LIKOVNA UMETNOST

VAJARSTVO => Vajarstvo => Temu započeo: Angelina Jun 21, 2011, 09:36:18 pm



Naslov: Vajarstvo XX veka
Poruka od: Angelina Jun 21, 2011, 09:36:18 pm
*

VAJARSTVO U 20. VEKU


U odnosu na slikarstvo, srpsko vajarstvo ima drukčiju sudbinu: do polovine 19. veka takoreći nije ni postojalo. Pre toga živelo je u vidu crkvene ornamentalne i narodne plastike, zatim folklora, ali ne i skulpture u užem smislu. Uzrok je njegovom kasnom javljanju u činjenici da je pravoslavna crkva — za razliku od katoličke — bila prema njemu netrpeljiva. Zato se i pojavljuje naporedo s porastom upliva svetovne, građanske vlasti na umetnost. I dok početkom 20. veka srpsko slikarstvo ima svoju istoriju i svoju tradiciju, svoje uspone i svoje padove, istorija srpskog vajarstva tek počinje — u podneblju akademizma, odnosno neoklasicizma, romantizma, realizma, verizma i simbolizma — i prvih znakova novog u smislu impresionističkog, rodenovskog ili secesionističkog shvatanja.

Prva i druga decenija donose, dakle, samo relativne novine. Treća, međutim, donosi bitne promene — "konstruktivno", "sintetično" poimanje, na mahove i avangardizam, četvrta — povratak intimnom, realnom i socijalnom: primenjeni "konstruktivni", "sintetični", intimizam, realizam i socijalnu umetnost, peta — umetnost u ratu i obnovi zemlje — socijalistički "angažovani realizam". Posle 1950. nastaje novo doba, konceptualni prelom.

Može se reći da je u 19. veku srpsko vajarstvo imalo samo jedno značajnije ime, Petra Ubavkića (1852—1910), koji mu u vremenski i poetički i pripada: klasicizam dodirnut romantizmom koji teži naturalizmu i verizmu (Ciganka 1885, Kraljica Natalija, 1887, Vuk Karadžić, 1889). Ali, treba prilično smelosti da se i druga dvojica za naše prilike značajnih vajara ozbiljno uzmu u obzir pri razmatranju njegove geneze: Đorđe Jovanović (1861—1953) i Simeon Roksandić (1874—1943). Prvi je sav u podneblju 19. stoleća: naturalizam zbratimljen s literaturom, akademizam Minhena s akademizmom Pariza. Drugi je topliji, bliži. Upliv utvrđenih, akademskih shema na njegovo stvaranje manji je i njegovo osećanje života i forme je prisnije i življe. Njihov naturalizam finije je vrste. U dva-tri portreta i u figurama dece, u poznatom Ribaru, postignut je sklad između plastičnih i emotivnih vrednosti.

Akademizam s početka 20. veka ima dve osnovne međusobno uslovljene odlike: relativnu stabilnost, čak nepromenjivost jezika, načina oblikovanja, i mimezis kao opštu filozofiju umetnosti. To potvrđuju i dela Jana Konjareka (1878—1952), Dragomira Arambašića (1881—1945), Paška Vučetića (1871—1925), Živojina Lukića (1889—1934) i drugih, navodeći nas na zaključak da akademizam od 1870. do 1920. traje u Srbiji dosta intenzivno (a kasnije kao subistorijska pojava, oslabljeno, sve do 1950) u različitim vidovima. Iako teži atemporalnoj umetnosti, kodifikacija "večnih", "nepromenljivih" normi, obuhvata, u stvari, repertoar oblika od neoklasicizma preko barokizovanog romantizma do verizma, naturalizma ili secesije i simbolizma. Zasnovan na dvojstvu značenja, na pokušaju da se materijalno prevaziđe i uputi transcendentalnom, koji se na mahove pojavi u delima Tome Rosandića (1878—1959) — na primer Bolesna (1906), svojim teatralnim sentimentalizmom podseća na Blaženu Lodoviku Albertoniju Lorenca Berninija, zatim u delima Jana Konjareka, Poslednji dah (1906), Portret S. Pandurovića (1907). Zadržavajući donekle dualizam privida i suštine, simbolizam nastoji da ga smanji ili čak i ukine: njegovo biće nije skriveno već otkriveno. Simbol je više tražen u prividu, u slikama stvarnosti čije tajne neposredno izazivaju naša pitanja i našu zebnju, ne u prirodi plastičnog sklopa. I akademizam, dakle, ima svoje kretanje i svoju morfologiju.

Posle toga, u drugom periodu, srpsko vajarstvo evoluira. Transpozicija stiže do stilizacije čuvajući karakter modela: Toma Rosandić već s ornatom i dijapazonom starog majstora, umnogome sličan Meštroviću i umnogome različit od njega; Sreten Stojanović (1898—1960), Burdelov đak, snažan portretist, minuciozan analitičar i rustično elementaran u isto vreme; Stevan Bodnarov (1905—1993). Posebnu ulogu imaju Živojin Lukić (1889—1934), Petar Palavičini (1887—1958) i Risto Stijović (1894—1974), mediteranski sabrani, majstori figurine i pesnici ženskog tela, i docnije Dušan Jovanović Đukin (1891—1945). Sva četvorica svedoče o presudnom rezu koji se u trećoj deceniji dogodio. Prvi put se pojavljuje skulptura kao zatvoreni monolit na koji prostor naleže. U njoj je odnos prostor — oblik jednoobrazan, bez međusobnog prožimanja, bez ritma punog i praznog. Frontalna, statična, ona kao da je zagnjurena u prostor kome se odupire svojom pravilnom uglačanom punoćom, neprobojnom gustinom i onom energijom koja polazi iznutra, iz središta oblika. U četvrtoj se, međutim, dogodio zanimljiv obrt: protagonisti te "sintetične", "konstruktivne" poetike (Palavičini: Don Kihot, Portret Rastka Petrovića itd.) "izneveravaju" taj prototip operativnom "intimističkom" primenom i promenom opšteg stava, funkcionalnim preobražajem istog obrasca iščezavanjem geometrizma koje su diktirala sociološka svojstva srpske sredine. Uopšte, raspon srpskog vajarstva ovoga perioda počinje minijaturom a završava se javnim spomenikom. Zbog svoje naglašene praktične svrhe (spomenik, bista) ono se i menjalo nešto sporije od slikarstva.

I posle 1945, a naročito posle 1950, tu činjenicu potvrđuje delo Petra Palavičinija, Rista Stijovića i Sretena Stojanovića. Dok su slikari njihove generacije učinili napor da vlastite časovnike izravnavaju s istorijskim časovnikom, oni su uglavnom nastavili svoju predratnu poetiku: P. Palavičini je stvarao nežne ženske aktove u kamenu i bronzi, R. Stijović, rustičniji, u drvetu, aktove i životinje, a S. Stojanović, pored psihološkog portreta — čiji je osnivač — i monumentalnu plastiku. Mnogi mlađi vajari obogatili su, međutim, tradicionalni figurativni koncept ličnim osećanjem i stilom (Nikola Janković, 1926, itd.). Drugi su ga radikalnije preobrazili dramatičnom ekspresijom (Mira Jurišić, 1928, Matija Vuković, 1925—1985, Jovan Soldatović, 1920, Nandor Glid, 1924, Vida Jocić, 1921) ili većom i mirnijom autonomijom oblika (Boris Nastasijević, 1926, Miša Popović, 1925, Aleksandar Zarin, 1923, Momčilo Krković, 1929, Nebojša Mitrić, 1931—1989, itd.).

Ozbiljnije promene i nove poetike u srpsko posleratno vajarstvo unose skulptori koji se kreću od asocijativnog antropomorfizma ka njegovom napuštanju, organskim ili geometrijskim smerom. Olga Jevrić (1922) posle sigurno uprošćenih portreta u smislu egipatski čvrstog, zbijenog volumena, okrenula se novom konceptu: amorfne oblike kao date u prirodi povezuje u dinamičan odnos arabeskom prvih gvozdenih šipki, koje isijavaju dvojaku vrednost, konstruktivnu i ekspresivnu. Olga Jančić (1929), čije delo ima pak, ma koliko transponovano i svedeno, prizvuk klasičnog: isključivo upotrebljava kamen i bronzu, i sećanje — do juče zaokupljena ljudskim telom, težište pomera ka organskim oblicima iz prirode. Bliska joj je Ana Bešlić (1912), ali i različita po upotrebi novog materijala i polihromije. Treba istaći Ota Loga (1931), njegovu skulpturu-simbol, Jovana Kratohvila (1924), Lidiju Mišić (1932), Kostu Bogdanovića (1930), Tomislava Kauzlarića (1934), Velizara Mihića (1933), Miloša Sarića (1927) i nekoliko izuzetnih vajara najmlađe "postmoderne" generacije (Srđan Bojić).

Dugi niz umetnika preobrazio je i stvorio moderno srpsko vajarstvo u rasponu od novog antropomorfizma do njegovog napuštanja u pravcu organske asocijativne ili apstraktne forme ili u pravcu geometričnog purizma, odnosno današnjeg postmodernizma, koji, ponekad, svojom memorijom nastavlja "večito kruženje istog", ponekad ga, međutim, napušta tražeći novu definiciju dela, vajarstva i same umetnosti, najčešće brisanje granica između medija. Uopšte, u razdoblju posle 1950. izrazio je današnje njegove bitne težnje koje su angažovale sve materijale, kako klasične tako i one koje je stvorila tehnološka civilizacija, i sve moći čoveka — afektivne, ideološke i graditeljske. Pri tome primetan je i proces mutacije samog medija — pojava boje znak je njegove povremene težnje ka slikarstvu, odnosno, tačnije - slikarstva ka reljefu i masi. Iluzionistička predstava jedne mrtve prirode, ili prizora, preobražava se ponekad u stvarni i u stvarnom prostoru postojeći predmet, ili "događaj". Tako se vajarstvo na mahove pojavljuje i kao posledica slikarstva koje je, stremeći ka vizuelno-taktilnoj upečatljivosti i stvarnom prostoru, promenilo svoj ontološki status.

Miodrag B. Protić | Rastko (http://www.rastko.rs/isk/isk_22.html#_Toc412460600)


Naslov: Vajarstvo XX veka
Poruka od: Angelina Jun 23, 2013, 02:40:09 am
**

VAJARSTVO XX VEKA


Srpsko slikarstvo ima razvojni kontinuitet od osam vekova (XII — XX). Kroz istoriju i trajanje ima uspone i padove, ima svoju veliku srednjovekovnu tradiciju, kojom, u XIII, doseže do samoga vrha evropskog slikarstva (slikarstvo Studenice, Mileševe, Sopoćana).
 
Srpsko vajarstvo ima drukčiju istoriju i sudbinu. Kao samostalna likovna disciplina počinje da se afirmiše tek krajem XIX i početkom XX veka, pojavom naših učenih skulptora, koji su se školovali na evropskim likovnim akademijama (Beč, Minhen, Pariz).
 
Prvi srpski skulptor, Petar Ubavkić (http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=166.0), neguje klasicističku formu sa naglašenom težnjom ka naturalizmu i verizmu (biste Vuka Karadžića i Kraljice Natalije u Narodnom muzeju u Beogradu).

Skulpture Đorđa Jovanovića (http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=163.0) rađene su u maniru akademizma Minhena i Pariza, sa elementima romantizma i naturalizma. Uradio je brojne portret-biste, javne spomenike, plakete, medalje. Sa P. Ubavkićem jedan je od najstarijih srpskih vajara i imao je značajnu ulogu u razvoju srpske skulpture (Spomenik Kosovskim junacima u Kruševcu, Knez Miloš u Požarevcu, Vuk Karadžić u Beogradu).

Simeon Roksandić (http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=94.0) neguje skulptorski izraz u duhu akademizma sa naglašenim osećanjem za pokret, dinamiku i životnost forme, koje nisu lišene izvesnog naturalizma (Ribar — fontana na Kalimegdanu, Dečak koji se podbio, Narodni muzej, Beograd).

Toma Rosandić (http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=168.0) je vajar izuzetnog profila i izraza i snažio je obeležio srpsku skulpturu u prvoj polovini XX veka. Izražavao se u svim oblicima skulptorskog umeća: u figurama, bistama, reljefima, monumentalnim kompozicijama profanog i religioznog karaktera, sitnoj dekorativnoj plastici, radeći u svim tehnikama i materijalima (bronza, kamen, drvo, bakar, srebro). Njegove skulpture deluju snažno i impresivno, sa naglašenom dinamikom, jasnim pokretom i blagom stilizacijom forme. Igrali se vrani konji, monumentalna kompozicija ispred Narodne skupštine u Beogradu, Glava Hrista i Ecce Homo spadaju u najviši domet njegovog stvaralaštva.
 
Sreten Stojanović (http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=167.0), vajar posebnog senzibiliteta i izvandredne osećajnosti za formu i pokret, ali i za monumentalnost sa rudimentarnim oblicima. Ističu se Spomenik izginulim borcima na Fruškoj gori, Njegoš i Karađorđe u Podgorici i Beogradu. Radio je plakete i medalje malog formata, portrete i burdelovski koncipirane aktove (u bronzi, granitu, mermeru, orahovini). Navešćemo neke njegove radove: Moj otac, Moja žena, Autoportret; portreti Ive Andrića, Milana Rakića, Milutina Milankovića.
 
Risto Stijović, vajar izuzetnih likovnih kvaliteta i skulptorskog senzibiliteta. Njegove preokupacije su ženski likovi i figure rađeni u plemenitom drvetu — abonosu, palisandru, ruži, sa mističnim osmehom njegovih devica (Indijska igračica, Karijatida, Kupačica itd.). Stijović radi ptice i druge životinje u kamenu, bronzi i drvetu u prefinjenoj stilizaciji i ljupkom volumenu (Orlić, Sova, Kakadu, Zečić, Mečka s mečićima).
 
Petar Palavičina stvara nežne ženske aktove u kamenu i bronzi kao i stilizovane likove, npr. portret Rastka Petrovića, Don Kihota i dr.
 
Stevan Bodnarov radi biste i figure za spomenike poznatih ličnosti u izrazu ruetično naglašenih formi.
 
U drugoj polovini XX veka radi plejada mlađih vajara, koji su obogatili nasleđeni tradicionalni figuralni koncept svojim individualističkim izrazom i stilom. Nikola Janković, Mira Jurišić, Matija Vuković, Jovan Soldatović, Nandor Glid, Vida Jocić, Miša Popović, Aleksandar Zarin, Momčilo Krković, Nebojša Mitrić, kao i grupa koja istražuje nove tendencije u skulpturi, sa naglašenim ličnim izrazom: Olga Jevrić, Olga Jančić (http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=164.0), Ana Bešlić, Oto Logo, Jovan Kratohvil, Kosta Bogdanović i dr.
 
Najmlađi svojim novim senzibilitetom i poetikom kreću se u velikom rasponu od realističke stilizacije forme do opstrukcije i od opstrukcije do iluzionističke predstave prirode ili prizora; koriste boju i zvuk i brojne materijale koje nosi tehnološka civilizacija. Sve je u pokretu i istraživanju.[/color]

Mr Milovan Arsić i Mihailo Trifunović


Naslov: Vajarstvo XX veka
Poruka od: Angelina Decembar 14, 2015, 03:20:38 pm
*

SKULPTURA U SRBIJI


Za razliku od slikarstva, skulptura u Srbiji ima potpuno drugačiji istorijat. Naime, do polovine 19. veka ona bezmalo i nije postojala. Jedan od razloga je, svakako, bio stav pravoslavne crkve koja nije odobravala skulpturalne prikaze svetaca, scena iz Biblije i drugih religioznih tema.
    
Upravo ta činjenica predstavlja i hendikep i floskulu koja se mnogo kasnije isuviše često koristila, i to kada je skulptura u Srbiji postojala, kada su nastajala vredna dela i kad joj je zapravo bila potrebna podrška a ne odmoć pozivanjem na davno prošla vremena.

Skulptura se u Srbiji zapravo "radja" s Ubavkićem (1852—1910), Đokom Jovanovićem (1861—1953) i Simeonom Roksandićem (1874—1943). Ali, u Srbiji su svoja dela — što kao javne i(li) spomenike na Novom groblju ostavljali i Hrvati Frangeš - Mihanović i Rudolf Valdec. Posebno treća i četvrta decenija prošlog veka unose značajne promene i novine. Već tada se radi o dinamičnoj sceni, ali posle 1950. nastaje bitan konceptualni prelom: rođeno je novo doba srpske skulpture.    
    
Kratak period socrealizma, ili tačnije angažovanog realizma, "razbijaju" postdiplomci iz Majstorske radionice Tome Rosandića. I to mahom žene — vajarke čije prave domete, mada su i tad neke doživele medjunarodnu afirmaciju — prepoznaje tek srpska savremena istorija umetnosti 21. veka.

Mada pri tom ne treba zaboraviti i niz sjajnih profesora ove generacije, među kojima je bio i Sreten Stojanović, Burdelov učenik.    

Danas je potpuno zanemarljivo šta se zbivalo sa skulpturom u Srbiji u srednjem i(li) 18. veku. Na likovnoj sceni su prisutne sjajne generacije vajara. Olgi Jevrić je i bez srednjevekovne tradicije u skulpturi imanentna snaga, surovost i oporost podneblja (Balkana) u kome je stvarala; "rodnoj skulpturi" Ane Bešlić takođe nije potrebno pozivanje na prošle vekove. Na tim temeljima je nastajalo i nastalo ono što danas čini aktuelnu scenu i to uprkos slaboj društvenoj podršci i nedostatku kolekcionara koji bi finansirali tu skupu umetnost. Skupu i po vremenu koje troši i po materijalu. Odlična dela su nastajala zahvaljujući upornosti i kreativnosti njhovih tvoraca, potpomognutih nekolikim vajarskim kolonijama i simpozijumima. Navedimo dva možda najznačajnija — jedan — Arandjelovački simpozijum "Beli venčac" s prvoklasnom kolekcijom koji je danas je zamro, i drugi — Medjunarodni simpozijum "Tera" u Kikindi, koji kao važna tačka na kulturnoj mapi Evrope još živi bez odgovarajuće pomoći zemlje u kojoj postoji i traje.

Piše: Savo Popović, istoričar umetnosti
Objavljeno na: artsjaj.com