Vreme stida
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vreme stida  (Pročitano 7118 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« poslato: Jul 31, 2012, 10:58:40 pm »

*

OD NAVIJANJA DO REALNOSTI

Povodom poruke američkog ambasadora srpskim političarima da otklone "nedostatak realnosti"

U raspravama različitog tipa, često se poteže argument i "argument" realnosti. Jedan broj inostranih političara, novinara, intelektualaca i diplomata koji nadgledaju problem Kosova i Metohije smatraju da je to jedan od presudnih razloga da se ovoj srpskoj pokrajini odredi ovakav ili onakav status. Realnost je reč koju najčešće upotrebljavaju vlade onih država koje su zapele da od pokrajine naprave nezavisnu državu. Tako govori i američki ambasador u Republici Srbiji. U jednoj od poslednjih izjava on je poručio srpskim političarima da otklone "nedostatak realnosti" kada je u pitanju Kosovo i Metohija i to slikovito demonstrirao na boji svoje kravate ("Politika", "Nećemo primoravati Kosovo da ostane u Srbiji", 23. jun 2007).

Naravno, kada se računa sa onim što je realno u politici (kao i u društvu) uvek se otvara pitanje značenja ovog pojma. Realno nije prosta percepcija. U ono što vidimo uvek je manje ili više upletena naša misao, želja ili volja, a potom i jezik kojim saopštavamo sadržaj opažanja. (Kako bismo, inače, objasnili prostu stvar da grupa pojedinaca jednu stvar vidi i tumači na različite načine.) Da je mišljenje sastavni deo političkog opažanja demonstrira sam gospodin američki ambasador. On je u pomenutoj izjavi rekao da "grupa političara" u Beogradu nema smisao za realnost. Tačno je da postoje političari koji odbacuju svaku pomisao na izdvajanje Kosova i Metohije iz ustavnog poretka Srbije, ali to nije prava realnost. Nije, zato što gotovo celokupna politička elita (izuzev LDP) deluje državnički, a nije i zbog toga što je to i u najvećem stepenu narodna volja.

Drugo pitanje tiče se još važnije stvari: šta sve ulazi u krug realnosti? Da li su to samo iskustvene činjenice? Nipošto. Realno je i ono što predstavlja važeći normativni poredak bilo koje ustanove. Drugim rečima, ako je ovakvo stanje na Kosovu danas realnost to su još više Ustav Republike Srbije, međunarodne pravne norme i Rezolucija 1244. Zar to nije realnost kada je reč o Kosovu i Metohiji?

Uverili smo se, dakle, da pojam realnosti može da se ispunjava voluntarizmom i političkim navijanjem i da nije nešto očigledno i samorazumljivo. Ono što je za mene realno, nije za drugog. Ono što je realno na Kosovu i Metohiji to je stanje proizvedeno NATO bombardovanjem, stanjem isteranih Srba i drugih etničkih zajednica, a realan je i pravni poredak Republike Srbije i UN. Ove i druge realne činjenice neizbežno nas suočavaju s pitanjem, veoma značajnim za političke odnose, legalnosti ili pravičnosti. Moderna politika nastoji da svoju vlast i oblike moći utemelji na ideji pravičnosti i saglasnosti. Društvena realnost nije nešto što pada s neba, već je proizvod dejstva socijalnih i političkih aktera. Da li je proizvedena politička realnost pravična ili nije — od suštinskog je značaja za ocenu i perspektive socijalne i političke stabilnosti. Ona politička realnost koja ima polazište u nepoštovanju normi pravičnosti ili aroganciji sile, neće imati dug vek i biće nepresušni izvor napetosti i sukoba. Primera radi, kada su nacisti oteli Čehoslovačkoj Sudetsku oblast, moglo je to da se oceni kao realnost u tom trenutku. Ali, avaj! Bio je to korak bliže katastrofi Drugog svetskog rata.

Sa problemom da li je neka politička realnost pravična ili ne, stižemo do sledećeg pitanja: kakva je perspektiva stvorene jednostrane realnosti? Kakva je budućnost neke političke konstrukcije? Mogu li se predvideti njene posledice?

Načelno gledano, ako je naše razumevanje realnosti potpunije, ako obuhvata sve ključne elemente konkretne realnosti, prognoze o njenoj trajnosti biće pouzdanije. Drugim rečima, ako je realnost Kosova i Metohije ono što je stvoreno vojnom silom NATO alijanse i ilegalne aktivnosti OVK, sa isteranim srpskim stanovništvom, onda je to realnost bez pravnog osnova i drugih međunarodnih vrednosti. Reč je o redukovanoj realnosti. A kada bi se u ovaj pojam uključila samo Rezolucija 1244, koja je takođe realnost, stavovi zapadnih političkih aktera bi nužno bili drugačiji, samim tim i praktični politički postupci.

One inostrane sile koje nastoje da otmu Kosovo i Metohiju od Republike Srbije, nastupaju pod velom one realnosti o čijem selektivnom značenju je ovde bilo reči. Za stabilnost i perspektivu ovog dela Evrope, ali i drugih delova sveta, bilo bi poželjno, možda i neophodno, da u ovaj pojam uključe i normativne sadržaje država i međunarodnog poretka.

sociolog, naučni savetnik

Zoran Avramović | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 01, 2013, 02:11:39 am »

**

UDBAŠKO PRAUNUČE


TAJNA ISTORIJA FAMILIJE KOJA VLADA SRBIJOM

Nema drugog objašnjenja zašto se u Srbiji već dve decenije ništa ne može i ne sme promeniti. Razlog je definitivno to što ovom državom već više od 65 godina vlada ista familija.

Ko ne poznaje tajno funkcionisanje Familije, taj ne zna suštinu vladavine nad Srbijom već mnogo više od pola veka.

Iz Familije se do naših dana regrutuju glavne društve-nopolitičke snage koje zaposedaju sve vodeće funkcije u našoj državi. Oni su na svim rukovodećim mestima u politici, ekonomiji, kulturi, medijima,...

Van Familije nema socijalnog uspeha, pozicije, moći, vlasti. Zato u Srbiji nije i neće biti promene dok sa istorijske pozornice ne bude sklonjena Familija, upravo ona koja je uvek korak ispred istorijskih promena.

Zato je glavno pitanje svih pitanja za Srbiju danas šta familija Udbaški u budućnosti planira da ponudi kao alternativu samoj sebi.

KAKO JE SVE POČELO

Rodonačelnik ove familije ujahao je u Beograd 1944. zacarivši se kao Nova Vlast, iako ovaj teroristički režim nije bio izbor srpskog naroda, već "naših zapadnih saveznika".

Prvo što je učinio rodonačelnik Oslobodilac bilo je zaposedanje vile na Dedinju. Tog trenutka formirana je crvena buržoazija i osnovana Familija. A onda su počeli višedecenijski sistematski teror, zastrašivanje, cenzura, otimačina, cepanje srpskih zemalja, jezika, Crkve, nacije,... i naizgled paradoksalno i neverovatno — saradnja Familije sa NATO i obaveštajnim službama i ambasadama raznih zapadnih zemalja.

Ova familija je stvorena u bratskoj krvi, a njeni zapadni sponzori do dana današnjeg nisu je ostavili bez podrške, i zato se ona ne može i neće povući bez velikih istorijskih potresa.

FAMILIJARNA ISTORIJA

Najstariji sin Familije, po nepisanom porodičnom naslednom pravu, postao je socijalistički direktor velikih državnih firmi. Rođen, odrastao, školovan, pripremljen, postavljen od strane Familije, prebacivan je potom sa jednog na drugo direktorsko mesto, stekao sve veze i iskustva vladanja koje Familija decenijama razvija. Šta je za njega bilo da na vreme promeni političke boje i da, prema Familijarnom dogovoru, krajem 80-ih postane opozicija sopstvenom tati? On je najbolje znao kakva se socijalno-ekonomska transformacija društva sprema i prirodno bio prvi koji će fabriku na čijem je čelu, pošto je iz direktorovanja izvukao sve što je mogao, najpre uništiti, a potom privatizovati i na privatizaciji se pojaviti kao Novi Vlasnik.

Od kapitalne političke funkcije u socijalizmu preko noći stiže se do vlasnika krupnog kapitala u demokratiji. Još je najbolje da se sinčići na vreme podele na dve strane, pa jedan u režim, a drugi u opoziciju, jedan u tajkune, a drugi u političare. Obojica krupni kapitalisti i političari, nova buržoazija, igraju se stranačkih protivnika i besprekorno čuvaju jedan drugog i zajedničkog im tatu Familije.

UNUK KAO ALTERNATIVA TATI I DEDI

Dok se mi nosimo sa Tatama i Sinčićima Familije u komunizmu, socijalizmu i postsocijalizmu ili "novoj demokratiji", Familija svoju unučad školuje na Zapadu. Dok nas pola veka uče šta sve ne valja na Zapadu, svoju decu školuju upravo tamo. I to ne samo oni koji su diplomatski predstavnici naše države u inostranstvu, nego i brojni članovi Familije u Srbiji šalju svoju decu na školovanje na najprestižnije svetske univerzitete. I, neverovatnom slučajnošću, u istorijskom trenutku kada srpski narod odbacuje socijalizam i okreće se zapadnim demokratskim vrednostima, pojavljuju se "naši ljudi", stručnjaci koji su školovani na Zapadu i koji najbolje znaju kako da izađemo iz krize, i mi ih, naravno, pozivamo da nam pomognu i preuzmu vlast u svoje ruke. Njihovi unuci (tako) postaju demokratska opozicija i alternativa sopstvenim tatama i dedama, a potom i Najnovija Vlast, koja dolazi na njihovo mesto, razume se, iznova po Familijarnom dogovoru i čuvajući sve Familijarne tajne. Unuci i sinovi bivših komunista, novih demokrata i tajkuna nastavljaju vlast Familije nad Srbijom.

Posebno je dirljivo kada danas vidimo da je na vlasti u Srbiji cela Familija na koalicionom okupu: Dede, Sinčići i Unuci. Ko je pomislio da je ovo njihovo istorijsko finale i vrhunac posle koga nema kuda dalje, taj ništa nije naučio iz ove familijarne istorije i ne poznaje Familiju.

ŠTA PALNIRATI U OVOM ČASU

Koliko puta su se do sada tranformisali u sopstvene alternative? Koliko su nas puta prevarili predstavljajući se kao neko nov i različit od prethodnih?

Pre neki dan uhvatio sam se u krajnjoj neozbiljnosti i nesvestici. Već dugo razmišljam i pišem o udbaškom političkom pozorištuu Srbiji, a nisam razmišljao o najobičnijoj činjenici: oni koji su se do sada toliko puta uspešno preobukli, kamuflirali, maskirali — zar u ovom času ne spremaju novu ulogu, zar nemaju spremnu novu ideološku preobuku, novu društvenu kamuflažu, novu političku masku.

I to je zaista pitanje svih pitanja za sve one koji ozbiljno misle da Srbiju menjaju: šta planira Familija i koga sprema da ponudi kao alternativu. Gde se danas školuju Familijarna praunučad? U Rusiji? Kini? Venecueli? Istanbulu? Brazilu? Vatikanu? Berlinu?

I koga trenutno među nama vrbuju da uđe u Familiju?

Da li po prvi put u poslednjih sedam decenija možemo biti korak ispred planova Familije?

Onaj ko ne računa sa ovom ozbiljnom familijom i njenim planovima o budućnosti Srbije naći će i sebe, kao toliko puta u novijoj istoriji, kao deo njihovog plana za novo osvajanje decenijama držane svevlasti u Srbiji.

Ne želimo da budemo deo njihovog plana! A koji je novi plan Familije?

Boško Obradović

Boško Obradović SRPSKA UNIJA Elementi nacionalne strategije za 21. vek | Srpski sabor Dveri | Izdavačka kuća Catena mundi | Beograd, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Maj 01, 2013, 02:28:00 am »

*

VREME STIDA I JEDAN (MOŽDA) IZUZETAK


Poznato je da ljudi uglavnom ne vole da gledaju ili da se prisećaju mučnih događaja iz svoje prošlosti i života. Imam utisak da će se na sličan način — razume se, pod ne sasvim izvesnom pretpostavkom da preživimo kao narod — Srbi izuzetno retko i nerado sećati ovog perioda svoje istorije. Pri tom uopšte ne mislim samo na aktuelnu ili prethodnu vladu, mada je, fakat, za njihovog mandata došlo do akceleracije pojava i tendencija kojih će se, uveren sam, u budućnosti potomci sećati sa nelagodom i stidom. Oni pametniji i senzitivniji tu nelagodu i stid osećaju već sada.      

Kada sam prvi put čuo da se zahtev za potpunim odustajanjem od srpskog suvereniteta nad Kosovom i Metohijom poredi sa De Golovim povlačenjem iz Alžira, bilo mi je smešno. Nisu bez razloga stari majstori ratne i političke veštine upozoravali da kada vam se učini da je neprijatelj jako glup — to samo znači da niste dobro razumeli njegove planove i namere. Tako sam i ja ubrzo shvatio da je đavo odneo šalu i da je tu, zapravo, reč o ozbiljnom projektu, koji se nudi kao smokvin list za ovdašnje političare kvislinške provinijencije. Pomenuo mi je to u nekoj TV emisiji, najpre, jedan sagovornik obično dobro obavešten u zbivanja i razmišljanja po zapadnim ambasadama u Beogradu. Pa, za njim drugi, treći... (S vremenom je poziv srpskim političarima da — poput De Gola — naprave taj "hrabar iskorak" postajao omiljena mantra u ovim krugovima, postepeno potiskujući onaj prethodni "prijateljski savet" srpskim kolegama da što češće i energičnije naglašavaju kako je "Milošević izgubio Kosovo", te da na taj način otklanjaju odgovornost sa sebe i svojih kapitulantskih postupaka.)

U skladu sa svojim položajem i renomeom, Vesna Pešić je u tom pogledu otišla i korak dalje — poredeći Ivicu Dačića ne samo sa De Golom nego i sa Čerčilom, što je teza koju je lakše navesti nego i pokušati smisleno i ozbiljno komentarisati. No, poučen prethodnim iskustvom, ne mislim ni da bi je trebalo samo olako ismevati i ignorisati.

Na stranu što su, a što je posebna i posebno tužna tema, Francuzi teže podneli odustajanje od svoje omiljene kolonije nego što, plašim se, najveći deo srpske tzv. elite danas žali za gubitkom svoje istorijske i simboličke postojbine.

No, ostavimo se Čerčila i de Gola. Pošteno govoreći, kako god inače vrednovali njegovu istorijsku odgovornost i ulogu, gotovo da nema sumnje da je za naše postpetooktobarske političare (pa i za najveći broj onih koji o politici javno govore i pišu) general Nedić, takoreći, moralna gromada i nacionalna veličina. Pri čemu je posebno simpatično — i simptomatično —  što je niko drugi do upravo Ivica Dačić svojevremeno energično zahtevao uklanjanje slike  ("kvislinga") Milana Nedića iz zgrade vlade Srbije.

I da ne bude nesporazuma, ne radi se ovde ni o kakvom novom pledoajeu za prevrednovanje Nedićevog lika i dela (mada je prilično jasno da će barem deo posleratnih optužbi na njegov račun svakako morati da bude preispitan i revidiran). Mislim da, uz sve njihove ozbiljne mane, slepe mrlje i ideološka ograničenja, a naročito njihovu vezanost za interesne centre u Londonu i Moskvi, Srbija ipak treba da bude ponosna na oba svoja oslobodilačka pokreta u Drugom svetskom ratu i da se ne gura među one koji danas moraju da falsifikuju i izmišljaju svoju više-manje nepostojeću antifašističku tradiciju. Dakle, ne radi se ovde o Nediću, već onima koji se dan-danas, tobože, zgražavaju nad njegovom "izdajom", a nisu svesni da — u najboljem slučaju i u po njih ubedljivo najpovoljnijoj interpretaciji — sprovode upravo nedićevsku  politiku "realizma"  i "pragmatizma". I da to čine u mnogo manje apokaliptičnim okolnostima — pa onda i sa mnogo manje opravdanja — nego što su bile one u kojima je delovao nesrećni general.

Sticajem okolnosti, ovde je opet u fokusu Ivica Dačić. Ali, pravde radi, nije tu u pitanju samo on. Zato i jeste pomalo otužno kad vidim kako se razne "velike" i "beskompromisne" patriote, a najviše oni koji su do juče najviše i napadali NSPM, srbovali i "rusovali", danas ostrvljuju samo na Dačića, pri tome veoma pažljivo i u širokom luku zaobilazeći (ili čak otvoreno hvaleći) "prvog potpredsednika" vlade.  Iako već i vrapci znaju da je zapravo on, Aleksandar Vučić, alfa i omega svih trenutnih političkih procesa u Srbiji, uključujući tu i ovo poslednje "evrointegracijsko ubrzanje",  a da je premijer — mada ga to, razume se, nimalo ne amnestira — tu uglavnom samo (ne)voljni izvršilac, koji povećanom kooperativnošću odlaže svoju političku egzekuciju.    

Sve se, zapravo, vrti oko EU i njene "bezalternativnosti". Zato ne mogu a da ne podelim čuđenje direktora moskovskog Insituta za strateška istraživanja Leonida Rešetnjikova (što je, uzgred rečeno, samo poslednja u nizu njegovih "strateških" funkcija) kada se pita i konstatuje kako "Rusiji nije najjasnija ogromna želja većeg dela srpskog političkog establišmenta da po svaku cenu postane član Evropske unije... Kakvu ulogu Srbija može da igra u jedinstvenoj Evropi? Očigledno je da će najkonkurentnije grane srpske privrede biti razrušene... Evropa puca po svim šavovima, a uporna želja srpske vlade, uključujući i predsednika Nikolića, da uđe u EU, liči mi na pokušaj da se ukrca na brod koji tone".

Ovim rečima se nema mnogo šta dodati. Ali ipak ostaju neke nedoumice vezane za ruski stav po tom pitanju, i naročito dilema oko ruskih poteza i, eventualno, konkretnije ruske podrške ukoliko bi, kojim čudom, srpska politika poprimila drugačiji smer. Situacija je ovako gotovo idealna za (ne)osnovano uzajamno sumnjičenje i nedovoljno iskreni pristup onome što bi moglo i moralo biti stratreško partnerstvo u punom i pravom smislu. Rusi nam daju "principijelnu podršku" i napominju da oni ne mogu biti "veći Srbi od Srba" (što je, naravno, tačno, ali takođe može biti i dobar izgovor za smanjeni i nedovoljan angažman). Dok se, s druge strane, srpska politička rukovodstva ispotiha, a njihove medijske filijale na sav glas, vajkaju kako nam, avaj, "Rusi nikada nisu pomogli" (što je apsolutno zlonamerno i netačno) i samo nas "guraju da se za njihov račun kačimo sa Zapadom".

I tako i jedni i drugi imaju savršen izgovor i alibi — oni za svoje nečinjenje i polovičnu podršku, a srpske vlasti za nastavak dosadašnjeg prozapadnog kursa.      

I dok se srpska politička kriza polako raspliće i sa njom razne domaće i strane političke zverke ostavljaju svoj trag, jedna druga srpska država, odnosno "entitet", već godinama relativno uspešno bije tešku bitku za svoj opstanak. I primer te borbe bi u nekom smislu mogao biti poučan slučaj i putokaz nacionalnim snagama sa obe strane Drine. Milorad Dodik je, naime, pokazao da je moguće reći "ne" i politički preživeti — pa se čak  i izboriti za neke nacionalne interese u uslovima (faktičkog) međunarodnog protektorata, da ne kažemo, strane okupacije. Naravno da je i tamo bilo propusta i grešaka. Ali, uz povremeno nerazumevanje i negodovanje sopstvene javnosti i nekih ovdašnjih patriota, rukovodstvo RS je poslednjih godina vešto kombinovalo rusku spoljnopolitičku i ekonomsku podršku, kao i (ne)principijelno taktičko savezništvo sa Be-Ha Hrvatima, Izraelom i nekim konzervativnim (antiislamskim) američkim krugovima.

Da li će i koliko dugo u tome uspevati — videćemo. Dodik, što je posebno upečatljivo s obzirom na njegov pozamašni gabarit, podseća na hodača po žici razvučenoj iznad duboke provalije. Deluje trapavo, izgleda kao da mu tu nije mesto — ali na neki čudan način opstaje i ne pada, bez obzira na to što ima mnogo zainteresovanih da tu žicu intenzivno ljuljaju. Nada(j)mo se samo da odlučni i mučki udarac neće stići iz Beograda!?

Đorđe Vukadinović | 18.02.2013. | Nova srpska politička misao
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 318



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Novembar 20, 2013, 06:04:41 am »

*

BEDA BEOGRADSKOG EUROPEJSTVA

Kažu, zanima ih "evropska uređenost", vladavina prava, "građanska demokratija"? Gnušaju se svetskih diktatora, uzurpatora? Ne verujte im. Ne verujte lažnim beogradskim EUropejcima. Jer, sad, kad imaju priliku da stanu iza svojih navodnih principa — oni ćute. Ili, još više, odobravaju njihovo kršenje, svesno učestvuju u tom prljavom poslu.

Kažu, zanima ih "evropska uređenost", vladavina prava, "građanska demokratija"? Gnušaju se svetskih diktatora, uzurpatora? Ne verujte im. Ne verujte lažnim beogradskim EUropejcima. Jer, sad, kad imaju priliku da stanu iza svojih navodnih principa — oni ćute. Ili, još više, odobravaju njihovo kršenje, svesno učestvuju u tom prljavom poslu.

Govorimo, naravno, o Kosovu i Metohiji, njihovoj najmanje omiljenoj temi, tom "balastu" kojeg bi hteli da se liše "za budućnost naše dece". Govorimo, usput, i o njihovom latentnom rasizmu, koji se grozi mogućnosti suživota sa "2 miliona Albanaca" (nema ih ni polovina tog broja na KiM, ali u strahu, odnosno gnušanju su velike oči, kao što su u namernom preterivanju nečasne namere). No, na prvom mestu govorimo o aktivnom saučesništvu — pasivnom ili aktivnom, kako je već navedeno — u bezakonju najvišeg ranga koje je trenutno na delu u Srbiji.

U utorak, 10. septembra, Vlada Srbije je donela odluku o raspuštanju četiri skupštine opština na severu Kosova i Metohije: Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok, i usput formirala nekakav Upravljački tim za uspostavljanje Zajednice srpskih opština,[1] kategorije nepoznate Ustavu Srbije. Po rečima predsednika opštine Zubin Potok, Slaviše Ristića, “ne postoji pravni okvir niti bilo koje drugo obrazloženje ove sramne i pogubne odluke Vlade Srbije”.[2] Jednostavno, reč je o tome da “Briselski sporazum mora da se sprovodi, a skupštine opština na severu Kosova to neće činiti”, kako sažeto objašnjava predsednik opštine Zvečan, Dragiša Milović.[3] Beogradske i briselske ljubitelje vladavine prava apsolutno ne dotiče to što je tzv. briselski sporazum očigledno neustavan. Ustvari, dotiče ih u toj meri da su se potrudili da ućutkaju sam Ustavni sud Srbije, poslednju branu zakonitosti u zemlji — zarad daljeg nesmetanog kršenja Ustava. Kao što te iste beobriselske ljubitelje demokratije ne dotiče činjenica da se, kako podseća Ristić, više od 97 posto srpskog stanovništva sa severa KiM, inače, bar na papiru, punopravnih građana Srbije, izjasnilo protiv prihvatanja institucija tzv. Kosova i sprovođenja tzv. briselskog sporazuma. Jer, ako “Evropa nema alternativu” – čemu ustavi i demokratija, čemu građanska prava? Ili, drukčije rečeno — ili si za EU, ili si za poštovanje ustava, demokratiju i građanska prava. Pa ti biraj.

Ne čudi izbor starog kumrovačkog đaka Olivera Ivanovića, ili nekadašnjeg julovskog kvazi-revolucionara Aleksandra Vulina. Za Ivanovića je raspuštanje opštinskih rukovodstava na severu KiM “logičan potez Vlade Srbije, jer su se ti ljudi protivili izlasku na lokalne izbore na Kosovu, zakazane za 3. novembar”.[4] Drugim rečima, citirajući Ivanovićevog nekadašnjeg idola, “nemojmo se držati zakona kao pijan plota”.[5] Valjda je, po standardima EU,[6] kao i Kominterne, volja vlastodržaca važnija od tamo nekog ustava i zakona. To što nelegalno smenjena opštinska rukovodstva ostaju, prema Ristićevim rečima, “verni i odani državi Srbiji”, za novopečene EUropejce predstavlja samo otežavajuću okolnost, prepreku na putu ka svetloj, mada ne i besklasnoj budućnosti.

Ipak, šampion licemerja je svakako Vulin. Poput morža u pesmici Luisa Kerola (“Morž i drvodelja”) koji suze roni za ostrigama koje sa slašću jede, i Vulin je permanentno tužan zbog protivustavnih radnji u kojima učestvuje otkako je (konačno!) uskočio u fotelju pre nešto više od godine dana. Ne samo da je tužan, već mu je i teško. Evo i koliko: “Znam da su ovo teška vremena, ja znam da ovo nije lako prevaliti preko jezika, znam da je jako teško izaći i reći da ćemo glasati na izborima koje nije raspisao predsednik Narodne skupštine Republike Srbije. Ali Vlada, predsednik i Parlament su uradili ono što mora da se uradi”.[7] Ovo priznanje da se svesno krše zakoni i Ustav Srbije nije toliko zapanjujuće imajući u vidu da je došlo iz usta nekadašnjeg poklonika (ako Vulin uopšte može da bude iskreni poklonik bilo čega) doktrine o odumiranju države (mada se uvek može postaviti pitanje, koje ga svakako neće previše doticati, zašto ga toliko privlači briselska superdržava). Ono što jeste zapanjujuće je kako sadašnja generacija nabeđenih beogradskih EUropljana može da 1) trpi da je predvode oni čijih su se ideoloških i stranačkih svetonazora koliko juče gnušali i, u to ime, palili zgradu nekašnje Savezne skupštine, i 2) da prihvata tako očigledno kršenje načela za koja se toliko dugo na rečima zalažu.

Da li je avangardnom direktoru kultivisane Beogradske filharmonije i novom ministru kulture klonuo bar jedan čuperak na pomisao da je saučesnik u bukvalnom razvaljivanju države od strane dojučerašnjih javno deklarisanih poklonika diktature proleterijata? A šta reći o čudu od djeteta sa Jejla, novom ministru finansija, koji je diplomirao, između ostalog, i etiku i politiku na toj elitnoj ustanovi? Nemoguće da ne zna šta u Sjedinjenim Američkim Državama znači kršenje ustava, i u političkom i u etičkom – a i u pravnom smislu. A i novi ministar privrede, koji je nekoliko godina živeo i radio u kalifornijskoj Silicijumskoj dolini je zasigurno bar načuo nešto o tome. Ali oni su paradigma, među najočiglednijim primerima nepodnošljivo laganog licemerja onih koji glume civilizovanost u današnjoj Srbiji. Svesno podržavaju vladu sastavljenu od dojučerašnjih (navodno) radikalnih komunista i “ratnohuškača” (kako su ih sami donedavno nazivali) – sve zarad navodno “viših ciljeva”. Ili, drugim rečima, cilj opravdava sredstva. Koje to beše poglavlje pregovora o pristupanju EU?

Aleksandar Pavić

[1] rts.rs
[2] nspm.rs
[3] rtv.rs
[4] radiobeograd.rs
[5] hr.wikiquote.org
[6] slobodnadalmacija.hr
[7] rtv.rs

facebookreporter.org
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: