Ima li kraja dodvoravanju Zapadnim agresorima?!
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
ISTORIJSKA DOGAĐANJA « ISTORIJSKA RASKRŠĆA V « Nesrećna Srbija pred vratima EU • Mlada Srbija « Ima li kraja dodvoravanju Zapadnim agresorima?!
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ima li kraja dodvoravanju Zapadnim agresorima?!  (Pročitano 5474 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« poslato: Februar 21, 2012, 10:30:35 pm »

*

IMA LI KRAJA DODVORAVANJU ZAPADNIM AGRESORIMA?!


Sadamova kuća, "RTS-ova" bruka

Evropska Srbija je kako smo videli prvih martovskih dana bezrezervno spremna da pljune na osvedočeno prijateljske države poput Belorusije, kojoj je zvanični Beograd na mig iz Brisela uveo sankcije. A na šta je sve spreman Javni servis baš takve, evropske Srbije, mogli smo da gledamo poslednjih sedmica, nedeljom pred ponoć, kada se na "RTS 1" emitovala serija "Sadamova kuća".

U oba slučaja, reč je o posebnoj vrsti uvrede i poniženja. Za razliku od Belorusa, Iračani se ne bi mogli nazvati srpskim saveznicima — mada nam, još izvesnije, nisu ni neprijatelji — ali su zato sasvim sigurno srpski sapatnici, sa kojima delimo blisko sećanje na NATO bombe. Ako ni zbog čega drugog, bar su zbog toga Iračani zaslužili naše poštovanje, koje nalaže da ni na koji način ne opravdavamo brutalnu okupaciju njihove zemlje. Na žalost i sramotu, "Sadamova kuća" služi upravo toj svrsi, blagosiljanju divljačkog nasrtaja imperijalne Amerike na naftom bogati Irak.
 
Serija ima identično poreklo kao i sama okupacija: američko-britanska koprodukcija. Rasistička nadmenost angloameričke kulture uslovila je to da svi likovi govore namerno iskvarenim engleskim jezikom, što predstavlja retku vrstu bezobrazluka. Da se radnja odvija na čistom engleskom, u uobičajenom dijalektu, ne bi bilo problema. Ali, u "Sadamovoj kući" svi pričaju nakaradni engleski, sa jakim arapskim naglaskom, što je posledica nadobudno tupave ideje da takav pristup doprinosi vajnoj autentičnosti dela. Normalno, rezultat je posve suprotan. Poređenja radi, zamislite na šta bi ličilo da mi na srpskom jeziku snimimo seriju o aferi Klintona i Monike, a da svi likovi govore kao Milan Panić!
 
Likovi, međutim, nisu karikaturalni samo po formi, već i po suštini. Od ovakvog Sadama i njegovih sinova, razrađeniji su i Tom i Džeri, a o Dušku Dugoušku da i ne govorimo. Glavni junak nije čak ni dvodimenzionalan, već ima samo jednu osobinu: izraženu grandomaniju. Za Sadama kakvog ga prikazuju Britanci i Amerikanci, sve se svodi samo na to da hoće više i bolje od onoga što već ima. Takav je i kada osvaja švalerku, koja mu kasnije postaje žena, i kada vaspitava sinove, i kada ratuje. Iz zapleta su autori, prikladno, skoro sasvim izbacili američku podršku istom tom Sadamu u njegovim ranim fazama, pa je čak i rat koji je poveo protiv Irana objašnjen isključivo kompleksom više vrednosti od kojeg boluje glavni junak. Oduzmete li ovom, televizijskom Sadamu, pomenutu grandomaniju, ne samo da neće ostati ništa ljudsko, već neće ostati ništa. Eto, toliko su se scenaristi potrudili da gledalištu približe svakodnevicu jednog od najprotivrečnijih lidera našeg doba.
 
Prosto rečeno, serija "Sadamova kuća" savršen je dokaz kulturnog genocida koji Vašington i London sprovode nad ostatkom planete. Ko prisiljava sebe da veruje kako okupacione snage donose dobrobit iračkom narodu, pronaći će lagodno utočište u "Sadamovoj kući", bestidnom propagandnom pamfletu nalik mnogima koji su u proteklih 20 godina bili upereni protiv Srba i Srbije. Upravo bi zato Srbija morala da bude posebno osetljiva i netrpeljiva prema marketinškim lažima o drugim narodima i državama. U Srbiji bi takvi, prostački televizijski sadržaji morali da budu odbačeni. U "Evropskoj Srbiji" i njenom Javnom servisu, međutim, očigledno važe neka druga pravila.

 
* * *
 
Za razliku od nedavne halabuke, podignute pošto su u nekom rijalitiju Miloš Bojanić i Maja Nikolić rekli da ne vole Jevreje, ni glas osude nije se čuo posle "Peščanikovog" filma "Atentat — naša privatna stvar", prikazanog u subotu uveče na "B92". A možda je trebalo, pošto je tamo Mirjana Karanović rekla da su nacisti bili prinuđeni da ubijaju Jevreje.
 
Odnosno, nije rekla nacisti, nego NATO. Tačnije, ne da ih ubija, nego da ih bombarduje. U stvari, ne Jevreje: NATO je, izjasni se Mirjana Karanović, bio prinuđen da bombarduje Srbe.
 
Srbe, razumete. Tako da je, moliću lepo, sasvim logično što nije bilo osude. Pa nismo, zaboga, u mračnim devedesetim, pa da se ljutimo na nekoga što pravda masakr putnika u Grdeličkoj klisuri ili Nišlija na pijaci!

Piše Miodrag Zarković | 17.03.2011. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 21, 2012, 11:08:41 pm »

*

HDZ SA NOVOG BEOGRADA

U Beogradu, poznato je, postoji grupa ljudi, javno eksponiranih, koji evo već 20 godina ulažu maksimum sopstvenih mogućnosti da "svetu i Srbima" pokažu kako je Srbija za sve kriva: za svaki povišeni ton u politici bivše Jugoslavije, svaku svađu, pucanj, žrtvu, srušenu kuću, svaki opali list sa grane.

Nikada od njih nismo čuli, niti ćemo, jednu jedinu lepu reč za Srbe kao narod. A ko su oni? Ima tu nekoliko bivših i sadašnjih političara, par novinara i advokata, grupica sociologa, pravnika i istoričara, poneki glumac... i bili bi potpuno beznačajni u toj raboti da nemaju svoje medije. Glavni im je B-92.

Ovih dana u Beogradu se obeležava osam godina od ubistva Zorana Đinđića i to je bio razlog da se ovi crni gavranovi ponovo oglase. Sve znaju, najpametniji su i najbolje obavešteni, nema poštenijih od njih, samo su oni savest Srbije, pokojni Zoran je baš njima u amanet ostavio svoje programe i vizije, jedino oni znaju ko stoji iza Zoranovog ubistva i šta sada treba da se radi u Srbiji.

Ne može čovek ni da pretpostavi šta sve ovi samozvani telali mogu da izgovore, samo im dajte kameru i mikrofon. Za raznošenje priče brine se B-92.

Poslednje sočinjenije istureno iz ovog mračnog legla je TV film "Atentat, naša privatna stvar". Pompezno su ga najavljivali i potom emitovali na TV B-92. Stegao sam stomak i odgledao do kraja. Osnovna teza glasi; zlo je krenulo iz Srbije, pobilo što se pobiti moglo-od Vukovara, preko Srebrenice do Kosova- a onda se 12. 3. 2003. godine vratilo u Beograd da ubije poslednju nadu Srbije, Zorana Đinđića.

Metaforično, radi se o srpskom metku ispaljenom sa Gazimestana 1989. godine, koji je leteo i ubijao po divnim predelima Titove Jugoslavije.
 
Od tog početnog dela filma, koji naracijom otvara glumica Mirjana Karanović, pa do kraja defiluju likovi iz spomenute jazbine. Mržnja curi sa ekrana, rukom može da se opipa. Nema drugačijeg mišljenja, različitog stava, bar jedne rečenice koja bi u tom mraku sevnula kao varnica, pokazala da ta čeljad ipak mogu da istrpe i drugačije mišljenje. Bar minimalno i bar na trenutak. Ništa od toga. Srbi su krivi za sve, Srbi su zločinci, agresori, svi ostali su žrtve. Jedino su Srbi ubijali i razarali. Samo Srbi imaju ubice, svi ostali imaju grobove.
 
Po onome što sam poslednjih godina mogao da registrujem kroz hrvatske medije, ni HDZ više ne brani tezu o "srpskoj agresiji na Hrvatsku" kao što to, zajapureno i sa mnogo strasti, čine ovi kojima je B-92 razglasna stanica. Za njih je i Hrvatska stranka prava Ante Đapića i Danijela Srba, umerena hrvatska opcija. Sarajevo da ne spominjem. Tamo se tek s vremena na vreme pojavi neki ekstrem čije se mišljenje o Srbima i Srbiji može meriti sa stavovima koje preko B-92 plasira škola mišljenja "Srbi su krivi za sve".

Ima li i ovakva rabota pravo na postojanje? Ima, naravno. Nije to problem srpskog društva, problem je što takvi stavovi- u interakciji koja je sve snažnija-postaju i stavovi službene srpske politike. O medijima da ne govorim; novinari B-92 uveliko su preuzeli državni RTS gde se sve više i sve glasnije pronose gornji stavovi i gde sve češće gostuju predavači škole "Srbi su krivi za sve".
 
Dodatni problem je u tome što TV B-92 ima nacionalnu frekvenciju. Ta vrsta dozvole nameće ovoj televiziji, i svakoj drugoj u istom statusu, obavezu da se radi profesionalno, uravnoteženo, bez navijanja i bez sejanja mržnje. U praksi bi to podrazumevalo emitovanje filma "Atentat, naša privatna stvar" ali i filma čija je suština potpuno suprotna.

Pa zar to nije bilo jedno od glavnih obećanja DOS-a pre nego su 2000. preuzeli vlast; neka cveta hiljadu cvetova, neka se čuje i druga strana. E, toga u Srbiji više nema. Postoji samo jedno mišljenje i jedna strana; ona koja se dokopala vlasti u danu kada su gorele zgrade Narodne skupštine i Radio televizije Srbije. Danas, bolje nego ikada, vidimo šta je toga dana zaista izgorelo.

Piše: Ratko Dmitrović | 16.03.2011 | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Sr. Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 319



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Maj 31, 2012, 10:31:20 pm »

*

SRPSKA ISTORIJA U UDŽBENIKU ZA ŠESTI RAZRED OSNOVNE ŠKOLE


Nacionalni interes svake ozbiljne države jeste, pre svega, uspešna i odgovorna kulturna politika i kvalitetno obrazovanje dece. Nema ničeg važnijeg za budućnost srpskog naroda od demografske obnove, zaštite kulturnog nasleđa, očuvanje nacionalne svesti i istorijskog pamćenja. U skorašnjem tekstu Slobodana Antonića "Samomrzitelji"[1], imali smo prilike da pročitamo prikaz lika i dela direktora Narodne biblioteke Sretena Ugričića. Ne samo što je u našoj lepoj državi moguće da neko poput Sretena Ugričića postane direktor jedne od najvažnijih ustanova, time dokazujući da ova zemlja nema nikakvu kulturnu niti obrazovnu politiku, već su i udžbenici u službi dnevnopolitičkih dešavanja. Kao što ćemo imati prilike da vidimo, ideološka zloupotreba mladih pošinje od osnovne škole.

ALBANCI — STAROSEDEOCI BALKANA I DOŠLJACI SRBI

Prethodnih dana, pomno sam iščitavao i beležio zanimljivosti iz udžbenika istorija za šesti razred osnovne škole u izdanju Zavoda za udžbenike Beograd. Autor ovog udžbenika Rade Mihaljčić iznosi neke frapantne tvrdnje. Nakon čitanja ovog udžbenika, nisam više siguran da poznajem srpsku srednjovekovnu istoriju. Može biti da samo nisam dovoljno proučavao dela albanskih i hrvatskih istoričara. Naime, u ovom udžbeniku koji se bavi istorijom srednjega veka, mogao sam da naučim da "...podela društva uvek vodi i stvaranju države koja štiti bogati, vladajući sloj"[2]. Zanimljiva opaska. Nakon što sam ovu značajnu lekciju savladao, upoznao sam se sa starosedeocima Balkana — Albancima. Nakon opisa dolaska Slovena na Balkan i sukoba sa starosedeocima autor kaže "...međutim, starosedeoci koji su živeli zajedno i čija su naselja grupisana u veće skupine nisu slovenizirani. Običaje, jezik, i druga narodna obeležja sačuvali su Albanci. Deo doseljenih Slovena primio je jezik i običaje Albanaca i stopio se s njima".[3] Zapanjen ovom konstatacijom, sasvim slučajno sam pronašao objašnjenje u prvoj proširenoj verziji istog udžbenika, u rečenici koje nema u sadašnjoj: "Albanci vode poreklo od starosedelaca na Balkanskom poluostrvu, najverovatnije Ilira, romanizovanih u manjoj meri. Sa njima su se mešali stari Grci, Sloveni i drugi narodi...". [4]

Posle ovakvog saznanja, nema smisla prigovarati Albancima na svojatanju Kosova i Metohije, srpskih manastira i kulturne baštine. Oni su ionako balkanski starosedeoci, a Srbi su uzurpatori. Čitajte deco, učite srpski đaci, svoju istoriju! Vi ste pripadnici došljaka i uzurpatori albanske zemlje i sve što doživljavate — doživljavate sa razlogom. Albanci ne uzimaju srpsku zemlju, već vraćaju svoju natrag. Eto, i to doživesmo od srpskog istoričara koji našu decu uči srednjovekovnoj istoriji. Tvrdi čovek da su Albanci potomci Ilira, i time direktno pomaže njihove osvajačke pohode i otimačinu srpske zemlje. Odavno je utvrđeno da Albanci nemaju pomorsku i ribarsku terminologiju, čime nam je nemački lingvista, akademik, prof. dr Gustav Vajgand (G. Weigand, 1860—1930) dokazao da Albanci nisu Iliri. Ovo je jedan od njegovih dvanaest čuvenih argumenata koji su prevedeni, objavljeni i prodiskutovani (pa i usvojeni) od strane svih svetskih priznatih istraživača. Štaviše, i od samih albanskih trezvenih naučnika, lingvista, istoričara i akademika, kao što su akademik, prof. dr. Eqrem Çabej (1908—1980), dr Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja i puno drugih. Bez obzira na to što je naučni svet prihvatio istinu o poreklu Albanaca, albanske vlasti, podržane od strane kvazinaučnih teorija, nastavljaju da tvrde da su poreklom Iliri. Time su preplavili svoju literaturu, počev od bukvara, koji stavljaju u ruke svojoj deci od prvog dana škole, pa sve do "naučnih" studija i disertacija. Sve to očigledno nije dovoljno pojedinim srpskim akademicima kao što je slučaj sa Radetom Mihaljčićem. Koga briga za kartu Evrope iz 814. godine na kojoj se jasno vidi srpska država na Balkanu i albanska koja se graniči sa Jermenijom i Azerbejdžanom. Moja neprosvećena malenkost, nedovoljno zaražena evrofanatizmom i regionalnim duhom saradnje i bratstva, ne može da shvati ovakvu tvrdnju u udžbeniku za šesti razred. Ukoliko ste pomislili da je to sve, varate se. Nakon toga sam proširio svoja saznanja naučivši da je "Stefan Nemanja osvojio Kosovo i krajeve severne Albanije" [5]. Naravno, pisac udžbenika je mogao reći — krajeve današnje Albanije. Ništa od toga. Ponadah se, u trenutku, da je u pitanju slučajan previd. Postoji još jedan slučajan previd, koji doduše, verovatno nije autorova greška, ali pokazuje stanje duha ljudi koji su učestvovali u pripremi ovog udžbenika za štampu. U odeljku "Istorija i legenda", srpski junaci Toplica Milan i Kosančić Ivan su, sasvim slučajno, zamenili imena, te se navodi "...njima je predanje pridodalo izmišljene, neistorijske likove kao što su Jugovići i pobratimi Miloša Obilića, Ivan Toplica i Milan Kosančić". Kao neko ko je odrastao na kosovskom zavetu i srpskim epskim pesmama, ne mogu da razumem ovakav previd (da ne govorimo o sigurnosti sa kojom autor tvrdi da su likovi izmišljeni).

Nakon svega ovoga, bio sam ubeđen da čitam delo iz albanske istoriografije. Nažalost prevario sam se. Ponadam se da će se autor ispraviti u odeljku o osmanlijskim osvajanjima, međutim: "Posle Maričke i Kosovske bitke, Turci su sve više ugrožavali albanske oblasti"[6]. Nakon toga govori o junaštvu Đorđa Kastriota Skenderbega i nijednom rečju ne napominje da je Skenderbeg poreklom bio Srbin, niti dolazak Albanaca na Balkan nakon sloma arapske Sicilije.

"MAKEDONSKI SLOVENI" I NJIHOVA NACIONALNA SAMOBITNOST

Ukoliko niste znali — vaša deca znaju.

Makedonci su stari evropski narod. Nekada su se zvali "Makedonski Sloveni" i među prvima su prihvatili ćirilicu: " ...na Balkanskom poluostrvu ćirilicu su prihvatili Srbi, Makedonski Sloveni i Bugari".[7] Međutim, kaže autor, ćirilicu su, sem Srba, Makedonaca i Bugara prihvatili i ljudi koji žive u "Bosni i primorskim krajevima jugoistočno od Splita". [8] Ko li bi ti, nepoznati ljudi, mogli biti? Da li je razumno pretpostaviti da su u pitanju bili Srbi? Ne, ne, to nipošto, bošnjački istoričari u svojim udžbenicima uče decu da u srednjem veku u Bosni nije bilo Srba. Nećemo valjda propagirati velikosrpsku politiku u udžbeniku za istoriju, nije evropski od nas da iskazujemo pretenzije na susedne i prijateljske nam države. Zato ćemo, kako bismo izgledali evropeizovano i soroševski, reći da postoje neki neidentifikovani ljudi, van granice današnje Srbije, koji su koristili ćirilicu. Ta formulacija zvuči moderno. Autor je ovaj manevar iskusno izveo, i samim tim zaslužuje nagradu "Najevropljanin". Zaslužni nosilac ovog prestižnog priznanja je i Ivica Dačić. Autor dalje govori i o patnjama i stradanju "Makedonskih Slovena". Naime, "posle sloma Bugarske, nad Makedonskim Slovenima uspostavljena je vizantijska vlast. Nova uprava izazvala je nezadovoljstvo koje je preraslo u otpor... "[9]

O patnjama "Makedonskih Slovena" govori i u odeljku o srpskim srednjovekovnim osvajanjima: " ... Od Vizantije kralj Milutin je osvojio Makedoniju, u kojoj su živeli Makedonski Sloveni..."[10]

Takođe, Dušan Silni je osvojio "veći deo albanskih krajeva"[11]. Odmah se vidi da smo lideri u regionu. Predsednik Tadić rešava hrvatsko — slovenačke sporove, a istoričar Mihaljčić razrešava veliku enigmu istorije i dnevnopolitičkih zbivanja. Srbi i Bugari su vršili pretenzije na makedonsku teritoriju terorišući makedonski narod (šta bi sa svim onim Srbima u Makedoniji koji su se tako izjašnjavali do 1945, oni su izgleda, statistička greška) a Grci bez razloga napadaju Makedonce za uzurpaciju grčkog imena i zloupotrebu istorije. Dnevnopolitička enigma. Upravo je to i suština ovog udžbenika — propaganda u službi dnevnopolitičkih zbivanja i potreba, korak napred ka "pomirenju u regionu". Naučio sam, takođe, da je Marička bitka bila katastrofa makedonske, a ne srpske države i naroda.[12] Makedonija je, kaže autor, "izgubila samostalnost".

Znači, naši preci su oslobađanjem južnih srpskih krajeva 1912 godine u stvari izvršili agresiju na makedonski narod. Bože, nisam imao predstavu da smo mi Srbi narod osvajača. Što bi rekao Brana Crnčević, "koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika".

Na ovom mestu ne mogu a da ne spomenem nekoliko reči Danka Popovića iz usta njegovog junaka Milutina: "Zauzesmo mi Kajmakčalan, sinovče. Prekrismo ga leševima. Samo konja šta je ostalo da se raspada na onim padinama... Dobro, blago ujaku, a što mi onda ljubismo zemlju?... Imadosmo li mi neka druga posla nego da po Makedoniji ginemo? Jesu li, blago ujaku, velim, jesu li ti čija je zemlja znali ranije da je njina? Ako jesu, što je ne osvajaše i oslobađaše, kako se tek sad setiše čija je?... — smeje mi se u brk... Svi oni pišu sad i govore da smo mi oteli Makedoniju kad smo prešli preko Kajmakčalana. A ja, sinovče, vidim nas kako ljubimo zemlju kad smo prešli na ovu stranu Kajmakčalana, pa mi krivo. Što je nama bilo potrebno da ljubimo zemlju Kajmakčalana pa da se Makedonci ljute na nas... Što da Makedonija bude za nas tri puta grobnica, pa da nas čak i naši školovani ljudi kajmakčalanskim avetima nazivaju i da nas podrugljivo zovu Soluncima, ko da je lako biti Solunac. Zašto se zaboravlja da je i od one šake jada što je sa Halkidikija pošla kao desetkovana srpska vojska do kraja izginulo više od polovine... Zašto da ispadnemo smešni na kraju?"[13]

ZAKLJUČAK

Svaki narod pokušava da u svojim udžbenicima "ulepša" istorijske događaje i predstavi sebe u boljem svetlu, te često pretera. Jedino je kod nas nemoguće očekivati bar minimum objektivnosti, bar minimum samopoštovanja i poštovanja istorijske istine. Kako izgleda koncepcija buduće regionalne saradnje u pogledu zajedničke istorije i činjenica u udžbenicima, najbolje možemo videti po publikaciji Soroševog Fonda za otvoreno društvo Bosne i Hercegovine "Obrazovanje u Bosni i Hercegovini — čemu učimo djecu?"[14]

Tu možemo pronaći pozitivne i negativne udžbeničke primere. Naravno, na osnovu procene Fonda. Na primer, u kritici udžbenika iz Srpskog jezika i kulture izražavanja u Istočnom Sarajevu kaže se: "Veći deo navedenih primera odnosi se na imena vezana za srpsku kulturu i istoriju, nisu prisutni primeri iz kulture i tradicije drugih konstitutivnih naroda i ne dominiraju primeri vezani za Bosnu i Hercegovinu: "Na primer: Ulica srpskih vladara, Ulica bana Lazarevića, Ulica Branka Čopića, Ulica Nemanjina, Trg slobode, Trg žrtava fašizma; Prvomajska ulica, Njegoševa ulica ...Na primer: Osnovna škola "Petar Kočić", Filozofski fakultet u Banjaluci, Narodna biblioteka Srbije, Građevinsko preduzeće "Rad", Opština Trebinje ...""[15]

Zanimljiv je komentar na pesmu Alekse Šantića: "Izbor ove Šantićeve pesme iz celokupnog pesnikovog stvaralaštva govori o svesnoj nameri autora udžbenika da kroz nastavu književnosti plasira ideološku poruku, čiji je primarni zadatak - formiranje nacionalnog bića. Pesma je, s obzirom na kontekst, politička, a budući da je nacionalno jasno određena, i patriotska:

"MOJA OTADŽBINA ...I svuda gdje je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja, moj dom i moje rođeno ognjište.""[16]

Tako izgleda naša srećna budućnost na Balkanu.

Da se vratimo na kraju udžbeniku istorije. Sem pomenutih tvrdnji, na nekoliko mesta autor daje i nepotrebne i paušalne opaske, koje su neprimerene za jedan udžbenik istorije (nezavisno od toga da li su ispravni ili ne). Tako, na primer, kaže da je papa Grgur smatrao da su "vladari dužni da mu ljube noge".

Šta bih u zaključku mogao reći o ovom udžbeniku? Lično, plašim se da uzmem u ruke udžbenik za sedmi i osmi razred osnovne škole, u kojima se govori o modernoj srpskoj istoriji. Iz svega priloženog, jasno je zaključiti u kom se pravcu kreće tumačenje istorijskih događaja. Tužno je koristiti udžbenike za decu u cilju promovisanja ideoloških poruka i dnevne politike. Nesreća je što je ovaj i ovakav udžbenik izdao Zavod za udžbenike, ustanova koja po pravilu služi upravo za odbranu đaka od plasiranja laži i poluistina i njihovom ispravnom obrazovanju. Prosto me obuzme tuga kada se setim da sam se zalagao za detaljnu proveru sadržaja udžbenika koje objavljuju privatne izdavačke kuće, kada ovako izgleda remek-delo Zavoda za udžbenike.

Imamo li prava da bilo šta očekujemo od drugih kada smo sami sebi najveći neprijatelji? Na kraju, nagradno pitanje – šta mislite, kakve će stavove o srpskoj državi i narodu imati ova deca kada porastu?

Milan Damjanac

_______________


[01] http://www.nspm.rs/polemike/samomrzitelji.html
[02] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 27
[03] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 42
[04] http://www.ihtus.us/ihtus/viewtopic.php?t=490
[05] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 86
[06] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 125
[07] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53
[08] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53
[09] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 47
[10] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 90
[11] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 92
[12] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 117
[13] Књига о Милутину, Данко Поповић, Књижевне новине, Београд, 1986, стр. 40, 41
[14] http://www.soros.org. ba/docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf
[15] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje /2009 /analiza_sadrzaja_uzbenika_ nacionalne_grupe_predmeta.pdf
[16] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf


Nova srpska politička misao | 02.07.2010.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: