Kako su se u Pirotu sreli Paja Jovanović i Đorđe Krstić
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
LIKOVNA UMETNOST « ČITAONICA « Umetnost • društva • događaji « Kako su se u Pirotu sreli Paja Jovanović i Đorđe Krstić
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kako su se u Pirotu sreli Paja Jovanović i Đorđe Krstić  (Pročitano 4431 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1544



Pogledaj profil
« poslato: Jun 19, 2011, 07:51:19 pm »

*

JEDNA "ODŽAKLIJA" NA DVA NAČINA

SVAKA SLIKA IMA PRIČU

Kako su se u Pirotu sreli Paja Jovanović i Đorđe Krstić i kako su umetnici videli staru seosku kuhinju...

Nije retka pojava da dva umetnika naslikaju isti motiv koji na prvi pogled izgledaju gotovo istovetno. Koliko god da liče jedno na drugo, ona su zapravo dva različita viđenja istog motiva. Upravo je motiv seoskog ognjišta iz Južne Srbije podstakao dvojicu naših velikih slikara da krajem 19. veka stvore jedinstvena umetnička dela. Dve odžaklije, koje se danas nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu, ne povezuje samo vizuelna sličnost i slikarsko majstorstvo, već i ista sudbina nastanka. Nakon Berlinskog kongresa 1878. godine, Srbija je od Turske povratila znatan deo nekadašnje južne oblasti. Svojim živopisnim orijentalnim izgledom, južnosrbijanske varošice ili "kasabe" naročito su bile primamljive za radoznale putnike kakvi su, između ostalog, bili i slikari. Tako su se početkom osamdesetih godina 19. veka, duž gradova Niša, Leskovca, Vranja i Pirota našla i dvojica mladih srpskih slikara, tek svršeni đaci umetničkih akademija, Đorđe Krstić (1851—1907) i Paja Jovanović (1859—1957).


KO JE GDE SEDEO

Obojica su za postignuti uspeh na školovanju stekli zaslužena priznanja, stariji Krstić na minhenskoj, a mlađi Jovanović na bečkoj likovnoj akademiji. Bili su svojim delima zapaženi na velikoj međunarodnoj izložbi u Minhenu 1883. godine, Đorđe Krstić sa slikom "Devojka na studencu" (Serbisches Mädchen), a Paja Jovanović sa poznatom žanr-kompozicijom "Ranjeni Hercegovac" (ili, kako je slika bila nazvana na izložbi, Der verwundente Bosniak). Slučaj je, međutim, hteo da se u to doba dvojica darovitih Srba sretnu na proputovanju baš u Pirotu.


 

Đorđe Krstić nije dočekao da svoju "Odžakliju" vidi izloženu u beogradskom Narodnom muzeju

Zagledali su se u istu stvar — seosku kuhinju sa starinskim džezvama, "rezervatima", blatnjavim stolicama i klupama. Videvši je takvu, bez ulepšavanja i doterivanja, obojica su za kratko vreme stvorili umetničko viđenje izvorne balkanske kuhinje, gde se upadljivo ističe zadimljena, čađava odžaklija. Sudeći prema uglu iz kog je slikana, odžaklija na slici jednog umetnika izgleda uža i niža prema onoj na slici drugog, koja izgleda nešto šira. Paja Jovanović posmatrao je odžakliju sedeći malo udesno od Đorđa Krstića, što je u krajnjem slučaju dovelo do toga da isti predmet slikanja poprimi dva različita oblika. Ko je gde sedeo i ko joj je zapravo bio bliži, saznalo se znatno kasnije.

Kako je došlo do tog susreta i zajedničkog slikanja, posvedočio je nakon više od šest decenija sâm Paja Jovanović. Naš veliki i proslavljeni slikar posetio je 1947. godine Narodni muzej. Zahvaljujući zabelešci koju je tim povodom načinio tadašnji direktor Narodnog muzeja, poznati književnik Veljko Petrović, rastumačeno je ko je gde sedeo i kako slikao u zadimljenoj pirotskoj kuhinji.
 
Razgledajući obnovljenu, tek otvorenu postavku našeg slikarstva 18, 19. i početka 20. veka u pratnji Veljka Petrovića, Jovanović se zaustavio pred slikama Đorđa Krstića, uperivši prstom na jednu omanju kvadratnog oblika:

— Đoka je sedeo tu, a ja onde! — rekao je stari majstor kome su pri samom pogledu na Krstićevu odžakliju iskrsle uspomene iz mladih dana.

— Sećam se, sedeli smo u toj kujni pirotskog seljaka, dobrog čoveka, i slikali je u jednom trenu — rekao je Paja Jovanović i dodao: — Lepo bi bilo da uz ovu Đokinu u našem muzeju bude i ona moja. Nosio sam je svuda sa sobom, preživela je čak i bombardovanja i bitku za Beč, našao sam je posle rata u svom poharanom ateljeu i sada doneo sa sobom.


VELIČANJE ŽIVOTA

Tom prilikom Paja Jovanović je s mnogo hvale govorio o slikarstvu svog starijeg prijatelja Đorđa Krstića, smatrajući ga jednim od najznačajnijih srpskih slikara. Videvši uz to da se najviše njegovih slika čuva upravo u Narodnom muzeju, Jovanović odlučuje da Narodnom muzeju pokloni svoju "Odžakliju" i još desetak svojih slika, skica i crteža, koje je doneo sa sobom bežeći iz Beča pred najezdom nacističkih okupatora.


 

Svoju "Odžakliju" Paja Jovanović poklonio je Narodnom muzeju u Beogradu

Ubrzo potom u muzejskoj postavci našle su se obe odžaklije, jedna pored druge. Na prvi pogled može da se uoči da je to u stvari bila mala prostorija, veličine obične pušnice ili omanje šupe. Iako su različite po formatu i drugačije u koloritu i slikarskom doživljaju, one se nepogrešivo dopunjuju. Ono što je možda izostavljeno na jednoj, naglašeno je na drugoj, i obrnuto. Krstićeva odžaklija ima jedan poseban, ličan i izrazito minhenski "štimung", dok je Jovanovićeva slikana na iskustvima holandskih majstora 17. veka. Za Krstića je ona sama po sebi bila dovoljna, bila je motiv za dalja slikarska istraživanje i veće slobode.

Suprotno tome, pragmatičnom Jovanoviću bila je obavezni predmet na popularnim, realističkim motivima iz života ljudi na Balkanu, kao "Borba petlova", "Krčmarica Jana", ili na brojnim studijama arbanaških, crnogorskih i drugih ratnika koji se odmaraju, savijaju duvan ili pripaljuju cigaretu ugarkom sa odžaklije.
 
Dva različita umetnička karaktera, dva temperamenta, dva ukusa, i na kraju dve izrazite, jake ličnosti, pokazali su da i tako skroman, pomalo neugledan predmet kao odžaklija, može i te kako da bude zahvalan motiv za slikanje. Tu jeste beda i sirotinja, ali zahvaljujući našim velikim slikarima odžaklija je postala nešto više. Kraj odžaklije nema mesta očaju, patnji, kuknjavi, jer tu se veliča život, onaj običan, svakodnevan, koji je vekovima proticao i odvijao se uvek kraj toplog ognjišta koje je zagrevala vatra iz odžaklije.

Đorđe Krstić nije dočekao da vidi svoju odžakliju u Narodnom muzeju, jer je umro 1907, u pedeset i šestoj godini. Ona je iz umetnikove ostavštine dospela u muzej četiri godine potom. Čekala je svoju imenjakinju i vršnjakinju tri i po decenije da joj se pridruži u muzeju.
 
I danas, kada se postave jedna uz drugu, nameće se isto pitanje kao i onda kada su prvi put bile prikazane — koja je od njih dve ona prava. To je tada znao samo jedini živi svedok njihovog nastanka, dugovečni Paja Jovanović, ali on je tu tajnu ipak sačuvao samo za sebe.


Petar Petrović | Politikin zabavnik | broj: 3132 2012
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: