Suđenje Draži Mihailoviću bilo je farsa
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « U POTRAZI ZA ISTINOM « Đeneral Draža Mihailović « Suđenje Draži Mihailoviću bilo je farsa
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Suđenje Draži Mihailoviću bilo je farsa  (Pročitano 8981 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« poslato: Avgust 11, 2012, 01:56:07 am »

*

"DRUG  TITO" I "ČIČA DRAŽA"


SUĐENJE

Suđenje. Partizani su bili ratni pobednici koji su sebe proglasili i oslobodiocima. Oni su odmah po oslobađanju i zauzeću određenih teritorija krenuli u opšti obračun sa svojim protivnicima. Istovremeno je krenuo i teror prema onim koji bi mogli biti u budućnosti neprijatelji. Bila su to vremena besmislenih ubistava,  hapšenja i progona,  pljačkanje i iskorišćavanje svih slojeva naroda.

Pravni poredak u Jugoslaviji bio je tada na nižem stepenu od predratnog. Umesto prava pojavila se smeša ogorčenja, fanatizma, neukosti itd.

U tim vremenima krivica se podrazumavala od onog momenta kada je optužnica podignuta.

Sudstvo je po mišljenju komunista bilo samo serdstvo klasne borbe. Sudijama je, po istom tumačenju,  prva dužnost, čak i po cenu sukoba sa zakonom, da se povinuje partijskoj direktivi. Tako je krajem maja 1945. naglašeno da nije bitno obrazovanje sudija, već je bitno da su im pogledi demokratski i da budu privrženi vladi.

Direktive Komunističke partije i želje vlade bile su da se Mihailović mora ubiti! Prvi i poslednji koji se pitao za sudbinu bio je Josip Broz. Partija je to samo sprovela preko državnih organa.

Suđenje Mihailoviću je trajalo od 10. juna do 15. jula 1946. godine. Prvo je napisana optužnica i pripremljena velika količina dokaznog materijala. U toku procesa sud je saslušao mnoge svedoke. Sve je išlo po planu osim dva-tri puta. Neplaniran je slučaj svedokinje Vidosave Tukuljac koja oslovila optuženog rečima "đeneral Mihailović". Na to je reagovao predsednik sudskog veća opomenuvši je da ubuduće umesto toga govori samo "optuženi"! Ona je na to odgovorila: "Optužen od Komunističke partije ali ne od mene!"

Kada je Mihailović počeo da priča o tome kako je zarobljen, predsednik sudskog veća nije dozvolio da govori. Nekako istovremeno, u sali se stvorila galama. Kada se sve stišalo, Mihailović je morao da priča neke druge stvari!

Sud nije prihvatio nijedan predlog odbrane.

Kada je odbrana pomenula nemački plakat sa poternicama za Mihailovićem i Brozom, sudsko veće je to odbilo s motivacijom da je to najbolji dokaz o kolaboraciji sa Nemcima, koji su to učinili kao uslugu. Činjenicu da su Nemci streljali Mihailovićeve vojnike i pristalice sud je ocenio da su ti ljudi bili u zabludi.

Po rečima advokata Dragića Joksimovića, koji je poznavao svoga branjenika od pre rata, to nije bio ista ličnost. Naglasio je da mu je jednom prilikom Mihailović kazao: "Znate Joksimoviću, jedva čekam da se sve ovo svrši, jer imam nameru da se bavim radiotelegrafijom". Ovakvo slabo držanje bilo je posledica psihičke i još neke torture.

Londonski dnevni list "Dejli telegraf" 14. juna 1946. godine objavio je tekst svog dopisnika sa suđenja u Beogradu u kome je, između ostalog, pisalo o tome kako u svojim odgovorima Mihailović govori kako je umoran pa umesto da kaže potvrdno on izgovara negativno ili obrnuto.

Mihailović je potom izložio svoju "tužnu istoriju", kako kaže dopisnik — istoriju neposlušnosti u svojoj organizaciji, nelojalnosti, sitnih ambicija koje su se videle pored njega, hoteći da iskoriste njegov ugled u pokretu, radeći mu istovremeno i o glavi i o časti, njemu i celom pokretu.

Završna reč đenerala Mihailovića nije dobila publicitet u svetskoj štampi kakav zaslužuje. Po pisanju londonskog "Tajmsa", Mihailovićeva odbrana je bila "bez fraza, bez kivnosti na političke protivnike ili lične neprijatelje, jasno i podrobno. To je vojnik od zanata podnosio izveštaj, neodoljiv baš svojom jednostavnošću".

Završna reč vojnog tužioca pukovnika Miloša Minića počela je 8. jula u 7, 30 časova. On je neprestano govorio do 12, 35. Sledećih 15 minuta bila je pauza. Potom su govorili branioci Nikola Đonović i Dragić Joksimović. Njihove odbrane prekidane su nekoliko puta. Pretres je prekinut u 23.35.

Sutradan, 9. jula, govorili su branioci ostalih optuženih.

Mihailović je govorio 10. jula od 19 časova. Predsednik suda prekidao je odbranu nekoliko puta zbog pauza.

Mihailović je na samom kraju kazao: "Našao sam se u vrtlogu događaja i smutnji. Našao sam se u vrtlogu događaja i smernica. Novog sveslovenskog sveta koji se stvarao, za koju sam zajednicu odavno i ja bio  i to odavno. Našao sam se u vrtlogu smernica zapadnih demokratija  uveren da će tekovine ruske revolucije biti primljenje u celom svetu. Našao sam se pred konkurentskom organizacijom koju sprovodi Komunistička partija koja direktno teži svome cilju. Našao sam se pred smernicama i težnjama svoje sopstvene vlade. Bio sam okružen svim mogućim obaveštajnim službama: Intelidžens servisom, Gestapoom i svim obaveštajnim službama sveta. Ostao sam vojnik ubeđen da narod treba da da reč na kraju. Ubeđen sam da sam bio na pravom putu. Pozivao sam novinare celog sveta i tražio misiju Crvene armije. Sudbina je bila nemilosrdna prema meni kada me je bacila u najteže vihore. Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali vihor, svetski vihor, odneo je mene i moj rad."

Kada je Mihailović izgovarao poslednje reči svoje odbrane bilo je 23.50 časova.

Sutradan, 11. jula od 8, 15 časova govorili su ostali optuženi. Poslednje reči izgovorene su 30 minuta posle ponoći, tj. 12. jula.

Čitanje presuda počelo je u 8.15 časova 15. jula. Završne reči predsednika suda izgovorene su u 11.35 časova.

Po tekstu presude, đeneral Mihailović je osuđen "na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine."

Predsednik suda pročitao je na kraju sledeće reči: "Optuženici protiv presude ovoga suda nemaju pravnog leka jer je ova presuda odmah i izvršna. Jedino lica koja su osuđena na kaznu smrti mogu lično ili preko svojih branioca ili njihovi rođaci da podnesu molbu za pomilovanje Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ. Sud određuje večeras do 20 časova,  u kome će roku,  ako ko hoće,  podneti molbu za pomilovanje od lica osuđenih na smrt."

Suđenje je završeno u 11.35 časova.


JOŠ MALO O PRESUDI

U dokumentima jugoslovenske ambasade iz Vašingtona iz juna 1945. godine nalazi se i telegram upućen u Beograd,  u Ministarstvo spoljnih poslova,  u kome se navodi odgovor američkog Ministarstva inostranih poslova (State Departmant) na pitanje da li imaju nameru da pomognu eventualni izlazak generala Mihailovića iz zemlje. U telegramu se tvrdi da za to Amerikanci decidirano nisu zainteresovani.

A Amerikanci su posmrtno odlikovali Mihailovića posle streljanja — 1948. godine!

Sava Kosanović,  jugoslovenski ambasador u Vašingtonu, javljao je sredinom jula svojim nadređenim o reakcijama u Americi povodom suđenja Mihailoviću i ostalim. Tako je javio o ugovorenom prijemu kod predsednika Harija Trumana. Ostala je tajna o čemu su razgovarali. Međutim, nije ostala tajna poruka nekih Engleza o presudi đeneralu Mihailoviću. Naime, Kosanović je javio 14. jula da su mu prijatelji Englezi, verovatno njihov ambasador u Americi, kazali kako bi njima, tj. Englezima "bila najnezgodnija osuda Mihailovića na doživotnu robiju"!

Kosanović je sredinom avgusta opširno pisao o tome kako je američka štampa propratila suđenje i presudu. Tako je 12. avgusta opisao jednu zanimljivost. Naime, u jednim novinama pojavila se sumnja da je Mihailović pristao na tajnu saradnju sa komunistički vlastima i to je bilo potkrepljeno tvrdnjom kako je general priznao da je korektno tretiran kao i što je optužio svoje podređene komandante za kolaboraciju s Italijanima i Nemcima itd. U nastavku, ambasador je pomenuo tekst iz još jednih novina: "Vašington Post u svom uvodniku od 16. VII t.j. neposredno poslije izricanja smrtne osude Draži s gorčinom konstatira, kako se u nekim londonskim krugovima mislilo da će Draža iz procesa izplivati kao moskovski kolaborater i agent panslavizma, svjedočeći protiv Engleske i Amerika."


SMRT

Partijski glasnik "Borba" objavila je 18. jula 1946. godine na trećoj strani vest sledeće sadržine:

"Beograd, 17. jula

Pošto je Prezidijum narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije odbio molbe za pomilovanje na smrt osuđenih izdajnika i ratnih zločinaca, to je izvršena smrtna kazna nad Mihailovićem Dragoljubom – Dražom, Radićem Radoslavom – Radom, Glišićem Milošem, Jovanović Dragomirom – Dragim, Dinić Tanasijem – Tasom, Jonićem Veliborom, Dokićem Đurom, Mušickim Kostom i Pavlović Boškom. Smrtna kazna nad Mladenom Žujovićem i Petrom Živkovićem nije mogla biti izvršena, jer su se nalazili u emigraciji."

Kako su molbe za pomilovanje odbijene, predsednik sudskog veća zahtevao je od Svetislava Stefanovića – Ćeće, pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, da se pristupi izvršenju presude. Sledeći tu logiku može se zaključiti da se događalo sledeće: određena je grupa za egzekuciju, streljanju je prisustvovao neko iz sudskog veća i optužbe, potom je napravljen zapisnik koji je upućen pukovniku Mihailu Đorđeviću, predsedniku Vojnog suda!

Svi publicisti i istoričari prihvataju 17. jun kao datum ubistva đenerala Mihailovića i ostalih osuđenika. Ima ozbiljnih istraživača koji tvrde da je kazna nad Dragomirom – Dragim Jovanovićem izvršena 1952. godine na Avali tek pošto je Slobodanu Peneziću Krcunu uradio nekoliko elaborata. Ako je to tačno, sme li se postaviti pitanje: Da li je general Mihailović zaista ubijen 17. jula? Odgovor mora da glasi: Jeste!

Brozu se žurilo jer su se bojali intervencija Šarla de Gola, možda i  Amerikanaca. Zato su ga dve-tri sata po odbijanju molbe za pomilovanje streljali, najverovatnije, na Adi Ciganliji. Nije utvrđeno da li su mu noge i ruke slomljenje za života ili je to učinjeno posle streljanja. Telo je sahranjeno u jednu jamu i poliveno krečom.

U životom kraju generala Mihailovića ima nekoliko nespornih činjenica: đeneral Mihailović je uhvaćen, podignuta je optužnica, organizovano je suđenje, sastavljeno je sudsko veće, imenovan je tužilac, okrivljeni je izabrao branioce,  bilo je svedoka optužbe, presuda je izrečena, okrivljeni je napisao molbu za pomilovanje, molba je odbijena pa je kazna izvršena. S prave tačke gledišta, u procesu su se dogodile nekolike povrede prava. Tako na primer, optuženi nisu dobili pravo žalbe na presudu! Itd.

Operaciju hvatanja odradilo je Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije. Suđenje je organizovano u Beogradu tj. Srbiji. Egzekucija je izvršena u Beogradu tj. Srbiji. Manje važna dokumenta nalaze su u arhivu Vojnog suda. Važnija dokumenta o slučaju generala Mihailovića moraju da se nalaze u arhivu Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije!

Pre neku godinu ministar unutrašnjih poslova Srbije pokazao je naočare i još neke predmete đenerala Mihailovića. Nama ostaje nada da će naredni ministar pokazati dokumenta posle čega će biti mnogo toga razjašnjeno. Treba razjasniti proces koji je počeo organizovanjem grupe za hvatanje i samu operaciju! Ni to nije sve! Ostaju još dve stvari: Srbija mora premestiti ostatke Josipa Broza Tita na drugo mesto a pronaći grobove đenerala Milana Nedića i Dragoljuba Draže Mihailovića i dostojno ih sahraniti!


Dr Veljko Đurić Mišina
"Ovaj tekst nema pretenzije da sudi već da podseti na činjenice koje je istoriografija potvrdila".

Tekst pod nazivom "Drug Tito" i "Čiča Draža" objavljen je u celosti na sajtu: Sedma sila dana 15.08.2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Avgust 27, 2012, 03:11:17 am »

*
KOSTA ČAVOŠKI:
 

SUĐENJE DRAŽI MIHAILOVIĆU BILO JE FARSA, ON JE NEPRAVEDNO LIKVIDIRAN

Povodom 70-godišnjice od dolaska Dragoljuba Draže Mihailovića na Ravnu goru, Srpski liberalni savet organizovao je, 12. maja, u sali Opštine Voždovac, tribinu "Istorijsko-pravni aspekt rehabilitacije generala Mihailovića". Na tribini su učestvovali akademik Kosta Čavoški, istoričar Dragan Krsmanović, advokat Gojko Lazarov i advokat Zoran Živanović.
 
U ime organizatora, okupljenima se najpre obratio Aleksandar Nedić, naglasivši da se ovih dana navršava 70 godina otkako je Dragoljub Draža Mihailović, tada pukovnik jugoslovenske kraljevske vojske, stigao sa nekoliko pratilaca na Ravnu goru.
 
Nedić je istakao da je Srpski liberalni savet, kao pravni naslednik Srpske liberalne stranke, podneo zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića, ali ni posle četiri ročišta sud još ništa nije uradio da se to pitanje reši. On se kritički osvrnuo na inicijativu Socilademokratske unije Žarka Koraća, koja je zatražila osnivanje državne komisije za utvrđivanje broja žrtava koje su ubili pripadnici pokreta pod kontrolom Milana Nedića, Dimitrija Ljotića i Dragoljuba Draže Mihailovića.
 
Istoričar Dragan Krsmanović rekao je da se jugoslovenska istoriografija bazirala na veri iz čijeg se okvira nije smelo izaći. Rehabilitacija generala Mihailovića, prema Krsmanovićevom mišljenju, neophodna je zbog distanciranja od dirigovane istoriografije i totalitarnog pristupa istoriji od strane jedne partije i jednog čoveka.
 
"Ta matrica zločina po kojoj je pobedniku sve dopušteno, mora se promeniti. Dokumentima se mora objektivno pristupiti, a zbornici NOB-a očistiti od falsifikata", kazao je Krsmanović.
 
Po njemu, trebalo bi razmisliti o osnivanju jednog instituta za izučavanje ravnogorske istorije ili muzeja posvećenog pokretu generala Mihailovića.
 
Akademik Kosta Čavoški rekao je na početku svog izlaganja da ne sumnja u nepristrasan sud istorije.
 
"Svi mi nećemo to doživeti, ali naši potomci hoće", naveo je Čavoški.
 
Akademik Čavoški je zatim dodao da je kod svih ozbiljnih pravnika na ceni pravilo: forma je poslednja odbrana prava. Prema njegovom stručnom rezonu, to je bit prava, jer bez toga nema odgovarajuće odbrane.

Suđenje Dragoljubu Draži Mihailoviću bilo je, smatra Čavoški, sporno iz više razloga. Pre svega, to je bio sud pobednika nad pobeđenim. Partizani su ovde kao pobednici osnovali sud koji je sudio generalu Mihailoviću. Nepostojanje pravne odbrane je, po Čavoškom, još jedna manjkavost sudskog postupka vođenog protiv Mihalovića. Naime, Mihailovićev advokat Dragić Joksimović nije ni imao pravu priliku da pomogne Mihailoviću, a zbog toga je kasnije i sam dopao robije i pod sumnjivim okolnostima umro.
 
"Sledeća manjkavost je nedostatak pravih svedoka, jer američki vazduhoplovci nisu mogli da dođu u Beograd i svedoče u korist Ravnogorskog pokreta, koji ih je spasao od Nemaca i pomogao im da se prebace u Italiju", rekao je Čavoški.
 
Takođe, nisu izvedeni ni dokazi o zločinima suprotne strane, a suđenje je izvršeno bez prava žalbe zbog toga što je Mihailoviću sudilo Vojno veće Vrhovnog suda Jugoslavije.
 
"Dragoljubu Draži Mihailoviću pre izvršenja smrtne kazne nije pročitana presuda, jer se sada zna da ona u tom trenutku nije bila ni napisana. Presuda je post festum rekonstruisana i stavljena u arhivu. Draža Mihailović je likvidiran i to je bilo obično ubistvo", tvrdi Čavoški.
 
Profesor Čavoški je dodao da svetovne vlasti imaju vlast samo nad živim ljudima, a kad čovek umre njegovim ostacima raspolažu Bog i porodica, što nije ispoštovano u slučaju Dragoljuba Draže Mihailovića.
 
"To dovodi u pitanje i moralnu, a ne samo pravnu konstrukciju te sudske farse", zaključio je akademik Čavoški.
 
Advokat Gojko Lazarov rekao je da je imao priliku da ispita više zločina pobedničke strane, a da je kao sudija učestvovao u rehabilitaciji dva žandarma koja su ubijena 7. jula 1941. godine. Podsećajući da je 1941. stradalo tridesetak hiljada ljudi, Lazarov je konstatovao da se danas još ne zna koliko je ljudi tačno stradalo 1944. i 1945. godine.
 
"Srbija je puna masovnih grobnica i danas treba podvrgnuti pravdi one koji su pravili masovne grobnice po Srbiji. Time treba da se bavi Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine. Vreme je da se utvrdi ko je ubijen i ko je ubijao", rekao je Lazarov, ističući da je u zakonskom smislu Slovenija taj problem mnogo bolje rešila nego Srbija.
 
Advokat Zoran Živanović, kao pravni zastupnik rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića, upoznao je prisutne sa trenutnim stanjem predmeta koji je februara 2009. podnet Okružnom sudu u Beogradu i pridružen zahtevu Dražinog unuka Vojislava Mihailovića iz 2006. godine.
 
Vojna bezbednost je od 1961. držala u svom posedu sudske spise sa Mihailovićevog procesa, a, kako kaže Živanović, nisu identifikovani pojedinci koji su njima raspolagali. Oni su 1983. vraćeni Vrhovnom vojnom sudu, kada je ustanovljeno da u njima nedostaje masa dokumenata. Živanović je objasnio da ti spisi nemaju overenih dokumenata koji su ranije postojali u sudskom predmetu. Presuda je pečatirana nakon izvršenja smrtne kazne nad Mihailovićem, jer je Vojni sud formiran posle nekoliko dana, a na presudi se nalazi njegov pečat, što dovoljno govori o drastičnom kršenju prava od strane nove komunističke vlasti.
 
"Mi smo ukazali na to da je general Mihailović osuđen iz ideoloških razloga. Glavni problem koji imamo je opstrukcija postupka zbog ideoloških i političkih razloga. Iako su danas potisnuti u manjinu, ti razlozi su prilično prisutni u pravosuđu i političkom životu", zaključio je Živanović.
 
Po onome što se moglo čuti, Srpski liberalni savet će sa organizovanjem sličnih tribina nastaviti i ubuduće, verujući da će time izvršiti javni pritisak na sudske organe kako bi se konačno ispravila nepravda prema Dragoljubu Draži Mihailoviću, prvom gerilcu u porobljenoj Evropi 1941. godine.

 
Nova srpska politička misao | 12.05.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 20, 2013, 04:16:23 am »

*

SRPSKI GENERAL


Zakoniti proces rehabilitacije armijskog generala Jugoslovenske kraljevske vojske Dragoljuba Mihailovića, izazvao je veliku pažnju u Srbiji i dvjema susjednim bivšim jugoslovenskim republikama.

Zašto je preispitivanje presude jednog staljinističkog suda postalo tako važno i aktuelno? Odakle potreba onih koji su odavno politički rehabilitovali ustaški genocid, temeljne političke tekovine "Nezavisne Države Hrvatske" i amnestirali muslimane/Bošnjake od učešća u Pavelićevim i Hitlerovim (Handžar divizija) ratnim i zločinačkim naporima, da sprečavaju poništenje odluke suda koji je davne 1946. godine izvršio pravno ubistvo? Kako to da upravo neka navodno proevropska i "građanska" udruženja pokušavaju da Dragoljuba Mihailovića proglase "fašistom"?

Suđenje Dragoljubu Mihailoviću bilo je obična farsa. Generalu nije pružena prilika za odbranu. Pravna procedura nije bila poštovana. Tužilac i sudija su neprekidno kršili procesna prava optuženog. On nije imao pravo da pozove svjedoke koji bi istupili u njegovu odbranu, njegovi advokati su sistematski ometani, ucjenjivani i zastrašivani. Jednog od njih, Dragića Joksimovića, javno je zastrašivao čak i jugoslovenski diktator Josip Broz. Presuda je izvršena mimo zakonske procedure i osuđeniku se ni danas ne zna grob. Prema dosijeu Dragoljuba Mihailovića vlasti socijalističke Jugoslavije odnosile su se kao počinilac ubistva prema inkriminišućim dokazima. Zato danas sud utvrđuje da li je Mihailović uopšte mrtav (!). Da je Mihailović zaista i kriv za ono zbog čega su ga komunističke vlast osudile i pogubile, ovakvo suđenje bi moralo biti poništeno i ponovljeno. Ono je sramota za državu i pravosuđe.

Dragoljub Mihailović nije osuđen zbog genocida nad Hrvatima i muslimanima (danas Bošnjacima). On je osuđen zbog navodne izdaje i zbog tobožnje saradnje sa okupatorom. I danas slušamo tvrdnje da je Mihailović bio predvodnik kolaboracionističke i fašističke vojske. Dragoljub Mihailović podigao je ustanak protiv okupatora u Srbiji 1941. godine. Čak i režimski istoričari priznavali su tu činjenicu i antifašistički karakter. Loznicu, grad u Srbiji koji je 1941. prvi oslobođen, Njemcima su otele jedinice JVO pod komandom potpukovnika Veselina Misite. Sve do 1944. general Mihailović je smatran jednim od najvećih neprijatelja Trećeg rajha na Balkanu. Zato je Hajnrih Himler 17. jula 1942. u jednom naređenju napisao i sledeće: "Osnovica svakog uspjeha u Srbiji i cijeloj jugoistočnoj Evropi leži u uništavanju Mihailovića. Upotrijebite sve snage da Mihailovića i njegov štab pronađete, tako da bi on mogao biti uništen." Stotine američkih pilota spasile su četničke trupe. Desetine mostova i stotine kompozicija uništile su trupe vjerne kralju iz Karađorđeve loze. Zato je general Mihailović bio imenovan za ministra vojnog u vladama koje su bile u progonstvu u Londonu. Upravo zbog toga je predsjednik Sjedinjenih Država Hari Truman posle rata odlikovao Mihailovića visokim odlikovanjem, a SAD su posle 2000. uručile priznanje generalovoj ćerci Gordani.

U jugoslovenskim zemljama je od 1941. do 1945. trajao mračan, bespoštedan, krvav i brutalan građanski rat. Tokom godina na teritoriji NDH ubijeno je više od pola miliona pripadnika srpskog naroda: Jasenovac, Jadovno, dječiji logori koji su odnijeli oko 70.000 života maloljetnih, Kozara, Podrinje... Pojedine četničke jedinice su u navodnoj osveti i same činile zločine. Mi danas ne slavimo one koji su u Foči ili kod Prozora masakrirale katoličku i muslimansku nejač i sirotinju. Srpskoj naciji ne trebaju lažni heroji i oni koji buduća pokoljenja zadužuju nevinom krvlju... Ljudi slični onima koje u Sarajevu i Zagrebu danas dočekuju kao junake. Svaki zločni je za osudu. Ali pošto se insistira na razmjeri: četničke trupe su na prostoru današnje Republike Hrvatske za četiri godine skrivile otprilike onoliko smrti koliko Hrvatska vojska za vrijeme operacije "Oluja" 1995. godine. Broj ubijenih Hrvata među ovim žrtvama manji je od njihovog udjela u ukupnom stanovištvu Hrvatske. Konačno, četnici iz ovih krajeva nisu bili pod nepsorednom komandom Dragoljuba Mihailovića. Komunistički tužioci pokušali su da osnovu falisifikovanih dokumenata povežu generala sa ovim zločinima, ali su od toga na kraju odustali.

Dragoljuba Mihailovića danas kleveću da je bio zločinac i fašista oni koji žele da fašizuju srpski narod, opravdaju genocid iz 1941—1945, komunistički teror koji je višestruko prevazišao sve četničke zločine iz građanskog rata, progon srpskog naroda tokom devedesetih godina i buduće ukidanje Republike Srpske.

Svima njima odgovor je dao veliki Slobodan Jovanović: "Za života on (Dragoljub Mihailović) bio je gonjen, klevetan, mučen i najzad umoren. Njegovo tijelo je raznijeto na komade i on nema groba. Ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živjeti uvijek dokle srpsko ime bude trajalo."

Piše Čedo­mir An­tić | Dan online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2013, 11:22:57 pm »

*

VRUĆE VREME


ZA ISTINU O GENERALU DRAŽI MIHAILOVIĆU II

III

Suđenje je bilo prost zaverenički plan
za diskreditovanje Engleske i Amerike
u očima jugoslovenskih naroda.

Donovan Tač, u listu "Truth"
London, 27 decembra 1946.

Takvog izliva laži kakav je bila
kampanja koju su komunisti vodili
protiv Mihailovića nikada pre nije
bilo.

Rebeka Vest,  1946.


Kako možemo još uvek verovati jednom evidentno montiranom procesu koji je u Brozovo ime tako grubo i bespravno vođen protivu Mihailovića i JVO? "Samo bi jedno potpuno slobodno i objektivno suđenje moglo učiniti  jasnijom ovu tragičnu priču u očima ljudi bez predubeđenja", opominje nas i jedan Rus, doduše kao slobodan novinar ruskih novina iz Njujorka (Novoe russkoe slovo, 28.3.1946). Uostalom, danas se sve više i sve bolje istorijski zna koliko su partizanske puške i engleski automati — koji su od sredine 1943, u visokoj tonaži avio-transporta redovno dobijani od Čerčila! — da bi onda pucali na sabraću Srbe mnogo više, žešće i bolje nego na okupatorske trupe Hitlerovog Vermahta! Sve se to tokom 1942/3. iz središta britanske SOE ubrazno zakuvavalo fatalno montiranim depešama Džejmsa Klugmana koje su iz Kaira išle pravo u Forin Ofis. Sa tim obaveštajnim montažama su bile sinhronizovane dezinformacije Ficroja Meklejna Čerčilu na uvo! Ali, Čerčil je mogao blagovremeno da čuje i drugačija mišljenja! A pritom, ta efektivna idejna veza Klugman-Meklejn-Čerčil imala je i svoju veoma mračnu pozadinu. U kritičnom trenutku 1943, britanska Unutrašnja kontrola pokušala je da otkrije moskovsku krticu u SOE. Bez uspeha. Jer krtica je imala zaštitu Bejzila Dejvidsona, šefa Jugoslovenskog odseka DSO u Kairu! Što se Meklejna tiče, njega će, zahvalni Broz, posle krvavog rata, lako i sa neskrivenim zadovoljstvom nagraditi veoma lepom vilom na jednom dalmatinskom ostrvu! Uostalom, Rebeka Vest već juna 1946. jasno i nedvosmisleno kaže da su "partizani u Titu imali vođu koji je mogao lako da smuva svakog uobraženka i sudbina mu je podarila kao sladak poklon generala Ficroja Meklejna, koji je bio poslat kao šef Britanske vojne misije. Ovaj godpodin je slao u London najzanosnije izveštaje o Titovoj vojnoj moći.... ali tok istorije već svedoči da on (Meklejn) gubi naklonost onih koji su radili po njegovom savetu."

Vratimo se u sadašnjost. Zapitajmo se još jednom: koji to domaći glasovi danas žele da ućutkaju istinu o farsi postupka kojim je 1946. suđeno Mihailoviću i njegovom antifašističkom pokretu kao sinonimu "izdaje"? Ako je to uplašena grupica oko "novih" članova i malobrojnih prvoboraca NOR-a, to je jasno zašto. Ako su to tzv. "žene u crnom", onda je i to jasno, iako je može biti i smešno. Ako su to bivši članovi kom-partije kao "nove demokrate" — onda je i to delimično jasno zašto. Ako su to članovi drugih verskih zajednica, onda se i to može objasniti zašto: njima Mihailović ionako nikada ništa nije značio. Naprotiv: njima je na Mihailovića u svako doba bilo lako pljunuti! Sad ovako-ili-onako, nekima je ostala da smeta čak i sama pomisao na Mihailovića! Na kraju krajeva, sve se to, kada je reč o sumnjama u ljudsku prirodu, dâ objasniti ali ne i opravdati. Obim tragičnosti te istine — koja se od 1946. do danas nadvijala nad svima nama posle sudske farse kojom je dirigovao javni tužilac Miloš Minić — previše je već bio skupo plaćen; previše je ta sudska farsa zaluđivala srpski narod i dovela ga do samoga dna moralnog samoponiženja da bi te obmane i mutna prećutkivanja istine trebalo i dalje negovati i produžavati. U ime čega? U ime koga? Zar u ime dedijerovskih dnevničkih fotomontaža i osvetničkih poklika Milovana Đilasa (Videti: ČLANCI, 1947) ili u ime nekakvih šiljo-mihajlovićevskih i sličnih feljtonskih varki i "senzacija" o ulozi generala Mihailovića!? Koliko dugo istorija jednoga naroda može da se zasniva na besomučnim i nepreglednim lažima? I šta jedan narod sme u budućnosti sâm od sebe da očekuje ako mu se bliska prošlost decenijama namerno gradila na svesno počinjenim obmanama?

Znamo koliko je, još u Sokratovo doba, antičku Grčku koštala tiranije tridesetorice. Znamo koliko je republikanski Rim krvavo platio Sulinu diktaturu. Znamo za monstruozne, desetomilionske žrtve staljinizma. A mi? Šta mi o sebi znamo? I ko nâs to još uvek pravi slepim? Moralno je i društveno uvek otvoreno pitanje: da li je istorijska laž nekakav koristan nacionalni "lek" ili siguran otrov koji, u našem slučaju, odavno razbija i rastače srpsku naciju? I koga, koga taj i takav "lek" može održati zdravim? Koga istorijska laž ne čini duhovnim bogaljem? Kome ta laž može doneti sreću!? Kome sigurnu i mirnu budućnost!? Zar mračna istina o Brozu i njegovim sledbenicima može imati mirnu i sigurnu budućnost?!

Recite. Ne strahujte! Mihailović je bio srpski rodoljub, a ne "ratni zločinac" — to je suština istine! Podvucimo crtu ispod nerešenog računa: Istina mora da boli, ali je i veoma lekovita! Ko je bolestan — ozdraviće, a ko je zdrav, taj se od istine neće razboleti! Posledice starih laži i novijih laganja već su toliko narasle da nije neopravdano pomisliti kako bi produžena i nekakva nova laganja o Mihailoviću bila samo jalovo i tragično ponavljanje jedne zadrte ideološko-političke greške iz 1946.

Dok gledam fotografiju objavljenu u Književnom listu (br.104, 2012, str. 4), vraća mi se mučenička slika Obretenje glave kneza Lazara. Reč je o fotografiji na kojoj se vidi kako je zatvorskom torturom klonuli Mihailović, utrpano vezanih ruku u ludačku košulju, mučenički sklopio oči da ne gleda oko sebe....  Užasnut, u toj fotografiji prepoznajem kako je — od tog časa sve do danas! — ceo srpski narod, kroz više generacija, strpan u tu istu ludačku košulju!

Šta sad zaista osećate i šta stvarno mislite? Može li se i danas još uvek bestidno proturati stara gomila idejno-političkih  laži u prilog nekoj, već veoma truloj "titoističkoj istini"? Iznova se zaklinjati u ideologiju pod totalitarnim plaštom? Hoćemo li još gledati na "Titovo doba" kao na nekakvo "bolje doba"? U ime čega "bolje"? Zarad čijih obmana? Razmislimo: Jesmo li išli dobrim putem? Kako da se konačno oslobodimo nametnutog mraka i užasa posledica novijeg istorijskog ludila i prokletstva?

Ako nam se zajednička, još previruća poluprošlost gradila na hipoteci sastavljenoj od zamagljenih poluistina, kojekakvih obmana i koristoljubih laži Brozove kult-ideološke strategije, šta sad, i šta posle, šta bez velikog zaokreta možemo očekivati od budućnosti? Etiku odgovornosti? Nove demokratske procese? Lokalni napredak? Evropski put? Šta?

Mirko Magarašević | Koreni
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: