Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: [1] 2 3 ... 54
1  ČITAONICA / Umetnost • društva • događaji / Slikar Biagio Faggioni / Vlaho Bukovac / (1855—1922) poslato: Avgust 03, 2018, 03:08:14 am
*
Izložba "Slikar Vlaho Bukovac" u Narodnom muzeju u Beogradu
autor izložbe Petar Petrović



KRALJICA NATALIJA NA PRVOM MESTU

... Prema njegovim rečima, publici će biti naročito zanimljive Bukovčeve veze sa Beogradom koje su bile "najživlje" sa Obrenovićima i Karađorđevićima.

— Bio je ovde uvek kad treba da portretiše novog kralja. I to nimalo slučajno. Baš 1882. godine on dolazi u Beograd, kad je Srbija dobila Kraljevinu. Portretiše kraljicu Nataliju, Milana i prestolonaslednika Aleksandra. Potom 1901, kada su se Draga i Aleksandar uzeli, portretiše njih dvoje, a 1903. godine Petra Karađorđevića. Bukovac je bio nešto kao naš Paja Jovanović, samo dalmatinskog porekla i više pariski đak. Zanimljivo je čak i da je i u poznim godinama, posle Prvog svetskog rata, kada je proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pred venčanje, Bukovac opet pozvan da portretiše Aleksandra Karađorđevića. Njegovo ime je uvek bilo vezano za dvorski ceremonijal, a njegova dela reper kod publike šta znači napraviti odličan portret. Bukovac je u tome bio majstor — ističe Petrović i dodaje da se u zbirci Narodnog muzeja nalazi i nekoliko izvanrednih portreta — kraljice Natalije, na prvom mestu, kao i portret njegovog prijatelja iz Zagreba Milivoja Dežmana, koji je bio jedan od prvih pozitivnih kritičara njegovog rada.

Na pitanje zašto je portret kraljice Natalijin toliko uspešan, on kaže:

— Evo baš podatka iz njegove autobiografije. Kad su kralj i maršal Dvora Konstantinović bili u Parizu, Bukovac je tada doživeo veliki uspeh. Videli su njegovu sliku, a Natalija portret sina maršala koji je uradio. Procenila je da je to veoma dobro slikarski, pariski, urađeno delo, pa je pozvala autora da dođe na dvor i napravi njen portret i portret njenog sina Aleksandra. Bukovca je zbog toga kralj Milan odlikovao Takovskim krstom, tako da je pored honorara dobio i orden. Zanimljivo je da je, kad je Natalijin portret predstavljen, jedan maršal s dvora Bukovca podigao i poljubio, zbog toga što je tako dobro pogodio kraljičin lik. Ušao u to kakva je ona bila, u njenu dušu — pojašnjava Petrović.

U autoportretu je uvek važno kako umetnik sebe želi da predstavi, a Petrović kaže da pored toga što su stručnjaci ocenili da je Bukovčev odličan, da se mora čitati i autorov život, što je posebna priča, jer Bukovac još kao dete odlazi iz rodnog Cavtata u Ameriku. Tamo radi najteže poslove, a o njemu se brine stric, koji je u međuvremenu umro, pa se umetnik vraća nazad. Do svoje 20 godine bio je u Carigradu, Južnoj Americi, Njujorku, San Francisku, a zatim i u Parizu.

Kad neko u mladosti proživi pakao i još kao mlad postane uspešan slikar u Parizu, to je priča za film. Posle tako uzbudljivih putovanja kao mladiću njemu to nije dovoljno, nego odlazi na Akademiju. Iako odbijen, pošto mu je profesor rekao da je klasa puna, ostaje uporan u svojoj nameri. Insistira da ga profesor primi i na licu mesta mu naslika svoju ruku. Tako uđe na Akademiju i diplomira među najboljima u klasi. Kao student izlaže sliku "Crnogorka na Pariskom salonu". Od preko 5.000 prijavljenih slika jednog svršenog studenta Vlaha Bukovca ulazi u katalog. Slika "Velika Iza" otvara mu vrata za dalje. Odatle kreće njegova internacionalna karijera — Pariz, London, kada već počinje da živi od slikarstva.

Izložba "Slikar Vlaho Bukovac" priređuje se u sklopu redovne edicije ove kuće "Iz riznica Narodnog muzeja", a pratiće je katalog, u kojima će između ostalog po prvi put biti predstavljene reprodukcije fotografija Bukovčeve kuće u Cavtatu.


Okolnosti

Zahvaljujući srećnim okolnostima portret Kraljice Natalije je sačuvan jer je u vreme Majskog prevrata, kada je dvor demoliran, paljen i pokraden, bio izložen u Višoj ženskoj školi. Petar Petrović kaže da je novina da je portret malog Aleksandra u dvorištu dvorske palate izgubljena. Za njom se i dalje traga.


Nije meni do para

Vlaho Bukovac, kao i naš Paja Jovanović, imao je stalne mušterije. Upoznali su se, ali nisu bili konkurenti. Paja se bavio temama orijenta, Bukovac je voleo da slika putene lepotice. Jednom je rekao: "Nije meni do para nego do uspeha — da svi pričaju da sam opravdao svog mentora Medu Pucića, koji me je doveo u Pariz i profesora kod koga sam tu učio."

Piše: A. Ćuk | 13.04.2014 | Danas
2  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Mikan Aničić (1950) poslato: Avgust 03, 2018, 02:44:01 am
*

DVORSKI PORTRETI BEZ KRALJA

Tri su tačke oslonca u umetnosti — srce, racio i ruka, govorio je čuveni Peđa Milosavljević, uz napomenu da bih ja ovom nizu pridružio i važnost oka, a sve ove tačke u svom radu koristi slikar Mikan Aničić, rekao je član Saveta za likovno stvaralaštvo RTS-a i istoričar umetnosti Nikola Kusovac, na otvaranju Aničićeve izložbe u Galeriji RTS-a. On je ocenio i da ovaj vrsni srpski i francuski umetnik emotivno i racionalno prilazi stvarima.

— Srce mu je glavni diktat, a racio je važan da se emocije previše ne razgrade — poručio je Kusovac.

Prema zapažanju filozofa Dragoljuba Kojčića, Mikan nam je pokazao svojim bogatim slikarskim opusom kako izgleda kaleidoskop celokupne civilizacije.

— Izborom simbola on otkriva kako se razvijalo čovečanstvo. Njegovi motivi su univerzalni. On se bavi sudbinom čoveka — istakao je Kojčić.

Postavka nosi naziv "Dvorski portreti bez kralja" i na njoj je prikazano 28 ulja na platnu, kao mala retrospektiva Aničićevog plodnog stvaralaštva dugog pola veka.

Pažnju poklonika umetnosti privlači i reprezentativno delo "Otmica Evrope" nastalo 2005. godine u tehnici ulje na platnu, nagrađeno godinu dana kasnije u pariskom Gran Paleu, Salonu francuskih umetnika.

Lajt motiv Aničićevog stvaralaštva je naziv njegove slike "Lepota će pobediti zlo", istakla je istoričarka umetnosti Maja Živanović. Ona je dodala da se kroz celu postavku provlače portreti od kojih su neki istorijski, a neki imaginarni, i skrenula pažnju da se niko od umetnika kao Mikan ne bavi konjima, koje takođe portretiše naglašavajući njihovu gizdavost, snagu i lepotu. Živanovićeva je podsetila i da je autor zaokupljen kritikom društva, usponima i padovima, odnosom dobra i zla.

— Kod njega se slika dugo radi, ali to su kompozicije koje otkrivaju čitav svet — zaključila je istoričarka umetnosti.

Obradovan što su na otvaranje došli mnogobrojni posetioci, Mikan Aničić kratko je poručio:

— Zapazili ste da se izložba zove "Dvorski portreti bez kralja", zaista na radovima nema kraljeva jer svako od nas je neki kralj.

On je otkrio, kada ga prijatelji pitaju "Mikane, šta radiš?", da im odgovara "Borim se protiv zaborava".

Ovaj veliki umetnik podsetio je i da je slikar često samotnjak ako je stvarni posvećenik svom radu i na kraju dodao da se često seti pouke Duška Radovića njegovim Beograđanima — "Dižite sebi spomenike za života, da vam onaj spomenik na groblju ne bude najveći i jedini u životu".

— Ja se toga držim — priznao je Aničić — trudim se da budem makar oblutak na ovoj planeti.  [...]

Autor: Aleksandra Kurteš | 17.05.2018. | Politika


*  *  *

"Zbog čega tvrdimo da je ovaj umetnik u prvim redovima duhovne avangarde koja je ustala protiv terora sprovedenog prema slikarstvu u poslednja tri veka

Tokom juna u Galeriji RTS priređena je retrospektivna izložba slika Mikana Aničića, poslednjeg našeg značajnog slikara koji (trideset godina) stvara u Parizu. Teško da će se posle njega pojaviti srpsko-francuski umetnik tog formata, raspona ideja i slikarskog umeća. Za razliku od mnogih naših stvaralaca koji tavore po Parizu Aničić je dobijao neke od najvećih francuskih nagrada za umetnost. Dalji život ove beogradske retrospektive i jednog dela opusa omogućuje njegova velika monografija na 320 strana... ."

Dejan Đorić, likovni kritičar Za "Pečat"
3  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Vladislav Lalicki (1935—2008) poslato: Avgust 03, 2018, 02:19:07 am
*

GALERIJA VLADISLAV LALICKI U ŠAPCU


U godini kada šabačko Narodno pozorište obeležava 175 godina postojanja, otvorena je retrospektivna izložba radova Vladislava Lalickog, slikara i scenografa, po kome je galerija pozorišta i dobila ime. Pored otvaranja izložbe, otkrivena je bista Vladislavu Lalickom. Tim povodom, njegova ćerka Kristina, objavila je na sajtu dugmence utiske sa ove izložbe.


Svakome je u životu nešto dato. Neko je rođen da bude jako pametan a neko da bude lep, neko da divno peva... a neko da divno kuva. Pojave se ponekada i savršeni umetnici... Ima onih koji se snalaze sa programiranjem i kompjuterima a ima i onih koji su rođeni za više stvari istovremeno i rade ih dosta pristojno. Takvih je i ponajviše i spadaju u prosek. Isto je i sa ljubavlju. Nekima čitav život prodje u ne-ljubavi i hladnoći i čudnom posmatranju onih, svakako prvih, koji ludo vole, i prosto lebde u svojim ljubavima, bilo da je reč o ljubavi  brata i sestre, ljubavi muškarca i žene ili roditelja i deteta... Stranice mog života obojene su finom mešavinom ozbiljnih ljubavi, pomalo tamnijih tonova mahovine koji vuku ka ljubičastom prelivu unutrašnjosti neke školjke... a jedan od najdivnijih bisera mojih najvećih ljubavi koje su svakako trajne i van ovog ovozemaljskog života, koji je mnogima nažalost jedino i poznat, što po osećanju što po znanju... to je moj tata Vladislav. Malo je onih koji su tatu voleli tako mnogo i trajno... a toliko bez računa kao što sam ja to činila i imam nameru i dalje. Naša ljubav je uvek zauzimala mesto u jednom posebnom trećem redu oblaka, gore.. visoko... visoko... i zato sebi i dozvoljavam ovakve i ovolike slobode da o tome pišem.

Trebalo je evo, skoro mesec dana, da se emocije koliko-toliko slegnu i da nađem nešto vremena, obzirom da imam malenog sina, pa da mogu koju reč ovde da napišem o otvaranju galerije Vladislav Lalicki u Šabačkom pozorištu. Otvaranje je bilo 1. oktobra tekuće 2015. godine i ono što je sigurno jeste da se moja duša i dalje osmehuje pri pomisli na taj događaj i realnu činjenicu da je galerija zaista otvorena. Ako imate sreće kao ja... to je jedan od onih posebnih dana u životu koje zapamtite zauvek. Te večeri osećala sam se zaista posebno... kao da sam sve vreme plesala neki divan valcer sa tatom, blistavo, blistavo se radujući kao malo dete. Da doživim da sam okružena njegovim slikama... predivnim, njegovim duhom koji će mnogo češće biti sada u tim prostorima... u Šabačkom pozorištu gde je tata još kao mali dečak i shvatio da će pozorište i umetnost biti njegov dah... njegov san i njegovo sve.

Dakle, galerija Vladislava Lalickog je otvorena i prva samostalna tatina izložba u njoj, na žalost posthumna ali i na radost... jer je toliko bio zauzet tokom života da nije stizao da se bavi sopstvenim izložbama nego je radio... Izložba traje mesec dana, do 1. novembra. Uspela sam da odem u Šabac i dve nedelje posle otvaranja zvaničnog galerije i izložbe, i napravim još snimaka samih slika izloženih u galeriji, kao i divnih velikih, reklamnih panoa koji krase fasadu Šabačkog pozorišta kao najava tatine retrospektivne izložbe. Pre samog ulaska u galeriju, u ulaznom holu pozorišta Šabačkog napravili su od jedne tatine fotografije, uvećanu tatinu figuru koja je sigurno dva metra visoka... i to izgleda fantastično... kao da Vas tata dočekuje na samom ulasku u galeriju, onako... sa rukama u džepovima... mene je ta figura kad sam je ugledala potresla do krajnjih mogućih razmera uznemirenosti ali sam se brzo morala pribrati što zbog pristojnosti što zbog mog sina da ne bi ostao bez majke tako mali. Nadam se da ću još jedanput ovog vikenda, uspeti da odem u zagrljaj mome, tatinom, našem lepom Šapcu... da dodirnem te slike i pozdravim se sa njima do idućeg susreta.

Veliku zahvalnost dugujem upravniku Šabačkog pozorišta gospodinu Zoranu Karajiću što postoji galerija koja nosi ime Vladislav Lalicki. Takođe ogroman doprinos čitavoj ovoj priči je dao i gospodin Radovan Mirazović, slikar i teoretičar umetnosti. Sada postoji i lepa knjiga koja je izdata povodom otvaranja galerije koja nosi tatino ime a koju potpisuje upravo gospodin Mirazović. Od srca se zahvaljujem i gospodinu Marseniću, vajaru iz Šapca, koji je izradio bistu koja krasi galeriju Vladislava Lalickog. Iskreno se nadam, jer mislim i znam da je to moguće, da će izložba slika Vladislava Lalickog da se dogodi i u Beogradu i to u što skorije vreme.

Napravila sam mnoštvo fotografija i nekoliko kratkih filmova sa samog otvaranja galerije. Napravila sam dosta i dve nedelje posle otvaranja galerije. U skorijoj budućnosti gledaću da to sve objavim kako nalaže red a pre svega moje srce koje nepromenjeno jako kuca za mog divnog tatu Vladislava. Sada ovde prilažem postojeći materijal. Zahvaljujem se svima za odvojeno vreme da pročitaju ovaj tekst na mom pomalo utihnulom ali nikad življem sajtu.

Srdačan pozdrav

Kristina Kecman, rođena Lalicki.
4  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Miloš Šobajić (1945) poslato: Avgust 03, 2018, 01:58:25 am
*

MILOŠ ŠOBAJIĆ: SRPSKI GENI SVE OPRAŠTAJU I PRIHVATAJU

Slikar i profesor Miloš Šobajić u interjvuu za "Novosti" o svetu u kome danas živimo, Srbiji, Evropskoj uniji i Rusiji, našem duhu, zabludama i verovanjima...

Svojim slikama Miloš Šobajić odavno opominje da pad može i te kako da bude bolan, a da se uz lom, rastaču i ideali, nadanja i iluzije. U razgovoru za "Novosti", poznati srpski slikar i profesor emeritus na Fakultetu umetnosti i dizajna pri Megatrend univerzitetu, situira nas u aktuelnim planetarnim kovitlacima, otkriva naše zablude i verovanja, i meri sačuvanu intelektualnu, umetničku i duhovnu snagu.

Akteri na vašim slikama su izmileli na trotoare. Čovek koji doživljava udes na vašem platnu u potpunosti je iskoračio iz slike i izašao u smutnu stvarnost?

Nemački kritičar Volfgang Koš kaže da se čitav sadržaj mojih slika sruči na stopala posmatrača i prignječi mu prste. Tačno je, živimo u vreme udesa. I sve je gadnije. Ali, čovek je odvajkada bio u škripcu. Slikao sam ga prvo u velikim gomilama, pa ga onda, sedamdesetih, izdvojio, da bih na kraju i njega počeo da brišem, u korist stvari koje su se nalazile oko njega, pa je ostao samo trag njegovog prolaska kroz prostor. Stigao sam, sad, do gušenja. Neko nas guši, znamo i ko. Opstajemo, živimo, ali se gušimo.

U vašim delima pojedinac doživljava razne vrste fizičkih i psihičkih lomova. Gde je klizavije, na vašem platnu, ili na ulici?

Živimo u prostoru iskrivljenom po dijagonali, u kom nigde nisi siguran. Klizavica je ogromna. Jedan dan ne možeš da predvidiš, da bude onakav kakvim si ga zamislio. Stalno se nešto ispreči, da se oklizneš. U trpnom smo stanju i svakog časa očekujemo udarac. Deo smo ogromne gomile kojom neko rukovodi i usmerava je u raznim pravcima, ali ne u onom u kom bi pojedinac želeo da ta gomila ide.

Bilo je dovoljno pogledati vaša platna i skulpture, pa videti šta nam se sprema. Vaše slikarstvo je, u neku ruku, predskazujuće?

Kažu da umetnik oseća budućnost. Verovatno postoji određeni senzibilitet, ali ne bih rekao da sam prorok. Nije to bio ni veliki Pikaso. On je samo, na svojim slikama, prekinuo linearnu perspektivu. A kad perspektive nema na platnu, nema je ni u životu.

Šta ne valja u ovom našem svetu u kom danas živimo?

Kultura je stavljena pod komandu. Sve podseća na staljinističko doba. Komesari su danas glavni kreatori. Umetnost je subverzivna i kao takva ne odgovara nijednoj vlasti. Svaka želi da je ukroti i stavi pod svoje. Tako i ova današnja, svetska vlast, pokušava da je svede na minimum štete po nju. S tim što je to kroćenje sada očiglednije nego ranije. Prave vrednosti su bačene u potpuni zapećak. Za "urlikalice" ima para, za umetnost nema. Ne može država da se stvara samo privredom. Sve izgleda zamućeno, prljavo i neodređeno. Preovladava neobrazovanost. Nisu potrebni veliki pojedinci, već gomila koja će raditi ono što se od nje traži. Mali čovek se u tom haosu ni za šta više ne pita. Koriste svaki trenutak njegovog slobodnog vremena, zasipaju ga svim i svačim, i stvaraju mu iluziju da i on, tako, u nečemu učestvuje. Za to vreme, jedni se silno bogate, drugi strahovito siromaše. Zbog toga je razočaranje sveprisutno. Situacija je vrlo napeta. Predoseća se opasnost.

Kako to popraviti?

Mi, mali, sigurno nemamo alat za tu opravku. Kao mlad, bio sam veliki optimista. Mislio sam da svet ide prema rajskom stanju. Svađao sam se sa starijim prijateljima koji su tvrdili obratno. Međutim, prevario sam se. Ovo je čudno stanje. Ko god da pobedi, neće biti dobro.

Kako se ova naša Srbija snalazi u svetskim lomovima?

Mala smo zemlja, koja nema pravo odluke. Oduzeli su nam Kosovo, pa još kažu da treba da ćutimo. Loše se živi, teško plivamo, ali smo, nekako, ipak, na površini.

Šta vredi, a šta ne valja kod nas?

Imamo ljudski potencijal i kvalitet. Vrlo smo talentovani, od sporta i umetnosti, do velikog biznisa i lopovluka. Postoji veliki borbeni element, ali je očigledno već godinama upražnjavan u pogrešnom pravcu. Ne valja što je kultura potpuno zapuštena, što su muzeji zaključani. Nije dobro što nema dovoljno sredstava za život, pa ima mnogo ljudi koji su spremni da za sto evra urade ono što se od njih traži. Svetski moćnici nas vrte kao pione na bojnom polju, onako kako oni to žele, da ginemo za njihove interese.

Koliko je duha, posle svega, zadržao srpski narod?

Taj duh se dosta promenio, ali nema sumnje da ga i dalje posedujemo. Pogledajte samo društvene mreže, nema ničeg duhovitijeg od toga. Narod zna šta mu rade.

Ima li nam mesta u toj zajedničkoj Evropi i treba li da hrlimo u njen zagrljaj?

U svakom pogledu pripadamo Evropi. Nismo Azija. Naša umetnost je odvajkada bila evropska, od manastira do danas. Ali, sumnjiva mi je ta administrativna organizacija koja se zove EU. Napravljena je iz nečijih interesa koji nama ne bi u potpunosti odgovarali.

Dokle treba da se zbližimo s braćom Rusima?

Koliko god možemo, iako u istoriji u tome do sada nismo uspevali. U najtežim trenucima smo bili razdvojeni, jer su oni uvek bili u teškoj krizi, kad je nama pomoć bila potrebna. Dva naroda koji se vole, koji imaju sličan jezik, istu veru, široku dušu, treba da budu jedan uz drugi. Mi smo, na neki način, i žrtve zbog toga što svi misle da smo predvorje Rusije, i da je Rusija, u stvari, na Balkanu, u Srbiji. Neka tako i misle, ja se s tim slažem. To su naša braća po krvi i materi. Hvala bogu da se Rusija probudila, pa ponovo postoje dva pola. Dok je postojao samo jedan, ovi drugi su odlučivali o svemu, mogli nekažnjeno da bace bombu u svačiju kuću. Sad ipak moraju da se zamisle da li to mogu da urade tek tako.

Jedan ste od retkih ko je krenuo suprotnim pravcem - dok mnogi maštaju da odu na Zapad, vi ste se sa Zapada vratili kući.

Posle 35 godina provedenih u Parizu, odjednom sam shvatio da mesto gde se radi više uopšte nije bitno. Mediji su toliko postali moćni, da od bilo kuda možeš da radiš šta god hoćeš. Nije više važno gde radiš, nego šta radiš. Možeš da napraviš film u planinama Bosne i da dobiješ svetske nagrade, a možeš da snimaš u Holivudu koliko god hoćeš i da ne uradiš ništa. Velika je satisfakcija imati jedan od najuspešnijih univerziteta te vrste u ovom delu sveta. Imam i veliki atelje u Beogradu, izlažem po svetu, radim, našao sam svoju najveću ljubav Draganu. Uživam.

Šta ste doneli iz tog zapadnog sveta što vam koristi u našoj svakodnevici?

Svako širenje vidika pomaže. Mrdni, putuj, promeni mesto, ako ništa drugo, protiv uroka. Ako možeš, treba sve videti, da bi ti mnogo toga bilo jasnije. Mada, ima i onih kojima je sve jasno i kad sede kod kuće, na vrh brda. Iz Francuske sam doneo smirenost, otklon u razmišljanju, način u ophođenju. Pariz daje veliku nonšalanciju u odnosima. Sigurno je da sada staloženije donosim odluke.

Gde se danas više nauči, na fakultetu ili na pijaci?

Iako današnji fakulteti po "Bolonji" daju vrlo skučeno obrazovanje na nivou maturskog saznanja, ipak je izvanredna stvar dobiti akademski stil i šlif. Ali, i životna škola je vrlo moćna stvar. Volim pijacu, mnogo sam na njoj naučio. Svestran čovek mora da ima obe diplome.

Kojim vrednostima učite vaše studente? Šta im je danas najpotrebnije?

Poznavanje osnovnih vrednosti. Neki ljudi od kojih sam se to najmanje nadao, pojma nemaju ko je Luj Armstrong. Njih interesuje brza lova. Hoću sve, odmah i sada. A onda te ne zanima ko je Lav Tolstoj. Jer, potrebno je mnogo vremena da se pročita "Rat i mir". Šta će ti Gogolj i Kafka, kad ti treba brza hrana?

Čemu će nas sve ovo naučiti?

Ničemu. Kao što nas nije naučio Drugi svetski rat, kao što nije ni Jasenovac, kao što nas ništa ne nauči ičemu. Zbog našeg genetskog sastava, sve praštamo i prihvatamo.


KINESKI ZMAJ ĆE DALEKO Posećivali ste Kinu i predavali tamo na univerzitetu. Gde će se zaustaviti kineski zmaj?
Ići će daleko. Pragmatični su, pametni, uspešni, vredni, fantastični. Imaju vremena, sve rade natenane, sigurno, proračunato, polako. Zabrinuti su, kao i svi, ali i vrlo staloženi. Autentični su, imaju svoj naročit model. Zadivljen sam tim narodom.


UVEK JE RANIJE BILO BOLJE Može li umetnost da živi i razvija se u kontekstu liberalnog kapitalizma?
Zašto da ne! Kad sam došao u Pariz 1972. godine, stari slikari su mi rekli da sam stigao u loše vreme. Uvek se govorilo da je nekad bilo bolje. Nikad nije bilo dobro za umetnost. I ja sad mogu da kažem kako je u Francuskoj bilo divno osamdesetih. Uvek je tobož ranije bilo bolje nego sada. Uvek je loše, uvek je borba strašna, ali je, u isto vreme, i dobro. Sve zavisi od toga da li čovek može da izdrži sve šamare i toljage, sve udarce i lažna obećanja, da ide napred, i da nosi svoj krst na leđima. Vreme nikad nije dovoljno dobro i nikad nema dosta para.


Goran Čvorović | 01.03.2015. | Večernje novosti
5  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Zoran Miladinović (19xx―20xx) poslato: Avgust 03, 2018, 12:54:45 am
*
Spomenik Karađorđu i ustanicima u Marićevića jaruzi


"ZAKLETVA USTANIKA" U BRONZI


Aranđelovac ― Zadužbinsko društvo "Prvi srpski ustanak" iz Orašca dobilo je saglasnost od Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture da u Marićevića jaruzi, mestu gde je podignut ustanak, može podići spomenik Karađorđu i ustanicima.

Predviđeni spomenik je reljef dimenzija tri puta dva metra i nosi naziv "Zakletva ustanika". Autori reljefa su Milorad Rašić, akademski vajar, Zoran Miladinović, slikar i Spasoje Krunić, idejni arhitekta. [...]

Osim reljefa u bronzi koju lije livnica "Braća Jeremić" iz Beograda, uz saglasnost autora biće postavljena i ploča na kojoj će pisati: "Ovaj spomenik podiže srpski narod".

Kao što se predviđa, spomen-obeležje biće gotovo do naredne godišnjice ustanka i Dana državnosti.

Tekst objavljen u "Glasu javnosti", 20.03.2002.


* * *

Dogovor o dizanju Prvog srpskog ustanka postignut je 15. februara 1804. godine. Za vođu je izabran Đorđe Petrović.
6  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Mikan Aničić (1950) poslato: Avgust 03, 2018, 12:39:18 am
*

MORAL NA NIZBRDICI

No­va mo­der­na umet­nost je do­šla do ap­so­lut­ne nu­le, ne­ma ni­ka­kve po­ru­ke ni ide­je. Mo­je sli­ke de­lom no­se ana­li­zu savre­me­nog dru­štva iz ko­ga je eti­ka pro­te­ra­na, ka­že Ani­čić ko­ji je re­tro­spek­tiv­nu iz­lo­žbu mo­rao sam da fi­nan­si­ra

Na de­se­tak me­ta­ra od iz­lo­žbe (u Ga­le­ri­ji SA­NU) svog pro­fe­so­ra aka­de­mi­ka Mla­de­na Sr­bi­no­vi­ća kod kog je ma­gi­stri­rao — Mi­kan Ani­čić ima svo­ju re­tro­spek­tiv­nu iz­lo­žbu: u Ga­le­ri­ji "Pro­gres". Dva­de­set osam iz­lo­že­nih sli­ka re­zi­mi­ra dve de­ce­ni­je nje­go­vog stva­ra­la­štva. U Pa­ri­zu gde ra­di i ži­vi če­tvrt ve­ka ima svo­je ga­le­ri­ste, ko­lek­ci­o­na­re i, ka­ko ka­že, ži­vi od svog ra­da. U Be­o­gra­du ni­je iz­la­gao 16 go­di­na, a ovaj do­la­zak je pre sve­ga sen­ti­men­tal­nog ka­rak­te­ra jer tro­ško­ve tran­spor­ta sli­ka, štam­pa­nja ka­ta­lo­ga, pa i za­me­ne si­ja­li­ca u Ga­le­ri­ji sam sno­si...

To, ka­ko ka­že Ani­čić, pred­sta­vlja kraj­nju neo­d­go­vor­nost dru­štva, neo­d­go­vor­nost "pre­ma sa­mi­ma se­bi", pre­ma sop­stve­noj kul­tu­ri i kul­tur­nim po­sle­ni­ci­ma. To je "škol­ski pri­mer ka­ko ne tre­ba ra­di­ti".

Va­žan vam je su­sret s ov­da­šnjom pu­bli­kom?

Be­o­grad ose­ćam kao svoj grad i vo­lim da se tu vra­ćam. Pre­po­zna­jem pu­bli­ku ko­ju sam imao pre 20 go­di­na, ali vi­dim i no­ve ge­ne­ra­ci­je. Pri­jat­no su me iz­ne­na­di­li ti mla­di lju­di ko­ji se opi­ru no­vim ten­den­ci­ja­ma na­met­nu­te este­ti­ke i že­le da sa­ču­va­ju ono što tra­di­ci­o­nal­no pri­pa­da nji­ho­vom bi­ću.

Tu pre­po­zna­je­te isto­mi­šlje­ni­ke?

Naj­lep­še je kad vi­di­te da se pri­ro­da mla­dog čo­ve­ka opi­re onom što mu je stra­no i iz­ve­šta­če­no. Raz­go­va­ra­mo i vi­dim da oni u mo­jim sli­ka­ma na­la­ze le­po­tu i pri­rod­nost. Odu­še­vlje­ni su mo­jom teh­ni­kom, to jav­no is­po­lja­va­ju i za­hva­lju­ju mi se što ov­de iz­la­žem. To me­ne ohra­bru­je da na­sta­vim do­sa­da­šnjim pu­tem.

Ali pa­ra­lel­no sa tim ima­te i dru­ge na­či­ne li­kov­nog iz­ra­ža­va­nja. Je­ste li vi­de­li "De­ve­de­se­tu" u Mu­ze­ju sa­vre­me­ne umet­no­sti?

Ni­sam još sti­gao. Ali, po onom što su mi ko­le­ge re­kle o toj iz­lo­žbi - iz­ve­sno je da ne pri­pa­dam tim ten­den­ci­ja­ma i ta­kvom na­či­nu raz­mi­šlja­nja. Moj put vo­di eden­skom vr­tu. Uži­va­nju i pu­no­ći unu­tra­šnjeg bi­ća. I, nor­mal­no, po­vrat­noj ener­gi­ji ko­ju ema­ni­ram svo­jim de­lom. Ne že­lim da za­la­zim u te pu­sto­lom­ne pu­te­ve gde vla­da pot­pu­no osi­ro­ma­še­nje du­ha i užit­ka.

Ne či­ni li vam se da je pe­dan­tan na­čin isli­ka­va­nja ko­ji ko­ri­sti­te — ana­hron?

Sve je ana­hro­no. Pro­gre­sa uop­šte i ne­ma. U umet­no­sti se sve vr­ti. No­va mo­der­na umet­nost je po­sta­la pot­pu­no auti­stič­ka i ona vi­še ni­šta ne no­si. Do­šla je do ap­so­lut­ne nu­le, gde vi­še ne­ma ni­ka­kve po­ru­ke, ni­ka­kve ide­je, ni­ka­kvog smi­sla. Po­sta­la je an­ti­ljud­ska i an­ti­hri­šćan­ska. Ana­hro­ni­zam je u stva­ri — mo­der­na!

To sto­ji u su­prot­no­sti sa sta­vo­vi­ma da sa­vre­me­na umet­nost baš no­si mno­ge po­ru­ke...

Ja se ne ba­vim ta­kvim pro­mi­šlja­nji­ma. Okre­nut sam pro­ble­ma­ti­ci mo­je umet­no­sti: is­tra­ži­va­nje for­me i sve­tlo­sti. Per­fek­ci­o­ni­sa­nje cr­te­ža i ko­lo­ri­ta.

De­lo ipak mo­ra da no­si po­ru­ku, mi­sao:

— Sli­kar­sko de­lo pr­ven­stve­no mo­ra da bu­de pik­tu­ral­no, po­tom fi­lo­zof­sko. Ja­sno, ono u se­bi mo­ra da no­si po­e­ti­ku, sim­bo­li­ku i svo­je zna­če­nje. Mo­je sli­kar­stvo se ti­če i stvar­nog, sa­vre­me­nog ži­vo­ta. To su vi­še so­ci­o­lo­ško-re­li­gi­o­zna raz­mi­šlja­nja. U se­bi no­se no­tu ana­li­ze mo­der­nog dru­štva.

Da li to zna­či da "go­vo­ri­te" o eti­ci?

Da, ra­di se o ana­li­zi mo­ra­la, ak­tu­el­nih etič­kih i so­ci­jal­nih to­ko­va u dru­štvu. Eti­ka je pro­te­ra­na i je­di­no po­je­din­ci ko­ji se ba­ve umet­no­šću, so­ci­o­lo­gi­jom, fi­lo­zo­fi­jom... mo­gu po­no­vo da po­kre­nu tu ide­ju i afir­mi­šu po­tre­bu za vas­po­sta­vlja­njem mo­ra­la u dru­štvu.

Za­to sli­ka­te "Ot­mi­cu Evro­pe"?

Sli­kam sve oti­ma­či­ne. Ali i po­sta­vljam pi­ta­nje ko će bi­ti taj ko­ji će tu pre­kra­snu, bo­ga­tu, pa­met­nu Evro­pu pri­svo­ji­ti. Ho­će li to bi­ti Ki­na, Ame­ri­ka, islam...

Ka­ko bi­ste upo­re­di­li pa­ri­sku i ov­da­šnju li­kov­nu sce­nu?

Imam uti­sak da se ov­de ka­sni. Evro­pa je već pre­ži­ve­la in­sta­la­ci­je i kon­cep­tu­al­ne po­stav­ke. To je deo li­kov­ne isto­ri­je. Na fran­cu­skoj li­kov­noj sce­ni se de­ša­va no­vi po­vra­tak upra­vo onoj umet­no­sti ko­ju ste na­zva­li ana­hro­nom. Ve­li­ki je broj mla­dih ko­ji sa­mo ta­ko sli­ka­ju, ko­ji se vra­ća­ju kla­sič­nom na­či­nu iz­ra­ža­va­nja, kla­sič­nom na­či­nu pro­mi­šlja­nja sli­ke i sim­bo­li­ke.

Sa­vo Popović | 13.12.2005 | Večernje novosti
7  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Mikan Aničić (1950) poslato: Avgust 03, 2018, 12:04:10 am
*

GRADOVI I LJUDI

Umetnost je viši nivo ljudskosti, astralni deo naše prirode, čardak ni na nebu ni na zemlji — priča za "Novosti" slikar Mikan Aničić o umetnosti, životu, traganju za dušom.

Izborom slika iz ciklusa "Raspeće" i "Lepota će pobediti zlo" hercegnovskoj likovnoj publici predstavio se prvi put, Mikan Aničić, naš umetnik koji minulih 15 godina živi i radi u Parizu. Ovo je od 1986. godine i prva njegova izložba u našoj zemlji. Doneo je na velikim platnima svoje ocene našeg vremena i duha tog vremena, na jedan drugačiji, nežniji, ali veoma sugestivan način.

Želeo sam da napravim retrospektivu onoga što sam stvarao proteklih 30 godina, tako da publika može da me upozna od početka do danas, kaže Mikan Aničić i objašnjava da je ciklus "Raspeće" srž svih naših puteva, a "Lepota će pobediti zlo" izraz njegove duboke vere da umetnost može da utiče na čoveka i da ga menja na bolje. Kada se u dušama ljudskim dogodi promena ona je čvršća od bilo kakvih faktografskih ili geografskih izmena. Svako delo je delo duše, svako stvaralaštvo, u umetnosti ili u svakodnevnom životu pokrenuto je željom da to što činimo nekome treba, da treba nama samima. Umetnost i umetničko delo jesu osnova naše duhovnosti, krajnje ishodište naših potreba. Već tri decenije slikam i verujem u ono što je pomalo zabluda mnogih umetnika, ali to ne znači da sam van stvarnosti, nego da mi je osećajnost i unutrašnje biće još sačuvano od spoljne zagađenosti. Umetnost je utočište i azil od nasrtaja disharmonije, od planetarnog zla, od duhovne bede.
 
Sve zavisi od izbora slikara?

Svaki umetnik odgovoran je za svoje delo, čini i stvara nešto od materijala u kome mu se duša kupa, a moja unutrašnjost ozračena je svetlostima prirode. Svi nosimo i onu mračnu stranu, ali umetnik je tu da napravi izbor. Ja sam se opredelio da kroz optimizam i lepotu stvorim delo i takvim simbolima ispoljavam svoj svet ili pokušavam da izmaštam novi. S druge strane, naša epoha zagazila je u mračne vode duše, istraživanje podsvesti, destruktivnosti. Ako sledimo tu vodilju možemo stići do stranputice, do autodestruktivne putanje, kataklizme, a to nije funkcija umetnosti. Ona ne sme da bude potpora takvom stanju duha.

Na vašim platnima je suviše krvi i truleži?

Plašim se te moderne umetnosti koja je izgubila vlastitu ulogu koju je nekada imala i negovala. Strahujem da previše morbidnog odgaja neki novi duh koji će biti spreman da olako prihvati ono što je najpogubnije za čovečanstvo, genetsko menjanje uma, proizvodnju monstruma, svega što je anti-ljudsko pa samim tim anti-kosmičko i konačno anti-božansko. Postoji ta pojava u našoj umetnosti da insistiramo na nečemu što je izopačenost i duha i tela. To je po mom uverenju pogrešan put, jer umetnička dela ostaju kao trajna vrednost i Evropa i svet će i po njima suditi o nama. Moći će da kažu, pogledajte šta su slikali. Raspadanje, raskidana tela, razbacani udovi. Ako to posluži kao svedočanstvo stanja našeg duha, naše epohe onda ocene neće biti dobre, onda ćemo ostati utvare, morbidnjaci, zlikovci... Ja bežim od takvog načina promišljanja sveta. Pokušavam da pređem na drugu stranu, i na njoj se mnogo može reći, ali iz oblasti svetlozarnog i lepog.

B. Vujnović | 08.06.2004. | Večernje novosti
8  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Mikan Aničić (1950) poslato: Oktobar 31, 2017, 05:31:28 am
**
MIKAN ANIČIĆ, PARISKI SLIKAR IZ BADOVINACA, U SVOM ZAVIČAJU


ARKADIJSKI VITEZ FANTASTIČNE REALNOSTI

Vitez srpskog slikarstva, Mačvanin, pariski slikar Mikan Aničić, ovih dana boravi u zavičaju. Tu priliku iskoristili smo da se sretnemo sa njim. Svojim fizičkim izgledom Aničić deluje kao rimski gladijator, ali nas njegova duhovna smirenost upućuje na nešto sasvim drugo. Iako njegove slike nastaju u Parizu one su tematski često vezane za Mačvu.

Moje slike su dosta vezane za Mačvu, ali za onu staru Mačvu, koja u mojim sećanjima liči na san i lelujanje obavijeno setom kao velom neveste. Ova sadašnja Mačva, liči mi na nebuloznu osobu koja me zbunjuje svojim ponašanjem, svojom uzdrhtalošću i uznemirenošću duhovnom. Međutim, ja se nadam da će Mačva u budućnosti uspeti da pronađe svoju dušu. Svoj zavičaj vidim, u budućnosti, kao kraj koji se osmehuje svojim cvetnim dvorištima, svojim čovekomerljivim kućama, arhitekturom prilagođenom potrebama čoveka, a ne megalomanskim zahtevima mode i ljudske sujete. Njene stanovnike krasiće smirenost međuljuduskih odnosa i produhovljena tolerancija ukorenjena u etnološku tradiciju ovog naroda.

B. S. : Amajlija koju je umetnik sa obala Drine odneo kao čaroliju u daleki svet jeste detinjstvo.

Najranije čega se sećam jeste trenutak kad me je majka odbila od sise. Ja sam tad imao oko 15 meseci i da bi bio potpuno odbijen ona me šalje u adu, šest kilometara od sela, preko Drine, kod moje bake. Stric me je vozio u taljigama, i sad se jasno sećam trenutka kad sam kroz treptaj lišća jasikovog drveta ugledao Drinu. To je prva velika impresija u mom životu, bilo je negde oko dva sata popodne, sunce je bilo na jugozapadu a mi smo dolazili sa istoka, taj blesak razlivene Drine učinio mi se kao nešto ogromno i zastrašujuće, a u isto vreme očaravajući titraj vode preko sprudova i preliva budio je u meni neku blagost.

Opašene šume uredne kao engleski parkovi, prepune ovaca i goveda, izbrazdane bezbrojnim stazama i livade prekrivene šarenim ćilimom od cveća koje je vodilo ljubav sa pčelama i bumbarima, čobansko noćivanje po kolebama i vodenicama, pejzaži su arkadijskog detinjstva, koje je protkano sa jatima riba u Drini, gnezdima divljih pataka u vatovima drva i nabujalim sokovima erotske mašte o bosanskim devojakama koje su prelazile preko reke u Mačvu, da bi u njoj bojile i prele svoju vunu.

Ada u kojoj sam proveo svoje detinjstvo bila je ustvari zemlja Arkadija. Baka je svaki dan skupljala sto komada jaja, stric lovac svakog dana donosio je poneku divljač, a otac je iz jedne starače pomoću vrški i metlica našu trpezu snabdevao raznim vrstama riba, pa mlad sir, kajmak i mleko koje se iz karlica puši, bili su svakodievni prizori, tog mog, slobodno mogu reći, dionizijevskog detinjstva.

Detinjstvo, koje je prolazilo opijeno mirisnim lahorima što su ih donosile zore koje su budile adarska jutra večito sanjiva od mirisa reke i mirisavih trava, dobilo je svoju punoću i razgranalo se u periodu dečaštva koje je, zapreteno u polja suncokreta i maka, pomoću svojih Petrovdanskih baklji i lila bacalo svetlost na jedan novi satirski svet.

U periodu puberteta, moji drugovi Pile i Lale, i ja, nalikovali smo na nekakve erotizovane satire. Počeli smo drukčije da posmatramo čobanice koje su zajedno sa nama čuvale goveda. Lutali smo zabludeli svojom Arkadijom, kao mladi satiri tražeći nimfe. Tada se u nama dogodio začaravajući krug dečaštva koji čoveka čini čovekom, koji ga formira u jedno zrelo ljudsko i intelektualno biće. Ako se iz tog vrzinog kola ne izađe na prava vrata, čovek će ceo život nositi konflikt u sebi koji će ga stalno dovoditi u konfliktne situacije sa svetom koji ga okružuje.

B. S. : Sve to ne bi imalo nikakvog smisla, da stvaralački nagoni, nisu odveli ovog mladog satira, u neku vrstu monaško-viteške osamljenosti i samoće koja je svo to nataloženo iskustvo detinjstva i dečaštva preradila u sebi, a zatim obelodanila na platnima koja su zadivila svet.

Ta dečija arkadijska duša, koja je imala potrebu da se potvrdi kao neka satirska igra, sada kada sam već u zrelim stvaralačkim godinama nalazi svoje mesto u mom stvaralaštvu, i upravo sada te dečije satirske igre i daleki titraj Drine koja se preliva na mladom suncu projavljuju se kao odjek iz daljine u mome biću i materijalizuju se na mojim slikama. Svi ti doživljaji stvaraju u meni jedno fantazmagorično osećanje, tako da danas nesvesno u svom stvaralaštvu stvaram jedan svet fantastike. A fantastika je ustvari naš život koji smo proživeli.

Branislav Stanković
Tekst objavljen u mačvanskom nedeljniku "Krug", 1999.
9  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Dragoš Kalajić (1943—2005)* poslato: Oktobar 31, 2017, 04:22:37 am
*

SAMURAJ NA STAZI KA ZVEZDAMA





Ovaj jedinstveni stvaralac Beograd nije smatrao samo centrom sveta već i mogućim središtem budućeg evropskog preporoda slikarstva, nadajući se da će se u njemu formirati potpuno novi stil. Kalajićev privatni i javni život, estetika, delovanje, zamisli, slikarstvo, odnos prema ljudima, pojavama i stvarima uvek su bili spektakularni, odlučni, radikalni i rigidni, što je bio stalni predmet polarizacije oko njega i njegove umetnosti

Retrospektivna izložba slika Dragoša Kalajića (1943—2005) pod nazivom "Vitez svetlosnog reda" otvorena je prošle nedelje u Galeriji RTS-a. Tako je, ovim izvrsnim povodom, fokus pažnje naše javnosti usmeren na jednu od najizuzetnijih ličnosti u novijoj istoriji ne samo naše — srpske kulture, budući da je Kalajićevo javno delovanje pobuđivalo pažnju kako u Evropi tako i u Rusiji. Posvećenost i istrajavanje u slikarstvu bila je samo deo stvaralačkog delovanja njegove višestruko nadarene celovite ličnosti. Beogradska publika po drugi put se sada upoznaje sa širim presekom njegovog likovnog stvaralaštva, izložba se može videti do 16. septembra, a prati je i kvalitetan katalog.




Vitez svetleeg reda, 1986-87

DUHOVNA PRESTUPNIŠTVA Život i delo Dragoša Kalajića nemoguće je razumeti bez njegovih "uporišta" (kako glasi naslov druge knjige ovog mislioca) — obrazovanja započetog u gimnaziji, ljubavi za antičke klasike, slikarstva iniciranog Medialom i veoma rano iskazanog interesovanja za smisao i sudbinu ideja. Ta tri početna interesovanja prožimaju se, ukrštaju i zauvek uviru u centričnu ličnost koju možemo upoznati i u anegdotama. Kalajić se nervirao ukoliko odmah ne bi mogao da se seti neke izreke na latinskom kao što je Navigare necesse est, vivere not est necesse (Ploviti se mora, živeti se ne mora). Medialu je prvi put upoznao kao dečak na nekoj davnoj izložbi u beogradskoj Galeriji Grafičkog kolektiva, kada mu je Olja Ivanjicki maznim glasom rekla: "Mali, hoćeš li da odeš preko puta i kupiš mi sendvič? Gladna sam", što je i učinio. Veoma brzo ušao je u najuži krug herezijarha Mediale, postavši prijatelj sa Leonidom Šejkom, Ilijom Savićem (koji ga je plašio svojim pričama i pojavom), Ljubom Popovićem, Sinišom Vukovićem, Milovanom Vidakom i Kostom Bradićem. Dragan Mojović, slikar i filozof, sećao se da je Kalajić dolazio u njihovo dečačko društvo i pričao im o Žan-Polu Sartru, Alberu Kamiju i francuskom egzistencijalizmu. Bio je prerano sazreo, nosio je crne rol-majice, crne pantalone sa širokim kaišem i crne visoke čizme; zbog egzistencijalizma su ga zvali "Egziš". Sa trinaest-četrnaest godina već je pomno pratio događanja na pariskoj intelektualnoj sceni i tumačio Ničea vršnjacima koji ga uopšte nisu razumeli, zadovoljni fudbalom, prvim pivom, Karlom Majom ili eventualno Remarkom. U šesnaestoj godini ovladao je stilom izražavanja i pisanja koji će ga obeležavati do kraja života. Ta rana interesovanja i prve hrabrosti, bolje reći duhovna prestupništva, imala su kasnije tačku sabiranja u estetici, idejnosti i slikarstvu koji teže herojskom. Kada je iz (post)moderne umetnosti nestao viteški element, nastojao je na svaki način da ga obnovi. Njegove ideje i slike, posebno on kao kultna figura, kao što kaže njegov učenik Dragan Ćirjanić, "kako vreme prolazi, samo dobijaju na sjaju". Možda će ostati upamćena i Kalajićeva izjava: "Građanin je svinja koja želi da umre prirodnom smrću." "A kako drugačije?", upitala se jedna borkinja za demokratska prava. Svojom pojavom, šarmom, životom i celokupnim delom dao je nedvosmislen odgovor na to pitanje. Na svom putu duhovnog ratništva nije znao za senku bilo kakvog pesimizma. Ako je ikada u Srbiji postojao umetnik i mislilac koji je voleo i živeo za mladost onda je to bio Dragoš Kalajić. Mladost voli snažne i čiste slike, vrle i svetle primere, simbole i čudesne priče, avanturu i život, što je do kraja izraženo pre svega kod Kalajića kao slikara. Poslednje što je kao umetnik uradio, zadnji trag nalik je prvom — povukao je vertikalnu crvenu liniju, besmrtnu arhetipsku nit života, simbolički izraz duhovne uspravnosti o kojoj je toliko i tako pisao i koju je živeo.

Slikar Mihailo Đoković Tikalo tog harizmatičnog oficira i džentlmena, osnivača naše nove elite, umetnika koji je hodao putevima ruža i čelika, najbolje je opisao: "Kada se iznenada pojavio u našoj sredini, svi smo bili iznenađeni. Među nas je niotkuda stupio dečak vanredne lepote, elokvencije, britkosti uma i nemalog likovnog dara. Za nas je bio neka vrsta princa i to je ostao." Kalajić — čedo Mediale, prijatelj Leonida Šejke i Olje Ivanjicki, blizak sa Ilijom Savićem, ezoterikom u pozadini ove grupe, i sa Slobodanom Mašićem, godinama nerazdvojan od Radomira Reljića i Mira Glavurtića, bio je neprikosnoveni autoritet, arbiter elegantiarum, koga je priroda na svim planovima krajnje nesebično darovala. U Italiji, poznanik Ezre Paunda i pripadnika velikih rimskih aristokratskih porodica u nestajanju, poslednji blizak s baronom Julijusom Evolom, kada nije bilo preporučljivo družiti se s njim (Evola mu je proročki rekao: "Vi ćete obnoviti rimsku ideju"), Dragoš Kalajić je bio ratnik svetlosti, priređivač najboljeg srpskog izdanja o samurajima, borac i esteta na putu svile i sablje poput Jukija Mišime. U njegovom duhu sreli su se pero i mač, a već u "Krševini", prvoj knjizi, koju je objavio u dvadeset petoj godini, nagovestio je svoj put u sfere visoke politike. Bio je jedan od najvećih evropskih sinova, a zameralo mu se da je izdao Evropu, što razotkriva nepoznavanje njegovih knjiga, tekstova i slika. Celog života strasno je čitao helenske pisce jer je smatrao da intelektualac mora svakog dana da provede četiri sata u čitanju i da napiše najmanje četiri strane teksta. Više puta je pisao o Isusu Hristosu kao "lešini s krsta", ali je poštovao Božić ne samo kao drevni paganski već i kao hrišćanski praznik. Nije voleo satanizam, ružnoću, zlo, svaku slabost i — modernu umetnost. To su bile teme njegovih brutalnih, ubitačnih i duhovitih analiza, koje ga, pored svega ostalog, svrstavaju i u red ne samo naših najoriginalnijih likovnih kritičara već i širokoopsežnih kulturologa dvadesetog i dvadeset prvog veka. Mnogo puta su domaći i strani intelektualci (među njima i Herbert Markuze) ostajali bez reči, zaprepašćeni njegovim drskim, ali neoborivim argumentima, što mu je u čestim duelima i s više protivnika donosilo simpatije publike. Samo je on umeo da emisijom "Ogledalo dvadesetog veka", krajem sedamdesetih godina, isprazni beogradske ulice. Kako kaže jedan teološki obrazovan njegov poštovalac: "On je duhovno nadmoćan, otuda takav stav."

HAJKE, OSPORAVANJA, PROROŠTVA Kalajićev ezoterizam i lični magnetizam dolazili su, pojačani, iz solarne sfere, iz predela gde sunce, kome je slikarski težio, nikada ne zalazi. Hteo je u crnilu rata da priredi izložbu posvećenu belini i svetlosti, ali mu nisu dozvolili. Posle rasprava u udarnim terminima italijanske televizije, na kojoj je viteški branio Srbiju, njegova poslednja samostalna izložba u Rimu dobila je veliki publicitet. Pred kraj života, uspelo mu je ono što nije mogao ni u naponu snage. Vodeći italijanski listovi posvetili su mu celu stranu, prikazujući i njegovo ideološko delovanje — a u Srbiji nije mogao da objavljuje niti da se pojavljuje u medijima. Čelnici Muzeja savremene umetnosti u Beogradu pokrenuli su hajku na njega — jednog od stubova novije srpske umetnosti i teorije umetnosti. Osporavanja su ga samo uveravala u sopstvenu vrednost, zabavljali su ga napadi koji ga nisu zaustavljali u ciceronovskom "vatrenom trku", sebi je postavljao surove zahteve pa je i od svojih saradnika mnogo tražio. Prilikom jednog od naših poslednjih susreta, uz širok osmeh, rekao je: "Samuraj sabira snage do četrdesete — a onda deluje". Slikao je nadahnuto i u poslednjim godinama života i, mada teško bolestan, objavio četiri knjige, ostavio brojne tekstove pripremljene za štampu, nastupao uživo i osnovao "Evropu nacija", naš vanredni tradicijski časopis. Između vizija, nadahnuća i proroštava, koje je ostavio pre svega odabranima, bile su duboko sakrivene brižnost i osećajnost. Umesto da ga hrabrim u poslednjim danima života, on je, uz osmeh, veru, sigurnost i beskrajnu vedrinu, odagnavao moj očaj. Na najtežem životnom ispitu, Dragoš Kalajić je pokazao od kakve je kovine bio sazdan.

Želeo je da iznedri "slikarstvo surovosti", ali je devedesetih otkrio čari Mediterana i solarne lepote. Šezdesetih je istraživao odnos forme i predstave, predmetnog, figuralnog i apstraktnog, ukrštaje ideja i nabrajanja, metamorfoze poetika, (dis)kontinuiranu naraciju, odnos kolažne, fragmentarne i celovite slike i delo kao likovni jezik ili koncept (ključna je slika "Kružni iskaz u krugu" iz 1964). Koliko blizak iskustvu pop-arta, krajem šezdesetih a po koloritu možda i psihodeličnoj umetnosti, kasnije glamuroznim vidovima i tehnici hiperrealizma (slikao je i pomoću air-brush i tufovanja sunđerom), toliko se Kalajićev opus formirao na Šejkinim aglomeracijama i skladištima, kao i na medialnim idejama jedinstva suprotnosti i magije ekstrema. Piše se sada i o tome da je formirao poseban vid realizma, nazvan "hiperborejski realizam", kako je sam odredio svoje slikarstvo. On je prvi pravi predstavnik naše nove figuracije i teorijski preteča budućih ideja obnove slike. Neslaganje sa šezdesetosmaškim pogledom na svet postepeno je usmerilo njegovo likovno delovanje ka napuštanju vidova istorijskih avangardi i okretanju prema estetici lepog, ezoterijskog i kosmološkog u tradicionalnom a ne kontrainicijacijskom smislu. Krajem šezdesetih napustio je avangardni tip slikarstva, veoma cenjen u tim krugovima i okrenuo se onome u šta je zaista verovao, po cenu da ne bude moderan i uspešan. Svoje novije slike smatrao je boljim od starih i usamljeno u srpskoj umetnosti napravio neverovatan obrt, ravan duhovnom podvigu. Posle dela koja nisu zahtevala veliko likovno umeće počeo je da slika potpuno drugačija, velikog formata, zahtevne kompozicije, sa različitom perspektivom, figurama koje podrazumevaju poznavanje anatomije i u smelom koloritu. Eksperimenati koje bi mnoge odveli u likovni nihilizam nisu ga zaveli, ispoljio se kao raskošni slikar. Zlatni vrhovi mitskih planina, indoevropski i arijevski simbolizam njegovih ulja, odvojili su ga od svega poznatog na srpskoj i evropskoj likovnoj sceni. Heraldičke, amblematske predstave monumentalnih kompozicija a često i razmera, nalik ikonološkim traktatima, izvedene su u skladu s hladnoćom i disciplinom njegovih ličnih i nadličnih zahteva: tvrdo i strogo, bez vidljivog traga četke, uživanja u materiji i činu slikanja, odbacivanjem sentimentalnosti i tradicionalnog poimanja slike. Zanimao ga je vizionarski futurizam ili arheofuturizam, pa je bio u stalnom okretu (i pokretu) od prošlosti ka budućnosti; Beograd nije smatrao, kao Šejka i Dragan Mojović, samo centrom sveta već i mogućim središtem budućeg evropskog preporoda slikarstva, nadajući se da će se u njemu formirati potpuno novi stil. Kalajićev privatni i javni život, estetika, delovanje, zamisli, slikarstvo, odnos prema ljudima, pojavama i stvarima uvek su bili spektakularni, odlučni, radikalni i rigidni, što je bio stalni predmet polarizacije oko njega i njegove umetnosti. Kao jedan od naših najznačajnijih likovnih teoretičara, nizom ključnih tekstova i autorskih izložbi, još 1982. godine pionirski je u svetskim razmerama najavio postmodernu a 1968. naslikao je delo naslova "Dragoš Kalajić govori Mašiću, Šejki i Reljiću o ujedinjenju Evrope". Kalajić je bio sigurno najobrazovaniji slikar u novijoj istoriji srpske umetnosti, pictor doctus, a umetnost tog vrlog učitelja razumljiva je samo u sklopu njegovog širokog i složenog ideološkog delovanja.

POLJA ZNAČENJA I METASLIKARSTVO U fokusu svakog ozbiljnijeg razmatranja ovog slikarstva je svet simbola i prenos nasleđa različitih elemenata slike sa ciljem formiranja jedinstva duhovnih vrednosti. Gradio je paralelnu tipologiju sadržaja; ideje iznete u tekstovima u određenim tačkama poklapaju se sa idejom slike. Primenio je metod stvaranja polja značenja sličan složenoj strukturi knjiga koje je objavio a ostavio je isto toliko i neobjavljenih. Na njegovoj slici lako bi se dala utvrditi primarna tipologija oblika koji je elementarno uslovljavaju. ...




Hiperboreja, 2002.

Piše: Dejan Đorić | 08.07.2016
Tekst u celosti možete pročitati na: Pečat
10  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Milan Miletić (1950) poslato: Oktobar 31, 2017, 01:58:34 am
*

POVODOM OBJAVLJIVANJA DVOJEZIČNE MONOGRAFIJE O DELU MILANA MILETIĆA

Bez (bilo čega) šokantnog, morbidnog, pa i fantastičnog, slikar Milan Miletić je uspeo da se iniciran u likovne tajne otisne u jednu od najuzbudljivijih pustolovina u istoriji našeg novijeg slikarstva, osvojivši izvanrednu tehniku koja mu omogućuje dublju, duhovnu spoznaju

Pre nepunih mesec dana u Beogradu je objavljena jedna od najboljih monografija posvećenih jednom našem živom slikaru. Reč je o dvojezičnom, srpsko-engleskom izdanju o Milanu Miletiću (1950). Izdavač je beogradska Galerija "Pariski krug" i Radio-televizija Srbije, a autori tekstova su Đorđe Кadijević, Mihailo Bošnjaković, Sreto Bošnjak, Vladeta Vojinović i Dejan Đorić. Živojin Ivanišević, vlasnike pomenute galerije, sa dvadesetak objavljenih izvrsnih monografija i antologija savremenog srpskog slikarstva, usamljeno je u našoj sredini preuzeo na sebe misiju izdavanja knjiga o umetnosti koju su izneverili veliki izdavači.





SLIКAR КONTINUITETA Uputivši se ka slikarstvu savremenog majstora Milana Miletića (možda najpre u novijem srpskom slikarstvu zaslužuje takav epitet, uz Vladimira Pajevića rodonačelnik je magičnih i novih formi realizma), moramo biti svesni činjenice od posebnog značaja. Tih i sabran slikar, uz svoju suprugu Tijanu vodi smiren život, nimalo uzbudljiv (nije li čudesni Žoris-Кarl Uismans bio činovnik) a njegova svakodnevna duhovna avantura započinje skoro monaški, u tišini ateljea, pred štafelajem, neuslovljena spoljašnjim. Bez bilo čega šokantnog, morbidnog, pa i fantastičnog, Miletić je uspeo da se iniciran u likovne tajne otisne u jednu od najuzbudljivijih pustolovina u istoriji našeg novijeg slikarstva, osvojivši izvanrednu tehniku koja mu omogućuje dublju, duhovnu spoznaju. Tekst o ovom slikaru trebalo bi da odgovara njegovoj unutrašnjoj biografiji, a podaci o njegovom životu i delu mogu se pronaći u knjizi intervjua Miloša Jevtića "Prizori Milana Miletića", najboljem izvoru te vrste, u formi ispovesti. Polazi se od stanovišta da je za ovog slikara manje važno spoljašnje iskustvo, njega najmanje kao pojedine savremene umetnike zanima sociologija i politizacija umetnosti. Umesto suvoparne teorije ili pikanterija i skandala iz repertoara savremenog populizma, umetnosti postmoderno shvaćene kao spektakl, prevlast vizuelnog nad likovnim, popularne nad visokom kulturom, majstorove slike otkrivaju skrivenu povest, neke prave i nimalo javne razloge nastanka dela, smisao i značenje koji ne blede sa vremenom, čime se težište pomera sa životnog i društvenog na individualno, lično i večno. U tom smislu umetnik kaže: "Nisam slikar inspiracije, već slikar kontinuiteta" i dodaje "Obično ne radim po ciklusima. Uglavnom idem iz slike u sliku, i tako stvaram slikarstvo kontinuiteta. Mislim da svaka slika proizlazi iz prethodnih, a sve slike čine jedno, jedinstveno slikarstvo". U vreme umetničkog nomadizma, kada mnogi stvaraoci napuštaju svoje dosegnute vrednosti zbog istraživanja i eksperimenata, ovog slikara zanima ideja stila, likovnog trajanja i poštenja. Svoju nauku (sliku stvara na skoro naučni način, sa utvrđenom metodologijom i razrađenim postupkom) o biću slike ne vidi u zanatskim sredstvima već u misaonom, umeće je samo povod. Slika krajnji ishod ima u mišljenju, slikar se kreće od osećanja do promišljanja ili, kako kaže, "Pravilno misliti u slikarstvu je važno isto koliko i dobro crtati i slikati. U nekim slučajevima možda i više". Umetnik je koji misli svoje delo, otuda ontološka utemeljenost i izvođačka istrajnost, pa je njegova "Slika obrazac dovršenosti, zrelosti i celovitosti" (Sreto Bošnjak). Zanima ga najpre "fenomen koji ima najčudniju prirodu da privid predstavi kao istinu, odsustvo kao prisustvo, a tajnu kao trajno privlačnu moć imaginacije", kaže Bošnjak.

Može se reći da slike Milana Miletića liče na svog autora: sabrane, centrične, pouzdane i oštre, nema podvojenosti između dela i tvorca, karaktera i estetike. Njegov pogled prodire do centra problema. Osim veštine koja se uočava na njegovim slikama, one imaju i poetsku vrednost, ali bez sentimenta i isprazne retorike. Nikad ishitren, uvek pribran Miletić i njegova ulja upućuju na skoro zaboravljenu istinu: slika je oblik mišljenja, poseban i izdvojen, a slikar je filozof, Robinzon i zatočenik svog sveta. Likovni oblik mišljenja ima svoje zakone koji zahtevaju višeslojno otključavanje, dešifrovanje i resemantizaciju. Miletić je ključar tajne odaje u kuli umetnosti, čuvar arhetipske tajne, njegove slike predvorje su misaonosti, a oprezno i istrajno obraćanje Leonardu da Vinčiju nije nimalo slučajno. Taj veliki umetnik ne samo da je sakralnu gotsku umetnost preporodio u renesansnu, teologiju u istraživačku estetiku lepog, ne samo da je slikarstvo kao prevaru oka (trompe l’œil) i veštinu (technae) pretvorio u lepu i slobodnu umetnost (artes bonae, artes liberales) i od srednjovekovnog zanata stvorio nauku, teoriju i sistem (ars) već je bio možda prvi umetnik najdublje svestan poetske i filozofske dimenzije slikarstva. Miletićevo obraćanje Leonardu i Janu Vermeru ne potiče iz formalne optike međuodnosa, anahronizma i postmoderne cinične reciklaže stilova. Za njega Leonardo nije samo vrli, veliki učitelj već simbol uzvišene misli, stanja duha, sreće i ljubavi. Iz te praideje proističe Miletićev opus, zaključan, zatvoren i zaštićen, koji se teško razotkriva, okrenut više autoru nego posmatraču.

MAJSTOR UNUTRAŠNJE GEOGRAFIJE Pored Leonardove paradigme, ovaj slikar usvaja i druge visoke zahteve tradicije. Poznato je da su renesansni majstori dugo tragali za savršenstvom, ponavljajući često jednu sliku u više varijanti. Miletić istražuje naoružan samo svojom zanatskom veštinom i visprenošću. Njagova tajna nije ni u kakvoj divljoj, fantastičnoj, opskurnoj, ezoterijskoj misli koja pali bengalske vatre strasti ili straha. On bi radije da sazna nešto o malim stvarima ― kakvo se čudo krije u školjci i orahu, zašto jabuka truli, šta znače sveže i pečeno, zašto se zid vremenom osipa, šta su lik, odraz i Prvolik, u kakvom su odnosu slika i skulptura, u čemu se razlikuje jedra prolećna trešnja od jedrog ženskog tela. Slično Leonidu Šejki, on je možda pre slikar procesa, stanja i unutrašnje geografije sveta nego savremeni realista, što podrazumeva postavljanje krajnjih, ontoloških, suštastvenih pitanja, koja ponavljajuće, poput eha ili jeke vremena odzvanjaju u njegovom delu. To je dijalog sa Tvorcem. Miletić promišlja sliku, upućen ka filozofskom aksiomu: sumnji koja prožima svakog pravog stvaraoca, slabi ga ili snaži, zavisno od njegovog formata. Slikar sumnja jer veruje, oprezan je jer proverava, suzdržan je jer odmerava svaki potez. Stoga su mu slike kao instrumenti, izbaždarene i precizne, ne može im se ništa dodati ni oduzeti, ponekad skoro savršene.

Piše Dejan Đorić | 22.07.2016 | Pečat
11  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Milan Miletić (1950) poslato: Oktobar 31, 2017, 12:54:12 am
*

MILAN MILETIĆ MONOGRAFIJA ― "Romantični svet slike"






U galeriji slika Beli Anđeo prilikom kupovine slike našeg poznatog slikara Milana Miletića na poklon dobijate njegovu monografiju "Romantični svet slike".

Ovom monografijom osvetljava se slikarski opus Milana Miletića, reprezentovan izborom 149 radova nastalih u periodu od 1974. godine do danas, zajedno sa nekoliko crteža (uglavnom iz ranijeg perioda stvaralaštva). Osim toga u monografiji su objedinjene i 54 fotografije načinjene na mnogim likovnim dešavanjima, kao i nekoliko fotografija iz porodičnog života Miletića. Slike i fotografije reprodukovane su hronološki, čime je trasiran lakši i ispraviji put za praćenje i razumevanje razvoja slikareve ideje i veštine kojom je ona oblikovana i materijalizovana u slici.

Monografija je naslovljena "Romantični svet slike". To je preuzet naslov teksta Mihaila Bošnjakovića, nekada kustosa Umetničke galerije "Nadežda Petrović" u Čačku. Za ovaj naslov opredelio se Milan Miletić sa stavom da je najbliži sadržaju, suštini i karakteru njegovog stvaralaštva.

Pored tekstova likovnih kritičara u monografiji se nalazi i biografija Milana Miletića, zajedno sa detaljnim spiskom samostalnih i važnijih kolektivnih izložbi, zatim bibliografija, kao i naslovi TV emisija u kojima je slikar učestvovao. Na kraju monografije nalazi se spisak reprodukovanih dela sa tačnim kataloškim podacima.

Galerija slika Beli Anđeo
Monografija se može kupiti na prodajnim mestima izdavačke kuće "Službeni glasnik", u Prosvetnoj knjižari "Geca Kon", u knjižari-antikvarnici "Mala Akademija" i u umetničkom prostoru "Pariski krug" (Makedonska 30, I sprat).
12  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Ljubomir Ljuba Popović (1934—2016) poslato: Oktobar 31, 2017, 12:32:16 am
*

GODINU DANA BEZ LJUBE POPOVIĆA

"Ovih godinu dana bez Ljube Popovića sigurno je najtežih godinu dana Moderne galerije. Teško je kad neko ko da boju i ton Modernoj galeriji ode, a vi ostanete sami da tu boju i ton poštujete, čuvate, negujete i pokušavate da to na neki način nastavite", rekao je direktor Moderne Galerije Vojislav Jovanović u danu obeležavanja godišnjice smrti Ljube Popovića.




Spomen-atelje u Modernoj galeriji
Foto: Kolubarske rs.

"Nadam se da smo za ovih godinu dana uspeli da sačuvamo i boju i ton, koju je Ljuba dao Modernoj galerii. Imali smo to zadovoljstvo da u Modernoj galeriji vidimo jednu od najvećih izložbi Ljube Popovića, organizovane u prostorima bivše Jugoslavije, koju je videlo preko 12.000 posetilaca, a od toga je preko deset hiljada ljudi van Valjeva, što je za naš grad važno i nešto čime svi treba da se ponosimo", rekao je Jovanović.

Pored nove postavke slika Ljube Popovića, danas je otvoren, na spratu Moderne galerije, spomen-atelje u koji je preseljena kompletna Ljubina biblioteka iz ateljea u Parizu, sve ono čime je Ljuba stvarao, kao i nekoliko ličnih predmeta.
 
Ljubina supruga Slavica Batos kaže da mu je bilo jednako važno da, kao i slike, budu sačuvane i njegove knjige — njegova biblioteka.
 
"On se za života pitao nebrojeno puta — šta će biti sa mojom biblitekom? Zato nam je bilo bitno da se nađe neko mesto koje je lepo i sugurno, da ta Ljubina biblioteka nastavi da postoji. Na isto mesto želeli smo da prenesemo i de Ljubinog ateljea da se vidi kako je i sa čime je radio, svi ti njegovi slikarski rekviziti. Tu je i jedna mala izložba sa fotografijama na kojima se vidi kako su njegovi ateljei izgledali, i to od prvog do poslednjeg. Pošto je koncept ove postavke biblioteka-atelje, doneli smo i neke stripove, publikacije, časopise, sve ono što je Ljiba čitao. Tu su i kjnige iz njegovog detinjstva, pretežmo one koje su mu poklonili roditelji na kojima je ispisana i posveta — kaže umetnikova supruga.
 
Ljubina porodica je Modernoj galeriji poklonila i dve Ljubine slike, jedna je skoro završena, dok je druga u početnoj fazi, a obe su rađene malo pre nego što se slikar razboleo.
 
"Počeo je istovremeno da radi na četiri slike. Dve smo doneli u Valjevo, dve su ostale u Parizu, pokazaćemo ih jednog dana", rekla je Slavica Batos.

Prostor je lepo osmišljen zaslugom direktora Moderne galerije Vojislava Jovanovića i njegove ekipe.
 
"Shavtili smo da je prostor zahvalan za male i intimne izložbe, i verovatno ćemo nastaviti da i ubuduće ovde pravimo izložbe. Ovo nije definitivna postavka, sledeća će biti možda biografska, možda Ljuba i strip, a možda i erotska poluzatvorenog tipa. Dakle, svi oni Ljubini predmeti i sve ono što ne bi mogli pokazati u nekom drugim prostorima i galerijama, jer ne ide da u nekoj velikoj galeriji pravite izložbu Ljuba i strip, dok je u ovom malom intimnom prostoru Moderne galerije to moguće. I upravo će tako funkcionisati ovaj prostor", rekla je Ljubina supruga.

U Modernoj galeriji danas se u podne okupio veliki broj Ljubinh prijatelja i poštovalaca na omažu povodom godišnjice njegove smrti. U Valjevo je doputovala i Ljubina porodica — supruga, sin, dve ćerke, zetovi i unuk.
 
"Potrudili smo sa da ovaj dan ne protekne u tužnoj atmosferi jer Ljuba i dalje živi na ovoj adresi u ulici Vuka Karadžića broj 11, zajedno sa Modernom galerijom, i biće to večna spona boje i tona koje je postavio Ljuba Popović", poručio je direktor Moderne galerija Vojislav Jovanović.

Nezavisne internet novine kolubarskog okruga | 12.08.2017.
13  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Ljubomir Ljuba Popović (1934—2016) poslato: Oktobar 30, 2017, 11:30:59 pm
*

OTIŠAO JE VELIKAN, MAJSTOR I ASKETA


Ljubomir Ljuba Popović
(Tuzla, 1934 — Beograd, 2016)


Umro je poslednji veliki srpski slikar i jedan od najvećih francuskih u drugoj polovini dvadesetog veka. Sa Ljubom u neizvesnost istorije (a ona je najčešće nepravedna) odlazi herojska epoha ne samo našeg slikarstva u Parizu već i cele srpske figuracije

Otišao je zauvek Ljubomir Ljuba Popović (Tuzla, 1934 — Beograd, 2016). Umro je poslednji veliki srpski slikar i jedan od najvećih francuskih u drugoj polovini dvadesetog veka. U poslednje dve godine života priredio je dve velike samostalne izložbe, mada je jedva hodao. U Galeriji RTS u Beogradu održana je retrospektiva s najvećom posetom na otvaranju u istoriji te galerije, a u uglednoj pariskoj Galeriji "Tesa Erold" predstavio je najnovija dela. Vlasnici su najavili da posle njegove izložbe zatvaraju Galeriju, jer i u Francuskoj zamire umetnost pisana s velikim početnim slovom. Poslednjih nekoliko godina umetnikovog života izdavač i galerista mr Živojin Ivanišević objavio je pet monografija (dve u saradnji s "Paidejom") o njegovom stvaralaštvu, od kojih je poslednja jedna od najobiminijih. Sa Ljubom u neizvesnost istorije (a ona je najčešće nepravedna) odlazi herojska epoha ne samo našeg slikarstva u Parizu već i cele srpske figuracije. Duh Mediale više nema ko da čuva, ostali su još samo Uroš Tošković u Crnoj Gori, Miro Glavurtić u Zagrebu i Tikalo. Кakva je Ljuba bio visoka katedra umetnosti i duhovnosti posredno svedoči Adrijana, njegova kći, jedna od najboljih vajarki u tako retkoj pojavnosti za skulpturu kakva je fantastična, i druga supruga Slavica Batos, koja od srpskih autorki najbolje piše o umetnosti.

Salijerijevski Beograd može da odahne, srušena je poslednja velika tvrđava srpskog slikarstva a neprijatelji slike, razni Todosijevići, Timotijevići, Dimitrijevići, Radovanovići i Plazinići sada trijumfuju. Mravlja i trogloditska, ne spiritualna već provincijalna avangarda ulazi na velika vrata u našu umetnost. Ljubini brojni neprijatelji, a on ih je kao surovi etičar spreman uvek da ide do kraja u razotkrivanju laži stvarao svuda, istrajali su u nameri da se u Beogradu ne organizuje izložba koja mu dolikuje. On je jedini akademik kome Srpska akademija nauka i umetnosti nikada nije organizovala retrospektivu, drugi su ih imali nekoliko, a kada se predstavljaju dela akademika iz fonda te ustanove, od Ljubinih je to uvek samo jedan crtež. Isto se tako o ovog majstora (kao uostalom i o celu Medialu) ogrešio i beogradski Muzej savremene umetnosti. Sada se slike Ljube Popovića nalaze samo u Cepter muzeju, a na obe naše likovne akademije decenijama nisi smeo da zucneš o njemu ako nisi hteo da budeš prezren i rastrgnut. Dok je Кarlos Fuentes tražio da mu se honorar za srpsko izdanje isplati u Ljubinoj slici, razni lokalni pseudoavangardisti ne mogu ni da pojme koje su sve velike ličnosti evropske kulture vrhunske svoje tekstove posvetile tom slikaru a da on nikada nikoga za to nije zamolio.

O njemu su pisali oni koji delima Ljubinih neprijatelja ni cipele ne bi brisali a većina je među najvećim svetskim imenima istorije umetnosti, filma, poezije i kritike. Ljuba je na naslovnim stranama svojih osamnaest monografija za razliku od većine monomanijaka uvek navodio sve svoje autore, pa i onda kada je bilo jedanaest pisaca tekstova o njegovom opusu. Da li bilo kojem njegovom nepoštovaocu išta znače imena poput Jurgisa Baltrušaitisa, Etiambla, Gustava Renea Hokea, Sarana Aleksandrijana, Renea de Solijea, Alena Boskea, Andrea Pjera de Mandijarga, Renea Pasrona, Patrika Valdberga, jesu li u Srbiji uopšte čuli za njih? Hoćemo li kada je reč o ovom velikom slikaru više verovati vrhunskim stvaraocima kojima možemo pridodati Dragoša Кalajića, Dušana Makavejeva, Živojina Pavlovića, Jovicu Aćina i Branka Кukića ili nedotepancima iz sveta sumnjive "umetnosti"?

Ukoliko su Ljubu izdali profesori, akademici i zvanična istorija umetnosti, nije publika, beogradska a posebno valjevska, i nisu pravi slikari. On je pored slikarskog obavio jedan isto tako veliki posao, postavši ključna ličnost za noviju srpsku figuraciju i njenu istorizaciju. Osnovao je i vodio stilski i koncepcijski najdoslednije razvijenu srpsku galeriju, bez dinara pomoći Ministarstva kulture. Moderna galerija "Valjevo" postoji uz njegovu nesebičnu pomoć trideset jednu godinu i postala je na svetskoj mapi iracionalne umetnosti izuzetno važno mesto (Ljuba nije voleo da ga smatraju fantastičnim slikarom, kao i Milovan Vidak i svi umetnici iz Mediale). Bilo je prestižno imati izložbu u toj čarobnoj kući, pre svega zato što je Ljuba imao najviši kriterijum, bio je to ulazak u svet umetnosti i istoriju srpskog slikarstva na velika vrata.

Samo je on umeo tu instituciju da otvori prema mladima, suvereno se krećući na aktuelnoj sceni. U srpskom i jugoslovenskom umetničkom prostoru Moderna galerija "Valjevo" najvažnija je za neobične vidove stvaralaštva, onirizam, neonadrealizam, magični realizam i metafizičko slikarstvo. Ljuba je usamljeno među medialistima stvarao duhovne naslednike, obraćajući pažnju i na mlade kritičare, omogućivši da estetika, idejnost i čudesnost te grupe herezijarha traju i prenose se, zbog čega je bio još nepoželjniji. Sada se, međutim, govori da je Moderna galerija "Valjevo" izgubila značaj koji je imala. Treba se institucionalno veoma mudro pozicionirati posle Ljubinog odlaska da se ne bi potrošio veliki duhovni kapital. Najbolji odgovor na te sumnje bilo bi osnivanje Muzeja Mediale. Galerija već poseduje više stotina odličnih dela umetnika koji su u njoj izlagali, možda će i novi ministar kulture pomoći takvu inicijativu — na nju najpre mogu da odgovore valjevski zvaničnici koji su u svim proteklim političkim garniturama uvek umeli da prepoznaju njen značaj. Beogradski političari odavno su odustali od takve ideje, ogrezli u podložništvo raznih Soroševih, proevropskih, antisrpskih i neumetničkih naloga. U duhu svog duhovnog slepila šta sve razni tipovi iz naše umetnosti i kulture nisu zamerali Ljubi i njegovom slikarstvu — da nije ovladao crtežom, da se stilski ne menja, te da decenijama slika istu sliku, da je kičer, ne poznaje anatomiju, da je prevaziđeni tradicionalista i sl. Ako već u galerijama, muzejima i monografijama (ima ih o crtežu) nisu mogli da se uvere u suprotno, preporučujemo im da idu na operaciju očiju.

Malo ko je uvideo Ljubin pravi doprinos. Reč je o majstoru koji je u Mediali najviše i najbolje vratio erotsko u slikarstvo, a time i u svetsku umetnost. Ljuba je shvatio da je slikarski čin erotski, umetnost mora biti čulna i životna a ne samo konceptualna. Кao i Tikalo, koji se gadi posebno Maksa Bekmana, Ljuba nije imao razumevanja za sirovo i surovo (post)moderno nemačko slikarstvo, reč je o starom sukobu galske i germanske škole. Ljuba je bio jedan od najfinijih esteta u umetnosti dvadesetog veka, veliki poznavalac istorije filma, književnosti i stripa, umetnički na tragu Gistava Moroa i simbolista. Zato su njegova dela predstavljena u najboljim svetskim izdanjima erotske i simbolističke umetnosti. Ljubin duh nije bio tradicionalan već otmen, mada je kao Tošković i Dado celoga života zagovarao askezu. Svoje supruge je udaljio od ateljea i poslova za razliku od većine slikara kojima žene upravljaju prodajom; nosio je samo crne majice, džempere i pantalone a na nogama bakandže od cipela. Istovremeno esteta i asketa, duhovnik i nihilista, poslednjih godina likovno je razmišljao o smrti, slikajući svoj raj i pakao, tu kako bi pesnik Pjer-Žan Žuv rekao "jezu naslada". To je bio kraj dugog bavljenja prokletim, dakle prvim i poslednjim pitanjima, filozofskim i religioznim, koje je Gogen sažeo u naslovu svoje kapitalne slike "Odakle dolazimo, ko smo, kuda idemo".

Ljuba i Ljubica Mrkalj su poslednji veliki koloristi Pariske škole, završetak viševekovne tradicije koja se od Pusena proteže do Baltusa. Nije uzalud Dado Đurić tvrdio da postoji samo jedno veliko slikarstvo koje ga zanima — francusko. Na svetskoj sceni nema slikara koji je na taj način vratio boju u sliku, dao joj toliki i takav značaj. De Кuning, američki i nemački ekspresionisti, jadni su spram Ljube kao koloristi. Ljuba je raspalio neviđenu strast u slikarstvu, palio bengalske vatre, likovne vatromete, ali je za razliku od modernista zalazio i u mikroplan slike, u beskraj atomizovanih detalja, koji traže precizan izraz i koncepciju slike, što je bila još Šejkina ideja. Nastavio je staro slikarstvo iz najbolje evropske tradicije u duhu umetnika ovoga vremena, uspevši da u armiji veštih slikara u Parizu stvori svoj stil, cenjen i upečatljiv. To je znao da prepozna Salvador Dali, uvažavajući Ljubu kao i Filip Supo i svi poslednji pariski nadrealisti, ali to ne znaju domaći "poznavaoci". Dragoš Кalajić ih je nazvao "stručnjaci za đubre". Ljuba ih nije ni primećivao.

Piše Dejan Đorić | 19.08.2016. | Pečat
14  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Mikan Aničić (1950) poslato: Maj 11, 2017, 04:07:34 am
**

MIKAN ANIČIĆ
DVORSKI PORTRETI BEZ KRALJA



Metafizičke slike, apokaliptične vizije, netipične kompozicije, antiapostoli u kosmičkom prostoru, kao i sve ono što je svojstveno ljudskom biću ― rađanje, detinjstvo, kajanje, uspon, pad, otmice i smrt ― prizori su pedesetogodišnjeg opusa, iz kojeg je, u Galeriju RTS, prenet tek deo najreprezentativnijih slika srpsko-francuskog umetnika Mikana Aničića.

Njegov likovni kredo, njegovo verovanje u lepotu, u životnost i strast ― počiva na klasičnim slikarskim postulatima, a analitički i promišljeno govori o specifičnoj drami sadašnjeg vremena, koja može da se tumači na različite načine.

Poput starih majstora, motivski, tehnički i stalnim istraživanjem igre svetlosti, kao i monumentalnim formatima, Aničić sintetizuje različite epohe ― antiku, renesansu, barok, lična iskustva, kao i neka izmaštana, ali i buduća vremena u jedno vreme... u metavremensku sliku u kojoj je sve dozvoljeno... od mitoloških bića, preko sećanja iz detinjstva i kolektivnog istorijskog sećanja ― do alegorija i kataklizmičnih prizora.

Veliki deo ove retrospektivne izložbe posvećen je slikama Postanja, Adamu i Evi, Isterivanju iz raja, Raspeću, Tajnoj večeri i Velikoj izdaji. Ono što je primetno je specifičan, netipičan pristup temi. U prikazima raspeća ― čovek je simbolično prikazan kao Hristos, predstavljen obrnuto, na krstu sopstvenog života, dok na prizoru tajne večere ― parabole ― Mikanovi antiapostoli su zapravo realne ličnosti u kosmonautskim odelima u matafizičkom prostoru, s Judom bankarom u prvom planu. Na taj način, slikar ukazuje na dehumanizaciju.

Stvaralački posvećenik ― Mikan Aničić kroz veliki deo svog opusa neguje i mitološku tradiciju, što se najbolje ogleda na slici Otmica Evrope, koja počiva na antičkom nasleđu, odnosno sekvenci iz grčke mitologijeu kojoj vrhovni bog Zevs, preobličen u bika, na prevaru otima prelepu devojku, kći feničanskog kralja Agenora (prema Herodotu i Homeru), po kojoj je Evropa i dobila ime. U modernoj interpretaciji ove teme, Mikan specifičnom ikonografijom postavlja pitanje posmatraču ― ko će to biti novi Zevs u sadašnjem svetu. U toj mitološkoj predstavi, u kojoj je više epoha u jednom vremenu, slikar objedinjuje prikaz Zevsa s ljudskom glavom sa kataklizmičnim prizoromu kojem su, u centru srpske svetinje sa Kosova iz XIII veka, a na simboličan način, prikazan je poriv ljudi za otimanjem.

Moramo da se osvrnemo i na posvećenost autora konjičkim portretima, jer u srpskoj likovnoj tradiciji takav način slikanja nije prisutan. Prateći likovnu zaostavštvinu Velaskeza, Rubensa i Žerikoa, Aničić prikazuje konje besprekorne anatomske građe, živim potezima, sa izrazitom kolorističkom vibracijom i naglašenom gizdavošću.

Kada je slikar od svojih početaka do zrelog stvaralačkog doba oslobođen pritiska da se po svaku cenu uključi u modernost, kada je autentičan i suočen sa sopstvenošču i lišen pritiska transavangardnih tokova, onda takav način stvaranja i razmišljanja budi nadu da će lepota zaista pobediti zlo. I to je jedan od načina razumevanja i čitanja slika Mikana Aničića.

Maja Živanović, likovni kritičar i novinar
U Beogradu, marta 2018.
Izvodi iz teksta za katalog izložbe
15  NARODNO GRADITELJSTVO ● SAVREMENA ARHITEKTURA / Srpski graditelji ● arhitekti / Vita Kotoranin (druga polovina XIII v. — posle 1335) poslato: Maj 11, 2017, 03:50:12 am
*

VITA KOTORANIN


Vita Kotoranin, graditelj, protomajstor (?, druga polovina XIII v. — Kotor?, posle 1335)

Bio je graditelj hrama manastira Dečani. O njemu se zna samo onoliko koliko je rečeno u natpisu urezanom u kamenu nad vratima crkve, da je bio franjevac ("mali brat"), da je bio "iz Kotora grada kraljeva" i da je hram gradio osam godina, od 1328. do 1335, služeći kralju Stefanu Urošu III i Stefanu Dušanu. Kako ime Vita nije retko među klericima i stanovnicima primorskih gradova, bilo je više pokušaja da se ovaj graditelj identifikuje sa nekom ličnošću poznatom iz drugih dokumenata. Tome su posvećene i posebne publikacije, ali sve je ostalo na spekulacijama bez oslonca u izvorima.

LITERATURA: Istorija Crne Gore, II/1, Podgorica 1970, 220—221.
 
Sima Ćirković
Odabrane biografije (tom I—IV) | Matica Srpska

Manastir Visoki Dečani  » » »
16  VAJARSTVO / Srpski vajari / Balša Rajčević (1941) poslato: Mart 09, 2017, 01:04:06 am
*

VEČNO TRAGANJE ZA SMISLOM ŽIVLJENJA U UMETNOSTI I LJUBAVI


Balša Rajčević — vajar, slikar, pisac, kritičar, dobitnik je brojnih uglednih nagrada za umetnički rad. Dela mu se nalaze u vlasništvu dvadesetak muzeja, modernih galerija kao i u privatnim kolekcijama. Kao likovni kritičar i teoretičar umetnosti objavio oko 700 tekstova o umetnosti kao i sedam knjiga iz istorije umetnosti. O njegovom umetničkom stvaralaštvu je objavljeno oko 150 bibliografskih jedinica. Ima zvanje istaknutog umetnika ULUPUDS-a. Član je ULUS-a, ULUPUDS-a, Udruženja likovnih kritičara Srbije, Međunarodnog udruženja likovnih kritičara kao i Udruženja književnika Srbije. Sa uspehom piše i poeziju. Objavio je sedamnaest zbirki pesama.

Velika stvaralačka energija je ono što Vas izdvaja i čini sveprisutnim u oblasti skuplture, slikarstva i literature, u najkraćem, šta je izvor te  snažne kreativnosti?
 
Estetičar A. Šopenhauer je pisao da je za umetničko stvaranje od bitne važnosti kunstwille (volja za umetničkim stvaranjem). Ali, sami ste rekli i energija, pogotovo u ovakvim potpuno nepovoljnim i nestimulativnim uslovima za umetnike, kakvi su u našem društvu. Potreba te snažne volje je još veća kad ste svestrani, ne po želji nego po nekoj unutrašnjoj nuždi, pa vas ideje i nadahnuća bombarduju neprekidno i sa svih strana. Da nije stvaralačka volja presudna kako bi inače objasnili brojne slučajeve jako nadarenih ljudi, koji ili vrlo malo i retko ili su potpuno prestali da rade, da stvaraju. Mislim da je kod mene vrlo jaka i kompenzaciona želja traženja kroz umetnost većeg i boljeg smisla u odnosu na banalnosti svakodnevnog, nasušnog života.

Na međunarodnoj sceni ste vrlo poznati kao skulptor osobenog stila, postoje li neke tendencija u savremenoj skulpruturi u svetu koje Vas motivišu na nova istraživanja?

Verujte mi, ne. Mada sam odavno posle Umetničke akademije, završio i Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a posle i magistrirao na istom sa izuzetnim uspehom, a godinama se bavim uspešno  i likovnom kritikom — hoću da kažem, dobro sam bio uvek obavešten o događanjima na svetskoj umetničkoj sceni, ja sam  ipak ostao u opredeljenju "prokleto" veran sebi, iskren, možda bi neko rekao autentičan. Umetnost nije moda pa da se veštački uklapamo u trendove i aktuelne diktate. Ako se čovekov iskreni afinitet poklopi sa njima to je druga stvar. Sve je drugo često laž i simulacija. Da zaključim, na nova istraživanja me motiviše, uglavnom, moja ličnost i moje već stvoreno delo. Ako, osetim i mislim da postoje u njihovim okvirima mogućnosti za neki dalji, manje — više bitan razvoj. Ja uvodim promene u moje stvaranje.

Kakve mogućnosti stoje na raspolaganju umetniku koji jednu ideju može iskazati trostruko oblikovanjem materije, bojama i rečju?

Retko sam to poklapanje činio svesno. Ali izgleda da se podsvesno, spontano dogodi. Jer neki književni kritičari su zapazili likovnost u mojoj poeziji a recimo, u proznom stvaranju, tačnjie knjigama pripovedaka su mi česte teme: umetnost, umetnici, umetnički život i problemi umetnika u društvu. Verovatno jer su mi ti sadržaji najbliži, najbolje ih poznajem. U prvom mom romanu koji je pred štampanjem, pojaviće se, na ovogodišnjem Sajmu knjiga, glavna tema je kritika društva zbog lošeg odnosa prema kulturi i umetnost. Eto, čovek ne može da pobegne od sebe!

Vaše slike na ulju odlikuje jarki kolorit, kontrast a povremeno i monumentalnost? Koje poruke kao umetnik iskazujete kičicom?

Ja sam često zbunjen, kao da ne posedujem rečitost, kad treba da govorim o porukama svojih slika. Ne želim da sužavam, da u jednom smeru usmeravam njihovo moguće doživljavanje. To više volim da prepustim posmatračima i njihovi ličnim moćima percepcije i asocijacije, njihovom senzibilitetu za izražajni jezik likovne umetnosti. Znam samo da su mi kolaži, moja omiljena i od kritike hvaljena tehnika, vrlo kritički angažovani. U njima ima često crnog humora, ironične aluzije, ali i direktne, angažovane društvene kritike.

Skulptura ili instalacija, šta Vas više inspiriše i gde sebe više ulažete?

Skulptura me više privlači mada sam radio i instalacije koje ubrzavaju i povećavaju slobodu izvođenja i osvajanje prostora galerije, veće razvijanje, pokretljivost radova kroz njen prostor ali i veće mogućnosti u kombinovanju tehnika i različitih materijala.

Nastupali ste na svetskim izložbama, kakav je odnos stranih umetnika i kritičara prema našoj umetnosti, pa, konkretno i prema Vašim artefaktima?

Zbog materijalnih (ne) mogućnosti, većina naših vajara, pa i ja, već odavno ne izlažeme u svetu. Za nas je preskupo slanje skulptura pa i slika u svet. Ranije sam češće izlagao na velikim grupnim selekcionim i koncepcijskim autorskim izložbama — prezentacijama i u svetu i kod nas. Finansiranje takvih izložbi za nastupe u svetu skoro je potpuno zamrlo. A delovanje i afirmisanje u svetu iz Beograda potpuno je nemoguće. Skoro svi naši umetnici, kako tako su se afirmisali u inostranstvu jer su otišli tamo da žive.

U dugotrajnom periodu i naša kritika, koje sad više gotovo i nema, bila je krajnje isključiva prema svemu što liči na klasičnu, u medijskom smislu, sliku na platnu i skulpturu u materijalu. Za njih sve što nije bilo "u okvirima nove umetničke prakse", bilo je neaktuelno ili prevaziđeno. Imamo odličnih umetnika za koje, zbog svega rečenog, svet skoro uopšte ne zna.

Pensik, esejist i prozni pisac! Šta intimno više volite da stvarate, po Vašoj obimnoj bibliografiji reklo bi se da sa podjednakom strašću učestvujete u svemu, da li je baš tako?
 
Skulptura je fizički težak i zanatski složen i često skup posao. Potrebna je i fizička snaga i veliki entuzijazam da se čovek njom bavi u ovoj sredini gde za nju ne postoji ni tržište sa bar minimalnim intere sovanjem. Skoro sam saznao da na tradicionalnoj godišnjoj prodajnoj izložbi u ULUS ovoj galeriji, u strogom centru Beograda, za trideset godina nije prodata nijedna skulptura!? U mojim godinama (rođen sam 1941) kad su drastično smanjene fizička snage i zdravlja, zbog svega rečenog, normalno da pisanje sagledavam kao gospodski,  intelektualan i misaoniji  posao u odnosu na skulpturu. I zato mnogo više pišem. Uostalom, poznato je da svake godine objavljujem po dve nove knjige. Ali, ipak, spremam opet i novu izložbu skulptura. Nisam potpuno izgubio entuzijazam, ovde osnovni i jedini pokretač za bavljenje tim poslom.

Što se tiče književnosi i afiniteta prema njenim rodovima, po broju objavljenih knjiga (sedamnaest knjiga pesama), izgleda da još uvek dominira poezija u mom stvaranju.

Za Vašu poeziju je karakterističan satiričan diskurs, da li je tako i u prozi koju pišete?

Jeste. Možda još i više. Eto opet dokaz da čovek ne može da pobegne od sebe. Samo bih dodao da u mojoj poeziji misaone pesme kao i ljubavna poezija, takođe, zauzimaju značajno mesto.

Veliki deo Vaše aktivnosti je kritika kao žanr, što u likovnoj što u književnoj umetnosti. Ima li danas kritika, uopšte smisla?

Ja sam uglavnom pisao likovnu kritiku ali sa velikim pauzama. Ipak sam objavio preko 800 likovnih kritika, kao i pet — šest knjiga  iz istorije umetnosti. A književnih kritika sam objavio samo dvadesetak. Mislim da su u domenu pisanja o likovnoj umetnosti moji najznačajniji tekstovi iz teorije likovne umetnosti i estetike. Što su jednom prilikom napisali i Đ. Kadijević i Miodrag B. Protić.

Izgleda da reč kritike sve više gubi autoritet i uticaj u društvu. A i samo društvo joj je maksimalno smanjilo taj uticaj. U novinama je odavno maksimalno smanjen ili gotovo potpuno ukinut prostor za likovnu kritiku. Čast retkim izuzecima. Ali pisanje kritika više niko ne plaća. Ja sam recimo u poslednje vreme jedan od najaktivnijih pisaca kritike; pišem na tri mesta. I niko mi ne plaća. Jer kažu nemaju novca. Stvorena je atmosfera u društvu da nema kriterijuma za vrednovanje likovne umetnosti. Zbog takvog netačnog, potpuno pogrešnog razmišljanja se događalo, i ono što se događalo, dok su dodeljivana nacionalna priznanja za vrhunski doprinos u kulturi i umetnosti. Uostalom, kakav je odnos društva prema umetnosti, takav je i prema kritici. Pošto društvu nije potrebna umetnost, nije ni likovna kritika.

U toku su pripreme za novi sajam kniga, šta je  novo u Vašoj slikarskoj radionici, vajarskoj i književnoj?

Ove godine na sajmu knjiga će mi se pojaviti dve nove knjige: "Slučaj slikara Mijuškovića", pripovetke, Svet knjige Beograd i "Život u nemestu i nevremenu", roman, KOS (književna omladina Srbije), Beograd  kao i studija o mojoj poeziji Slobodana B. Đurovića, Odlike poetike Balše Rajčevića, Presing, Beograd. Takođe, Književni salon "Slobodan Marković Libero" čiji sam predsednik, izložiće na sajmu knjiga, u jednom manjem  prostoru, knjige naših članova.

Šta je za Vas život najsažetije rečeno?

Za mene je život večita borba za opstanak i stalno traženje smisla življenja.  A taj smisao je u stvaranju, to jest u umetnosti, ali i u ljubavi!

Razgovor vodila Dragana Lilić | 23.08.2016. | Balkan In
17  ČITAONICA / Umetnost • društva • događaji / Službeno odelo u Srbiji u 19. i 20. veku poslato: Decembar 13, 2016, 08:58:01 pm
*

DIPLOMATSKO-KONZULARNE UNIFORME KRALJEVINE SRBIJE I JUGOSLAVIJE U XIX I XX VEKU


U istoriji diplomatije izuzetna pažnja poklanjana je rangu diplomatski predstavnika. Bez obzira na vrstu misije koju su obavljali, diplomate su se borile za dobijanje višeg ranga koji im je određivao pravo prvenstva prilikom prijema kod suverena na svečanostima i drugim manifestacijama u zemlji prijema. U XVI, XVII, i XVIII veku na diplomatskoj sceni bile su stalno svađe i sukobi sa smešnim, a ponekad i tragičnim posledicama zbog ranga na koji su pretendoavli diplomatski predstavnici.

Diplomate koje su dolazile iz velikih i vojno jakih država, tražili su za sebe viši rang, smatrajuću da tako štite interese svoje države i čast suverene koji ih je imenovao u diplomatsku službu.

Najupornije u sukobima oko ranga ostale su diplomate Francuske i Španije. O njihovim incidentima zabeležene je najviše anegdota i dosetki u rešavanju problema. Sukobi su prestali sa dolaskom dinastije burbona na vlast 1871. godine, kada je Francuska na međunarodnoj sceni izborila status velike sile i potisnula Španiju u drugi plan.

Sukobi oko ranga diplomatskih predstavnika zabeleženi su i na našim prostorima. Na Kongresu u Sremskim Karlovcima 1699. sve prisutne delegacije Turske, Austrije, Poljske i Mletačke Republike, polagale su pravo na najviši rang. Sve delegacije su tražile da prve dolaze i ulaze u salu za konferencije. Znajući da svim prisutnima ne može biti dodeljen najviši rang, postojala je opasnost da neke učesnice napuste kongres. Rešenje je moralo da zadovolji sve. U kongresnim salama, u kojima su održavane sednice, otvorena su četiri ulaza, tako da su delegacije ulazile istovremeno.

Osim diplomata, i vladari ― monarsi su pretendovali na viši rang za svoje diplomatske predstavnike u odnosu na države sa republikanskim uređenjem.

Budući da je u diplomatskoj praksi "problem ranga" već dugo postojao, da sukobi i svađe nisu mogli da se izbegnu, bilo je neophodno utvrditi pravila koja će biti obavezujuća za sve.

Učesnice Bečkog kongresa: Austrija, Francuska, Ruminija, Rusija, Engleska, Pruska, Španija, Portugalija i Švedska potpisale su Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnika (Réglement sur le rang des agents diplomatiques).

Da bi pravilnik bio primenjen u praksi i obavezujući za sve, opunomoćenici sila potpisnica Bečkog ugovora obratili su se opunomoćenicima drugih suverena, s molbom da potpišu i primenjuju doneti akt.

Pravilnikom su utvrđene tri klase diplomatskih predstavnika. Prvu klasu činili su ambasadori, legati i nuncije, drugu poslanici, ministri i ostali, a treću otpravnici poslova.

Samo prva klasa diplomatskih predstavnika imala je reprezantativno obeležje, što je podrazumevalo kontakt sa suverenom, titulu ekselencije i još neke privilegije koje su s vremenom prenele na sve diplomatske predtavnike.

Diplomatskim predstavnicima rang je dodeljivan po datumu notifikacije.

Bečkim pravilnikom i njegovom dopunom u Ahenu rešene su vekovne svađe oko ranga i etikecije diplomatskih predstavnika.

Državama je ostavljeno pravo određivanja klase diplomatskih predstavnika.

Na pomolu je bio novi diplomatski problem. Velike sile bile su protiv prava malih zemalja da šalju ambasadore, odnosno predstavnike prve klase, jer su smatrali da to pravo pripada isključivo njima. Problem je prevaziđen primenom nepisanog pravila da države jedna drugoj šalju poslanike iste klase.

Osim privilegija i imuniteta, diplomatsko-konzularni činovnici imali su više obaveza koje su proisticale i njihovih funkcija. Jedna od tih obaveza bila je nošenje diplomatsko-konzularnih uniformi u svečanim prilikama u inostranstvu i u slučajevima kada to naloži ministar inostranih poslova u zemlji.

Pozivajući se na tradicionalnu vezu sa Bečkim pravlinikom, klase diplomatskih predstavnika poslužile su za klasifikaciju uniformi. Pošto je Pravilnik dopunjen i zvanjima konzularnih činovnika, postojale su četiri klase diplomatsko-konzularnih predstavnika i četiri vrste diplomatsko-konzularnih uniformi.

Nošenje diplomatsko-konzularnih uniformi prihvatili su predstavnici svih zemalja izuzev Sjedinjenih Država, koje su zakonom iz 1867. godine zabranile nošenje službenih odela svojim diplomatsko-konzularnim činovnicima. Ostavljena je mogućnost da, kada to zahteva ceremonijal u zemlji prijema, diplomatski predstavnici Sjedinjenih Država nose večernja odela, kratak kaput (culotte courte) i zlatne kopče na cipelama.

Vrstu diplomatsko-konzularne uniforme i korišćenje utvrđivalo je Ministarstvo Inostranih poslova svake zemlje.


Službena odela u XIX veku u Srbiji

U XIX veku, kao posledica evropeizacije Srbije, uvode se službena odela. Obavezu nošenja službenih odela imala su vojna lica, policija, carinici, finiansijski službenici, vatrogasci, poštari, železničari, brodari, rudari, šumari, prosvetari, članovi sportskih udruženja, predstavnici, crkve i diplomatski predstavnici.

Zajedničko za sva službena odela je da su zadržala elemente tradicionalnog, ali se prati i uticaj zemalja u okruženju i evropskih zemalja u okruženju i evropskih zemalja uopšte od izbora materijala do najsitnijih ukrasnih detalja.

U diplomatskoj službi u XIX veku bila su u upotrebi službena odela za služitelje Ministarstava inostranih poslova u zemlji i diplomatske predstavnike koja su koristile diplomate za vreme obavljanja misije u inostranstvu.

O korišćenju službenih odela i diplomatsko-konzularnih uniformi nema sačuvanih pisanih propisa ili još nisu pronađeni.

Fotografije dioplomata Jovana Ristića, Milutina Garašanina, Nikole Pašića i dr. potvrđuju da su se koristila službena odela u zemlji a i diplomatsko-konzularne uniforme u inostranstvu.

O obavezi nošenja diplomatsko-konzularnih uniformi nalazimo potvrdu i u prepisci Laze Kostića koji se pripremao za sekretara srpskog poslanstva u Rusiji. U pismu upućenom Miši Dimitrijeviću, traži da mu hitno pošalje knjige koje je ostavio u Novom Sadu da ih proda Narodnoj biblioteci, jer mu je potreban novac za pripreme pre odlaska u diplomatsku službu. "Molim te požuri ekspediciju inače sam u velikoj neprilici. Posle skupštine (1880) treba uskoro da pođemo u Rusiju, a imaću toliko troškova koliko mi državna kasa neće namiriti. Moram npr. naručiti uniformu budalasto skupocenu, stajaće me 100 dukata, bez toga me neće primiti u Zimskom Dvorcu, a zamenjivaću poslanika."1


Diplomatsko-konzularne uniforme u Kraljevini Jugoslaviji

Prvi sačuvani propisi o obavezi službenih odela u Ministarstvu inostranih poslova u diplomatsko-konzularnim predstavništvima potiču iz 1931. godine. Zastupnik ministra inostranih poslova, ministar građevina, doktor Kosta Kumanudi potpisao je "Pravilnik o nošenju službenih odela služitelja Ministarstva inostranih poslova."2 i Pravilnik o izradi i nošenju diplomatsko-konzularne uniforme.3

Svi služitelji Ministarstva inostranih poslova razvrstani, ili nerazvrstani, bili su u obavezi da nose službena odela (zimsko i letnje) i službeni znak MIP prišiven na prednjem reveru jakne (okovratnika).

Pravilnik o izradi i nošenju diplomatsko-konzularnih uniformi u inostranstvu utvrdio je četiri vrste uniformi prema klasama diplomatskih predstavnika:

I   klasa za izvanredne poslanike i opunomoćene ministre,
II  klasa za savetnike i generalne konzule,
III klasa za prve sekretare i konzule,
IV klasa za sekretare, vice-konzule i pisare.

Obaveza diplomatsko-konzularnih predstavnika bila je da uniforme pribave u propisanom roku: kraljevski predstavnici pre predaje akreditiva, a najduže u roku od 2 meseca posle naimenovanja, savetnici i generalni konzuli, prvi sekretari i kunzuli u roku od 6 meseci a ostali činovnici u roku od jedne godine računajući od 01.04.1931. godine.

U Ministarstvu inostranih poslova uniforme su nosili punomoćnici ministra, opunomoćenici ministra na radu u Ministarstvu, načelnici odeljenja, šef Kabineta ministra i šef Protokola.

Diplomatsko-konzularne uniforme koriste se u inostranstvu na dan rođenja kralja, dan ujedinjenja, prilikom blagodarenja u crkvi i po odluci šefa predstavništva. Prilike u kojima se nose uniforme u zemlji određivao je ministar inostranih poslova.

Diplomatsko-konzularni činovnici koji imaju oficirske uniforme a bili su u obavezi da u prilikama koje važe za sve diplomatsko-konzularne predstavnike, takođe nose propisane diplomatsko-konzularne prema klasi kojoj pripadaju.

O primeni propisa o izradi i nošenju diplomatsko-konzularne uniforme starao se Protokol Ministarstva inostranih poslova.

Prema sećanjima diplomatsko-konzularnih predstavnika toga vremena uniforme su bile obavezne. Iako su elementi bili strogo propisani u kvalitetu, materijalu, boji, izradi, bilo je odstupanja.

Da bi se izbegle moguće razlike, 1937. godine Protokol Ministarstva donosi novi pravilnik o izradi i nošenju diplomatsko-konzularne uniforme4, sa prilogom skica za sve elemente uniforme5 po klasama autora Milice Babić-Jovanović. [...]

autor: Mr Mirjana Milenković

______________

1 Živomir Mladenović, Laza Kostić, u srpskoj diplomatskoj službi, zbornik radova SANU, Knj. X, Beograd 1951., strana 352
2 Diplomatsko-konzularni godišnjak 1931.,Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije
3 Službene novine Kraljevine Jugoslavije, broj, 64―XIX,Beograd, 1931.
4 Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1937.
5 SMIP (Savezno ministarstvo za inostrane poslove), diplomatsko-konzularne uniforme, (mapa) skica Milice Babić-Jovanović.


Više na sajtu: Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije
18  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Kosta Miličević (1877—1920) poslato: Novembar 24, 2016, 12:26:09 pm
**
UMETNIČKI PREGLED


KOSTA MILIČEVIĆ .

Sa dubokim bolnim uzbuđenjem crtam krst uz ovo ime čiji se vedri zvuk isto tako protivi zamisli smrti kao i srčana, trepereća živahnost njegovog nosioca, od koga se sada, ipak, praštamo za navek.

Kosta Miličević nas je ostavio; iznenadno, naglo, rekao bi gotovo nervozno, kao što je sve i sva činio u svome čudnom, izmučenom, nemirnom umetničkom životu. Jedan težak, turoban i — recimo slobodno — tragičan život koga je on, međutim uspeo da shvati sa dobrim humorom i nosi hrabro, junački, pod, ponekad i odviše obmanjujućom maskom večite šaljivčine i neukrotivog bohema najboljeg kova. Jer, bojim se, da su usred varljivog prštanja i sevanja njegovog neiscrpivog humora i njegovi najbliži pomalo previdili, zaboravili onaj njegov toliko ozbiljan i čedan unutrašnji plamen, iz koga se, srećom i u prkos svemu, rodilo nekoliko odličnih i delikatnih umetničkih dela, ali, na nesreću, i cela gorka tragedija slikara i čoveka Koste Miličevića.

Da je taj žarki umetnički plamen od strane "zvaničnih faktora" i publike ostao nezapažen i cinički zanemaren (što je indentično sa najnamernijim ugušivanjem), to je, na žalost, na veliku žalost i sramotu našeg sveta "sasvim prirodno", još uvek "sasvim prirodno!" U prkos svima ogromnim potrebama, promenama i onoj mnogohvaljenoj velikoj evoluciji kroz koje su, poslednjih pedeset godina, prošli naš narod i naša država, jedna jedina stvar ostala je potpuno ista i netaknuta: tretiranje naših kulturnih radnika, naših umetnika, književnika, naučnika i mislilaca. Dakle baš onih koji hiljadu puta više no i najveći političari, najslavnije vojskovođe i najblagorodniji dobrotvori daju dušu i pravi raison d'  être svome narodu.

Način života i sudbina naših duhovnih radnika kao da su jedared za svagda određeni, jednoobrazno, prema jednoj svirepoj i glupoj šabloni, od koje nema spasa no putem begstva u inostranstvo. (Dvojica-trojica naših najjačih, mlađih slikara bili su, baš u ovo poslednje vreme, na taj način prinuđeni da traže mogućnosti za opstanak i napredak po raznim zapadnim zemljama, dok je, istodobno, jedan hrđavi stari bečki slikar, zvanično i sa obilnim putnim troškom, izaslat da bi kao portretista jednog velikog prijatelja naše Otadžbine  "proslavio našu umetnost i u dalekoj tuđini.)

Kosta Miličević, siromah, nije imao sredstava da blagovremeno pobegne, pa je sa svim prirodno, podpao onom prekom i neumoljivom zakonu "o umetnicima": kuburio je, mučio se, borio se ovde, pokušavao je, nadčovečnim naporima, da stvori ponešto dobro — u čemu je, srazmerno, i znatno uspeo — dok se najzad jedna gripa, jedno zapalenje pluća nije smilovalo i na brzu ruku učinilo kraj celoj toj turobnoj tragikomediji.

Drugih biografskih podataka o njemu ni nema, ili su barem beznačajni, izmišljeni. Valjda još da navedem da je učio ovde u Beogradu i, kratko vreme, u Pragu, da ga je posle poneo sobom vrtlog rata, da je prošao kroz Albaniju, kroz izgnanstvo i sve njegove bede — i da je najzad posle srećnog povratka u Otadžbinu na prošlogodišnjoj izložbi "Ratnih slikara" doživio i jedan umetnički uspeh. Naravno, jedan vrlo skroman, tihi uspeh, — priznanje iskrenih drugova i one šake ljudi što imaju pojma o slikarstvu — bez ikakvih materijalnih posledica.

Pri njegovom pogrebu još jedna jezovito groteskna epizoda koja se ne može prećutati: neposredno pred polazak sprovoda iz Vojne Bolnice, retki prisutni prijatelji traže po avliji malo slame i jedan od drugoga, jednu belu džepnu maramu — za jastuče, pokojniku pod glavu... U Albaniji nije bilo mnogo bednije.... Izgleda da za umetnika prolazak kroz Albaniju traje nešto duže no za ostale. Pustinja, glad očajanje, usamljena smrt, bez pokrova i jastučića, bez saučešća. Po koji slučajno prisutan drug ili prijatelj samo pali jednu skromnu, tananu voštanicu čelo glave poginuloga.

Večna uspomena Kosti Miličeviću, vrlom umetniku, vrlom čoveku!

Todor Manojlović.
Tekst objavljen u časopisu "Misao"
19  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Nedeljko Goga (1937) poslato: Oktobar 29, 2016, 02:10:04 am
*

U PAKLU RATA: "JEO SAM STAKLO U LOGORU"

I dan-danas Nedeljko Goga vuče posledice svih strahota koje je kao četvorogodišnji dečak doživeo sa tri godine starijim bratom Vasom. Kao kozaračko dete dospeo je u logore Jasenovac, Sisak i Stara Gradiška. Nijednog trenutka tokom života nije se predavao, a izlaz iz trauma detinjstva pronašao je u slikarstvu i vajarstvu.

U Minhenu je specijalizovao zidno slikarstvo, u Beču skulpturu. U potrazi za novim saznanjima stigao je čak na Tibet, gde je proveo godinu i po dana i vratio se načitaniji, psihički i fizički zdraviji. Radio je i živeo u Beogradu, Bengaziju, Švajcarskoj, pa ponovo u Beogradu.

Ponosan je na prijateljstvo sa Muamerom Gadafijem, kome je slikao porodične portrete.


KOZARAČKO DETE

― Rođen sam 1937. godine u Vrboškoj na Kozari. Rat nas je zatekao u Beogradu 1941. godine gde smo preživeli bombardovanje, pravi pakao. Otac je gradio Palatu Albanija i Saveznu skupštinu. Majka je radila u ministarstvu.

Morali smo da bežimo iz grada i sa grupom Krajišnika krenuli smo peške na Kozaru. Roditelji su učestvovali u osnivanju partizanskog pokreta na Kozari sa Mladenom Stojanovićem. Nažalost, tamo su već bile ustaše. Bio je to pakao zvani Kozara.

Dok su roditelji bili na ratištu, mi smo bili kod bake, i u zbegovima. Uvek smo bili u grupi, čak i ko nije imao nikog svog, u grupi se spasavao, spasavali smo se zajedno. Ko nije ubijen, poslat je u logore.

Brat Vasa i ja smo imali tu sreću da preživimo Kozaru. Sklonili smo se u žbunje i sve gledali. Pokupili su nas Nemci i da nije bilo njih, svi bismo bili ubijeni. Odvedeni smo u logor u Staru Gradišku u leto 1942. godine. I tu su nas raspoređivali, deca u logore, mlade žene i radno sposobne odvajane su za Nemačku, za radne logore, a muškarci koji nisu pobijeni oterani su u Jasenovac.

― Imao sam četiri godine kada sam se našao u tom hudom vremenu i ratne slike ni danas mi ne izlaze iz glave. Nas su strpali u voz i sproveli u Jasenovac. Tu smo Vasa i ja bili dok nije trebalo da dođe neka komisija iz Crvenog krsta, koja je trebalo da se uveri da li je to radni ili koncentracioni logor. Bili smo živi kosturi i da nas komišija ne bi videla takve, prebacili su nas vozom u Sisak, u logor za decu. Kad je prošla komisija, počeli su da vraćaju decu. Međutim, Vasa je nas nekoliko sakrio u neke šupe i zatrpao džakovima, tako da smo ostali.


USTAŠKA PROPUSNICA

― U logoru za decu u Sisku čuvale su nas časne sestre, koje su tucale staklo i ubacivale nam u kuvani krompir i bundeve da nas što pre unište. Moj brat bi mi donosio hranu u lanenoj košulji. Vadio je krupnije staklo iz hrane, ali ono sitno niko nije mogao da izvadi. I danas svi imamo problema zbog tog stakla. I inače bio sam sav izranjavan.

Majka je septembra 1942. godine bila na Kozari u rovu kao pomoćnik mitraljesca. Verovala je da smo nas dvojica poginuli. U neko gluvo doba noći, kako mi je kasnije ispričala, pojavila joj se žena u belom sa pregačom i rekla joj:

"Savka, i Vaso i Neđo su ti živi. Nalaze se u logoru za decu u Sisku. Ako ne dođeš za tri dana, Neđo će ti umreti", rekla je i otišla.

Moja majka je verovala da joj se javila Sveta Petka. Otišla je kod komandanta i ispričala mu je sve to. Obukla se u seljačko odelo i otišla u Bosansku Gradišku gde je našla neku prijateljicu koja je bila udata za visokog ustaškog oficira.

Prijateljica je predstavila da je ona Hrvatica čiju su decu slučajno uzeli i tražila da njen muž da propusnicu. Dobila je ausvajs od Ante Dumbovića i došla u Sisak.

Kad je došla u logor, ceo joj se okrenuo oko glave, jer su tu bila i deca njene sestre i braće, a ona je mogla da izvede samo mene i mog brata. Krišom nas je izvela. Ja je nisam ni prepoznao.

Ušli smo u voz i otišli kod njene prijateljice u Srbac.


KRV ZBOG ŠINJELA

― Mama je te 1945. godine dobila pismo od svoje sestre Anke iz Inđije, koja joj je rekla da se dele kuće u Vojvodini. I ona je kao prvoborac dobila pravo na svoju ličnu kolonizaciju.

Otac je poginuo na Kozari i ne znamo gde mu je grob. U Inđiji sam završio osnovnu školu, u Beogradu srednju arhitektonsku, pa likovnu akademiju i postao umetnik. Sećam se da je mama, pošto nismo imali odeće, uzela svoj vojnički šinjel i napravila nam pantalone.  Iz škole smo se vratili hodajući raskrečenih nogu i plačući. Niz noge nam je curila krv, jer su nam pantalone odrale kožu s nogu.

― Od osnovne škole sam bio opredeljen za umetnost. Ne znam šta je fudbal, šta je igranka, jer sam bio po centrima za rehabilitaciju. Nekoliko godina sam bio na neuropsihijatriji jer sam imao strašne bolove od posledica rata.

Dok sam ležao u bolnici, medicinska sestra mi je dala knjigu o istočnjačkom načinu života. U početku sam odbijao da čitam, ali kad sam pročitao oduševio sam se i tražio od sestre da mi donese još knjiga. Tad sam rekao sebi: "Idem ja na Tibet da se iškolujem, da osposobim da upravljam sobom!


ŠTAKE NA TIBETU

Rekao sam medicinskim sestrama da svima kažu da Goga pravi portrete, jer hoće da sakupi pare da ide na Tibet. Sestra mi kupi materijal za crteže i ja počnem raditi.

Pozirali su mi ne samo iz bolnice u kojoj sam ja bio, već su dolazili i iz drugih klinika da mi poziraju. Skupim novac, odem na Tibet gde sam proveo godinu i po dana. To je bilo 1956. godine u vreme Hruščova i Informbiroa.

Onda su maltene molili ko hoće da ide u Rusiju. Odem u rusku ambasadu i dobijem čak dve vize. Odem prvo do Moskve, gde sam sačekao dvadesetak dana na neki transport, neke kamione koji su vozili krompire, i ubacim se tamo.

― Za pet-šest meseci boravka na Tibetu odbacio sam štake. Dalaj-lama je izuzetan čovek. Naučili su me da meditiram. Živeo sam s monasima, a sporazumevali smo se kako znamo i umemo. Na Tibetu sam ostavio štake i bolove i vratio se sa mišlju kojom se vodim: "Niko ne može da vas uznemiri a kamoli iznervira ako mu vi ne dozvolite".


SVADBA U BANJI

― Bio sam u Banji Rusandi kod Zrenjanina. Zanimljivo da u Vojvodini nema nijednog kamička, a ja nagazim na ludi kamen. Kriva je bila lekarka koja me je lečila sa pegicama na licu i crvenom kosom. Ja sam joj rekao: "Vera, ako me izlečiš, bićeš mi žena". Zahvaljujući njoj ostavio sam štap. Kad sam izlazio iz banje, pod jednu ruku sam uzeo nju, a pod drugu kuma. Već prve godine braka, 1962. godine, dobili smo bliznakinje, Anetu i Silviju. Ja sam asistirao prilikom porođaja.

― Živeo sam i u Beču, Minhenu, Švajcarskoj... Dok sam živeo u Minhenu, završio sam zidno slikarstvo. Radio sam i na Bliskom i Dalekom istoku.

U Bengaziju sam boravio godinu dana, gde sam radio portrete Muamera Gadafija. On je od Tita tražio slikara pa su predložili mene. Još sam tada živeo u Minhenu. U konzulat je stigao telegram iz Beograda da odmah dođem. Bio je sa potpisom Josipa Broza i ja sam tako otišao u Bengazi. Tamo su ćerke završile osnovnu školu, supruga je radila.

Od Gadafija sam tražio da mi napiše molitvu i ja sam kupio tepih i klanjao se s njima zajedno. Ja sam se klanjao i molio se svom bogu. Tu se zbližimo. Godinama sam bio kod njega. U Švajcarskoj sam živeo do bombardovanja SRJ. Vratio sam se u Beograd 1999. da budem sa svojim narodom. Strašno me potreslo kada sam video kako avioni opet lete iznad Beograda i bacaju bombe. Tada sam dobio moždani udar i dijabetes. Tada sam se povukao u Vrnjačku Banju i tamo imam letnjikovac i atelje, gde živim i stvaram.


NE IDE NA KOZARU
― Vrlo retko sam odlazio na Kozaru jer nisam imao tamo šta da tražim, ni kamen na kamenu nije ostao od našeg imanja. Digli smo ruke od toga i dobili kuću u Vojvodini, a komšijama ostavili ono što je preostalo.

FILM O LJUDSKOJ SUDBINI
― Dok sam bio u Švajcarskoj sreo sam Stivena Spilberga na nekom prijemu. Malo smo popričali i on se zainteresovao za moju životnu priču, pa je snimljen dokumentarni film pod naslovom "Ja hoću, ja mogu, ja činim". On je predsedavajući fondacije Instituta vizuelne istorije, koja je prikupila 53.000 svedočenja žrtava holokausta i genocida na 39 jezika iz 62 zemlje sveta.

SLIKE KOJE OPUŠTAJU
― Moje su slike takve kao da ih je slikao čovek koji nema brigu u životu. Mene su funkcioneri posle rata molili da napravim ciklus slika sa logorima za ljude sa Kozare. Nisam imao snage da to uradim i da to sve ponovo proživljavam. Napravio sam samo jedan portret partizanke sa ranjenim borcem, za to sam prikupio snage. Želim da moje slike opuste ljude, ne da ih užasnu.

S. Đurić | 06.10.2015. | Vesti online
20  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Nedeljko Goga (1937) poslato: Oktobar 29, 2016, 01:11:31 am
*

NEDELJKO GOGA


U okviru srednje generacije umetnika Neđo Goga predstavlja pojavu koja sa jedne strane može da se poveže sa jakim uticajem nasleđa poetskog i magičnog realizma srpskog slikarstva tridesetih koji je obnovio neke od iluzionističkih postulata umetnosti renesanse, a sa druge savremenom strujom evropskog hiperrealizma. Žestoko osporavan od dela kritike, ovaj vid nove figurativne umetnosti opstaje i obnavlja se više od četvrt veka zahvaljujući vitalnosti tradicije poetike predmetnog sveta i prirode, duboko ukorenjenoj u novovekovnoj literaturi i plastičnim umetnostima. Dok u američkoj struji dominira kritički pa i odbojan stav prema predmetima i ljudima ― produktima tehnološke civilizacije, u evropskoj smo na području melanholije jednog sveta u laganom nestajanju, ali još uvek otvorenog za doživljaj snažnog zanosa pred lepotom "cveta u čaši vode".

Bilo da je u pitanju mrtva priroda, enterijer, pejzaž, akt ili pokret Neđo Goga je zagledan u svaki detalj njegove strukture, striktno poštujući prvobitno izabrani ugao posmatranja, prostiranja svetlosti, odnose površina i predmeta. Iz ovog aspekta to je slikarstvo koje je, slično fotografiji, vezano za trenutak realnosti, a iz aspekta procesa nastanka dela sasvim je blisko apsolutnoj posvećenosti zanatu starih majstora, stupnjevitom i pedantnom podslikavanju koje se stapa sa umetnikovim uživanjem u laganom predavanju svakom prevoju materije i treptaju svetlosti. U "Baletskim patikama" i "Violini sa draperijom" instrumenti umetnosti koje nestaju u vremenu ― igre i muzike ― kao da su upili sve napore tela i treptaje duše čineći jedno opipljivo svedočanstvo umetničkom naporu što se, poput Sizifovog neprekidno obnavlja u težnji da se dosegne imaginarni vrhunac. Predmeti i plodovi u mrtvim prirodama i predstavama ekcesorijuma ("Draperija sa vinom", "Plava lampa") naizgled obični kriju radosti i tuge svojih vlasnika, atmosferu prolaznosti koja prati neumitno i sudbinski najsvečanije i najbanalnije trenutke čovekovog bitisanja. Kroz pejzaže Šumadije i Vojvodine, pred poljima nabreklim od zrelih plodova, herojski ponositom ruševinom u izmaglici proplanka preko koga su ginule vojske zlatastim svetlucanjem moćne ravničarske reke u jesen, povlači se slikareva strasna opsednutost teksturom i detaljem. ... »  »  »

Mirjana Bajić, istoričar umetnosti
Novembar, 1994. godine
21  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Nedeljko Goga (1937) poslato: Oktobar 29, 2016, 01:07:41 am
*

NEDELJKO - NEĐO GOGA

diplomirani likovni umetnik

Neđo Goga je rođen 1937. godine u Vrbaškoj, na Kozari, Kraljevini Jugoslaviji.

Posle rata, čiji je početak doživeo pod nemačkim bombama u Beogradu, kao četvorogodišnjak, a ostatak u paklu na zemlji zvanom Kozara i ljudskoj klanici i paklu zvanom Jasenovac, gde su ga, pored ostalog, sekli i boli bajonetima, Goga se našao u Beogradu u bolnicama i domovima za ratnu siročad, kao najmlađa živa žrtva Holokausta u nas.

O njemu je, pored brojnih snimljenih filmova i Stiven Spilberg snimio dugometražni film, o čemu ima pismenu zahvalnicu Spilberga i kopiju filma. O Goginom životu piše i Dragoje Lukić u knjizi "Rat i djeca Kozare", kao i Đorđe Dević u knjizi "Tako je bilo".

U Beogradu odrasta, završava škole i studije likovne umetnosti. Ženi se, postaje otac bliznakinja. Ulazi u svet normalnih. Usavršava likovnu umetnost do perfekcije. U Minhenu slikarstvo, u Beču skulpturu...

1956. godine je bio na Tibetu na štakama, da bi naučio istočnjačku nauku življenja, Ajurvedu i TM kao i da se oslobodi strahovitih ratnih trauma koje su ga pritiskale i danju i noću. Tamo ostavlja štake i bolove i vraća se samo sa štapom da bi te dalekoistočne nauke življenja prilagođene ovdašnjim uslovima koristio do danas, svakodnevno. Zahvaljujući kojima i danas živi, mada kao invalid prve kategorije, a uz pomoć izuzetno jake volje i rada na sebi kao i naklonjene Karme, svakako... Kad je saznao da će mu zemlja biti bombardovana došao je iz Švajcarske u Beograd da bude sa svojim narodom kad mu je najteže...

Od posledica NATO bombardovanja i ekstremnog stresa, od ratnog zločina priređenog od strane YU-vojske već vrlo krhkog zdravlja Goga dobija infarkt mozga i dijabetes...

I pored brojnih scila i haribdi kroz koje je prolazio Goga je uspeo da ostvari i svoj vrlo redak i bogat umetnički opus. Stvarao je sa društveno priznatim statusom samostalnog umetnika i redovnim članstvom ULUPUDS-a u zemlji i širom sveta. Veliki deo života je proveo na studijskim boravcima na Bliskom i Dalekom istoku, kao i u Evropi.

U Bengaziju je boravio i radio godinama, gde je radio portrete Gadafija. A tu su mu i deca, Aneta i Silvija, bliznakinje, završile osnovnu školu.

Posle bombardovanja Srbije od strane NATO Goga se povukao u Vrnjačku Banju u svoj letnjikovac da u miru i eventualnom radu proživi, koliko mu je preostalo, sabirajući prebogate uspomene u zadnjih šesdeset i sedam godina na događaje koji su se ređali kao na filmskoj traci u sedamdeset i sedam godina. A počeli su sa bombardovanjem Beograda od strane fašističke Nemačke 1941. godine koje je preživeo sa četiri godine. Pa Kozara, zatim Jasenovac. Takođe logor smrti, ali samo za decu, u Sisku. Sva tri su dela ustaških monstruma. I najzad NATO bombardovanje Srbije.

Valjda je dosta za jedan ljudski život, makar on bio i Gogin.

U Vrnjačkoj Banji, marta 2009. godine

Zvanična internet prezentacija: Neđo Goga
22  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Snežana Petrović (1977) poslato: Oktobar 28, 2016, 11:28:46 pm
*

U SVETU IMAGINARNOG REALIZMA


U Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u Knez Mihajlovoj 53, u toku je samostalna izložba pleksiglas objekata, grafika, crteža i fotografija novosadske vizuelne umetnice Snežane Petrović.

Ova postavka je i nastavka njenog doktorskog umetničkog projekta, odbranjenog prošle godine na istom fakultetu Univerziteta umetnosti u Beogradu na smeru grafika pod mentorstvom profesora Žarka Smiljanića. Osnovne studije Snežana Petrović je završila 2004. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na odseku grafike u klasi profesora Milana Stanojeva, a magistrirala je u klasi profesora Radovana Jandrića. Stvaralaštvo ove umetnice može se žanrovski odrediti kao savremeni imaginarni realizam ― figurativni nadrealizam, magični realizam i fantastično slikarstvo.

Njeno dosadašnje stvaralaštvo predstavljeno je i u reprezentativnoj monografiji na srpskom i engleskom jezikom sa mnoštvom reprodukcija radova koje prati kritički tekst istoričarke umetnosti dr Jasne Jovanov.  Pred novosadskom publikom izlagale je krajem prošle godine kada je u Galeriji Kulturnog centra Novog Sada predstavila ciklus "Mit o Pegazu" u kome je nastavila sa upotrebom "prizora konkretne stvarnosti od kojih stvara iluzije, neprekidno oscilirajući između mikro i makro simbola, fantastike i pseudostvarnosti, kao i između svesnog i podsvesnog". Ovih dana radi na novoj seriji slika i crteža pod nazivom "Alhemija života". Postavka ovih radova bi trebalo da bude izložena krajem ove godine u Galeriji Kuće Đure Jakšića u Beogradu.

l Vašu samostalnu izložbu na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu nazvali ste Paralelna dimenzija?

Osnovna ideja ovog projekta na doktorskim studijama bila je uticaj savremene tehnologije i mas medija na čovekovo ponašanje. Centar mog istraživanja je čovek kao posmatrač ― homo spektator i njegovo nesvesno. Paralelna dimenzija je paralelni svet koji nas okružuje upravo kroz spektar televizijskih programa, društvenih mreža, internet portala ― svega onoga što nas uvlači u drugi virtuelni svet i troši dragoceno vreme mimo naše svakodnevnice. Ja sam izabrala da se bavim njihovim negativnim uticajima, što ne znači da sam protiv novih tehnoloških dostignuća već kroz svoj rad upozoravam na njihove moguće zloupotrebe.  Tokom svog istraživanja koristila sam različite medijume likovnog izraza, crtež, grafiku, fotografiju, na kraju je čak dvodimenzionalni rad prešao u treću dimenziju kroz objekte u pleksiglasu. U tome i jeste čar ne samo likovnog već istraživanja u bilo kojoj oblasti, nikada ne znate u kom pravcu će vas ono povesti.

Osobeni umetnički senzibilitet ispoljavate kroz gotovo sve likovne tehnike. Gde se najizrazitije oseća suština vaše umetnosti?

Biti umetnik za mene predstavlja jedan širi pojam. Iako sam po vokaciji grafičar svoj stvaralački rad ne ograničavam samo na ovu oblast. Volim da kombinujem likovne tehnike i eksperimentišem sa njihovim podlogama kao i da prelazim iz druge u treću dimenziju. Od rada u grafici odmaram se radom na slici, a potom se od slike odmaram radeći crteže i tako u krug. Tako da ako bi morala konkretno da odgovorim na ovo Vaše pitanje gde se najizrazitije oseća suština moje umetnosti, verujte da ne znam odgovor ili je odgovor u svim likovnim disciplinama, a i šire.

U vašoj likovnoj poetici kakvo je mesto crteža kao osnove vizuelnog mišljenja?

Kroz moj stvaralački rad konstatno negujem crtež kao zasebnu celinu, jer upravo ovom likovnom disciplinom se najbolje izoštrava vaša moć percepcije. Da bi ste znali da iznesete sliku, grafiku ili skulpturu od početka do kraja, pre svega treba da znate odlično da crtate, jer crtež je taj koji čini osnovu za sve likovne discipline.

Mitološke, religijske, alegorijske teme na vašim delima stvaraju jedan osobeni svet iz mašte. Šta pokreće put ka slici?

Put ka slici pokreće energija onoga ko je stvara. Sliku morate da osetite negde duboko u sebi, da bi se izrodila želja da je projektujete na platno. Ta želja mora biti jaka i iskrena. Energija kojom gradite sliku učiniće da ona priča ili ćuti.

U kakvom su položaju danas mladi umetnici i kakve savete biste mogli da uputite onima koji tek stvaraju neku svoju individualnu poetiku?

Stvoriti svoju individualnu poetiku uopšte nije lak zadatak. Studenti koji upišu likovnu akademiju uglavnom negoduju što moraju da provode čitav dan na fakultetu, a ne shvataju da je to u stvari osnova za organizaciju njihovog rada u ateljeu, u njihovom budućem radnom prostoru. Da bi postigli nešto morate da budete posvećeni onome čime se bavite. Dakle u ovom našem poslu osuđeni ste na asocijalni život da bi se posvetili vašem stvaralaštvu, što podrazumeva rad u ateljeu minimum osam sati dnevno. Da biste oformili svoju poetiku treba da provodite dosta vremena čitajući, tragajući, posmatrajući i vežbajući. Što se tiče položaja mladih umetnika on nikada nije bio zavidan. Kada završite akademiju ostajete bez nadzora svog mentora, prepušteni ste samom sebi. Odjednom imate napretek vremena i ako ne znate kako da se organizujete brzo zaostajete. U većini slučajeva mladim umetnicima je ovo prva prekretnica u građenju karijere. Mnogi ovde zauvek stanu. Za one koji nastave dalje čeka ih surova borba sa kritikom, odbijanje na konkursima, obaranje cene njihovog rada na tržištu. Sve ovo može da izdrži samo onaj ko je istrajan i zaista posvećen svom stvaralaštvu.  

Nina Popov | dnevnik.rs
23  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Snežana Petrović (1977) poslato: Oktobar 28, 2016, 11:07:44 pm
*
Škrabanj, a crta precizno


SNEŽANA PETROVIĆ

Snežana Petrović, doktor likovne umetnosti, docent na predmetu grafika na Akademiji klasičnog slikarstva Univerziteta Edukons u Sremskoj Kamenici.

Posle završene srednje medicinske škole u Novom Sadu, upisala sam stomatologiju na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Ljubav prema crtežu i slici u to vreme je bio samo hobi i neostvarena želja. Saznala sam za Novosadsko likovno udruženje amatera i ubrzo postala njihov član. Uskoro sam uvidela da poziv stomatologa nije ono čime bih želela da se bavim, pa sam ubrzo napustila fakultet i jedan period radila kao stomatološka sestra u ordinaciji. Uporedo sam aktivno učestvovala sa udruženjem na izložbama i likovnim kolonijama i na jednoj od njih upoznala i Viktora Škrabanja. Odlučila sam da pohađam časove u njegovom ateljeu u Bečeju i u tom periodu počela sam da stičem ozbiljnije likovno obrazovanje sa željom da upišem Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Svakog vikenda 1998. i 1999. godine, putovala sam autobusom iz Novog Sada za Bečej. Tokom bombardovanja, kada je u Novom Sadu bilo kritično, dešavalo se i da ostanem da prespavam u njihovoj kući. U njegovom ateljeu stekla sam dobre osnove crteža i slike. Konstantnim vežbanjem sam sve više napredovala tako da sam 1999. godine i primljena na Akademiju umetnosti Univerziteta u Novom Sadu.

Deo teksta preuzet sa: MojBečej.rs bečejske opštine iz ugla građana
24  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Predrag Peđa Milosavljević (1908—1987)* poslato: Oktobar 28, 2016, 10:37:08 pm
*

"PEĐA" je Milosavljević sa "silom čoveka"


Na našu scenu stupio je 1929, godine u jeku raznih trendova, ali se nijednom nije priklonio. Svoj stil je nazvao "stil čovek" s kojim je poneo gran-pri za slikarstvo na Međunarodnoj izložbi u Parizu (1937),

a na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga, izdavačkoj kući "Interpres" doneo je nagradu. Prva monografija o velikom slikaru Predragu Peđi Milosavljeviću, izadavači poduhvat Mirka Mrkića Ostrškog, skrenula je pozornost publike, a žiri ULUPUDS-a odao joj je priznanje i dodelio i nagradu.

— Dobili smo nagradu Udruženja likovnih umetnika Srbije za monografiju "PEĐA", s autorskim potpisom Zdravka Vučinića, a izdavački je poduhvat moje kuće "Interpres". Ovo je prva monografija jedne takve ličnosti srpske kulture kao što je Milosavljević i zaista je bilo bruka i sramota što je do sada nije imao. "PEĐA" je doprinos istoriji i umetnosti i prvi ovakav zapis o ovom velikanu slikarstva — kaže Mirkić za "Dnevnik", obrazlažući, ukoliko je to uopšte potrebno, zašto je već trebalo, a tek sada je izašla monografija o jednoj od najsloženijih pojava u novijoj srpskoj umetnosti.

Milosavljević je rođen 1908. godine u Lužnicama kod Kragujevca. Gimnaziju i Pravni fakultet završio je u Beogradu, a slikarstvo je privatno učio kod Jovana Bjelića, dok se usavršavao u Parizu. Kao diplomirani pravnik bio je više godina u diplomatskoj službi u Parizu, Madridu i Londonu. Članke o umetnosti objavljivao je u "Umetničkom pregledu". Pored knjige eseja "Između trube i tišine", napisao je i nekoliko drama, među kojima je najpoznatija "Zopir" iz 1966. godine. Kao slikar bio je član grupa "Dvanaestorica" i "Šestorica", a redovni član SANU postao je 1976. godine. Poneo je niz priznanja među kojima je i Sedmojulska, Oktobarskog salona, Zlatna plaketa ULUS-a... Ova izuzetna stvaralačka ličnost, profesor, slikar, pisac, diplomata, plenio je pažnju istoričara umetnosti, likovnih kritičara, ali i pisaca, pesnika i novinara, koji su o njemu izrekli najbolje ocene. Nametao se svojom ličnošću, retkim obrazovanjem koje je sticao po evropskim centrima u kojima je kao diplomatski službenik boravio i radio.

Monografija "PEĐA" obuhvata sve periode života i stvaranja Peđe Milosavljevića, od detinjstva i rane mladosti, slikarskih početaka i pojave na umetničkoj sceni, pa do zrelih godina, do eksperimentisanja u novim umetničkim izrazima. Iako delo velikog umetnika nije lako u potpunosti sagledati, niti osvetliti sve mene kroz koje je prošao i sve ono čega se kao kulturni radniki umetnik doticao, ova, prva monografija o ovom autoru, približava nam jednog od najznačajnijih srpskih slikara 20. veka. Kvalitetno odštampana, monografija donosi brojne reprodukcije dela i prikazuje autora i kao slikara, i kao vrsnog akvarelistu, crtača, ali i majstora kolaža u kojima se prožima čitava istorija umetnosti.

Sticajem okolnosti, monografija "PEĐA" prva je monografija o delu ovog značajnog umetnika. Po rečima autora, istoričara umetnosti Zdravka Vučinića, "ovo je samo pokušaj da se ličnost Peđe Milosavljevića prikaže, da se dotakne u svim aspektima i objasni u rasponu svekolikog delovanja".

S. Spasić — V. Đuričić | dnevnik.rs  
25  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Anđelija L. Lazarević (1885—1926)* poslato: Septembar 30, 2016, 01:32:49 am
*

DAROVITA I NEŽNA ĆERKA LAZE LAZAREVIĆA

Anđelija Lazarević, slikarka i književnica. Miloš Crnjanski ju je gotovo silom naterao da štampa svoje stihove i prozu

Pripadala je grupi mladih i obrazovanih žena, koje su pisanjem i delovanjem obogatile srpsku kulturu u prvoj polovini 19. veka. Danas je, međutim, kao i mnoge heroine tog kova i doba — gotovo zaboravljena. Nije to smelo da se dogodi Anđeliji Lazarević...

— No, to su sve naša posla, kao narod smo skloni zaboravu i mnogo toga nismo svesni — kaže dr Zorica Hadžić, sa novosadskog Filozofskog fakulteta, koja se istraživačkim radom potrudila da delo ove književnice i slikarke pomeri sa margine interesovanja kritičara umetnosti.

Anđelija je rođena 1885. godine u Beogradu, kao ćerka uglednog lekara i književnika Laze Lazarevića i Poleksije, ženskog potomka političara Nikole Hristića. Imala je tek nekoliko godina kada je postalo očigledno da je od oca nasledila dar za pisanje i nežno zdravlje. Bila je veoma darovita i vrlo nesrećna mlada žena.

— Njen život je, uglavnom, bio satkan od patnji. Detinjstvo i mladost provela je otimajući se od tuberkuloze, a na kraju je upala u posed druge, mnogo strašnije bolesti. Poživela je jedva četrdeset godina i uspela da iza sebe ostavi pažnje vredno književno i slikarsko delo. Stvarala je otimajući od smrti — kaže sagovornica "Života plus".

Pronašla se u slikarstvu i za taj "zanat" počela da se školuje. Bolest ju je, međutim, često odvraćala od klupe, tako da je uglavnom učila od kuće, dolazeći samo da polaže ispite. Slikarsku školu Riste i Bete Vukanović je položila sa odličnim uspehom, a paralelno je pohađala časove iz književnosti, učila francuski, nemački, engleski, ruski i italijanski jezik. Posle položene male mature, postala je učiteljica slikanja u beogradskoj Prvoj ženskoj gimnaziji. Želela je da se usavršava u Minhenu i taman kad joj se želja ispunila, pa se iz Nemačke vratila se u Srbiju, počeo je Prvi svetski rat.

— Prvu godinu Velikog rata provela je u Prokuplju sa majkom. Tu je jedno vreme radila kao bolničarka. Poznato je da je Anđelija Lazarević junakinja pripovetke Danice Marković i da je tokom rata, sa slikarkom Natalijom Cvetković, šarala ćupove, katranjače, u boje pirotskih ćilimova. Slikala je narodne motive na keramici. Ideja je bila njena, jer nečim je morala da prehrani porodicu. Ćupovi su stajali u izlogu Cvijanovićeve knjižare i savremenici su pisali da su izazvali veliko interesovanje, a posle su taj rad mnogi kopirali. Miloš Crnjanski je o tome pisao, kao o maloj renesansi, u divnom i zaboravljenom tekstu — otkriva nam Zorica.

Rat je pojačao njenu ljubav prema slikarstvu, ali i bolest. Iz Pariza se 1920. godine vratila teško bolesna. Od tada je menjala samo mesta u kojima se lečila, boravila u Beču, Sloveniji, a potom na Hvaru i u Splitu, gde je radila kao srednjoškolska profesorka. Ali, uprkos teškim danima, u njoj sve vreme živi književnica.

— Nije dočekala da vidi svoju prvu knjigu, jer se pojavila posthumno, u godini njene smrti. Sa prestižnim plavim koricama Srpske književne zadruge i predgovorom Pavla Popovića. Posle te knjige, u kojoj su štampana "Lutanja" i "Palanka u planini", ona i njen rad pali su u zaborav. Crnjanski je 1929. u svojim sećanjima na posleratnu književnost imao potrebu da podseti na Anđeliju Lazarević. Bila je već tada zaboravljena, a nisu prošle ni tri godine od smrti — navodi sagovornica.

Prijatelji su je jedva nagovorili da štampa svoje radove. Tu je višestruko značajna uloga Crnjanskog. Pročitavši njene radove u rukopisu, on ju je gotovo silom naterao da štampa svoje stihove i prozu. Književnica i slikarka, Milica Janković, jedva je nagovorila da odnese Jovanu Skerliću na čitanje prozno delo "Lutanja", u kojima je prikazala život mladih beogradskih slikara.

— I pored Skerlićevog ohrabrenja i podsticaja, njena "Lutanja" nisu bila štampana u Srpskom književnom glasniku. Osujetila ih je rana Skerlićeva smrt i Prvi svetski rat. U posleratnom periodu, za nju je možda bila presudna uloga zaboravljene, nesvakidašnje i energične Smilje Đaković, njene prijateljice i vlasnice časopisa "Misao" — navodi naša sagovornica.

Anđelija je, ne zaboravimo, nosila i breme velikog imena. Bila je ćerka književnika.

— Izvesno je da joj je pri ulasku u književnost ta činjenica svakako bila otežavajuća, jer bi se, čak i nehotice, nametalo poređenje sa očevim delom. Imala je pet godina kada ga je izgubila, pa se ne može govoriti o direktnom uticaju na njen književni rad. Važno je spomenuti da je Anđelija u svom delu otišla korak dalje. Junak njene proze, na primer, spreman je da se suprotstavi majci i sestri sa željom da ostvari ličnu sreću — objašnjava Zorica.

Krhko zdravlje joj nije dopustilo da iskaže sve svoje talente. Umrla je 1926. godine u sanatorijumu Vračar, sahranjena na Novom groblju, u porodičnoj grobnici. U nekrolozima Anđeliji Lazarević, ističe se njena darovitost, skromnost i duhovitost, koja je nije napuštala ni u najtežim časovima.


RUKOPISI UNIŠTENI U BOMBARDOVANJU BEOGRADA Kako se o liku i delu ove Srpkinje malo znalo, Hadžićeva je pokušala da bar spase fragmente njenog životopisa od zaborava. — U tome su mi pomogli i potomci Lazarevića i Hristića, gospoda Milorad Lazarević i Vitomir Hristić, profesor Gojko Tešić i Miodrag Jovanović, kao i gospodin Staniša Vojinović. Nažalost, rukopisi Anđelije Lazarević stradali su prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. Želim da verujem da nisu uništena sva njena pisma i da će se ona, odnekud, pojaviti — nada se Zorica.

Tatjana Loš | 14.01.2016. | Večernje novosti
26  SLIKARSTVO / Srpski slikari XIV—XIX veka / Lazar Nikolić (1824—1889) poslato: Septembar 30, 2016, 12:51:24 am
*

LAZAR NIKOLIĆ — SLIKE
27  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Svetozar Samurović (1928―2001) poslato: Septembar 29, 2016, 11:55:22 pm
**




SVETOZAR SAMUROVIĆ


SVETOZAR SAMUROVIĆ, već je bio poznat našoj kulturnoj javnosti, kao član pominjane grupe "Mediala", koju je ― kao što je rečeno ― osnovalo 1958. godine nekoliko mladih slikara i esejista, u želji da potisnu "umetničko slikarstvo" enformela (realnost same slike) u korist šireg pojma estetskog, sjedinjujući slikarstvo sa tradicijom i literaturom. Pravnik po struci, i autodidakt u slikarstvu, Samurović je vrlo rano stupio u vezu sa umetnošću, zahvaljujući i činjenici da je radio kao sekretar u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Republike Srbije. U periodu od svog prvog umetničkog pojavljivanja ― 1956. godine, u Beogradu, do predstavljanja šabačkoj publici ― 1961, Samurović je stvorio svoje ― autentično ― slikarstvo, poznato i verifikovano i u najvećnim jugoslovenskim likovnim centrima, i u inostranstvu.

Slike Svetozara Samurovića, nevelike formatom, imale su nešto od zgusnutosti atmosfere srpske srednjovekovne sakralne umetnosti, "nečeg crvotočnog i drvenog", kako bi rekao Protić. "Taj poetski i egzistencijalni fluid, najveća je vrednost ove izvorne transpozicije nacionalnog mita, koja, moglo bi se reći, izgleda nadrealno pre svega toga zbog nesviklosti da se jedna refleksivna lirika vidi neposredno prevedena u oblik i boju".82 Ispod debelog sloja laka, i tamnih i glatkih površina njegovih slika, kao dragulji manastirskih riznica, ili svici julskih predvečerja, svetlucaju neki davno zaboravljeni sadržaji minulih vekova srpske istorije. Ovakvo naglašeno insistiranje na poetskom, retrospektivnom, i simboličkom, izdvajalo je Svetozara Samurovića od onih protagonista "Mediale« koji su svoje slikarstvo zasnivali na psihologiji razaranja, ironiji, i ciniizmu, obezbeđujući mu značajno mesto u modernom srpskom slikarstvu. Razumljivo je što je delovanje jednog takvog umetnika u šabačkoj sredini, makar i njegovim povremenim prisustvom, rezultiralo blagotvornim uticajem na znatan broj stvaralaca najmlađe generacije, koji su bili zainteresovani za metafizičku i poetsku dimenziju slike.

_________

82 Миодраг Б. Протић, Српско сликарство XX века, Беоgрад, 1970, стр. 533.

Radovan Mirazović | Likovna umetnost u Šapcu 1900—1980 | Šabac Narodni muzej | Šabac 1982.

Svetozar Samurović (foto): Screenshot /
YouTube Film o slikaru Svetozaru Samuroviću prema tekstu Ljubomira Simovića
28  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Nikola Bešević (1892—1970) poslato: Septembar 29, 2016, 11:40:44 pm
*

TRAGOM POSLEDNJEG PORTRETA VLADISLAVA PETKOVIĆA DISA


JEDAN PO JEDAN, OPUSTE NAM KNJIGA

Stevan Bešević, pesnik i satiričar, mada 12 godina stariji, bio je iskreni prijatelj sa Vladislavom Petkovićem Disom. Spojile su ih Disova karikatura Nikole Beševića beogradske godine kada je Dis objavio prvu zbirku "Utopljene duše" i izazvao brojne polemike, osude i revolt Jovana Skerlića, a Bešević se sa porodicom tek doselio u srpsku prestonicu. Onda je došao rat, povlačenje vojske i naroda preko Albanije gde su se u koloni našli dvojica pesnika, Dis sa trojicom braće, a Stevan sa sinovima Nikolom i Petrom. Obojici su žene i maloletna deca ostali u porobljenoj otadžbini. Stevan Bešević (1868—1942) će na Krfu preuzeti dužnost urednika "Srpskih novina" u kojima je tokom 1916. i 1917. godine objavljeno više Disovih pesama, govor u Pti Dalu i drugi prilozi, do nekrologa pesniku "Nirvane" i "Najvećeg jada". Stevan je prijateljtvo sa Disom preneto i na sinove, pa je Nikola Bešević sredinom maja 1917. godine, pred Disovo poslednje putovanje bez povratka, naslikao u Rimu nekoliko njegovih portreta, od kojih se najpoznatiji, karikatura u crnom tušu, dimenzija 17 sa 19 centimetara, nalazi u vlasništvu Umetničke galerije "Nadežda Petrović" u Čačku. Iako je ova karikatura u pesnikovom zavičaju od 1971. godine i više puta objavljivana, njena istorija razotkrivena je, i šire razjašnjena, tek ove godine povodom obeležavanja jubilarne pedesetogodišnjice Disovih svečanosti. Krunski dokazi bili su vest u "Čačanskom glasu" od 28. maja 1971. o poklonu udovice Alise Bešević Umetničkoj galeriji i monografija o životu i delu Nikole Beševića, koju je 1998. godine objavila slikareva kćerka Ivanka Bešević-Boreli pod nazivom "Radost boja". Mozaik o povezanosti porodice Bešević sa Disom tek sada je sklopljen, a otkriveno je i više novih podataka iz Disovog života.

Stevan Bešević rođen je 1868. godine u Sremskoj Mitrovici i po mnogo čemu je bio mimo ostalog sveta — privlačili su ga književnost, biologija, filozofija i tehnika. Lirski pesnik i satiričar, koji je perom i mačem podrivao moćnu Austro-ugarsku carevinu, među prvima u Evropi izrađivao je modele aviona. Ta strast imala je i konkretne rezultate, pa je Bešević po dolasku u Beograd srpskoj vladi ponudio svoje modele za izradu aeroplana. Nakon ženidbe sa Olgom Pitonjef, Stevan se seli u Split gde su rođeni sinovi Nikola i Petar. U Dalmaciji uređuje protivaustrijske novine "Vraču pomagaču" i 1893. godine štampa ćirilicom rodoljubivu dramu "Pobratimi". Zatim 1896. prelazi sa porodicom u Zagreb gde objavljuje na ćiriličnom pismu knjigu proze "Moji zapisnici" i pesme "Od šale do satire" (1900). Napisao je blizu hiljadu satiričnih pesama protiv režima, socijalne nepravde, a onda 1911.godine, u osvit slobode, dolazi u Beograd, gde dobija posao prevodioca u Ministarstvu inostranih poslova.

Nikola Bešević (1892—1970) rano je pokazao talenat za slikarstvo: u četrnaestoj godini objavljivao je karikature u novinama, a već u šesnaestoj priredio je u Zagrebu prvu izložbu u Umetničkoj školi koju je pohađao. Kao najmlađi umetnik učestvovao je 1911. na Četvrtoj jugoslovenskoj likovnoj izložbi u Beogradu koju je otvorio kralj Petar Prvi. Dobija i stipendiju za Akademiju ali je napušta kada je počeo Prvi svetski rat i prijavljuje se u Đački bataljon gde u činu kaplara učestvuje u borbama. U proleće 1915. godine razboleo se od pegavog tifusa zbog čega je privremeno proglašen nesposobnim za vojsku. Otac Stevan je u službi Presbiroa srpske vlade i sa sinovima prelazi Albaniju, a žena sa dve kćerke ostaje u Beogradu. Na Krfu Stevan uređuje državne novine, Petar je raspoređen u intendaturu u Solinu, a Nikola sredinom 1916. godine odlazi u Rim na studije slikarstva. Na očevu molbu Nikola je u avgustu u Rimu ugostio pesnika Milutina Bojića, koji je na Krfu sa Stevanom delio u "jednoj sobi dobro i zlo, vesele i tužne časove". Stevan živi od 120 dinara mesečno, spava na kanabeu u kancelariji, hrani se kojekako, kako bi svaki dinar slao svojima u Beograd i sinu za školovanje.

Nešto kasnije Stevan će sinu preporučiti da se "nađe" pesniku Vladislavu Petkoviću Disu koji iz Francuske putuje na Krf i zadržava se u Rimu. Dis je doneo ocu pismo i poklone od sina: lulu, duvan i makaze. Iz njihove prepiske saznajemo da je pesnik od Nikole pozajmio 15 lira i dug vratio Stevanu uvećan za 10 lira kao nagradu, ali i da se u povretku opet nekoliko dana zadržao u Rimu. Nikola se potom žalio svojima kako ga Dis umalo "nije upropastio, jer je bio sklon boemiji, lutanju, pijankama i pušenju". Brat Petar je na ovo pismo odgovorio "da niko nikoga ne može upropastiti ako on sam to ne želi i neće da se upropasti. Da ti nisi hteo ići sa Disom i činiti mu po volji, on te ne bi mogao uhvatiti za ruku i voditi sa sobom".

Na ovim druženjima mladi Bešević imao je vremena da upozna pesnika, pronikne u njegovu dušu i karakter, pa nije iznenađenje što ga je prilikom poslednjeg susreta u maju 1917. tako verno naslikao. Dis se na putu za Krf, gde je pošao da reši problem sa novcem koji prijatelj, kome je to poverio, nije slao porodici u Beograd, zadržao u Rimu u iščekivanju polaska parobroda. Nikola Bešević je tada naslikao nekoliko karikatura, koje je zajedno sa pismima koja su stizala iz Beograda, Soluna i sa Krfa čuvao u koferčiću kao relikvije do kraja života. Udovica Alisa je u maju 1971. godine, u vreme osmog Disovog proleća, a godinu dana nakon slikareve smrti, darovala čačanskog galeriji jedan portret koji nosi broj 5 u inventarskoj knjizi umetnina ove ustanove. Drugi, manje poznat, objavila je u monografiji "Radost boja" Ivanka Boreli.

Tragedija se dogodila nekoliko dana kasnije, u zoru 17. maja 1917. godine: nemačka podmornica torpedovala je sa dva projektila brod "Italiju" i skoro svi putnici su našli smrt u talasima Jonskog mora. Među utopljenim dušama bio je i pesnik Dis. Stevan Bešević 1. juna "teška srca i uzdržano javlja sinu u Rim":

"Dragi moj Niko, na tvoju kartu od 20. maja u kojoj se pitaš da li je stigao Dis i.t.d. evo ti kratak odgovor. Siromah Dis, neće više nikada ovamo stići, već ako ga možda talasi Otranta ne iznesu gdegod na naše obale. Ništa me dalje ne pitaj. On se svojih muka oprostio, samo teško njegovoj sirotinji (ženi i dvoje zlatne dečice) u Beogradu. Ja neću imati hrabrosti da javim njegovoj Tinki, kad mi se opet obrati i zapita za svoga Disa".

Samo dan posle vesti o stradanju putnika na brodu "Italija", 18. maja, Stevan Bešević je napisao pesmu "Disu" u kojoj oplakuje prijatelja čiji je grob bez krsta nad glavom, ali i njegovu siročad i vernu ljubu. Šest meseci kasnije Stevan će javiti sinu o još jednom gubitku, gubitku prisnog prijatelja sa kojim je na Krfu proveo mnoge lepe dane i časove. "Mislim da si već čuo za jednu našu novu i veliku žalost, dobri i dragi naš Milutin Bojić svršio je u solunskoj bolnici od zapaljenja plućne maramice, kriza je već bila prošla ali izgleda da se bolest razvila u tzv. galopirajuću tuberkulozu. Jedan po jedan, jedan po jedan, opuste nam knjiga"...

Ovako bi najkraće mogla da glasi priča o poslednjem Disovom portretu, koji je na neobičan način povezao tri generacije Beševića sa velikim srpskim pesnikom: Stevana, Nikolu i Ivanku. Svako na svoj način ostavio nam je uspomenu na pesnika Disa, a Ivanka Bešević-Boreli sakupila je porodične relikvije i objavila ih u monografiji svoga oca koja je mnogo više od toga, monografija jednog vremena i ljudi koji su u njemu živeli. Ona je epopeja o solidarnosti i prijateljstvu, ljubavi za bližnje, možda danas teško razumljiva i daleka, nažalost. To je spomenik generaciji rodoljuba kojoj su čast i otadžbina bili na prvom mestu, koju najbolje definišu stihovi Stevana Beševiića: "Nemam blaga... ne trebam ga / Blago su mi gusle, lira./ A Slobode da je više, / Ja bih bio pjesnik mira..."


Disu

Dok ti na dnu ležiš u carstvu sirena,
I školjka Tritona kroz bezdane trubi,
Ja razmišljah noćas ukraj morskih stena,
O crnom glasu tvojoj vernoj ljubi.

A pitaće opet: "Šta moj Vlada radi?"
I čekaće s čežnjom, šta ću da joj javim…
... Da li da napišem: "Jadna siročadi,
Tata večno spava pod Egejom plavim."

... I sad vidim tužan, da to neću moći,
— Jer tvoj grob je strašan, bez krsta nad
glavom —
... Saznaće kad minu varke duge noći:
I sva srca vrisnu, probuđena javom ...

Krf, 18. maja.   S. Bešević

Sakupljene pesme / Vladislav Petković Dis, Beograd, 1921.

Piše: Danica Otašević
Objavljeno u: Dokumenti


* * *

[...] Ekspresivnost Disovog lika postignuta je blago razbarušenom kosom, široko otvorenim očima i podignutim obrvama, sa evidentnim fizičkim deformacijama. Beševićeva karikatura, u odnosu na Križanićevu, odiše vedrinom i humorom, sa akcentom, čini se na karakternim manama, koje umetnik ne ističe sa namerom moralizatoskog sagledavanja..."
29  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Snežana Petrović (1977) poslato: Septembar 12, 2016, 12:19:29 am
*

SNEŽANA PETROVIĆ
(Novi Sad, 16.09.1977)

diplomirani grafičar, magistar likovne grafike


Snežana Petrović je likovni stvaralac mlađe generacije čija dela pripadaju umetničkom žanru figurativnog nadrealizma i fantastičnog slikarstva.

Snežana Petrović, rođena je 1977. godine u Novom Sadu. Diplomirala je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu, 2004. godine na odseku grafika u klasi profesora Milana Stanojeva. Magistrirala 2008. godine na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu, odsek grafika u klasi profesora Radovana Jandrića. Doktorirala 2015. godine na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu na smeru grafika pod mentorstvom profesora Žarka Smiljanića.

Radi kao docent na predmetu grafika na Akademiji klasičnog slikarstva Univerziteta Educons u Sremskoj Kamenici.

Do sada je učestvovala na preko 70 grupnih i realizovala 15 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Dobitnica je nekoliko priznanja za svoj umetnički rad od kojih se izdvaja specijalna nagrada žirija "Premio Acqui 2011." za grafiku Pogled iz drugog ugla (2009.), u tehnici mecotinte, na X Međunarodnom bijenalu grafike, u Acqui Terme, Italija. Njeni radovi nalaze se u kolekcijama mnogih nacionalnih galerija i muzeja u Italiji, Rusiji, Mađarskoj, Engleskoj, Srbiji, Maleziji, SAD. [kcns.org.rs]

Zvanična internet prezentacija: »  »  »
30  SLIKARSTVO / Srpski slikari XX—XXI veka / Uroš Tošković (1932) poslato: Septembar 11, 2016, 11:43:52 pm
*

UROŠ TOŠKOVIĆ


Prema mišljenju likovnog kritičara Nikole Kusovca, Tošković je jedan od najistaknutijih autora koji su pedesetih godina prošlog veka na našu likovnu scenu, ulepšanoj, socrealističkoj stvarnosti suprotstavili estetiku ružnog, preuveličanog, karikaturalnog, grotesknog.





— Čemer na njegovim radovima najviše podseća na suvi, teški, muški lelek, tako tipičan za krajeve iz kojih potpiče — ističe Kusovac.

M. A. K. | 28.12.2015.
Deo teksta preuzet sa: Večernje novosti
Stranice: [1] 2 3 ... 54