoj neposrednoj blizini je i Sićevačka klisura, koja je svojevremeno opčinila Nadeždu Petrović (1873―1915), ali je Čemerikić svoja najbolja ostvarenja naslikao na obali Jadranskog mora. "Te pitoreskne predele, gde se lepota tražila u zanimljivosti samog pejzaža, on je slikao na realističan način. Njegovu pažnju manje je privlačila arhitektura renesansnih gradova, a više sveukupni vizuelni doživljaj. Važno je bilo uhvatiti u trenu neprimetni titraj vodene površine ili zabeležiti vrelinu morskih isparenja i ljubičastu izmaglicu zalazećeg sunca. Otmene stare vile zarasle u meko zelenilo četinara, ogledaju se u sjaju vode neke male uvalice. Scene iz luka i marina sa "šumom" katarki i jarbola, pružale su priliku da se u akvarel unese i linija, shvaćena na crtački način.22 Ali, ima i dvadestak akvarela sa Jadranskog mora na kojima je Čemerikić postigao prozračnost kompozicije i uhvatio efekte zamiruće svetlosti na obali, bez ijednog crtačkog detalja (Jelsa ― Hvar, 1960, Bol, 1965, Crkvica sa zvonikom, 1965, Motiv s mora, 1960, Predeo s mora, 1960, Krk, 1961, Krk ― Šilo, 1962, Jelsa, 1962).

Zanimljiv je proces nastajanja pojedinih akvarela. Slikar je ponekad neki od tih motiva radio prvo kao crtež olovkom, a potom i u akvarelu. Pri tom, oba rada imaju sva obeležja završenog ― celovitog dela. Pojedine predele je, potom, prenosio na platno. Ta dela ne spadaju u manje uspela ostvarenja. Naprotiv!


Sima Čemerikić. Portret sestre. 1935. Akvarel, 30 x 42 cm. Nije signirano.

Vrlo srećno je formulisana jedna slikarska koncepcija kad je rečeno: "Treba slikati efekte koje nam stvari daju, a ne same stvari", ― drugim rečima treba slikati ono što nam naša vizuelnost sugeriše, a ne bukvalno onako kako naše fizičko oko vidi.

Svestan činjenice da je u njegovom radu nastupio zamor, i da mu je potrebna promena, Čemerikić se okreće crtačkim tehnikama. Čini to u dobar čas. Od 1960. do 1962. godine, on intenzivno koristi olovku, tuš i njihovu kombinaciju, ili kombinaciju tuš ― akvarel, i ostvaruje odlične rezultate (Motiv iz Jelse, olovka 1960, Krk ― Šilo, tuš ― akvarel, 1962). Ali i ovde, u ovoj tehnici, on se često stidi veštine i smerno, skoro sa zamuckivanjem vuče perom ili flomasterom kao u strahu da nekim prenagljenim potezom ne poremeti tanano tkivo svoje vizije.

U ovom razdoblju ostvario je i nekoliko izvrsnih radova služeći se pastelom — svojom omiljenom tehnikom (Mrtva priroda, 1962).

Od 1962. do 1967. godine on se služi flomasterom, kombinacijom olovke i flomastera, ali ne zapostavlja i pastel. Rezultati nisu izostali. Jedna sjajna niska radova to nedvosmisleno potvrđuje (Motiv iz Crikvenice, flomaster, 1962, Bol, olovka — flomaster, 1965, Ulica u Rovinju, flomaster, 1965, Vodice, flomaster, 1967, Vodice, pastel, 1967).

Neki od ovih radova nisu kasnije uopšte korišćeni i predstavljaju sasvim nepoznate stranice Čemerikićevog dela.

Potrebno je istaći da se Čemerikić dugo bavio akvarelom i da je ostavio iza sebe oko sto pedeset odličnih radova.

Njegove radove na izložbama Društva likovnih umetnika Niša, kritika je pozitivno ocenjivala. Istoričaru umetnosti Bojani Deljanin, nisu promakla bitna svojstva Čemerikićeve slikarstva: "Dok većinu slika ovog umetnika odlikuje rasvetnjena paleta, dotle u slikama Kriva livada, Suva planina, Dubrovnik, preovlađuje tamni, plavozelenkasti ton. Ima se utisak da su slike kod kojih je došla do izražaja umetnikova rasvetljena paleta, poetičnije, toplije i pune života. Inače izloženi radovi ovog slikara pokazuju zrelog umetnika koji raspolaže bogatim registrom boja, čija kičica suvereno vlada tonalitetom, što na gledaoce ostavlja upečatljiv utisak. Slika Hrizanteme ostaje dugo u sećanju posle razgledavanja izložbe, a to dolazi otuda što se tamniji i svetliji tonovi uzajamno dopunjuju i stvaraju nezaboravni sklad boja, dok se dve jabuke, kako svojim oblikom tako i bojom, po svojoj izražajnoj snazi približavaju naturalizmu."22

S druge strane, moglo se uočiti, i pokatkad je to likovna kritika nagoveštavala, da je ovakvo Čemerikićevo slikarstvo samo odraz tradicionalizma i dobro savladanog zanata. Ovo je, donekle, i razumljivo, jer su se u prvoj polovini sedme decenije u našoj likovnoj umetnosti događali procesi suprotni onome što je zastupao Sima Čemerikić. Bilo je to vreme enformela, koji je i u Nišu imao svoje zastupnike, i pored čijih odličnih radova, mirnoća i ustalasali ritam Čemerikićevih poetsko-realističkih predela, mogu izgledati kao radovi iz nekog drugog doba.

Godine 1963, na majskoj izložbi deset niških slikara organizovanoj u Izložbenom prostoru u Tvrđavi, Sima Čemerikić je izložio osam akvarela. Bojana Deljanin je u niškim "Narodnim novinama", kao najbolje radove ocenila platno Pod lipom Čedomira Krstića i akvarele Sime Čemerikića.23

Sima Čemerikić je kroz svet slikarstva išao istraženim putevima, lagano. U njegovom radu nije bilo ni krupnih skokova, ni velikih padova. Ono što je naučio na Akademiji, činilo je osnovni supstrat njegove umetnosti. Njega se nisu ticali pravci u slikarstvu: on nije verovao u staro i novo, niti je ikad radi struja koje su ga okruživale i pomislio na kakvo nasilje nad svojom ličnošću. Ako je ponešto novo i usvojio, to je zato što mu se nametnulo samo po sebi u jednom trenutku kao jedino moguć način da se valjano izrazi.

Izvesno je da Sima Čemerikić nije pripadao likovnoj avangardi, ali je snažno doprineo razvoju likovne umetnosti na ovom prostoru. Kada je reč o akvarelu, on je ovoj prefinjenoj tehnici široko otvorio vrata i pokazao da ona ni u čemu ne zaostaje za drugim slikarskim tehnikama. Istini za volju, poneki akvarel Nišlije su videle i ranije, kao deo stvaralštva Vladislava Titelbaha,* tu, pre svega, mislim na Staru karaulu u Nišu i Dve žene u radnom odelu, i Ćele-kulu (Akvarel je naslikan 1881. godine.) Đorđa Krstića (1851―1907). Ali, Sima Čemerikić je svojim kontinuiranim i predanim radom, sredini u kojoj je živeo i stvarao, jasno stavio do znanja da se rezultati u ovom žanru umetnosti mogu postići samo velikim radom, i da ova slikarska tehnika ne zaslužuje da se njome umetnik koristi s vremena na vreme, ili u dokolici. To i ne treba da čudi, kada se zna da je u Umetničkoj školi imao za profesora, izvrsnog akvarelistu — Betu Vukanović.

U nastojanju da se pravedno oceni Čemerikićevo slikarstvo, trideset i osam godina nakon njegove smrti, moramo kazati da u njemu ima lepota i to svojih, iz sopstvene duše. Kao takav dao je srpskom slikarstvu 20. veka nekoliko prvorazrednih pejzaža, na kojima preovladavaju topli i lirski akcenti. U pejzažima s mora, Čemerikić je doživeo zvezdane časove svoje umetnosti. Kada se ovo kaže, tu se pre svega misli na Predo s mora, možda jedan od njegovih najboljih akvarela, ali i na Pejzaž iz Makarske, Mali Lošinj, Motiiv iz Bola ― Brač, Krk, Barka, Hvar ― Jelsa, Motiv iz Vodica...

Na njegovim mrtvim prirodama nema ničeg što iznenađuje, sve je slikarski i zanatski korektno urađeno. On se trudio da ostane veran prirodi, tvorcu tako zavodljivih oblika. Ruže su "poetična" slika koja zahteva posmatranje iz blizine. Postavivši dve knjige (zarad ravnoteže), pored bokala sa divnim cvetovima ruža, na slici poetičnog naziva Ruže i knjige, Sima Čemerikić nam priča o ljubavi prema cveću. Brojne druge slike, još jasnije otkrivaju diskretnu i veoma osećajnu prirodu ovog slikara. Retrospektivna izložba radova Sime Čemerikića u zgradi Narodnog muzeja u Nišu, 1997. godine, izazvala je veliko interesovanje stručne i šire javnosti. Njegovi učenici, kolege, prijatelji, bivše komšije i poznanici tokom marta i aprila dolazili su u ovaj izložbeni prostor da odaju priznanje najvećem akvarelisti koga je Niš ikada imao.

Iz ovih redaka može se nazreti velika i mnogostruka delatnost Sime Čemerikića kao slikara i pedagoga.

O Simi Čemerikiću je malo pisano, a do 2010.* godine nijedno njegovo delo u boji, nije bilo reprodukovano u stručnoj literaturi. Ovim radom ta nepravda je na izvestan način ublažena, ali nije ispravljena. Nadamo se da ćemo videti i njegovu veliku izložbu, koja će biti prilika da se upozna celokupan njegov rad. Prošlo je sto pet godina od rođenja Sime Čemerikića i trideset i osam od njegove smrti. Vreme je da se o njemu napiše jedna celovita priča, a on zauzme ono mesto među likovnim stvaraocima koje je radom i dometima svoje umetnosti zaslužio.

_________

01 Станислав Живковић, Уметничка школа у Београду 1919―1939, Београд 1987, стр, 15.
02 Аутобиографија без датума, чува се у породичној архиви.
03 Каменко М. Марковић, Мајстори акварела 2, "Сито-принт плус", Ниш 2010, стр. 9.
04 Службени лист за 1939. годину, од 4. 3. 1939, чува се у породичној архиви.
05 Службени лист за 1937. годину, од 14. 2. 1937, чува се у породичној архиви.
06 Службени лист за 1940. годину, од 25. 2. 1940, чува се у породичној архиви.
ности. Свакако најистакнутија имена били су Лазар Личеноски (1901―1964) и Никола Мартиноски (1903―1973).
07 Диплома о државном испиту од 20. 4. 1935, чува се у породичној архиви.
08 Umetnost, Nova uprava saveza likovnih umetnika Jugoslavije, "Savez likovnih umetnika Jugoslavije," Beograd 1950, str. 79.
09 Борис Петковски, Социјална уметност у Македонији 1930―1950, у: Југословенска уметност XX века, Музеј модерне уметности, Београд 1969, стр. 61―62.
10 Угљеша Раичевиќ, Здружението на југословенските ликовни уметници на Вардарската Бановина во Скопје, "Разгледи" 8―9, Скопје 1980, стр. 936―951.
11 Личеноски (Лазар Личеноски), Изложба јужно-србијанских сликара у Скопљу, "Вардар", Скопље 5. 6. 1932, стр. 7.
12 Види напомене 4 и 6.
13 Каталози изложби Ниш 67 и Ниш 68.
14 Љуб(омир). М. Добричанин, Утврђивање једног сликарског плагијата на великој изложби у Скопљу, "Правда", Београд 23. 4. 1933, стр. 12.
15 Ф(ранце). М(есеснел), Изложба Удружења ликовних уметника у Скопљу, "Јужни преглед" бр. 4, Скопље 1933, стр. 138.
16 Ђорђе Орлов, Са изложбе јужносрбијанских уметника у Скопљу, "Вардар", Скопље 27. 4. 1933, стр. 7.
17 Даница Радуловић Столић, Плес и чаролија боја, у: Мајстори акварела 2, "Ситопринт плус", Ниш 2010, стр. 18―19.
18 Љубомир Добричанин, наведени рад.
19 Наташа Дрча, Сима Чемерикић, Народни музеј Ниш, Ниш 1997. (Каталог).
20 Златимир Марковић, Савремена ликовна уметност Ниша, "Ситопринт плус", Ниш 2007, стр. 15.
21 Aноним. Трећа изложба слика и скулптура у Нишу, "Народне новине", Ниш 17. 5. 1952, стр. 5.
22 Бојана Дељанин, Мајска изложба, "Народне новине," Ниш 7. 5. 1960, стр. 5.
23 Златимир Марковић, Савремена ликовна уметност Ниша, "Зограф", Ниш 2007, стр. 39.


__________

* Rođen u mestu Lenešice kod Praga 1847. godine, završio je Visoku tehničku školu u Pragu a pohađao je i slikarske studije. Ostavio je u crtežu, ulju i akvarelu više stotina radova različite likovne vrednosti. Detaljno je obrađivao srpsku etnografiju, a njegovi brojni likovni radovi imaju više dokumentarni nego umetnički karakter. Umro je u Beogradu, 1925. godine.

* Kamenko M. Marković, Majstori akvarela 2 "Sito-print plus", Niš 2010, sadrži 15 reprodukcija Čemerikićevih dela u boji, str. 25―39.



Korišćena literatura

01.   Личеноски (Лазар Личеноски), Изложба јужно-србијанских сликара у Скопљу, "Вардар", Скопље 5. 6. 1932, стр. 7.
02.   Љуб(омир). М. Добричанин, Утврђивање једног сликарског плагијата на великој изложби у Скопљу, "Правда", Београд 23. 4. 1933, стр. 12.
03.   Ђ(орђе). О(рлов), Са изложбе јужносрбијанских уметника у Скопљу, "Вардар", Скопље 24. 7. 1933, стр. 7.
04.   Ф(ранце). М(есеснел), Изложба Удружења ликовних уметника у Скопљу, "Јужни преглед" бр. 4, Скопље 1933, стр. 188.
05.   Аноним. Трећа изложба слика и скулптура у Нишу, "Народне новине", 17. 5. 1952, стр. 5.
06.   С(лободан). Поп(овић), Кроз атељеа, "Народне новине", Ниш 27.11.1954, стр. 6.
07.   Аноним. Отворена је пролећна изложба Друштва ликовних уметника из Ниша, " Народне новине", Ниш 7. 5. 1955, стр. 5.
08.   Аноним. Отворена изложбаа нишких сликара и вајара, "Народне новине", Ниш 8. 12. 1956, стр. 5.
09.   ИВ (Иван Вучковић), Зрелија остварења, "Народне новине", Ниш 14. 9. 1957, стр. 5.
10.   Ј (Драгољуб Јанковић), Изложба слика и скулптура ликовних уметника Ниша, "Народне новине," Ниш 9. 5. 1959, стр. 5.
11.   Бојана Дељанин, Мајска изложба, "Народне новине", Ниш 7. 5. 1960, стр. 5.
12.   Р(адомир). Антић, Мајска изложба ликовних уметника, "Народне новине", Ниш 6.5. 1961, стр. 7.
13.   В(идосав). Петровић... И дела вредна пажње, "Народне новине", Ниш 19. 10. 1963, стр. 7.
14.   В(ојислав). Девић, Од реалистичког до апстракције, "Народне новине", Ниш 22. 7. 1967, стр. 6.
15.   Угљеша Раичевик, Здружението на југословенските ликовни уметници на Вардарска Бановина во Скопје,
        "Разгледи" бр. 8―9, Скопје 1980, стр. 936 ― 951.
16.   Mustafa Memić, Velika Medresa i njeni učenici u revolucionarnom pokretu, Skoplje 1984, str. 50, 82.
17.   Станислав Живковић, Уметничка школа у Београду 1919―1939, Београд 1987, стр. 15.
18.   Драгољуб Јанковић, Школа у ликовном животу града, у: 40 година Школе за примењену уметност у Нишу, Ниш 1988, стр. 39―40.
19.   Наташа Дрча, Сима Чемерикић, Народни музеј Ниш, Ниш 1997. (Каталог).
20.   Златимир Марковић, Савремена ликовна уметност Ниша, "Зограф", Ниш 2007, стр. 15, 39.
21.    Umetnost, Nova uprava saveza likovnih umetnika Jugoslavije, "Savez likovnih umetnika Jugoslavije", Beograd 1950, str. 79.
22.   Борис Петковски, Социјална уметност у Македонији 1930―1950, у: "Југословенска уметност XX века",
        Музеј модерне уметности, Београд 1969, стр.61 ― 62.
23.   Каменко М. Марковић, Мајстори акварела 2, "Ситопринт плус ", Ниш 2010, стр. 25-39.
24.   Драган Симић, Мајстори акварела, "Народне новине", Ниш 20. 7. 2010.




Каменко М. Марковиќ
ЗА ЗАБОРАВЕНИОТ СЛИКАР

Резиме


Трудот се однесува на Сима Чемерикик, сликар чија разновидна и богата креативност останала необјаснета за општата и професионалната публика. Роден е во 1906 година во Призрен, каде што завршил основно училиште, а семејството потоа се преселило во Скопје. Во 1924 година се запишал во Државното уметничко училиште во Белград. По завршувањето на школовањето, во 1929 бил на кратка обука во Венеција. По вракањето во Скопје, ја започнал својата уметничка кариера. Тој е еден од сликарите во оваа област што ја создаваа современата македонска уметност. Во медресата во Скопје во 1931 година е назначен за учител по цртање. Останал во регионот до окупацијата и бил одличен учител. Вториот дел од животот, од 1941 до неговата смрт во 1973 година, го поминал во Ниш. Работел како професор во машката гимназија од 1945 до 1951 година. Потоа предавал цртање, декоративно и орнаментално пишување во Училиштето за применета уметност. Во истото училиште е назначен за директор во периодот од 1953―1959. Во Ниш тој го поминал животот како одличен учител и извондреден акварелист.


Kamenko M. Marković
ABOUT A FORGOTTEN PAINTER

Summary


This paper deals with Sima Čemerikić, the painter, whose varied and rich creativity, due to unexplained circumstances, has remained beyond the reach of general and professional public. He was born in 1906 in Prizren, where in 1923 he completed lower secondary school after which his family moved to Skopje. He enrolled the State School of Art in Belgrade in 1924. Having graduated in 1929 he spent a short time training in Venice. Upon his arrival in Skopje, he began his artistic career. He was one of many artists from the region who printed the pages of Macedonian modern art. He had a reputation as one of the pioneers of watercolors-aquarelle painting in Macedonia. He was appointed teacher of drawing in the madrassa in Skopje in 1931. He remained in this region until the surrender of the country, and was a great art teacher. The second part of his life, from 1941 to his death in 1973, was the time he spent in Niš. He worked as a drawing professor at the First Men’s Grammar School from 1945 to 1951. Afterwards, he taught drawing, anatomy, decorative and ornamental writing at the School of Applied Art in 1951. He was then appointed the principal at the same school from 1953 to 1959. He has been remembered in the city of Niš as a great art teacher and the best watercolorist. | kalamus.com.mk pdf
67  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Simeon Čemerikić Sima (1906―1973) poslato: April 30, 2016, 07:56:48 pm
*

SIMEON SIMA ČEMERIKIĆ
(Prizren, 28.01.1906 ― Niš, 1973)

Sima Čemerikić se rodio 1906. u Prizrenu, gde je 1923. završio nižu gimnaziju, a potom se sa porodicom preselio u Skoplje. Državnu umetničku školu u Beogradu, upisao je 1924. godine. Nakon diplomiranja 1929, jedno kraće vreme boravio je na usavršavanju u Veneciji. Po dolasku u Skoplje započinje svoju slikarsku karijeru, i zajedno sa drugim likovnim delatnicima sa ovih prostora, ispisuje stranice makedonske moderne umetnosti. Slovio je za jednog od pionira akvarela u Makedoniji. [...]

Raznovrsno i bogato stvaralaštvo Sime Čemerikića, sticajem neobjašnjivih okolnosti, ostalo je van domašaja šire i stručne javnosti.

Pogledati: Kamenko M. Marković, "Nepravedno zaboravljeni slikar", Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini 2010, br. 40, 241―25
68  ZONE NARODNE KULTURE I UMETNOSTI / Moravska zona / Narodna nošnja — Nišavski region (Aleksinac) poslato: April 28, 2016, 01:05:44 am
*
УДК: 391(497.11)"183"
ИД Број: 205948684
Radisavljević Vladan
etnolog-antropolog
Aleksinac



NARODNA NOŠNJA U ALEKSINAČKOM POMORAVLJU
U PERIODU OSLOBAĐANJA OD TURAKA 1830—1833. GODINE



Apstrakt: Rad predstavlja skroman doprinos ovogodišnjem izdanju časopisa "Karadžić" posvećenom obeležavanju 180 godina od oslobođenja Aleksinca od Turaka, odnosno pripajanja Aleksinačke nahije tadašnjoj kneževini Srbiji. U eseju je dat okvirni opis narodnog odevanja ovog kraja, sa ciljem da se upotpuni slika života ljudi pod novonastalim istorijskim okolnostima.

Ključne reči: Aleksinac, kultura, narodna nošnja, srpski građanski kostim, odevanje, tatar-Rista Prendić


Uvod

Sa pogodnostima koje su Srbiji potvrđene Hatišerifom iz 1830. godine i pripajanjem šest nahija tadašnjoj kneževini Srbiji 1833. godine, polako i sigurno su nastajali uslovi za stvaranje srpskog građanskog sloja sa svim svojim kulturnim osobenostima. Među tih šest nahija bila je i Aleksinačka nahija, ali ne u svojoj celosti, jer se nova granica pomerila na jug, između varoši Aleksinca i sela Katuna, pa je deo Aleksinačkog pomoravlja i dalje ostao u Turskoj carevini, još uvek pod jakim uticajem orijentalne kutlure. Aleksinac se tako i počeo razvijati kao pogranična varoš i kao takav je ostao gotovo pola veka (sve do 1877. godine). To je upravo uslovilo i brži raskid sa otomanskim nasleđem na ovoj pograničnoj teritoriji, u vidu promena na odeći, prostornog ponašanja u samoj varoši podizanjem crkava i škola, rušenjem džamija i arnautskih mahala (Arnauti su imali zasebnu malu koja se zvala Arnautska Mala i koja se protezala pored Moravice idući groblju1), intenzivnijeg prihvatanja zapadnih sistema vrednosti itd. "Ovo je sasvim razumljivo, jer se upravo na granicama, na ivicama, i odvija diferencijacija odnosno razdvajanje celina. Pošto identitet i alteritet, identičnost i drugost, žive u simbiozi, njihove se najistaknutije odlike artikulišu upravo tamo gde se oni susreću — na granicama."2


Narodna nošnja u Aleksincu


Za razliku od modnog kostima, fiksirani kostim poznatiji kao narodna nošnja, trpi sporije promene, pre svega zbog svoje funkcionalnosti. Narodna nošnja pruža informacije o etničkom i geografskom poreklu ljudi koji je nose i govori nam o  konfesionalnom, bračnom, imovinskom, ritualnom statusu i starosnoj dobi osobe. Moramo imati na umu i to da se, kako kaže profesor Ivan Kovačević, svakodnevnom radnom odelu XIX veka (i prve polovine XX veka), iz praktičnih i estetskih razloga, nije pridavala veća pažnja pri sakupljanju, pa danas, kada kažemo narodna nošnja, uglavnom imamo predstavu o odelu koje se nosilo u specijalnim prilikama3, ili onom koju je nosio bogatiji sloj ljudi.

Iako su promene na narodnom kostimu spore, određene istorijske prilike i nagle promene u društvu (promena vlasti, nagli ekonomski napredak, migracije stanovništva...) svakako ostavljaju traga i na narodnom odelu.

Osnovu muške narodne nošnje činila je dugačka košulja od belog kučinjavog platna ili lana, krojena od jednog komada platna na koji se dodaju dva "klina" sa obe strane ispod rukava, čime se dobija proširenje (tzv. "dinarski" tip košulje). Čakšire sa "đutlucima" ili "poguzinama" koje su se nosile u to doba, narod je nazivao "poturlije"4.

Pored njih nošene su i čakšire uskog kroja, sa manje ukrasnih gajtana. U početku su krojene od belog debelog sukna, a ukrašavane crnim vunenim gajtanima, da bi od sredine XIX veka preovladala crna boja sukna. Čakšire su opasivane u pojas raznobojnim vunenim tkanicama, a imućniji su opasivali i kožne pojaseve "silave" u kojima su nosili oružje ili pribor za duvan. Na gornjem delu tela je najčešće dolazio duži ili kraći "džemadan" odnosno jelek sa preklopljenim prednjim polama, ili u nekim slučajevima "čepkenli" mintan (sa visećim, prosečenim rukavima). Na nogama su se na selu nosili opanci domaće proizvodnje od neštavljene svinjske kože, a u samoj varoši su najčešće nošene plitke šiljate cipele "jemenije", koje su dobile naziv po državi Jemen odakle i potiču. Na glavi su nošeni crveni fesovi oko kojih su obmotavani peškiri ili kape poznate kao "kriškare" ili "dinjare". Čuvene velike šubare ili "barle", karakteristične za istočnu Srbiju, nošene su po Aleksinačkim selima istočno od Morave.5

Jedna od karakterističnih promena u načinu odevanja i ukrašavanja tela muškaraca, koja biva sve učestalija u tom periodu, jeste šišanje perčina, koje su muškarci do tada rado nosili. Naredba o šišanju perčina je i zakonom bila određena i vršila se iz vrlo praktičnih razloga, naime, u borbi sa neprijateljem, borac bi bio vrlo lako onesposobljavan hvatanjem za kosu. Tihomir Đorđević prenosi kako mu je u detinjstvu pričala baba Vukana iz sela Lužana, kako je skinut perčin njenom mužu i ostalim Lužancima neposredno po prisajedinjenju Aleksinca Srbiji. "Jednoga dana, priča ona, dođe kapetan sa pandurima i pozva sve seljake kod Kule (bivša Frenčevića kula ispod Lužana). Kad se seljaci skupiše, on naredi pandurima, te im, velikim terzijskim makazama, poodsecaše perčine. Ljudi se postiđeno vratiše kućama, noseći svaki svoj perčin, koji su bili debeli kao konjski repovi. Kad mi žene vidosmo šta je učinjeno, počesmo kukati kao za mrtvacem."6

Dobar opis odela jednog viđenijeg Srbina toga vremena, daje nam Sima Trojanović, opisujući izgled Riste Prendića iz Aleksinca, čuvenog tatarina Knjaza Miloša. S obzirom da je kao glasnik imao privilegije službenog lica, po želji Kneza Miloša, Rista je bio odeven gotovo potpuno po turski. "Šalvare duge do zemlje, boje crvene, zatvoreno-plave ili maslinaste od fine skerlet-čohe, svilenim gajtanom izvezene, a na desnoj i levoj nogavici izrađen je bio ornament nalik na polumesec, ali ne "polumesec" jer bi time sasvim pokazivao turski emblem, a on je to hteo da izbegne, ali makar malo kad je nalik, Turcima je ipak godio."7

Opasivao se sa dva pojasa, širim "tarabolosom" i kitnjastijim silavom "od fina sahtijana, sav izvezen zlatom"8 u koji je bila zadenuta kubura sa kundakom okovanim u srebru i jatagan. Jelek u crvenoj ili zelenoj boji bio je izvežen punim zlatnim vezom i sa zlatnim pucima. Preko njega nosio je ćurče sa širokim rukavima postavljeno samurovinom. Na glavi je nosio fes sa kićankom, a za njegov skupoceni ćurak se u Aleksincu govorilo, kada neko neće nešto da prokaže: "Kaži, kaži, dobićeš tatar-Ristin ćurak." Na nogama je nosio već pomenute jemenije, dok je u putu nosio široke čizme.

I u ženskom odevanju ovoga kraja, obavezna je dugačka bela košulja dinarskog tipa. Preko nje, žene su nosile "zapregu" ili "zavijaču". To je karakteristična vunena ili pamučna suknja koja se sa malim izmenama do skora mogla videti u Aleksinačkom pomoravlju. Isprva rađena od dve pole, obavijala se oko tela. Vremenom se skraćuje i slobodni krajevi se sastavljaju te poprima formu prave suknje. Preko zavijače žene su se opasivale pregačama (keceljama). Na gornjem delu tela najčešće je nošen haljetak od belog sukna pod nazivom ćurdija ili zubun. "Ćurdija se zvala u selima zapadno od Morave, a na istoku je to bio zubun, zobun."9 Vrlo lep i karakterističan odevni predmet ukrašavan izveženim cvetnim motivima, kićankama i prišivenim komadima vune. Za žensko oglavlje tog vremena karakteristični su "trvelji". Sastoje se iz dve ispletene vunene pletenice koje se upliću sa kosom ili samo savijaju pored ušiju.10 Preko trvelja se nosila kapa "ručnik" sa resicama koje su padale niz leđa, a na kojima su visili razni metalni novčići. Preko toga se vezivao beli platneni peškir poznatiji kao "ubradač". Na nogama su takođe nošeni opanci.

* * * *

Pojedini delovi odeće turskog porekla su strogo zabranjivani nemuslimanskom stanovništvu (čalme, materijal u zelenoj i crvenoj boji itd.). Sa narodnim oružanim ustancima sa početka XIX veka i slabljenjem centralne vlasti, kako kaže Jasna Bjeladinović-Jergić, dolazi do sve češćeg kršenja zabrane nošenja odeće istočnjačkih osobina, pre svega od strane viđenijih Srba. Nakon izdejstvovanja slobode 1833. godine, dolazi do prekida sa ovom vrstom buntovništva te i do sve brže evropeizacije u načinu odevanja našeg stanovništva, čime je trebalo što pre odbaciti sve ono što bi podsećalo na doskorašnjeg zavojevača. Dimitrije Davidović, po čitanju hatišerifa, simbolično skida šal (čalmu) i šalje ga kući.11 U tom periodu "traganja" za sopstvenim nacionalnim identitetom nastaje "srpski građanski kostim"12, čija je osobenost sama kombinacija već postojećih odevnih predmeta, a koji vremenom postaje u potpunosti standardizovan. Takva nova kombinacija se prilično uklapala i u modne trendove Zapadne Evrope toga vremena.

Osnovu tog novonastalog srpskog građanskog kostima kod žena činila je sada već obavezna svilena košulja, usko krojena do tela i "fistan" odnosno dugačka haljina sa srcolikim izrezom na grudima. Grudni otvor na fistanu pokrivao se maramom koja se uvlačila u otvor fistana. Oko struka se vezivao pojas "bajader". Preko fistana se nosio možda i najkarakterističniji odevni predmet tog doba — "libade" koje je dugo do struka i sa zvonastim rukavima, najčešće od somota sa zlatnim gajtanima. Zimi su se nosile i bunde od tamnog atlasa ili somota, naravno, postavljene krznom. Na glavi je nošen fes sa tepelukom, odnosno filigranskom pločicom kružnog oblika ukrašenom još i metalnim novčićima. Udate žene su nosile i "bareš", somotsku traku oko tepeluka ukrašenu biserima i dragim kamenjem.


Zaključak

Proces evropeizacije muškog načina odevanja je tekao mnogo brže negoli proces prihvatanja zapadnoevropskih trendova u ženskom odevanju, zato što su muškarci u suštini više putovali od žena, i školovali se u inostranstvu, dok ulogu održavanja nacionalnog oblika odevanja preuzima upravo ženski kostim. Već nakon Berlinskog kongresa, 1878. godine, evropski muški kostim je jedini oblik odevanja muškaraca u gradovima pa tako i u Aleksincu.

Dakle, sa oslobođenjem i stvaranjem mladog građanskog društva koje je želelo da na svaki mogući način izrazi svoj novi, povoljni položaj u državi koja je u povoju, stvoreni su uslovi i za prodor modnog kostima (i veštačkih materijala) iz Zapadne Evrope, koji će, već prema trendovima imati raznolike forme u nastupajućem vremenu.


_____________________

01 Тихомир Р. Ђорђевић, Алексинац после ослобођења од Турака 1833. godine, Политика број 9209 — година XXXI , Београд, понедељак 1. јануар 1934.
02 Марија Тодорова, Имагинарни Балкан, Београд, 2006, стр. 20
03 Иван Ковачевић, Музеји и модернизација: дрес, трактор и пластична лутка, Етноантрополошки проблеми, свеска 2, Београд, 2011, стр. 367
04 Драгослав Антонијевић, Алексиначко поморавље, Београд, 1971, стр. 103
05 Драгослав Антонијевић, нав. дело, стр. 103
06 Др. Тихомир Р. Ђорђевић, Коса у Јужних Словена, у Загребу, 1926, стр. 25
07 Сима Тројановић, Наше кириџије, Српски етнографски зборник, број 13, Београд, 1909. стр. 104—105, у: Милорад Јовановић, Последњи српски татарин Риста Прендић, Пешчаник бр. 4 Историјски архив Ниш, 2006. стр. 189
08 Сима Тројановић, нав, дело, стр. 189
09 Драгослав Антонијевић, нав. дело, стр. 107
10 Јасна Бјеладиновић-Јергић, Српска традиционална одећа, Народна култура Срба у XIX и XX веку, Београд, 2003, стр. 33
11 Тихомир Р. Ђорђевић, Из Србије Кнеза Милоша, Културне прилике од 1815. до 1839. године, Просвета-Београд, 1983, стр.53 према: М. Гавриловић, Милош Обреновић II, "Наставник" за 1913, стр. 707
12 Мирјана Прошић Дворнић, Женски грађански костим у Србији XIX века, Зборник Музеја примењене уметности 24—25, Београд, 1981—82



THE FOLK COSTUME IN POMORAVLJE OF ALEKSINAC IN THE PERIOD
OF LIBERATION FROM THE TURKS 1830 — 1833


Summary

With the liberation from the Turks, conditions for creating a Serbian civil class with all its cultural characteristics were slowly and surely realized. Aleksinac was annexed to the Principality of Serbia in 1833. The national garment of this region belongs to the zone of the central Balkans, and with changes in economy, politics and the structure of the population, it has suffered some changes. With the disappearance of Turkey’s ruling government, people generally rejected Turkish clothing elements and the so-called "Serbian civil costume" was created.


Literatura:

Антонијевић, Драгослав, Алексиначко поморавље, Српски етнографски зборник, књига LXXXIII одељење друштвених наука, Живот и обичаји народни, књига 35, Београд, 1971.
Бјеладиновић-Јергић, Јасна, Српска традиционална одећа, Народна култура Срба у XIX и XX веку, Београд, 2003.
Ђорђевић Р. Тихомир, Алексинац после ослобођења од Турака 1833. године, Политика, број 9209 — година XXXI, Београд, понедељак 1. јануар 1934.
Ђорђевић Р. Тихомир, Из Србије Кнеза Милоша, Просвета — Београд, 1983.
Ђорђевић Р. Тихомир, Коса у Јужних Словена, посебни отисак из "Народне старине", у Загребу, 1926.
Јовановић, Милорад, Последњи српски татарин Риста Прендић, Пешчаник бр. 4 Историјски архив Ниш, 2006.
Прошић Дворнић, Мирјана, Женски грађански костим у Србији XIX века, Зборник Музеја примењене уметности 24—25, Београд, 1981—82.
Тодорова, Марија, Имагинарни Балкан, Београд, 2006.

KARADŽIĆ : časopis za istoriju, etnologiju, arheologiju i umetnost / Broj 5/2013.
glavni i odgovorni urednik Aleksandar Nikezić. Aleksinac : Zavičajni muzej
69  SLIKARSTVO / Srpski slikari XIV—XIX veka / Živko Jugović (1855―1908) poslato: April 26, 2016, 04:31:40 am
*

ŽIVKO JUGOVIĆ — SLIKE
70  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Stanislav Beložanski (1900―1992) poslato: April 26, 2016, 03:19:12 am
*

STANISLAV BELOŽANSKI STAŠA — SLIKE








Zograf društvo umetnika ● 80 godina od prve izložbe Društva umentika Zograf PDF
Koordinator projekta, koncepcija i postavka izložbe Žana Gvozdenović
71  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Stanislav Beložanski (1900―1992) poslato: April 26, 2016, 03:00:27 am
**

STANISLAV BELOŽANSKI
(Beograd, 15.06.1900 ― Beograd, 04.03.1992)

Beložanski, Stanislav Staša, scenograf, kostimograf, slikar (Beograd, 15. VI 1900 — Beograd, 4. III 1992)

Školovao se u Beogradu (1907—1909), Budimpešti (1909—1912), Bukureštu (1912—1916). Završio je umetničku školu u Beogradu (1920—1925) i tokom studija bio slikarski volonter i statista u Narodnom pozorištu. Prve scenografije radio je kao član Akademskog pozorišta (1925). U slikarnicu NP primljen je septembra 1926. kao honorarni slikar izvođač a juna 1927. potpisao je svoju prvu scenografiju (A. Savoar, Ukrotitelj). Potom je svake sezone davao rešenja za više (4—9) dramskih i operskih premijera. Član likovnoumetničkog društva "Zograf" postao je 1927. a član "Kola jugoslovenskih likovnih umetnika" 1930. Šef radionice dekora postao je 1933. Išao je na studijska putovanja u Francusku, Italiju, Češku i boravio na Svetoj Gori (1937—1938).

Izgradio je moderan tip scenografije originalnog stila koji karakteriše naglašena dramatika i jedinstvo bojenih odnosa i plastičnih vrednosti scenskog prostora. Ostvarenja su mu sa arhitektonskim osnovnim osećanjem i uključuju naznake o vremenu i mestu radnje. Scenu zida u treću dimenziju sa obaveznim električnim svetlom koje daje najsuptilnije nijanse. U skladu sa modernim shvatanjima scenografije, svoju umetnost i znanje stavio je u službu reditelju i glumcima. Sa svojih oko tri stotine scenografskih ostvarenja svrstao se među naše najznačajnije scenografe. Za nekoliko predstava, za koje je radio scenografiju, radio je i kostim (Otelo, Rusalka, Stanoje Glavaš, Put oko sveta, Koštana).

Kao slikar posvetio se pejsažima i portretima u tehnici ulja i akvarela. Učestvovao je na prolećnim i jesenjim salonima u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić", u inostranstvu (London 1937) i na izložbi pozorišnog slikarstva (Beograd 1971). Samostalno je izlagao više puta počev od 1926. u Beogradu, Somboru i Novom Sadu.


SCENOGRAFIJE: domaće opere: Zulumćar (P. Krstić), Knez od Zete, Koštana, Ženidba Miloševa (P. Konjović), Ero s onoga svijeta, Morana (J. Gotovac), Suton (S. Hristić); domaće drame: Jelisaveta knjeginja crnogorska, Stanoje Glavaš (Đ. Jakšić), Koštana, Nečista krv (B. Stanković), Beograd nekad i sad, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Put oko sveta, Ujež (B. Nušić), Božji čovek, Pustolov pred vratima (M. Begović); strane drame: Otelo, Koriolan (V. Šekspir), Don Karlos (V. Šiler), Jelisaveta od Engleske (F. Brukner), Na dnu (M. Gorki) i dr.
ЛИТЕРАТУРА: Јосип Кулунџић, Сташа Беложански као сценограф, Позориште, 1932, бр. 29, 17; Пјер Крижанић, Наша сценографија, Политика, 1938, бр. 10708; Звонимир Кулунџић, Сликар и сценограф С. Беложански, БОН, 1940, бр. 7—8; Љерка Сабић, Три стотине инсценација, Борба, 1959, бр. 242; Славко Батушић, Беложански Сташа — сликар и сценограф, у: Хрватско народно казалиште 1894—1969, Загреб 1969, 196; Павле Васић, Сташа Беложански, Каталог изложбе у Сарајеву, Београд 1970; Народно позориште Сарајево 1921—1971, Сарајево 1971, 32; Павле Васић, Дело Сташе Беложанског, у: Уметнички живот, II, 1976, 537—538; Олга Милановић, Станислав Сташа Беложански 1926—1976 (каталог изложбе), Београд 1976, 78; Боривоје С. Стојковић, Историја српског позоришта, Београд 1979, 689—690; Олга Милановић, Београдска сценографија и костимографија 1868—1941, Београд 1983, 284—324.


Zoran T. Jovanović
Odabrane biografije (I ― IV tom) | Matica Srpska
72  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Jaroslav Kratina (1893—1974) poslato: April 26, 2016, 02:45:22 am
*

JAROSLAV KRATINA







Suhomrazica,
olovka na papiru, 9,2 х 10 cm,
sign. d.d: "Suhomrazica" J. Kratina,
inv. gr. 2766

Izvor: Nobody is perfeckt : Аутор каталога и изложбе / Author of the catalogue and the exhibition Гордана Станишић / Gordana Stanišić
Издавач / Executive Publisher Народни музеј у Београду / National museum in Belgrade : Beograd, 2013
73  VAJARSTVO / Srpski vajari / Ilija Kolarović (1894—1968) poslato: April 26, 2016, 02:25:41 am
*

RAD  VAJARA
ILIJE KOLAROVIĆA





Bista Momčila Nastasijevića

Iz šestog razreda Druge muške gimnazije u Beogradu, gde mu je jedan od nastavnika bio Simeon Roksandić, odlazi da uči vajarstvo u Umetničko-zanatskoj školi. Studirao je kod Đorđa Jovanovića i Ljube Ivanovića. Kada je 1914. godine počeo Prvi svetski rat, pred vojnim vlastima prećutkuje da je đak i stupa u Sedmi, beogradski puk. Prešao je Albaniju i na Solunskom frontu ranjen u desnu ruku, nakon čega je prebačen u Italiju, pa u Tunis i Alžir radi lečenja. Imao je nekoliko operacija i morao je da navikne da se služi levom, zdravom rukom. U Alžiru pohađa Ecole Nationale des Beaux-Arts d’Alger, odsek za arheologiju i arhitekturu. Po povratku u zemlju radi kao nastavnik crtanja u Paraćinskoj gimnaziji (1923) i Srednjoj tehničkoj školi u Beogradu (1924—1939), da bi 1940. bio izabran za profesora Akademije likovnih umetnosti. Jedan je od osnivača grupe Zograf. Vrlo mali broj njegovih radova nastalih između dva svetska rata je sačuvan, budući da je većina uništena u bombardovanom ateljeu 1941. i 1944. godine.

Zograf društvo umetnika ● 80 godina od prve izložbe Društva umentika Zograf PDF
Koordinator projekta, koncepcija i postavka izložbe Žana Gvozdenović
74  RIZNICA SRPSKA / Dobrodošlica / Riznica Srpska — Dobrodošlica poslato: April 26, 2016, 01:43:25 am
*

Riznica Srpska — Srpski likovni kritičari i istoričari umetnosti
Ризница Српска — Српски ликовни критичари и историчари уметности



D

Dejan Đorić (Beograd, 1959)


J

Jasna Jovanov (Novi Sad, 1952)
Jovan Despotović (Beograd, 1952)


K

Katarina Ambrozić (Mostar, 1925 ― Beograd, 2003)


M

Miodrag B. Protić (Vrnjačka Banja, 10.05.1922 ― Beograd, 20.12.2014)


N

Nikola Kusovac (Beograd, 1935)


R

Radovan Mirazović (Milići, 1950)
75  SLIKARSTVO / Srpski slikari XIV—XIX veka / Živko Jugović (1855―1908) poslato: April 26, 2016, 01:03:35 am
**

ŽIVKO JUGOVIĆ
(Čačak, 13.03.1855 — Beograd, 24.11.1908)

srpski akademski slikar, ikonopisac, likovni pedagog

Živko Jugović, preteča školovanih čačanskih slikara, rođen je 13. marta 1955. godine u Čačku. U Beogradu je završio četiri razreda gimnazije a u Novom Sadu dve godine realke. Slikarsko znanje je stekao na akademijama u Moskvi, Firenci, Veneciji i Minhenu. Zahvaljujući preporuci i pomoći mitropolita Mihaila, otišao je u Kijev (1873―1874), gde je u peščerskoj larvi učio pravoslavnu ikonografiju. Državnu stipendiju je dobio 1874. godine za slikarsku Akadmiju u Moskvi. Nakon dve godine boravka u Moskvi, odlazi u Italiju, gde je proveo četiri godine, a zatim u Minhen.

Za nastavnika crtanja u Kragujevcu postavljen je 1883. godine. Nakon šest godina premešten je u I  beogradsku gimnaziju, zatim u realku.  

Živko Jugović je slikao najviše ikonostase i pojedinačne ikone. Ikonostase je radio u crkvi Ružici na Kalemegdanu (uništeno za vreme svetskog rata), u Jagodini, Kruševcu, Saraorcima. Sa Stevom Todorovićem je naslikao ikonostas u Pakracu. Radio je na ikonostasu u hramu svetog Proroka Ilije, u Leskovcu. "Ikone je oslikao u svom ateljeu između 1888. i 1889. godine, uz pomoć svog prijatelja Dragutina Deroka".
 
Živko Jugović je najbolja ostvarenja dao je u portretima, od kojih su najpoznatiji: Svetozara Hadžića, Ljube Nenadovića, Jakova Tucakovića, Steve Čuturila, Velimira Valožića. "Ostavio je nekoliko dobrih kopija po Rubensu, koji mu je služio kao uzor umetnika".

Angelina, 26.04.2016.
76  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Mikan Aničić (1950) poslato: April 25, 2016, 11:54:11 pm
**

MIKAN ANIČIĆ — SLIKE
77  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Borivoje K. Radenković (1871―1952) poslato: April 25, 2016, 11:32:50 pm
*

BORIVOJE K. RADENKOVIĆ (1871―1952) ― ODA SRBIJI


... Izložbom Borivoje K. Radenković (1871―1952) ― Oda Srbiji, Galerija 212 ima čast, da posle retrospektivnih izložbi održanih u Narodnom muzeju u Beogradu 1997. godine, i u Paviljonu Cvijeta Zuzorić 2005. godine, beogradskoj publici pruži mogućnost da se bolje upozna sa delom prvog srpskog studenta slikarstva u Parizu, Borivoja K. Radenkovića, koji je nezasluženo ostao na marginama srpske umetnosti XX veka.

Na izložbi će biti predstavljeni pejzaži, mrtve prirode, žanr scene, portreti, iz značajnog umetničkog opusa koji obuhvata period od 1900. do 1945.godine.

"... Borivoje K. Radenković je slikao sa ubeđenjem čoveka koji voli život. Voleo je jednostavne male stvari. Zato su mu bili jednako važni motivi, kako istorijski događaji, tako i obična glavica kupusa, kaca za mleko, korito na stolici u hladu šume. I naravno cveće. Uvek okrenut svom intimnom svetu Borivoje K. Radenković nije izlagao, nije slikao za kritiku i publiku, već je umetničke račune polagao sam sebi ...".  
                                                                                                
Nađa Ivanji Švab iz kataloga | 22.09.2009. | Galerija 2012
78  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Beta Vukanović /Babette Bachmayer/ (1872—1972) poslato: April 25, 2016, 11:29:59 pm
*
BIOGRAFIJE UMETNIKA I KATALOG DELA


BETA VUKANOVIĆ


Sa Betom Vukanović, konkretnije od 1910. godine,24 Srbija je dobila prvog zrelog umetnika karikaturistu, a sama karikatura, do tada prevashodno u funkciji ilustracije ili najčešće jednoobraznog propagandnog materijala, postaje ono što je engleski kritičar Piter Kembel (P. Campbell) definisao kao vizuelnu metaforu — slojevita umetnička forma dovoljno izražajna i sadržajna da u potpunosti prevaziđe dotadašnju recepciju manirističkog (idejnog i vizuelnog) izlaganja. Iako su pojedini radovi imali kompoziciono složeniju i politički aktuelnu, delimično žanrovsku pozadinu, u osnovi njena karikatura je pionirski postavila, negovala i do pune zrelosti razvila upravo onu, do tada tek retko i ne baš spretno primenjivanu, portretnu, psihološku karakterizaciju. Sve pojedinačne i grupne portretne figure, ponekad impresionističke u duhu, ponekad dekorativnije i u secesionističkom maniru, gestom povremeno bliže ekspresionizmu ili kao u jednom dahu neposredne i stilizovane do minimalizma (npr. portret Nadežde Petrović iz 1902/03, jedne od najstarijih karikatura u Zbirci), uvek su izrazito slikarski modelovane i koloristički živopisne. Ono, za karikaturu tipično tzv. anegdotsko spoljašnje posmatranje Beta Vukanović je razvila do nivoa slikarskog portretisanja — dubljeg, psihološki složenijeg, ljupkog u onim intimnijim interpretacijama. Čitava galerija25 političara i ministara, naučnika i istoričara, uglednih dama, slikara, vajara, književnika, ili onih manje atraktivnih posetilaca beogradskog korzoa... predstavljena je tako da se njihove fizičke i karakterne mane ne tumače kao anomalije već simpatične nepravilnosti, nikada moralizatorski već delikatno i uzdržano duhovito i umereno zajedljivo kako bi se od anegdote napravila tzv. satira bez reči. Kako je to zapazio teatrolog Mark Zaharov "da se problem ličnosti i njen osnovni izraz ne izgubi, da ne utone u smeh karikature", uz dalje kratko i precizno uputstvo — "dati kroz karikaturu i onaj materijal jedne ličnosti, koji se odmah zapaža i upada u oči, i onaj materijal koji se tek docnije istakne, primeti, oseti" (Milanović 1974). U tom nepresušnom izvoru ironije nema prezira, sve i uvek zadržava onaj humani karakter komedije naravi, karakter otmenog podsmevanja koji se posebno prepoznavao u vremenu prihvatanja novog, evropocentričnog ukusa. Veštinom da uhvati ono neprimetno iznutra i da ga učini vidljivim spolja, Beta Vukanović otvorila je prostor upravo onom estetičkom karakteru humora koji je Prop tumačio kao "suptilnu komiku koja postoji radi obrazovanih umova, duhom i poreklom aristokrata" (Prop 1984: 24). Iako su i srpska i hrvatska sredina,26 i pored evidentnih sociološko-kulturoloških preobražaja, evropeizacije duha i afirmacije građanskog društva i "građanske javnosti" (Habermas 1969), u osnovi zadržale dobar deo tradicionalnog i patrijarhalnog ponašanja i privatnosti, u centrima kao što su bili Beograd i Zagreb, kroz različite običaje i manire sazrevala je i emancipacija u najširem smislu. Branislav Nušić, jedan od najatraktivnijih "modela" srpskih karikaturista,27 iz svog književnog ugla život humora doživljavao je i u svom delu interpretirao kao "život svakodnevice, kao živopisnu društvenu satiru u kojoj različiti likovi igraju svoje uloge karaktera u vremenskom i prostornom specifikumu građanske (ili malograđanske) realnosti".28 "Sve mane kad su u modi smatraju se vrlinama", isticao je Molijer, dok je u svoje vreme gradio intrigantnu pozornicu društvene maskarade, tipove uobraženih bolesnika i mizantropa bliskih renesansnoj komediji, tj. elizabetanskoj drami. U okvirima raznovrsnih modernističkih "produženih privatnih prostora", kako je svečane i dobrotvorne balove ili maskenbale i tome srodne kulturno-umetničke i zabavne sadržaje međuratnog urbanog stanovništva nazvao Milan Ristović,29 komediografsko — moralizatorski karakteri Molijerovih smešnih precioza ili učenih žena, sterijevskih pokondirenih tikvi, nušićevskih skorojevića, ciničnih buržuja ... prevedeni su u slikarsku scenografiju i teatralnost karikatura Bete Vukanović. Taktičkim variranjem raznih karakternih nedostataka (pre slabosti nego poroka, jer sve su ličnosti u osnovi "pozitivni junaci") poput zavisti, taštine, gramzivosti, samoljublja, tvrdičluka, ambicija u politikantskim mahinacijama... sa akcentima na (uslovno prihvaćenim) tipizirano ženskim osobinama (manama!) kao što su pomodarstvo, kaćiperstvo, koketerija... u svakodnevni život s početka XX veka Vukanovićeva je uvela i ovaj novi tematski okvir koji je svoju primarnu funkciju razonode našao upravo kod ženske populacije. Suprotno autorkama karikatura (oduvek u upadljivoj manjini u odnosu na suprotan pol), koje su bez "ustručavanja" i estetskih ograničenja prikazivale gospođe iz svog miljea ili okruženja,30 muška populacija je polazila najčešće od sasvim drugačijih rezona — svi obziri i kavaljerski respekti koje su muškarci umetnici podsvesno ili svesno imali prema ženi time što su "izbegavali" predstavljanje njenog lika s karikaturalnim obeležjima, moglo se tumačiti, s jedne strane, kao posledica građanskog morala i patrijarhalnog vaspitanja koje se u to vreme podrazumevalo i skoro kao uslovljeni kulturološki refleks prihvatalo. S druge strane, opravdanje se može prepoznati i u samoj prirodi muške logike, u jasno promišljenom stavu karikaturiste Anđela Uvodića koji je, na pitanje gospođe Katarine Stanković zašto u njegovoj karikaturi nikada nema dama, odgovorio: "One su suviše tašte i to bi ih uvredilo" (Stanković 1927).
Original


____________

24 Te godine na Četvrtoj izložbi Lade u Beogradu umetnica je izložila seriju svojih karikatura na kojima su bile predstavljene ugledne ličnosti iz raznih sfera beogradskog javnog života.
25 Uradila je oko 500 karikatura od kojih je sačuvano samo 140 dok je veći deo nestao tokom Drugog svetskog rata. Njene karikature nalaze se u mnogim muzejskim i privatnim zbirkama u Srbiji, a Narodni muzej u Beogradu čuva 48 akvarelisanih crteža iz prvih decenija XX veka.
26 Reč je samo o ovim kulturnim identitetima nekadašnje Jugoslavije, najpre iz razloga što se karikatura najintenzivnije razvijala u tim sredinama, a s druge strane jer su, sa izuzetkom slovenačkog umetnika
Hinka Smrekara sva dela u Zbirci autora sa pomenutih prostora.
27 Posle prve karikature Nušića, koju je uradio Uroš Predić 1905, poznate su i one P. Križanića, B. Cvetkovića, B. Vojnovića-Pelikana i D. Stojanovića.
28 Nušić je tu realnost posmatrao kao rezultat društva, koje je bilo pod pritiskom, kako je to nazivao, "petrificirane patrijarhalnosti".
29 Posle Prvog svetskog rata posebno su se prijemi, kao neka vrsta modnog građanskog prestiža, odvijali po kućama i salonima građanske elite — među najposećenijima su bili oni organizovani kod Isidore Sekulić, Jelene Skerlić-Ćorović, Jelisavete Marković, Jovana Jovanovića Pižona, porodice Nastasijević i drugih (Ristović 2011: 541).
30 Koliko je poznato, pored B. Vukanović u to vreme karikaturom su se bavile i umetnice Desa Jovanović Glišić i Zora Simeonović Lazić.

 
Nobody is perfeckt : Аутор каталога и изложбе / Author of the catalogue and the exhibition Гордана Станишић / Gordana Stanišić
Издавач / Executive Publisher Народни музеј у Београду / National museum in Belgrade : Beograd, 2013
79  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Mikan Aničić (1950) poslato: April 25, 2016, 04:33:18 am
**

MIKAN ANIČIĆ — SLIKE





Asen
92 × 73 cm




Irena, 2015.
92 × 73 cm




Viktor Starčić, 1981.
100 × 80 cm




Prababa Anica — velika srpska Majka, 2017.
Arriere-grande-mère-Anica
120 × 80 cm
80  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Mikan Aničić (1950) poslato: April 24, 2016, 05:09:30 pm
**

MIKAN ANIČIĆ — SLIKE





Stojan, 2011.
130 × 100 cm




Bojana, 2013.
130 × 100 cm




Tijana, 2014.
130 × 100 cm
81  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Mikan Aničić (1950) poslato: April 17, 2016, 03:07:22 am
**

MIKAN ANIČIĆ — SLIKE





Ana, 1985.
46 × 38 cm.
82  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Željko Tonšić (1954―2014) poslato: April 17, 2016, 02:45:50 am
*
ŽELJKO TONŠIĆ


SLIKA JE NEMA PESMA

Predstavnik simbolizma kod nas, Željko Tonšić, važi za jednog od naših najboljih slikara. Imali smo tu čast da ga posetimo i porazgovaramo o njegovom viđenju umetnosti i životu slikara u Srbiji. Ljubazno nas je ugostio u svojoj umetničkoj radionici u Zemunu, gde smo se divili njegovim slikama i radovima njegovih učenika. Prenosimo Vam samo deo razgovora o srpskom slikarstvu današnjice i o njegovim učenicima koji upravo tu vredno rade i razvijaju svoj talenat.

Pripremajući se za intervju, primetili smo da na internetu i u medijima uopšte, ima vrlo malo podataka o vama. Zašto je to tako?

Postoji jedna izreka Mutum est pictura poema (slika je nema pesma) i to je istina. Ako slika ne govori sama za sebe, dodatna naracija je izlišna.
 
Jedan deo našeg čitalaštva jesu mladi neafirmisani umetnici koji tragaju za svojim stilom. Pričajte nam o Vašem umetničkom putu, traganju i sazrevanju. U ranoj mladosti ste učili industrijski dizajn?

Išao sam u srednju dizajnersku školu (tada se zvala Škola za industrijsko oblikovanje) na odsek industrijskog dizajna, koji je ouvek važio za najteži smer. Tamo sam naučio da budem precizan i pedantan. Već tada sam adaptirao podrum u kući gde sam živeo i sve svoje slobodno vreme provodio sam crtajući. U tom podrumčetu sam dočekao i kraj studija.

Kako ste se odlučili da posle akademije, gde ste diplomirali na odseku za fotografiju, postanete slikar?

Dok sam bio na akademiji razmišljao sam o opredeljenju. Činilo mi se da grafički dizajn, a i fotografija, moraju da se uče, a da će slikarstvo već nekako samo moći da me osvoji. Tako je i bilo. Posle studiranja radio sam nekih desetak godina grafički dizajn, ali me to nikada nije preterano zanimalo kao klasičan crtež i slika. U galeriji Stara kapetanija 1992. godine imao sam samostalnu izložbu crteža, koja je proglašena za izložbu meseca. Posle toga sve više ulazim u svet slikarstva. Predamnom je bio mukotrpan period analize, samokritike, učenja, rada, rada i rada... NULA DIES SINE LINEA.

Koliko su danas slikari u Srbiji slobodni i iskreni u svom radu?

Današnja umetnost uopšte daje prioritet priči "Carevo novo odelo". Tako su se i mnogi slikari prekvalifikovali u kamermane, cirkuzante, nadrimislioce, glumce naturscike i šta već ne. Najveći glasnogovornici u ime slikarstva su ili loši slikari ili to uopšte nisu. Studentima slikarstva  predaju profesori iliti "profesori" koji blage veze nemaju ni sa slikom ni sa crtežom (čast izuzetcima). Uzgred, crtež je esnafski osnov. Ali to je tema mnogo kompleksnija i zalazi u još neke oblasti. Naravno tu je i onaj drugi deo priče, ali mislim da su njeni akteri u manjini. U svakom slučaju, imaju moje poštovanje.

Za Vaše slike kažu da zrače pozitivnom energijom i mističnošću. Kako uspevate da prenesete tu energiju na platno?

Dosta toga se dešava nesvesno. Slikari su uvek su u nekim svojim svetovima i razmišljanjima. Iskonski slikar je konstantno u svojoj slici. On i kada priča o nečemu sasvim drugom, jedan deo njega razmišlja o slici. Tako nastaju slike koje imaju energiju. U suprotom, ukoliko slikari ne razmišljaju, oni se pretvaraju u štanc mašine. Moderni slikari kada nešto naslikaju moraju to da objasne na 25 strana teksta. Sliku primetiš ili ne primetiš.
 
Kakav utisak treba slika da ostavlja na posmatrača?

Posmatrač kada vidi pravu sliku, ona mora da mu odveže pertle, da mu zarumeni obraze, da ga ostavi bez daha. Ako se to ne desi, onda je to delo više slikovnica nego bilo šta drugo. Kada sam jednom prilikom bio u Njujorku video sam u jednom zamku izloženu sliku Van Ajka. Bio sam očaran. Tri sata sam sedeo, gledao je i upijao svaki njen delić. Čak sam joj i miris osetio, bogobojazni, tamjanski. I danas mi je u čulima ta slika.

Dakle, može se reći da je na Vaš rad najviše uticao Van Ajk?

Recimo da ja naginjem ka takvoj vrsti slikarstva u tehničkom smislu. Pristup stvaranja svemirskog prisustva i po horizontali i po vertikali.

Kritičari Vas nazivaju jednim od najboljih slikara fantastike, recite nam kako Vi doživljavate taj pravac.
 
Ako je tako, onda sam u lepom društvu. Iako je prisutna u skoro svim pravcima u umetnosti, slikarstvo fantastike danas nije baš omiljeno u pojedinim slikarskim krugovima. Pravac je vrlo zgodan za uhlebljenje raznim mazalima i problematičnim tipovima, kako kreativno tako i zanatski. Inače, sama fantastika je širok pojam. Eto, apstraktna slika koja je po nekima diametralna sa ovim pravcem je čista fantastika (naravno ako je iskrena).
  
Šta je za Vas bitnije u slikarstvu, veština ili ideja? Na šta publika kod nas najviše reaguje?
 
Da li ste negde videli ćopavu balerinu ili kljakavog pijanistu? Naravno da je tehnika bitna, ali ništa ne vredi bez kreativnog dela. Jedno bez drugog ne ide, mora da se prepliće. Sve češće srećem ljude koji su željni toga da vide pravu sliku. Slikanu sliku, onako, baš. Dosta im je tufnica, jufkica, cepanja, grebanja... gologuzih gegova i šta sve ne.

Naša redakcija je pokrenula konkurs na temu "Kreativno ili klonirano". Da li mislite da kod nas ima mnogo "kloniranja"?
 
Naša mala sredina je veoma kopirantska. To je bilo, jeste i biće. Pariz, Njujork, London... kako to gordo zvuči. Ko nije pogledao japanski film "Ahil i kornjača" (Achilles and the tortoise) od Takesi Kitana, neka to obavezno učini. Dosta toga će mu biti jasnije.
 
O Vama je pisano da živite u svom svetu, ne dozvoljavajući realnosti da Vas poremeti. Da li je to uvek tako ili neki nemili događaj koji život nanese pronađe svoj put i utisne se u Vaš rad?
 
Naravno, samo što se ja sa tim borim na drugačiji način. Dan pre nego što je počelo bombardovanje, počeo sam da slikam Arhangela Gavrila (slika Ave Maria). Slikao sam je sve vreme koliko je trajao rat. Poslednjeg dana bombardovanja sam je i završio. Viđao sam tada da su neki umetnici slikali nekakve mrtve ptice, vatru, neke užase. Čovek ne treba da se bori protiv crnog sa još crnjim, protiv crnog se boriš belinom. Tako sam se ja branio i to je moja "ratna slika".
 
Ostatak intervjua na: Creative Art Magazine
83  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Petar Lubarda (1907—1974) poslato: April 17, 2016, 02:19:28 am
*

VUJADIN LUBARDA O SLAVNOM SLIKARU

[...]

VIZIJE PETRA LUBARDE

[...] Vujadin se može pohvaliti slavnim stricem, slikarom Petrom Lubardom. O slavnom slikaru nam je pričao iz njegovog ugla.

Petar je umro 13. februara 1974. pre četrdeset dve godine. Izdvajam što bi on odvojio: Za sliku "Sumrak Lovćena" 1970. godine dobio je nagradu Oktobarskog salona. Odbio je da uđe u "Odbor za podizanje Njegoševog venca". Na Lovćenu odbija da izlaže na reprezentativnoj izložbi posleratnih umetnika Crne Gore u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, "jer se ne smatra Crnogorcem!"

Kao likovni umetnik on je u svojim delima predvideo važne svetske događaje. U slici "Rastrgnuto jagnje", koje je izlagao u Parizu predvideo je raspad Evorpe. Remek delo "Sumrak Lovćena" predskazao je šta će biti sa Jugoslavijom.

"Više ima starog Japana u slikama Jugoslovena Lubarde nego u svim slikama japanskih umetnika druge polovine dvadesetog veka", jedna je od najlepših kritika njegovog slikarskog opusa, prilikom dodele Gran prija u Tokiju. Napisao Asahi Šimbun, a naša štampa prenela.

Petar je rođen 1907. godine i rat je proveo po zarobljeništvu u Italiji i Nemačkoj.

Krajem 1944. godine vraća se na Cetinje i želi da se pridruži Narodnooslobodilačkoj vojsci.

Moj otac Milo kao major vojske jedva ga je odvratio od puške rečima:

"Nemoj Petre, nemaš ti ratna iskustva, a nema i potrebe, puno je mladića u vojsci. Ne možeš ti sa njima, a imaš i tu dioptriju". Upornom Petru dodelio je druge, prikladnije dužnosti.

Strica Petra sam upoznao u porodici kao dečak od četiri godine. Kao osnovac, prvak u njegovoj Osnovnoj školi "Njegoš" na Cetinju gde je je u jednoj učionci slikar Petar Lubarda imao improvizovani privremeni Atelje, bio sam čest gost. Stric mi je poklonio kutiju drvenih bojica i slikarskog materijala na čemu su mu zavidela sva deca iz škole.

Posle bratove pogibije, Petar je često posećivao njegovu porodicu. Na Ljubičin zahtev uzeo je Milovu fotografiju da naslika "portre" brata.

Nestrpljiva majka ljutila se na Petra što brzo ne završava sliku, a ja sam je smirivao ukazujući joj na Petrove suze:

"Vidiš da mu se ovlaže oči čim ga pomeneš, Petrove suze znače emociju, a da nema emocija ne bi bio slikar Petar!"

Za vreme studija posećivao sam ga u stanu u Daničićevoj broj 1 na Dedinju. To je bio period kada je slikao ciklus "Kragujevac 1941. godine" za Spomen — muzej 21. oktobar u Kragujevcu. Pitao me ja za zavšenu sliku "Noć uoči tragedije" na štafelaju:

— Šta vidiš, Vujadine?

— Ja ovde vidim zlu kob, odgovorio sam.

Za mene je bilo teško definisati tu reč. Sada je definišem da kada narod prepoznaje ili predoseti veliku tragediju i nesreću, a ne možete da dokažete, a vidi se da je neminovno.

U kući mu je često zvonio telefon. Buka mu je smetala, stric bi iritiran rekao:

— U pravu je onaj moj prijatelj, englez Henri Mur, kad radi što isključi telefon i sve električne uređaje po kući!

Kada je šezdesetih imao retrospektivnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti na Ušću otišao sam da ispoštujem strica. Iako je bio kratkovid, odmah me je primetio u gomili i odmah mi se obratio:

— To si ti Vujadine, a ja mislio da su mlade atlete počele da dolaze na moje izložbe.

Kada je Vidoje Žarković sa Titom boravio u rezidenciji Igalo u Igalu zadesio ih je katastrofalni zemljotres na terasi rezidencije. Sa terase se jasno videlo da se vrh Lovećana dimi.

"Pogodi Petar", rekao je Vidoje Titu!

Petar Lubarda je bio veliki protivnik uklanjanja kapelice zbog dizanja Mauzoleja koji je sada tamo.

"Bojim se za Lovćen", čitao sam u staroj Asirskoj religiji da je mesto baksuz na kome se podigne novi hram, a prethodno se sruši stari, učio me je.

Bio je prijatelj sa Pikasom. Kada je Pikaso bio u poseti Dubrovniku poželeo je da mu pošalje razglednicu. Nije znao adresu već su mu studenti iz Beograda dali adresu mog brata Ilije koji je sada u Americi i koji mu je kada je razglednica stigla odneo istu.

Sećam se kritike o njegovom slikarskom opusu prilikom dodele Gran prija u Tokiju. Napisao Asahi Šimbun, a naša štampa prenela:

"Više ima starog Japana u slikama jugoslovena Lubarde nego u svim slikama japanskih umetnika druge polovine dvadesetog veka"

Petra je najbolje opisao jedan njegov inženjer prijatelj rekavši:

"Kad razgovarate sa Petrom, prisni ste sa njim kao da je običan čovek, a kada se rastanate od njega odmah shvatite da ste razgovarali sa mudracem".

Javna, intimna i porodična sećanja podelio je sa nama Vujadin Lubarda.

Miloš Ignjatović | 12.02.2016.  
Kompletan tekst "ЛУБАРДА: Како сам постао Крагујевчанин" na portalu za kulturu, obrazovanje i priključenija Pokazivač
84  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Petar Lubarda (1907—1974) poslato: April 17, 2016, 01:28:38 am
*

KUĆA LEGATA


"Reprezentativna vila u kojoj je danas smešten legat, izgrađna je 1927. godine prema projektu arhitekte Veljka Miloševića na uglu Iličićeve i Kačaničke ulice kao jedna od prvih privatnih kuća-letnjikovaca na prostoru dotadašnjih vinograda na severnoj padini Topčiderskog brda, današnjeg Dedinja. Iako ugaona lokacija na kojoj je izgrađena i konfiguracija terena strme uzvišice u značajnoj meri doprnose opštem vizuelnom efektu i dopadljivoj estetici arhitekture objekta, vila je zbog gustog zelenila obližnjeg "Hajd parka", i vegetacije susednih kuća zadržala prvobitu intimnost i mir potreban onima koji u njoj borave."


ARHITEKTA

Veljko Milošević (1886. Balja Luka — 1941. Beograd) je završio osnovnu školu i Realku u Balja Luci, a potom je diplomirao na Tehničkom fakultetu u Beču gde je položio državni ispit za arhitektu. Bio je aktrivan učesnik u Prvom svetskom ratu, boravio u Solunu, a kasnije u Rimu. Opus arh. Miloševića je nedovoljno istražen u domaćoj istoriografiji, ali se najzanačajnim delima ističu vila inž. Radiše Nikolića (sada Legat Petra Lubarde) i kuća Ljube Andrejevića na Neimaru (1929).

Ivan Markovć
"Lubardin dom-legat"


* * *

LEGAT PETRA LUBARDE

Iličićeva 1, 11040 Beograd


RADNO VREME

utorak — nedelja ● 10 — 17h
Ponedeljkom zatvoren za posetioce
Kontakt telefon: 7700 299, 7700 320


JAVNI PREVOZ DO LEGATA PETRA LUBARDE

trolejbusi 40, 41 * Stanica Muzej 25 maj
autobus 44 * Stanica Topčiderska zvezda
Beovoz * Stanica Prokop


Stručna vođenja:
sreda (14 — 16h) Ksenija Samardžija, kustos i autor postavke
subota (11 — 16h) Svetlana Jovičić, istoričar umetnosti
nedelja (11 — 16h) Jovana Stanković, istoričar umetnosti
85  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Sava Šumanović (1896—1942) poslato: April 17, 2016, 01:06:55 am
*

U ŠIDU OBELEŽAVANJE 120 GODINA OD ROĐENJA SAVE ŠUMANOVIĆA


Galerija slika "Sava Šumanović" u Šidu obeležiće 22. januara prigodnim programom 120 godina od rođenja velikog umetnika.

Pored promovisanja nove stalne postavke u delimično izmenjenom prostoru, planirano je da se ta svečana prilika iskoristi da se galerija zahvali svim prijateljima kuće, institucijama, ustanovama i pojedincima koji su u prethodnom periodu pomogli i podržali njene programe.

Sava Šumanović (1896—1942) jedan je od najznačajnijih slikara 20. veka.

Rođen u Vinkovcima, kada je imao četiri godine preselio se sa porodicom u Šid, gimnaziju je pohađao u Zemunu, a Višu školu za umjetnost i obrt završio je 1918. u Zagrebu sa najboljim ocenama kada je počeo i javno da izlaže svoja dela.

U svojim ranim delima, Šumanović je insistirao na atmosferi i spretno koristio bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavio se ilustracijom, grafikom i scenografijom.

Godine 1920. otišao je u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma, a družio se sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem i Maksom Žakobom.

Uticaji kubizma su vidljivi u toj, ali i u kasnijim fazama slikarevog rada, pa Šumanovićeva dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva.

Sava Šumanović je 1927. godine naslikao "Doručak na travi", koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj.

Nešto kasnije je za sedam dana i noći naslikao delo "Pijana lađa", reakcije kritičara su bile podeljene, a Šumanović je, iscrpljen radom, teško podneo one negativne.

Vratio se u Šid 1928. godine, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika i tamo je slikao sremske pejzaže.

Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su pozitivno ocenili, a novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz.

Tamo je uradio značajne slike: "Luksemburški park", "Crveni ćilim", "Most na Seni".

Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama i lirskom atmosferom.

Po povratku u Šid, 1930. godine, slika lokalne pejzaže i aktove, tri godine je radio na ciklusu "Šiđanke", a kasnije i na ciklusu "Beračice".

Za vreme Drugog svetskog rata, Šid je ušao u sastav Nezavisne Države Hrvatske, ćirilica je bila zabranjeno pismo, pa se Šumanović iz protesta nije potpisivao već samo označavao godinu nastanka slike.

Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine, Šumanovića su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko šest sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su posle mučenja streljani.

Najveći broj njegovih dela se čuva u Galeriji slika "Sava Šumanović" u Šidu — više od 400 dela, od kojih je 350 ulja na platnu. (Tanjug)

Tekst objavljen u "Politici", 18.01.2016.
86  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Svetozar Samurović (1928―2001) poslato: Mart 10, 2016, 04:30:37 am
**

SVETOZAR SAMUROVIĆ — SLIKE





Obe obale reke, 1966.
ulje-tempera, 24 x 19 cm
sign. d.: u Sićevu jula 66. S Samurović, ćir.
87  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Svetozar Samurović (1928―2001) poslato: Mart 10, 2016, 04:22:27 am
*




SVETOZAR SAMUROVIĆ
(Bijeljina, 06.10.1928 ― Beograd, 2001)

slikar i pravnik

Gimnaziju je završio 1949. u Beogradu, gde je zatim i diplomirao na Pravnom fakultetu 1955. godine. Od 1956, kada je prvi put samostalno izlagao, radi kao pravnik. Prvo u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, do 1969, a potom u Sekretarijatu, odnosno Ministarstvu za kulturu do odlaska u penziju 1988. godine. Kasnije, tokom ratnih devedesetih godina, odnosno tokom poslednje decenije života, posle izložbi u Valjevu i Bijeljini, povukao se iz javnog života.

Samostalno je izlagao retko. U Beogradu 1956, zatim 1962, sa Brankom Protićem i Radomirom Damnjanovićem Damnjanom, 1965. i 1974. godine. Pored toga izlagao je u Dubrovniku 1962, ali sa još sedmoricom slikara, potom u Kragujevcu 1980. i naposletku u Valjevu i Bijeljini 1991. godine.

Na zajedničkim likovnim smotrama izlagao je češće, ali ne preterano često. Osim na godišnjim izložbama članova Ulusa, Oktobarskom salonu i trijenalima, redovno je učestvovao još kao član Mediale 1959, 1960. i 1961, potom na retrospektivi priređenoj 1969, kao i na predstavljanju u Beču 1970. i Ženevi 1982. godine. Od 1985. izlagao je i kao član Srpskog umetničkog društva Lada.


Svetozar Samurović Izložba slika ― katalog
Predsednik Saveta RTS-a za likovno stvaralaštvo: NIKOLA MIRKOV • Autor postavke: NIKOLA KUSOVAC Producent: MIROSLAV ŽIVKOVIĆ • Sekretar Saveta: VIDA JOVANOVIĆ • Izdavač: RADIO TELEVIZIJA SRBIJE • Za izdavača: ALEKSANDAR TIJANIĆ, generalni direktor RTS-a
Fotografije: LJUBINKO KOŽUL • Dizajn kataloga GORAN RATKOVIĆ • Štampa: PGP RTS Tiraž: 500 primeraka • Štampano u decembru 2006.
88  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Borivoje K. Radenković (1871―1952) poslato: Mart 10, 2016, 03:52:26 am
*

BORIVOJE K. RADENKOVIĆ — SLIKE





Dvorište iz okoline Donjeg Milanovca, 1920ih
ulje na kartonu, 48 × 40 cm
Izvor: galerija212.co.rs




Crkva u Donjem Milanovcu, 1930ih
ulje na platnu, 48 × 40 cm
Izvor: galerija212.co.rs

"Sačuvane slike svedoče o vrsnom pejzažisti, stišanog toplog kolirita, koji je u poznim radovima veristički pristup ublažio intimnijim i ličnijim izrazom."
89  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Emanuel Maša Muanović (1880—1944) poslato: Mart 10, 2016, 03:26:39 am
*

EMANUEL MAŠA MAUNOVIĆ




Žena i muškarac bez lica, 1918.
akvarel na hameru, 22 x 28,8 cm,
sign. l. g: E. Muanović 1918,
inv. gr. 1670


Sa poslednjom generacijom đaka iz 1899. pohađao je Kutlikovu Srpsku slikarsko-crtačku školu. ... Kao dobrovoljac je učestvovao u Prvom svetskom ratu a sa Dobrovoljačkom divizijom borio se u Rusiji. Posle rata živeo je u Skoplju gde je uglavnom slikao pejzaže. Između 1925. i 1930. bio je najaktivniji, izlagao je slike u Novinarskom klubu u Beogradu (1925), učestvovao je na Prvoj izložbi jugoslovenskih umetnika u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" u Beogradu (1929). O njemu je sačuvano malo biografskih podataka, a poznato je da je poginuo prilikom bombardovanja Beograda. Iako je radio dosta pejzaža bio je talentovaniji u portretnom slikarstvu, a kao karikaturista pokazao je najviše talenta i inventivnosti kako u portretnoj tako i u političkoj karikaturi.

Osnovna literatura: Anon. 1924; Rajčević. 1981: 49—55.

Nobody is perfeckt : Аутор каталога и изложбе / Author of the catalogue and the exhibition Гордана Станишић / Gordana Stanišić
Издавач / Executive Publisher Народни музеј у Београду / National museum in Belgrade : Beograd, 2013
90  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Leposava Bela Pavlović (1906—2004) poslato: Mart 10, 2016, 03:06:51 am
*
Dom u Gospodar Jevremovoj u Beogradu otvoren za posetioce

PORODICA PAVLOVIĆ ČUVAR GRADSKOG DUHA

Dom porodice Pavlović u Gospodar Jevremovoj ulici od 1971. godine je zaštićen spomenik kulture. Međutim, malo Beograđana zna koliki je značaj ove arhitektonsko-ambijentalne celine za istoriju, nauku, umetnost i hortikulturu. U domu Pavlovićevih već 123 godine, kroz istoriju jedne od najstarijih beogradskih porodica, gradi se i čuva i duh ovog grada.

Nedavno predstavljanje publikacije Đorđa Pavlovića "Dom porodice Pavlović" otvorilo je vrata sećanja na veličanstvenu prošlost ove "dinastije" i njenu ulogu u kulturnoj istoriji grada. Tom prilikom je i prvi put javnosti otkriven Dom Pavlovićevih kao značajan kulturni centar.

Rodonačelnik Pavlovića je Kosta St. Pavlović, prvi upravnik niške varoši po oslobođenju od Turaka. Mirazom njegove supruge Anke Pavlović podignuta je prizemna kuća u neorenesansnom stilu, koja je od samog početka predstavljala "kutak susretanja" građanske umetničke, političke i intelektualne elite Beograda, ali i mesto uspostavljanja diplomatskih odnosa. Kroz nju su prošli mnogi naši velikani i graditelji Beograda: Stojan Novaković, Jovan Cvijić, Nikola Pašić, Ljuba Davidović, Mihajlo Petrović Alas, Bogdan Popović, Jovan Dučić, Milan Rakić, Rastko Petrović, Ivan Meštrović, Veljko Petrović i mnogi drugi.

Prijemima i balovima porodice Pavlović prisustvovali su i francuski i rumunski intelektualci i članovi Kraljevskog doma. Leposava-Bela Pavlović, poslednja dvorska dama koju su Beograđani poznavali, nastavila je tradiciju okupljanja elite Beograda u svom domu. U njenom slikarskom ateljeu godinama su se sastajali i stvarali naši istaknuti umetnici: Petar Lubarda, Cuca Sokić, Zuko Džumhur, Mario Maskareli, Milić od Mačve i drugi, a posebno rado viđen gost bio je i Ivo Andrić.

Svedoci smo i novog poglavlja istorije "Doma porodice Pavlović" — doba konačnog oslobođenja i preporoda, 2003 — 2004, kada peta i šesta generacija Pavlovića, pod nadzorom Zavoda za zaštitu spomenika kulture, obnavlja porodičnu kuću i pretvara je u kulturni centar.

— Obnova Doma Pavlovića je simbolično i obnova građanskog društva u Beogradu u vreme kada nam se nude drugi modeli civilnog društva — kaže dr Jovanka Kalić, dopisni član SANU.

Međutim, iako je kuća renovirana, neka oštećenja nastala tokom ratova još uvek ugrožavaju vrednosti koje ona čuva.

— Povremeno se voda sliva pravo na uramljenog Slobodana Jovanovića, pa izgleda kao da je proplakao. Kao da suze pušta nad našom sadašnjicom — priča Đorđe Pavlović.

U podrumu zgrade je mali porodični muzej gde su izloženi sačuvani umetnički i etnografski predmeti iz istorije kuće, fotografije istaknutih članova porodice, istorijski dokumenti, priznanja i mnoge simbolične vrednosti koje su čuvari geneze i istorije jedne porodice i njenog vremena.

Bašta u domu Pavlovića proglašena je 2004. godine najlepšom na Starom gradu. Vrt, koji je svojevremeno s pažnjom i ljubavlju uredila Anka Pavlović u pravu mali oazu u centru grada, takođe je pod zaštitom Republičkog zavoda za zaštitu prirode.

— Nadam se da će ona naći mesto u kulturnom životu današnjeg Beograda. Ovde će se održavati koncerti renesansne muzike, pesničke večeri, umetničke radionice, a osmislili smo i programe za naše najmlađe građane. Planiramo konkretnu saradnju sa kulturnim centrima Beograda, a verujem da će Dom porodice Pavlović biti zanimljiv i stranim turistima — ističe Đorđe Pavlović.


RODOSLOV PORODICE PAVLOVIĆ Rodonačelnik Kosta bio je okružni načelnik i prvi gradonačelnik oslobođenog Niša, predsednik beogradskog odbora Liberalne stranke Jovana Ristića. Njegov sin Stevan, pravnik, diplomata, prevodilac bio je pomoćnik ministra spoljnih poslova, guverner 77. distrikta Rotary International, predsednik Društva prijatelja Francuske, nosilac zvezde Legije časti. Unuk Kosta, diplomata, književnik, istoričar "dogurao" je do šefa kabineta predsednika vlade Dušana Simovića i Slobodana Jovanovića, i bio šef Slavističke biblioteke Kembridžkog univerziteta, potpredsednik Zapadnoevropske eparhije, predsednik Udruženja srpskih pisaca u inostranstvu;
Od dama, unuka Leposava-Bela, bila je akademski slikar, profesor francuskog jezika, prevodilac, lektor u SANU i doživotni počasni predsednik "Lade";
Jedan od unuka Dobrosav-Bojko, arhitekta konzervator i jedan od osnivača Društva konzervatora u zemlji, Ikomosa u Parizu i Međunarodnog instituta za narodno graditeljstvo na Balkanu u Veriji.

Glas javnosti 2005
Stranice: 1 2 [3] 4 5 ... 54