Ravnogorski pokret / "Jugoslovenska vojska u otadžbini"
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « U POTRAZI ZA ISTINOM « Đeneral Draža Mihailović « Ravnogorski pokret / "Jugoslovenska vojska u otadžbini"
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ravnogorski pokret / "Jugoslovenska vojska u otadžbini"  (Pročitano 9261 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Maj 01, 2013, 02:44:31 am »

**

DVA SRPSKA ANTIFAŠISTIČKA POKRETA


Srpski antifašizam se organizovao u dva oružana, gerilska pokreta, međusobno sukobljena, ali manje — više jednako antifašistički opredeljena. Prvi, koji se oružano organizovao i počeo svoju borbu i pre napada Nemačke na SSSR, bio je Ravnogorski pokret đenerala Draže Mihailovića — Jugoslovenska vojska u Otadžbini (JVuO), i drugi, koji je svoja oružana dejstva započeo tek po direktivi iz Moskve, tj. po otpočinjanju nemačke invazije na SSSR, partizanski pokret — Narodno-oslobodilačka vojska (NOV). Građanski rat, koji je potresao srpski narod usled sukobljavanja ova dva antifašistička pokreta, doveo je do dodatnih i nepotrebnih žrtava, i on samo svedoči o nedoraslosti tadašnjih srpskih elita, kao i o činjenici da su na čelu partizanskog pokreta bili profesionalni revolucionari (današnjom terminologijom rečeno — teroristi) koji su stanje opšteg rata protiv Srba na Balkanu i potrebu srpskog naroda da se oružano organizuje i zaštiti iskoristili kako bi "revolucionarnom borbom" dograbili vlast i u narednih nekoliko decenija organizovali jedan duboko antisrpski poredak.

U svemu ovome prava uloga Josipa Broza još ni danas nije rasvetljena, ali zato još istrajava mit o tome kako je on bio veliki antifašistički vođa na Balkanu.

Titoistička diktatura je čitavog svog trajanja beskrupulozno falsifikovala istoriju praveći mitove o jugoslovenskom antifašizmu, o tome kako je Ravnogorski pokret bio kvislinški, kako je Broz bio neprikosnoveni vođa NOV-a (a istina je da je sve svoje konkurente tokom rata likvidirao za to često koristeći nacističku obaveštajnu strukturu, kao što je i istina da su partizani za njegovo liderstvo većinom saznali tek na kraju rata) i na kraju praveći najmonstruozniji od svih mitova i laži — izjednačavanje četničkog Ravnogorskog pokreta sa hrvatskim ustašama. To je bilo toliko bezočno da bi moglo da se uporedi jedino sa mogućnošću da neko De Golov pokret izjednači sa nacističkim SS-om.

Kako je partizanski pokret u Srbiji i svetu već preterano promovisan kao jedini antifašistički pokret, normalno je i istorijski ispravno što se neprekidno zahteva rehabilitacija Ravnogorskog pokreta jer je to najbolji način da se sruši antisrpski mit o jugoslovenskom antifašizmu.

Vladan Glišić

Vladan Glišić MALI VODIČ ZA SRPSKI OPSTANAK Srpski sabor Dveri Izdavačka kuća Catena mundi Beograd, 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 20, 2013, 04:37:32 am »

*

"DRUG  TITO" I "ČIČA DRAŽA"


SUKOB DVA USTANIČKA POKRETA

Početak ustanka u Srbiji nije bio organizovan. Prvo su se pojavile grupice oficira i vojnika koje su odbile da predaju oružje. Računa se da je u leto 1941. na slobodi bilo oko 1.500 oficira i podoficira. Bio je to pokret motivisan prvenstveno patriotizmom.

Prvobitni naziv Mihailovićevih jedinica bio je "Četnički odredi jugoslovenske vojske", a štab "Komanda četničkih odreda". Od 1942. to je zvanično "Jugoslovenska vojska u otadžbini".

Mihailović se oslanjao na slavnu tradiciju četničkog pokreta iz vremena pre Balkanskih ratova 1912—1913. godine. A od 1913. četnici su specijalne jedinice srpske vojske za gerilski način ratovanja. One se ne mogu smatrati paravojnim jedinicama jer ih je formirao Generalštab. Ove četničke jedinice bile su potčinjene komandantima operativnog sastava i izvršavale su zadatke koje su im postavljali.

Mihailović je u krugu svojih saradnika smatran za eksperta gerilskog načina ratovanja. Tu stručnost u četvorogodišnjem ratu 1941—1945. nije ispoljio niti dokazao!

U Srbiji je u Aprilskom ratu borbe sa Nemcima vodio Kosta Milovanović Pećanac,  stari četnički vojvoda iz vremena pre Balkanskih ratova. Kasnije se okrenuo sa svojim jedinicama ka Staroj Srbiji tj. Kosovu i Metohiji kako bi štitio srpski narod od šiptarskog terora i zločina. Sredinom avgusta meseca pristao je na saradnju sa Nemcima. Njegova organizacija nije bilo toliko značajna u potonjim mesecima i godinama.

U letnjim mesecima, na nekoliko mesta u Srbiji pojavile su se grupe koje su želele da nastave borbu protiv okupatora. Međutim, u početku među njima gotovo da i nije bilo saradnje. Posle vesti o grupi koja se nalazila na Ravnoj Gori većina ovih grupa priznala je vođstvo pukovnika Dragoljuba Draže Mihailovića.

Među onim koji su želeli da nastave borbu protiv okupatora i oko sebe okupili istomišljenike bilo je i običnih ljudi, koji su uživali kakav-takav ugled u svojoj sredini. U tim vremenima u nekim od ovakvih grupa na čelo su se postavili komunisti. Bio je to začetak drugog antiokupatorskog pokreta.

Brozov pokret je bio na muci kakao da nazove svoje formacije: revolucionari ili partizani. Presudila je direktiva iz Moskve! Posle rata mnogi partizani su sebe nazivali revolucionarima, jer im je to nekako pompeznije zvučalo, iako 1941. godine, kada su pošli u rat, nisu znali za revoluciju. Većina tih partizana krenula je u rat iz časnih patriotskih pobuda ili da spasu glavu od ustaškog noža u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Četnički ili Ravnogorski pokret nije imao izrazito jasan politički program što se ubrzo, s obzirom na pojavu druge strane — komunista — koja je imala jasne ciljeve,  pokazalo pogubnim.

Komunistička organizacija bila je strogo tajna i hijerarhijska. Svaka druga organizacija, koja je želela da povede masovni narodni ustanak, morala je da računa i na izazivanje nacionalne katastrofe.

Orijentacija Ravnogorskog pokreta na pasivan otpor i neizazivanje okupatora i sprečavanje represija i odmazdi pokazala se korisnijom. Međutim,  takva ratna politika imala je i svoju drugu,  negativnu stranu. Naime, nepotpuna borbena aktivnost i dugo mirovanje pogubno deluju na vojnu organizaciju. Na to je svojevremeno upozoravao đeneral Živko Pavlović: "U momentima velikih psihičkih kriza kod jedne vojske treba, uvek, imati na umu, da se nipošto ne sme ostati duže na jednom mestu u neredu i očekivanju, jer se ovim stvara pesimizam i još veće rasulo, a u takvom je stadijumu sva duševna i moralna strana u pokretu. Ona je uzburkano more,  i traži oduška ma na koju stranu, bilo napred ili nazad."

Dugo uzdržavanje četnika od pravih ratnih aktivnosti — borbi — nametnulo je vojnom pokretu radnje koje više pripadaju policijskoj prirodi a ne vojnoj. Surovo i često nepotrebno razračunavanje sa sumnjivim političkim protivnicima,  pojedincima iz sopstvenog pokreta, nanelo je ogromnu štetu. Razume se da to nije činio ceo pokret već lokalni komandanti,  samozvane vojvode, divlji odredi i "crne trojke" koji su sprovodili teror "u ime kralja i otadžbine". Ravnogorski štab i sam Mihailović nisu mogli da suzbiju samovolju, razularene i bahate komandante i njihove ljude sklone pljački i lagodnom životu i da ih uklone iz pokreta.

Mihailovićev pokret nije uspeo iz mnogo razloga. Treba naglasiti i ono što su im uradili Anglo-Amerikanci 1943. i kasnijih godina.

Komunistička partija Jugoslavije imala je sasvim drugačiji pristup ratu. Tek po dobijanju direktiva iz Moskve, komunisti su počeli svoju borbu sa neskrivenim revolucionarnim ciljevima: nasilno preuzimanje vlasti, uspostavljanje drugačijeg društveno-političkog sistema u zemlji posle rata, ukidanje monarhije itd. Cena po koju je ovo trebalo ostvariti nije im bila bitna! Žrtve su Srbi, njihova dinastija, njihova dobra i ostalo što je bitno za jedan narod. A s tim narodom Broz nije imao ništa zajedničkog. Ispred partijskog za njega je bio još i hrvatski nacionalni interes i on je uvek na njega mislio. Tako je i zato Ravnogorski pokret predstavljao najveću smetnju za komunističke i hrvatske interese!

Broz je isuviše dobro znao da se politika mora voditi po onom što je ostavio Nikola Makijaveli da cilj opravdava sredstvo. Dobro je znao da u politici, naročito u ratu, nema ni milosti ni moralisanja.

Bio je na kursevima na kojima su se spremali ljudi poslušni idolima i ideologijama i formiranju partijskih falangi, gde se, na putu od čoveka jedinke do države, ne računa sa žrtvama mrtvog materijala ili gubitka ljudskih života, makar se oni brojali na milione.

Broz je ubijao pre, za vreme i posle rata sve one koji su mu stajali u revoluciji i na putu ka apsolutnoj vlasti. Znao je da žrtvuje i svoje najbliže ratne saradnike ali i čitave jedinice kako bi sebi sačuvao život. Prvi put to je uradio žrtvujući Radnički bataljon na Kadinjači kod Užica 1941. godine.

Sukob ta dva pokreta, Narodno-oslobodilačkog i Ravnogorskog, odnosno Partizanskih odreda Jugoslavije i Jugoslovenske vojske u otadžbini, rezultirao je,  sve u svemu, civilizacijskom katastrofom srpskog naroda.

 
BRITANCI, MIHAILOVIĆ I BROZ

Još od vremena kneza Miloša Obrenovića Britanci nisu simpatisali Srbe jer su u njima gledali balkanske Pruse. Negativan odnos prema Englezima imali su Jovan Ristić posle Berlinskog kongresa 1878. i Nikola Pašić posle 1912. godine, jer je Britancima više odgovarala jedna trula turska carevina na Balkanu nego mlada Srbija, koja bi mogla da okupi oko sebe ostale potlačene Srbe i stvori jednu nacionalnu državu značajnih karakteristika.

I Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca odnosno Kraljevina Jugoslavije služila je britanskim imperijalnim interesimma na Balkanu i ovom delu Evrope.

Uostalom, Britanci su diktirali knezu Pavlu Karađorđeviću da stvori Banovinu Hrvatsku sa novim predsednikom vlade Dragišom Cvetkovićem,  jer taj posao Milan Stojadinović nije hteo da uradi. Vredno je pomena da su Britanci tražili da se Stojadinović najpre internira i bude pod prismotrom a 1941. godine da im se isporuči. Preporučili su knezu da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu! Istovremeno su pripremali vojni udar od 26/27. mart 1941. godine. A posle vojnog udara internirali su i kneza Pavla i držali ga za svo vreme rata pod kontrolom!

Da bi pokazali svoju naklonost prema Jugoslaviji, "što je 27. marta našla svoju dušu",  Britanci su prihvatili jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića i vladu davši im smeštaj u Londonu. S druge strane, istovremeno, tim su ih stavili pod kontrolu!

Mihailović je još od prvih godina posle Prvog svetskog rata važio za rusofila. Stoga nije teško shvatiti što Britanci nisu dozvoljavali Mihailovićeve radio-veze sa Moskvom!

Tokom ratnih godina vojna pomoć Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini nije bila takvog obima da bi mogla doprineti velikim uspesima. Britansko mešanje u političke i ratne prilike u Jugoslaviji najizrazitije se videlo u promeni strane u građanskom ratu koju su pomagali. U početku su priznavali samo Jugoslovensku vojsku u otadžbini, da bi od kraja 1943. godine pomagali isključivo Narodno-oslobodilačku vojsku Jugoslavije. To je značilo da su,  formalno,  odbacili kralja Petra i generala Mihailovića a prihvatili maršala Broza!

Britanci su između Broza i Mihailovića izabrali Broza, jer je on želeo da očuva Jugoslaviju u kojoj će Srbi biti što više pocepani a Hrvati što tešnje povezani!

Britanija je bila prva država koja je 1945. godine priznala novu,  komunističku Jugoslaviju!

 
NEMCI, MIHAILOVIĆ I BROZ

Nemcima su Srbi smetali u njihovom prodoru na Istok! Zato su se,  kao i Britanci, okrenuli Hrvatima, doduše svako na svoj način.

Jugoslovenske vlasti dobile su 1945. godine od Anglo-Amerikanaca generala Avgusta Majsnera, jednog od nemačkih komandanata zapamćenog po sprovođenju naredbe o streljanju stotinu Srba za jednog Nemca, i SS pukovnika Vilhelma Fuksa. Svoj posao Majsner je objasnio na suđenju 12. decembra 1946. godine u Beogradu sledećim rečima: "Radio sam ono što sam kao vojnik bio dužan da radim. Znam šta me čeka: konopac ili plotun u prsa. Baš zato želim da kažem istinu." Na pitanje zašto su Nemci nemilosrdno ubijali Srbe, Majsner je odgovorio: "Komunisti su krivi za te zločine. Za žaljenje je što je tako veliki broj nevinog sveta stradao kao rezultet represalija koje su Nemci vršili po naređenju svojih pretpostavljenih. Međutim, ne sme se zaboraviti da su izazivači tih nesreća bili komunisti, koji nikada nisu imali kuraži da stupe u otvorenu borbu sa nemačkim oružanim snagama, već su se šunjali iz šuma u gradove i sela, da bi tako ubili kojega Nemca ili civilnog službenika, a pri prvoj pojavi nemačkih oružanih jedinica, povlačili se ponovo u šumu." Na pitanje o vezama sa generalom Mihailovićem, Fuks je odgovorio: "Ne samo što Gestapo nije imao nikakvih veza sa generalom Mihailovićem, već je on kroz čitavo vreme smatran neprijateljem broj 1 čitavog nemačkog naroda. Ljudi iz pokreta generala Mihailovića bili su progonjeni i najstrožije kažnjavani od Gestapoa i nemačkih vojnih vlasti,  jer su oni živeli u nepokolebivom uverenju, da je nacionalni pokret pod komandom generala Mihailovića u Srbiji najveći neprijatelj nemačkih trupa na čitavom Balkanu. Osim toga, njegov pokret bio je jedini na Balkanu, koji je u najvećem stepenu naškodio Nemcima."

 
ZVANIČNA VERZIJA HVATANJA ĐENERALA MIHAILOVIĆA

Čini se da ni u jednom narodu više napisano tekstova o pobeđenom političkom ili vojničkom protivniku kao što je to u srpskom. Klasičan primer za tu tvrdnju jeste slučaj đenerala Mihailovića gde postoji bezbroj verzija o hapšenju i pogubljenju i koje su još uvek umnožavaju.

Verzije o hapšenju mogu se svrstati u najmanje dve grupe. Prva obuhvata one priče o izdajstvu od strane bliskih saradnika a druga o presudnoj pomoći stranaca.

Prve zvanične jugoslovenske vesti o hapšenju đenerala Mihailovića objavljene su na Radio Beogradu 13. marta 1946. godine. Vest je obznanio Aleksandar Ranković-Marko,  tadašnji ministar unutrašnih poslova i šef Odeljenja za zaštitu naroda (OZNa).

Prva zvanična verzija nastala je po direktivi Slobodana Penezića-Krcuna. Bio je to feljton nastao prema memoarskim tekstovima pripadnika UDB-e odnosno OZN-e, objavljivan od 5. avgusta 1962. godine u dnevnim novinama "Politika" pod naslovom "Kako je uhvaćen Draža Mihailović". Prema tekstu feljtona, prvo je trebalo odvratiti Mihailovića od odlaska u inostranstvo a potom ga uhvatiti i suditi mu zbog nacionalne izdaje. Po verziji iz feljtona, partizani su novembra 1944. godine ubili majora Predraga Rakovića i kod njega pronašli neuništene radio-šifre. Nekoliko dana ranije zarobili su jednog radiotelegrafistu koji je znao pozivne znake Mihailovićeve stanice. Njegovo znanje su iskoristili pa je ubrzo iz Beograda,  iz zgrade OZN-e, ka Mihailoviću radio putem upućeno mnogo depeša. A sve one bile su potisivane imenom majora Trifuna Ćosića,  četničkog komandanta koji je čamio u komunističkom zatvoru. I tako je započela igra! Mihailović je prihvatio sve vesti koje mu je poslala UDB-a i uputio jedinice ka Srbiji. Partizani su ih dočekali na Zelengori i tu uništili. Tako je s uspehom završena prva faza. Prema istom feljtonu, drugi deo plana započeo je oktobra 1945. ubacivanjem u preostale četničke formacije. Operativci OZN-e ubacili su se u beogradsku organizaciju i posredstvom nje došli do nekih ljudi u Kolubari. Jedan major OZN-e prerušen u četnika došao je 22. novembra 1945. do Nikole Kalabića. Posle nekoliko sastanaka lako ga je namamio da prezimi u Beogradu. Kada je Kalabić shvatio gde se našao,  pristao je da sarađuje u otkrivanju preostalih grupa. Tako je postao ključni čovek u pronalaženju i hvatanju đenerala Mihailovića.

U tom poslu dato mu je 12 pripadnika OZN-e za Srbiju sa Slobodanom Penezićem na čelu. A Penezić je dobio nalog ministra Rankovića da to uradi tako da Mihailović ostane živ.

Kalabić i pratnja doveženi su do Višegrada. Usled nekih nepredviđenih okolnosti,  grupa je morala da se vrati u Beograd. Drugi izlazak na isti teren bio je oko 20. januara 1946. Međutim, ni ta akcija nije urodila plodom.

Tek u trećem pokušaju, koji je započet 6. marta, uspeli su da završe planirani poduhvat. Oznina grupa došla je u kontakt sa Mihailovićem iako je on bio nepoverljiv i sumnjičav. Potom su dogovorili viđenje. Prepad je izvršen u noći između 12. i 13. marta,  u pokretu. Prvi viši oficiri koji su videli svezanog Mihailovića bili su Jovo Kapičić i Vladan Bojanić.

U ovoj verziji ima nekoliko netačnosti i podataka koji izazivaju sumnju, kao na primer da su partizani ubili majora Rakovića — zna se da je on izvršio samoubistvo. Druga netačnost tiče se saradnje majora Ćosića. Naime, Ćosić je zarobljen tek u leto 1945. što znači da nisu mogli da već početkom iste godine šalju Mihailoviću depeše.

OZN-a je imala jednog glumca koji je podsećao na Kalabića i tu treba tražiti odgonetku o načinu kako je to odrađeno da bi sve izgledalo kao Kalabićeva "izdaja". Sve to dešavalo se dok je još Kalabić išao slobodno!

I tako dalje...

Druga komunistička verzija hvatanja đenerala Mihailovića objavljena je u knjizi "Velika igra sa Dražom Mihailovićem" Ljube Popovića (pseudonim jednog od Oznaša, Pejanovića) i samo je ispravljala velike greške prve verzije, ali i upadala u nove koje su toliko proste da ih i ne vredi nabrajati. (Videti knjigu "Istina o Kalabiću" Miloslava Samardžića).

Aleksandar Ranković govorio je nekoliko puta o Mihailovićevom hapšenju, ali nijednom nije kazao neki konkretniji detalj. U govoru pred Narodnom skupštinom 24. marta obznanio je da je Mihailović uhvaćen, a likvidirano nekoliko grupa četnika. Pri tom je pomenuo i Kalabića.

Ispitivanje Mihailovića je bilo u zgradi jugoslovenske UDB-e i to od 9. aprila do 21. maja. Saslušavala su ga dva oficira. Prvi je bio više ciničan i neprijatan, obraćao se sa "Ti" dok se drugi obraćao sa "Vi" i bio korektan.

Pitanja nisu bila vezana, prelazilo se s teme na temu. Zanimljivo je da su gotovo ista pitanja ponovljena i na suđenju. Mihailović je davao istovetne odgovore!

Poslednjeg dana ispitivanja, 21. maja Mihailović je izabrao Dragića Joksimovića i Nikolu Đonovića za advokate. Potom je prebačen u kasarnu Garde,  u Topčider. Istovremeno je u kasarnu dovedena grupa koju su činili pripadnici Ravnogorskog pokreta, saradnici Milana Nedića i Dimitrija Ljotića: Stevan Moljević,  Đuro Vilović, Radoslav-Rade Radić,  Slavoljub Vranješević,  Miloš Glišić,  Dragomir-Dragi Jovanović, Tanasije-Tasa Dinić, Velibor Jonić, Đura Dokić, Kosta Mušicki, Boško Pavlović, Lazar Laza Marković i Kosta Kumanudi. Zatvorenici su raspoređeni u grupama po sobama. Jedino je Mihailović bio sam u sobi.

U širokoj lepezi verzija o hapšenju đenerala Mihailovića nalaze se i one koje govore o presudnoj sovjetskoj pomoći u tom poslu. Osnove za ovakve priče donekle imaju osnove.

Broz je verno slušao Staljina naročito u godinama njegovog dogovora sa nemačkim vođom Adolfom Hitlerom. Svoju poslušnost iskazao je na razne načina među kojima se izdvajaju: saradnja sa Nemcima od 6. aprila do 22. juna 1941., formiranje Prve proleterske brigade 21. decembra 1941. na Staljinov rođendan itd!

Staljin je pomogao Brozu da se isčupa britanske kontrole na ostrvu Visu 1944. godine i da ga sovjetski avion odnese u Moskvu. Sovjeti su Broza i ustoličili u Beogradu oktobra 1944. U ofanzivi iz Rumunije i Bugarske sovjetske jedinice su zarobljavale na hiljade vojnika Jugoslovenske vojske u otadžbini. Sovjetska tajna molicija mnoge od ovih zarobljenika uputila je u Sovjetski Savez, istaknute oficire odveli u Moskvu, u zatvor poznat pod imenom Lubjanka, ostale su slali u Sibir. Nešto zarobljenika Sovjeti su predali jugoslovenskim partizanima a oni su najviše njih streljali po kratkom postupku.

Posle završetka ratnih operacija u Jugoslaviji 15. maja 1945. godine najvažniji Brozov zadatak bio je da pronađe đenerala Mihailovića, koji se krio negde u Bosni i tako porazi svog najvažnijeg protivnika.

Hvatanje đenerala ostalo je do današnjeg dana tajna. Objavljeno je mnogo "istinitih" verzija. O sovjetskom udelu u hvatanju Mihailovića najviše su pisale američke novina i to u danima suđenja u Beogradu, od aprila do sredine jula 1946. godine. Gotovo sve novine, izuzev malih komunističkih i liberalnih, nastojale su obnoviti nekadašnju sliku o đeneralu kao prvom gerilcu Evrope. Poneka pisanja prelazila su često u fantastične priče. Tako je po jednoj verziji, hapšenju prethodila dugotrajna borba između četnika i partizana kojima su pomagali čak i sovjetski avioni. U ovoj borbi poginulo je više od 1.000 četnika. Po drugoj verziji,  ruski avioni su odneli đenerala Mihailovića u Moskvu, kod NKVD-a na saslušanje. Tamo su mučili svog zarobljenika na razne načine. Čak su koristili neke injekcije sa specijalnom drogom koja izaziva slabljenje volje što doprinosi da čovek prizna i ono što nije učinio.

Priče o sovjetskim avionima poslužile su Poljaku Tadeušu Vitlinu da u knjizi "Komesar", posvećenu komesaru unutrašnjih poslova Sovjetskog Saveza maršalu milicije Lavrentiju Pavlovu Beriji, nešto detaljnije objasni hvatanje đenerala Mihailovića. Po Vitlinu, Berija je uživao Staljinovo veliko poverenje. Stoga mu je i poverio jedan poseban zadatak. NKVD u svom sastavu imao je i vazduhoplovne formacije. Među ostalim letilicama tu su bile nekolike eskadrile engleskih bombardera tipa "Velington" i "Spitfire" i američke tipa "Dakota". Ti bombarderi dobijeni su 1943. godine kao pomoć ratnim saveznicima. Letilice su najpre doletele u Iran, koji je kontrolisala Britanija, i tu bojene novim bojama i oznakama onakvim kakve su bile na sovjetskim avionima. Posle toga predavani su sovjetskim pilotima na korišćenje. Berija je 1946. godine odlučio da nekoliko tih aviona iskoristi u onom specijalnom zadatku koji mu je poverio Staljin. Naime, Staljin je želeo da još više učvrsti Broza u Jugoslaviji a istovremeno i kao svog čoveka od poverenja,  onakvog od postavljenja za generalnog sekretara Komunističke partije Jugoslavije. Berija je trebalo da otkrije lokaciju gde se nalazio đeneral Mihailović. Upotreba sovjetskih aviona nije dala uspešne rezultate. Stoga je Berija smislio drugi plan: umesto sovjetskih aviona izviđanje će izvršiti britanski! Naime,  jednu eskadrilu britanskih aviona tipa "Velington" i američkih "Dakota" trebalo je prefarbati tako da se u prvi mah ne vidi kojoj državi pripadaju ali da se vidi da su po tipu američki i britanski.

Prvi letovi ovih aviona ostvareni su krajem februara 1946. godine nad bosanskim planinama, nad teritorijom na kojoj se, pretpostavljali su, krio đeneral Mihailović. Prilikom jednog od tih letova dugo su kružili i izbacili nekoliko padobrana sa paketima. Kada su meštani Srbi došli da pokupe te stvari našli su američke kantice sa hranom i cigaretama, škotski viski, medicinski materijal za prvu pomoć od švajcarskog Crvenog krsta, britanske puške, pištolje i municiju. Tri dana kasnije, isti avioni nadletali su isti teren i izbacili nove padobrane za većim količinama istovetnog materijala.

Prilikom jednog od tih letova, 13. marta grupa vojnika iz obezbeđenja đenerala Mihailovića izišla je iz svojih skrivališta radujući se novoj pomoći koja im je stizala sa neba. Avioni su se tada obrušili ka zemlji i ispuštali mlazeve gasa za uspavljivanje. Istovremeno je nekoliko padobranaca iskočilo i ubrzo su se prizemljili. Bili su to jugoslovenski i sovjetski obaveštajci. Oni su povezali uspavane ljude. Bili su to đeneral Mihailović i njegovih 11 pratilaca. Komandant grupe otišao je do obližnjeg sela kako bi nabavio seoska kola i na njima prevezao onesvešćene zarobljenike.

Ta brza i uspešna operacija bila je tajna samo do 18. aprila iste godine kada su italijanske novine "Il Giornale della sera" objavile vest sledeće sadržine: "13. marta posle neočekivanog napada sa zemlje i iz vazduha, gde su upotrebljeni otrovni gasovi, general Dragoljub Mihailović i njegovih jedanaest saradnika uhvaćeni su."

Priča o izdaji generala Mihailovića je perfidno smišljena kako bi se potvrdila nekakva tradicija izdajstva od Kosovskog boja do savremene srpske istorije, a čija je osnova u priči o izdajstvu Isusa Hrista od apostola Jude.

Ostaje otvoreno pitanje zašto su partizanski komandanti lansirali bezbroj verzija o hvatanju i vremenu egzekucija komandanata Jugoslovenske vojske u otadžbini. Možda je odgovor dao jedan od njih, Đoko Jovanić!

Partizanski prvoborci, koji su posle rata bili na višim državnim ili partijskim položajima, prosto su se utrkivali ko će više teškim rečima optužiti ratne protivnike za kolaboraciju sa okupatorima, međusobnu neposlušnost, bahatost itd. Istovremeno se o sebi pričali sve najbolje. U onim prilikama kada je trebalo nešto sakriti pribegavalo se raznim perfidno smišljenim pričama. Upravo tako nešto govorio je 2000. godine, neposredno pred svoju smrt general Jovanić. A Jovanić je u leto 1946. godine kao obaveštajni oficir jedne od jugoslovenskih armija poslat u Sovjetski Savez, radi školovanja na specijalnoj školi. Na pitanje da li je moguće da su komunističke vlasti pre izvršenja smrtne presude nad generalom Mihailovićev pripremali nekoliko pasa tako što im pet dana nisu dali ništa da jedu, Jovanić je, između ostalog, odgovorio: "Posle rata ja nisam bio u Jugoslaviji, pa sam razgovarao i sa ovima koji su hvatali Dražu Mihailovića, između ostalih i onaj Đoka Nešić, narodni heroj. Tačno je da su se presvukli, neki uži član Partije, ne znam koji, imao je tu grupaciju partizana koji su se predstavili kao četnici. Došli su kod Draže Mihailovića i on ih je primio. Pričao mi je poslije onaj Nešić kada su dobili naređenje da ga razoružaju kako je bio strašno iznenađen. Mislio je da su to njegovi ljudi, četnici. I oni su ga uhvatili. Zna se i to da je i onaj, kako se zvaše, onaj njegov saradnik, i on je tu nešto pomogao. Znam dalje da je Draža bio zatvoren, da je pisao neke svoje uspomene i to je poznata stvar. Bilo je javno suđenje. I on se branio. Miloš Minić je bio državni tužioc, i Vojni sud je njega osudio na smrt. Postojao je čitav elaborat njegovog suđenja. Ja ne znam koji je razlog što nisu otkrili gdje je on sahranjen. Nemam pojma o tome, ali znam da je negdje na nekom igralištu kod Save, tako sam čuo. Ali ne znam tačno gdje."

Na reči svog sagovornika "Logično bi bilo da se krije jedino ako je on stvarno zverski likvidiran pa onda nema šta da se sahrani",  Jovanić je kazao: "On je bio na sudu, ko da mu se sveti? Samo je streljan, niko ga nije mučio, siguran sam!"

U nastavku Jovanić je ispričao nešto što bi, na prvi pogled i za neupućene, trebalo da budu putokaz istraživačima koji žele da saznaju način ubistva i mesto sahrane. Naime, Jovanić je tvrdio da je major Jezdimir Dangić, Mihailovićev komandant Istočne Bosne, bio uhapšen od Nemaca 1943. godine i prebačen u Nemačku u zarobljeništvo. Pred kraj rata major je pobegao iz logora u Poljsku i otuda uspostavio vezu s Mihailovićem. Kada je sovjetska Crvena armija ušla u Poljsku, predao se misleći da su to njegovi. Rusi su ga isporučili OZNi za Sarajevo. Čelni ljudi ove službe ubedili su Dangića da sarađuje obećavši mu život. Za uzvrat on im je pomogao da dođu do kraja gde se krio Mihailović. Potom je najavio dolazak jedne grupe četnika, u stvari, preobučenih Oznaša.

Mihailović je ubrzo uhapšen i sproveden u Beograd a Dangiću su sudili u Sarajevu i presudili mu, a kazna je izvršena streljanjem.

Ova priča starog partizanskog generala ima puno netačnosti. Naime, istina je znatno drugačija: hapšenje Dangića usledilo je početkom aprila 1942. posle pregovora u Beogradu sa nemačkim generalima oko izdvajanja Istočne Bosne iz Nezavisne Države Hrvatske i pripajanja Srbiji. Posle intervencije iz Zagreba, Dangić je uhapšen i sproveden u zarobljenički logor Strij u Poljskoj. Posle begstva avgusta 1944., priključio se poljskim ustanicima u Varšavi. Kako je ustanak ubrzo propao, ponovo se našao u zarobljeništvu. Odatle su ga oslobodile jedinice Crvene Armije i prosledile u zatvor Lubjanka u Moskvi. Posle nekoliko intervencija iz Beograda, najčešće je to tražio Rodoljub Čolaković jer je Dangić dobro znao za njegovu saradnju sa komandantom ustaške Crne legije Jurom Francetićem, Sovjeti su ga isporučili Jugoslaviji tek početkom 1947. godine. Osuđen je 7. juna 1947. na streljanje. Do danas nije utvrđeno kada je kazna izvršena (najverovatnije 22. avgusta) niti gde je sahranjen.

Na kraju svoje ispovesti Jovanić je kazao da je streljanje Mihailovića izvršeno u Lisičijem potoku kako bi Broz mogao čuti pucnjavu. Posle toga leš su odneli na Adu Ciganliju gde su ga spalili.

Poslednje reči koje je kazao Jovanić mogle bi se prihvataiti kao tačne. Naime, na pitanje "Zašto se spominje Kalabić kao izdajnik, koji je otkrio Dražu", on je odgovorio: "Htjelo se da se time četnički pokret u potpunosti iskompromituje!"

Na pitanje "Zašto su se i mrtvog Draže toliko plašili", Jovanić je odgovorio: "Plašili su se da narod ne dolazi na Dražin grob kao na Meku!"


Dr Veljko Đurić Mišina
"Ovaj tekst nema pretenzije da sudi već da podseti na činjenice koje je istoriografija potvrdila".

Tekst pod nazivom "Drug Tito" i "Čiča Draža" objavljen je u celosti na sajtu: Sedma sila dana 31.07.2013.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: